ПОУКЕ И ПРОРОЧАНСТВА

 

ПОУКЕ И ПРОРОЧАНСТВА
 

 
МУЧЕНИКОСЛОВ1
 
На дан 24. августа предаде дух свој у руке Бога Живога, својевољно као и Владика наш Исус Христос.
Мучеништво прeсветога свештеноучитеља и оца нашега Козме.
Свети свештеници и остала браћо у Христу, целивамо вас ми, ученици оца нашега Козме јеромонаха.
Примили смо ваша љубљена писма и обрадовали се због ваше братске љубави према нама и нашем учитељу. Тражите да сазнате о неправедној смрти нашега учитеља. Знате, браћо моја, да је он три и по године путовао са престолом, дању и ноћу проповедајући конац века на местима бешчасним и никада се нико не нађе да му и на чему пребаци макар једном речју. У последње време, мало уочи своје кончине, често нам је говорио да ће се поздравити са нама и отићи. Када дођосмо овамо, у село по имену Коликонташи, он, како је имао обичај, заврши своју поуку, а ми се спремисмо да пођемо у село Агиа Триада у Семени. Тамо беше један Курт пашин хоџа код којега нас је послао да тражимо дозволу да и тамо дођемо и проповедамо. Дозволу добисмо, а када кренусмо сви заједно, учитељ рече људима: „Хоћу да одем хоџи да га поздравим, а ви сви пођите у село“. То никада пре није учинио, никада није лично ишао да поздрави неког бешчасника. Коначно са њим пођосмо нас четворица, учитељ, двојица свештеника и ја. Конак хоџин био је удаљен сат пута и ми кренусмо. Када дођосмо у конак, хоџа нас прими, а са њим беху и друга петнаесторица бешчасника. Хоџа га на арбанашком упита има ли ферман. Један свештеник, који је служио као тумач, рече да има и ферман царски и дозволу патријархову. Хоџа нам рече: „Седите напољу док ја не једем, јер имам неку реч да вам кажем.“ За то време Хришћани су стрпљиво чекали у цркви да дође да им да поуку. Онда хоџа доведе људе који нас бацише у тамницу. Дође вече и никаквога одговора нисмо имали. Увече рече хоџа: „Послаћу га у Берат.“ Он се с вечера реши да пошаље учитеља, мене, једнога свештеника тумача и једног Турчина у Берат и даде да спреме коње. Учитељ се диже усред ноћи, јер је хтео да нас што пре пошаљу, али хоџа рече: „Не, тек у зору“. Како се чини, бојали су се, па је рекао за зору да се не би свет побунио и спречио га. Ујутру спремише коње да пођу, а свештеници ми кажу да бешчасници узеше коње, мој и тумачев, и да није један него седморица што ће ићи, а пошто нема коња да не идем, далеко је. Ја кажем: „Хоћу да пођем, па макар и умро на путу.“ А они ће: „Хајде.“ И када смо кретали, упита ме: „Јеси ли узео моју расу?“ Ја је нисам био узео и он ми рече: „Иди да је узмеш.“ И када се вратих, зграбише ме бешчасници и узеше ми расу, избише ме и не дадоше ми да пођем. Узеше учитеља, ставише га на коња и отераше тумача и оне који су их следили мачем. Њихове коње отераше и сами отидоше путем сат и по далеко одатле до реке и тамо га скинуше са коња. Он им рече да га оставе да се помоли и они га оставише, а како се молио, он благослови крстообразно свет. Тамо беше једно дрво и они скинуше коноп са коња и као што смо ми везивали престо за крст, они га тако везаше око врата и задавише.
А прво му рекоше да му вежу руке, а он их сам прекрсти и они му их не везаше и тако предаде свету своју душу у руке Господа нашега Исуса Христа. Одмах га обнажише од све одеће коју је имао, осим једних старих хлача, и тако га бацише у реку. После су Хришћани хтели да га изваде, те се вратише са кукама и мрежама, али га не нађоше. Касније се један свештеник, Марко му је име, осенио крсним знаком и отишао са штапом и – чуда! – одмах му се показа у води усправан, па га узе и однесе одмах у цркву у Коликонташи, а беше близу вече. Он га опоја и погребе, а ми смо још били у тамници. Кроз три дана хоџа посла да нас узму и онда сазнасмо како је нађен учитељ, а дође један калуђер послан из Ардонидзе да нас узме од хоџе. Сутрадан нас одведоше на гроб и ископасмо га, јер не веровасмо. И тако видесмо његове свете мошти, поклонисмо им се и погребосмо их како и беху. А нас су узели и држе нас у ардонидзком манастиру заробљене до данас и није се нашао ниједан Хришћанина да каже неку реч за нас, нити нам је ико дозначио хоће ли нас погубити или ће нас држати као слуге. Ја сам се разболео готово на смрт и још увек лежим. А када обесише учитеља, један од бешчасника се одмах скину го и крете да иде около као антихрист и да виче како га је он убио. У оној цркви где га погребосмо, види се од крста и престола нека света светлост где силази сваке ноћи. Једне недеље после литургије узели су крст одатле и ставили га иза светога олтара црквеног, тамо где су му и мошти. Опет се појавила иста светлост. И много се тога тамо дешава, али не стижу сви гласови овамо до нас. Кажу нам да се паша боји да случајно не одемо у Дзаферигу, где ратује са капетан Сиулом, разбојником. А боје се јер је он, како чујемо, праведан судија. И кад би Хришћани хтели да оду, можда би се нешто и догодило. А како је тешко Хришћанину кад му његови не помажу. Тај везир Беглербег налази се око Битоља и који год Хришћанин да га замоли за милост да нас пусте, он би спасао душу своју. Ми смрт ни у шта не бројимо. О, када би нас само Бог удостојио да нас усмрте, ова тамница нас горе тишти. И, браћо, речи које је увек учитељ говорио да имате увек закључане у срцима својим и у уму. Он нам рече да још много тога имају да виде наше очи и многе пометње. Јевреји дадоше педесет кеса новца да га убију и нико га није терао, он сам отиде без да га је ико тражио. Много сам хтео да вам напишем, али сам болестан и лежим у постељи. Ако хоће ко да дође овамо да нас види, нека дође и нека се ничега не боји. Поклањајте се гробу његовом, свагда имајте речи учитељеве на уму да не бисте грешили, како бисте се удостојили и Небескога Царства, да се радујете и учитељу нашем, веселећи се са свима светима. Нека вас моје писмо затекне здраве и душом и телом и нека је молитва учитељева свагда са вама.
И опростите ми и нека вам Бог прости. Из манастира у Ардонидзи пишем.
 
НАПОМЕНЕ
1 У првим вековима Хришћанства, када су Хришћани, једнако и људи и жене и мала деца, сурово гоњени, приносили крв своју слави Распетога, очевици мученичке кончине јунака Вере писали су шта су видели и чули. Ти списи зову се мучеништва или мученикослови. Сачувано је много мученикослова, а познатији међу њима су онај светих Поликарпа, Јустина и Кипријана. Сачуван је и мученикослов светога Козме, који је написао његов верни ученик и чтец Зико-Бистрекис. Он је био један у пратњи Светитељевој када је овај ишао хоџи и када је донета одлука о његовом погубљењу. У зору, када су светога Козму повели на место мучеништва, његов верни ученик покушао је да пође са њим и тамо, али Турци не само да су га грубо отерали, него су га касније бацили и у тамницу. Утамничен са другима и болестан, он је написао писмо свештеницима и Хришћанима, у ком је са много простоте и умиљења исприповедао о последњим тренуцима из живота светога Козме. Ученикова вера, као и оданост свештеној успомени учитељевој, велика је и дирљива. О мученичкој кончини свога учитеља он је рекао и ово: „Ми смрт ни у шта не бројимо. О, када би нас само Бог удостојио да нас усмрте, ова тамница нас горе тишти.“ А оно што је посебно морило њега и његове другове, утамничене Христове вере ради, било је то што се нико од Хришћана који су знали за њихову судбину није усудио да покуша било шта да их ослободи. Колики се душевни бол осећа у простим речима Козминог учитеља! Хиљаде људи могло је да чује свештеномученика Козму Етолског, а када је његов верни ученик бачен у тамницу, један се човек није нашао да ишта учини за њега. О таквој напуштености тужио је и Апостол Павле, када написа: Сви ме напустише; нека им се не урачуна (2 Тим. 4,16).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *