НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ
И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

 
Када се пали и гаси светло на Свеноћном бденију и Божанственој литургији?
Зашто приликом певања „Честњејшују Херувим“ на јутрењу пре девете песме канона неки чине поклоне,
а други, па чак и свештенослужитељи, стоје као укопани? Шта о томе каже Типик?

Може ли парохијанин ожењен инославном женом да буде у црквеном савету?
Да ли се Шестопсалмије може скраћивати на половину?
Може ли духовно лице да обавља богослужења ако се налази у масонској ложи?
Може ли свештеник фелон који је скинуо са себе да положи на свети Престо?
Када се отварају Царске двери, а када свлачи завеса?
Где треба да буду смештене иконе у породичним домовима?
Како онај ко се моли у храму треба да одговара на кађење?
Може ли се чинити само поклон, без осењивања крсним знамењем?
Да ли је потребно осењивати се крсним знамењем са поклоном
после сваке прозбе на јектенији?

Може ли нижи клир да одлази из храма пре краја богослужења?
Може ли се користити електрична струја за паљење кандила?
Какво је историјско порекло барјака у православним храмовима?
Може ли свештеник да замени исповест одређеним бројем земних поклона?
Шта да се ради ако нема никога ко би држао убрус за отирање уста током причешћа?
Може ли свештеник да пропусти вечерње и јутрење,
и да уместо тога једноставно обавља молитву Исусову?

Може ли се причешћивати у Грчкој Цркви, ако код њих нема исповести?
Да ли је смртни грех за јереја када пуши после 12 сати ноћу,
или одмах након употребе Светих Дарова? О пушењу уопште

Може ли се после сугубе јектеније на Литургији читати молитва
Мајци Божијој или светоме који се нарочито поштује?

 


 
61. Питање (Када се пали и гаси светло на Свеноћном бденију и Божанственој литургији?): Какав је поредак паљења светла (полијелеја[1]) за време богослужења на Свеноћном бденију и Божанственој литургији? У којим тренуцима богослужења се полијелеји пале, а у којима гасе?
 
Одговор: О паљењу светла говоре читаве две главе у Типику (Уставу Црквеном) – 24. и 25. Типик наравно не предвиђа електрично осветљење, него говори само о „паљењу свећа“ (и кандила). Постоје јасна упутства о томе у којим тренуцима богослужења треба да буде мање светла, а у којима храм треба да буде јарко осветљен. Јарко осветљење умесно је само на почетку Свеноћног бденија, приликом певања Почетног псалма 103, када се сећамо творачких речи Божијих: Нека буде светлост, затим за време вечерњег входа, који представља слику доласка у свет Христа-Спаситеља, Који је био Светлост свету, као и приликом певања тропара празника – једном речју, у оним тренуцима када се отварају Царске двери, или у најсвечанијим моментима богослужења, за које је природно да буду обележени и јарком светлошћу. На јутрењу, јарко осветљење одређено је за певање полијелеја, када по Типику свеће горе „до краја треће песме канона“; затим се опет пале на осмој песми, када се певају песме у част Мајке Божије, или када се посебним припевима уз девету песму прославља неки од дванаест великих празника. Ово јарко осветљење остаје, према Типику, „до свршетка Великог славословља“.
На Литургији потпуно осветљење Типиком је одређено од почетка читања Јеванђеља до заамвоне молитве.
Важно је знати да за време читања Шестопсаламија осветљење треба да буде најминималније (храм треба да буде погружен у мрак), па је сасвим неумесно било какво јарко осветљење, тим пре електрично.
 
* * *
 
62. Питање: Зашто приликом певања „Честњејшују Херувим“ на јутрењу пре девете песме канона неки чине поклоне, а други, па чак и свештенослужитељи, стоје као укопани? Шта о томе каже Типик?
 
Одговор: У друтој глави Типика (,Нин великог вечерња, то јест бденија свеноћног и јутрења васкрсног“) јасно је речено: „Окадивши свету Трпезу, ђакон возглашава: Богородицу и матер света у песмама величајмо, а ми стихословимо девету песму, појући гласно: Велича душа моја Господа, и: Часнију од Херувима. Чинимо и поклоне мале“. Овде је истакнуто „мале“, јер је то недељно јутрење, на коме се, као и уопште у недељне дане, према црквеним правилима, земни поклони укидају.
А у 9. глави, где се излаже поредак свакодневног (обичног) јутрења, речено је: „и ми стихословимо девету песму, појући гласно: Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спаситељу моме. Уз ово припевамо: Часнију од Херувима, са поклонима“.
Одатле се јасно види, да се приликом сваког певања .Нестњејшују“ чини поклон, а ко овај поклон не чини, тај не показује дужно поштовање Пречистој Мајци Божијој, у чију се част пева ова песма.
 
* * *
 
63. Питање (Може ли парохијанин ожењен инославном женом да буде у црквеном савету?): Може ли парохијан да буде члан црквеног савета, ако се налази у браку са инославном женом која никако не жели да пређе у Православље?
 
Одговор: Према суштини ствари, наравно, не може. Православна Црква, као што се то јасно види из црквених канона (72. правило Шестог Васељенског сабора, 10. и 31. правило Лаодикијског сабора) забрањује бракове са онима који не припадају православној вероисповести. У црквени савет, по одлуци Сверуског Црквеног сабора из 1917-1918. године, треба да буду бирани најбољи људи у парохији „најпобожнији и најусрднији међу парохијанима“ (види Увод за Парохијски устав), а за такве се не могу сматрати они који строго не чувају црквене каноне. Чланови парохијског савета представљају „најближе помоћнике свог пастира, и спроводе његове подухвате у парохији“ (види исти Устав).
На њима лежи обавеза да помажу своме пастиру и у његовом мисионарском раду. Мисионарски рад треба да почиње од сопствене породице: а какав је то „мисионар“, који није у стању да оправослави чак ни све чланове своје породице. Оно што свети Апостол Павле говори о пастиру: А ако неко не уме својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију (1.Тим. 3,5) у значајној мери односи се и на сваког другог трудбеника на црквеној њиви, на свакога ко претендује да буде помоћник своме пастиру.
 
* * *
 
64. Питање (Да ли се Шестопсалмије може скраћивати на половину?): Да ли се Шестопсалмије може скраћивати на половину?
 
Одговор: То наравно ни у ком случају није допустиво, јер би тада Шестопсалмије већ престало да буде оно што јесте и постало би „тропсалмије“.
 
* * *
 
65. Питање (Може ли духовно лице да обавља богослужења ако се налази у масонској ложи?): Може ли духовно лице да обавља богослужења ако се налази у масонској ложи?
 
Одговор: Не може ни у ком случају. Свештенослужитељ по канонима уопште не може да буде члан било каквих световних организација, а тим пре инославних и нарочито тајних, какву представља масонство, и коју низ помесних православних Цркава, укључујући и нашу Руску Заграничну Цркву, званично сматра за организацију непријатељски оријентисану према хришћанству.
 
* * *
 
66. Питање (Може ли свештеник фелон који је скинуо са себе да положи на свети Престо?): Да ли је свештенику допуштено да фелон, који је скинуо са себе, положи на свети Престо?
 
Одговор: На крају Лина благосиљања или освећења нових свештеничких одежди“ стоји да их јереј, после њиховог освећења, „ако има да литургише, не чинећи отпуст, сам уноси у свети олтар, облачи и служи; а ако не треба да служи, чини обични дневни отпуст, уноси их у олтар и на свету Трпезу (тј. на Престо) полаже“. Одатле се види да нема греха у полагању освештаних свештеничких одежди на Престо; али пошто црквена правила прописују да се на Престо уопште ништа не полаже осим онога што на њему увек треба да се налази (Антиминс, Јеванђеље, Крст и друго), свакако је недопустиво да се од Престола прави место за одлагање свештеничке одежде и да се он користи као обичан сто.
 
* * *
 
67. Питање (Када се отварају Царске двери, а када свлачи завеса?): Био сам на заупокојеној Литургији у Покровској цркви и приметио следећу ствар, која по моме мишљењу представља одступање од црквених правила. После речи протојереја који је служио: „Двери, двери, са премудрошћу пазимо“, поменути свештенослужитељ не само да је свукао завесу са Царских двери, него је и отворио Царске двери, па је богослужење све до краја провео уз отворене Царске двери.
Представља ли ово нарушавање правила? Мени се чини да царске двери у то време треба да буду отворене само на архијерејској служби. Или је то можда препуштено нахођењу свештенослужитеља?
 
Одговор: Ви сасвим тачно сматрате да царске двери у то време, то јест док траје такозвани „евхаристијски канон“, остају отворене једино на архијерејској служби. Царске двери су после возгласа „Двери, двери, с премудрошћу пазимо“ почели да отварају тек релативно недавно свештеници-модернисти, који су себи поставили задатак да „обнове Цркву“, и који су у Русији утемељили такозвану „Живу“, а затим и „обновљенску“ „цркву“. Нажалост, овај дух модернистичког обновљенства, не само у овом погледу, него и у многим другим, одавно је већ почео да се шири по православним храмовима Северне Америке.
 
* * *
 
68. Питање (Где треба да буду смештене иконе у породичним домовима?): Где треба да буду смештене иконе у породичним домовима? Код нас у Русији иконе су стављали у све собе, и то обично у најлепши угао, углавном десно од улаза. Тако су биле распоређене иконе у сеоским избама – у „почасном углу“ у соби, где се налазио сто за обед. У Америци сам био у прилици да боравим у стану једног свештеника. Био сам изненађен када сам видео да код њега иконе висе на зидовима (по католичком, а не православном обичају). На моје питање зашто је иконе поставио на зидове, он је одговорио да је кућа подигнута тако, да ни један угао његове собе није окренут ка истоку, а иконе треба да висе на источној страни.
 
Одговор: Из 91. канонског правила светог Василија Великог (узетог из 27. главе Књиге о Духу Светоме блаженом Амфилохију), које улази у састав Књиге Правила, то јест црквених канона општеобавезних за све православне хришћане, ми сазнајемо да су се хришћани приликом савршавања молитава одвајкада окретали истоку: „Које нас је Писмо научило да се у молитви окрећемо ка истоку?“ – пита свети Василије и даље појашњава: „Јер сви гледамо ка истоку за време молитве, али мало нас је који знамо, да кроз то тражимо древни рај, који је Бог засадио у Едему на истоку (Пост. 2,8)“
Одатле је јасно да се, према правилима свете Православне Цркве, приликом молитве треба окретати ка истоку, услед чега су и олтари храмова окренути ка истоку. Уједно, оправдано је и то што се, према веома старом благочестивом руском обичају, иконе у домовима стављају у „почасни угао“, то јест у најлепши и најистакнутији, који је најпогоднији за смештање икона. Иконе се постављају у угао зато што је Господ Исус Христос Себе назвао „Крајеугаоним Каменом“ Цркве коју је основао, па природно треба да буде и „Крајеугаони камен“ сваког хришћанског дома – „мале цркве“, што се символички и представља смештањем светих икона у најлепшем углу куће. Само по себи се разуме да од свих углова треба одабрати онај који је најприкладнији и најдоличнији да би ту биле постављене иконе. Осим тога, као древни обичај код нас је било прихваћено да се при уласку у кућу пре свега окрене лицем према светим иконама и да се пред њима начине три поклона, уз осењивање себе крсним знамењем, па да се тек потом поздрављају домаћини. Зато је природно да иконе буду смештене у оном углу који први, да тако кажемо, „пада у очи“ ономе ко улази у собу. Такав најистакнутији и најприкладнији угао собе обично се и бира за смештање икона и назива се „почасни угао“ (рус. „красниј угол“), понекад чак и независно од тога да ли је окренут истоку или није. Наравно, треба се трудити да се изабере онај угао који је окренут ка истоку, али уједно и имати на уму како у истинском хришћанству не би смело да буде такве претеране и слепе привезаности за „слово закона“, у крајњој линији – онда када је реч о чисто обредном аспекту: Богу се можемо молити и клањати свуда, у свим правцима, на сваком месту владавине Његове (Пс. 102,22), а не само када смо окренути ка истоку.
 
* * *
 
69. Питање (Како онај ко се моли у храму треба да одговара на кађење?): Како треба онај ко се моли у храму да одговара на кађење архијереја, јереја и ђакона: да ли само поклоном, или осењивањем крсним знамењем, или пак поклоном уз осењивање крсним знамењем?
 
Одговор: Кађењем се указује поштовање светим иконама и уопште свим светињама које се налазе у храму, а каде се и верни који присуствују богослужењу. По речима светог Германа, „кађење представља оно миро које је било донето на погреб Господа, као и смирну и тамјан које су донели мудраци“. Поред тога кађење означава и чисти завет добрих дела, из којих истиче миомирис, како вели апостол, јер смо ми Христов миомир Богу (2. Кор. 2,15).
Кађење пред иконама и другим светињама на тај начин служи као израз поштовања према њима, док кађење верујућих представља израз жеље да се они испуне Духом Светим и да својим добрим делима угодно миришу пред Господом, попут тамјана којим се кади.
Онај ко обавља кађење, истовремено се клања онима које кади; а верујући му одговарају истим таквим поклоном, не осењујући се при томе крсним знамењем.
 
* * *
 
70. Питање (Може ли се чинити само поклон, без осењивања крсним знамењем?): Може ли се за време богослужења чинити само поклон према олтару, без осењивања крсним знамењем?
 
Одговор: За време молитве поклон се увек сједињује са осењивањем крсним знамењем. Поклон без осењивања крсним знамењем чини се само као одговор на благослов руком (али не и крстом) који даје свештенослужитељ, и као одговор на кађење.
 
* * *
71. Питање: Да ли је потребно осењивати се крсним знамењем са поклоном после сваке прозбе на јектенији?
 
Одговор: Мада у Типику нема одређеног упутства о томе, а неки сматрају да је довољно осенити се крсним знамењем и учинити поклон само на првој прозби јектеније и приликом њеног закључног возгласа, ипак, правилније је да се свака прозба јектеније заврши крсним знамењем и поклоном, што природно тражи молитвена усрдност верујућег који жели да ревносно и од свег срца узме учешћа у заједничкој црквеној молитви коју изражавају прозбе јектеније.
 
* * *
 
72. Питање (Може ли нижи клир да одлази из храма пре краја богослужења?): Може ли црквено лице, почев од ипођакона на ниже, када обуче стихар, да одлази из храма пре краја богослужења, и може ли такав због личних ствари да излази за време богослужења – у стихару, или без њега?
 
Одговор: Члан нижег клира учествује у богослужењу заједно са свештенослужитељима, и зато не може да скине стихар и изађе из храма другачије, него по благослову оца настојатеља. Ако отац настојатељ благослови он може да скине стихар и изађе из храма и пре краја богослужења, али за то треба да постоји некакав веома оправдан разлог, јер ако обични лаици не треба да одлазе из храма пре краја богослужења, онда је тим више за осуду када ово чине они који су удостојени црквеног служења у олтару.
 
* * *
 
73. Питање (Може ли се користити електрична струја за паљење кандила?): Постоје ли било каква правила против примене електричног светла за кандила?
 
Одговор: У нашем Типику о томе нема и не може бити никаквих упутстава, јер је Типик састављен дуго пре проналаска електричног осветљења. Али по општем уверењу већине наших високих црквених ауторитета и верујућих лаика, ако се у храмовима и може допустити електрично осветљење, оно ипак ни у ком случају не може и не треба да служи као замена за уобичајене светиљке као што су воштане свеће и кандила напуњена уљем. Никада и ни у каквим условима електрично осветљење код нас не може да истисне из употребе воштане свеће и кандила напуњена уљем, јер и наша канонска правила и целокупно наше многовековно црквено предање говоре само о воштаним свећама и уљу за кандила.
Електрично светло у храмовима производи мучан утисак на душу. Оно се интуитивно доживљава као нешто туђе нашој светој вери, као нешто што не само да није у стању да нас подстакне на молитву, него пре може да нас учини равнодушним према њој. Електрично светло је, према општем утиску многих, некако мртво, неживо, и у храмовима одвећ подсећа на ту чисто земаљску културу и технику које су данас толико удаљене од хришћанства, које одводећи људе од Христа и Његовог Божанског учења, и сугеришу како сав смисао и сав циљ живота треба видети само у земаљском – у земаљским достигнућима и земаљском усавршавању.
Светлост воштане свеће и кандила напуњеног уљем је – жива: она души доноси некакво нарочито спокојство, некакву нарочиту топлоту и расположење које подстиче на молитву. Овоме погодује несумњиво и то што су восак, који мирише на мед, и уље – плодови земље, које човек приноси на дар Богу, што се не може рећи за механичко паљење електричне сијалице прекидачем.
Свећа и уље нас сједињују са две хиљаде година дугом прошлошћу наше свете Цркве, која је увек широко употребљавала управо такве светиљке, освештане молитвом и нарочитим символичким тумачењем њиховог значења. Довољно је само прочитати изванредно тумачење великог угодника Божијег преподобног Серафима Саровског: ,Човек је по телу сличан упаљеној свећи. Свећа треба да изгори, а човек да умре“.[2] Ради спречавања расејаности на молитви преподобни Серафим је саветовао, између осталог, да се гледа у упаљену свећу, при чему је нудио дивно поређење људског живота са воштаном свећом: „На наш живот треба гледати као на свећу која се обично прави од воска и фитиља, и гори пламеном. Восак – то је наша вера, фитиљ је – нада, а пламен – љубав, која сједињује веру и наду, као што восак и фитиљ горе заједно под дејством пламена. Свећа лошег квалитета смрди док гори и гаси се. Исто тако је, у духовном смислу, и живот грешника смрдљив пред Богом. Стога, када гледамо свећу која гори, нарочито када стојимо у храму Божијем, сећајмо се нашег живота, јер као што се топи свећа упаљена пред иконом Божијом, тако се свакога трена скраћује и наш живот, приближавајући нас крају. Ова мисао помоћи ће нам да будемо мање расејани у храму, да се усрдније молимо и да се трудимо да наш живот пред Богом буде налик на свећу од чистог воска која не испушта смрад“.1
Може ли се све ово рећи за електричну сијалицу, која у храму гори уместо свеће?
Уље у кандилима подсећа нас такође на познату причу Господа о десет девојака, и подстиче нас да се трудимо како бисмо се припремили за дочек Божанственог Женика (Мт. 25,1-13), што представља коначни циљ нашег живота.
 
* * *
 
74. Питање (Какво је историјско порекло барјака у православним храмовима?): Какво је историјско порекло барјака у православним храмовима?
 
Одговор: Црквени барјак није ништа друго до света икона која виси на држачу у виду знамења. Он представља символ победе Цркве Христове, подсећајући нас да смо сви ми хришћани – војници Христови, који непрестано воде борбу против непријатеља нашег спасења. Зато клирици и носе барјаке испред литија, које представљају победоносни ход Цркве.
 
* * *
 
75. Питање (Може ли свештеник да замени исповест одређеним бројем земних поклона?): Шта да се ради ако смртни грех мучи савест, а човек не може да се исповеди јер нема духовног оца? Како тада литургисати? Можда се исповест може заменити одређеним бројем земних поклона?
 
Одговор: Ако је смртни грех такав да према црквеним канонима повлачи за собом свргавање из чина, свештенослужитељ уопште не треба да литургише, како на себе не би навукао још већу осуду Божију. По мишљењу тако великог ауторитета као што је свети Јован Златоуст, свештенослужитељ који је починио смртни грех за који је одређено свргавање из чина, дужан је „да не чека суд других, него да се пре тога сам одрекне ове власти“, то јест власти свештенослужења[3], јер „недолично се задржавати у том достојанству, значи лишити се било каквог опроштаја и још више распалити гнев Божији, додајући једноме и други најтежи преступ“.[4]
У другим пак случајевима уопште, када савест говори да је неопходно исповедити се пре служења Литургије, а духовног оца нема у близини, према ауторитативном мишљењу високопреосвећеног митрополита Московског Филарета, свештенослужитељ може сам над собом да произнесе разрешну молитву, након што је претходно са сузама оплакао свој грех, молећи од Бога опроштај за њега, и то према следећој формули, парафразирајући обичну разрешну молитву из Требника:
„Господе Боже наш, Исусе Христе, благодаћу и милосрђем Твога човекољубља опрости ми сва моја сагрешења, и пошто немам служитеља Твога који би примио моје покајање, нека ме Твоја невидљива благодат разреши од свих мојих грехова, у име Оца, и Сина, и Светога Духа, амин“.
Ово је само по нужди, додаје митрополит Филарет. Чим духовник буде у близини, то треба искористити и исповедити се код њега.
Само по себи се разуме да овакву разрешну молитву не треба злоупотребљавати, и да се она заиста може користити само у изузетним случајевима.
 
* * *
 
76. Питање (Шта да се ради ако нема никога ко би држао убрус за отирање уста током причешћа?): Шта да се ради приликом причешћивања деце, ако нема никога коме би се могао поверити убрус за отирање уста, а у храму су присутне само жене?
Одговор: Убрус може да држи и сам свештенослужитељ левом руком, захтевајући да дете принесу што ближе Чаши и убрусу који држи, како би се њиме обрисала уста детета после причешћа, колико је то могуће.
 
* * *
 
77. Питање (Може ли свештеник да пропусти вечерње и јутрење, и да уместо тога једноставно обавља молитву Исусову?): Један украјински свештеник источног обреда доказивао је како свештеник који служи може да пропусти вечерње и јутрење када нема појца, и да просто говори молитву Исусову: 600 молитава уместо вечерња, 1.500 уместо јутрења, 100 уместо канона Спаситељу, 100 уместо канона Мајци Божијој и 50 уместо канона Анђелу Чувару. Да ли је он у праву када тако расуђује и колико је ово прихватљиво у пракси нормалног живота? Да ли је то прихватљиво макар у крајњем случају, за време путовања, када свештеник одлази у провинцију у којој нема сталног свештенослужитеља?
 
Одговор: По правилу, свештеник који намерава да служи Божанствену литургију треба претходно да одслужи пун дневни круг богослужења, или, у крајњој линији, вечерње и јутрење, односно свеноћно бденије. У случају немогућности да све то одслужи у цркви, обавезан је да прочита код куће, као и каноне Најслађем Исусу, Мајци Божијој и Анђелу Чувару са акатистом, и Правило пред свето Причешће.
Једино у случају када свештеник нема уз себе књиге које су му за то неопходне, он све ове богослужбене чинове може да замени молитвом Исусовом, као што је указано у Поретку Псалтира. Тамо се заиста каже да вечерње може бити замењено са 600 молитава Исусових, а јутрење – са 1.500. Пре тога, у одељку под насловом „Ако неки људи не умеју да читају“, указано је на нешто мањи број молитава Исусових, али уједно и на поклоне које треба при томе чинити. Тако, на пример, уместо вечерњег говори се 100 молитава Исусових и 25 поклона, а уместо јутрења – 300 молитава Исусових и 50 поклона, итд.
 
* * *
 
78. Питање (Може ли се причешћивати у Грчкој Цркви, ако код њих нема исповести?): Ако верујући живи у граду у коме нема православне руске цркве, нити је има у близини, па стога посећује богослужења у Грчкој цркви – може ли се причешћивати у Грчкој цркви, иако код њих нема исповести?
 
Одговор: У Грчкој цркви исповест постоји, само што у данашње време нема обичаја, као код нас у Русији, да се исповеда сваки пут пре причешћивања Светим Христовим Тајнама. Ви увек можете да замолите грчког свештеника да Вас исповеди, и да му кажете како се, према руском обичају, не усуђујете да приступите причешћу Светим Христовим Тајнама без претходне исповести и разрешења Ваших грехова.
 
* * *
 
79. Питање (Да ли је смртни грех за јереја када пуши после 12 сати ноћу, или одмах након употребе Светих Дарова? О пушењу уопште): Греши ли смртно јереј који себи дозвољава да после поноћи пуши, или пак пуши одмах након употребе Светих Дарова, како то практикују војни свештеници?
 
Одговор: Ми не допуштамо могућност да је код свих војних свештеника постојала таква недолична „пракса“. Уосталом, нису сви војни свештеници обавезно пушачи.
Јереј који себи дозвољава да пуши пре служења Божанствене литургије (после поноћи), или да пуши одмах након употребе Светих Дарова, свакако смртно греши. Ово тим пре што пушење никако не представља природну потребу организма, него вештачки усвојену греховну страст, за коју код свештенослужитеља уопште не би требало да буде места. У извесном смислу пушење је горе од пијанства и блуда, јер ове две ствари проистичу из злоупотребе природе, док је пушење противприродна страст, која нема никакав основ у људском организму. И ако је пре служења Литургије и причешћа Светим Тајнама (односно после поноћи), прописано нарочито уздржање које иде дотле да је забрањено и узимање хране, онда је тим пре недопустиво наслађивање греховном страшћу пушења.
Пастир је дужан да својој пастви показује пример борбе против греховних страсти, зато је за њега пушење уопште – недопустиво и неопростиво. Никотин који се налази у дувану, има отупљујуће дејство на пушача и разара његово здравље, а страст према том несумњивом отрову чини човека својим заточеником, јадним робом дувана, без кога он не може чак ни да живи, без кога губи спокојство и душевну равнотежу, што само по себи већ представља тежак грех, јер хришћанин, будући ослобођен од ропства греху искупљујућом Жртвом Христовом, не сме поново да се везује греховним страстима и тако губи велики дар слободе који је стекао драгоценом Крвљу Христа Спаситеља, проливеном за нас на крсту.
Свака греховна навика или страст код хришћанина представља духовно идолопоклонство – идолопоклонство срца. Јер ко робује некој греховној навици или страсти, он стално мисли само на њу, на њено задовољење, само њоме се наслађује, заборављајући на Бога, па тако ова греховна навика или страст постаје његов идол, његов лажни бог, коме се клања уместо да угађа истинском Богу.
Нарочито је таква склоност ка дувану: та глупа навика, која је штетна за самог пушача и неподношљива за оне који га окружују, не даје ни тренутка мира ономе ко је стекне – он више мисли на дуван, него на Бога, и дувану приноси жртву као идолу свога срца, јер је спреман на свако лишавање, па чак и на преступ, само да би удовољио својој страсти.
Да ли је такво погубно духовно стање допустиво за једног свештенослужитеља?
 
* * *
 
80. Питање (Може ли се после сугубе јектеније на Литургији читати молитва Мајци Божијој или светоме који се нарочито поштује?): Може ли се после сугубе јектеније на Литургији читати молитва Мајци Божијој, или светоме који се нарочито поштује?
 
Одговор: После сугубе јектеније одређено је да се чита одговарајућа молитва, док се на самој сугубој јектенији произносе нарочите прозбе за разне случајеве, као на пример: „за болесне“, „за путнике“ у случају суше за даривање кише, за избављење од помора и сл. Осим тога, још је царски Синод Руске Православне Цркве установио да се на том месту чита нарочита молитва за Господара Императора, а после револуције – за спасење Русије. Али за читање молитве Мајци Божијој или светоме који се нарочито поштује нема основа и то би представљало израз самовоље. Такве молитве читају се обично само на крају молебног пјенија Мајци Божијој или светоме, но на Литургији не. Наши високи духовни ауторитети, какав је на пример најблаженији митрополит Антоније, сматрају чак да је неумесно у дане празника, када је служена Божанствена литургија, а вече уочи ње Свеноћно бденије, да се после Литургије служе такви молебани, који у суштини представљају само понављање тог Свеноћног бденија у крајње скраћеном облику. И шта још може да се дода Великој Бескрвној Жртви, која се савршава „за све и сва“, и у односу на коју сваки други црквени чин служи само као припрема? Божанствена литургија је завршетак и круна свих служби.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Полијелеј – велики храмовни лустер са свећама, а данас, уз ретке изузетке, са елек-тричним сијалицама.
  2. Његово житије, Н. Левицки, стр. 167.
  3. Види: Дела, т. 1, стр. 423.
  4. Исто.

Један коментар

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *