NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Misli za svaki dan u godini

Misli za svaki dan u godini

PONEDELJAK

Dunu Bog duh životni i postade čovek po obrazu Božijem. Tako je i u preporodu: nadahnjivanjem Duha Božijeg, koji neznano otkuda i neznano kako prilazi, postavlja se početak novog života i obnavlja se obraz čoveka. To je polazna tačka. Od tada počinje trud usavršavanja obraza do podobija. Preporođeni po obrazu Onoga koji ga je sazdao se Gospodnjim Duhom preobražava iz slave u slavu, iako ne bez ličnog udela. Naš je trud i staranje, a Bog, po našoj veri u Gospoda, izgrađuje i uzrasta [delo] blagodaću Presvetog Duha. Eto ideala i načina ostvarenja obraza i podobija Božijeg! A koliko samo pišu i govore o vaspitanju! Međutim, u reči Božijoj ono je u potpunosti određeno sa nekoliko reči. Poduhvati se samo da ostvariš napisano i vaspitanje će samo po sebi uspešno da krene ka svom cilju. To je Božiji put. On, međutim, ne isključuje i ljudske puteve. Naprotiv, on im daje smer i venčava ih uspehom. Kad se ostaje samo na ljudskom, vaspitanje obično biva nedovoljno i manjkavo, a ne retko i sasvim izopačujuće za vaspitanike. Posle toga i život počinje da ide naopako. Gde se umnožava naopako vaspitanje, sve društvo počinje da se sve više i više nakrivljuje – i u svom životu i u svojim pogledima. Kraj toga je – sveopšta iskrivljenost. Jedan vuče na jednu stranu, a drugi na drugu.

UTORAK

Priča o postepenom rastu pšenice iz semena (Mk.4,26-29) u odnosu na svakog čoveka simvolizuje postepeni rast skrivenog čoveka srca, blagodaću Božijom posejanog i čuvanog, a u odnosu na čovečanstvo – postepeni rast tela Crkve ili zajednice spasavanih u Gospodu Isusu Hristu, na način koji je On ustanovio. Tom pričom se daje odgovor na pitanje zbog čega ni do našeg vremena Hrišćanstvo nije postalo sveobuhvatno? Seme koje čovek baci na zemlju klija i raste samo po sebi, bez njegovog znanja, dok on spava i ustaje. Položivši na zemlji seme božanstvenog života, i Gospod ostavlja slobodu da se po sebi razrasta, potčinivši ga njegovom prirodnom toku događanja i ne vršeći nasilje nad njim. On ga samo čuva, pomažući mu u nekim slučajevima i dajući mu opšte usmerenje. Uzrok tome je u slobodi čoveka. Gospod traži da mu se sam čovek potčini i čeka priklanjanje njegove slobode. Zbog toga se delo i odužilo. Kad bi sve zavisilo samo od volje Božije, već odavno bi svi bili Hrišćani. Druga misao: telo Crkve koje je u izgradnji, gradi se na nebu. Sa zemlje, međutim, pritiče materijal, koji se takođe oblikuje nebeskim delateljima. Reč dolazi sa neba na zemlju i privlači one koji je hoće. Oni koji je prihvate i slede joj, kao sirovi materijal dolaze u radionicu Božiju, u Crkvu, i tu se prerađuju po obrascima koji su sa neba dati. Po izlasku iz ovog života, prerađeni prelaze na nebo i ulaze u zdanje Božije, svako na odgovarajuće mesto. I tako bez prekida. Prema tome, delo Božije nije u zastoju. Sveopšta raširenost Hrišćanstva i nije neophodan uslov za njega. Zdanje Božije se gradi nevidljivo.

SREDA

Učenici plove po moru. Podiže se bura i oni dospevaju u opasan položaj. Gospod, međutim, spava. Oni viču: „Gospode, spasi!“ On jednom rečju utišava buru (Mk.4,38-39). Drugo činjeničko projavljivanje poretka Božastvenog promišljanja. Svaki čovek, i narod, i Crkva – sami plove po moru života, prirodnim n natprirodnim silama koje su u njih položene, po poretku koji je Bog uspostavio. Gospod počiva, iako prebiva usred događaja koji se zbivaju. Sam počinje da deluje tek kada preti neminovna beda, koja namerava da smer događanja skrene suprotno Njegovim Božanstvenim planovima. On je svagde i sve čuva, sve zagreva disanjem svoje ljubavi, premda svojoj tvari ostavlja da deluje silama koje je On dao, po zakonima i porecima koje je On zaveo za svagda i opredelio na trajnost. Ne deluje On svagde lično, iako je sve od Njega i premda bez Njega ništa ne biva. Uvek je gotov da i sam deluje, kada, po svojoj bezgraničnoj mudrosti i pravdi, vidi da je neophodno. Molitva je, pak, primalac Božijeg dejstva. A najbolja je: „Gospode, Ti sve znaš! Učini sa mnom kako sam hoćeš!“

ČETVRTAK

Legion mi je ime; jer nas je mnogo (Mk.5,9). Duhovi nisu telesni i zbog toga ne zauzimaju i ne ispunjavaju prostor, kao što je slučaj sa telima. Time se objašnjava fizička mogućnost prebivanja mnogih duhova u jednom čoveku. Naravstvena mogućnost takvog prebivanja sa strane duhova je shvatljiva usled njihove beznaravstvenosti, ili odsustva svakog načela naravi, a sa strane čoveka – usled mnogostukog dodirivanja njegovog duševnog ustrojstva sa mračnim oblastima nečistih sila. Ipak, time se objašnjava samo mogućnost, dok stvarnost useljenja besova podleže uslovima koje ne možemo da odredimo. Možemo samo reći da useljenje duhova ne biva uvek vidljivo i da se ne prepoznaje uvek po određenom ponašanju đavoimanih. Postoji useljenje duhova koje se ne pokazuje, tj. – skriveno. Postoji, opet i vlast duhova nad umovima mimo tela. U takvim slučajevima, oni umom rukovode kako hoće, putem strasti koje u njemu deluju. Pri tome, ljudi sve misle da sami dejstvuju, zbog čega postaju podsmeh nečistim silama. Šta tu da se radi? Budi pravi Hrišćanin i nikakva vražja sila te neće moći savladati.

PETAK

Vaskrsavši kćer Jairovu, Gospod vrlo zapreti njenim roditeljima da niko ne dozna za to (Mk.5,43). Time nam je ukazano: ne traži slavu, niti pohvale ljudske, makar tvoja dela bila takva da se ne mogu sakriti. Čini ono na šta te primorava strah Božiji i savest, a prema govoru ljudskom se drži kao da uopšte i ne postoji. I gledaj na svoju dušu: čim se makar malo nakrivi na tu stranu, odmah je vraćaj na svoje mesto. Želju da nas ljudi vide prouzrokuje čežnja za pohvalom. Kada primimo pohvalu, postižemo cilj. Međutim, ona podriva energiju i preseca duhovnu delatnost i, samim tim, produženje pohvala. Odatle proizilazi da sam sebe mrzi onaj koji želi da ljudi znaju njegova dobra dela. Nije loše ako ljudi nešto hvale. Jer, kako ne hvaliti ono što je dobro? Ti, pak, nemoj o tome da misliš, da očekuješ ili tražiš. Ako to sebi dopustiš, sasvim ćeš se pokvariti. Popuštanje u jednoj stvari dovodi i do druge. Učestalost u tome dovodi do stvaranja navike i čovek postaje hvalisav. A ako dođe dotle, već neće sva njegova dela biti pohvalna i pohvale će se smanjiti. Usled nedostatka pohvala sa strane, počeće samohvalisanje, koje je Gospod nazvao trubljenjem pred sobom. To je još gore. Duša postaje sitničava, traži lažan sjaj, i istinskog dobra više od nje ne očekuj.

SUBOTA

A najveći između vas da vam bude sluga (Mt.23,11). Saglasio reči Gospodnjoj, veličina se ne meri rodom, ni vlašću, ni merom sposobnosti i umeća, nego umenjem činjenja dobra za druge. Najveći je onaj ko najneumornije i najšire deluje u tom smislu. Onaj ko je u porodici najveći, na sebe uzima brigu o svim članovima. Svoju čast i preimućstvo vidi u tome da sve podmiri i svima učini dobro. Ko, pak, u hrišćanskoj zajednici xoće da bude najveći, mora na sebe da primi brigu o hrišćanskom blagostanju svih onih u čijem se krugu nalazi, i u onoj vrsti delatnosti koju je za sebe izabrao. Bolje reći: neka odbaci svaku misao o veličini i prihvati se srdačne brige o tome da koliko je više moguće posluži na dobro onih koji ga okružuju. Tako će biti najveći u očima Božijim, a može biti, i kod ljudi. Kad bi svi najveći ovaj zakon Hristov načinili zakonom svoje savesti – odmah bi se među nama zacarilo blagostanje i izobilje! No, rđavo je t što se veličina kod nas brzo okreće u služenje sebi i svojim interesima, i što se gotovo uvek dešava da ona zahteva usluge za sebe, a ne da drugima služi. Savest se, pri tome, umiruje ispravnošću vođenja oficijelnih poslova. Zbog toga imamo mnogo velikih, ali dobro ne uspeva među nama, te dobre ustanove ne prinose dobro koje se od njih očekuje.

NEDELJA ČETRNAESTA PO DUHOVIMA

Car načini svadbu za svoga sina i posla po zvanice. Posla jednom, pa drugi put. Međutim, zvanice ne dolaze zbog žitejskih briga: jedan je otišao u polje svoje, drugi u trgovinu. Upućen je nov poziv u drugim sferama i bračna palata se napunila. Među ostalima, našao se jedan koji nije bio odeven u svadbeno ruho. Zbog toga je izbačen (Mt.22,2-14). Smisao priče je jasan. Svadba je – Carstvo nebesko, poziv – propoved Jevanđelja, oni koji su odbili poziv – neverujući, a bez svadbenog ruha – verujući, ali bez života po veri. Ko kojoj grupi ljudi pripada, neka sam prosudi. Da smo zvani – jasno je. Međutim, da li verujemo? Opet, moguće je, kao pod opštim imenom, biti i među verujućima, a u stvari biti bez vere. Jedan uopšte ne misli o veri, te je kod njega uopšte i nema, a drugi nešto i zna o veri i iz vere, i time je zadovoljan; jedan krivo tumači veru, a drugi se sasvim neprijateljski odnosi prema njoj. Pa ipak, svi se ubrajaju u Hrišćane, premda kod njih nema ničeg hrišćanskog. Ukoliko ti veruješ, ispitaj da li su sa tvojom verom saobrazna tvoja ocećanja i dela – tj. ruho
duševno – zbog kojih te Bog vidi odevenim ili neodevenim za svadbu. Mogyće je čak i dobro poznavati veru i revnovati za nju, a u životu služiti strastima, tj. odevati se u sramnu odeću greholjubive duše. Kod takvih je jedno na rečima, a drugo u srcu. Na jeziku je: „Gospode, Gospode! „, a unutra: „Izgovori me“. Razmislite da li ste u veri, i posebno, da li ste u svadbenom ruhu vrlina ili u sramnim dronjcima grehova i strasti.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Prorok……sve se je ispunilo šta je on predvideo. Ama, baš SVE!Nesme se zaboraviti , da je on ovo pisao u 19-om veku.

  2. Odusevljena sam knjigom i drago mi je da sam je otkrila,dopada mi se kao i Prolog a on mi je omiljena knjiga!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *