НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ
И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

 
Може ли да постане свештеник онај ко је ожењен удовицом?
Како се пеку просфоре?
Да ли је празник Успења Пресвете Богородице посни дан?
Ако Господњи и Богородичини празници падну у петак или среду, у који од њих се пост укида?
Осим „Архијерејског Чиновника“, постоји ли Служебник
у коме свештеник или ђакон могу да пронађу особености архијерејске службе?

Да ли се неки возгласи и песме могу произносити на грчком?
Одакле обичај да се пропуштају два псалма на првом часу?
У каквим одеждама се служе парастоси и опела – у светлим или црним?
Шта је из Псалтира одређено за читање над покојником?
Да ли за време Евхаристијског канона на Божанственој литургији
Царске двери треба да буду затворене?

Шта је то јерес имебожаца?
Шта је то хилијазам?
Може ли се света Евхаристија савршавати на израелском кошер вину?
Могу ли се сасвим мала деца, која још сисају,
причешћивати на Литургији Пређеосвећених Дарова?

Да ли је исправно цареве називати „помазаницима Божијим“?
Да ли је исправно свештенике називати „оцима“?
Када се током Великог Поста певају акатисти?
Сретење Господње – Господњи или Богородичин празник?
Како треба певати „С нами Бог“?
Како певати „Бог Господ?“
Да ли је читање тропара на „блаженима“за време Литургије обавезно?
 


 
161. Питање (Може ли да постане свештеник онај ко је ожењен удовицом?):
 
Одговор: Не може. Осамнаесто правило светих Апостола је сасвим категорички формулисано и не допушта никакве изузетке: „Који је узео удовицу, или пуштеницу (тј. разведену са првим мужем), или блудницу, или робињу, или глумицу, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште у свештеничком именику“. Ово апостолско правило – како тумаче наши уважени канонисти – потиче из божанског права. За старозаветне свештенике наређено је било, да се не смеју женити женом блудницом, силованом, пуштеницом или удовицом, него само девојком (Левит. 21,14). Тим пре се ово захтева од свештених лица новозаветне Цркве (види: Мт. 19,9; 1. Кор. 6,16), која у свему треба да буду узор мирјанима, а нарочито у друштвеном и породичном животу, и да кућа њихова буде огледало за остале верне (види: 1.Тим. 3,28; Тит. 1,69). Но, да ли ће свештеник моћи да буде такав, и да ли ће његова кућа моћи да буде таква, ако његова жена буде од поменутих женскиња, које су лошег или сумњивог владања биле, или које су по своме положају без икаквог угледа? Као што свештеник мора свима бити узор, тако мора да је у свему узорита и његова животна сапутница, његова законита жена, која је, исто као и свештеник, дужна да благотворно утиче на друштвени поредак и породични живот осталих верних (види: Тумачења Еп. Никодима, т. I, стр. 76).
Ако је црквено правило тако строго у погледу свештеникове жене, која треба да буде девојка, онда је сасвим природно што такву строгост црквена правила примењују и у погледу самог свештеника. Седамнаесто правило светих Апостола гласи: „Који се после крштења два пута женио, или је суложницу имао, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште у свештеничком именику“. То значи да не може бити посвећен за свештенослужитеља онај ко је био жењен два пута, или је живео у незаконитој заједници, без црквеног брака. И ово правило је засновано на божанском праву, а потиче такође из Старог Завета (Лев. 21,7-13); свети апостол Павле јасно говори у својим посланицама да свештена лица могу да буду само једнобрачни (1.Тим. 3,2-13; Тит. 1,5-6). Исто то налазимо и у Апостолским Установама (VI, 17). Као подстицај за овакву наредбу служио је узвишени појам који је у Цркви увек владао о уздржаности, која се сматрала узвишенијом од брака; а на други брак се већ гледало као на слабост, која се није могла трпети код служитеља Божијег олтара. Од самог настанка Цркве наредба овог правила имала је велик значај, о чему нам сведоче многи Оци и Учитељи Цркве онога доба; после ју је поновио свети Василије Велики у своме 12. правилу, и Шести Васељенски сабор (Трулски), који је од речи до речи наводи у свом 3. правилу.
Ако другобрачни не може да буде свештенослужитељ, онда је још природнија забрана примања у клир онога ко је после крштења имао „суложницу“, то јест ко је уместо законитог црквеног брака живео са женом у блудној ванбрачној вези (види: Тумачења Еп. Никодима, т. I, стр. 74-75).
 
* * *
 
161. Питање II (Како се пеку просфоре?): Како се пеку просфоре?
 
Одговор: За печење десет просфора узети пола килограма брашна. Брашно прелити са пола чаше вреле воде и добро промешати да не буде грудвица. Два декаграма квасца размутити у пола чаше топле воде, додати мало соли и улити у охлађено тесто. Тесто добро умесити, пазећи да буде густо, иначе ће се печат лоше отиснути (зато понекад треба додати мало брашна). Развући до дебљине једног сантиметра. Ивицом чаше исећи 10 крутова и поређати их на тепсију подмазану воском или посутом брашном. Потом исећи других десет кружића нешто мањом чашом; на њих отиснути печат, притискајући га толико да се јасно оцрта (тесто треба да изађе око ивице печата). Веће кругове попрскати водом и ставити на њих кругове са печатом, притискајући их прстом да би се добро залепили, иначе ће се приликом исецања Агнеца просфора раздвојити. Затим танким шилом пробости на неколико места. Тепсију са готовим просфорама прекрити влажном, танком памучном тканином и оставити на топлом месту 15 минута; након тога тепсију ставити у не превише загрејану пећ, на 20-30 минута, покривши је папиром, да просфоре не загоре.
 
* * *
 
162. Питање (Да ли је празник Успења Пресвете Богородице посни дан?): Да ли је празник Успења Пресвете Богородице посни дан?
 
Одговор: Празник Успења Пресвете Богородице долази по завршетку Богородичиног или Успенског поста. Али ако тај празник падне у среду или петак, онда разрешење није потпуно, то јест не једу се млеко, јаја, месо и мрсна храна уопште, него само риба. О томе Црквени Типик јасно говори: „Ако празник овај буде у среду или петак, разрешава се само на рибу и вино“.
 
* * *
 
163. Питање (Ако Господњи и Богородичини празници падну у петак или среду, у који од њих се пост укида?): Ако Господњи и Богородичини празници падну у петак или среду, кажите, у који од њих се укида пост?
 
Одговор: Два су таква празника: Божић и Богојављење. На ова два празника никада се не пости, него је дато „разрешење на све“, што значи да се могу јести све врсте хране, без обзира на то у који дан седмице празници падну. Сви остали Господњи и Богородичини празници подлежу општем закону поста, то јест, ако падну у среду или петак, пост се не укида сасвим, већ се само разрешава на рибу, вино и уље.
 
* * *
 
164. Питање (Осим „Архијерејског Чиновника“, постоји ли Служебник у коме свештеник или ђакон могу да пронађу особености архијерејске службе?): Осим „Архијерејског Чиновника“, постоји ли Служебник у коме свештеник или ђакон могу да пронађу особености архијерејске службе?
 
Одговор: Таквог Служебника нема. Посебна упутства треба потражити, на пример, у „Настолној књизи (за свештенослужитеље и црквенослужитеље)“ С. В. Булгакова, или у „Приручнику за изучавање богослужбеног Типика Православне Цркве“ протојереја Константина Никољског.
 
* * *
 
165. Питање (Да ли се неки возгласи и песме могу произносити на грчком?): Да ли је дозвољено да се неке песме и возгласи на богослужењу произносе на грчком?
 
Одговор: Не само да је дозвољено, него је код нас чак уведено као обавезна пракса да се на архијерејској Литургији пева на грчком „Ис пола ети, деспота“, „Тон деспотин“ и „Кирие, елеисон“ (приликом обављања хиротоније). Многи архијереји су прихватили да на грчком произносе возглас „Призри с небесе, Боже“, након чега се обично на грчком пева „Агиос о Теос“, то јест „Свети Боже“. На грчkом се возглашава и „Аксиос“ („Достојан“) приликом хиротоније, што затим и певају сви свештенослужитељи и хор.
И у другим случајевима сасвим је допуштено употребљавати грчки језик у мери у којој за тим постоји потреба, или са неким посебним значењем. Јер грчки за нас није туђи језик: то је језик на коме су првобитно, у оригиналу биле написане све свештене књиге Новог Завета, сви наши богослужбени текстови, почев од текстова саме Божанствене литургије. На крају, то је језик на коме су поучавали и писали своје надахнуте поуке готово сви источни Оци и Учитељи Цркве. То је за нас свештени и драгоцени језик. Ево како је о значају грчког језика на своме уводном предавању у Кронштатској гимназији говорио наш велики праведник и приснопамјатни сверуски пастир отац Јован Кронштатски: „Децо! Од ове године у гимназији ћете учити још и грчки језик. Знате ли, децо, какав је то језик? То је језик којим су говорили Сам Господ наш Исус Христос и Његови Апостоли, језик на коме су написана Јеванђеља и Апостолске Посланице, језик на коме су писали многи Свети Оци, Пастири и Учитељи Цркве као што су свети Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст и други. Па и речи Господње које сам споменуо на почетку: Ја Сам Алфа и Омега. Алфа и Омега су називи за прво и последње слово грчке азбуке, или алфавита. Осим тога, нашу свету, православну веру ми Руси смо такође добили из Грчке. Словенска или руска слова преузета су из грчке азбуке. Наше богослужбене књиге су преведене на словенски и руски са грчког текста, изрази у Светом Писму и богослужбеним књигама такође су грчки. Дакле, са љубављу примите грчки језик међу предмете које изучавате и потрудите се да га добро савладате…“[1]
 
* * *
 
166. Питање (Одакле обичај да се пропуштају два псалма на првом часу?): Одакле раширени обичај да се пропуштају два псалма на првом часу?
 
Одговор: То није никакав обичај, него чиста самовоља, која свакако заслужује осуду, као и било које друго самовољно скраћивање богослужења – на пример, читање само три псалма из Шестопсалмија, уместо шест прописаних. Овај „обичај“ потиче од људске лењости, која се цењка са Богом буквално за сваки минут проведен у храму. Јер читање ова два псалма траје свега неколико минута. Прекомерно, непотребно и потпуно сувишно отезање богослужења нису изазвани његовом прописаном пуноћом и овим читањем, него концертним, бравурознотеатралним извођењем појединих песама, са противуставним понављањем једних те истих речи на различите начине, без икаквог смисла.
 
* * *
 
167. Питање (У каквим одеждама се служе парастоси и опела – у светлим или црним?): У каквим одеждама треба служити парастосе и опела – у светлим или црним?
 
Одговор: Према нашем, православном обичају, парастосе и опела треба служити у светлим одеждама. Обичај да се ове службе обављају у црним одеждама дошао нам је са Запада и потпуно је несвојствен духу светог Православља, но и поред тога прилично је широко распрострањен – толико, да га сада није лако искоренити, јер црна боја одежди је у таквим случајевима складу са мрачним расположењем покојникових ближњих – расположењем које никако не би требало да постоји код истинских хришћана, као што је неуместан и мрачан однос према смрти уопште. За истинског хришћанина смрт је само прелазак у бољи живот: радост, а не туга, како је то лепо изражено у дирљивој трећој коленопреклоној молитви која се чита на вечерњу на дан Педесетнице: „Када излазимо из тела и к Теби Богу нашем долазимо, то за нас, слуге Твоје Господе, није смрт, него престављење[2] изнајтужнијег у најкорисније и најслађе, у спокојство и радост“ (види: Цветни Триод).
Исто тако је у суштини нехришћански и обичај ношења „црнине“ због смрти блиске особе. У свему томе огледа се утицај Запада.
 
* * *
 
168. Питање (Шта је из Псалтира одређено за читање над покојником?): Шта је из Псалтира одређено за читање над покојником?
 
Одговор: Над покојником се чита читав Псалтир, и то обично Псалтир намењен за богослужбену употребу, који у своме саставу има и нарочита молитвословља – уводна и убачена између катизми, то јест оних двадесет одељака на које се дели Богослужбени Псалтир. Псалтир над покојником треба читати непрекидно, од тренутка његове смрти, до почетка опела, осим наравно, оног времена када се над њим обавља парастос. Ово читање псалтира прекида се молитвеним спомињањем покојника уз произношење његовог имена, увек када се оконча читање групе псалама која је одвојена речју: Слава. Ово молитвено помињање покојника, које почиње речима: „Помени Господе, Боже наш.“ налази се на крају Псалтира, у нарочитом ,Чину по исходу душе од тела“.
Псалтир се чита само над упокојеним мирјанином. Над упокојеним свештеником и епископом чита се, како је одређено, свето Јеванђеље.
 
* * *
 
169. Питање (Да ли за време Евхаристијског канона на Божанственој литургији Царске двери треба да буду затворене?): Да ли за време Евхаристијског канона на Божанственој литургији Царске двери треба да буду затворене?
 
Одговор: На Литургији коју служи свештеник – да. Царске двери остају отворене за време Евхаристијског канона само на архијерејској Литургији.
 
* * *
 
170. Питање (Шта је то јерес имебожаца?): Шта је то јерес имебожаца?
 
Одговор: То је искривљавање учења о значењу Имена Божијег, засновано на неправилном, одвећ буквалном схватању неких места Светог Писма, а такође и изрека нашег приснопамјатног пастира оца Јована Кронштатског у његовом дневнику „Мој живот у Христу“. Имебоштво се појавило почетком двадесетог века на Светој Гори, међу необразованим и фанатично расположеним монасима. Суштина ове јереси састоји се у тврдњи да Име Божије јесте Сам Бог.
 
* * *
 
171. Питање: Шта је то хилијазам?
 
Одговор: То је учење о хиљадугодишњем Царству Христовом на земљи, које се јављало у првим вековима хришћанства само као појединачно мишљење неких, малобројних учитеља Цркве, али је затим на Другом Васељенском сабору 381. године одлучно осуђено као јерес, услед чега су у Символ вере унете речи „Његовом Царству неће бити краја“.
 
* * *
 
172. Питање (Може ли се света Евхаристија савршавати на израелском кошер вину?): Да ли је допуштено савршавати Свету Тајну Евхаристије на израелском увозном ритуалном кошер вину?
 
Одговор: Наравно да није допуштено. За Свету Тајну Евхаристије треба употребљавати само чисто, природно вино од грожђа, без примеса било чега другог. Овде у Сједињеним Државама, као и у Канади, постоје посебни вински подруми, из којих се може поручити специјално црквено вино. То вино веома подсећа на оно које су раније употребљавали у Русији. Наш Свето-Тројицки манастир наручује црквено вино из подрума Gold Seal Vineyards, Inc. Hammondsport, New York (Special Altar Red Wine) које можемо да вам препоручимо.
 
* * *
 
173. Питање (Могу ли се сасвим мала деца, која још сисају, причешћивати на Литургији Пређеосвећених Дарова?): Да ли се на Литургији Пређеосвећених Дарова могу причешћивати сасвим мала деца, која још сисају?
 
Одговор: Деца која још нису у стању да узимају тврду храну причешћују се обично само Крвљу Христовом. А пошто се на Литургији Пређеосвећених Дарова за причешће даје Агнец натопљен Крвљу Христовом, док се у чаши не налази Крв Христова, него обично вино, које није претворено у Крв Христову, онда се деца која још не узимају тврду храну на Литургији Пређеосвећених Дарова не могу ни причешћивати.
 
* * *
 
174. Питање (Да ли је исправно цареве називати „помазаницима Божијим“?): Да ли помазивање приликом ступања царева на трон представља Свету Тајну, када је и ко установио то помазивање, да ли је оно догматски обавезно и да ли се непризнавање ове тајне сматра за грех. Ми имамо Једног Помазаника Божијег – Господа Исуса Христа.
Како су онда цар Петар Први и потоњи цареви себе величали као „помазанике Божије“? Како ово да се схвати?
 
Одговор: Самодржавна царска власт, и помазивање цара на царство, установа је Божија, као што се јасно види из свештених књига Старог Завета. Тако је, по заповести Божијој, Самуил помазао на царство Саула, рекавши при томе: Ево, Господ те помазује за владара над наслеђем Својим у Израиљу, и ти ћеш бити цар народу Господњем (1.Цар. 10,1). Када је Господ одбацио Саула, Самуил је, по заповести Господњој, уместо њега помазао на царство Давида (1.Цар. 16,1-13). Стога се цареви у Светом Писму и називају „Помазаницима Божијим“. Богоустановљеност царске власти и тајанствено предавање царевима, као Помазаницима Божијим, пуноте благодатних дарова Духа Светога, чини Цареву личност неприкосновеном светињом. Ето због чега Реч Божија говори:
Не дотичите се помазаника Мојих и не чините зла пред њима (Пс. 104,15); Ко се њих дотиче – дотиче се зенице ока Господњег (Зах. 2,8); Ни у мисли својој не злослови цара (Проп. 10,20); Као висина небу и дубина земљи, тако се ни срце царевима не може досегнути (Прич. 25,3); Ко дражи цара, греши својој души (тј. греши против самог себе – Прич. 20,2).
Учење о самодржавној царској власти и о повиновању њој у потпуности је засновано на Речи Божијој, што се види макар и из следећих изрека:
Мноме Цареви царују, говори Господ (Прич. 8,15);
Бој се Господа, сине мој, и цара, и не мешај се са бунтовницима (Прич. 24,21); Бога се бојте, цара поштујте (1.Пет. 2,17).
Како те није било страх подићи руку своју и убити помазаника Господњег, рекао је Давид момку који му је саопштио да је убио цара Саула (2.Цар. 1,14).
Свети Апостоли у Новом Завету саветују хришћане да се моле за цара и да му буду покорни: Молим, дакле, пре свега да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе, за цареве и за све оне који су у власти (1.Тим. 2,1); Будите, дакле, покорни сваком роду људском, Господа ради: ако цару, као Господару; ако ли намесницима, као његовим посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине (2.Пет. 2,13-14).
Није тачно да „ми имамо Једног Помазаника Божијег – Господа Исуса Христа“. Помазаници Божији су у Старом Завету били свештеници (види: Изл. 28,41; Лев. 4,3), Цареви (види: 1.Цар. 9,16; 10,1; 15,1; 15,17итд.) И Пророци (види: З.Цар. 19,16).
Господ Исус Христос се назива „Помазаником Божијим“, или Месијом-Христом, зато што су Њему у највећем степену били дати сви благодатни дарови Духа Светог, како би обављао Своје служење, као Пророк, Првосвештеник и Цар. Но, тиме се, као што смо видели, никако не искључује употреба назива „помазаник Божији“ и за обичне људе, које је Бог удостојио узвишене службе пророка, првосвештеника и цара.
Зато је и код нас у Русији обављано помазивање на царева на царство.
Непризнавање Свештеног Миропомазања које се обавља над царевима стога свакако представља тежак грех. Ова идеја је садржана и у ,Нину Недеље Православља“, где је установљен возглас: „Онима који сматрају да се православни цареви [краљеви] не узводе на престоле према нарочитој вољи Божијој, и да се приликом помазивања на њих не изливају дарови Духа Светога ради обављања овог великог звања, па се зато усуђују на побуну (против царева) и на издају – Анатема!“
 
* * *
 
175. Питање (Да ли је исправно свештенике називати „оцима“?): „Оцем својим не зовите никога, јер је у вас један Отац, Који је на небесима“. Како да схватимо ове речи Самог Спаситеља, будући да се свештеницима обраћамо називајући их „оцима“?
 
Одговор: Христове речи да никога не треба називати „учитељем“, „оцем“ и „наставником“ биле су усмерене на разобличење књижевника и фарисеја (види 23. главу Јеванђеља по Матеју, у којој Господ Исус Христос износи убедљиву оптужбу против књижевника и фарисеја), јер су они самовољно, будући да нису били свештеници, нити су чак потицали из Левитског рода, узурпирали звање народних учитеља, па су почели да слободно, по своме, тумаче Закон Божији и поучавају народ (баш као што данас чине секташи). Јединим Учитељем, Оцем и Наставником Господ се назива у том смислу да је Он Источник од Кога сваки род на небесима и на земљи има своје име (Еф. 3,15). Наши хришћански пастири не проповедају своје сопствено учење, него Божанско, позајмљено од Господа, те се стога и називају „учитељима“, „оцима“ и „наставницима“, за шта основ пружа сама Реч Божија, која не може да противречи самој себи. Тако свети апостол Павле вели:
Јер ако имате и хиљаду учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас уХристу Исусу ја родих Јеванђељем (1.Кор. 4,15), то јест, себе назива „оцем“ Коринћана које је просветио, док другима, који су их поучавали, признаје право да се називају њиховим „учитељима“. И свети апостол Павле у Посланици Галатима (4,19) и свети апостол Јован Богослов у својој Првој Посланици (2,1), као и на другим местима, обраћају се хришћанима са: „Дечице моја!“ то јест, другим речима, себе називају њиховим „оцима“. Свети апостол Павле у Првој посланици Коринћанима (12,28) каже: И ове Бог постави у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитете. Исто ово налазимо и у Посланици Ефесцима (4,11). У Посланици Јеврејима свети Апостол Павле директно позива: Сећајте се својих наставника, који вам проповедаху реч Божију (Јев. 13,7).
Ако бисмо буквално схватили речи Господа: „Оцем својим не зовите никога на земљи“, онда ни свог рођеног оца такође не би требало да називамо „оцем“, но, јасно је да је такво буквално схватање апсурдно.
 
* * *
 
176. Питање (Када се током Великог Поста певају акатисти?): Када се током Великог Поста певају акатисти?
 
Одговор: Према Типику, само једном. Наиме, одређено је да се у пету суботу Великог Поста на јутрењу, према посебном поретку, пева акатист Пресветој Богородици са припевом „Радујсја, Невјесто неневестнаја“.
 
* * *
 
177. Питање (Сретење Господње – Господњи или Богородичин празник?): Да ли је правилно да се Сретење Господње сматра за Господњи, или за Богородичин празник?
 
Одговор: По својој идеји, то је празник и Господњи и Богородичин, јер је догађај који се празнује значајан и за Самог Господа и за Његову Пречисту Мајку. Но, по карактеристикама богослужења то је Богородичин празник. Ово се види већ и по томе што се приликом његовог поклапања са недељним даном недељна служба не укида, како то бива на Господње празнике (за које се у Типику јасно каже: „васкрсно ништа не певамо“), него напротив претходи празничној служби, која се с њом сједињује. Стога је прихваћено да се на празник Сретења Господњег облачи плаво одјејаније, како се то чини за све Богородичине празнике. Међутим, овај празник према Типику има и једну карактеристику која је својствена Господњим празницима – произноси се такозвано „входноје“, после чега се одмах пева тропар празника.
 
* * *
 
178. Питање (Како треба певати „С нами Бог“?): Како треба певати „С нами Бог“? Да ли је правилније да се непрекидно пева „Јако с нами Бог“ док чтец возглашава, или да се припева: „Јако с нами Бог“ за сваки стих одвојено?
 
Одговор: „Јако с нами Бог“ треба, наравно, припевати за сваки стих одвојено, јер се на то јасно указује у Часослову. Обичај прекидања свештенослужитеља или чтеца певањем – то је рђави обичај такозваног „вишегласја“, а потиче од лењости и небриге оних који обављају богослужење. На такве се сасвим оправдано може односити страшна претња светог пророка: Проклет био ко немарно ради дело Господње (Јер. 48,10).
 
* * *
 
179. Питање (Како певати „Бог Господ?“): Да ли „Бог Господ, и јависја нам“ треба певати непрекидно, или након возглашавања стихова? Колико се пута пева „Бог Господ“ – три или четири?
 
Одговор: Одговор може бити само исти као и на претходно питање: „Бог Господ“ треба да се пева сваки пут након што свештеник или ђакон произнесе одговарајући стих. Постоје четири оваква стиха, па сходно томе и „Бог Господ“ треба да се пева четири пута, а не три.
 
* * *
 
180. Питање (Да ли је читање тропара на „блаженима“за време Литургије обавезно?): Да ли је читање тропара на „блаженима“ за време Литургије обавезно?
Одговор: Наравно, јер то је прописано у Типику. У данашње време у парохијским храмовима читање ових тропара готово да је изашло из употребе, што је потпуно незаконито. Неки данас долазе до такве неопростиве небриге, да себи дозвољавају и непоштовање према речима Самог Господа и Спаситеља нашег, па скраћују чак и певање заповести блаженстава.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. П. М. Чижов. „Отец Иоанн Кронштадтскии“ стр. 17.
  2. Словенска реч „престављење“ (или како се често погрешно каже „представљење“) означава „премештање“ или „пресељење“. По веровању и учењу Цркве смрт у ствари и јесте наш „прелазак“ из пролазног у вечно, са земље на небо, ради вечног блаженог живота, или на место мучења, ради вечног живота у жалости и патњи. „Преставити се“ можемо превести још и као „упокојити се“, „испустити душу“ „скончати“, „уснути“, „починути“, али и „преобразити се“ и „обновити се“; тако, на пример, словенски израз „престављење света“ означава његов крај и обнављање. (прим. М. С.)

Један коментар

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *