ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ
И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

 
Шта је правилно: Јуриј или Георгије? Никола или Николај?
Могу ли се свеће куповати ван цркве?
Како се певају величаније и изабрани псалам на полијелејном јутрењу?
Да ли свештеник на литији треба да кади иконостас и народ, или само сто са хлебовима?
Када отворити Царске двери – на “Ниње отпушчајеши”, или после “Отче наш”?
Ако свештеник служи свеноћно бденије без ђакона, треба ли он после читања Јеванђеља да стоји пред народом са подигнутим Јеванђељем до краја певања “Воскресеније Христово видјевше”, или пак одмах осењује народ и носи Јеванђеље на средину храма?
Могу ли недељна и празнична богослужења садржати елементе покајања и скрушености?
Када се на Литургији могу чинити замени поклони?
Може ли се Шестопсалмије читати уз електрично светло?
Како Црква гледа на абортусе и употребу контрацептивних средстава?
Зашто жене не треба да носе мушку одећу?
Зашто се Црква негативно односи према плесу, посебно према балету?
Зашто Православна Црква строго забрањује бракове са иновернима?
Да ли је могуће причешћивати жену која живи са инославним мужем?
Могу ли се на проскомидију давати просфоре за здравље?
Да ли се током Великог поста на Великом повечерју чита или пева “С нами Бог”?
Којим је данима одређено да се чита молитва “Господе и Владико живота мога?”
Може ли се велико водоосвећење заменити малим?
У којим је случајевима одређено да се обавља чин освећења воде?
Када се приликом изношења Плаштанице лик Христа Спаситеља покрива?
Одакле и како су се појавиле пасхе и куличи?
 


 
101. Питање (Шта је правилно: Јуриј или Георгије? Никола или Николај?): Имендан ми је 4. фебруара, на дан спомена светог Великог кнеза Владимирског Јурија Всеволодовича. У мојој матичној књизи стоји име Јуриј, као и у свим другим документима. Да ли сам у праву када противречим онима који покушавају да ми докажу како сам ја заправо “Георгије”?
 
Одговор: Мада је име “Јуриј” исто што и “Георгије”, само уз нешто другачији изговор, сасвим је у реду да се на крштењу име даје у оном облику, у коме га је за живота употребљавао дати свети угодник Божији, и то са управо таквим изговором. Постоје и други слични примери, нпр. име “Никола”, које се даје у част преподобног Николе кнеза Черниговског, Печерског чудотворца. У суштини то је исто име као и “Николај”, али пошто су га за живота звали “Никола”, он је и прослављен под тим именом, па је тако допуштено да се у част овог светог даје име “Никола”.
 
* * *
 
102. Питање (Могу ли се свеће куповати ван цркве?): Да ли је дозвољено да се ван цркве купују свеће које нису освештане, па да се пале у цркви, кришом од црквењака, како то неки чине?
 
Одговор: Није дозвољено. Свећа која се пали у цркви није само израз вере и љубави онога ко се моли, него и његова жртва за Цркву. Онај ко свећу доноси са стране, самим тим се одриче ове Богом благословене жртве коју је установила Црква, и као да поткрада Цркву.
 
* * *
 
103. Питање (Како се певају величаније и изабрани псалам на полијелејном јутрењу?): На полијелејном јутрењу, након што свештенослужитељи отпевају величанија, у неким храмовима хор пева најпре изабрани псалам, а потом величаније један пут. А у другим храмовима хор пева прво величаније, па изабрани псалам, и онда опет величаније. Како је исправно по Типику?
 
Одговор: Уобичајено је да први пут величаније певају свештенослужитељи на средини цркве, затим хор пева стихове изабраног псалма и после сваког стиха величаније. На крају опет свештенослужитељи певају величаније сами.
 
* * *
 
104. Питање (Да ли свештеник на литији треба да кади иконостас и народ, или само сто са хлебовима?): Када приликом обављања литије уочи великих празника служи један свештеник, да ли он за време певања тропара треба да кади иконостас и народ, или пак само сто са хлебовима?
 
Одговор: У Типику налазимо јасан одговор на ово питање: “Ђакон, примивши благослов од свештеника, кади око стола унакрст три пута, затим архијереја и свештеника и спреда сто са петохљебницом”. О кађењу иконостаса и народа нема ни речи, па стога нема никаквог основа за такво кађење.
 
* * *
 
105. Питање (Када отворити Царске двери – на “Ниње отпушчајеши”, или после “Отче наш”?): Када на великом вечерњу треба да се отворе Царске двери – док се пева “Ниње отпушчајеши”, или после “Отче наш”?
 
Одговор: У случају да се велико вечерње служи одвојено од јутрења, Типик каже: “Ђакон отвара Царске двери и возглашава: Премудрост”, након чега се отпуст произноси уз отворене Царске двери. У случају пак да се велико вечерње служи у склопу Свеноћног бденија, заједно са јутрењем, Царске двери се, према типику, уопште не отварају: оне остају затворене све време литије и благосиљања хлебова, јер се на литију излази кроз северне двери.
У парохијској пракси утврдио се обичај да се на вечерњу уочи недеље двери отварају приликом певања “Богородице, Дјево, радуј се” али нема апсолутно никаквог основа да се отварају на “Ниње отпушчајеши”. Па и само “Ниње отпушчајеши” не треба певати, јер се у Типику јасно каже да “Ниње отпушчајеши” чита “настојатељ” или “предстојатељ”.
 
* * *
 
106. Питање (Ако свештеник служи свеноћно бденије без ђакона, треба ли он после читања Јеванђеља да стоји пред народом са подигнутим Јеванђељем до краја певања “Воскресеније Христово видјевше”, или пак одмах осењује народ и носи Јеванђеље на средину храма?): Ако свештеник служи свеноћно бденије без ђакона, треба ли он после читања Јеванђеља да стоји пред народом са подигнутим Јеванђељем до краја певања “Воскресеније Христово видјевше”, или пак одмах осењује народ и носи Јеванђеље на средину храма?
 
Одговор: Типик уопште не помиње стајање пред народом са подигнутим Јеванђељем до краја певања “Воскресеније Христово видјевше”. То се чини само понегде, по благочестивом обичају, а не по захтеву Типика.
 
* * *
 
106. Питање – други део (Могу ли недељна и празнична богослужења садржати елементе покајања и скрушености?): У рубрици “Питања и одговори” се све време провлачи идеја да недељна и празнична богослужења не треба да садрже елементе покајања или осећај скрушености због грехова. Како се са тим може помирити читање 50. псалма: “Помилуј ме, Боже” на недељном бденију за време полијелеја? Није ли ово умесно само на свакидашњем јутрењу?
 
Одговор. Елементи покајања или скрушености због грехова у овој или оној мери увек представљају садржај наших молитвених обраћања Богу, али у празничним богослужењима прво место заузима изражавање наше духовне радости поводом догађаја које празнујемо, стога је у њима неумесно оно што им даје обични, свакодневни или покајно-великопосни карактер, засењујући празничну радост. А што се тиче 50. псалма: “Помилуј ме Боже”, он представља непроменљиви саставни део јутрења, баш као и Шестопсалмије, у коме је такође много покајних мисли и осећања, па се зато према Типику не изоставља, мада га је парохијска пракса због скраћивања службе укинула.
 
* * *
 
107. Питање (Када се на Литургији могу чинити замени поклони?): Иако постоји опште правило да се земни поклони укидају недељним и празничним данима, многи сматрају да је на Литургији чињење земних поклона неопходно у следећим моментима: а) приликом освећења Светих Дарова на крају певања “Тебе појем”; б) приликом изношења Светих Дарова ради причешћа (посебно за оне који се причешћују); и в) приликом последњег показивања Светих Дарова на крају Литургије. Да ли су ови земни поклони допуштени?
 
Одговор: Нису допуштени. Не може се сопствено мудровање ставити изнад схватања Цркве и изнад ауторитета Светих Отаца. Први Васељенски сабор, својим 20. правилом, и Шести Васељенски сабор, својим 90. правилом, јасно и одређено забрањују преклањање колена “у дан Господњи” (недеља) и “у дане Педесетнице” (тј. у све дане од Васкрса до Духова). Тако висок ауторитет за нас какав је велики васељенски учитељ и светитељ Василије Велики, архиепископ Кесарије Кападокијске, у своме 91. правилујасно и разумно објашњава разлог за ово, убрајајући то у “тајне” црквене, док 15. правило свештеномученика Петра, архиепископа Александријског, прихваћено од стране читаве Цркве, директно сведочи: “предано нам је да не треба тога дана (тј. у недељу) ни преклањати колена”.
Какво право имамо да поступамо насупрот гласу Васељенске Цркве? Или хоћемо да будемо благочестивији од саме Цркве и њених великих Отаца?
О томе да се колена не преклањају у недељне дане и на Господње празнике учио је и оснивач наше Руске Заграничне Цркве најблаженији митрополит Антоније, који је још као архиепископ Волински и Житомирски на ту тему издао посланицу својој пастви, а колена у ове дане не преклања ни наш садашњи првојерарх високопреосвећени митрополит Анастасије.
 
108. Питање (Може ли се Шестопсалмије читати уз електрично светло?): Можемо ли толерисати читање Шестопсалмија уз јако електрично светло у храму, успокојавајући се тиме да су људи слаби и имају лош вид, или се ово ни у ком случају не може допустити и читање треба да се обавља искључиво уз светлост свећа?
 
Одговор: За време читања Шестопсалмија не само да је неумесно јако електрично светло у храму, него према Типику треба да се погаси и већи део свећа, без сумње зато да би се са пажњом слушало оно што се чита, да се наш поглед не би расејавао ни због чега спољашњег и да бисмо били окренути ка унутрашњости своје душе. У Типику се каже да се на јутрењу свеће пале само приликом певања “Бог Господ”. Уз то, читање Шестопсалмија символизује Витлејемску ноћ, па стога црква треба да буде погружена у мрак који подсећа на ноћну таму.
 
* * *
 
109. Питање (Како Црква гледа на абортусе и употребу контрацептивних средстава?): Како Црква гледа на абортусе и употребу контрацептивних средстава?
 
Одговор: Црква на абортус гледа као на убиство и због тога подвргава строгој епитимији. Деведесет прво правило Шестог Васељенског сабора о томе говори овако: “Жене које дају лекове да се побаци плод у утроби, и оне које узимају отрове што плод убијају, подвргавамо казни за убице”. О истој ствари говори и 21. правило Анкирског сабора: “Жене које су у блудочинству зачеле па убијају заметак у утроби, или се баве прављењем лекова који га могу уништити, пређашња једна одредба одлучује до краја живота; и томе се уопште следи. Ми пак, у намери да будемо човекољубивији у овоме, наређујемо да такве издрже десет година кајања према установљеним степенима”. О овом тешком греху 2. правило светог Василија Великог каже следеће: “Која смишљено умори заметак у утроби, подлеже казни за убиство. Ми се овде не упуштамо потанко у разматрање да ли је заметак добио већ облик, или је још без облика, јер се у овоме случају не налаже казна само ради онога што се има родити, него и зато што је дотична особа себе изложила опасности, пошто жене од таквих покушаја већим делом умиру. А кад се дода и уморство заметка, тад се ово за оне које се смишљено на то одлучују, сматра другим убиством. Не треба уосталом продужити до краја живота време њиховог покајања, него их треба примати у општење после десетогодишњег рока, и судити о излечењу њиховом не по времену, него по начину кајања”.
Као што се види из поменутих правила и њихових тумачења, овде се имају у виду углавном жене које су сагрешиле блудочинством и желе да сакрију плод свог греха. Колико је онда тежи грех оних жена које се налазе у законитом браку, а не желе да постану мајке и ради тога се одлучују да убију плод, што света Црква сматра убиством. Јер према учењу Речи Божије жена ће се спасити рађањем деце, ако остане у вери и љубави, и у светињи са честитошћу (1.Тим. 2,15). Одатле је јасно да је жена која убија свој плод не само убица, него и непријатељ сопственог спасења, јер сама себе лишава сваке наде на спасење.
 
* * *
 
110. Питање (Зашто жене не треба да носе мушку одећу?): Зашто жене не треба да носе мушку одећу? Да ли је за то довољна забрана пророка Мојсија, који је рекао: Жена да не носи мушкога одела, јер је мрзак пред Господом Богом свако ко тако чини (Пон з. 22,56)? Да не треба можда ову забрану сматрати застарелом?
 
Одговор: Ова забрана има духовни значај, стога никада не може да изгуби важност. Свој значај је у хришћанству изгубило само оно из Старозаветног Закона Божијег, што се тицало чисто обредне стране и што је било укинуто на Апостолском сабору у Јерусалиму 51. године. Сав пак духовни старозаветни закон Божији и даље чува своју снагу и значај и у хришћанству.
Жени је и у Новом Завету забрањено да лакомислено узима на себе изглед мушкарца. Тако свети апостол Павле у својој Првој посланици Коринћанима указује да је за скромну и целомудрену жену-хришћанку недолично да се моли непокривене главе и да шиша косу (11,4-15). Сваком полује својствено нешто његово – сваки пол има своје спољашње карактеристике, свој спољашњи изглед и своју одећу. У хришћанству се истиче да најбољи украс жене представља њена женственост, чистота и целомудреност. Свети апостол Павле директно говори да жене треба да иду у пристојном оделу, и да се украшавају стидом и честитошћу (1.Тим. 2,9-10), док свети апостол Петар, обраћајући се женама, говори: Ваше украшавање да буде… у скривеном човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено (1.Пет. 3,34).
Да ли је у складу са свим овим поукама стремљење многих савремених жена да узму спољашњи изглед мушкарца, искривљавајући на тај начин природне црте свога пола и опонашајући мушкарце у манирима и понашању, како то обично чине савремене жене које воле да облаче мушку одећу?
Поред свих ових расуђивања, ми у новозаветном периоду имамо и директну и категоричку забрану женама да облаче мушку одећу: 62. правило Шестог Васељенског сабора гласи:
“…Наређујемо: да не сме никакав мушкарац облачити женску одећу, нити жена такву одећу која се својствена мушкарцима… Они који се, знајући ово, убудуће усуде да учине нешто од горе споменутог, заповедамо да ако су клирици буду свргнути из свештеног чина, а ако су лаици да се одлуче од црквеног општења”.
Треба бити потпуно лишен природног духовног осећања, па не схватити и не осетити како грозан и духовно-одбојан призор представља жена која је ошишана као мушкарац, обучена у мушко одело, пуши и грубошћу и дрскошћу својих манира тежи ка томе да подражава савременог овосветског мушкарца. Зар има некога коме није јасно да ова појава, “мрска” не само у очима Божијим, него и у очима људским, представља болесни пород нашег духовно нездравог века, резултат гажења духовног осећања и одбацивања свих природних закона које је Сам Бог усадио човеку?
 
* * *
 
111. Питање (Зашто се Црква негативно односи према плесу, посебно према балету?): Чиме је изазван негативан однос служитеља наше Цркве према плесу, посебно према балету? Не значи ли то да се у живот обичних мирјана уводе монашка схватања?
 
Одговор: Задатак истинске Цркве Христове у овом свету је – спасавање душа за вечни живот. Никакав други циљ и задатак истинска Црква себи не поставља, нити може да постави, а да при томе остане Црква. Све што на овај или онај начин погодује остварењу тог задатка, то јест спасењу душа, Црква поздравља, благосиља и подржава својим ауторитетом. А све оно што је том задатку на било који начин противно, она пориче и осуђује. Против плеса Црква иступа утолико, уколико он нарушава морал. Свако ко нарушава заповести Божије, самим тим погубљује своју душу. Међу овим заповестима, посебно је важна и седма, која забрањује грехе против морала: “Не чини прељубе”. Ова заповест није обавезна само за монахе, који се одричу брака, а да мирјани при томе могу да живе развратно, по своме нахођењу. Мада је истинско хришћанство, као што се јасно види из Јеванђеља и Апостолских Посланица, девственички живот увек стављало изнад брачног, оно ипак не забрањује супружански живот, чији је циљ – благословено рађање и хришћанско васпитавање деце, као будућих грађана Царства Небеског. Треба имати на уму да се допушта управо брак – законити брак закључен са благословом Цркве – док је сваки други облик телесног саживота, са његова два основна вида, блудом и прељубом, хришћанска Црква увек сматрала за тежак грех, стављајући га упоредо са убиством и одрицањем од вере, и то не без разлога, јер ови греси, како показује опит самог живота, често повлаче за собом и једно и друго – и убиство и одрицање од вере. Стога не изненађује што Црква одбацује и осуђује све што погодује увлачењу у те грехе.
Са те тачке гледишта треба посматрати и плес. Ако је плес такав да представља опасност за морал, Црква не може да га не осуђује.
Имајући то у виду, 51. правило Шестог Васељенског сабора “одлучно забрањује да бивају такозвани лакрдијаши… и плесања на позорници”, а 62. правило истог, Шестог сабора осуђује “јавне женске плесове, као непристојне, и који могу наносити много штете и погибељи”, под претњом одлучења од црквеног општења.
Многи велики Оци Цркве, као на пример свети Јован Златоуст, одлучно су иступали против представа и јавних весеља, које наносе штету моралу. За сваког истинског хришћанина, такви плесови морају да буду непријатни зато што га и нехотице подсећају на плес Иродијадине кћери, чија је жртва био “највећи међу рођенима од жене” – Претеча и Крститељ Господњи Јован. Управо о томе говори свети Златоуст у своме тумачењу на Јеванђеље по Матеју, где се прича о усековању главе светог Јована.
“Чему се чудити – каже он – што се то десило са Иродом, када је и данас, поред висине философије (то јест: поред широке распрострањености хришћанске вере и побожности у свету), много таквих слабића који због плеса дају своје душе? Потчињавајући се задовољствима, они попут бесловесних животиња иду онамо где их мами вук… Заиста, где је плес, тамо је и ђаво. Није нам Бог зато дао ноге, да бисмо се владали распуштено, него да бисмо ходили пристојно, нити зато, да бисмо скакали тамоамо, него да бисмо ликовали са анђелима. Плешу и демони, и служитељи демона тако заводе. И данас постоје сличне гозбе, па ако не бива убијен Јован, убијени бивају удови Христови… Данашњи плесачи не траже на послужавнику главу, него душу оних који са њима плешу… Немој да ми говориш како ти, када се распалиш и опијеш вином, па посматраш плес и слушаш бестидне женске речи, ништа према њој не осећаш, и не предајеш се разврату, савладан сладострашћем. Јер напротив, трпиш ужасну штету, будући да удове Христове чиниш удовима блуднице. Мада пред тобом нема Иродијадине кћери, ђаво, који је онда плесао у њој, и данас управља онима који плешу, и данас осваја душе оних који пирују и одвлачи их у ропство” (Дела.т. 7,стр. 499-503).
Слично светом Златоусту и наши руски пастири, а међу њима посебно Тихон Задонски, одлучно су иступали против свих таквих весеља и забава неморалног карактера.
Зар савремени помодни плесови, који понекад просто запањују својом бестидношћу, не представљају претњу здравом духовном осећању?
Нека су истинска хришћанска вера и здрав морал опали до крајњих граница. Нека чак и разврат, у очима савременог, морално распуштеног друштва, више не наилази на осуду. Учење Цркве, коју је заснова Спаситељ Својим доласком на земљу, остаје заувек непромењиво. Истинска Црква не може да се покори духу времена и да повлађује људским страстима. И ако савремени хришћани неће да слушају глас Цркве, тим горе по њих саме. Не треба Црква да прати живот, него живот треба да прати Цркву. Јер не припада животу право да суди Цркви, њеном учењу и установама, него је управо Цркви Сам њен Божански Оснивач, Господ наш Исус Христос, оставио право да суди животу. Ако ли не послуша Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17); а служитељима Цркве поверио је страшну власт – да свезују и разрешују грехе људи (Мт. 18,18).
 
* * *
 
112. Питање (Зашто Православна Црква строго забрањује бракове са иновернима?): Зашто Православна Црква поступа тако строго и забрањује бракове са иновернима? Јер то канонско правило може да упропасти живот младих људи.
 
Одговор: Ту се не ради о строгости, него о опрезности и бризи за душе оних који ступају у брак. Јер шта је истински брак – наравно, не по “савременом”, него по хришћанском схватању? То је тако потпуно сједињење две личности – мушкарца и жене, приликом кога двоје постају као један човек: и бићедвојеједно тело (Пост. 2,24 и Еф. 5,31). Најважније у животу верујућег човека (а такав и треба да буде члан Цркве) јесте – вера коју он исповеда. А како може бити потпуног сједињења међу људима који исповедају различиту веру – међу људима код којих постоји радикално разилажење у најважнијем, у ономе што представља темељ не само овдашњег, пролазног живота, него и будућег, вечног? То више није један човек, то више није једно тело!
И сам опит живота показује да бракови православних са инославнима, чак и са светске тачке гледишта, ретко бивају успешни, или, како се обично каже, “срећни”. Ето због чега наша Црква не може да се према таквим браковима не односи негативно, мада су у последње време те такозване “мешовите” бракове почели да допуштају, сваки пут уз посебну дозволу епархијског архијереја. Сам живот, међутим, на сваком кораку сведочи да младим људима то црквено правило не “упропашћује” живот, него управо жеља да га заобиђу, па се после често кају зато што су се покорили гласу слепе страсти, а не опреза и здравог разума.
 
* * *
 
113. Питање (Да ли је могуће причешћивати жену која живи са инославним мужем?): Може ли да се причести Светим Христовим Тајнама жена која већ много година живи са инославним мужем, али нису венчани по православном обреду?
 
Одговор: Не, док се не венча са њим у православном храму, по чину свете Православне Цркве. За лица која припадају светој Православној Цркви а нису венчана према православном чину, сматра се да живе незаконито, па стога не могу бити удостојена причешћа Светим Христовим Тајнама све док не принесу покајање и потом добију благослов за свој брачни живот од свете Православне Цркве.
 
* * *
 
114. Питање (Могу ли се на проскомидију давати просфоре за здравље?): Могу ли се на проскомидију давати просфоре за здравље? Црквењак је у једној цркви одбио да прими такву просфору, рекавши да се на проскомидију могу давати само просфоре за покој душе.
Одговор: Чудно питање. Ту је можда присутно некакво несхватање. Просфоре се на проскомидију, наравно, могу давати како за покој душе, тако и за здравље.
 
* * *
 
115. Питање (Да ли се током Великог поста на Великом повечерју чита или пева “С нами Бог”?): Да ли се током Великог поста на Великом повечерју чита или пева “С нами Бог”?
 
Одговор: Пева се онако како је прописано у Типику и у Часослову – “са слаткопојањем, полако, и високим гласом (‘велегласно’)”. Током Великог поста “С нами Бог” се не пева по обичају само на Великом повечерју петком увече (уочи суботе) које је стога лишено великопосних особености.
 
* * *
 
116. Питање (Којим је данима одређено да се чита молитва “Господе и Владико живота мога?”): Којим се данима чита молитва “Господе и Владико живота мога?” Када се чита са 12 малих поклона?
 
Одговор: Молитва преподобног Јефрема Сиријског: “Господе и Владико живота мога” током Великог поста чита се у све радне дане, осим суботе и недеље. Не чита се на Великом повечерју у петак увече, на јутрењу суботе, а не чита се ни на недељном Свеноћном бденију, да би затим поново почела да се чита у недељу увече, на крају вечерња. У Типику и у Посном триоду свуда је на одговарајућим местима јасно указано када се чита само једном са три земна поклона, а када два пута са дванаест малих поклона. Чита се једном и без дванаест малих поклона када се пост донекле ублажи због неког празника или “због напорног бденија”; последњи пут обично се додаје: “…и помилуј ме”.
 
* * *
 
117. Питање (Може ли се велико водоосвећење заменити малим?): Празнично вечерње са великим водоосвећењем обавља се око два сата поподне на Крстовдан уочи Богојављења, ако падне у суботу или недељу. Може ли се ово велико водоосвећење заменити малим непосредно после Божанствене литургије?
 
Одговор: Нема никаквог греха у томе да се ово вечерње, уместо у два поподне, служи непосредно после Литургије (и на дан Педесетнице вечерње са читањем три коленопреклоне молитве увек се, по обичају, служи непосредно након Литургије), али замењивати на тај дан Велико Освећење воде малим водоосвећењем, апсолутно је недопустиво. У томе се и састоји особеност навечерја Богојављења, што је тога дана по Типику одређено управо Велико Освећење воде, а не мало.
 
* * *
 
118. Питање (У којим је случајевима одређено да се обавља чин освећења воде?): У којим је случајевима одређено да се обавља чин освећења воде?
 
Одговор: Прописано је да се мало освећење воде обавља на празник Преполовљења Педесетнице, и на празник Изношења Часног Крста Господњег 1. августа. Оно се, поред тога, обавља у црквама пре Литургије на дан храмовног празника, када се храм обнавља молитвом и кропљењем светом водом, а по жељи верујућих у сваком тренутку се, заједно са молебним пјенијем, може обавити и код куће.
 
* * *
 
119. Питање (Када се приликом изношења Плаштанице лик Христа Спаситеља покрива?): Зашто се у неким црквама приликом изношења свете Плаштанице на Велики Петак лик Христа Спаситеља покрива воздухом, а у другим се то не чини? Како је правилно?
 
Одговор: Обичај да се лик Христа Спаситеља покрива воздухом позајмљен је из обичаја да се воздухом покрива лице архијереја или свештеника приликом сахране. Али, како су наше црквене власти још у Русији више пута објасниле, то није правилно (види на пример, објашњење у “Церк. Вед.” 1897, 14). Христос Спаситељ, Који је на светој Плаштаници представљен како лежи у гробу, и упокојени архијереј или свештеник – то уопште није исто. Архијереју или свештенику лице се покрива воздухом у знак тога да су они за живота обављали Свете Христове Тајне, које се обично покривају воздухом, а такође и зато да би се од пастве заклонио печат смрти који лежи на лицу њихових пастира, што није увек пријатно и корисно видети, посебно ако је смрт изобличила оне црте на које се паства навикла. А слика Христа Спаситеља Који лежи у гробу – то је икона, за коју нема никаквог основа да се заклања од верујућих.
Ево како о томе говори “Настољнаја књига” за црквене свештенослужитеље С. В. Булгакова: “У већини цркава плаштаница се не покрива (изузев малог дела на предњој страни стола, како би се избегло трење одећом оних који се клањају и оштећивање плаштанице); а у неким црквама плаштаницу понекад толико покрију, да се од воздуха уопште не види. Било би пожељно да овај обичај – прекривање Спаситељевог лица воздухом – буде напуштен, како би утисак од представе Спаситеља положеног у гроб могао живо и јасно да се одрази у срцима верујућих”.[1]
 
* * *
 
120. Питање (Одакле и како су се појавиле пасхе и куличи?): Одакле су се појавиле пасхе и куличи и од које епохе хришћанства смо почели да их користимо? Има ли њихова употреба символичко значење?
 
Одговор: На ово налазимо јасан одговор у богослужбеној књизи која се зове Цветни триод. Тамо се каже: “Овај принос (то јест ‘пасхе’ и ‘куличи’ који се доносе на освећење) није Пасха, нити Агнец, како неки говоре и прихватају, и тиме се, као светињом, са сваком побожношћу причешћују, већ обичан принос, који се не жртвује Богу, него се онима који после поста почињу да једу месо и сир, та храна благосиља молитвама добијеним од јереја. А Пасха је Сам Христос: Он је Јагње Које узима грехе света, на олтару у Бескрвној Жртви, у Пречистим Тајнама Часног Тела и Животворне Своје Крви – (Агнец) који се од јереја Богу и Оцу приноси, и ко се Њиме достојно причешћује, тај једе истинску Пасху”.
Другим речима “пасхе” или “куличи” немају никакво символичко или мистичко значење, и свештенику се доносе само зато да би се добио благослов за узимање мрсне хране по окончању поста. Узгред, таква пасхална јела, која ми називамо “пасхама” и “куличима” представљају чисто руски обичај: на православном Истоку се не припремају у том облику који је код нас уобичајено.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Детаљно о томе види у “Церк. Вед.” за 1897. годину.
    Функцији “старосте” у Руској цркви код нас отприлике одговара функција председ-ника црквене општине. Он се такође бира међу најугледнијим верним хришћанима и има донекле сличне обавезе.

One Comment

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?