НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ
И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

 
Да ли приликом исповести треба полагати руку на свето Јеванђеље?
Да ли су допуштени земни поклони пред плаштаницом?
Како се читају уводне молитве за време пасхалне седмице?
Да ли је Свети Синод установио текст многољетствија за Литургију и свеноћно бденије?
Каква су права „тутора“?
Постоји ли звање „почасног старосте“?
Да ли само „староста“ представља домаћина у економском погледу?
Како у храму треба да стоје мужеви и жене, или породице са децом?
Ко треба да пече просфоре? Какве треба да буду просфоре?
Од чега треба да буду свеће и какво је уље потребно за кандила?
Када и због чега је установљена забрана женама да улазе у олтар?
Може ли жена да буде црквени староста или појац?
Да ли треба на духовске задушнице певати „Глубиноју мудрости“?
Када се приликом саборног служења ђакону даје Пречисто Тело Христово?
Ако служи један презвитер, када ђакону даје Пречисто Тело Христово?
Када је за време проскомидије у храму епископ, који возглас произноси презвитер?
Какво треба да буде црквено појање?
Како Црква гледа на извођење сопствених композиција диригената током богослужења?
Одакле обичај да се света Чаша полаже на главе верних?
Како поступати са лицима која живе у грађанском браку?
 


 
121. Питање (Да ли приликом исповести треба полагати руку на свето Јеванђеље?): Приликом исповести на свето Јеванђеље полажу руку, али неки то у пракси не чине. Да ли је ово прописано негде у апостолским установама и шта означава?
 
Одговор: Нигде није прописано да се чини било шта слично.
 
* * *
 
122. Питање (Да ли су допуштени земни поклони пред плаштаницом?): Услед забране земних поклона од среде Страсне седмице увече – да ли су они допуштени пред плаштаницом?
 
Одговор: Допуштени су, баш као што је прописано да се пред светим Крстом чине земни поклони у Крстопоклону недељу, или на празник Воздвижења Крста Господњег, чак и када падне у недељу, што је посебно наглашено у Типику.
 
* * *
 
123. Питање (Како се читају уводне молитве за време пасхалне седмице?): Како се читају уводне молитве за време Пасхалне седмице и после до празника Вазнесења? О томе нема никаквих упутстава у Типику.
 
Одговор: По обичају, за време пасхалне, Светле седмице, уместо уводних молитава читају се пасхалне песме: „Христос Воскресе“ три пута, „Предварившија утро“ („Претекавши јутро“), „Ашче и во гроб“ („Ако си и у гроб сишао“) и тропари: „Во гробје плотски“ („У гробу телесно“), Слава, „Јако Живоносец“ („Као Живоносан“), И ниње, богородичан: „Вишњаго освјашченоје Божественоје сељеније“ („Вишњега јеси освећено Божанско обитавалиште“).
Почев од Томине недеље па до оданија празника Пасхе читају се обичне уводне молитве, само што се уместо „Царју Небесниј“ (не чита се до празника Педесетнице) чита три пута „Христос Воскресе“.
 
* * *
 
124. Питање (Да ли је Свети Синод установио текст многољетствија за Литургију и свеноћно бденије?) Да ли многољетствије које се пева на крају Литургије и свеноћног бденија: „Спаси, Христе Боже…“ има текст установљен од стране Светог Синода? Ако има, где се може добити? Ако нема – треба ли на њему помињати „ктитора овог светог храма“? Или је то благочестиви обичај појединих цркава?
 
Одговор: Не постоји текст за такво многољетствије установљен од стране Светог Синода, али је обичајем уведено и свуда прихваћено да се на том многољетствију после духовних и светских власти помињу само „братија овог светог храма и сви православни хришћани“. Помињати „ктитора овог светог храма“ – то је самовоља која нема никаквог основа.
Узгред, неопходно је приметити да је неправилно примењивати назив „ктитор“ на данашње црквене „старосте“.1 Појам „ктитор“ подразумева нешто сасвим друго. „Ктитором“ је, према првобитном значењу те речи (од грчког „ктизо“ – подижем, зидам, или од „ктисме“ – задобијам), у прошлости у Византији називан онај ко је својим трудом и материјалним средствима сазидао хришћански храм и дао му све што је неопходно. Таквим оснивачима храма црквена власт је признавала одређена права – такозвано „ктиторско право“ као на пример, добијања дела прихода од храма, право да живе у црквеном дому или манастиру, ако је храм манастирски и слично.
Савремене црквене старосте нису оснивачи храмова, него су за сваку цркву изабрани и овлашћени од парохије да заједно са клиром управљају црквеном имовином, под надзором и руководством старешине храма и епархијског архијереја. Нема никаквог правила о нарочитом помињању црквеног старосте на богослужењу.
 
* * *
 
125. Питање (Каква су права „тутора“?): Каква су права „тутора“, или је то само почасно звање, без права?
 
Одговор: То је само почасно звање, као награда за одређене заслуге, и ништа више од тога.
 
* * *
 
126. Питање (Постоји ли звање „почасног старосте“?): Постоји ли звање „почасног старосте“ и каква је његова улога у парохији?
 
Одговор: Свако почасно звање је израз жеље да се некоме укаже „почаст“, односно поштовање, због његовог труда и заслуга, али са тим нису повезане никакве дужносне функције.
 
* * *
 
127. Питање (Да ли само „староста“ представља домаћина у економском погледу?): Без обзира на то што „Парохијски устав“ јасно каже да је за парохију одговоран Настојатељ, у пракси та одговорност није јасна. У економском погледу црквени староста понекад само себе сматра домаћином. Да ли је то правилно?
 
Одговор: Апсолутно је неправилно. За парохију је у сваком погледу одговоран само настојатељ, док је црквени староста само његов најближи помоћник у управљању и располагању црквеном имовином. У Уводу Парохијског Устава донетог на Сверуском Црквеном Сабору 1917-1918. године јасно се каже: „Господ је Своју Цркву поверио на организовање и управљање Својим Апостолима и њиховим наследницима – епископима, а преко њих и презвитерима поверава мале цркве – парохије. Они представљају покретаче и организаторе како читаве Цркве, тако и појединих малих цркава – парохија. Од њих ће Господ и тражити одговорност за судбину Цркве, парохија и појединих хришћана“.
Спорови и несугласице међу појединим члановима Цркве, које свети апостол Павле осуђује (1.Кор. 12) и који омаловажавају свето спасоносно дело Христово, могу да се појаве само „са губитком живог црквеног заједништва и свести о својој улози у Цркви, у циљу наслеђивања вечног живота“. А правилан црквени живот у парохији, организује се према овом благодатном завештању светог Апостола Павла: да не мисли ко од вас о себи више него што ваља мислити, него да мисли смиреноумно, сваки по мери вере како му је Бог уделио (Рим. 12,6-8). Зато у православној парохији пастири, који су добили благодат кроз архијереја, треба да буду одговорни руководитељи и организатори парохијског живота. Под њиховим руковођењем други клирици и мирјани из пастве треба, по мери својих дарова добијених од Бога и послушања која су им дата, помажу у организовању парохијског живота ради лакшег постизања циља – спасења душе“.
Сходно даљем објашњењу овог „Увода у Парохијски устав“, лаици, који се бирају на различите црквенопарохијске дужности, па између осталог и на дужност црквеног старосте, не представљају домаћине и руководитеље, него само „најближе помоћнике пастира, који спроводе његове подухвате у парохији“ при чему се „за вођење парохијских послова бирају најпобожнија и најусрднија лица међу парохијанима“, а „парохијски свештеник треба да буде заиста руковођа и отац своје пастве“.
Из тога се види да главу парохије представља настојатељ, па не може бити ни речи о увођењу некаквог „демократског начела“ у црквено-парохијски живот, како су неки схватили доношење новог „Парохијског устава“. Такво, „демократско“, схватање црквеног живота у корену руши целокупно канонско устројство Цркве и претвара је у обичну људску организацију, што је потпуно недопустиво.
 
* * *
 
128. Питање (Како у храму треба да стоје мужеви и жене, или породице са децом?): У нашој новој саборној цркви, архијереј је, у својој недавној проповеди, између осталог рекао да мушкарци треба да стоје са десне, а жене са леве стране храма, како је то било у древна времена. А како да поступају мужеви и жене, који су навикли да у цркви увек стоје заједно, или чак читаве породице са децом, које никада нису стајале одвојено?
 
Одговор: Ваш епархијски архијереј сасвим оправдано хоће да обнови тај благочестиви обичај који је у Цркви Христовој одувек постојао, и који се тек од недавно нарушава, пре свега од стране нецрквено настројене градске интелигенције. Мушкарци и жене су у храму увек стајали одвојено. Нема никакве потребе да муж и жена стоје заједно. Напротив, свети апостол Павле, поучавајући мужа и жену, пише: Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете (1.Кор. 7,5). Овим он истиче природност тога, да се муж и жена раздвајају једно од другога за време молитве. Ако у породици има деце, мала деца свакако треба да буду са мајком, а када су у питању већа деца, дечаци треба да стоје са оцем, а девојчице са мајком.
У древним хришћанским храмовима, од којих су многи до данас сачувани, за жене су чак биле одређене посебне просторије одвојене оградом, или су стајале на балконима, који су управо због тога и прављени (а не да би на њима певао хор).
 
* * *
 
129. Питање (Ко треба да пече просфоре? Какве треба да буду просфоре?): Ко треба да пече просфоре? Може ли удата жена да пече просфору? Да ли се у тесто за просфору ставља со? Да ли је дозвољено да се посуда у којој се пеку просфоре подмазује било каквом масноћом, макар и биљном? Може ли се проскомидија савршавати на просфорама које су испечене неколико дана раније, или на хлебовима купљеним у продавници? Такође, ако нема пет просфора, може ли се проскомидија савршити на једној или две?
 
Одговор: Просфору, као материју за највећу хришћанску Свету Тајну, треба да пече лице које тај посао заслужује својом побожношћу, својим благочешћем и морално чистим животом. Ако се печење просфоре поверава лицу женског пола, онда предност треба да добије девственица или удовица чистог, целомудреног живота, по могућству старија. У поуци на крају Служебника јасно је речено какве треба да буду просфоре. Оне треба да буду добро испечене (не сирове, које се брзо уплесниве), од чистог пшеничног брашна, умешене са обичном водом, а не са млеком, не треба да буду премазане уљем или јајима, не треба да буду од мемљивог брашна, не треба да буду „пресољене“, односно превише засољене. Одатле је јасно да се со може ставити, али у крајње умереној количини, и да се пази да се не пресоли). Просфоре за служење Литургије треба да буду довољно свеже: „да се ко не усуди да служи са одвећ тврдом, вишедневном просфором“, као што смртно греши јереј који одлучи да служи на просфорама „плеснивим“, „живим“ или „поквареним“. Стога је прописано да јереј пре но што почне проскомидију треба да испита каквог су квалитета просфоре, а да би то боље видео, треба чак да изломи једну од њих. Зато свештеник на проскомидији треба да има једну просфору вишка – шесту.
На хлебовима купљеним у продавници, без крајње нужде, потпуно је недопустиво савршавати проскомидију, пре евега зато јер се не зна како су и на чему ти хлебови испечени.
У случају крајње нужде Литургија се може служити са било којом количином просфора, односно мање од пет, али то је ипак само – крајња нужда, када заиста не постоји никаква могућност да се испече свих пет просфора. На Истоку се до данас за Литургију употребљава једна велика просфора, на којој се налази пет печата – као да има пет просфора које чине један хлеб.
 
* * *
 
130. Питање (Од чега треба да буду свеће и какво је уље потребно за кандила?): Од ког материјала треба да буду свеће које се пале у цркви и какво уље се употребљава за кандила?
 
Одговор: Према црквеним правилима свеће које се пале у цркви треба да буду од чистог воска, а за кандила треба да се употребљава чисто биљно маслиново уље.
 
* * *
 
131. Питање (Када и због чега је установљена забрана женама да улазе у олтар?): Када и због чега је установљена забрана женама да улазе у олтар?
 
Одговор: Према црквеним правилима не само женама, него уопште мирјанима [лаицима] који нису посвећени у свештене степене, не допушта се улазак у олтар. Олтар је место свештенодејства и у њему могу да буду само у свештене одежде обучени свештенослужитељи и прислужитељи – чтечеви, појци, црквењаци и други, који помажу свештенику приликом богослужења.
Што се тиче жена, оне не треба да улазе у олтар нарочито зато што не могу да буду посвећене ни у који црквени степен, а то је, са своје стране, условљено њиховом специфичном физиологијом.
 
* * *
 
132. Питање (Може ли жена да буде црквени староста или појац?): Може ли жена да буде црквени староста или појац?
 
Одговор: Сверуски црквени сабор из 1917-1918. дозволио је избор жена на дужност црквеног старосте. Званичан појац, то јест члан нижег црквеног клира, жена не може да буде, јер је то црквенослужитељска дужност, а жене не могу да буду посвећене у црквене степене.
 
* * *
 
133. Питање (Да ли треба на духовске задушнице певати „Глубиноју мудрости“?): Будући да у Типику није указано на то шта треба да се пева за духовске задушнице[1] уместо „Видјехом Свјет истиниј“, а у свим црквама обично певају „Глубиноју мудрости“, хтео бих да знам колико је давно ушло у праксу да се на том месту пева „Глубиноју мудрости“, и чијем ауторитету ова пракса може да се припише? Да ли тако певају у старим манастирима? Шта певају код вас у Свето-Тројицком манастиру у Џорданвилу?
 
Одговор: У Типику нема никаквих упутстава о томе шта треба да се пева на Духовске задушнице уместо „Видјехом Свјет истиниј“, али се ништа не говори ни о томе да се ова песма изоставља. Услед тога наш „Црквени весник“ (из 1889. године) је сматрао да нема основа да се у датом случају изоставља песма „Видјехом Свет истиниј“, иако она спада међу стихире Педесетнице која још није наступила. Уосталом, пасхалне песме „Во гробје плотски“ и „Свјетисја, свјетисја“ јереј неизоставно произноси на Литургијама Великог поста и на обе Литургије светог Василија Великог у Страсној седмици.
И поред тога, постало је уобичајено да се на духовске задушнице не пева „Видјехом Свјет истиниј“, баш као што се пред наступање Педесетнице не пева и не чита „Царју небесниј“. Постоји пракса да се уместо ове песме не пева уопште ништа, а постоји и друга пракса – да се пева заупокојени тропар „Глубиноју мудрости“, као што је од дана Пасхе до Вазнесења на том месту певан пасхални тропар „Христос Воскресе“, а од дана Вазнесења до оданија певан је тропар Вазнесења „Вознеслсја јеси“. Тешко је рећи колико је давно ово ушло у обичај, тешко је и приписати једну или другу праксу неком ауторитету, када Типик о томе у потпуности ћути. Најисправније поступак у таквим случајевима јесте – руководити се саветима и упутствима свог епархијског Архијереја, коме се, уопште узев, треба обраћати у случају било какве недоумице, када у Типику не постоје директна и јасна упутства.
 
* * *
 
134. Питање (Када се приликом саборног служења ђакону даје Пречисто Тело Христово?): Када презвитери служе саборно и приступају причешћивању Светим Христовим Тајнама, да ли је предстојатељ дужан да Пречисто Тело Христово одмах преда ђакону, или тек када се сам причести?
 
Одговор: Када презвитери служе саборно, најпре предстојатељ и јереји који му саслужују узимају у своје руке Тело Христово. Тек када се причести Телом Христовим, предстојатељ га даје и ђакону ради причешћа.
 
* * *
 
135. Питање (Ако служи један презвитер, када ђакону даје Пречисто Тело Христово?): Ако презвитер служи само са ђаконом, када треба да преда ђакону Пречисто Тело Христово?
 
Одговор: Онда када је то одређено у Служебнику, то јест, пошто позове ђакона речима: „Ђаконе, приступи“, предаје му Тело Христово, а затим сам узима Тело Христово и тако се обојица истовремено причешћују. Овако се чини из практичних разлога.
 
* * *
 
136. Питање (Када је за време проскомидије у храму епископ, који возглас произноси презвитер?): Када презвитер врши проскомидију док се у храму налази епископ, и чтец, читајући часове, каже: „Именом Господњим, владико, благослови“, који возглас треба да произнесе презвитер: „Молитвама светог владике нашег…“ или, као обично, „Молитвама светих Отаца наших“?
 
Одговор: У присуству архијереја произноси се возглас: „Молитвама светог владике нашег“, јер чтец управо од њега тражи благослов када каже: „Именом Господњим, владико, благослови“. Када архијереја нема, чтец говори: „Именом Господњим благослови, оче“, а презвитер који служи благосиља, призивајући „молитве светих отаца наших“, то јест своје сабраће присутне у храму (пошто су црквени типици састављани у монашким обитељима и првобитно су били намењени управо њима, ту се мисли на сабраћу монахе). Из благочестивог уважавања према свештеном чину, у обраћању епископу или свештеномонасима њих су од старине звали „свети владико“ и „свети оче“. Управо такав је смисао и горе поменутих возгласа на часовима, полуноћници и повечерју.
 
* * *
 
137. Питање (Какво треба да буде црквено појање?): Какво треба да буде црквено појање, у складу са црквеним канонима и традицијом?
 
Одговор: Какво треба да буде црквено појање, то јасно показује и тврдо озакоњује 75. правило Шестог Васељенског сабора:
„Који долазе у цркве ради певања, желимо да не употребљавају разуздану вику, да не принуђују природу на крике и да не изводе ништа што не пристаје и није долично у цркви, него морају да приносе са највећом пажњом и скрушеношћу песме Богу, Који види скривено; јер и света је реч учила синове Израиља да буду побожни (3.Мој. 15,31)“
Овде се указује на следеће основне црте којима треба да се одликује црквено појање:
1) У црквеном појању су неумесна и недопустива „разуздана вика“ и „неприродни крици“, то јест било какви спољашњи ефекти.
2) У црквеном појању није дозвољено извођење ничега што „не пристаје и није долично у цркви“, то јест не треба допуштати мелодије и напеве који не одговарају духу Цркве.
3) У црквеном појању је главна „највећа пажња“ према речима које се певају и, сходно томе, према мислима које су у њима садржане, а услед тога и осећај „скрушености“ са којом се те речи певају, то јест молитвено-побожни однос према њима и одговарајуће појачко извођење, које споља изражава унутрашњи осећај скрушености.
Из свега тога јасно је да црквено појање треба да буде сасвим посебно, ни налик обичном световном појању. Тако је у хришћанској Цркви увек и било, током низа векова.
Још од првих векова хришћанства Свети Оци и Учитељи Цркве одлучно су се борили против продирања светских, театралних елемената у црквено појање. Тако, у једној од својих проповеди свети Кипријан Картагински захтева да хришћани који се сабирају на молитвене скупове чувају највећу побожност и потребан ред, како не би узносили молитве Богу разузданим и извештаченим гласовима и виком, јер Бог не слуша глас наших уста, него нашег срца, и не обраћа пажњу на нашу вику, него на оно што је скривено у нашим мислима. Свети Кипријан као потврду наводи читав низ текстова из Светог Писма, истичући да разуздани крици и извештачена вика нису у сладу са духом Цркве и да јој не приличе.
Велики васељенски учитељ и светитељ Јован Златоуст у једној од својих беседа изражава жаљење, јер се много од онога што се може чути на позоришној сцени преноси и у цркву, а неприродна вика у цркви у стању је једино да расеје човеков дух. При томе, он поставља питање: ,Нему таква усиљена вика? Чему насилно напрезање духа, који испушта звуке не изражавајући ништа природно? То треба оставити женама и певачима у позоришту. Зар је могуће мешати забаву са оним појањем које за циљ има прослављање Бога?“
Блажени Јероним, обраћајући се омладини која пева у храму, саветује им да „Богу треба певати не толико грлом, колико срцем; грло и уста у храму не треба да буду онакви, као у (позоришној) трагедији“; у храму не треба да се певају „сценски мотиви и песме, него треба побожно произносити и познавати Свето Писмо“. Чак и када певање у храму није најскладније, оно је ипак, уз добра дела, пријатно Богу. Христов слуга је дужан да пева тако, да буду пријатне речи које произноси, а не глас његов, како би тиме био изгнан зли, савловски дух из оних у којима тај дух обитава као у Савлу, и како се тај зли дух не 6и уселио у оне који храм Божији претварају у позориште“.
Чувени тумач канона Зонара, објашњавајући 75. правило Шестог Васељенског сабора, изражава дубоко жаљење поводом тога што у његово време (XII век) „све оно што је најкитњастије и најнеприродније на позоришној сцени, и што је најнеморалније у певању – труде се да уведу у храм и у црквено појање“.
Истински црквено појање, како то само по себи треба да буде јасно, разликује се од светског по својој бестрасности и одрешености од свега земаљског: оно не треба да подстиче никаква земаљска чула и доживљаје, него да узноси дух оних који се моле ка небу. Везивање за чисто естетску страну у црквеном појању, како истичу горе поменути црквени ауторитети, није умесно. Естетско осећање тиче се области душевности, док у цркви све треба да буде духовно, стога и црквено појање треба да подстиче духовна осећања, а не душевна. Такво „душевно“ начело шири се, нажалост, у нашим руским храмовима под утицајем италијанских музичара који су током два последња века навалили у Русију, и оно је готово у потпуности истиснуло истинско црквено појање, строго и бестрасно, које смо наследили од Византије. Код нас су многи истакнути архипастири и пастири дубоко туговали због тога, а неки од њих су се и одлучно борили за обнављање древних, истински црквених напева у нашим храмовима.
Међу такве ревнитеље истинског црквеног појања у новије време треба свакако убројати преосвећеног Арсенија, архиепископа Новгородског и Староруског (који је на Сверуском Црквеном сабору у Москви 1917. године удостојен да буде изабран као други кандидат за трон патријарха). Ево његових ауторитативних речи о црквеном појању:
„Када смо од XVII века погледе окренули ка Западу, у свему смо се променили. И у појању смо заборавили дивне напеве – знамени, бугарски и грчки. Црквени појци су умислили да су – уметници. Почели су да сматрају како таквим својим појањем, које је било страно духу православног богослужења, чине услугу Господу! Уместо да, на пример,
Херувимску песму изводе у строгим тоновима, они за њу узимају вулгарне мелодије. Спремни су да у богослужбено појање унесу некакве романтичне мелодије, које 6и биле погодне за извођење на естради, спремни су да од певнице направе позорницу. И то у време када свештенослужитељи савршавају хришћанску Свету Тајну Евхаристије. И није нас срамота, нити то сматрамо за грех! Чак и не помишљамо на то какву одговорност носимо за ову профанацију богослужења својим појањем“.
У последње време пред револуцију, све више је почело да се појачава интересовање за древно црквено појање, па се могло чути залагање за повратак на то појање и за уклањање из црквене певнице „италијанштине“, то јест новијих светских композиција црквених песама, написаних под утицајем италијанских музичара. Преосвећени Арсеније ово са задовољством примећује. „Руско друштво почиње да схвата – каже он – да је стабилна само она култура, која је саздана на чврстом темељу прошлости. Композитори са интересовањем изучавају обрасце древноруског појања. Али нама је потребно да радимо и свако на свом месту како бисмо подстакли интересовање за ову струју у области богослужбеног појања. Треба да се поносимо нашим древним црквеним појањем. Оно је израз духа нашег народа, који је васпитан и стасао под утицајем Цркве. Треба да се поносимо својим домаћим мелодијама, као споменицима религиознонародног музичког стваралаштва. На жалост, ми се њима не поносимо. Зато се истинско црквено појање заборавља и измишља се ново, које је страно духу нашег народа. Брига о очувању и обнови древног црквеног појања представља једну од главних брига оних којима је стало до интереса Цркве и народа. Црквено појање треба да буде строго молитвено. Уз унисионо појање чује се, да тако кажемо, молитвена тишина у храму. Ово није случај са вишегласним појањем, нарочито када се оно изводи невешто. Ту онај ко стоји у храму прати како ће овај или онај глас да изведе своју партију, шта ради диригент и томе слично. Али певница није подијум за уметнике. У Цркви све треба да буде свето“.
Као што видимо, преосвећени Арсеније савременом вишегласном хорском певању у цркви приступа са истом оном негативном оценом са којом су сличне покушаје увођења „театралности“ у црквено појање осуђивали древни Оци и Учитељи Цркве. У редакцији самог преосвећеног Арсенија састављен је нарочити нотни зборник црквених песама велике вредности под насловом „Појчев сапутник“ (рус. „Спутник псаломшика“).
Код нас је широко распрострањен такозвани „Обиход“ Љвова-Бахметјева, који заправо представља искривљење нашег исконског црквеног појања под истим западним утицајем као и у делима многих композитора из последња два века, али сада првенствено немачким. Наш знаменити московски митрополит Филарет, узнемирен самовољом коју су показали композитори овог „Обихода“, није допуштао његову употребу у Московској епархији, где се дуго времена очувала древна појачка традиција.
 
* * *
 
138. Питање (Како Црква гледа на извођење сопствених композиција диригената током богослужења?): Како Црква гледа на извођење сопствених композиција диригената током богослужења?
 
Одговор: Појање које се употребљава у црквама на богослужењу намењено је духовном васпитавању верујућих, оно треба да им донесе одговарајућа молитвена осећања и доживљаје, па стога састављање црквених мелодија ни у ком случају не може бити препуштено нечијој самовољи. На избор ових или оних мелодија не сме се гледати као на ствар „укуса“. Утврђивање тога да је нека мелодија у већој или мањој мери црквена и давање дозволе за њену употребу у црквама на богослужењу, искључиво је право више црквене власти. Без њене дозволе недопустиво је да диригенти изводе своје композиције за време богослужења.
 
* * *
 
139. Питање (Одакле обичај да се света Чаша полаже на главе верних?): У неким парохијама постоји обичај да се приликом последњег појављивања Светих Дарова, после возгласа: „Сада и увек и у векове векова“ света Чаша полаже на главе верујућих са речима: „По вери вашој нека вам буде“. Одакле овај обичај, и ако је законит, зашто га се онда не придржавају сви?
 
Одговор: Ово је просто благочестиви обичај, распрострањен у Југозападној Русији, за који не постоји основ ни у Типику, ни у општеобавезној пракси. Он није увек безопасан, будући да у гужви увек постоји ризик да ће неко гурнути свету Чашу и да ће се Свети Дарови просути.
 
* * *
 
140. Питање (Како поступати са лицима која живе у грађанском браку?): Има доста наших сународника који живе у грађанском браку са новим мужевима или женама, након што је њихов ранији супружански живот, освећен у Цркви, из овог или оног разлога престао. Пошто
Црква не признаје грађански брак, та лица, будући да живе у блуду, лишена су благодати Свете Тајне покајања. Могу ли они да добију развод и на који начин, а ако не могу, како да се спасу?
 
Одговор: Лицима која живе у грађанском браку, као блудочинцима, не допушта се причешће Светим Тајнама све док не прекину своју блудну везу и не издрже епитимију за грех коју им одреди духовник. Уколико су се та лица раније, пре своје блудне везе, налазила у законитом црквеном браку, дужна су да обнове свој пређашњи законити брачни живот, а ако је то из неког разлог немогуће, онда треба да поднесу молбу за развод брака, образложену на одговарајући начин. Молба се подноси епархијској управи оне епархије којој припада њихова парохија. У оправданим случајевима такав развод се може несметано добити. По добијању развода неопходно је да се закључи нови црквени брак.
Они који живе блудно, без црквеног брака, немају права да се причесте Светим Христовим Тајнама, јер нису добили разрешење „за све своје грехе“ (а разрешење се не даје ако нема покајања и чврсте одлуке да се грех изглади на делу, то јест исправљањем свога живота).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Духовске задушнице – субота уочи празника Силаска Светог Духа на апостоле.

Један коментар

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *