МНОШТВО ДАРОВА
Мноштво дарова
Осим благодатних дарова који су досад поменути, Старац је поседовао и многе друге који су чинили да наликује на ливаду украшену разнобојним дивљим цвећем.
Био је у стању да дубински разуме најразличитије људе и да даје спасоносна решења за њихове проблеме настале из најнеобичнијих разлога. Имао си утисак да је он скоро све знао, да му је ум био просвећен за сваку тему – практичну или теоријску, општу или појединачну.
Благодатни дарови су средства спасења
Најчудесније од свега било је то што ови дарови за Старца никад нису представљали циљ сам по себи, него су они били средство за постизање јединственог циља: ослобођења душе од робовања ђаволу и њеног ступања у рајски врт “земаљске несаздане Цркве Христове”, како је сам говорио. Тај велики циљ су други веома ретко уочавали, и то је Старца нарочито болело. Већина људи је била импресионирана средствима која је користио, односно његовим благодатним даровима. Њима је Старац могао да задиви све људе, али то, наравно, није хтео. Старац није ушао у наш живот као мађионичар или као врач, да донесе лагодна, пригодна и угодна решења за нашу телесну и духовну инертност. Ушао је као посленик Божији, да уз нашу сарадњу оствари дело нашег спасења у Христу.
Говорио ми је једног дана: “Долазе к мени људи, и видим да је њихова душа обична рушевина. Они, међутим, нису свесни свога стања, па зато од мене траже друге ствари; говоре ми о неким другим својим проблемима не знајући у чему је, заправо, њихов велики проблем. Ја им говорим о њему, но они ме не схватају; не придају важности томе што им говорим јер је њихов ум прикован за њихове проблеме, односно за њихове жеље. ЈЛ тако, да не би отишли без икакве духовне користи, понекад сам принуђен да им, уз помоћ благодатних дарова које ми је Бог подарио, откријем поједине тајне о њима самима, о њиховим рођацима, о њиховом селу или о чему другом; на тај начин придобијам њихово поверење, тако да онда обраћају пажњу на оно што хоћу да им кажем ради њихове духовне користи”.
Неки су веома обраћали пажњу на Старчеве речи, неки мало, а неки уопште не – свако у складу са својом духовном спремношћу.
Уз карактеристичну једноставност и непосредност речи, Старац је имао обичај да саветује посетиоца: “Не секирај се због проблема који си ми изнео, немој се затварати у себе, немој се стално вртети око њега. Ослободи га се и иди напред; целокупну своју пажњу и свој труд усмери на то како да, познајући и чувајући заповести Христове, постанеш достојан Његове љубави. Видећеш да у том држању Христових заповести, сви твоји проблеми бивају решени сами од себе, и да си ступио у рајски врт несаздане Цркве Христове, која започиње већ овде на земљи”.
Отац Порфирије се није љутио, него је само био тужан кад би видео да су душе које га посећују лење, инертне, егоцентричне, саможиве. Био је безгранично трпељив и снисходљив према нашим гресима не зато да би их оправдао, него да би подстакао наше самољубље и да бисмо им се супротставили. Да би нам помогао у тој борби, прибегавао је својим благодатним даровима, који су душе посетилаца испуњавали изненађењем и страхопоштовањем. Понекад је, на чудотворан начин, задовољавао захтеве посетилаца, но то никад није било без дубље, духовне димензије.
Кад би, међутим, видео да због егоистичног противљења посетиоца нема могућности да се постигне та духовна димензија спасења душе, Старац није користио своје дарове да не би отежао положај посетиоца тиме што су му дарови понуђени, а он их оставио неискоришћене. Обично је чекао да престану противљења. Тада би ћутао, али не би био незаинтересован. Помагао је људима својом молитвом, која је била ефикаснија од речи. Никога није оставио без помоћи, чак и ако су многи погрешно схватали његово ћутање.
Изиграјмо сатану
Благодаћу Христовом, Старац је познавао “лукавштине ђаволове”, нису му биле непознате “његове намере”, гледао је његова варљива тактичка врдања и преисподњу стратегију, схватао његове човекоубиствене циљеве, и ефикасно му препречивао пут, изазивајући његову понорну мржњу. Покушавао је чак, колико је то могуће, да и нас посвети у то знање. Говорио ми је једног дана: “Кад се молиш за неког човека кога ђаво искушава уз помоћ грешних страсти, немој му то рећи јер ће ђаво сазнати и подстаћи ће противљење у његовој души, а онда твоја молитва неће донети резултата. Моли се за њега, али тајно, и тада ће му твоја молитва много помоћи”. Једном другом приликом ми је рекао: “Нарочито се чувај демона чамотиње (унинија). Не потцењуј га. Кад овлада душом, он је омамљује и паралише. То је велик демон; кад се усели у човека, не чини то сам, него га прати читаво мноштво других демона. Тако се и у старо време дешавало са моћним велможама, који су се кретали уз велику помпу седећи на својим престолима, које је мноштво слугу пртило на својим плећима”.
Постепена интервенција
Сваки пут кад су Старцу приступале душе рањене “огњеним стрелама нечастивога” (Еф. 6,16), он је настојао да исцели њихове ране прибегавајући, колико је то било могуће, што безболнијим захватима. Једном приликом једна световна госпођа, врло образована, врло префињена, врло разочарана, а истовремено огрезла у озбиљним гресима (којих безмало није била свесна), дође Старцу у посету да му исприча сву своју муку. Старац је утеши, посаветује је како да се ослободи својих бојазни; а што се тиче њених грехова, оставио је на њу утисак (како је и сама говорила) добре мајке која тетоши своју кћерчицу јер је у игри пала и сломила своје лутке. При следећим сусретима терапија је постепено напредовала ка све већој и болнијој дубини.
Непосредна интервенција
Понекад би, међутим, Старац имао “сазнање” да болест захтева непосредну и драстичну интервенцију. Тада не би оклевао да већ од првог сусрета употреби хируршки нож како би болесника ослободио “тумора”. Једном приликом, тако, кад га је посетила једна негована и образована госпођа да би му се изјадала и испричала сву своју патњу због сина који је био нервно болестан, Старац је запрепасти рекавши да се њено дете разболело због њене гордости и да ће оздравити ако она стекне смирење и врлински живот. Госпођа изађе из Старчеве келије гушећи се у сузама. Приликом следећих сусрета, међутим, утешио ју је и охрабрио уливајући јој велике наде у оздрављење њеног детета и у њен властити духовни напредак.
У неким случајевима, Старчева исцелитељска интервенција ограничавала се на савет: “Поступај онако како те Бог просветли”, а у некима на давање благослова без иједне речи. Све ове интервенције давале су резултата у зависности од потреба и могућности сваког појединца.
Бог не кажњава
Старац је доживљавао љубав Новога Завета и све је вредновао мерилима те љубави. Једном приликом говорио сам му о моралној кризи нашег времена, која је, уз помоћ изузетних аудио-визуелних средстава комуникације, добила облик универзалне епидемије демонских размера какве није било у историји. Старац се тужно саглашавао, али ништа није говорио. Но, кад сам му рекао како се плашим да ће Бог допустити врло оштре казне како бисмо се уразумили, он узврати речима: “Не, Бог не кажњава; удаљавајући се од Бога, човек кажњава сам себе. Рецимо: овде је вода, тамо је ватра. Слободан сам да изаберем. Ставим руку у воду – хладно је, ставим је у ватру – пече”.
Бог поштује нашу вољу
Потресна је деликатност љубави Божије, како нам је открио Старац. Са групом својих пријатеља налазио сам се у Калисији, покрај манастирског брежуљка; са нама је био и старац Порфирије. Била је ноћ уочи Духова. Старац нам је на дирљив начин пружао спољашњи и унутарњи опис светогорских бденија у Кавсокаливији, у време док је, како је говорио, “Свети Дух долазио и небеском радошћу обливао монашке душе”. Говорећи то, оставио нам је поруку: “Свети Дух и сада, као што је било и онда, жели да уђе у наше душе, али поштује нашу слободу; не жели да је преступи. Он чека да му ми сами отворимо врата, и тада ће ступити у нашу душу и преобразити је”.
Једног дана Старац ми је рекао: “Бог поштује нашу вољу”. Другом приликом ми је рекао: “Све што чиниш, чини зато што желиш, слободно, одговорно и са задовољством”.
Миран пред насртајима непријатеља
Неправедан напад који би претрпео, Старац никад није претварао у лични сукоб са оним који га осуђује. Говорио је истину не “бојажљиво и страсно”, него одважно и са светитељском бестрасношћу јер је знао да се духовна борба не одвија између људи, него између љубави и мржње, односно између хришћанске светости и “духова злобе у поднебесју” (Еф. 6,12). У свакој прилици остајао је мирољубив, нежан отац, снисходљив и трпељив према људским падовима јер је познавао тајне духовног рата.
Старац није гледао свој интерес, није издвајао себе од грешника; осећао се органски сједињеним са свим хришћанима, у јединственом Телу Цркве. Истински је доживљавао апостолске речи: “Ко слаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим?” (II Кор. 11,29). Што му је грех био одбојнији, то је више љубио све грешнике. Подстицани ђаволом, они су га понекад нападали, а он је настојао да стане на њихову страну у заједничкој борби свих хришћана против лукавог. Држао се савета светог Јована Златоуста: “Немојмо са њим (= са ђаволом) устати једни против других, него једни са другима устанимо против њега”.
Кад дође Христос, нестаје сваки грех
Говорио ми је једног дана: “Када дође Христос, кад се усели у нас и заузме целокупни простор наше душе, тада нестаје свих проблема, свих заблуда, свих брига. Тада нестаје и греха”. Упитах га са недоумицом: “Како нестаје греха, Старче, кад Свето Писмо каже: ако поживимо макар и један дан на земљи, сагрешићемо?” Старац ме тужно погледа, па рече: “Шта да ти кажем, кад ме не схваташ?” Схватио сам, ипак, да своју тврдњу Старац заснива на Првој посланици његовог љубимца јеванђелиста Јована: “И знате да се Он јави да грехе наше узме; и греха у Њему нема. Сваки који у Њему пребива, не греши; сваки који греши, није Га видео нити Га је познао” (I Јов. 3,56).
Божанско преображење
Снисходећи мојим немоћима, Старац пожеле једног дана да ми помогне у мојим недоумицама, па ми рече: “Кад нас посети Дух Свети, ми то осетимо. Немамо никакве сумње у то. То није налик некаквим уобичајеним ганућима. То је нешто што долази свише и у потпуности нас преображава чини нас сасвим другим људима. Због тога смо свој манастир назвали Преображење Спасово. Кад се Христос усели у нас, онда доживљавамо само добро, односно љубав према читавом свету. Зло, грех, мржња, нестају сами по себи; не могу да опстану, немају места где да пребивају”. Осећао сам да ми Старац није говорио о некаквом нашем издвојеном и појединачном добром делу, него о одлучујућем, коначном преласку из старог живота греха у нови живот светости – то је живот у коме ми живимо у Христу, а Христос у нама – и да је у тај прелазак потребно уложити све наше снаге.
Једном приликом Старац ме је упитао: “Реци ми, да би неко студирао за правника, колико година му је потребно?” Одговорих му. Он ме опет упита: “Да би изучио за инжењера, хемичара, лекара… колико година је потребно?” Одговорих му и овог пута, чудећи се природи питања. Старац закључи: “А да бисмо изучили вољу Божију и да бисмо је применили, колико година томе посвећујемо?” Схватио сам шта има на уму и стидео сам се да одговорим. Шта да му кажем? Да су многи међу нама верницима лењи, млаки “аматери хришћани”? Знао је о чему размишљам, па ми рече: “Лењошћу се не може постати хришћанин; потребан је труд, много труда”. Он сам био је пример за то, иако то никад није истицао. Све године свог дугог живота посветио је ревносном изучавању Христа и животу у Њему. И телесно и духовно био је веома делатан и настојао је да ту своју марљивост пренесе и на друге. Веровао је да нерад води у немар, а овај у многе душевне и телесне болести. Предлагао је радне терапије, нарочито онима који су били растројени и који су пали у очај. По његовом мишљењу, никад није било доцкан за неки нов почетак.
Старац не само да је веома ценио рад, него је знао и да га вредносно степенује. Једно поподне, под отвореним небом, говорио је групи од десетак посетилаца. Једног тренутка нас упита: “Реците ми зашто Христос у Јеванђељу хвали Марију, а не Марту? Зато што је Марија била лења?” Изненадило нас је ово питање, и нико није одговарао. Старац настави: “Не, Марија није била лења; била је вредна као и Марта, али је имала и нешто много значајније од ње: знала је да распореди своје делатности – духовне да стави испред материјалних. Знала је да је велика грешка да се занимамо материјалним бригама у часу док нам Христос говори. Има времена и за такве послове. Првенствени посао у том часу било је слушање речи Господњих, што ће дати значаја и пословима материјалног служења, које ће уследити”.
Старчева љубав
Вреднији у послу од Марте, Старац је веома личио на Марију јер је “седео код ногу Исусових и слушао беседу Његову” (Лук. 10,39), и непрекидно је “разговарао” са Њим. Због тога је био станиште Светога Духа, преиспуњено Његовим богатим даровима. Први плод била је његова љубав. Била је то истинска, неизвештачена, неизнуђена, брижна љубав, много снажнија од смрти, дубља и шира од океана; љубав која је у своје наручје узимала сваког човека и читав свет. Била је то љубав Христова, онако како је апостол Павле описује у својој Химни љубави. По благодати Христовој, Старац је на тајанствен начин говорио Језике човечије и анђеоске”, имао је “дар пророштва” и знао је “све тајне”, поседовао је “све знање… и сву веру да и горе премешта”, раздао је “све имање своје” и “предао тело своје да се сажеже” у огњу многих и доживотних искушења; а све то остварио је “имајући љубави” (упор. I Кор. 13,1-33). Његова љубав је била великодушна, добродетељна; није била суревњива, није се узносила, није била гордељива; била је несебична, није се жестила и није злопамтила; жалостила се због неправде, а радовала кад превлада истина. Његова љубав је све покривала, према свему је била поверљива, надала се свачијем добру, све је подносила. Она никад није клонула увек је била усправна, да би се на концу узвисила са земље на небо, где се са вечном Љубављу сусрела “лицем у лице”.
Остали плодови Светога Духа
Осим љубави, били су очити и други дарови Светога Духа, Који се “у њему настанио”. Била је очита Старчева крсноваскрсна радост, која је, попут рунолиста, цветала чак и у најжешћим бурама његовог живота и преносила се на сваког његовог ожалошћеног посетиоца. Очит је био његов мир, који је, и поред свих спољашњих немира који су га окруживали, спокојно царовао у њему и попут магнета привлачио хиљаде душа које су хитале да покрај њега пронађу властити мир. Старца је красила дуготрпељивост која је, попут рањеног пеликана, својим крилима брижно заклањала духовну децу чак и кад су је она болно кљуцала тражећи храну. Красило га је вечито добронамерно расположење које је знало да разоружа чак и оне најсумњичавије. Красила га је доброта која је свима, широм отворених руку, раздавала богата духовна и материјална добра. Одликовала га је непоколебива вера у Христа и неисцрпна веродостојност и доследност у речима које је изговарао и у делима која је чинио. Одликовала га је кротост чак и у случајевима кад би га упорно ометали и узнемиравали. И на крају, одликовало га је подвижничко уздржање чак и кад су у питању непорочни захтеви душе и тела.
Присуство Светога Духа у његовом животу било је веома видљиво, јер нас је обузимало непрекидно дивљење док смо га гледали како се креће “у големој невољи са радошћу Духа Светога” (I Сол.1,6). Описујући његов живот, могле би се применити апостолске речи: “Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа” (II Кор. 12,10).
Старчева светост није лебдела у ружичастим облацима снова, него је корачала по чврстом тлу искушења и тескоба, и зато је била реална и уверљива – убеђивала је сумњичаве, извргавала непокајане, поучавала добронамерне, чинила добро свакоме. Старац је веома волео светитеље јер је са њима био истога духа, њима је наликовао, био је њихов пријатељ, разумео их је, и они су га разумевали.
Старац је био веома умно обдарен, али није био лукав. Није поседовао “оштроумност” световних људи, која је понекад равна лукавству и подмуклости. Поседовао је безазленост светитеља, која је равна “мудрости по Богу”, која зна да раздвоји бисере од плеве. Ђаво је лукав, али не и паметан, јер је, попут свих својих следбеника, глуп у својим изборима.
Старац је увек био логичан, често “надлогичан”, али никад нелогичан (= апсурдан) – често је надилазио логику, али се никада није спуштао испод ње. Старчева логика је представљала оазу човековог самопоштовања. Многи људи “рационалног” размишљања, кад би чули Старчеве приче и мишљења, говорили су: “Па то исто може рећи сваки логичан човек”. Свакако да може, али с том разликом што ставове једног логичног човека могу оповргнути каснији “надлогични” догађаји, док Старчева гледишта њима бивају потврђена.
Код Старца се увек могло уочити осећање за меру. Могла се, такође, уочити веома обазрива, православна, уравнотежена путања која никад није нагињала ни левим ни десним ђавољим искушењима. У његовом животу могао си схватити значење речи: “Бити православан, значи увек ићи по ужету”.
Прикривао је своју врлину
Претрпан духовним плодовима, Старац је више настојао да их прикрије него да их приказује. Његове речи су биле штуре, скромне, ненаметљиве, тако да смо их често потцењивали и нисмо их сматрали достојним неке нарочите пажње. Примењивао је светоотачко начело: Прикривај своју врлину, и тако смо, без подвига смирења, били у опасности да не приметимо каква се непроцењива вредност налази у његовим речима и да испустимо непоновљиве прилике за духовну корист. Нажалост, најчешће смо му у посету долазили неприпремљени, односно горди, или са гордим, префињеним “благочешћем”, скривеним иза силних речи о смирењу, и наизглед смиреног владања.
Сиромашни изглед, скривено богатство
Видљива слика старца Порфирија била је потпуно супротна оној невидљивој. Споља посматрано, видео си обичног, болешљивог, сићушног, безначајног старчића. Унутарњим чулом, међутим, осећао си да се налазиш пред необичним, крепким, мудрим и значајним човеком Божијим, који врло обазриво прикрива своју блиставу личност да је не би ђаво затамнио уз помоћ гордих помисли. Старац није сувише причао о себи, није се хвалио својим животом без обзира на то што је он представљао победу његовог јуначког самоодрицања. Чак и кад је изашао из дугогодишње анонимности, пошто га је открило на стотине људи и сабирало се код њега ради духовног савета, он је наставио да пребива у духовном склоништу свога смирења.
Старац је имао много смирења да све своје дарове приписује Богу, и много љубави да снисходи и да узима у загрљај сваког палог грешника.
Мудра истанчаност
Старац Порфирије је поседовао веома високу истанчаност, тако да је знао када и колико да прећути, или да говори, шта да каже и шта да учини у сваком случају. Могао је јасно да расуђује и да ђавоље работе раздвоји од деловања Божијих; на тај начин уклањао је пометњу коју су демони систематски сејали како би неопрезне душе ухватили у замку, у заблуду или у јерес.
Поучен од Бога
Старац није изучавао “мудрост света” да би се на њу ослањао – није завршио ни основну школу. Није образовао властите теорије о животу и свету. Кад би људи питали за своје проблеме, он би, уз помоћ молитве, искао помоћ од Бога. Простирао је пред Њега своју душу, као неисписану и чисту хартију, да Он на њој испише Своју поруку; затим би Старац то смирено срицао. Имао је право кад је говорио како не зна да говори, како не зна ништа. Није био самоук, нити самосталан, нити је сам себе просветлио. Поучен је од Бога, и у потпуности је зависио од Њега. Принео је себе Богу безрезервном љубављу, без икаквог оклевања, без икаквог суздржаног егоизма, а Бог, одговарајући на тај његов принос, читавог га је закрилио Својом љубављу и учинио га Својим изабраним органом; због тога сви ми који смо имали благослов да га упознамо, често треба да изговарамо: “Чудесан је Бог у светима Својим”.
Прихватао је свакога
Старца Порфирија су посећивали и људи различитих верских и идеолошких припадности: од инославних римокатолици и протестанти, од иноверних муслимани, будисти и идолопоклоници, атеисти, материјалисти, хуманисти, рационалисти, скептици, ничеовци, марксисти, фројдовци, нихилисти, анархисти, масони, хилијасти и многи други. Дотакао се душе свакога од њих и свакоме је пружио прихватљиве утешне речи. Проналазио је прави начин да пробуди свакога од њих и да га постави пред одређена питања. Нарочито се ово односи на инославне, на јеретике и на заблуделе, а понајвише се односи на оне једноверне који су, живећи у поднебљу “Православља” (ортодоксологије, што ће рећи правилног говорења о Богу), одступили од пута праводелања (ортопраксије) и скренули на стазе крајњих стремљења. У близини Старца, посетилац је осећао топлину радости пуне умиљења, која је извирала из његове уравнотежене духовности засноване на смиреној љубави у Христу и на његовој одговорној слободи.
Поштовао је свакога
Старац је изузетно поштовао личност другога јер је он “икона неизрециве славе Божије, иако носи знаке прегрешења”. Прихватао га је онаквог какав јесте, иако је изобличен грехом. Никад није покушавао да га насилно промени, него се тајно молио да он, заволевши Христа, сам пожели да се промени. Иако се налазио толико високо, гледајући нас који се вучемо тако ниско, Старац није желео да нас све поравна како би нас све претворио у своје копије. Поштовао је нашу слободу, чак и са њеним рђавим особеностима, молећи се да оне постану боље, али од стране нас самих. Имао је могућности да предвиди нашу будућност, да нас заслепи својим благодатним даровима, да врло лако утиче на нас и да нас лако управи на пут који је желео – но, он то није чинио; више је волео да ми сами, слободно и одговорно, изаберемо свој пут. Желео је да се успнемо високо, да му се приближимо, како би могао да нам раздели од својих богатих дарова које је њему пружила божанска благодат. Гледао је како и ми желимо да се нађемо тамо високо, уз њега, али без икаквог труда – лагодно, као неком магијом. Због тога се веома жалостио, иако нам то није јасно говорио; остављао нас је тамо где смо се налазили, све док не схватимо и не одлучимо да кренемо узлазном стазом. Ову истину откривао нам је посредно.
Нисам врач нити пророк
Говорио ми је једног дана: “Ја нисам врач; нисам пророк. Не говорим о томе како сам видео Пресвету Богородицу, или како ће избити рат. Ја сам велики грешник, и смирено се молим Христу да ме помилује”. Ове последње речи представљале су највеће чудо његовог живота, но ми то нисмо уочавали. Тим чудом нечујно и тајно се успињао, једну по једну степеницу светости. Удостојен је да чује глас Христов: “Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам” (Јов. 15,14-15). Резултати практиковања те љубави постајали су познати све већем броју посетилаца који су долазили у његов манастир.
Равноапостолни учитељ из испоснице
Тако се и на старцу Порфирију остварила чудесна појава “обратног мисионарења” православних светитеља. Писано је: “Православни подвижник не напушта место подвига да би спасао свет, него се тајно моли Богу да Он спасе свет”. Старац није изашао у свет да проповеда; скривао се од света да би се сав, у потпуности, предао служењу Богу. Бог га је, међутим, учинио стаништем Својих благодатних дарова; довољно је било да они буду познати малом броју људи, па да их ови, и поред Старчеве забране, разгласе многим другима.
Старац није искључивао проповед и друштвену хришћанску делатност; напротив, срдачно их је препоручивао јер је Христос рекао Својим ученицима: “Идите, дакле, научите све народе” (Мат. 28,19). Он није занемаривао ниједан од многих путева освећења и спасења, и врло успешно је помагао свакоме да изабере онај пут који му највише одговара.
Марљивост и осећање мере
Уз помоћ благодати Божије, старац Порфирије је постао прави духовни вођа. Неки духовници су се, у складу са одликама свог карактера и својих склоности, више обраћали разуму своје духовне деце, неки њиховим осећањима, а неки њиховој вољи. Старац је задовољавао сва ова три чиниоца човековог душевног живота, али и нешто што је изнад тога, или што је дубље од тога, нешто што постоји, али се не може изразити, и што није “од овога света”.
Све што је чинио, он је чинио на ваљан начин јер је знао да “добро није добро ако се добро не чини”. У свему што је радио, био је марљив; у суштини, био је делатник љубави, али никад ситничав и формалиста. Кад је богослужио, кад је саветовао, кад је пио воду, кад је јео свој оскудни оброк, кад је палио своју ручно израђену пећ, кад је мајсторисао, кад је шетао међу дрвећем, кад је чинио било шта, чак и најбезначајнију ситницу, одисао је господском уздржаношћу, складом, мером, дубоком и тајанственом радошћу, узвишеним осећањем светости.
Старац Порфирије је корачао исправним средњим путем светих Отаца, далеко од крајности и супротности. Није био присталица ни крајњег зилотизма, ни посветовњачених склоности новотаријама; са истом одлучношћу одбацивао је неправославне крајности и молио се Богу за оне који су запали у такву замку. Био је православан у оном истинском, неизопаченом смислу речи.
Истински помоћник
Старац је увек био спреман да прискочи у помоћ и да утеши сваку душу растројену грехом која би, као у какву луку, прибегла у његову монашку келију. Увек је био у стању приправности не само да пружи душевну утеху, него да се и сам жртвује за сваког напаћеног и ојађеног човека. Његова помоћ није била привремена и површна, него најдубља и суштинска.
Својим живим поукама помагао нам је да схватимо да “наше бриге и туге потичу од одсуства Христовог из дубина наших душа, од демонских дејстава, од наших сагрешења”, “од нашег рањеног самољубља”, од наших рђавих дела, која не представљају тренутне, несвесне, спољашње резултате неповољних околности или наших сусрета са некаквим “рђавим тренутком”, него представљају плодове нашег начина живота и нашег дугогодишњег, вољног и унутарњег пристанка на рђаве жеље. Тамо, у невидљивим дубинама наше душе, излегу се и наша рђава дела, која, чак и ако су спречена да се испоље, у унутрашњости се већ остварују. У Беседи на гори, Христос открива унутарњи корен наших спољашњих грехова; ако их већ ту не сузбијемо, читаве ће нас запрљати.
Истински смирен и спреман
Старац је увек био спреман за “час свог одласка”, јер је љубави коју му је Господ пружио за осамдесет шест година његовог живота, у свакој прилици изговарао по једно “да”. Тако се, на крају његовог овоземаљског живота, његова “да” “намножише као песак морски”. Саможртвовање његове љубави пружало је бледу слику немерљиве
Христове љубави према свакоме од нас, и стварало је осећај захвалности Богу. Уз помоћ те љубави веома се приближио Христу, те је био у стању да позна своју грешност поредећи је са Његовом безгрешношћу; из тог познања извирало је његово најдубље самопознање и неизвештачено смирење.
Озбиљан и радостан
Старац је био озбиљан, а истовремено и радостан. Могао је да обједини и да усклади оне карактерне црте личности које се у свету обично налазе у супротности. Кад је био озбиљан, у свом понашању није имао ништа хладно, мргодно и потиштено; кад је био радостан, у свом понашању није имао ништа површно, лакомислено и непромишљено. Покрај њега, саговорник је осећао поштовање, а истовремено и душевни занос, радост спасења, а истовремено и тугу покајања – истинску радосну тугу.
Неустрашив
Иако је био болешљив, Старац је, заправо, био неустрашив. Никад се није плашио ни злочиначких дела човекових, ни дивљих звери, ни патњи које болести доносе са собом, ни старачких невоља, ни од претње смрти, ни од било чега страшног, зато што је себе у потпуности поверио заштити љубави Свесилнога Бога и зато што је сам љубио све и сва.
Његова љубав је разоружавала непријтеља, који је осећао како се његово непријатељство уклања пред миротворном силом братимљења у Христу.
Са потпуним познавањем тела и душе
У Старчевом учењу и животу била је усклађена телесна са душевном, односно материјална са духовном страном; све је било освећено благодаћу Светога Духа. Старац је волео читавог човека као нераздвојиво психосоматско јединство, и као таквом му помагао да стекне светост. Познавао је непосредну узајамну зависност душе и тела, познавао је сваку психосоматску болест човека, познавао је њихове узроке, који су почивали у човековим грешним страстима и, уз помоћ човековог освећења, борио се за излечење од болести; све је то чинио попут психијатра, али не у оном уобичајеном, научном, него у суштинском смислу те речи. У том смислу, Старац је био истински, неупоредив психоаналитичар и психотерапеут.
У вези са овим поседујем и његово лично сведочење. Једном приликом разговарали смо о тешким психолошким проблемима који су доспевали пред њега, и изненада га чух како ми, и поред свег смирења, говори: “Знаш, кад људи обилазе разне лекаре и не налазе излечења, на крају кажу: пођимо ми сад код професора”. Старац је, уистину, био професор – и по знању и по излечењу душе. Његово дело није се тицало површине, него дубине. Дубинска психологија, која за световне научнике представља потпуну и најдубљу непознаницу, за Старца је представљала достижну и доступну стварност. Можда је његов највећи допринос посетиоцима то што им је омогућавао да њихове греховне страсти испливају из подсвести у свест, што их је доводило до најдубљег покајања.
Познато је да се Црква моли за опроштај “вољних и невољних сагрешења, учињених у знању и незнању”. Врло мало је, међутим, познато каква узајамна зависност постоји између ових сагрешења. Равнодушност према супротстављању вољним и уопште свим нашим греховима, увећава и оснажује грехове учињене невољно и у незнању, који дејствују из мрачне дубине несвесног, где су они безбедни и невидљиви. Колико ли су ови други греси опаснији од оних првих! Благодарећи самопознању и познању другога, Старац је могао да сиђе у простор несвесног, где се налазе потиснута трауматска искуства неспознативих душевних страсти, које су попут некаквих “змајева дубине” или “подземних троглодита” сваки час узнемиравале спокојну површину. Посетилац је трпео та узнемиравања не знајући где је њихов узрок, а Старац му је откривао те узроке и указивао на начин излечења.
Пре савремених нејасних открића дубинске психологије, Свето Писмо је открило: “Дубоко је срце више свега; ко ће га познати?” (Јер. 17,9). “Дубоко срце”, дубина душе, нема граница; тај душевни доживљај представља човеково суштинско биће. Ко може спознати те бездане дубине, осим њихов Творац, Бог, и Његови светитељи, којима је Он подарио одговарајуће способности душепознања? Отац Порфирије је био један од тих светитеља.
Дијагноза истинских осећања
Једно поподне, заједно са једним својим познаником посетио сам Старца. Примио нас је у својој келији обојицу заједно. У разговору који смо заподенули, мој познаник је, између осталог, говорио и о великом поштовању које је гајио према мени. Старац га је неко време посматрао, затим је сагнуо главу и ништа није рекао. Ускоро смо отишли. Следећи пут сам дошао у посету сам; Старац ми рече: “Размишљам о оном твом познанику кога си био довео са собом и који ми је радосно говорио о томе како гаји поштовање према теби. У тренутку, међутим, док ми је то говорио, знаш ли шта сам видео у дубини његове душе? Видео сам да си му одбојан и да те одбацује”. Остао сам запањен овим његовим открићем, какво ни замислити нисам могао. Старац настави: “Обрати пажњу, ипак; то што сам видео, налази се у његовој подсвести. Разумеш ли? Шта је то подсвест?” Рекао сам му све што сам знао у вези са тим. Он ме допуни: “Пошто се то осећање налази у његовој подсвести, он га није свестан. Буди врло обазрив у вези са овим што ти кажем”. Кад сам се вратио кући, био сам веома потиштен и љут због дволичног понашања тог човека. Пошто ме је у дубини одбацивао, ко га је приморавао да буде у мојој близини и чак да пред Старцем исповеда своје поштовање према мени?
Не би ли било природније да се удаљи од мене, па би макар поступао у складу са својим најдубљим осећањима? Прошло је, међутим, неколико сати моје љутње, кад од једног тренутка почех да разумевам смисао Старчеве примедбе: “Пази, то осећање се налази у његовој подсвести и он га није свестан”. Заиста, тај човек ме је свесно врло поштовао, што је и показивао, и према мени је био веома добар. Проблем његових унутарњих супротности био је скривен у његовој подсвести и стога му је био потпуно непознат. Овај закључак, који је оправдао Старчево упозорење, сместа ме је умирио. Прихватио сам га таквог какав јесте и нисам изменио свој ранији повољан став према њему. Када сам касније поново посетио Старца, он ми објасни: “Оно што сам видео у његовој подсвести, то је старо, представља рану, представља демонско дејство”. На моје питање да ли се мој познаник, уколико се преда светитељском животу, може променити, Старац ми одговори: “Стицањем светости човек се мења; од њега одлазе душевне трауме. Данашњи психијатри то називају душевним болестима, а у ствари, то су демонска деловања која потичу од греха”. Одлучио сам да свом познанику не кажем ништа о Старчевим откривењима јер сам се плашио да му, можда, уместо користи не донесем штету. Уосталом, шта да му кажем? Били су толико дубоки ти корени да моје речи до њих нису досезале. Задовољио сам се тиме да се тајно помолим Богу за њега. Само би Старац, кад му се учини да је време сазрело, могао да му говори на начин који би за њега био користан. Мислио сам како овај проблем не треба да приписујем само једном човеку јер сви ми, са изузетком светитеља, имамо сличне проблеме иако тога нисмо ни свесни. Бивајући равнодушни према мноштву наших вољних греха, односно учињених у знању, тиме у “закључано спремиште” наше подсвести нагомилавамо исто толико мноштво невољних греха, односно учињених у незнању. И нико не зна до које тачке човек, грешећи без покајања, заправо игра представу на рачун властите свести, а од које тачке па надаље његова свест, заробљена од стране острашћене подсвести, игра представу на рачун човека. Можда речи распетог Господа: “Оче, опрости им јер не знају шта чине” (Лук. 23,34), указују управо на ту истину. У физичком и етичком смислу, починиоци распећа Господњег нису знали шта чине.
Прећутни благослов
Много је било случајева кад је старац Порфирије примао посетиоце, давао им благослов, а при том ни реч није проговарао. Многи су се преко мере жалостили због овога и осећали се скоро увређени, иако је било познато да је Старац поседовао нарочиту истанчаност осећања, тако да не би увредио никога, чак ни мало дете. Постојао је разлог за Старчево ћутање, који је био познат њему самоме, али непознат посетиоцима.
Подробна објашњења
Било је случајева у којима је Старац бивао веома причљив, штавише веома отворен према посетиоцима. Недокучива је тајна то како је он, благодаћу Божијом, уочавао и вредновао унутарње и најдубље тајне трептаје душе сваког човека, и како је, у одређеној мери, отварао двери божанских откривења. Једном приликом, кад је начинио изузетак и отворено ми говорио о благодатном дару који му је Бог дао, да може да “види” оно што се физичким очима не може видети, упитао сам га на који начин делује та задивљујућа појава. Старац ми је на то одговорио: “Не могу ти рећи како се то збива”.
Саосећање и помоћ
Старац се није ограничавао само на то да саветује “са висине”, него се сараспињао у проблемима других људи и заједно са њима силазио у ад њихових грешних страсти да би их ослободио од тих страдања, и да би им смирено проповедао васкрсење душа. Иако се није поистовећивао са људима, страдао је заједно са њима. Ово његово очинско саосећање често је доспевало до граница саможртвовања. Било је многих случајева у којима је Старац узимао на себе да се сам избори са мучним и одговорним животним случајевима напаћених и незаштићених људи. Налазио је времена за то и поред мноштва посетилаца које је примао, телефонских позива, манастирских послова и његових личних болести, које су га са свих страна притискале. Ове многобројне пројаве његове спонтане и личне љубави гануле су и оне најхладније самољупце.
Трезвеност и благоразумност
Старац Порфирије је увек био благоразуман. За све године нашег познанства, ниједном приликом нисам чуо неке површне речи нити сам видео неко непромишљено дело. Све његово било је одмерено, уравнотежено и, што је најзначајније, све је код њега било природно и неизнуђено, без и најмањег трага извештачености. Његова благоразумност је, попут кристално бистре воде планинског кладенца, мирно извирала из благодатног дара истанчаности који је скривао у својој души.
Непристрасност
Био је сасвим непристрастан, угледајући се на Бога. И поред чињенице да је било посетилаца који су га умарали и жалостили, а са друге стране и оних који су га надахњивали и доносили му радост, никад није раздвајао једне од других тако што би прве избегавао, а према другима био благонаклон. Према свима је био праведан, све је подједнако волео – можда мало више оне који су га замарали, јер су они имали већу потребу за љубављу. Понекад би, због премора или због болести, био принуђен да прекине пријеме; но, кад би својим прозорљивим погледом “видео” да нека душа има неки велик проблем и да јој је неодложно потребна његова помоћ, он би је примао чак и на штету властитог здравља.
Васпитач
Васпитно умеће старца Порфирија било је непоновљиво. Оно није било ауторитативно и у заповедничком тону, и није изазивало личну зависност, фанатичну оданост и идеализацију његове личности, што често доводи до бунта независности. Његово васпитање, такође, није било ни бојажљиво или недовољно отресито, што би, опет, могло довести до несигурности, страхова или немира. Није било антропоцентрично, са многобројним особеностима, произвољностима и слабостима. Старац није неговао обожавање личности у виду “поштовања стараца”, није настојао да своје многобројне посетиоце веже за своју личност, није желео да створи посебну “духовну фракцију” и није желео да стекне духовне “следбенике”. Напротив, својим животним путем, у чијем средишту се налазио Богочовек, својим животом “у Христу”, настојао је да, уз помоћ истанчане ревности, у целости повеже људске душе са Христом, да људима буде “брачни посредник” који ће их повести ка небеском Женику, а да он сам истовремено остане по страни и у сенци јер је знао да се спасење само тако може зарадити.
Једноставан и дубок
Старац је био једноставан и дубок. Био је у стању да нам открије дубокоумне истине о човеку и о свету на тако једноставан и природан начин да његовим речима често нисмо придавали нарочит значај, и тако смо пропуштали прилику да сазнамо многе ствари.
Оскудно јело
Чак и они “најматеријалнији” Старчеви поступци одисали су мирисом духовности. Једног дана, улазећи у његову келију, затекох га како обедује седећи на кревету. Он ме благослови и рече да седнем, не прекидајући свој обед. Једноставност његовог поступка изазвала је у мени велику радост. Сео сам на столицу преко пута њега и ћутке га посматрао. Био је то, заиста, призор за уживање. У левој руци је изнад колена држао некакав дубок тањир у коме је била супа са разним поврћем, у десној руци је држао кашику; јео је ћутке, замишљено, пажљиво, са смирењем и задовољством, као да је учествовао у некој светој Тајни.
И поред свега, Старац је често давао упутства, па чак и рецепте, за укусна јела и слаткише; тиме је јасно показивао да не жели да будемо мрзовољни и незаинтересовани према свему лепом што нам је љубав Божија пружила.
Пажња, трезвеноумље и молитва
Старац је трајно живео у трезвеноумљу и молитви. Молећи се, пазио је на себе, пазио је на свог саговорника, пазио је на све. Док сам му говорио, он је лежао болестан, са затвореним очима, климајући полако главом (као да је имао благу Паркинсонову болест), погружен у своју молитву, а ја сам се понекад питао да ли Старац прати ово што му говорим, или напросто ћути, остављајући ми утисак да се слаже са мном. Но, чим бих ја у својим помислима направио неку грешку, или му рекао нешто што није истина, он би ме одмах исправљао попут неког осетљивог компјутера на коме се пали црвена лампица код и најмање грешке при руковању.
Заборавност
Доживео сам велико изненађење кад сам се уверио у то да је Старац понекад заборављао. Подсећао бих га на оно о чему ми је он сам причао неколико дана раније. На то би ми он одговарао са непосредношћу која ме је разоружавала: “Зар сам ти ја то рекао? Не сећам се”. И говорио је истину. Старац се никад није претварао, није следио метод “циљ оправдава средство”. Понекад би расудио да неку ствар из духовних разлога не треба да ти каже, тако да ти не би открио сву истину, но оно што је говорио, било је истинито. Заиста, Старац се није увек сећао свега, иако се у другим приликама сећао ситних ствари које је говорио годинама раније. Схватао сам да је он слаб као човек, али је изузетан као оруђе Божије. Чињеница да је Старац, иако скоро неписмен, имао поуздана гледишта о скоро свим општим научним питањима, јасно открива да је он удостојен да дејствује као изабрани сасуд Божији – а Бог је Тај Који све зна. Старчев живот подсећао је на апостолске речи: “А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас” (II Кор. 4,7). Подсећао је и на пророке који су, кад им је Бог говорио, саопштавали чудесне ствари, а кад им није говорио, нису могли ништа да кажу. Због тога је Старац, кад је то Бог допуштао, не само заборављао, него је чак правио грешке. Ово, можда, некима звучи као саблазан – али, ипак, није. Напротив, ово потврђује дух православља. У православљу не постоји некакав непогрешив папа, некакав натчовек – постоји само непогрешивост и ауторитет Христа и Његовог Тела, а то је несаздана Црква Његова. Кад је Бог, чак и веома ретко, као изузетак, допуштао да Старац направи грешку, чинио је то из виших духовних разлога који су били корисни и Старцу и његовим посетиоцима. Правило је, међутим, било да Старац не прави грешке из веома простог разлога: није говорио на основу своје човечанске маште, него на основу свог светодуховског искуства. Старац је тога био свестан. Једног дана бојажљиво му поменух негативну критику од стране појединих људи поводом његовог става о једном одређеном питању. Старац покаже живо интересовање и, уз много смирења, охрабри ме да говорим слободно: “Кажи ми какво је њихово мишљење, па да испитам – можда сам ја начинио грешку”. Но, после краткотрајног ћутања, прошапута: “Па ипак, мислим да нисам”.
Слободна непролазна љубав
Једног дана Старац ми рече: “Кад љубимо Христа, наше грешне страсти одлазе саме од себе, губе снагу пред силом љубави. Кад сване и кад нашу собу озари сунце, тама се губи, не може да опстане”. Другом приликом нам је то подробније објаснио.
Заједно са једним својим пријатељем психијатром посетио сам Старца у Калисији, али он не беше тамо – скривао се у шуми. Враћали смо се необављеног посла пролазећи кроз шумицу, кад једног трена, по Божијем Промислу, угледасмо Старца, који је, заједно са једним пријатељем адвокатом, ишао нама у сусрет. Повикао сам: “Благословите, Старче”. Он застаде, те се ми приближисмо. Целивали смо му руку, потом ја представих свог пријатеља. Он се обрадова због новог познанства, па упита мог пријатеља: “Реци ми, ви психијатри учите о једној душевној појави која се зове принуда душе? Овај се сложи, а Старац настави: “Као што ви у психијатрији говорите о одређеним људима који дејствују под принудом душе, тако се збива и са истинским хришћанима, у чије се душе уселио Христос, и они не могу више ништа друго да чине него да љубе све људе, па чак и своје непријатеље. Као што је свети првомученик Стефан, у часу док су га каменовали, имао љубави према њима и молио Бога да их не казни”.
Било је очито да нам је Старац говорио из властитог искуства; наиме, и да је хтео, он није могао да мрзи, није могао да не воли, јер је своју вољу добровољно предао Богу љубави. Толико се високо уздигао степеницама љубави, толико се беше приближио првомученику Стефану и анђелима, да се преобразио у “земаљског анђела и небеског човека”, те је попут апостола Павла могао да каже: “Са Христом се разапех; а живим – не више ја, него живи у мени Христос” (Гал. 2,19-20).
Васкрсна радост
Једног дана Старац ми је у својој келији говорио о великом значају Васкрсења Господњег за човека. Једног тренутка угледах како његово лице блиста од радости, а он ми рече: “Отпевај ми васкрсну стихиру О, Пасхо велика и најсветија, Христе”. Почео сам да је певам, но на крају начиних грешку. Тада ме он изгрди оним својим начином који је више личио на миловање: “Бог с тобом, погрешно певаш, бре! То треба да знаш напамет”. И онда ми он тако разложи и објасни текст те стихире да ми се, безмало, учинило да се пресрећан налазим покрај Васкрслога Христа. Сећам се да се у тумачењу задржао код стиха: “Дај и нама ништавнима да учествујемо у незалазном дану Царства Твога”, и нагласио је: “Никада се немој жалостити. Христос је васкрсао да би нам донео много љубави и радости већ сада и овде. Већ сада почнимо да учествујемо у блиставом дану Царства љубави Христове, где сунце никад не залази”.
Црквене песме
Старац је веома волео црквене песме зато што су их писали светитељи и зато што су представљале богословље које је изражавало живот Христа и светитеља, али и његов живот. Био је одан Православној Цркви, коју није схватао у формалном смислу, као безличан административни механизам, него у оном суштинском, као живо и динамично светотајинско Тело Христово, чији су удови сви крштени хришћани, а глава је Он Сам. Није прихватао ниједан облик посветовњачења Православне Цркве и никакав њен компромис са демонским искушењима слева и здесна.
Црквено јединство
Старац је жустро реаговао на сваку сепаратистичку и фракционашку тежњу унутар Цркве; то је доживљавао као комадање и дељење јединственог Тела Христовог. Сматрао је да напредак друштвеног хришћанског живота треба да се остварује кроз освећење личности утеловљених у Цркву, а не одвојених од ње на видљив или невидљив начин. Често нам је наглашавао да је Христос у Својој првосвештеничкој молитви, непосредно пред одлазак на крсну жртву, усрдно молио Свог небеског Оца за јединство хришћана остварено везом Његове љубави, унутар Његове неподељене Цркве.
Неограничена љубав према Христу и према свакоме
Кад отац Порфирије једном буде проглашен за светитеља наше Цркве, можда ће бити познат као “светитељ љубави”. Кад би ме питали чему сам се највише дивио све ове године општења са њим, одговорио бих без имало оклевања: његовој љубави – безграничној љубави према Личности Христовој и према личности сваког човека. То је била права, непорочна и чиста љубав, која је знала да те гане, да те убеди, да те разоружа, љубав која се приближавала љубави Христовој, о којој је Он Сам говорио: “Ово је заповест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јов. 15,12-13).
Својом љубављу, Старац је бивао мост којим смо од наше љубави према њему могли прећи до љубави према Христу; он нас је, наиме, уверавао да то какав је био, у потпуности дугује Христу.
Старац је умногоме личио на Христа јер је сам себе читавог принео Христу, а Он га је уподобио Себи.
Његова љубав у Христу давала му је велику ширину схватања и многостраност која је код нас изазивала дивљење, попут многоугаоног дијаманта са његовим многобројним и блиставим одсјајима. Његово духовно видно поље добродетељно се простирало све до сеновитих и тајанствених области душе. Није се затварао у схоластичке, застрашене и малодушне безизлазе који су поједине посетиоце доводили до патолошке безвољности, јадиковки над властитом судбином и до самосажаљевања. Пошто је сам живео у свом бескрајном духовном простору, могао је да се окрене и према сваковрсним људским проблемима и да пружи небројена богоугодна решења.
Покрај Старца, сваки твој безизлаз проналазио је не један, него многе спасоносне излазе. Уз помоћ његових савета, свако сагрешење, свака грешка, свака штета, претварала се у покајање, у опроштај, у духовну корист, тако да ђаво сигурно очајава гледајући како се његове работе руше као куле од карата и како се грешни човек радује осећајући да његова мртва душа васкрсава. Вишеструка и добродетељна Старчева активност као да потврђује речи омиљеног му јеванђелиста Јована: “Ради тога се јави Син Божији да разори дела ђавоља” (I Јов. 3,8).
Свети живот нa Омонији
Задивљујућа противречност Старчевог живота била је чињеница да је он свој монашки живот започео у малобројном братству скита на Светој Гори, а ипак, по домостроју Божијем, више од тридесет година провео је као парох у црквици Светог Герасима у Поликлиници на Омонији, у средишту многољудне престонице, преносећи својим делом освећену заједницу пустиње у демонску пустињу града. Као подвижник у свету, превазилазећи искушења и трзавице велеграда, Старац је успео да, благодаћу Божијом и уз помоћ непрекидне молитве и подвига, остане сједињен са Христом освећивао је себе и оне који су били око њега. Оно што је проповедао, најпре је сам преживљавао, објашњавајући то простим речима: “Ако желиш, можеш живети светим животом и на Омонији”.
Посвећење у земаљску несаздану Цркву
Оно што је требало да чини, Старац је чинио и одвише. Са расположењем саможртвовања, од раног јутра до поноћи примао је многе људе и ослобађао их од земаљских напетости; трудио се да им подари крила како би, макар и начас, узлетели до небеских радости које је он упознао. Понекад је бивао усхићен, и то своје усхићење је предавао свом саговорнику. Ти незаборавни тренуци су бивали веома радосни. Чинило ти се да се за тебе отварају двери раја, где те чека Христос да те закрили Својом безграничном љубављу. У свим уобичајеним тренуцима свог живота, обавијеним прашином свакодневице, задржаваш у себи конвенционалну, формалну и отуђену икону Христа, а сад изненада осећаш да ти се у тихој светлости приближава истинити Христос, каквог први пут доживљаваш. Не налазиш људске речи или земаљске сличности да изразиш Његову духовну лепоту – ако покушаш нешто да напишеш о Њему, доћи ћеш до тога да говориш шта Он није, а не шта јесте. Та неизрецива божанска близина помагала је да, макар и за тренутак, осетиш значење Старчевих речи које је он са божанским заносом изговарао: “Христос је све”, као и речи којима Господ тврди: “Гле, Царство Божије унутра је у вама” (Лук. 17,21). У таквим блаженим тренуцима духовног празника, Старац се понашао попут “детета” које Христос прихвата. Нарочито кад би “видео” да се, макар и на речима, приближаваш смислу његових узвишених искустава, од радости је скакао по свом кревету, иако је био болестан, и победоносно би узвикивао: “То је, бре; погодио си, схватио си. Ах, неваљали један, анђели с тобом! Дођи ближе, да ти ударим једну ћушку. Ево ти још једна, и још једна…” А затим, показујући на још изражајнији начин своје одушевљење, почео би да ти мрси косу, говорећи тихо и радосно: “Ћути, ништа не говори о овоме што сам ти рекао, јер смо, иначе, готови”. Тог тренутка осећао си се као посвећен у некакву тајанствену пројаву божанске љубави, која је имала за циљ да у теби умртви све што је мрачно, ништавно и грешно, да би те васкрсла преображеног, у незалазној светлости “земаљске несаздане Цркве Христове”, као што је говорио.
Јеси ли разумео?
Кад би, међутим, “видео” да ти ништа не разумеш, питао би ожалошћено: “Разумеш ли то што ти рекох?” Кад би му одговорио да ниси разумео, понављао би ти то подробније, а ако би закључио да је његов труд узалудан, рекао би: “Шта да ти радим, дођи неки други пут”. Но, кад би ти, превиђајући властито незнање, рекао да разумеш, Старац би реаговао са љупком непосредношћу: “Зашто ми, бре, кажеш да си разумео, кад ниси?” Тада си схватао да Старац, као срцезналац, има право.
Имао је силну жељу да те уздигне до високог ступња делатности и созерцања, но кад би увидео твоју духовну тромост, било му је жао, али је истовремено и поштовао твоју личност: не желећи да те повреди, дискретно те је остављао ту где се налазиш, и само се тајно молио за твој духовни успон. Старац је желео да од нас начини орлове, но ми смо остајали врапци.
Једноставност речи
Један од показатеља Старчеве лепоте био је његов начин говора. Језик му је био прост, умилан и непосредан. Пошто је искуствено познавао то о чему је говорио, он није, попут некаквог глумца, настојао да замисли смисао неке улоге да би је кроз речи изразио са највећом могућом уверљивошћу, него је природно и неизвештачено испољавао истину о себи. Од својих речи није хтео да прави уметност, јер је читав његов живот био божанско ремек-дело. Због тога су његове речи биле дубокоумне по садржају и привлачне по свом облику. Иако је био недовољно учен, у говору није правио синтаксичке грешке; увек је користио одговарајуће речи и изразе, веома често оригиналне и упечатљиве. Речи је изговарао чисто и правилно, тако да ти није било доста слушања колико год да су његове приче трајале. Његова реч није била само лепа и снажна, него је носила и поруке откривења, које су биле много значајније него што су споља изгледале.
Мирна борбеност
Увек сам се дивио спокојној борбености. Навикли смо да видимо да су борци нервозни, напети и агресивни, а да су исихасти слабашни, троми и патетични. Старчева ретка личност је у себи складно сабирала међусобно несличне врлине, ослобођене од њихових урођених слабости. Осећао си да из њега буја некаква мирна сила која би мирно и постојано могла да се супротстави нападима против њега; те нападе она је одбијала и сатирала са толиким спокојем да нисмо могли ни помислити какве се силне борбе одвијају у њему. Наиме, насупрот нама који узнемирено живимо у себи и у другима, Старац је спокојно живео “у Христу, и Христос у њему”.
Занимање за све
У својој великој духовној борби, Старац је, пре свега и изнад свега, видео Христа. Сећам се његовог манастира. То је била његова велика љубав. Свим својим силама борио се да га подигне ни из чега. Бринуо се о њему као што се мајка стара о детету које подиже. Старао се о томе да његово место буде идеално, тако да, како је говорио, “сунце кроз прозоре улази у келије зими, али не и лети”. Сви планови, као и појединачни грађевински радови, најпре су морали добити његов благослов. У суштини, био је присутан у свему што се догађало. Но, његова велика љубав била је манастирска црква. Читаве сате би ми узбуђено говорио о цркви Преображења Господњег и њеној будућој мисији.
Једног дана ми рече: “Наш манастир ће бити врло леп. Са предње стране ће бити подигнута црква, а иза ње келије, као што бива у борби: напред је војсковођа, а иза њега војници; напред је Христос, а иза Њега ми”.
Свештенослужитељ
Старац је у стопу следио Христа, Који је рекао: “Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде” (Мат. 16,24). Природно је да толика свеобухватна животна преданост доведе до усхићења, нарочито кад је Старац служио свету Литургију. Тада је, заиста, прелазио “из смрти у живот, и са земље на небо”. Не могу да заборавим једно летње бденије у старој црквици Светог Николе у Калисији, где је Старац служио. Речи возгласа је произносио једну по једну, разговетно и са очигледним усхићењем; његово истанчано, слабашно појање, са својом изражајношћу, изазивало је дубоку ганутост.
Божанска занесеност имала је свој врхунац у великом входу, кад се Старац појавио са богослужбеним свештеним достојанством; смирено је појао, пажљиво и побожно држећи свети дискос и свету чашу – тог тренутка подсећао је на брижну мајку која у наручју нежно држи своје одојче. Личио је на Пресвету Богородицу, која држи своје Свето Чедо. Било је очигледно да је Старац тог тренутка преживљавао Христов пут на Голготу, где ће принети Своју велику жртву за спасење света.
Једно виђење о писцу
У Христовом животу Старац је заједничарио не само душом, него и телом. Христов живот за њега није представљао прошлост, него трајну садашњост.
Био је болестан на срцу, и дуго нисам знао где се налази. Једног дана открих да је гост у једној кући. Добио сам његов благослов да га накратко посетим. Узбуђено ступих у његову собу. Нисам желео да га замарам разговором; довољно ми је било да му ћутке целивам руку. Кад ме је угледао, његово лице се озари осмехом љубави. Ја клекнем испред његовог кревета, узмем му руку, целивам је и прислоним је на своје чело, удубивши се у усрдну молитву Христу. Једног тренутка подигох главу и угледах необичан призор: Старац је непомично седео на кревету, измењених црта лица, гледајући занесено у супротни зид. Обузе ме стрепња. Ништа му нисам говорио. Чекао сам. Наједном, он се окрену према мени и узбуђеним гласом ми рече: “Јеси ли Га видео?” Упитах: “Кога да видим, Старче?” На то ће он: “Христа. Онуда је прошао Христос. Упртио је Свој крст и ишао према Голготи, клецајући под тежином крста. Било је то мало пре него што се појавио Симон Киринејац. Видео сам Га у тренутку док смо се заједно молили. Видео сам Га врло јасно и врло лепо. Шта ли то може да значи? Можда жртву коју са љубављу треба да поднесемо? За кога је ово било? За мене? За тебе? Ко зна?” Следио сам се на месту, усхићен овим што сам чуо. Први пут чујем за овакво његово откривење. Кад сам полако почео да се повраћам од запрепашћења, рекох му покушавајући да одговорим на његова питања: “Ја, оче, нисам у могућности да знам шта значи то што сте видели; Ви знате”. Он одговори: “Не знам”. Ја на то рекох: “Оче, можда ово значи да се приближава душевно васкрсење, јер без крста нема ни васкрсења. Можда означава Христове речи упућене апостолу Павлу: …Сила се моја у немоћи показује савршена (II Кор. 12,9)”. Старац одговори: “Ко зна”. Ускоро се дигнем да пођем. Старац ме благослови блаженог лица; закрсти ми трипут главу, ја му целивам руку и одем. Све до моје следеће посете, која се одиграла после доста времена, обузимала ме је велика ганутост због тог Старчевог необичног виђења. Кад сам му поново дошао у посету, испричао сам му за страхопоштовање које је мноме владало; смешкајући се брижно, он ми одговори: “Не бој се, ово виђење је на добро”. Упитах га: “Шта оно, дакле, означава?” Он одговори: “Означава жртву љубави према Христу и према ближњем”. Упитах га опет: “За кога се оно одиграло: за Вас или за мене?” На то ће Старац: “Пошто си у том трену, док сам имао то виђење, само ти био у соби, значи да је било за тебе”.
Песник
Једног летњег дана срео сам Старца у шуми у Оропосу. Старац се присети свог младалачког монашког живота на Светој Гори, па ми исприча: “Једног пролећног јутра упутим се ка суседном манастиру. Ишао сам усамљеним путељком дубоко у шуми. Тог часа изађе сунце иза брда и неколико сунчевих зрака проби се кроз густо лишће и паде на путељак. На једном завијутку пута, зачух изненада дивну песму славуја. Застао сам и потражио погледом: на грани једног дрвета угледах славуја. Напињао је своје малено грло и кроз отворен кљун извијао тако сладак цвркут какав никад дотад нисам чуо. Био сам веома ганут. Пружио сам руку према славују и рекао: „Славујчићу мој, ко те је научио да певаш тако дивно, да те ниједан певач не би могао достићи? Зашто улажеш сву своју снагу и своје умеће да цвркућеш овде у пустари, где те нико не може чути? Можда појеш Ономе Који те је створио и тако Му благодариш?’ Тако сам га питао. И знаш ли шта сам тог тренутка схватио? Да је славујчић уистину опевао Бога, односно служио своје јутрење”. Посматрао сам изненађено Старца, обузет његовом врло упечатљивом причом. Пред собом сам имао правог поету. Тада сам схватио да најосећајнији и најбољи песници јесу светитељи, који не настоје да осмисле песме, јер читав њихов живот неуморно тече попут неке песме. То је песма божанског ероса, коју они изговарају и певају сваког дана и сваке ноћи, прослављајући свог Творца, као што је чинио онај славуј. Заиста, вредело би да неки сликар, помоћу своје палете, овековечи призор у коме отац Порфирије једног пролећног јутра у светогорској шуми разговара са милогласним славујем.
