POUKE I PROROČANSTVA

 

POUKE I PROROČANSTVA
 

 
MUČENIKOSLOV1
 
Na dan 24. avgusta predade duh svoj u ruke Boga Živoga, svojevoljno kao i Vladika naš Isus Hristos.
Mučeništvo presvetoga sveštenoučitelja i oca našega Kozme.
Sveti sveštenici i ostala braćo u Hristu, celivamo vas mi, učenici oca našega Kozme jeromonaha.
Primili smo vaša ljubljena pisma i obradovali se zbog vaše bratske ljubavi prema nama i našem učitelju. Tražite da saznate o nepravednoj smrti našega učitelja. Znate, braćo moja, da je on tri i po godine putovao sa prestolom, danju i noću propovedajući konac veka na mestima beščasnim i nikada se niko ne nađe da mu i na čemu prebaci makar jednom rečju. U poslednje vreme, malo uoči svoje končine, često nam je govorio da će se pozdraviti sa nama i otići. Kada dođosmo ovamo, u selo po imenu Kolikontaši, on, kako je imao običaj, završi svoju pouku, a mi se spremismo da pođemo u selo Agia Triada u Semeni. Tamo beše jedan Kurt pašin hodža kod kojega nas je poslao da tražimo dozvolu da i tamo dođemo i propovedamo. Dozvolu dobismo, a kada krenusmo svi zajedno, učitelj reče ljudima: „Hoću da odem hodži da ga pozdravim, a vi svi pođite u selo“. To nikada pre nije učinio, nikada nije lično išao da pozdravi nekog beščasnika. Konačno sa njim pođosmo nas četvorica, učitelj, dvojica sveštenika i ja. Konak hodžin bio je udaljen sat puta i mi krenusmo. Kada dođosmo u konak, hodža nas primi, a sa njim behu i druga petnaestorica beščasnika. Hodža ga na arbanaškom upita ima li ferman. Jedan sveštenik, koji je služio kao tumač, reče da ima i ferman carski i dozvolu patrijarhovu. Hodža nam reče: „Sedite napolju dok ja ne jedem, jer imam neku reč da vam kažem.“ Za to vreme Hrišćani su strpljivo čekali u crkvi da dođe da im da pouku. Onda hodža dovede ljude koji nas baciše u tamnicu. Dođe veče i nikakvoga odgovora nismo imali. Uveče reče hodža: „Poslaću ga u Berat.“ On se s večera reši da pošalje učitelja, mene, jednoga sveštenika tumača i jednog Turčina u Berat i dade da spreme konje. Učitelj se diže usred noći, jer je hteo da nas što pre pošalju, ali hodža reče: „Ne, tek u zoru“. Kako se čini, bojali su se, pa je rekao za zoru da se ne bi svet pobunio i sprečio ga. Ujutru spremiše konje da pođu, a sveštenici mi kažu da beščasnici uzeše konje, moj i tumačev, i da nije jedan nego sedmorica što će ići, a pošto nema konja da ne idem, daleko je. Ja kažem: „Hoću da pođem, pa makar i umro na putu.“ A oni će: „Hajde.“ I kada smo kretali, upita me: „Jesi li uzeo moju rasu?“ Ja je nisam bio uzeo i on mi reče: „Idi da je uzmeš.“ I kada se vratih, zgrabiše me beščasnici i uzeše mi rasu, izbiše me i ne dadoše mi da pođem. Uzeše učitelja, staviše ga na konja i oteraše tumača i one koji su ih sledili mačem. Njihove konje oteraše i sami otidoše putem sat i po daleko odatle do reke i tamo ga skinuše sa konja. On im reče da ga ostave da se pomoli i oni ga ostaviše, a kako se molio, on blagoslovi krstoobrazno svet. Tamo beše jedno drvo i oni skinuše konop sa konja i kao što smo mi vezivali presto za krst, oni ga tako vezaše oko vrata i zadaviše.
A prvo mu rekoše da mu vežu ruke, a on ih sam prekrsti i oni mu ih ne vezaše i tako predade svetu svoju dušu u ruke Gospoda našega Isusa Hrista. Odmah ga obnažiše od sve odeće koju je imao, osim jednih starih hlača, i tako ga baciše u reku. Posle su Hrišćani hteli da ga izvade, te se vratiše sa kukama i mrežama, ali ga ne nađoše. Kasnije se jedan sveštenik, Marko mu je ime, osenio krsnim znakom i otišao sa štapom i – čuda! – odmah mu se pokaza u vodi uspravan, pa ga uze i odnese odmah u crkvu u Kolikontaši, a beše blizu veče. On ga opoja i pogrebe, a mi smo još bili u tamnici. Kroz tri dana hodža posla da nas uzmu i onda saznasmo kako je nađen učitelj, a dođe jedan kaluđer poslan iz Ardonidze da nas uzme od hodže. Sutradan nas odvedoše na grob i iskopasmo ga, jer ne verovasmo. I tako videsmo njegove svete mošti, poklonismo im se i pogrebosmo ih kako i behu. A nas su uzeli i drže nas u ardonidzkom manastiru zarobljene do danas i nije se našao nijedan Hrišćanina da kaže neku reč za nas, niti nam je iko doznačio hoće li nas pogubiti ili će nas držati kao sluge. Ja sam se razboleo gotovo na smrt i još uvek ležim. A kada obesiše učitelja, jedan od beščasnika se odmah skinu go i krete da ide okolo kao antihrist i da viče kako ga je on ubio. U onoj crkvi gde ga pogrebosmo, vidi se od krsta i prestola neka sveta svetlost gde silazi svake noći. Jedne nedelje posle liturgije uzeli su krst odatle i stavili ga iza svetoga oltara crkvenog, tamo gde su mu i mošti. Opet se pojavila ista svetlost. I mnogo se toga tamo dešava, ali ne stižu svi glasovi ovamo do nas. Kažu nam da se paša boji da slučajno ne odemo u Dzaferigu, gde ratuje sa kapetan Siulom, razbojnikom. A boje se jer je on, kako čujemo, pravedan sudija. I kad bi Hrišćani hteli da odu, možda bi se nešto i dogodilo. A kako je teško Hrišćaninu kad mu njegovi ne pomažu. Taj vezir Beglerbeg nalazi se oko Bitolja i koji god Hrišćanin da ga zamoli za milost da nas puste, on bi spasao dušu svoju. Mi smrt ni u šta ne brojimo. O, kada bi nas samo Bog udostojio da nas usmrte, ova tamnica nas gore tišti. I, braćo, reči koje je uvek učitelj govorio da imate uvek zaključane u srcima svojim i u umu. On nam reče da još mnogo toga imaju da vide naše oči i mnoge pometnje. Jevreji dadoše pedeset kesa novca da ga ubiju i niko ga nije terao, on sam otide bez da ga je iko tražio. Mnogo sam hteo da vam napišem, ali sam bolestan i ležim u postelji. Ako hoće ko da dođe ovamo da nas vidi, neka dođe i neka se ničega ne boji. Poklanjajte se grobu njegovom, svagda imajte reči učiteljeve na umu da ne biste grešili, kako biste se udostojili i Nebeskoga Carstva, da se radujete i učitelju našem, veseleći se sa svima svetima. Neka vas moje pismo zatekne zdrave i dušom i telom i neka je molitva učiteljeva svagda sa vama.
I oprostite mi i neka vam Bog prosti. Iz manastira u Ardonidzi pišem.
 
NAPOMENE
1 U prvim vekovima Hrišćanstva, kada su Hrišćani, jednako i ljudi i žene i mala deca, surovo gonjeni, prinosili krv svoju slavi Raspetoga, očevici mučeničke končine junaka Vere pisali su šta su videli i čuli. Ti spisi zovu se mučeništva ili mučenikoslovi. Sačuvano je mnogo mučenikoslova, a poznatiji među njima su onaj svetih Polikarpa, Justina i Kiprijana. Sačuvan je i mučenikoslov svetoga Kozme, koji je napisao njegov verni učenik i čtec Ziko-Bistrekis. On je bio jedan u pratnji Svetiteljevoj kada je ovaj išao hodži i kada je doneta odluka o njegovom pogubljenju. U zoru, kada su svetoga Kozmu poveli na mesto mučeništva, njegov verni učenik pokušao je da pođe sa njim i tamo, ali Turci ne samo da su ga grubo oterali, nego su ga kasnije bacili i u tamnicu. Utamničen sa drugima i bolestan, on je napisao pismo sveštenicima i Hrišćanima, u kom je sa mnogo prostote i umiljenja ispripovedao o poslednjim trenucima iz života svetoga Kozme. Učenikova vera, kao i odanost sveštenoj uspomeni učiteljevoj, velika je i dirljiva. O mučeničkoj končini svoga učitelja on je rekao i ovo: „Mi smrt ni u šta ne brojimo. O, kada bi nas samo Bog udostojio da nas usmrte, ova tamnica nas gore tišti.“ A ono što je posebno morilo njega i njegove drugove, utamničene Hristove vere radi, bilo je to što se niko od Hrišćana koji su znali za njihovu sudbinu nije usudio da pokuša bilo šta da ih oslobodi. Koliki se duševni bol oseća u prostim rečima Kozminog učitelja! Hiljade ljudi moglo je da čuje sveštenomučenika Kozmu Etolskog, a kada je njegov verni učenik bačen u tamnicu, jedan se čovek nije našao da išta učini za njega. O takvoj napuštenosti tužio je i Apostol Pavle, kada napisa: Svi me napustiše; neka im se ne uračuna (2 Tim. 4,16).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *