ОДНОСИ МЕЂУ ПОЛОВИМА
Психосоматска привлачност: добро или зло?
Једном приликом га упитах: “Старче, да ли је она психосоматска привлачност која се појављује између мушкарца и жене, демонског порекла?” Он ми одговори: “Некада да, а некада не. Зависи”.
Приликом нашег следећег сусрета, вратих се на исту тему и он ми одговори одређеније: “Знаш, оно што зову срећа у браку, то постоји, али захтева следећу претпоставку: да су супружници стекли духовни посед љубећи Бога и држећи се Његових заповести. Тако ће доспети до тога да се истински међусобно љубе и да су срећни. У супротном, биће душевно сиромашни; неће бити у стању да дају љубав, и имаће демонске проблеме који ће их чинити несрећнима”.
Љубав према грешнику
Причао ми је једног дана: “Долазе к мени понекад и младићи и девојке. Јадна младеж, шта све не чине; све телесне грехе су починили, а ја их ипак волим”. Старац није оправдавао поступке младих људи, називао их је “телесним гресима”, али их је истовремено волео као драгоцене душе “за које је Христос умро”. Својом љубављу привлачио их је као магнет и постепено их лечио од предавања телесности. Овакав Старчев светоотачки став погрешно су схватали поједини конзервативни пуританци који су јадиковали, и неки неодговорни тобожњи прогресивни хришћани који су ликовали из истог разлога: због тога што Старац тобоже “толерише” телесне грехе. Они нису схватали да се грех не може победити ни нетрпељивом осудом грешника, ни погрешном легализацијом пада. Старац се успешно борио против греха љубећи грешника и помажући му да спозна властиту кривицу за свој пад, али и да спозна могућности ослобађања и од пада и од кривице, као и могућности опроштаја и живота у Христу. Желео је да душе грешника поведе ка новом животу, а не да их мучи старим.
Проблематичан пар – проблематично дете
Младом брачном пару који му беше дошао у посету, Старац је рекао: “Пошто се вас двоје међусобно не волите, дете које ће се родити, имаће проблема”. Ово предвиђање се у потпуности обистинило.
Старац је у пракси показао вредност педагошке теорије да васпитање детета започиње “од самог његовог зачећа”.
Ваше детенце ће вac сјединити
Брачном пару који је имао великих међусобних проблема који су мучили и њихово детенце, Старац је рекао: “Ви се сад налазите удаљени једно од другога, но ваше детенце ће вас сјединити. Немојте се свађати пред њим јер му тиме позлеђујете душу. Имајте на уму његову невиност. Немојте га повлачити уназад својим несугласицама. Пустите га нека напредује, па ће вас обоје узети за руке да и вас повуче напред. У средини ваше детенце, ви лево и десно од њега, држите га за ручице и ходите напред, сви заједно…”
У озлоглашеној кући
Са душевним болом хришћанског саосећања Старац је могао да се сусреће и са душама које су заглибиле у најсрамнији облик односа између двају полова: у професионалну проституцију. Испричао ми је: “Једног дана, пре доста година, освећивао сам куће. Уђем у једну кућу појући, и видим: једна жена бежи овамо, друга се крије онамо – у почетку нисам ништа схватао. После неког времена, схватих да је то она, озлоглашена кућа. Нисам знао шта да радим. Ушао сам у ту кућу и не знајући куд улазим. Приђе ми власница тог места и рече како не пристоји да оне целивају крст. Рекох јој: “Не знам за кога се не пристоји – да ли за њих или за тебе”. Све су затражиле да целивају крст. Пружих им крст, оне га целиваше, а ја им рекох да их Христос воли; све су одреда биле гануте. Било ми је заиста жао тих несрећница. Шта ти кажеш, јесам ли добро поступио?”
Почео сам од онога што је лако
Старац је био веома деликатан кад су у питању проблеми које су му посетиоци износили. Испричао ми је: “Једног дана посети ме једна глумица, потпуно очајна, јер ју је напустио њен драги.
Погледао сам њену душу; шта сам имао да видим: рушевина. Одакле да почнем? Почео сам од онога што је лако. Дао сам јој ,правило’ којег да се придржава: сваког дана да чини нешто – ако ти кажем шта, смејаћеш се. Морао сам, међутим, одатле да почнем; то је било за добробит њене душе. Испуњавајући тај лаки задатак који сам јој наложио као ,правило’, пошто је веома добронамерна, њена душа ће постати питомија и повратиће се. Кад се то деси, рећи ћу јој да чини нешто озбиљније, и тако, мало-помало, приближиће се Христу”.
Једна болесна веза
Старац је помагао да се нормализују нарушена стања; наравно, уз неопходну претпоставку да и заинтересована страна сарађује. Једном приликом један младић је пожелео да оснује ваљану породицу и размишљао је о томе да запроси неку озбиљну девојку. Но, сматрао је неопходним да пре сваког свог корака најпре упита Старца; и тако га посети. Кад га је саслушао, Старац рече: “Видим да се налазиш у стању душевног растројства. Држиш у неизвесности једну стару болесну везу са неком непоузданом девојком: Кад си покрај ње, досадан си јој, презире те и тера од себе. Кад се удаљиш од ње, она постаје љубоморна, жели те покрај себе и зове те. Ако коначно не прекинеш своју везу са њом, нећеш се ослободити да би могао да оснујеш породицу коју желиш. Сад те је отерала од себе. Кад те, тобоже покајано, поново буде позвала да ти пружи објашњење, ти немој поћи јер ћеш опет остати уз њу; тако ће се иста прича бескрајно понављати”. Младић га не послуша. На први њен позив, он пође к њој са уверењем да је у стању да сам рашчисти ствари – и, наравно, остао је са њом. Тако се Старчево предвиђање обистинило.
Једна нестална душа
Понекад је невоља била дубља, а налажење излаза није било напросто питање исправног решавања неког спољашњег проблема, него питање болнијег самоспознавања унутрашње проблематичности. Старац ми је причао:
Долазила је понекад к мени једна девојка. Од првог трена сам “видео” њену душу. Једном приликом она посети и један женски манастир. Једног дана дође к мени игуманија тог манастира. “Шта да радим са том девојком, Старче?”, упита ме. “Има велику жељу да буде монахиња.” Ја јој одговорим: “Немој је замонашити”. Но, није ме послушала и учинила ју је монахињом. После неког времена дође ми опет игуманија, овог пута веома утучена. “Велику грешку сам начинила што те нисам послушала”, рече ми. “Она девојка је одбацила своју монашку расу; видели су је како у световном оделу игра на једном весељу.” Одговорих јој: “Шта сад да ти радим?” Прошло је неколико дана, кад, ево ти оне девојке право код мене. “Очајна сам”, вели ми она, “у недоумици сам; не знам да ли сам ја, заправо, за монаштво или за брак.” Ја јој кажем: “Ниси ти ни за монаштво ни за брак; ти си за хипи друштво, да чиниш оно што се нађе пред тобом”. “Зашто?”, упита ме она љутито. “Зато”, кажем јој, “што ниси постојана; ти си као ветрењача, која се окреће онамо одакле дува ветар. Кад си са хришћанкама, ти изиграваш хришћанку; кад си са световњацима, изиграваш световну жену; да си, којим случајем, са хипицима, пошла би куд и они. Идеш тамо-овамо зато што ниси стекла своју веру.”
Сад напред, право у светост
Један млади верник који се верио са девојком која није имала везе са вером, посети Старца како би га овај посаветовао. Нашавши се пред свршеним чином, Старац је одмах “видео” све слабости младићеве веренице, те му је рекао: “Сад напред, право у светост! За тебе нема другог решења. Мораш се трудити да живиш светим животом, и то свакога дана све више; тако ће твоја супруга, гледајући како твоје лице блиста од радости Христове, позавидети, па ће и сама пожелети да те подражава”.
Осетљивост за светост
Једног дана Старац ми исприча:
Дође једном приликом неки младић и исприча ми да је путујући у току лета бродом, пред собом угледао неку лепу и изазовну девојку, и да га је то веома узнемирило. Ја погледах у његову душу и рекох му: “Бре, крштена душо, са осетљивошћу коју ти је Бог даровао, ти си досад морао бити светитељ”.
Тежина телесног греха
Једној мајци Старац је говорио: “Обрати пажњу и моли се Богу да твоја деца не падну у телесни грех. Наравно, може се сагрешити и мислима, али лакше; телесним односом се може сагрешити много теже, јер тада долази до дубљих промена и оштећења у души”.
Брак и безбрачност
Једног летњег поподнева, моје друштво и ја нас шесторо или седморо, сви безбрачни – слушали смо испод једног бора Старчеву причу: “Нека вас не мучи проблем избора између брака и безбрачности. Понекад наиђу дани кад осећате душевне и телесне жеље за браком, а понекад се те жеље изгубе јер осећате божанске жеље, узвишеније од брака. Кад се јаве сладострасна искушења, немојте покушавати да их одагнате на силу, јер тиме идете наруку сатани, који их тада представља још привлачнијим и тиме вам наноси штету. Боље да их примате мирно и да грешне мисли претворите у чисте. Да кажете: можемо ступити у брак, па ћемо онда уживати у брачним сладостима онако како жели Христос. Кад вам се, опет, појави жеља за девственошћу, примите је са благодарношћу и тајно негујте умеће врлинског живота.
Неки покушавају да живе врлинским животом тако што се боре против страсти и грехова, а неки тако што љубе Христа и Његову вољу. Ови први постижу врло мало јер је њихова борба хладна и крута; други постижу више јер, кад љубе Христа, грешне страсти губе своју драж и силу пред радошћу љубави Христове коју осећају. Кад сване и кад у нашој соби гране сунчева светлост, тама нестаје сама по себи”.
Старац је престао да говори и чинило се да о нечему размишља. Затим опет поче да говори: “Можда не би требало да вам говорим о овоме, али, ипак ћу вам рећи. Може неко доспети и до зрелог животног доба па да се још увек колеба између брака и безбрачности, и да сатана тада најоштрије насрне на њега: усади му у душу паничан страх од безбрачности, тако да он почне бесомучно трагати да пронађе себи супругу, молити људе да му је пронађу; људи ће га због тога исмевати, а он ће на концу доспети до душевне болести. Због тога вам кажем: оканите се питања – брак или безбрачност. Уместо да се трошите покушавајући узалуд да дате одговор о себи, усмерите сав свој труд у то да читавом својом душом заволите Христа, а Он ће вам, у одговарајуће време, дати одговор који приличи вашој души и који нећете прихватити са принудом и бригом, него мирно и благодарно. Тако ћете се заувек ослободити тог питања и ходићете једним путем прослављајући Бога”.
Једном пријатељу који се налазио пред дилемом: брак или девственост, Старац је пружио многе перспективе спасења и ослободио га од тегобе дилеме, пре него је било шта изабрао, говорећи му: “Немој се узалуд мучити приморавајући себе да се сад одлучиш и да изабереш. Ослободи се те упорне мисли и сву своју пажњу усмери на то како да заволиш Христа, Који тебе воли. Све припада Христу: наша прошлост, садашњост и будућност, где се открива Његов Промисао, све до последњег детаља нашег живота. Можда ћеш основати породицу, а можда ћеш поћи некуд где ти се свиди и посветити се монашком животу. Можда нећеш, међутим, учинити ништа од овога, него ћеш остати код своје куће, као што си сад, и опет ћеш се спасти; довољно је да волиш Христа. Христос ће донети решење које ти највише погодује; Он ће јасно говорити у твојој души. Немој бити брижан, и сада си на Христовом путу”.
Једном пријатељу који је имао велике тешкоће да се ожени, Старац је открио да је дубински узрок његових дугогодишњих неуспелих покушаја једно његово младалачко осећање које је сада потиснуто у подсвест. Рекао му је: “Заволео си ону девојку свом силином своје душе; направио си од ње идеал свог живота; затим си остао повређен због њене равнодушности према теби. У лицу сваке девојке коју си упознао, тражио си њено лице, а пошто је то било немогуће, твоје срце је остало затворено”. Уз Старчеву помоћ, спознао је скривену препреку, коначно се ње ослободио и тако је био у стању да оснује своју породицу.
