POUKE I PROROČANSTVA

 

POUKE I PROROČANSTVA
 

 
PRIČE I PRIMERI
 
1. MNOGOCENI KAMEN
 
Neki sitni trgovac trgovao je četrdeset, pedeset godina, a da nikada nikakvoga napretka nije imao. Vide on jednom na drumu neku torbu, otvori je i unutra nađe lažne dukate, lažne bisere i jedan dijamant. Uze on torbu sa novcem i pođe menjaču da vidi je li valjan. Menjač pogleda novac i kaza mu da je jedino dijamant pravi. Ali trgovac mu ne poverova, nego uze dijamant i otide drugom menjaču, ali mu i ovaj reče isto – da je sav novac lažan, a da je dijamant vrlo skupocen. Ražalosti se trgovac, uze dijamant i torbak sa novcem i otide.
Na putu kojim je išao srete jednoga slepca i reče sebi: „Hajde da vidim kakvu moć ima dijamant.“ I o, čuda! Čim dotače oči slepčeve, one se otvoriše i slepac progleda. I tada se trgovac obradova. Pođe dalje i srete nekog gluvonemog i kako ga dotače, ovaj ču i progovori. Srete jednog oduzetog i čim ga taknu, ovaj se isceli. Kako dodirne siromaha, taj postane bogat. Dotakne li starca, postane mladić, momčina. Položi li ga na mrtvaca, mrtvac vaskrsava. I dok gledaše ta silna čuda, raspali se srce trgovčevo radošću, te uze torbu sa novcem i baci je u more, a zadrža jedino dijamant i odnese ga svome domu.
Dođe vreme da se umire, pa trgovac zovnu sve svoje i kaže im: „Ja sam, deco moja, četrdeset i pedeset godina trgovao u svetu i nikada nikako nisam napredovao. A onda sam našao torbu i u njoj lažne dukate i groševe i lažne bisere, a među njima i jedan dijamant koji i mrtve podiže, i siromašne bogati, i slepima oči otvara, čini da i gluvi čuju i svaku slabost leči. Ali ja ću vam sada brzo otići i nemam ništa drugo da vam ostavim u nasleđe osim toga dijamanta. Ali i vaša blagorodnost treba da nađe mesto gde će ga odložiti, jer ga nije svako mesto dostojno.“
Dođe vreme i trgovac umre. A dijamant osta njegovima. Oni se postaraše da nađu gde će da ga odlože, kako im je trgovac poverio. I tako nađoše jednu trougaonu mramornu ploču jednakih strana i staviše dijamant na nju, ali ne mogaše da stoji. Tako se ražalostiše što nisu našli mesto gde da ga polože. Onda uzeše neko belo platno, pa njime prekriše ploču da bude mekše, ali dijamant opet ne mogaše da stoji. I opet se ražalostiše. A zatim metnuše još jedno parče platna preko prvoga i ovaj put dijamant odmah osta kako ga položiše. I obradovaše se mnogo i proslaviše Boga.
I ko je sada trgovac? Šta je torba? Šta su groševi? Šta su dukati, šta biseri? Šta je dijamant? Ko su menjači? Ko su srodnici trgovčevi? Šta je mramor? Šta je prvo platno, a šta drugo?
Trgovac, pijanac, bezdelnik, lenjivac – to sam ja. Trgovao sam četrdeset, pedeset godina, a čemu? Protraćio sam četrdesetak godina života u jurnjavi. Ali udostoji me Bog i ja nađoh jednu torbu. A šta je torba? Sveto i svešteno Evanđelje. Otvorih ga i u njemu nađoh lažne dukate. Šta su dukati? Jevreji, koji kažu da veruju, ali lažna je vera njihova i đavolja. Nađoh tamo i lažne groševe. To su nečastivci koji isto kažu da veruju, ali i njima je vera lažna i đavolja. Pronađoh i lažne bisere. Šta znače biseri? To su jeretici, koji kažu da veruju u Svetu Trojicu, ali je i njima lažna vera đavolja. A dijamant šta je? To je naš Gospod Isus Hristos i Bog. Ko su menjači? Proroci koji prednajaviše Sina i Slovo prednačalnog i svemogućeg Oca. Ko su srodnici trgovčevi? Blagočastivi i pravoslavni Hrišćani, čeda i kćeri Hrista našega. Šta je mramor trougaoni i ravnostrani? Čovek koji kaže da veruje u Svetu Trojicu, ali nije mu sama vera dovoljna da se spase, pa dijamant ne stoji. Šta je još potrebno? Potrebna je prvo platno, jer inače dijamant, odnosno Hristos, ne stoji. To je vera u Svetu Trojicu i ljubav prema Bogu, ali ni tako se čovek ne spasava. Treba mu i drugo platno, pa da dijamant ostane da stoji. Šta je to? To je vera u Svetu Trojicu i ljubav prema Bogu i braći svojoj. Tada stoji dijamant, Gospod naš Isus Hristos i Bog.
Čovek koji ima Boga u srcu ima svako dobro i nikako ne može da greši. A kada nema dijamant u srcu svome, ljubav i Hrista, on ima đavola. A ko ima đavola, ima svako zlo i svaki greh čini. Zato bih, braćo moja, da vas ostavim u dobru i zdravlju i da pođem, jer ne znam hoće li me drugi put Bog udostojiti da vam se u telu ovde radujem ili neće. A nemam da vam ostavim druge utehe, pokrova, čuvara, do ovoga dijamanta. Samo da imate podlogu na koju da ga položite. Taj je dijamant svako dobro za Hrišćanina, i za telo i za dušu, i srećan je onaj koji se udostoji da ga ima u svom srcu, jer ima mnogocenu riznicu.
 
2. LEPOTICA
 
Jedan podvižnik moljaše se Bogu da mu otkrije mnoge tajne. I jednom, kada izađe iz svoje kelije i pođe u neko selo, srete na putu kojim je išao angela, ali ga ne poznade – mislio je da je čovek. Na drumu naiđoše na vonjavog konja. Podvižnik se uhvati za nos, angel – ništa. Pođu dalje, pa nabasaše na smrdljivog vola. Podvižnik se uhvati za nos, angel – ništa. Krenu dalje, naiđu na smrdljivog psa. Podvižnik se uhvati za nos, angel – opet ništa. I pre nego što stigoše u selo, naiđoše na jednu veoma lepu devojku, sa nakitom i u skupocenim haljinama. I tada se angel uhvati za nos. Podvižnik to vide, pa ga upita: „Šta si ti, angel, čovek ili đavo? Kada smo sreli smrdljivog konja nisi se uhvatio nos. Tako bi i sa volom i psom, nisam video da si zatvorio nos. A sada gde sretosmo ovakvu lepoticu, ti se hvataš za nos.“ I onda mu se ovaj javi kao angel i reče da ništa pred Bogom ne smrdi tako kao gordost. I kako to reče, iščeze. Podvižnik se odmah vrati u svoju keliju i poče da plače zbog svojih sagrešenja, moleći Boga da ga čuva od zamki đavolovih i da ga ne vrgne u gordost da ne pogine.
 
3. IZVOR I NEČISTI PAS[1]
 
Jedan čovek ispovedao se petnaest godina kod nekog duhovnika i kada je pošao jednom opet da se ispovedi, nađe ga gde bludniči sa nekom ženom. I reče: „Ah, teško meni. Toliko godina mu se ispovedam i eto, sada ću poginuti. Sve što mi je on oprostio, ostade mi neoprošteno.“ I otide.
Na putu ožedne. Naiđe na vodu koja je bila tako bistra, da reče: „Ako je ova voda ovde tako čista, kakva li je tek tamo na izvoru gde teče?“, pa se saže i napi. Malo dalje naiđe i na izvor i vide gde voda teče iz usta psa! Zavapi i kaza: „Jao meni, opoganih se.“ A angel Gospodnji mu reče: „Zašto se ne opogani kada si prvi put pio, a sada si omrzao vodu kad vide da teče iz psećih usta? Da možda nije od Boga Koji stvori nebo, zemlju i sve? Ako je pas nečist, ne tuguj, nije voda njegova. Tako i duhovnik koji te je ispovedao. Da oproštaj koji ti je davao možda nije njegov? Oproštaj je od Svetoga Duha. I on je, jer ima obraz sveštenički, viši i od careva i od Angela. I šta je do tebe da li je bludničio? On predstavlja pseća usta, a ti nemoj da tuguješ. Sve što ti je oprostio, oprošteno je. A sada pođi i učini mu metaniju i zamoli ga da ti oprosti, a njega će Bog da ispita“. I iščeze.
Vrati se čovek duhovniku i sve mu ispriča i pokloni mu se kako mu angel kaza. A duhovnik, kako ču šta se dogodilo, pokaja se i bi spasen. I mi treba sami sebe da osuđujemo i spasićemo se.
 
4. MUDRI DUHOVNIK
 
Jedan bogati vlastelin nakupio se mnogo blaga, ali nikada nije hteo ni da se ispovedi, niti da pruži milostinju. A imao je jednoga sina od deset godina. Dođe čas i vlastelin se razbole. Njegovi mu govorahu da se ispovedi, da učini štogod za svoju dušu, a on govoraše: „Neka je moje dete dobro, ono će se postarati za moju dušu“. Sav je bio sa đavolom i mišljenje nije promenio.
U tome kraju življaše jedan vrli duhovnik. On otide i obrija svoju bradu, obuče se u svetske haljine i pođe u bogatašev dom. Lupa on na vrata, izlaze i pitaju ga šta traži. On im odgovori da je stranac i da se zadesio u njihovom kraju, da je saznao da je gospodar bolestan i da je došao da ga vidi, jer je lekar. Odmah ga primiše i zaokupiše. I on ih upita: „Kako je bolesnik?“ A bolesnik mu odgovori: „Nikako, gospodaru.“ Lekar će: „Šta ti kažu vaši lekari?“ „Kažu mi da sam spreman za smrt.“ A duhovni lekar ga uhvati za ruku i reče: „I ja ti kažem da umireš. Ali ako bi se našao jedan lek za koji znam, ne bi umro.“ „A koji je to lek, pa da ga potražimo?“ Duhovnik se napravi nevešt, pa upita: „Imaš li dece?“ Odgovori mu da ima samo jedno. I ovaj reče: „Ne tuguj. Nađen ti je lek. Obećavam ti da nećeš umreti.“ On zatraži da mu daju šolju vode i brašna, promeša ih i napravi se da je unutra stavio i neki lek, pa reče: „Gotov ti je lek, sada samo treba da dođe tvoje dete da mu probodem mali prst iglom i da mu poteku tri kapi krvi, pa da ti dam da to popiješ i odmah će ti biti dobro.“ Dete se igraše sa drugom decom. Poslaše po njega i rekoše: „Hodi, čedo moje, došao je jedan lekar da ti pomogne ocu.“ Dete je htelo da se igra i dalje, ali su ga doveli. Kako ga vide, lekar mu reče: „Dođi, čedo, da ti probodem mali prst iglom i da pomešam tri kapi krvi sa ovim lekom koji imam ovde i da dam to tvome ocu da popije, jer će mu odmah biti bolje.“ A dečak će: „Zar mislite da sam sišao s uma da povredim sopstveni prst?“ Lekar mu reče: „Od tebe, dete, zavisi hoće li ti otac živeti ili umreti. Zar ne vidiš koliko je sakupio da tebi ostavi?“ „Živeo, ne živeo, ja ne dam svoju ruku.“ I ode.
Reče lekar vlastelinu: „Ja sam duhovnik iz ovoga kraja i došao sam da ti pokažem da se ne uzdaš u svoje dete da će išta učiniti za tvoju dušu.“ Bolesnik tada ustade i reče: „Ja sam izgubio dušu zarad ovoga deteta da mu ostavim što više, a on je imao srca da odbije da da tri kapi krvi za moj život. Pravo kažeš, duhovniče.“ I odmah potraži svoju poslednju volju i pocepa je. Razdeli sve što ima i ništa ne ostavi, a dete mu postade puka sirota, pa steče raj da se u njemu uvek raduje.
Tako i vi, koji imate decu, ne nadajte se i ne govorite da vam je dete dobro i da će se ono postarati za vaše duše. Samo ono što čovek sam učini nalazi i u drugom životu.
 
5. TRI ZAKONA
 
Beše jednom jedan Grk, pa kaže: „Hoću da postanem Jevrejin.“ Tri su zakona: prirodni je zakon jevrejski, plotski je turski, a duhovni hrišćanski. I on kaže: „Hajde da se držim prirodnoga zakona.“ Čita on da tamo stoji: „Ko ti uzme haljinu, uzmi i ti njegovu. Ko te ošteti za deset groševa, ti mu uzmi deset. Ko ti ubije brata, ubij i ti njegovog.“ I kaže Grk: „Ja idem drumom i dođe neko da mi uzme gornju haljinu, pa bih ja da uzmem njegovu, ali taj me ne pušta. Ili ću ja njega ubiti, ili će on mene.“ Pa zaključi: „Nije dobar jevrejski zakon.“
„Sad bih da postanem Turčin.“ Uzima plotski zakon, čita ga gde pominje sramoćenje žena i druge skverni. Pa kaže Grk: „Ne sviđa mi se ni ovaj zakon, svinjski je.“
I reče: „Od Turčina hoću da postanem Hrišćanin.“ Uzima duhovni zakon, čita ga i nalazi gde kaže: „Ko ti uzme jednu haljinu, ti mu podaj i drugu. Ko ti uzme deset groševa, daj mu ih još deset. A ko te udari po desnom obrazu, okreni se da te udari i po levom.“ I kaže Grk: „Da pokušam. Ići ću putem. Dođe li neko da mi uzme haljinu, ja po zakonu treba da mu kažem: „Stani, brate, da ti dam i drugu.“ Dođe da mi uzme deset groševa, a ja imam da mu kažem: „Stani, brate, da ti dam još deset.“ Priđe li da me udari, a ja da mu okrenem i drugu stranu. Meni se čini da ma koliko da je čovek zao i divalj, ako mu ja pristupim krotko i obratim mu se smernim i slatkim rečima, on će se pokrenuti da mi vrati moje i neće me ubiti. Jer ako mu se suprotstavim, ili će on ubiti mene, ili ću ja njega. Dobar je ovaj zakon duhovni. Postaću Hrišćaninom.“
 
6. IKONA SVETE TROJICE
 
Bez kremena, ognjila i truda vatra se ne da zapaliti. Kao što to troje ne idu jedno bez drugog, tako je i Sveta Trojica tri i jedan. I kao što je voda jedno sa gradom i snegom, sve troje je od jedne prirode. Duša je jedna. Ličnost rađa slovo, koje je i disanje i od duše je, a ne od tela. Duša je po obrazu Oca, slovo duše je po obrazu Sina i Slova Božjeg, a disanje duše po obrazu je Svesvetoga Duha. Jedno slovo duša rađa umom, a drugo slovo rađaju usne. Kao što se slovo prvo rađa nevidljivo od duše, a zatim usnama postaje vidljivo, tako je i Sin i Slovo Božje pre vekova rođen od Boga i Oca, ali se ne pojavljivaše ljudima, nego beše u Očevom krilu. On je rođen i usnama proroka i kada se rodi od Svečiste Marije Svagdadeve, postade vidljiv celome svetu. Drugo rođenje je po ploti kada se javio. I kada beše na Krstu, stradalo je čoveštvo, plotska tvar, a Božanstvo ostade nestradalno. I kao kada sunce obasjava drvo, a drvoseča ga seče sekirom, ono pati, ali sunčevi zraci po drvetu ostaju nesečeni i netaknuti, tako je i sa Božanstvom našega Hrista. Iako u času stradanja ono beše sjedinjeno sa ploću i ne odvoji se od nje, kao ni sunce od drveta, pa ne postrada, tako je i čoveštvo postradalo kao drvo, a Božanstvo ostade netaknuto kao sunce!
 
Napomene
1 Ovo je odgovor na, nekada posebno rasprostranjeno, jeretičko učenje po kom trebe sveštenika koji ne vode evanđelski život nemaju osvećujuću silu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovo je odgovor, na nekada posebno rasprostranjeno jeretičko učenje po kom trebe sveštenika koji ne vode evanđelski život, nemaju osveećujuću silu.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *