НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ
И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

 
Може ли лаик да прати богослужење у цркви према свом служебнику или молитвенику?
Након претварања Светих Дарова на недељној Литургији,
какав поклон треба да чине они који служе у олтару и они који се моле у храму – земни или појасни?

Може ли се датум постављања на дужност појца сматрати за почетак свештенослужења?
Могу ли се причешћивати мала деца ако су јела пре причешћа?
Може ли свештеник да служи Литургију ако на њу нико не дође?
Може ли се за украшавање храма употребљавати вештачко цвеће?
Може ли се у цркви поставити јелка и у каквом је она односу са празником Рођења Христовог?
Могу ли наши свештеници да саслужују са Грцима на њихов Божић?
Да ли мирјанин може да прати богослужење у цркви према сопственом молитвенику?
Могу ли се парастоси, акатисти и молебани служити пре отпуста на Литургији?
Може ли се католик причешћивати, према сопственом нахођењу,
и код нас и у католичкој Цркви?

Да ли свештеник може да скрати богослужење по своме нахођењу?
Зашто се код нас спомен свете Великомученице Екатерине
празнује 24. новембра, а код Грка – 25. новембра?

Како Православна Црква гледа на обред обрезања код Јевреја?
Могу ли се светиње украшавати вештачким цвећем?
Како се обичним данима пева „Достојно јест“ после девете песме канона?
Да ли је правилно да се најутрењу великог Петка Славословље чита?
Да ли се на исповест може долазити са листом папира на коме су записани своји основни греси?
Како поступити ако грех који је претходно отпуштен, настави да узнемирује савест?
Може ли се поново причестити на Васкршњој Литургији онај ко се причестио на Велику Суботу?
 


 
181. Питање (Може ли лаик да прати богослужење у цркви према свом служебнику или молитвенику?): Може ли лаик да прати богослужење у цркви према свом служебнику или молитвенику?
 
Одговор: Не само да може, него је то и похвално, ако погодује бољем усредсређивању на молитву. Лаику само не приличи да у том циљу употребљава „Служебник“, који је намењен искључиво свештенослужитељима. У „Служебнику“ се налазе тајне молитве које чита свештеник када твори Свету Тајну, а мирјанин не треба да их чита, јер он нема право да се моли речима тих молитава. [Но, у сваком случају, најбоље је упознати се са Литургијом пре Литургије, тако да никаква „помоћна средства“ нису неопходна; нап. срб. прир.]
 
* * *
 
182. Питање (Након претварања Светих Дарова на недељној Литургији, какав поклон треба да чине они који служе у олтару и они који се моле у храму – земни или појасни?): Након претварања Светих Дарова на недељној Литургији и после певања „Достојно јест“ или „О Тебје радујетсја“, какав поклон треба да чине они који служе у олтару и они који се моле у храму – земни или појасни?
 
Одговор: Након претварања Светих Дарова на недељној Литургији, као и после певања „Достојно јест“ или „О Тебје радујетсја“ служитељи у олтару, према саборним и светоотачким одлукама наше свете Православне Цркве (као што су 20. правило Првог Васељенског сабора, 15. правило светог Петра Александријског и 91. правило светог Василија Великог) „ради части недељног дана“ као „дана радости“ чине само појасни, а не земни поклон. Исто чине и сви који се моле у храму.
 
* * *
 
183. Питање (Може ли се датум постављања на дужност појца сматрати за почетак свештенослужења?): Може ли се датум постављања на дужност појца сматрати за почетак свештенослужења?
 
Одговор: Нипошто. Појац, чак и када је посвећен за чтеца, спада у црквенослужитеље, а не свештенослужитеље. У свештенослужитеље се убрајају само три степена, чије се рукоположење обавља у светом олтару – ђакон, презвитер и епископ. Стога се сматра да је свештенослужење почело даном посвећења за ђакона, а никако не раније.
 
* * *
 
184. Питање (Могу ли се причешћивати мала деца ако су јела пре причешћа?): Неки парохијани су незадовољни када их приликом причешћа свештеник пита да ли је дете претходно јело. Дете, кажу, не може да издржи да не једе до 11 или 12 сати. Да ли се могу причешћивати такви који су већ јели, и до ког узраста?
 
Одговор: Претерана брига родитеља за здравље њихове деце у датом случају потпуно је неоснована и указује само на њихово неверовање или маловерје. Детету се ништа лоше неће догодити ако не буде јело пре причешћа. У прошлости су код нас у Русији, у простом народу од најранијег детињства навикавали децу да светом Причешћу приступају празног стомака, и ту се не може тачно установити никакав одређен узраст. У сваком случају децу која су већ способна да употребљавају тврду храну треба навикавати да се причешћују наташте. И никако не треба допуштати причешће деце старије од 7 година, која су већ била на исповести, ако се нису уздржавала од узимања хране.
 
* * *
 
185. Питање (Може ли свештеник да служи Литургију ако на њу нико не дође?): У данашњој ситуацији у Америци често се догађа да када велики празник падне у сред недеље, људи иду само на свеноћно бденије, док на Литургији нема никога. Може ли свештеник, који је већ савршио проскомидију, служити даље и Литургију, ако на њу нико не дође, чак ни појац и црквењак? Јер Литургија представља заједничко богослужење.
 
Одговор: Литургија је заиста заједничко богослужење и треба да се обавља уз учешће појца и прислужитељацрквењака, као што захтева и Упутство на крају Служебника. Али ако свештеник ни на који начин није крив што на Литургију нико не долази, онда то наравно није узрок због кога би требало да одустане од служења: Литургија треба да се одслужи. Лоше је само ако се свештеник сам не труди око тога да има појце и прислужитеље приликом служења Божанствене литургије, показујући тим своју небригу. Онда ће се на њега односити страшне речи пророчке претње: Проклет био ко немарно ради дело Господње (Јер. 48,10).
 
* * *
 
186. Питање (Може ли се за украшавање храма употребљавати вештачко цвеће?): Да ли у Типику постоји упутство у вези са употребом вештачког цвећа приликом украшавања храма, светих икона и других свештених предмета?
 
Одговор: О овоме у Типику нема ни речи, али природном здравом религиозном осећању треба да буде страно украшавање светиња вештачким цвећем, и то код нас у Православној Цркви никада није било прихваћено. Да ли би некоме пало на памет да у гроб свога оца или мајке положи „букет“ вештачког цвећа? Тим пре је чудно и неумесно да се вештачко цвеће ставља на светињу пред којом треба да се молимо. Вештачко цвеће – није истинито, а у нашем поштовању светиње све треба да буде истинито.
 
* * *
 
187. Питање (Може ли се у цркви поставити јелка и у каквом је она односу са празником Рођења Христовог?): Може ли се у цркви поставити јелка и у каквом је она односу са празником Рођења Христовог?
 
Одговор: Ни у каквом, и потпуно је неумесно поставити јелку у цркви. То је обичај који можда није лош нити штетан, као и свака дечија забава или разонода, али уопште није црквен.
 
* * *
 
188. Питање (Могу ли наши свештеници да саслужују са Грцима на њихов Божић?): 12. децембра по старом календару, на дан Светог Спиридона, а 25. децембра по новом – Грци празнују Божић и позивају наше свештенике да служе са њима. Могу ли наши свештеници да прихвате такав позив.
 
Одговор: Не могу никако. Наша Црква није прихватила нови календар, па је такво служење за наше свештенике потпуно неумесно. Нови календар су код Грка увели непријатељи светог Православља са несумњивим циљем да унесу неред и поделу међу верујуће, што су и постигли. Све до данас око једне трећине становништва Грчке не прихвата нови календар и тамо се због овога већ више од 39 година води жестока борба.
Прихватање новог календара у целини, са празновањем и Васкрса по новом календару, представљало би грубо нарушавање 7. правила Светих Апостола, и грчка црквена јерархија на то не би пристала. Стога је и смишљена „компромисна“ реформа – празновање свих празника по новом календару, осим Васкрса, који Грци и даље празнују по старом календару. Ово је наравно само лукави „трик“ непријатеља светог Православља, чији је циљ да наруше мир и јединство у Православној Цркви путем увођења свакојаких модернистичких реформи у „духу времена“, и да тако поткопају ауторитет и животворну силу светог Православља.
 
* * *
 
189. Питање (Да ли мирјанин може да прати богослужење у цркви према сопственом молитвенику?): На крају молитвослова издатог од стране Свето-Тројицког манастира 1959. године, у одељку под насловом „Како се треба молити у цркви“ у 2. параграфу пише: „Православни хришћани при уласку у свети храм осењује себе крсним знамењем, целива иконе и поклонивши се десно и лево стаје на место, где слуша псалме и молитве које се читају у цркви, али не говори у себи сопствене молитве, нити чита по књизи одвојено од црквеног појања, јер такве осуђује свети Апостол Павле као оне који се уклањају од црквеног сабрања (Јев. 10,25)“
Међутим, у вашем одговору на питање бр. 181.: „Може ли лаик да прати богослужење у цркви према свом молитвенику?“ дат је одговор: „Не само да може, него је то и похвално, ако погодује бољем усредсређивању на молитву“. Зар то није противречност? И зар није исправније упутство Молитвослова?
 
Одговор: Ту нема никакве противречности. Упутство Молитвослова има у виду, како је тамо јасно речено, читање „сопствених“ молитава, „одвојено од црквеног појања“.
У Цркви се савршава заједничко богослужење – ту се сви верујући моле истовремено за једно исто, а не свако одвојено, својом сопственом молитвом. Ова мисао јасно је изражена у свештеничком возгласу на Божанственој литургији: „И дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено Име Твоје…“ Ко се моли својом одвојеном молитвом, било у уму или по књизи, свеједно, тај нарушава ово опште молитвено јединство и самим тим потпада под осуду светог Апостола Павла. Али онај ко не жели да било шта пропусти и тежи ка томе да добије што већу духовну корист, па самим тим и молитвено расположење – тај свакако не само да не греши, него напротив заслужује похвале за своју усрдност, тим пре што је код нас, на жалост, и читање и певање често неразговетно.
Идеал православног хришћанског богослужења се састоји у томе, како смо не једном истицали, да сви који се моле учествују у њему, јер се из самог текста нашег богослужења види да на возгласе свештенослужитеља треба да одговарају сви присутни („ми“ или „народ“, како стоји у нашим богослужбеним књигама). Но, пошто је тешко па чак и немогуће захтевати од свих да напамет знају све наше црквене песме, онда је коришћење књига неизбежно, па смо управо зато и издали наш такозвани Велики Зборник, који је први пут објављен још у Карпатској Русији, где је сачуван поменути обичај из старине – да на богослужењу певају сви.
 
* * *
 
190. Питање (Могу ли се парастоси, акатисти и молебани служити пре отпуста на Литургији?): Могу ли се парастоси, акатисти и молебани служити пре отпуста на Литургији, одмах после заамвоне молитве?
 
Одговор: То је потпуно недопустиво. Одређено је да се после заамвоне молитве твори само заупокојена литија (а никако не читав парастос) и још неки чинови на које указује Типик, као на пример Велико освећење воде на Богојављење. Молебане, акатисте и парастосе треба обављати тек након отпуста Божанствене литургије.
 
* * *
 
191. Питање (Може ли се католик причешћивати, према сопственом нахођењу, и код нас и у католичкој Цркви?): Може ли се католик причешћивати, према сопственом нахођењу, и код нас и у католичкој Цркви?
 
Одговор: Не може никако. Светим Христовим Тајнама се може причешћивати само онај ко се свесно присајединио светој Православној Цркви. Одрасле римокатолике ми присаједињујемо по трећем чину[1], то јест кроз исповест, одрицање од заблуда римокатоличког исповедања и причешће Светим Христовим Тајнама, након чега лице које је тако присаједињено Светом Православљу наравно више нигде не може и не сме да се причешћује, осим у светој Православној Цркви. Над децом која су крштена у римокатолицизму (млађа од 12 година) претходно треба савршити још и миропомазање.
 
* * *
 
192. Питање (Да ли свештеник може да скрати богослужење по своме нахођењу?): Може ли свештеник, по своме нахођењу, да скрати богослужење – на пример, да изостави литијну молитву онда када је она Типиком прописана, и да ли се ово сматра за велик пропуст?
 
Одговор: Скраћивање богослужења данас представља веома болно питање. Истина, у Типику постоји примедба на коју многи воле да се позивају: „Ашче настојатељ изволит“ – но, ако погледамо у којим се случајевима ова примедба употребљава, онда ћемо видети да се она не односи на право да се богослужење скрати, него напротив – да се прошири и учини свечанијим, па самим тим и да траје дуже. На пример: у низу случајева на одговарајућем месту на почетку богослужења у дане за које је одређена свакидашња служба, указано је: „Ашче настојатељ изволит, творим бденије“, то јест: за тај дан је одређена обична, свакодневна служба, али ако настојатељ изволи, може да се служи свечано, празнично Свеноћно бденије. Али нигде нећемо наћи да се по нахођењу настојатеља, а тим пре се по нахођењу појца, диригента црквеног хора или црквењака (како сада неретко бива!), богослужење не може скратити и учинити мање свечаним него што је Типиком одређено, као на пример избацити литију из бденија, чији је она нераздвојни саставни део.
Свако скраћивање богослужења, ако се сада незванично и допушта, по људској слабости и лењости, као и услед одсуства ревности за молитву и потребног духовног расположења, треба да буде разумно – такво да при томе не страда целовитост и пунота оне поуке коју нам света Црква, као наша брижна Мајка, конкретним богослужбеним чином пружа.
 
* * *
 
193. Питање (Зашто се код нас спомен свете Великомученице Екатерине празнује 24. новембра, а код Грка – 25. новембра?): Зашто се код нас спомен свете Великомученице Екатерине празнује 24. новембра, а код Грка – 25. новембра?
 
Одговор: Позната су три житија свете великомученице Екатерине. Једно од њих, које припада Метафрасту, указује на 25. новембар као на дан њене мученичке кончине, што је и прихваћено код Грка.
 
* * *
 
194. Питање (Како Православна Црква гледа на обред обрезања код Јевреја?): Како Православна Црква гледа на обред обрезања код Јевреја? Ово питање данас постаје веома актуелно у вези са тенденцијом која је приметна у америчким болницама, да се новорођенчад обрезују, тобоже из хигијенских разлога.
 
1. Да ли је обрезање допустиво са религиозне тачке гледишта?
2. Какве могу бити последице са физиолошке тачке гледишта?
3. Може ли се та операција одразити на психу детета?
 
Одговор: Чин обрезања је код Јевреја у своје време, у епохи Старог
Завета, имао велик значај, а обављан је над свом децом мушког пола осмога дана по рођењу, у знак завета Бога са Авраамом, као родоначелником изабраног народа Божијег, што су Јевреји и били у Старом Завету. А кад Авраму би деведесет и девет година, јави му се Господ и рече му: Ја Сам Бог свемогући, по Мојој вољи живи и буди поштен. И учинићу завет између Себе и тебе… Завет вечан, да сам Бог теби и семену твоме након тебе… ти пак држи завет Мој, ти и семе твоје након тебе, од колена до колена. А ово је завет Мој… да се обрезује између вас све мушко… да буде знак завета између Мене и вас (Пост. 17,1-14).
Ова заповест о обрезању била је потом поновљена Мојсију, као вођи изабраног народа Божијег, што се види из књиге Изласка (12,44) и књиге Левитске (12,3). Јевреји су од тада овај обред чували посебно тачно и брижљиво. Обрезање је постало главни чин посвећења Богу, обавезан за сваког мушког Израиљца, који жели да буде пуноправни члан изабраног народа Божијег.
У Старом Завету Јевреји су били изабрани народ Божији, зато што је Господ Бог међу њима припремао спасење читавом људском роду, у лицу Ваплоћеног Јединородног Сина Божијег – Господа Исуса Христа, Који је по телу био од Израиља, и као сви Јевреји, испуњавајући закон, осмога дана по рођењу примио је обрезање, обавезно за све Јевреје (Празник обрезања Господњег наша хришћанска Црква слави сваке године 1. јануара).
Али када је Спаситељ дошао у свет и када је савршио велико дело искупљења људског рода, Стари Завет је престао да постоји и морао је да уступи своје место Новом Завету. О томе су много времена унапред предсказивали старозаветни пророци, као на пример свети пророк Јеремија: Ево иду дани, Говори Господ, кад ћу учинити с домом Израиљевим и с домом Јудиним Нови Завет, не као онај Завет који учиних с оцима њиховим… јер онај Завет Мој они покварише… Него ово је Завет што ћу учинити с домом Израиљевим поспе ових дана, Говори Господ: метнућу Завет Свој у њих, и на срцу њиховом написаћу Га, и бићу им Бог и они ће ми бити народ(Јер. 31,31-34).
Узвишени јеванђелски закон Божији који је Ваплоћени Јединородни Син Божији написао на људским срцима и запечатио га Својом Пречистом Крвљу, представљао је тај Нови Завет којим је замењен Стари, како то посебно убедљиво објашњава свети Апостол Павле у својим посланицама.
Заједно са Старим Заветом свој првобитни значај изгубиле су и све старозаветне обредне установе, међу којима и обрезање. Обред обрезања био је чак и формално и званично укинут на Апостолском сабору у Јерусалиму, 51. године по Рођењу Христовом, о чему говори 15. глава књиге Дела апостолских. Ето због чега свети Апостол Павле у својој посланици Галатима, међу којима су се појавиле силне несугласице по питању важности обрезања, јасно и одлучно пише: Ако се обрезујете, Христос вам ништа неће користити (Гал. 5,23), јер у Христу Исусу нити обрезање што помаже нити необрезање, него нова твар (Гал. 6,15).
Одатле треба да буде јасно како онај ко се још увек упорно држи обрезања, самим тим одбацује Нови Завет, који је на земљу донео Сам Ваплоћени Син Божији, и гази Пречисту Крв Његову, проливену за спасење света – он није хришћанин и непријатељ је Христов, тим пре што је, по речима Апостола Павла, у Новом Завету обрезање замењено Светом Тајном Крштења, која је добила сву силу и значај првог (Кол. 2, 11-12), а има и већу силу и већи значај, као „одбацивање тела греховног“ и „саваскрсавање у Христу“, уз „праштање свих грехова“.
Ето због чега свети Апостол Павле упозорава: „Чувајте се обрезања (тј. ‘подрезаних’)!“ (Фил. 3,2).
Из свега овога је јасно да је обрезање са наше хришћанске, религиозне тачке гледишта недопустиво.
Што се пак тиче физиолошке стране, то је изван наших компетенција. Но, ипак, сматрам за потребно да кажем да је све што је Бог створио – добро веома, како је речено у књизи Постања (1,31), и да стога свако уношење сопствених исправки у оно што је Бог тако премудро и целисходно саздао представља самоуверену дрскост, а због таквих „исправки“ човека је не једном кажњавала и сама природа.
Несумњиво је, такође, како упорна тежња да се сада, у епохи Новог Завета, деца подвргну чину обрезања, има, услед горе наведених разлога, и своје мистичко значење, које за хришћане повлачи веома кобне последице. Те последице се одржавају не само на психу, него и на целокупни даљи развој религиозно-моралног живота детета. На основу светоотачких предсказања, објављених у првим вековима хришћанства, познато је да ће антихрист насилно уводити обрезање (Свети Иполит Римски).
 
* * *
 
195. Питање (Могу ли се светиње украшавати вештачким цвећем?): У „Православној Русији“ је речено како код нас у Православној Цркви никада није било прихваћено да се светиње украшавају вештачким цвећем. То није тачно: одувек су у Русији, а посебно у Малорусији[2], иконе украшаване вештачким цвећем, везеним убрусима и сл.
 
Одговор: Везени убруси немају ничег заједничког са вештачким цвећем. Што се пак тиче вештачког цвећа, тај обичај нам је стигао са латинског Запада преко Малорусије (као и много шта друго, страно духу истинског Православља), која се налазила под пољском влашћу. У цркву верујући треба да доносе све право, а не уметно, неприродно и лажно, какво је вештачко цвеће. Много тога је код нас постало уобичајено у последње време, под утицајем Православљу туђег Запада, што не значи да се све то може оправдати са тачке гледишта истинског Православља.
 
* * *
 
196. Питање (Како се обичним данима пева „Достојно јест“ после девете песме канона?): Како обичним данима, после девете песме канона, треба певати „Достојно јест“ – на глас ирмоса, или посебним напевом, као „Величит душа моја Господа“?
 
Одговор: На свакидашњем јутрењу после девете песме канона „Достојно јест“ треба певати истим оним напевом, којим су певани ирмоси канона.
 
* * *
 
197. Питање (Да ли је правилно да се најутрењу великог Петка Славословље чита?): На јутрењу Великог Петка (Чин Страдања Господњих) Славословље се чита, иако се „Всјакоје диханије“ пева. Да ли је то правилно?
 
Одговор: Ово јутрење је по својој структури свакидашње, па се зато Велико Славословље на њему чита, а не пева, иако је указано да се „Всјакоје диханије“ пева.
 
* * *
 
198. Питање (Да ли се на исповест може долазити са листом папира на коме су записани своји основни греси?): Да ли се на исповест може долазити са листом папира на коме су записани своји основни греси?
 
Одговор: Ако се то чини искључиво са циљем да се приликом исповести неки свој грех не заборави, онда, наравно, може. Ово и практикују многи који желе да савесно и у потпуности наброје све своје грехе, и да ни један не забораве.
 
* * *
 
199. Питање (Како поступити ако грех који је претходно отпуштен, настави да узнемирује савест?): Како поступити ако грех који је претходно на исповести отпуштен, продужи да узнемирује савест?
Може ли се тај грех поново исповедити? Да ли је исправно поново исповедати своје основне грехе на свакој исповести?
 
Одговор: Треба тврдо веровати да је Бог опростио грех који је искрено исповеђен и опран сузама покајања. Стога нема потребе да се он поново исповеда, осим у случају исповести за читав живот, као, на пример, уочи пострижења у монаштво или примања Свете Тајне свештенства, када је потребно поново исповедити духовнику све своје грехе, учињене од најраније младости.
Ако савест није спокојна, то показује да исповест није била потпуна и довољно искрена. Но, треба такође имати на уму, да сваки грешник, чак и када је добио разрешење својих грехова на исповести која је обављена на одговарајући начин, ипак, током читавог свог живота, свагда треба да прекорева себе због учињених грехова. Постојано самоукоревање је најпоузданији пут ка спасењу. Није исправно мишљење по коме разрешење од грехова на исповести тобоже ослобађа обавезе постојаног самоукоревања. Из житија светих ми знамо да су и највећи угодници Божији, које су сви доживљавали као свете, стално прекоревали сами себе због свих својих чак и најмањих и најништавнијих грехова, од којих ни један човек не може да се сматра потпуно слободним.
Уосталом, нема никаквог греха у томе да се свом духовнику, посебно новом (ако је из неког разлога дошло до промене духовника), још једном исповеди раније исповеђени грех, уколико тај грех нарочито силно смућује и узнемирава савест.
 
* * *
 
200. Питање: (Може ли се поново причестити на Васкршњој Литургији онај ко се причестио на Велику Суботу?) Може ли св на Васкршњој Литургији поново причестити Светим Христовим Тајнама онај ко се већ причестио на Велику Суботу?
 
Одговор: Може, уколико је за то добио благослов свог сталног духовника, и уз одговарајућу припрему.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Постоје три чина примања неправославних у Цркву. Први чин, који захтева поновно крштење, примењиван је за оне јеретике који не верују у Свету Тројицу и не при-знају крштење као Свету Тајну, или га не врше по Господњој заповести, односну за оне који су толико искривили православно крштење, да је, по речима еп. Никодима Милаша, „последњи траг правилности у њему нестао“.
    Други чин је миропомазање након свечаног одрицања од јереси. Примењиван је за оне јеретике који су повредили темељне догмате вере, а који барем по форми, „по извањском облику“, како вели еп. Никодим, имају правилно крштење, но немају законито свештенство и не признају Свету Тајну миропомазања.
    Римокатолици се, сходно руској пракси, примају по трећем чину, без крштења и миропомазања, кроз одрицање од пређашњих заблуда и исповедање православне вере. За разлику од Руске Цркве, Грчка Црква се међутим држала праксе да римокатолике треба поново крстити. У Законоправилу стоји: „Крштење Латина само се лажно тим именом зове; оно није никакво крштење, него само просто умивање. Према томе ми не кажемо да Латине прекрштавамо, него их крстимо. Латини су некрштени, јер не обављају три погружења при крштењу, као што је то од самог почетка предано Православној Цркви од светих апостола“ (види 7. правило Другог Васељенског сабора и 95. правило Шестог Васељенског сабора, са тумачењима епископа Далматинског Никодима).
  2. Малорусија – старински назив за Русију.

Један коментар

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *