НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Богослужбени » ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ
И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

 
Могу ли православни лаици да се моле на бројанице?
Где треба да се налази свештеник за време певања Полијелеја?
Може ли млада, удата жена да пече просфоре?
Да ли црквене сестре своје дужности треба да испуњавају покривене главе?
Зар знање о Христу није заједничко наслеђе свих хришћанских религија?
Православни хришћанин, који не сматра за грех то што свога брата
лишава слободе и имовине у своју корист, није ли јеретик већи од иноверца, који за брата даје живот?

Може ли жена за време месечног очишћења пити свету водицу,
палити кандило и певати у црквеном хору?

Који се греси подразумевају под грехом против Духа Светога?
Могу ли се у светом олтару исповедати и причешћивати лаици?
Да ли је правилно обављати помазивање освећеним уљем на Свеноћном бденију
после целивања светог Јеванђеља у оне недељне дане када литија
са благосиљањем хлебова није творена и када јелеј, сходно томе, није освећиван

Одакле обичај да се проповед говори након што се два пута отпева „Буди имја Господње…“,
а одмах после проповеди хор пева „Буди имја Господње…“ трећи пут?

Да ли је правилно произносити „премудрост прости“ између
стихова „Блажени јесте јегда поносјат вам…“ и „Радујтесја и веселитесја…“,
а да затим иде „Придите, поклонимсја…“?

Како ипођакон треба да долази по благослов свештеника?
Има ли ипођакон право да дотиче Престо и пресвлачи га?
Шта треба чинити приликом уласка у свети олтар обичним данима и празницима?
Да ли у том погледу постоје неке разлике у вези са чином? Да ли ипођакон треба да целива Престо?

Да ли је потребно да се одежде после прања или хемијског чишћења поново освећују?
Где је прописано да жене треба да стоје лево, а мушкарци – десно?
Може ли свештеник током проскомидије да у певници чита часове, а потом и да звони?
Да ли је правилно помазивати освећеним уљем када је празнован полијелејни свети?
Може ли се причестити немоћни болесник, који живи у незаконитој вези?
 


 
141. Питање (Могу ли православни лаици да се моле на бројанице?): Могу ли православни мирјани да се моле на бројанице, онако како то практикују католици? Ко је и када увео обичај молитве на бројанице?
 
Одговор: Појаву бројаница црквено предање везује за време оснивача општежитељног монашког живота, преподобног Пахомија Великог (V век), који је бројанице увео за своје неписмене ученике-монахе, уз обавезу да свакодневно произносе одређени број молитава праћених поклонима. Од тада бројанице су ушле у широку употребу, како у источном, тако и у западном монаштву, а ушле су и у свеопшту употребу, не само међу монасима, него и међу ревносним и благочестивим мирјанима. Према Типику, монах је обавезан да свакодневно испуни одређени број поклона заједно са молитвом Исусовом („Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“), а бројаница представља веома погодно и једноставно средство за њихово бројање. И само ношење бројанице на руци треба стално да подсећа монаха на то шта је његово главно занимање – непрестана молитва, коју је свети апостол Павле заповедио не само монасима, него свим хришћанима уопште (види: 1.Сол. 5,17). Ето због чега новопостриженом монаху, након његовог облачења у монашку одећу, игуман обавезно даје бројанице, говорећи:“Прими брате (име) мач духовни, који је реч Божија, у свагдашњој молитви Исусовој: дужан си да свагда имаш име Господа Исуса у уму, у срцу, у мислима, у устима својим, говорећи увек: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“… Али на исто ово непрестано спомињање спасоносног Имена Исусовог позвани су и сви они лаици који ревнују на своме спасењу, јер дух живота у Христу је исти код монаха и код мирјана. Овим се и објашњава то што су у древној Русији бројанице – са посебним називом и помало специфичне израде, такозване „љестовке“ (које су представљале дугачак и узан ремен од коже, са кожним пречкама на себи) – имале најширу употребу и код мирјана, што се до данашњег времена сачувало код наших старовераца. У светој Русији на таквим бројаницама волели су да се моле не само монаси, него и верујући мирјани, обављајући свакодневно, ујутро и увече, своје домаће молитвено правило. Са понестајањем молитвеног духа и побожности код наших мирјана, и бројанице су изашле из употребе. Не треба се плашити да ће (како неки страхују) молитва на бројанице добити механички карактер. Свака молитва, и без бројаница, може да буде механичка, ако се човек не потруди да је обавља са дубоком пажњом и побожношћу, побеђујући своју расејаност. Употребу Исусове молитве са поклонима наша Црква је одобрила и тако што се на крају неких богослужбених књига (Псалтира са последованијем) указује на то, да се све црквене службе, у случају нужде, могу заменити одређеним бројем поклона са молитвом Исусовом, што би било тешко испунити без употребе бројаница:
за читав Псалтир – 6.000 молитава Исусових;
за једну катизму – 300 молитава, за славу – 100;
за полуноћницу – 600;
за јутрење – 1.500;
за часове без међучасова – 1.000; са међучасовима – 1.500;
за вечерње – 600;
за велико повечерје – 700;
за мало повечерје – 400;
за канон акатиста Богородици са кондацима и икосима – 300 поклона.
Ту се одмах указује и на нешто другачији поредак, са мањим бројем молитава и поклона уместо сваке службе.
Многи наши духоносни старци, молитвеници, подвижници и наставници вере и побожности, све до последњег времена препоручивали су мирјанима који ревнују на делу свога спасења употребу бројаница, па су им чак и сами поклањали своје сопствене бројанице „на благослов“.
Ево како, на пример, о значају бројаница пише наш велики духовни наставник последњег времена, светитељ Теофан, Вишенски Затворник:
„…Када станемо на молитву, не прође ни минут, а већ нам се чини да смо стајали дуго, предуго. Ова помисао нам не причињава штету када се молитва обавља по установљеном правилу, али када се неко моли само чинећи поклоне са кратком молитвом, онда она представља велико искушење, и може да прекине молитву која је тек започела, остављајући лажно уверење да је молитва протекла како треба. Добри молитвеници су и дошли на идеју да употребљавају бројанице управо зато да би избегли такву самообману. Бројани се дају на употребу онима који намеравају да се уместо молитвама из молитвеника, моле сами од себе. Користе их овако: кажу ‘Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног’, или ‘грешну’, па окрену један чворић између прстију; ово кажу и други пут, па окрену још један чворић, и тако редом. Приликом сваке молитве чине поклон – појасни или земни, како хоће, или пак на малим зрнима бројанице чине појасне поклоне, а на великим – земне. Читаво молитвено правило ту се састоји од одређеног броја молитава са поклонима, при чему се могу убацити и друге молитве, исказане сопственим речима… Колико поклона треба чинити уз коју молитву, одређено је на крају Псалтира са последованијем, и то у различитим пропорцијама – за усрдне и за оне који су лењи или заузети. Старци који и данас код нас живе у скитовима или засебним келијама – на пример, на Валааму и у Соловкама – све службе обављају на тај начин. Ако хоћете, или ако понекад пожелите, и ви своје правило можете да обављате на тај начин. Али најпре се потрудите да стекнете навику да га обављате како је прописано. За сваки случај, послаћу вам бројанице. Када ово прочитате, немојте да помислите да вас терам у манастир. За молитву на бројанице први пут сам чуо од мирјана, а не од монаха. Многи мушкарци и жене у свету моле се на тај начин. И вама ће то добро доћи“ (из књиге светитеља Теофана Затворника „Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?“[1]).
Карактеристично је да све ово светитељ Теофан пише младој девојци из светског друштва, која тежи ка духовном животу и тим поводом почиње са њим да се дописује.
Дакле, ето како ми, православни хришћани, треба да гледамо на молитву са бројаницама!
 
* * *
 
142. Питање (Где треба да се налази свештеник за време певања Полијелеја?): Где треба да се налази свештеник од тренутка када се пева Полијелеј („Хвалите имја Господње“), па све до читања Јеванђеља, закључно са њим: у олтару или код налоња на средини храма?
Неки свештеници за време певања „Хвалите имја Господње“ отварају Царске двери и, са свећеносцем који иде пред њима, износе свето Јеванђеље на средину храма, одатле почињу да каде, читају свето Јеванђеље положено на налоњ, благосиљају верујуће који целивају свето Јеванђеље и потом односе свето Јеванђеље у олтар. Неки свештеници остављају свето Јеванђеље да лежи на налоњу до свршетка Великог Славословља, и уз певање закључног „Свјати Боже“ уносе свето Јеванђеље у олтар. Многи свештеници за време певања „Хвалите имја Господње“ само отварају Царске двери, не износећи Јеванђеље на средину храма. Они почињу да каде од олтара, Јеванђеље читају на Престолу и тек тада га износе на средину храма ради целивања, а после га одмах враћају у олтар. Био бих Вам веома захвалан на објашњењу који су поступци свештеника исправни.
 
Одговор: Одговорити на ваше питање, као и на многа слична питања која се тичу богослужбене праксе, није тако једноставно. У разним помесним православним црквама, па и у самој нашој Руској Православној Цркви, одувек су постојале и до данас постоје не мале разлике у богослужбеној пракси. Стога није лако изнети категоричку тврдњу о томе да ли је овај или онај богослужбени обред правилан или неправилан. Безусловно је неправилно само оно што је противно духу наше свете Православне вере, што нарушава црквене каноне и што је у раскораку не само са словом, него и са духом – са унутрашњим смислом нашег Богослужбеног Устава (Типика). Само ако се прилази са такве тачке гледишта, може се износити суд о исправности или неисправности ове или оне богослужбене праксе.
У случају на који сте ви указали треба најпре да се окренемо нашем Типику. Пре свега треба знати да се „Хвалите имја Господње“ према Типику не пева увек. „Хвалите имја Господње“, или полијелеј, пева се само на бденијима великих празника, као и на јутрењима оних средњих празника, за које је одређено бденије или полијелеј, то јест у свим случајевима када је прописано да се пева величаније празнику или светоме. Што се тиче недељних дана, како стоји у 17. глави Типика, „од сирне недеље до Воздвижења Часног Крста полијелеј се изоставља. А после оданија Воздвижења Часног Крста, осим претпразништва и попразништва Божића и Богојављења… недељом на јутрењу пева се полијелеј“. Али у Руској Цркви се, насупрот Типику, чврсто укоренио обичај да се полијелеј пева током читаве године.
Када Типиком није одређено да се пева полијелеј, уместо њега нарочитим напевом певају се „Непорочни“, то јест 17. катизма, која почиње речима: „Блажени непорочни“ (што је данас практично сасвим изашло из употребе), а после њих недељом такозвани „тропари по непорочнима“ – „Ангелскиј собор удивисја“, са припевом „Благословен јеси Господи, научи мја оправданијем Твојим“.
На почетку певања полијелеја или „непорочних“ отварају се Царске двери и свештеник са ђаконом обавља кађење читавог храма. Ако после полијелеја има величаније празнику или светоме, онда кађење, након што се отпева величаније, почиње од средине храма, где је постављена икона празника или светога.
Нигде у Типику ми не наилазимо на упутство да се Јеванђеље износи на средину храма на почетку певања полијелеја. Напротив, као што се јасно види из 2. главе Типика, Јеванђеље се недељом чита у олтару, при чему, према објашњењу тумача, олтар у том тренутку представља гроб Господњи, из кога се разлеже вест о васкрсењу Христовом. А у дане великих празника, када се пева величаније, Јеванђеље се чита у народу, пред иконом празника на средини храма, и тада оно објављује догађај који се празнује.
Тек након читања Јеванђеља на недељном јутрењу, како каже 2. глава Типика, „свештеник излази на свете двери са Јеванђељем, држећи га на прсима, а пред њим са обе стране два свећеносца; са спуштеним фелоном свештеник стане на средину храма, држећи свето Јеванђеље на прсима својим, а свећњаци са обе стране. И прилази предстојатељ сам, и чини два поклона, целива Јеванђеље, и опет чини један поклон (поклоне не чини до земље, него мале, преклонивши главу док руком не досегне земљу. Јер се недељом, Господњим празницима и током читаве Педесетнице не преклањају колена). Затим и сва братија по чину, два по два, чине такве поклоне, најпре два, па целивају свето Јеванђеље, а затим један, и поклон настојатељу. Након целивања светог Јеванђеља јереј осењује братију јеванђељем и улази у свети олтар“.
У пракси, нарочито у парохијским храмовима, свето Јеванђеље се након изношења из олтара полаже на налоњ на средини храма и тамо остаје док му се сви богомолитељи не поклоне, након чега се односи у олтар.[2] Нигде у Типику се не каже да свештеник треба да благосиља народ који целива свето Јеванђеље, али овај благочестиви обичај је веома широко распрострањен у парохијским храмовима, и већина верујућих се навикла на њега. У књизи „Поредак јутрења, вечерња и полуноћнице“, издатој у Кијеву 1861, каже се: „Након читања Јеванђеља јереј га износи на средину цркве, док испред њега иде ђакон са свећом, полаже га на налоњ и, целивавши га заједно са ђаконом, одлази у олтар. После друге јектеније јереј излази у храм и доноси свето Јеванђеље у олтар, осењујући њиме народ из Царских двери“. По свему судећи Јеванђеље се уноси онда када се оконча његово целивање. Али у каснијим издањима ове књиге више се не говори о томе да јереј, када целива Јеванђеље, улази у олтар. Много благочестивије и доличније је да остане поред налоња док народ целива Јеванђеље, као да стражари покрај њега, и да у олтар уђе, заједно са Јеванђељем, тек након што сви приђу да га целивају. То би било у складу и са упутствима из 2. главе Типика, према којима јереј не оставља Јеванђеље све време целивања, него га „држи на својим прсима“.
Скрећемо пажњу верујућих на то како треба чинити поклоне приликом целивања светог Јеванђеља, а исто тако и светих икона, и уопште сваке светиње. Данас то мало ко зна и мало ко се тога држи, међутим, у храму све треба да буде благообразно и уредно (1. Кор. 14,40). Најпре се чине два поклона, при чему Типик истиче да се недељом и на Господње празнике, као и током читавог периода од Васкрса до Педесетнице, колена не преклањају, те стога ово треба да буду мали поклони, то јест треба сагнути главу док се руком не дотакне земља, затим целивати светињу, и на крају учинити још један, трећи поклон.
 
* * *
 
143. Питање: Може ли млада, удата жена да пече просфоре?
 
Одговор: На читавом православном истоку, као што је раније било и у Русији, печење просфора поверава се посебно изабраним старијим женама, обично удовицама или девственицама, које воде благочестив, целомудрен живот при храму.
 
* * *
 
144. Питање: (Да ли црквене сестре своје дужности треба да испуњавају покривене главе?) Да ли црквене сестре[3] за време службе Божије своје дужности треба да испуњавају покривене главе – у белој марами?
 
Одговор: Наравно, ако свака жена треба да долази у храм покривене главе, онда су поготово црквене сестре дужне да свима пружају добар пример у том погледу. Беле мараме су за њих и уведене као униформа која потпуно одговара њиховом звању и коју никако не треба занемаривати.
 
* * *
 
145. Питање: (Зар знање о Христу није заједничко наслеђе свих хришћанских религија?) Зар Богооткривено знање о Христу није заједничко наслеђе свих хришћанских религија? Јер то знање је једно, и изложено у једном Јеванђељу, а различити су само путеви коришћења тога знања и мера у којој се оно користи.
 
Одговор: Христос Спаситељ је на земљу донео само једну религију, па је зато у суштини сасвим неправилно говорити о „хришћанским религијама“ у множини. Знање о Христу је истинито, коначно, само једно, и припада само Једној Светој, Саборној и Апостолској Цркви, коју је основао Господ Исус Христос. Господ је основао само једну Цркву (а не много разних „хришћанских“ цркава) када је рекао: сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18). Та Црква је – Православна Црква, која током готово две хиљаде година ни у чему није одступила од истине коју је на земљу донео Господ Исус Христос и која је изложена у светом Јеванђељу. Од те Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, у различита времена, потресана разним лажним учењима која су искривљавала јеванђелску истину, отпадале су поједине хришћанске заједнице: у XI веку Римска црква, која је свога епископа, папу, прогласила за непогрешивог намесника Господа Исуса Христа на земљи, а у XVI веку протестантизам, са својим многобројним гранама-сектама, од којих су неке дошле чак до одбацивања вере у Божанство Господа Исуса Христа и томе слично.
И како се онда може рећи да сви имају „једно знање“? Оно уопште није једно, него напротив, веома различито: у Православљу знање је истинито, неискварено, а код свих других, који су отпали од Православља, оно је у већој или мањој мери искривљено и изопачено.
 
* * *
 
146. Питање (Православни хришћанин, који не сматра за грех то што свога брата лишава слободе и имовине у своју корист, није ли јеретик већи од иноверца, који за брата даје живот?): Православни хришћанин, који поседује Богооткривено знање, али не сматра за грех то што свога брата лишава слободе и имовине у своју корист, није ли јеретик већи од иноверца, који за брата даје живот?
 
Одговор: Он се не може назвати јеретиком, а тим пре – јеретиком већим од иноверца. Јеретиком се назива човек који прихвата изопачено учење вере и у своме исповедању изврће Богооткривену истину. А за православног хришћанина, уколико чува истинито учење вере, не може се рећи да је јеретик. Ако греши против морала, онда је он – грешник, коме је потребно да исправи свој живот, коме је потребно уразумљење и казна, али јеретиком се не може назвати. Не треба мешати моралну и догматску област. Веома је лоше ако православни хришћанин, који исповеда чисто учење вере, греши; али иноверац који учини било какав морално похвалан поступак, од тога неће постати православан.
 
* * *
 
147. Питање (Може ли жена за време месечног очишћења пити свету водицу, палити кандило и певати у црквеном хору?): Може ли жена за време месечног очишћења пити свету воду, палити кандило и певати у црквеном хору?
 
Одговор: Сходно 61. правилу 42. главе Номоканона, које се позива на 7. правило светог Тимотеја Александријског, „жена која има своје уобичајено, не причешћује се за Пасху док се не очисти: нити улази у цркву до 7 дана…“ то јест уопште не треба да улази у цркву. Али у пракси ово се данас не држи тако строго, па се допушта снисхођење: не треба се само дотицати никакве светиње, а у цркву се може долазити и, ако је потребно, у случају крајње нужде, могу се извршавати неке обавезе, на пример помагати оцу настојатељу ако нема неопходне помоћнике за уређивање храма и помоћ око богослужења.
 
* * *
 
148. Питање (Који се греси подразумевају под грехом против Духа Светога“?): Који се свакидашњи греси подразумевају под најстрашнијим грехом „против Духа Светога“?
 
Одговор: Као што се види из Јеванђеља, под најстрашнијим грехом „хуле на Духа Светога“ (Мт. 12,31-32). Сам Христос Спаситељ подразумевао је грех упорног, огорченог неверовања, грех намерног противљења спасоносној благодати Божијој, којим су у оно време грешили књижевници и фарисеји, тврдећи, не обазирући се ни на шта, да Христос Спаситељ чини чудеса силом демонског кнеза Велзевула.
Зашто је овај грех најтежи и зашто се он, по речима Христа Спаситеља, неће опростити ни у овоме веку, ни у будућем?.
Зато што, ако човек одбацује очигледна дејства спасоносне благодати Духа Светога, у њему нема одакле да се појави покајање, без кога нема спасења: он не може да се покаје. Милосрђе Божије је бесконачно, и нема греха који би га победио. Али, ко упорно одбацује и само то милосрђе, ко не верује у њега, ко се упорно и огорчено противи самој спасоносној благодати Божијој – за таквога као да нема милосрђа Божијег, његов грех остаје неопроштен и он гине. Овим грехом греше, између осталих, свесне самоубице, које су доспеле до потпуног очајања, услед чега их Црква лишава хришћанског погреба и заупокојених молитава.
 
* * *
 
149. Питање (Могу ли се у светом олтару исповедати и причешћивати лаици?): Могу ли се у светом олтару исповедати мирјани, они који не припадају црквеном клиру?
 
Одговор: То је апсолутно недопустиво. По црквеним канонима, лаицима је уопште забрањен улазак у олтар. Тако, 69. правило Шестог Васељенског сабора гласи: „Нека је забрањено свакоме ко је из реда мирјана да улази унутар светог олтара“. А 19. правило Лаодикијског сабора каже: „Само освећенима је дозвољено да улазе у олтар и да се тамо причешћују“.
„Ради тајанствености Бескрвне Жртве, која се приноси у светом олтару, забрањено је било од најстаријих времена Цркве улазити у олтар свакоме, који није припадао свештеном чину. ‘Олтар је опредељен само за свештена лица’ (Тумачење чувених каноничара – тумача Свештених правила – Зонаре и Валсамона, види: Атинска Синтагма, II, 466). Ово је било опште правило Цркве, како источне тако и западне. Трулски Оци (Оци Шестог Васељенског сабора), сада то само узакоњују. У XII веку подигнуто је било питање, да ли може монах (наравно, који још није припадао клиру) ући у олтар – и патријарх Цариградски Никола у свом 1. каноничком одговору исказује мишљење, да не треба забранити монаху да улази у олтар, ради части монашког чина, али само тада, кад треба палити свеће или кандила. Из овога се може већ видети, колико се строго пазило на наредбу овога правила; а ово је поучно, колико се мора и данас и свагда на то пазити („Правила Православне Цркве са тумачењима“ Никодима, Епископа Далматинског, Књига I, стр. 554).
Чак се ни онима који су посвећени у чин чтеца и ипођакона не допушта да се причешћују у светом олтару, јер се њихово постављање (хиротесија) обавља изван олтара, па стога и причешће треба да примају изван олтара. У олтару имају право да се причешћују само они свештенослужитељи, чије се посвећење обавља у олтару, а то су: епископи, свештеници, ђакони, и више – нико. Ево како о томе говори истакнути црквени писац из XV века, један од најсветијих људи свога доба, Симеон, архиепископ Солунски, који је дао детаљно тумачење свих богослужбених чинова:
„Пре других (на солеји, изван олтара) увек се причешћују ипођакони, који су присутни на сваком свештенодејству, јер њима, мада следе иза ђакона, не приличи да се причешћују у олтару, будући да се у олтару ни не посвећују; потом се причешћују (исто на солеји) чтечеви и монаси, а затим лаици. У олтару се осим архијереја, презвитера и ђакона нико не причешћује; јер се само ова три чина рукополажу унутар олтара, а остали – изван олтара. И не узимају у руке Тело Христово, јер су по своме чину испод, и по степену части ниже, чак и када се одликују врлинама. Стога свако од њих треба да чува свој чин, како заповеда апостол Павле: сваки нека остане у ономе звању у коме је призван, тим пре што је основ врлине смирење, чак и међу Арханђелима“ (гл. 79) (види: Новая скрижаль ч. II, стр. 262-263).
Обичај, уведен тек недавно, који дозвољава мирјанима да слободно, без крајње нужде, улазе у олтар, да се исповедају и причешћују у олтару, заснован је углавном на човекоугађању које је за свештенослужитеље недопустиво, а широко су почели да га практикују припадници такозване „живе цркве“ и „обновљенци“, који нису желели да признају нарочиту светост олтара, него су тежили уопште ка „демократизацији“ Цркве, што је недопустиво и заслужује осуду.
 
* * *
 
150. Питање (Да ли је правилно обављати помазивање освећеним уљем на Свеноћном бденију после целивања светог Јеванђеља у оне недељне дане када литија са благосиљањем хлебова није творена и када јелеј, сходно томе, није освећиван): Да ли је правилно обављати помазивање освећеним уљем на Свеноћном бденију после целивања светог Јеванђеља у оне недељне дане, када литија са благосиљањем хлебова није творена и када јелеј, сходно томе, није освећиван?
 
Одговор: За такво помазивање нема никаквог основа и оно је противно пракси наше Руске Православне Цркве, као и пракси Источних Цркава. Према нашој руској пракси свештенослужитељ не помазује светим уљем, него даје благослов онима што целивају свето Јеванђеље које лежи на налоњу на средини храма. Помазивање светим уљем обавља се само на празничном Свеноћном бденију, када се твори литија и освештање хлебова, пшенице, вина и уља.
 
* * *
 
151. Питање (Одакле обичај да се проповед говори након што се два пута отпева „Буди имја Господње…“, а одмах после проповеди хор пева „Буди имја Господње…“ трећи пут?): Постоји пракса да се проповед говори након што хор два пута отпева „Буди имја Господње…“ а тек после проповеди хор пева „Буди имја Господње…“ трећи пут. Откуд тај обичај?
 
Одговор: Таква пракса је заиста постојала још у Русији, мада за њу нема никаквог основа у Црквеном Типику. Типик уопште не говори о месту на коме се током Божанствене литургије произноси проповед. У суштини, проповед није ништа друго до тумачење прочитаног Јеванђеља или објашњење догађаја који се празнује, па је стога у старини увек произношена непосредно након читања Јеванђеља. По предању, први је почео да је пребацује на крај Литургије свети Јован Златоуст, који је жалио због тога што су многи долазили на Литургију само зато да би се насладили његовом красноречивошћу, па су након проповеди одлазили из храма. Он се надао да ће везивањем проповеди за сам крај Литургије приморати верујуће да остану на Литургији до краја. Други раширени обичај је – да се проповед произноси одмах након певања причасног стиха. Ово је прихваћено углавном за саборно богослужење, када проповед не произноси сам предстојатељ. Обичај да се певање „Буди имја Господње“ на тај начин раздваја постоји и у другим случајевима, као на пример, приликом освећења хлебова на Велику Суботу, или приликом певања заупокојене литије на крају Литургије, али то тешко да се може правдати Типиком, који не зна за такво дробљење ове песме, нити здравим разумом, јер нема баш никаквог основа да се једна тројична похвала Господу тако дроби на делове. Као исправно и ауторитативно руководство у овом случају може да послужи упутство Типика о томе како се обавља Чин Великог Освећења воде у Навечерје Богојављења. Он почиње одмах након заамвоне молитве, а тек после њега следи трикратно певање „Буди имја Господње“ (види: Типик, 6. јануар). Тај Чин се ргкле не „умеће“ између двократног и једнократног певања „Буди имја Господње“ како неки поступају када је у питању проповед, заупокојена литија и освећење хлебова на Велику Суботу.
 
* * *
 
152. Питање (Да ли је правилно произносити „премудрост прости“ између стихова „Блажени јесте јегда поносјат вам…“ и „Радујтесја и веселитесја…“, а да затим иде „Придите, поклонимсја…“?): Постоји пракса да се на малом входу возглас „Премудрост, прости“ произноси између стихова „Блажени јесте, јегда поносјат вам…“ и „Радујтесја и веселитесја…“, а затим иде „Придите, поклонимсја“. Да ли је таква пракса законита?
 
Одговор: За тако нешто још никада нисмо чули, и наравно, потпуно је незаконито, а потиче, очигледно, просто од непознавања богослужења. Били смо у прилици да чујемо нешто друго: возглас „Господу помолимсја“ пре певања „Радујтесја и веселитесја“ неки произносе наглас, па хор на то чак одговара певањем „Господи, помилуј“, што је потпуно незаконито и неправилно, пошто се возглас „Господу, помолимсја“ у датом случају не произноси за све који се моле, него га ђакон тајно произноси за свештеника, који после тога у себи чита тајну „Молитву входа“. У Чиновнику Архијерејског Служења то се сасвим јасно каже: „Протођакон говори: ‘Господу се помолимо’, тихим гласом, тако да чује само Архијереј, а Архијереј говори молитву входа, такође тихим гласом“. Тај позив нема никакав други смисао ни на обичној, јерејској Литургији.
 
* * *
 
153. Питање (Како ипођакон треба да долази по благослов свештеника?): Шта треба да говори ипођакон када прилази да би свештеник благословио стихар и орар? Да ли ипођакон треба да целива крст на стихару и орару приликом облачења? Да ли он при томе треба да чита нарочиту молитву?
 
Одговор: О свему томе се у Типику ништа не говори, али је у пракси одувек било прихваћено да ипођакон благослов тражи истим оним речима којима га тражи и ђакон: „Благослови, владико, стихар са орарем“; исто тако, сасвим је природно да приликом облачења целива представу крста како на стихару, тако и на орару, што захтева сама светост свештених одежди. Може се сматрати да нема ничег противног благочешћу ни у томе, да приликом облачења стихара чита у себи молитвене речи одређене за ту прилику.
 
* * *
 
154. Питање (Има ли ипођакон право да дотиче Престо и пресвлачи га?): Има ли ипођакон право да дотиче Престо и преосвлачи га? Приликом пресвлачења Престола, шта је са додиривањем Дарохранилнице у којој се чувају Свети Дарови?
 
Одговор: Ипођакони, који су постављени у тај чин (а не они којима је само дат благослов да носе ипођаконски орар, како то сада понекад бива), имају право да дотичу Престо и пресвлаче га, али не могу да дотичу сасуде са Светим Даровима, нити саме Свете Дарове.
 
* * *
 
155. Питање: Шта треба чинити приликом уласка у свети олтар обичним данима и празницима? Да ли у том погледу постоје неке разлике у вези са чином? Да ли ипођакон треба да целива Престо?
 
Одговор: Приликом уласка у олтар обичним данима се пред Престолом чине три земна поклона; у недељне и празничне дане при уласку у олтар чине се три појасна поклона. Но, ипођакон не треба да целива Престо. Ипођакон може да дотиче Престо само у оним случајевима када то захтева ток службе, или када за то добије благослов свештенослужитеља, како би му помогао.
 
* * *
 
156. Питање (Да ли је потребно да се одежде после прања или хемијског чишћења поново освећују?): Да ли је неопходно да се одежде после ношења на прање или на (хемијско) чишћење поново освећују?
 
Одговор: Ако су их прала или чистила световна лица, и при томе још неправославна, онда је боље да се поново освештају, па макар и обичним кропљењем светом водом.
 
* * *
 
157. Питање: (Где је прописано да жене треба да стоје лево, а мушкарци – десно?): Где је одређено да жене у храму треба да стоје лево, а мушкарци – десно, и да ли се овога треба строго придржавати?
 
Одговор: Реч је о благочестивом обичају освештаном вековима, који се нарушава тек од скора, и то од стране наше нецрквено настројене интелигенције. У древној хришћанској Цркви жене су у храму увек стајале одвојено од мушкараца. За њих су чак издвајана посебна, ограђена места, или хорови (галерије), који су били намењени управо да ту стоје жене, а никако не певачи, којима је место одувек било у певници. То су били такозвани „гинекеји“. Неопходно је строго се придржавати овог правила, јер то је – захтев побожности.
 
* * *
 
158. Питање (Може ли свештеник током проскомидије да у певници чита часове, а потом и да звони?): Да ли се нарушава поредак када свештеник који служи за време проскомидије иде у певницу да чита часове, а потом сам звони?
 
Одговор: Наравно да се нарушава. И не само то: Поука која се обично штампа на крају Служебника, као руководство свештенослужитељима сматра за недопустиво да свештеник који служи сам себи прислужује, описујући ово као „понижавање Божанствених Тајни“. У олтару обавезно треба да се налази прислужник, о чему ова Поука јасно и потпуно категорички говори следећим речима: „А на крају (то јест у закључку свега), у олтару свакако да буде послужитељ мушког пола: ако свештеник сам себи у олтару буде помагао, поготово на божанственој Литургији, понизиће божанствене Тајне и Самога Христа Који је у њима присутан, док ће невесту Његову, Цркву, чији образ на себи у том часу носи, пренебрегнути, и тако ће смртно сагрешити“. Ето због чега је неопходно да се пастир и чланови парохијског савета постарају како би у своме храму, осим појца, имали и таквог олтарског прислужника, који се обично назива „црквењаком“. Појац треба да чита часове, црквењак треба да звони: ни једно ни друго никако није посао свештеника који служи и који је дужан да код Жртвеника саврши проскомидију, а затим да непрекидно стоји пред Богом – пред светим Престолом Његовим.
 
* * *
 
159. Питање (Да ли је правилно помазивати освећеним уљем када је празнован полијелејни свети?): Помазивање освећеним уљем на свеноћном бденију после целивања Јеванђеља у недељне дане, практиковано је у неким манастирима када је празнован полијелејни свети – да ли је то исправан поступак?
 
Одговор: Помазивање освећеним уљем на свеноћном бденију допустиво је само онда када је обављена литија и благосиљање хлебова, пшенице, вина и уља. Ако није било благосиљања хлебова, онда каквим „освећеним уљем“ да се помазују верни, када оно није ни освећивано? Но, постоји обичај који се практикује на Истоку, а такође и код нас, да се верни помазују уљем из кандила упаљеног пред иконом светога који се тога дана празнује, што је сасвим допустиво и умесно, као предавање благослова верујућима у име тог светога.
 
* * *
 
160. Питање (Може ли се причестити немоћни болесник, који живи у незаконитој вези?): Може ли се немоћни болесник, који живи у незаконитој вези и нема црквени брак, на његову упорну молбу причестити?
 
Одговор: Црквена правила су у таквим случајевима необично строга. Онима који живе у незаконитој заједници, без црквеног брака, уопште не треба допуштати да се причешћују. Канони их сматрају за блуднике, и одлучују од светог Причешћа, у зависности од особености греха и њиховог покајног расположења, на различите рокове – између 4 и 9 година. Тешки болесник, који је живео у незаконитој ванбрачној вези, може бити причешћен само уз услов да се искрено покаје и обећа да ће у случају оздрављења изгладити свој грех раскидом блудне заједнице или ступањем у законити црквени брак.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Узгред, у животопису архиепископа Аверкија (Таушева), који је написао његов ученик јеромонах Серафим (Роуз), каже се да је управо поменута књига светог Теофана Затворника још у раној младости веома снажно утицала на њега. Ово класично дело православне духовне литературе на српском је објављено у нашој библиотеци, у зборнику дела св. Теофана „Живети за вечност“ (Београд 2007, II изд., превод: М. Станковић). – http://svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/DuhovniZivotTeofanaZatvornika/stajeduhovnizivotSv.TeofanZatvornik.htm
  2. „Свештеник износи св. Јеванђеље и оставља га на налоњу ради целивања (ако је било величаније, ставља Јеванђеље на налоњу до празничне иконе са десне стране) и целива Јеванђеље (ако је икона ту целива најпре Јеванђеље, а затим икону), прво сам свештеник и ђакон, а затим остали народ, све двоје по двоје“ (Велики Типик, Београд 1984).
  3. „Црквене сестре“ представљају установу карактеристичну за Руску Цркву. То су же-не које живе благочестивим животом у свету и помажу при храму. Бела марама је њихова униформа и знак распознавања. Постоје извесне сличности између ове установе и нашег „Кола српских сестара“ које се ангажује пре свега у области добротворног рада.

Један коментар

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *