РЕЧ УНАПРЕД
Блажени старац, истински подвижник љубави Христове и христопрослављени прозорљиви исцелитељ и чудотворац, васпитач и мистагог живота у Христу, оличење смирења и љубави, духовни отац и препородитељ многих душа, архимандрит Порфирије (Бајрактарис), рођен је 7. фебруара 1906. на острву Евији (Еубеји), а преставио се 2. децембра 1991. у келији Светога Георгија у Кавсокаливији, на Светој Гори Атонској. Свој монашки живот и подвиг започео је и завршио на истом месту – у истој светогорској келији истога знаменитога светогорскога скита Кавсокаливије. Али, по Промислу Божјем, највећи део свог дугог живота на земљи телом је провео изван Свете Горе, остајући духом, увек и свугде, чак и у бучном центру Атине, прави светогорски монах, прави Кавсокаливит. Вером и љубављу, животом и подвигом, прославио је Господа, а Господ је прославио њега светошћу и благодатним даровима, особито даровима прозорљивости и пророштва, исцељивања и чудотворења. Није претерао песник у стиховима њему посвећеним кад га велича онако како су древни црквени песници величали негдашње Божје угоднике, праведнике и подвижнике, користећи за њега, поред многих других, и следеће карактеристичне изразе:
– небески човек,
– жива слика Живога Христа,
– неуспављиви делатељ молитве,
– непогрешиви исцелитељ недуга људских, душевних и телесних, смерни слуга људи, особито страдалника, посвећеник божанских тајни, обитавалиште Духа Светога, ризница благодатних дарова Његових, прозорљиви видилац дубоких тајни, узор љубави и образац смирења,
– заштитник и радост верним хришћанима,
– пристаниште бродоломницима живота, утешитељ ожалошћенима и неутешнима, мистагог љубави према Христу Господу и према човеку, извор милосрђа…
Сажето казано, старац Порфирије се својом детињском простодушношћу и незлобивошћу, непоновљивом благошћу и кротошћу, племенитошћу и пажњом у опхођењу, дубоким смирењем, орловским узлетима својих прозорљивих духовних очију и безобалним океаном свога христољубља и човекољубља показао као наручје раширено за свакога ко је у невољи.
У овој краткој Речи нећемо, разуме се, улазити у појединости Старчева живота, подвига и сведочења животности и делотворности Јеванђеља Христова. Ипак, не можемо а да не истакнемо – овде и сада укратко, а у догледно време, ако Бог да, опширније и озбиљније – његову љубав према нашој помесној Цркви, Српској Православној Цркви, и његову бригу за њу, односно његову љубав према нашем, српском народу и бригу за његово добро. Ово наше сведочење јесте лично сведочење, сведочење из прве руке, и за његову аутентичност потписник ових скромних редака радо сноси пуну одговорност пред Богом и пред људима, будући да је он стицајем околности – боље рећи, по недокучивом Промислу Божјем – био у непосредном духовном контакту са Старцем пуне две деценије. Старац је увек, у разговору са потписником ове Речи, инсистирао на потреби пастирске одговорности, будности и ревности за духовни препород српског народа. Не смемо прећутати запањујућу и задивљујућу чињеницу да је тада, средином и крајем седамдесетих година прошлога, 20. века, иако физички никада није посетио Србију нити је имао прилике да изучава српске прилике и неприлике, савршено прецизно познавао, разумевао и описивао духовно стање нашег народа. Што је још важније и упечатљивије, са једнаком једноставном извесношћу говорио је и о будућим догађајима у животу Српске Цркве и о будућем духовном развоју и трагању српског народа.
Издалека је, благодаћу Божјом, видео да српски народ, подсвесно, гаји само још једну наду, наду у своју Цркву, и да ће једног дана, и то ускоро (а ово је све говорено још у време док је “племе наше” духовно спавало “сном мртвијем”!), “изненада нагрнути” у Цркву. При том је изражавао бојазан да Црква – због недостатка пастира уопште, а због недостатка духовно зрелих и способних пастира посебно – неће бити у стању да се у пуној и правој мери одазове тој огромној духовној потреби истинске пастирско-мисионарске делатности и препорода православне вере и традиције. “Ваш народ је на све начине, а посебно у духовном погледу, измучен, ојађен, изранављен – говорио је потписнику ових редака – јер је дуго био лишаван Христа: остао је у великом броју некрштен или, у другим случајевима, крштен, али без икаквог духовног руковођења; његова деца и омладина одрастала су и живела махом у кућама без Христа; једном речју, под безбожном и чак противбожном влашћу, народ вам је био као овце без пастира…” – “У таквим околностима – настављао је – лако вам могу доћи разне јереси и секте, па и разни гуруи, и духовно заводити народ Божји, а многе и приграбити.” Видећи све то – вероватно видовитије од већине нас, пониклих и одраслих овде – наглашавао је, веома често и изричито, насушну потребу за духовно зрелим, просвећеним, образованим и пожртвованим свештеницима.
Младим свештеницима, монасима, монахињама, теолозима, ревносним у вери хришћанима свима је саветовао: “Радите непрестано и неуморно, јурите и стижите свуда, свима проповедајте Христа, падајте с ногу од умора трудећи се за Христа и за Цркву Његову, не жалите своју младост… Све дајте за Христа и за Цркву Његову! Она треба да расте, а ми да се смањујемо смиреношћу…” Ове потресне речи љубави и поуке, на непоновљив начин посведочене личним примером, упућивао је свима, а посебно нама, припадницима српског народа који смо имали благослов и срећу да га на свом животном путу сретнемо и упознамо и да са њиме с времена на време разговарамо. Светог и доброг Старца заиста је, уза све остало, красио дух непатворене саборности, красило га је осећање свеправославног јединства и прожимања, као што му је и срце било испуњено свечовечанском љубављу.
Он ни по ком основу није правио разлике међу народима. Све је волео једнако: са истом љубављу, преданошћу и жаром молио се за наш, српски народ и за остале православне народе као што се молио и за сопствени, грчки народ. Чини ми се, ипак, да је српском народу поклањао нарочиту молитвену пажњу, свакако и зато што је најпре предосећао, а затим и осећао, по дару Духа Светога, све његове патње и невоље. Често је, наиме, и ноћу телефоном будио своју духовну децу и хришћане које је познавао, и позивао их да се моле за своју браћу Србе. Предвидео је избијање ратног сукоба на простору наше отаџбине. На три месеца пре почетка ратних дејстава и страдања телефонирао је писцу ових редака и поручио му да падне на колена и да се моли Господу; јер, рекао је, “све ми код вас изгледа црно и бојим се да ће брзо доћи до рата…”
Али, ово своје прво јавно сведочење о великом подвижнику љубави и прозорљивом исцелитељу завршићемо, у оквиру ове скромне уводне Речи, његовим предсказањем да ће се живот Цркве у српским земљама обновити и да ће православна побожност у српском народу поново процветати, упркос дуготрајном духовном пустошењу током 20. века. Наводимо његове карактеристичне речи: “Видим Христа како ходи српском земљом и одабира оне који су Његови”. Изговорене су, напомињемо, у дане када није било скоро никаквих видљивих знакова који би их оправдали.
Данас су оне, хвала Богу, стварност. Сутра, надамо се, биће још опипљивија стварност – благодаћу Божјом и молитвама светих Његових. Следствено, и молитвеним заступништвом доброг и верног слуге Христа Спаситеља, једног од благодатних светилника наших дана, чији лик ће се оцртавати и на страницама књиге коју тренутно држите у рукама.
Епископ бачки
+ ИРИНЕЈ
