НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ
И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

 
Како схватити називање Исуса Христа „Сином Човечијим“?
Како света Црква схвата речи Сина Божијег изговорене пред смрт:
Боже мој, Боже мој! Зашто си ме оставио?

Може ли се седети у храму на Свеноћном бденију за време читања Шестопсалмија?
Зашто за време читања Апостола свештенослужитељи седе, и да ли за то време могу да седе и мирјани?
Да ли је у Православној Цркви било заједничког Јелеосвећења, тј. за више људи одједном?
Постоји ли правило по коме мушкарци у цркви треба да стоје са десне стране, а жене са леве?
Да ли жене у цркви треба да имају мараму на глави?
Када се током године не врше венчања?
Која икона треба да се налази иза Престола на горњем месту?
Зашто у православним храмовима не треба да буде седишта?
Ко може да уђе у олтар за време богослужења?
Када се на вечерњу пева, а када се чита молитва “Ниње отпушчајеши”?
Да ли се кондак после шесте песме канона чита или пева?
Какво значење имају свештеничке одежде различитих боја?
Како се правилно произноси “отпуст” на крају богослужења?
Mогу ли мирјани да стоје са упаљеним свећама за време читања Јеванђеља?
Може ли се богослужење пратити по сопственом молитвенику?
Може ли се молитви „Многаја љета“ додавати „Спаси, Христе Боже“?
Зашто се у неким храмовима праве певнице, а у другим високи хорски балкони?
Текст многољетствија на отпусту „Свјатјејшије Патријархи…“
 


 
21. Питање (Како схватити називање Исуса Христа „Сином Човечијим“?) Како треба правилно схватити називање Господа нашег Исуса Христа „Сином Човечијим“?
 
Одговор: Називајући Себе тако, Христос Спаситељ сасвим одређено и необориво утврђује Своју људску природу, која је у Њему сједињена са Божанском, и уједно истиче да је Он човек у најузвишенијем смислу те речи – идеални, универзални, апсолутни човек, други Адам, родоначелник новог људског рода, којег је обновио кроз Своја крсна страдања. На тај начин овај назив никако не изражава пуко самоумањење Христа Спаситеља, него, скупа с тим, изражава и Његово уздизање изнад обичног огреховљеног човека, показујући у Њему остварење идеала људске природе – онаквог Човека какав по замисли Творца и Саздатеља његовог Бога и треба да буде.
Истовремено, овај назив требало је да подсећа Јевреје на њима добро познато пророштво о Месији, садржано у књизи пророка Данила: Видех у утварама ноћним, и гле, као Син Човечији иђаше с облацима небеским, и дође до Старца и стаде пред Њим. И даде му се власт и слава и царство, да му служе сви народи и племена и језици; власт је Његова власт вечна, која неће проћи, и царство се Његово неће расути(Дан.7,13-14).
Називајући Себе Сином Човечијим, Господ Исус Христос самим тим везује ово чувено пророштво Данилово за Себе.
 
* * *
 
22. Питање: Како света Црква схвата речи Сина Божијег изговорене пред смрт: Боже мој, Боже мој! Зашто си ме оставио?
 
Одговор: Ове речи свакако нису представљале вапај очајања, како то покушавају да представе неверујући, него израз најдубље туге Богочовекове душе. За извршене искупне Жртве било је неопходно да Богочовек испије до дна чашу људских страдања. Зато је било потребно чак и то да распети Исус не осећа радост Свог јединства са Богом Оцем. Сав гнев Божији, који је по сили Божанске правде требало да се излије на грешни људски род, сада као да се усредсредио на Самог Христа, и Бог Отац као да Га је оставио. Усред најтежих телесних и душевних мука које је могуће замислити, ово остављање било је најмучније, па се зато из Исусових уста и отео тај болни вапај.
 
* * *
 
23. Питање (Може ли се седети у храму на Свеноћном бденију за време читања Шестопсалмија?): Може ли се седети у храму на Свеноћном бденију за време читања Шестопсалмија? За време читања катизми, које се састоје од псалама, седење је дозвољено, што је познато из црквеног Типика. Да ли се ова дозвола простире и на Шестопсалмије, које се такође састоји од псалама?
 
Одговор: Седење за време читања Шестопсалмија никако није дозвољено (изузев, наравно, за болесне и за немоћне старце). Црквени Типик придаје читању Шестопсалмија нарочито важан молитвени значај. Тако, у деветој глави Типика о читању Шестопсалмија се каже: „Када се говори Шестопсалмије, са пажњом се треба посветити слушању: јер су псалми испуњени покајањем и умилењем. Ове псалме говоримо са побожношћу и страхом Божијим, као да са Самим Богом невидљиво разговарамо и молимо се за опроштај наших греха“.
Да ли је онда седење спојиво са таквим значењем Шестопсалмија, као интензивне умилнопокајне молитве? Још је горе када за време читања Шестопсалмија, како се то сада неретко може видети, разговарају међу собом или чак сасвим излазе из цркве. За недопустиво треба сматрати и скраћивање шестопсалмија, када се уместо прописаних шест читају три или четири, па се тако добија „тропсалмије“ или „четворопсалмије“, а не „шестопсалмије“.
О неопходности нарочито побожног односа према слушању Шестопсалмија наш Типик још убедљивије говори у 49. глави („О Четрдесетници“): „И говори (чтец) Шестопсалмије са сваком пажњом, не брзајући, него са страхом Божијим, као да са Самим Богом невидљиво разговара. Ту нико нема власти да шапуће, или да се накашље: него са највећом пажњом да слуша оно што чтец говори, држећи руке прекрштене на прсима, главу сагнуту и очи усмерене ка доле, а очима срца гледајући ка Истоку, молећи се за грехе своје (да буду опроштени), сећајући се смрти, будућих мука, и вечног живота“.
Услед тако изузетне важности Шестопсалмија оно се обавезно чита на средини цркве. Типик чак каже да Шестопсалмије чита „предстојатељ“ то јест најстарији свештенослужитељ (ако је у цркви неколико свештеника), што се и до данас чува у многим местима на православном Истоку, где Шестопсалмије неретко чита сам Архијереј, чиме се управо истиче његов нарочити значај.
Приликом читања Шестопсалмија, према Типику, већи део светиљки треба да се погаси, па је сасвим недопустиво да се остави јако електрично светло, које је данас уведено у готово све храмове. Ово се чини зато да наше очи не би биле расејаване ничим спољашњим и да бисмо са пажњом могли да слушамо оно што се чита, усмеравајући своје мисаоне погледе у унутрашњост душе. По своме символичком значењу читање Шестопсалмија треба да нас подсећа на Витлејемску ноћ, када је све било погружено у мркли мрак, када је и сам људски род био погружен у духовну таму, и преко својих најбољих синова обраћао се Богу за помоћ и спасење.
 
* * *
 
24. Питање (Зашто за време читања Апостола свештенослужитељи седе, и да ли за то време могу да седе и мирјани?): Зашто за време читања Апостола свештенослужитељи седају, и да ли за то време могу да седе и мирјани?
 
Одговор: За време читања Апостола Архијереј и сви свештеници (али не и ђакони) имају право да седе „као равни Апостолима по благодати учитељства и власти Свесветог Духа“ (Симеон Солунски, Тумачење Литургије, 38). При томе Архијереј одлази на горње место и председава на њему као Челник и Управитељ Цркве; њему са обе стране седе архимандрити, игумани, протојереји и јереји, као „саслужитељи Светих Тајни и саветници у управљању повереном му паством“; њихова седишта свети Григорије Богослов назива „другим престолима презвитера, као председатеља народа и уваженог старешинства Цркве“; и сви други црквени писци ова места називају „свештеним сапрестољем“.[1]
Мирјанима никако није дозвољено седење за време читања Апостола: они, напротив, треба да стоје са великом побожношћу, да слушају Реч Божију која им се чита и да пазе на њу, као да излази из уста самих апостола.
 
* * *
 
25. Питање (Да ли је у Православној Цркви било заједничког Јелеосвећења, тј. за више људи одједном?): У уторак 26. марта/8. априла, током Страсне седмице, код нас је обављено заједничко јелеосвећење. Такво јелеосвећење аутор ових редова још није имао прилике да види. На средини цркве образован је круг од тридесетчетрдесет људи који су желели да учествују у јелеосвећењу, а у центру се налазио свештеник који је савршавао Свету Тајну. Некако чудно изгледају ти здрави људи, који стоје са упаљеним свећама у рукама и примају Последње помазање (Extrema Unctio) са молитвом: „…и избави нас од сени смртне“.
Све то изгледа врло необично. У вези са тим мене интересују одговори на следећа питања, који, чини ми се, могу да буду интересантни и другим читаоцима вашег уваженог часописа:
1. Да ли је примера таквог заједничког јелеосвећења било у историји Руске или Васељенске Православне Цркве?
2. Шта о том питању каже Црквени Типик?
 
Одговор: Према учењу наше Православне Цркве, „јелеосвећење“, или Света Тајна Јелеосвећења, је таква Света Тајна у којој се приликом помазивања тела јелејем на болесника призива благодат Божија, која исцељује душевне и телесне немоћи (Катихизис). Одређено је да Свету Тајну Јелеосвећења савршавају саборно седморица свештеника, због чега се она назива још и „саборовањем“, али у крајњој нужди њу може да обави и само један свештеник. Као што се види из саме дефиниције Света Тајна Јелеосвећења се савршава над болеснима. Неправилно је називати ову Свету Тајну „последњим помазањем“ и посматрати је само као припрему самртника за упокојење, јер молитве које се читају приликом њеног савршавања садрже прозбе упућене Богу за исцељење болесника „од телесне и душевне немоћи која га је обузела“ и за „оживљење његово благодаћу Христовом“. „Последњим помазањем“ (Extrema Unctio) ову Тајну називају римокатолици, али Православна Црква никада није делила такав поглед, јер је то у нескладу са целокупним садржајем молитава, те сходно томе поменути поглед на ову Свету Тајну, уколико постоји у одређеним круговима нашег друштва, није ништа друго до резултат римокатоличког утицаја.
Над здравима је савршавање Свете Тајне Јелеосвећења по правилу забрањено, јер је она установљена за болесне. Али у XVI веку, како се основано претпоставља, код нас се појавио обичај да се током Страсне седмице, на Велики Четвртак, обавља заједничко Јелеосвећење над свима који то желе, уколико осећају потребу за том Светом Тајном јер су притиснути овом или оном душевном и телесном слабошћу. Такво заједничко Јелеосвећење обављано је између јутрења и Литургије у московској Успенској цркви, у Свето-Тројицкој Сергијевој лаври и у неким другим саборним црквама и манастирима, при чему га је савршавао сам Архијереј, који је једини својом архијерејском влашћу и могао да допусти да се ова Света Тајна обави над лицима која су, споља посматрано, здрава. При томе је и текст молитава бивао донекле измењен и прилагођен ситуацији. Уместо основне молитве Свете Тајне: „Оче Свети“, произношене су речи: „Благослов Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа на исцељење душе и тела слуги Божијем (име), свагда, сада и увек, и у векове векова, амин“. У саборној цркви у Одеси такво Јелеосвећење обављано је на Велики Петак.
Овај обичај је од старине постојао код Грка на Православном Истоку, при чему је тамо ово заједничко Јелеосвећење савршавано обично на Велики Четвртак, о чему сведочи, на пример, свети Димитрије Ростовски.
Постоји сасвим оправдано мишљење да ово заједничко Јелеосвећење није сасвим истоветно са уобичајеном Светом Тајном Јелеосвећења, која се савршава само над онима који су очигледно болесни. Тако Симеон Солунски сведочи да су покајници, када би испунили подвиг покајања који им је био одређен и припремили се за поновно сједињење са Црквом, приносили Богу јелеј као символ милосрђа Божијег, сећајући се примера блуднице која је помазала Исусове ноге и добила опроштај грехова. Овај јелеј, након освећења молитвом, употребљава се за помазивање оних који су га донели, у знак праштања њихових грехова и поновног примања у Цркву. Одатле је јасно зашто се овај обичај везује за Велики Четвртак или Велику Суботу, пошто је на Истоку дан свечаног поновног присаједињења Цркви, као и дан крштења оглашених, по правилу била Велика Субота – навечерје највећег и најрадоснијег хришћанског празника Васкрса. На Западу је пак више у употреби био обичај да се поновно присаједињење покајника обавља на Велики Четвртак, што је, вероватно, практиковано и у неким источним Црквама, одакле је прешло и код нас у Русију.
Дакле, треба претпоставити да је заједничко Јелеосвећење у почетку било само символички обред примања покајника у Цркву уочи великог празника Пасхе, и да је тек касније, када се првобитни смисао тог обреда замаглио, оно добило облик својствен Светој Тајни Јелеосвећења, иако, како смо горе показали, уз извесне особености.
 
* * *
 
26. Питање (Постоји ли правило по коме мушкарци у цркви треба да стоје са десне стране, а жене са леве?): Постоји ли црквено правило које обавезује мушкарце да у храму стоје са десне стране, а жене са леве?
 
Одговор: Према древном црквеном обичају жене су у храму увек стајале одвојено од мушкараца. У древним хришћанским храмовима прављена су чак и посебна одељења за жене, такозвани „гинекеји“ који су били ограћени; жене су стајале и горе, на такозваним „хоровима“ који су у старини били намењени управо женама, а не појцима, како се то данас често чини. Када су престали да праве посебне просторије за жене, појавио се обичај по коме мушкарци у храму стоје са десне стране, наспрам храмовне иконе Христа Спаситеља, а жене са леве стране, наспрам иконе Мајке Божије, при чему по средини храма остаје слободан пролаз ка Царским дверима. Овај обичај се до данас сачувао на многим местима, посебно у сеоским храмовима, те тако древно правило по коме жене у храмовима стоје и моле се одвојено од мушкараца није нарушавано. Неопходно је својски се потрудити око обнављања тог врло разумног обичаја тамо где се нарушава.
 
* * *
 
27. Питање (Да ли жене у цркви треба да имају мараму на глави?): Постоји ли црквено правило које обавезује жене да носе мараму на глави када се налазе у храму?
 
Одговор: За ово постоји директна и недвосмислена заповест светог апостола Павла у његовој Првој посланици Коринћанима (гл. 11,ст. 2-16). Апостол Павле ту јасно говори да свака жена која се гологлава моли Богу срамоти главу своју и објашњава због чега. Свети Златоуст томе додаје да је покривање главе знак покорности и потчињавања: оно подстиче на гледање доле, на смиравање и чување врлине. То је знак скромности и целомудрености, које нарочито доликују женамахришћанкама.
Веома је тужно то што се данас не поштује овај обичај древне Цркве, прописан од стране светог Апостола, и што жене сада не само иду непокривене главе, него се и шишају као мушкарци, против чега Апостол Павле такође говори на истом месту своје Прве посланице Коринћанима (11,56,15), где тврди да је за жену стидно шишати се.
 
* * *
 
28. Питање (Када се током године не врше венчања?): Који су то дани у години, када се не могу обављати венчања?
 
Одговор: Венчања се не могу обављати током свих постова – Великог, Петровског, Успенског и Божићног, затим уочи свих недељних дана и великих празника, уочи среде и петка, у дане Божићних празника од 25. децембра до 6. јануара, током Сирне седмице и током Светле (пасхалне) седмице.
 
* * *
 
29. Питање (Која икона треба да се налази иза Престола на горњем месту?): Која икона по правилу треба да се налази иза Престола, на горњем месту?
 
Одговор: Најприкладније је да тамо стоји икона која се обично назива „Христос – Цар славе“, то јест представа Господа Исуса Христа Који седи на трону, јер горње место и представља управо царски трон Господа, па се назива још и „горњим Престолом“. У служебнику читамо: „…и одлазе (свештеник и ђакон) на горње место; а свештеник одлазећи говори: ‘Благословен који долази у Име Господње’. Т)акон вели: ‘Благослови, владико, горњи Престо’. А јереј: ‘Благословен си на престолу славе Царства Твога, Ти Који седиш на херувимима, свагда, сада и увек и у векове векова'“. У књизи „Историјско, догматско и светотајинско објашњење Божанствене литургије“ Ивана Дмитревског, стоји следећа појашњавајућа примедба: „Сходно таквом тајанственом означавању горњег места, изнад њега се на зиду представља лик Исуса Христа у пуном архијерејском одјејанију са регалијама (символима царске власти) у рукама и на глави, то јест скиптром, державом и круном, као знак тога да у лицу архијереја овде невидљиво седи Сам Велики Првосвештеник Који је прошао небеса (Јев. 4,14), Господар над Господарима и Цар над царевима (Отк. 17,14)“.
Неправилно је да се изнад горњег места постављају било какве друге свештене слике, будући да то не одговара његовој идеји.
 
* * *
 
30. Питање (Зашто у православним храмовима не треба да буде седишта?): Зашто у православним храмовима не треба да буде седишта?
 
Одговор: Питање није исправно постављено. Очигледно, реч је о обичају да се у храму током богослужења седи, што је широко распрострањено у православним храмовима Северне Америке, под несумњивим утицајем инославних. У православним храмовима у старини су постављали седишта, што се до данас може видети на Православном Истоку. То су такозване „стасидије“, које се налазе првенствено дуж зидова храма. Но, та седишта се по изгледу битно разликују од оних клупа којима је овде у Америци заузет готово читав слободни простор у храму И намена „стасидија“ није да се на њима седи током целог богослужења. Свеноћна бденија по Типику треба да трају читаву ноћ, или, у сваком случају, већи део ноћи, па је сасвим јасно да је онима који у таквим бденијима учествују потребан одређени предах. Стасидије су и намењене томе да би се на њима могло седети, али само у одређеним моментима богослужења, као на пример за време читања катизми (сама реч „катизма“ и значи управо „седење“), за време такозваних „сједалних“, као и за време читања поука из светоотачких књига, на шта се указује Типиком (иако се то данас, осим у манастирима, готово нигде не практикује).
Али седење током читавог богослужења, или макар током већег дела богослужења, како је то, под утицајем инославних, постало уобичајено овде у Америци, па чак и за време богослужења које траје сат или два, а тим пре док се служи Божанствена литургија, током које са страхом и трепетом стоје и сами анђели, саслужујући савршитељу ове величанствене Свете Тајне (види молитве на Божанственој литургији), апсолутно је недопустиво, да не кажемо – богохулно. Наравно, ми овде не говоримо о старим и болесним људима, који уопште нису у стању да стоје, већ имамо у виду нормалне и физички здраве људе.
Свештеник се у храму моли „о предстојашчих људеј“ (а не за оне који седе), и сви који долазе у храм на молитву треба управо да стоје пред Богом, као војници пред својим Царем, са великом побожношћу, страхом и трепетом, чему никако не одговара седећи положај тела, који сам по себи изазива општу духовну и телесну раслабљеност. Од онога ко се моли захтева се, напротив, посебна унутрашња напрегнутост свих сила – бодрост, пажња, усредсређеност и трезвеност, а не отупљивање пажње и поспаност, чиме обично лако бивају савладани они који седе.
Ни са које тачке гледишта не може се оправдати тај крајње непобожни обичај да се седи у храму током тако краткотрајних богослужења каква се у данашње време углавном обављају. И зато је сасвим јасно због чега су у нашим, руским храмовима – где више није било онако дуготрајних свеноћних бденија каква су творена у старини (а данас се творе само понегде у древним монашким обитељима, првенствено на Светој Гори) – стасидије ишчезле, па је допуштано постављање само малог броја столица или клупа за престареле и болесне.
 
* * *
 
31. Питање (Ко може да уђе у олтар за време богослужења?): Да ли је допуштено световним лицима (и без стихара) да помажу предстојатељу у олтару, уз читање и певање на богослужењу? Уопште, ко сме да уђе у олтар за време богослужења?
 
Одговор: Према црквеним правилима, не само женама, него уопште мирјанима, улазак у олтар је забрањен – тим пре за време богослужења, а нарочито Божанствене литургије.
„Нека је забрањено свакоме, који је из реда мирјана да улази преко ограде светог олтара“ – гласи 69. правило Шестог Васељенског сабора.
„Само је освештанима дозвољено да улазе у олтар“ – каже 19. правило Лаодикијског сабора.
Олтар, као Светиња над светињама нашег хришћанског храма, намењен је само свештенослужитељима и црквенослужитељима који им прислужују, а који треба да буду обучени у свештену одећу – стихар. Сходно поуци из Упутства са краја Служебника „свештеник, ако сам себи у олтару, поготово на Божанственој литургији, буде помагао, унизиће Божанствене Свете Тајне и Самога Христа Који је у њима, а невести Његовој Цркви, коју у том часу представља, ускратиће поштовање, и тако ће смртно сагрешити“, те стога у олтару увек треба да буде прислужник мушког пола – човек побожног и моралног живота, који се често исповеда и причешћује Светим Христовим Тајнама, и по могућству је посвећен у степен чтеца. Осталим мирјанима, па макар то били старешина црквене општине или чланови парохијског савета, улаз у олтар треба да буде забрањен, како то категорички захтевају црквена правила, изузев, наравно, у неким посебним случајевима, када је то безусловно неопходно.
 
* * *
 
32. Питање (Када се на вечерњу пева, а када се чита молитва „Ниње отпушчајеши“?): Када се на вечерњу пева, а када се чита молитва „Ниње отпушчајеши“?
 
Одговор: „Ниње отпушчајеши“, као што се то јасно види из црквеног Типика, увек се чита и уопште се не пева, при чему, сходно упутствима Типика, „Ниње отпушчајеши“ говори сам настојатељ, или, према другим упутствима, „предстојатељ“. Зато је на Православном Истоку до данас сачуван обичај по коме „Ниње отпушчајеши“ на вечерњу чита најстарији свештенослужитељ, сам настојатељ или чак Архијереј, када је присутан док се служи вечерње.
Нарочито је недопустиво и дубоко противно нашем богослужбеном типику, да се сасвим избацују стихире на стиховње за које је у ствари одређено да се певају пре „Ниње отпушчајеши“ како би сва пажња оних који се моле била усредсређена на концертно извођење „Ниње отпушчајеши“.
 
* * *
 
33. Питање (Да ли се кондак после шесте песме канона чита или пева?): Да ли се кондак после шесте песме канона чита или пева?
 
Одговор: Све песме код којих је указано на „глас“, уз одређене изузетке, увек треба да се певају, а не да се читају, како се то код нас у парохијама данас обично практикује, на пример, са стихирама. Кондак после шесте песме канона, будући да има посебно важно значење, у сваком случају треба да се пева.
 
* * *
 
34. Питање (Какво значење имају свештеничке одежде различитих боја?): Какво значење имају свештеничке одежде различитих боја? Које су боје одређене за разне дане и празнике у години?
 
Одговор: Различите боје свештеничких одежди (а истовремено и покривача за Престо, Жртвеник и налоње, који треба да буду исте боје као и свештеничке одежде) имају своје символичко значење, па су за различите дане и празнике у богослужбеној години обичајем прихваћене одежде одговарајућих боја. Тако великопосне одежде треба да буду црне боје (у старини биле су и љубичасте), а у недељне дане Великог поста тамноцрвене боје (или такође љубичасте); у Лазареву суботу – златне или беле боје; на Велики Четвртак – црвене боје; на Велику Суботу – беле боје, почев од читања Јеванђеља (после певања „Воскресни Боже“ када у читавом храму бела боја замењује црну); од првог дана Васкрса до оданија Вазнесења Господњег одежде су беле боје; у недељу Педесетнице (Духови, Тројице) одежде су зелене боје, или такође беле; током читавог Петровског поста – црвене боје; за све празнике светих Апостола и светих Мученика – црвене боје; за празнике светих Пророка – зелене боје; за све Богородичине празнике – плаве боје, као и током Успенског поста, изузев за празник Преображења, до његовог оданија, када су одежде беле боје; на празнике светог Јована Претече – црвене боје; на празник Воздвижења Крста Господњег – црвене или љубичасте боје; у дане Божићног поста – црвене боје; у периоду од Божића до оданија Богојављења – беле боје. У све недељне дане, осим периода постова, употребљавају се одежде златне или златасте боје.[2] Облачење црних одежди приликом служења опела и парастоса, треба сматрати за неправославан обичај, увезен са Запада. Православна Црква смрт не доживљава као нешто мрачно, него напротив, на њу гледа као на радостан прелазак у бољи живот и сједињење са Христом, па је зато прикладније да се у таквим приликама облаче светлије одежде, а никако мрачне, црне, које означавају жаљење, својствено само „онима без наде“.
 
* * *
 
35. Питање (Како се правилно произноси „отпуст“ на крају богослужења?): Зашто многи свештеници произносе отпусте различито, помињући разне свете, према сопственом нахођењу. Постоје ли нека одређена правила за произношење отпуста?
 
Одговор: Постоје. Свештенослужитељ који савршава богослужење, пре свега треба да зна да постоје две врсте отпуста: велики и мапи. Велики отпусти се произносе после вечерња, јутрења и Литургије. Мали отпусти се произносе после малог вечерња, повечерја, полуноћнице и часова. Каква је разлика између њих?
На великом отпусту помињу се свети који имају везе са споменом одређеног дана у седмици (у понедељак је спомен бесплотних сила, у уторак – светог Јована Претече, у среду и петак – часног и животворног Крста Господњег, у четвртак – светог Николаја Мирликијског, у суботу – светих мученика и преподобних), и увек се помињу свети апостоли; затим се помиње храмовни свети, то јест онај коме је храм посвећен; након тога се помиње свети чији се спомен празнује тога дана; у градовима у којима почивају мошти светог угодника Божијег који се поштује као покровитељ града, обично се помиње и његово име; и на крају отпуста помињу се свети Јоаким и Ана. На Литургији се, осим тога, после светих апостола, помиње и свети чија се Литургија служи, то јест свети Јован Златоуст, свети Василије Велики или свети Григорије Двојеслов.
На малом отпусту нема помињања које се односи на седмични дан, нити се помиње храмовни и дневни свети. Он се произноси увек једнако: „Христос Истинити Бог наш, молитвама Пречисте Своје Матере, преподобних и Богоносних отаца наших и свих светих да нас помилује и спасе, као благ и човекољубив“. Само недељом на полуноћници и часовима, на почетку се додају речи: „Васкрсли из мртвих“.
За дане Господњих празника одређени су нарочити отпусти, који се штампају у служебнику. Такви су отпусти на Рођење Христово, Обрезање, Богојављење, Сретење, Преображење, Цвети, посебан на Цвети увече, на Велики Четвртак, на Велики Петак за јутрење, и посебан на осталим службама тога дана и на Велику Суботу, на Васкрс и у току целе Светле седмице, на Вазнесење Господње, на Педесетницу, и посебан у недељу Педесетнице на вечерњу. Међу тим отпустима није указано на отпуст за празник Воздвижења. Тога дана произноси се онај отпуст који се обично говори средом и петком („силом Часног и Животворног Крста…“), при чему се на почетку обично додаје „васкрсли из мртвих“, јер се на дан Воздвижења са споменом Крста сједињује и спомен васкрсења Христовог („Крсту се Твоме клањамо, Владико, и свето васкрсење Твоје славимо“, а на јутрењу се пева: „Васкрсење Христово видевши…“).
Када такви празници као што су Обрезање Господње и Сретење падну у недељу, васкршња служба се не укида, па се стога произноси и васкршњи тропар, а не празнични.
Отпусти Господњих празника могу да буду кратки и потпуни. Кратки се произносе на саме празнике и не садрже спомен седмичних дана, нити помињање храмовних светих, покровитеља града, светих Јоакима и Ане, а углавном ни светих чији спомен пада у дан празника. Потпуни отпусти се произносе у дане попразништва, до оданија празника, и садрже помињање храмовних светих, светих чији се спомен слави тих дана, светих покровитеља града и светих праведних Јоакима и Ане.
У дане попразништва и оданија празника, ако падну у недељни дан, произноси се васкршњи, а не празнични отпуст.
Када се јутрење спаја са првим часом у једну службу, онда се велики отпуст произноси после првог часа (јер јутрење уопште нема отпуст на крају).
Током читаве Светле седмице пасхални отпуст „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова…“ са крстом у рукама и осењивањем верних три пута уз поздрав „Христос воскресе“, произноси се само на вечерњу, јутрењу и Литургији. А на часовима, повечерју и полуноћници говори се само обичан мали васкрсни отпуст, који почиње речима „Васкрсли из мртвих…“ без крста и без поздрава. На дан оданија Васкрса пасхални отпуст са крстом произноси се само на крају Литургије при чему свештеник последњи пут трикратно поздравља верне речима „Христос воскресе“.
Потпуно је недопустиво по сопственом нахођењу помињати на отпустима имена светих који немају везе са датим даном, храмом и празником, чак и ако свештеник који служи има основа да их лично посебно поштује.
На отпусту не треба имену светога додавати речи: „чији спомен савршавамо“. Ове речи се произносе само на литијној јектенији „Спаси, Боже, народ Твој…“ и на молитви „Владико Многомилостиви…“
 
* * *
 
36. Питање (Могу ли мирјани да стоје са упаљеним свећама за време читања Јеванђеља?): Постоји ли црквено правило које каже да мирјани могу да стоје са упаљеним свећама за време читања Јеванђеља на Литургији?
 
Одговор: За време читања Јеванђеља сви који се моле стоје са упаљеним свећама на Велики Четвртак, током тзв. „Поретка страдања Христових“ (12 Јеванђеља), током Царских часова на Велики Петак, и на вечерњу истога дана, када се износи света Плаштаница. Читање Јеванђеља уопште праћено је паљењем свећа које обично у рукама држе прислужници. Ове свеће означавају ону светлост коју је у свет донело учење Христово, изложено у Јеванђељу.
 
* * *
 
37. Питање (Може ли се богослужење пратити по сопственом молитвенику?): Да ли је допуштено пратити богослужење по сопственом молитвенику?
Одговор: Ово питање често изазива недоумицу. Шта може бити лоше у томе да неко прати богослужење по сопственом молитвенику? Главни задатак верујућих када дођу у храм, јесте да свесно учествују својом молитвом у богослужењу које се обавља, не само „једним срцем“, него и „једним устима“, што се постиже тамо где пева сав присутни народ. На сваки начин се треба потрудити да ово свенародно певање буде обновљено у нашим православним храмовима, а не могу сви да певају без молитвеника, ако молитвене речи не знају напамет.
Боље је пратити богослужење по молитвенику, него долазити у храм и равнодушно стајати, не схватајући шта се догађа и са нестрпљењем очекујући крај богослужења, како то чине – авај! – многи савремени православни хришћани, који од свог свештеника захтевају да све више и више скраћује богослужење, чији садржај не знају и не схватају, па стога и не цене.
 
* * *
 
38. Питање (Може ли се молитви „Многаја љета“ додавати „Спаси, Христе Боже“?): Да ли је правилно молитви „Многаја љета“ додавати речи: „Спаси Христе Боже“ (три пута)? Одакле тај обичај?
 
Одговор: Овај обичај позајмљен је из манастира. У манастирима се Архимандриту или Игуману, „са његовим у Христу братством“, према Типику возглашава и пева не „Многаја љета“, него „Спаси, Христе Боже“ (види поредак часова у навечерје Божића и Богојављења).
 
* * *
 
39. Питање (Зашто се у неким храмовима праве певнице, а у другим високи хорски балкони?): Зашто у се у неким православним храмовима праве певнице, а у другим високи хорски балкони? Постоје ли црквена упутства по том питању?
 
Одговор: У свим православним храмовима обавезно треба да постоје ограђене певнице, које представљају проширење солеје, као места за чтечеве и појце. То је „спољашњи олтар за ниже клирике“. У старини су такозвани „хорови“ подизани да би тамо стајале жене, а никако појци. Древна православна традиција – која води порекло из времена свештеномученика Игњатија Богоносца, коме су у виђењу показана два збора светих Анђела како наизменично певају хвалу Богу – захтева певање два збора, односно два хора (такозвано „антифоно певање“), што се и постиже уређењем две певнице, као места за црквене појце. Ова древна традиција антифоног појања до данас се чува на читавом православном Истоку. И ми морамо да се потрудимо како бисмо је обновили, јер она је небеског порекла и, како опит показује, необично оживљава богослужење, надахњујући оне који се моле.
 
* * *
 
40. Питање (Текст многољетствија на отпусту „Свјатјејшије Патријархи…“): Постоји ли одређени текст многољетствија на отпусту „Свјатјејшије Патријархи…“ који је утврдио Синод Заграничне Цркве?
 
Одговор: Тешко да се наш Синод икада бавио питањем утврђивања таквог текста, јер је он сам по себи јасан из наших богослужбених књига и треба да прати онај поредак помињања црквених и грађанских власти који је установљен за јектеније, без било каквих сувишних додатака, завршавајући се природно речима: „Братију овог светогхрама и све православне хришћане…“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. И. Дмитриевский, Изьяснение Бож. литургии.
  2. Поменути обичаји везани за боје богослужбених одежди, својствени су превасходно Руској Цркви. Код Срба нема општеприхваћеног правила, изузев да се „при богослужењу облаче светле одежде“, а у седмичне дане Великог поста (осим суботе и недеље, као и литургије за Велики Четвртак) одежде црне боје.

Један коментар

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *