NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Misli za svaki dan u godini

Misli za svaki dan u godini

PONEDELJAK

Irod je oličenje razdraženog samoljublja, koje od neprijatnosti zbog uznemirene savesti, razobličene pravdom, očekuje da se izbavi nasiljem. Sveti Jovan Preteča je oličenje pravde koju goni samoljublje, našavši pogodnu priliku. Ma koliko se pravda umekšavala snishođenjem u obrtima reči, kakve samo nežnost ljubavi koja ne želi naneti drugome rane u srcu može da iznađe, ipak će lik pravednosti pred oči savesti da stane i podigne buru izobličenja. Kratkovidost individualnosti ne može da shvati da izobličavanje ne dolazi spolja, nego iznutra. Stoga se svom svojom silom stara da ustane na spoljašnjeg izobličitelja. Zatvoriiši mu usta, ona očekuje da zagluši i unutrašnji glas. Međutim, u tome ne uspeva. Jer, briga i ne treba da se tamo usmerava. Treba umiriti savest. Tada se unutrašnji mir ne može narušiti, ma koliko bilo spoljašnjih izobličitelja. On se njima može samo probuditi, pošto se prisiljava da unutar sebe sabere umirujuća ubeđenja – veru u raspetog Gospoda, iskrenost pokajanja i ispovesti, čvrstinu rešenja da se ništa ne radi protiv savesti. Eto na šta treba da obratimo pažnju! Jer, ko će sve Jovane zatvoriti u tamnice! Reči pravde Božije šire se svuda po zemlji, i svaka od njih za tebe može biti Jovan izobličitelj.

UTOPAK

Usred Velikog posta iznosi se Časni Krst radi poklonjenja, tj. da bi podvižnike posta oduševio na trpeljivo nošenje bremena koje su uzeli na sebe. A zašto se vrši poklonjenje u septembru? Slučajno se tako desilo? Ali, u promisliteljskoj premudrosti, koja sve ustrojava, nema slučajnosti. Evo, dakle, zbog čega: u septembru se žanju polja. Da neki od Hrišćana, sa osećanjem zadovoljstva, ne bi rekli: Dušo, imaš mnoga dobra… počivaj, jedi, pij, veseli se ; kao uostalom i da drugi, usled svoga siromaštva, ne bi pali duhom – pred oči svih postavlja se uzdignuti krst. On prve podseća da potpora blagostanja nije imanje, nego hrišćansko, unutrašnje krstonošenje (čak i kada se spoljašnje bogatstvo, po blagosti Božijoj, nagomilava), a druge – da trpljenjem spasavaju duše svoje, uveravajući ih da krst vodi pravo u raj. Stoga, jedni treba da trpe, znajući da idu utabanim putem u Carstvo nebesko, a drugi treba da sa strahom koriste spoljašnje utehe, kako im ne bi zatvorile ulaz u nebo.

SREDA

Đavo Bogočoveku pristupa sa iskušenjem (Lk.4,1-13). I od ljudi ko biva oslobođen od toga? Onaj koji vrši volju lukavog ne trpi napade, nego samo biva usmeravan na sve veće i veće zlo. Čim, pak, čovek počne da dolazi k sebi i da pomišlja na novi život po volji Božijoj, odmah se pokreće sva vojska satanska: kako koji zna žuri da raseje dobre misli i namere pokajnika. Ako ne uspeju da ga od toga odvrate, oni se staraju da ometaju dobro pokajanje i ispovest. Ako, pak, ni u tome ne uspeju, trude se da
poseju kukolj usred plodova pokajanja i napora u očišćenju srca. Ne uspeju li da uliju svoj duh, pokušavaju da iskrive dobro. Odbijani u unutrašnjosti, napadaju spolja. I tako do kraja života. Čak ni umreti ne daju u miru. I po smrti jure za dušom dok ne prođe vazdušna prostranstva u kojima lebde i imaju svoje jazbine. „O kako je to neutešno i strašno!“ Za verujuće, međutim, tu nema ničeg strašnog. Jer, nad onim ko je bogobojažljiv oni nemaju nikakve sile, već samo galame unaokolo. Trezvoumni molitvenik pušta strele na njih, i oni se drže daleko od njega, ne smejući da mu pristupe. Jer, oni se boje istinskog poraza. Oni u ponečemu uspevaju samo zbog naših propusta. Ukoliko oslabimo u pažnji, ili dozvolimo da se zavedemo njihovim prizracima, oni počinju da nas smelije uznemiravaju. Ako se na vreme ne opomenemo svog propusta oni nas opkoljavaju, a ukoliko se duša doseti prevare – opet odskaču i iz daleka posmatraju ne bi li opet kako prišli. Tako dakle, budi trezvouman, bdi, moli se, i neprijatelj ti ništa neće moći učiniti.

ČETVRTAK

Gospod nije samo propovedao o dolasku prijatne godine, nego je i doneo (Lk.4,19). A gde je ona? U dušama verujućih. Zemlja neće biti pretvorena u raj sve dok bude postojao sadašnji poredak stvari. Međutim, ona jeste i biće poprište pripremanja za rajski život. Njegovi začeci se polažu u dušu. Takva mogućnost se nalazi u blagodati Božijoj. Blagodat je, pak, doneo Gospod naš Isus Hristos. Prema tome, On je dušama doneo prijatnu godinu. Onaj ko sluša Gospoda i ispunjava sve zapovesti koje je dao, stiče blagodat, i pomoću nje se naslađuje prijatnom godinom. To se istinski dešava sa svima onima koji iskreno veruju i postupaju po veri. Samim mislima duša se neće ispuniti tom prijatnošću. Ako se, međutim, deluje, prijatnost će se useliti sama od sebe. Može se desiti da spoljašnji pokoj potpuno izostane, ali zato postoji unutrašnji, koji je neodvojiv od Hrista. Uostalom, za onog u koga se useli unutrašnji mir, spoljašnja uznemirenja više nemaju težinu ni gorčinu. Prema tome, i sa te strane je došla prijatna godina. Jedino u spoljašnjosti ona može izgledati kao hladna zima.

PETAK

Nazarećani su se divili rečima Gospoda, ali ipak nisu verovali. Tome je smetala zavist, kao što je sam Gospod otkrio (Lk.4,22-30). Svaka strast je protivna istini i dobru, a zavist – više od svih. Jer, njenu suštinu čine laž i zloba. Ta strast je najnepravednija i najotrovnija, kako za onoga ko je ima tako i za onoga na koga je usmerena. U malim razmerama ona se može naći kod svakog. Ona se javlja u slučajevima u kojima neko ko je ravan nama počinje da se ističe. Ona je utoliko veća ukoliko se ističe neko ko je lošiji od nas. Egoizam se razdražuje i zavist počinje da grize srce. Stanje nije tako mučno sve dok je nama samima otvoren put. Međutim, ako je on zatvoren, i to baš od strane onoga prema kome se i začela zavist, njenim stremljenjima već nema kočnice. Mir je tada već nemoguć. Zavist zahteva srozavanje protivnika i ne umiruje se dok u tome ne uspe, ili pak, dok ne upropasti samog zavidljivca. Ljudi dobre volje, kod kojih saosećanje preovladava nad egoizmom, ne trpe od zavisti. To ukazuje na put ka gašenju zavisti u onome koji je mučen njome. Treba da požurimo da u sebi probudimo dobru volju, naročito prema onome kome zavidimo, i da to pokažemo na delu. Tada će i zavist da se stiša. Nekoliko ponavljanja u tom smislu, i ona će, uz Božiju pomoć, sasvim iščileti. Međutim, ako je ostavimo kao što jeste, ako ne pobedimo sebe i ne nateramo se da činimo dobro onome kome zavidimo – ona će nas namučiti, isušiti, i u grob oterati.

SUBOTA

Ako ne poverujete da ja jesam, umrećete u gresima svojim (Jn. 8,24). Nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bi se mogli spasti (Dap.4,12). Potrebno je steći oproštaj grehova. On se, međutim, ne može steći bez vere u Sina Božijeg, koji je telesno raspet za nas, niti bez rešenja da se ne popusti grehovnim navikama i delima. Jer, kad sagrešimo, jedino Njega imamo kao zastupnika kod Oca (1.Jn.2,1). Onaj koji je dao reč da će se uzdržavati od greha treba da primi pomoć blagodati Presvetog Duha, koja je na zemlju sišla posle Vaznesenja Gospodnjeg i Njegovog sedanja s desne strane Boga Oca. Ona se daje samo onima koji veruju u divni domostroj našeg spasenja, i s tom verom pristupaju Božanstvenim Tajnama, koje su uspostavljene u svetoj Crkvi Gospodnjoj preko apostola. Prema tome, ko ne veruje u Gospoda, ne može biti čist od grehova. Ne očistivši se, pak, od njih, on će umreti u njima, a zatim biti osuđen srazmerno njihovoj težini. Ako nekome hoćeš da učiniš dobro i to večno vredno dobro, pouči ga veri u Gospoda, istinitoj veri, koja ne dopušta premišljanja i kolebanja. Oni pak, koji neposredno ili posredno ometaju veru u Gospoda, mogu se smatrati večnim zločincima, budući da pričinjavaju zlo koje se ničim ne može popraviti, i čije se posledice prostiru na svu večnost. Njih ni neznanje ne opravdava. Jer, kako ne znati istinu koja je poznata celom svetu? Ne opravdava ih ni pravo na posedovanje suprotnih ubeđenja. Jer, čim se ona samo počnu proveravati, odmah se koleba njihova „snaga“. Posle toga se čovek ni na šta ne može osloniti osim na veru u Gospoda. Od vere otpadaju oni koji njene osnove ne shvataju kako treba, kao uostalom ni osnove drugih učenja kojima pristupaju. Ako tačno ispitamo uslove spasenja, doći ćemo do ubeđenja da je ono ostvarivo jedino uz pomoć Boga koji se ovaplotio, umro na Krstu i poslao Duha Svetog. U tome se sastoji suština Hrišćanske vere. Onaj ko se iskreno drži takve vere, neće umreti u gresima svojim. Jer, on sam u sebi nosi silu koja donosi pomilovanje. A ko ne veruje – već je osuđen, budući da sam u sebi nosi osudu.

NEDELJA OSAMNAESTA PO DUHOVIMA

Ribari su se celu noć trudili i ništa nisu uhvatili. Međutim, kada je Gospod, posle propovedi, ušao u njihovu lađu i rekao da bace mrežu, oni uhvatiše toliko da nisu mogli da izvuku mreže, koje počeše da se cepaju od težine riba (Lk.5,5-6). Eto slike svakog truda bez Božije pomoći, i truda uz pomoć Božiju. Dok se čovek trudi, oslanjajući se jedino na svoje sile, sve mu ispada iz ruku, a kad mu se približi Gospod – odmah potekne dobro za dobrom. U duhovno-naravstvenim odnosima nemogućnost uspeha bez Gospoda je vidljiva i očigledna. Bez mene ne možete činiti ništa, rekao je Gospod. Taj zakon deluje u svakom. Grana koja nije srasla sa drvetom ne samo da ne donosi ploda, već se i suši. Tako ni ljudi koji ne stoje u živom opštenju sa Gospodom ne mogu prinositi plodove pravde koji su značajni za večni život. Poneko dobro koje se kod njih može naći, u stvari samo nosi izgled dobra, a u suštini nema svojstvo dobrote. Šumska jabuka je naizgled lepa. Međutim, ako je probaš, videćeš da je kisela. I u spoljašnjim, ovozemaljskim odnosima života takođe je moguće opipljivo videti: čovek se muči, trudi, a uspeh sve izostaje. Ali, kada siđe blagoslov Božiji, iznenada sve polazi za rukom. Oni koji paze na sebe i na puteve života, iz iskustva znaju tu istinu.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Prorok……sve se je ispunilo šta je on predvideo. Ama, baš SVE!Nesme se zaboraviti , da je on ovo pisao u 19-om veku.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *