NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?

 

KAKO IZLEČITI BOLESTI DUŠE?
 
DA LI JE ZA HRIŠĆANINA-POČETNIKA KORISNO DA BLIŽNJE UČI DELIMA VERE?
 
Na tlu ovakve neduhovne revnosti, sujetne „vatrene pobožnosti“ i unutrašnje uobraženosti često niče strast za držanjem pridika bližnjima. U naše vreme je postalo uobičajeno da svako savetuje i uči moralu bližnjeg, iako se vrlo često za učitelje samoproglašavaju oni koji ne samo da su načinili tek par koraka u hrišćanskom životu, nego tek što su zavirili u njega kroz otškrinuta vrata. Kako često se danas dešava da čovek koji je čitav život proveo u neverju i gresima odmah posle pokajanja i promene načina života, posle nekoliko odlazaka u crkvu ili nekoliko dana boravka u manastiru, posle upoznavanja najosnovnijeg hrišćanskog učenja, pravila i crkvenog poretka, odmah počinje da uči i obliči svoje bližnje – prijatelje i rođake, da ih prekoreva zbog neverja, necrkvenosti i, čak, da ih optužuje da služe satani i tome slično.
Često se može videti da novoverujući, koji tek što je ostavio svoj grešni život, odmah počinje da uči, savetuje i ispravlja svoje bližnje, da ih „obraća“ u veru, da „spasava“ njihove duše, a sam se uskoro sapliće, pada i vraća se ranijem grehovnom životu, te oni koje je on obličio, onda samom Hrišćanstvu počinju da pripisuju beskorisnost i nemoć, čime se još više odvraćaju od Crkve i Boga.
Većina nas čim pročita nešto poučno ili zapamti neku zanimljivu misao iz duhovnih knjiga, odmah žuri da je prenese bližnjem da bi ga podučio, da bi ga urazumio, žuri da mu da savet o tome kako da primenjuje ovo ili ono otačko pravilo, iako ni sam još nije u svom životu primenio ova pravila, niti ima nameru da ih primeni.
Vrlo često se danas dešava da oni koji su poverovali u Boga ne žive zaista verom hrišćanskom, već razumom usvojivši samo pojedine aspekte hrišćanskog učenja, prepričavaju iste bližnjima, a da sami zapravo i ne koriste ovo bogatstvo. Danas je veoma rasprostranjena pojava da čitav čovekov religijski život započinje i završava se samo u glavi, ne dolazeći uopšte do srca. Religijska znanja ulaze preko sluha, preko razuma, čovek ih intelektualno analizira i promišlja, „prevodi“ na svoj jezik i svoju meru, i onda ih odmah potom iznosi napolje, kao nešto što je plod njegovog duhovnog iskustva i samog života. Ali, takvo znanje, koje čovek nije sam iskusio, za koje nije postradao i stekao ga delatnim životom i borbom jeste prazno znanje. Čovek koji se ne uči iz duhovnog iskustva, nego iz knjiškog znanja je, po rečima prep. Isaaka Sirijskog, sličan umetniku koji, obećavajući vodu žednome, crta vodu bojama na zidu. Nesreća je i u tome što onaj ko je sebe prerano posvetio poučavanju drugih sam ostaje bez duhovnog ploda, jer je strast poučavanja drugih velika prepreka da se čovek bavi sobom, da vidi sebe, svoje nemoći i da traži izlečenje najpre za sebe samog.
U osnovi ovakvog nepravilnog učenja drugih pameti opet leži taština, nadmenost i gordost uma. Takođe, to mogu da budu sklonost ka besposličenju, težnja da čovek izbegne težak rad na unutrašnjoj borbi protiv ogrehovljenog sebe i da ovaj rad zameni lakim – tj. da savetuje druge. Svet je uvek bolovao i danas boluje od ove strasti. Svako ko se imalo isticao po intelektu uvek je težio da uči i preobraća druge svojim izmišljotinama. Filosofi, religijski mislioci, propagatori jeresi su snažno pokušavali da rasprostrane svoja zabludna učenja. Svaka religijska sekta želi da ulovi u svoje mreže koga god može. Dakle, postoji mnoštvo bezblagodatnih pobuda da čovek propoveda i druge uvlači u svoju lažnu veru. I upravo zbog toga ne smemo da imamo poverenja u ovaj svoj unutrašnji poriv za „revnovanjem“ i „obraćanjem“ bližnjih na „pravi put“, jer mi nismo Sveti Apostoli niti Sveti Oci – svetlosnici Crkve, koji su to činili blagodaću Božijom. Uvek će pre biti da nas na to „revnovanje“ podstiču zle strasti koje se kriju u nama, koje nas time prelešćuju da brigu o spasenju svoje duše zamenimo navodnom brigom za druge i da, na taj način, „spasavajući“ ustvari sami duhovno poginemo. „Braćo moja, ne budite mnogi učitelji, znajući da ćemo većma biti osuđeni“ upozorava apostol Jakov (Jakovlj. 3, 1).
Evo šta o tome govore Sveti Oci: „Nemoj početi da učiš druge pre vremena: jer ćeš inače sve vreme tvoga života biti oskudevati u rasuđivanju“ (11, str. 368, st. 134).
Ava Pimen Veliki savetuje: „Učiti bližnjeg je podjednako protivrečno sa smirenomudrenošću, kao i obličiti ga“ (11).
Ava Isaija opominje: „Opasno je učiti bližnjeg pre vremena da sam čovek ne bi upao u ono na šta učenjem upozorava bližnjeg. Onaj ko pada u greh ne može da uči drugoga kako da u njega ne pada“ (11, str. 131, st. 74).
Isti dalje upozorava: „Čovekova želja da uči druge, priznajući samim tim sebe sposobnim za to, prouzrokuje pad njegove duše. Oni koji se rukovode umišljenošću i koji bližnjeg žele da „dovedu“ u stanje bestrašća, vode ustvari svoju dušu u jadno stanje. Znaj i budi uveren da, učeći bližnjeg svog da učini ovo ili ono, deluješ kao oruđe kojim rušiš svoju kuću, dok istovremeno pokušavaš da sagradiš kuću bližnjeg“ (11, str. 122, st. 217).
Prep. Isaak Sirijski: „Dobro je bogoslovstvovati radi Boga, ali je bolje da čovek sebe učini čistim za Boga. Bolje ti je da, pošto znaš i imaš iskustvo, ćutiš nego da zbog oštrine uma tvoga, kao reka, iz tebe izvire učenje. Korisnije ti je da se potrudiš da grehom umrtvljenu svoju dušu vaskrsneš usmeravanjem svojih misli ka Božanstvenom nego da vaskrsavaš mrtve.
Mnogi su činili čuda, vaskrsavali mrtve, trudili se da obraćaju zabludele i činili velika čuda: njihovim rukama mnogi su bili dovedeni do Bogopoznanja, no i posle svega toga isti ovi, koji su oživljavali druge, padali su u mrske i gnusne strasti, pogubljivali sebe same i mnogima su postajali sablazan kada su njihova dela postala javna, a to se zbilo zato što su još uvek bili bolesni dušom i nisu se brinuli za zdravlje svojih duša…“ (2, sl. 36).
„Čak i ako otkupiš stotine robova Hrišćana iz ropstva zlih ljudi i daš ovim ljudima slobodu, to te neće spasti ako pri tom sam ostaješ u ropstvu svojih strasti“ (7, gl. 1).
„Tek kada čovek stekne mir, on iz sebe na druge može da izliva svetlost prosvećenja razuma“ (iz žitija prepodobnog Serafima Sarovskog, koji se praznuje 19. jula po crkvenom kalendaru).
„Prva obaveza verujućega je da očisti sebe od strasti…“ (13).
„Taština i umišljenost vode ljude da uče i podučavaju druge. Ali, oni se ne brinu za vrednost svog saveta! Oni ne pomišljaju na to da bližnjem lošim savetom mogu da nanesu neizlečivu ranu…“ (9, t. 5, str. 77).
„Ali, za savet, za rukovodstvo nije dovoljno da čovek bude pobožan, on uz to treba da ima i duhovno iskustvo, a ponajviše duhovno pomazanje…“ (9, t. 4, pismo 18).
„Ako se čovek, pre nego što ga Istina očisti, bude rukovodio svojim nadahnućem on će i sebi i drugima svetleti ne čistom svetlošću, već svetlošću pomešanom, obmanjujućom, zato što u srcu njegovom ne živi čisto dobro nego dobro koje je, više ili manje, pomešano sa zlom“ (10, pismo 51).
Ava Isaija je ovako govorio: „Kako mogu da znam da li sam ugodio Bogu da bih mogao da kažem bratu – postupi ovako ili onako. Sam se još uvek nalazim pod jarmom pokajanja zbog grehova svojih“ (11, str. 121, st. 79).
„Dobra osećanja su ćutljiva. Izlivanje kroz reči više traže egoistička osećanja da bi iskazala ono što laska našem samoljublju i što može da nas pokaže, kako nam se čini, u boljem svetlu“ (7).
„Svako od nas više treba da se brine o sebi samom, o svojoj duši i o svojoj sopstvenoj duševnoj koristi, zato što će, po rečima Apostolovim, svako od nas sam za sebe dati odgovor Bogu. Kod nas se sve zamrsilo upravo zbog toga što smo svi mi skloniji da učimo druge i što pokušavamo ne samo da ih ubedimo nego i da ih razuverimo…“ (Prep. Amvrosije Optinski, Iz pisama).
„Još nisam ni počeo podvige pobožnosti, a već sam se zarazio sujetom. Još nisam stigao da stupim ni u predvorje, a već maštam o unutrašnjem svetilištu. Još nisam ni počeo da živim Bogougodnim životom, a već učim svoje bližnje. Još nisam saznao šta je istina, a želim da budem nastavnik drugima. Dušo moja! Sve ti je darovao Gospod misao, razum, znanje, rasuđivanje, saznaj ovda šta je korisno za tebe. Kako maštaš o tome da svetliš drugima kada si sama još uvek zaronjena u tamu? Izleči najpre samu sebe, a ako ne možeš, oplakuj svoje slepilo“ (2).
Dakle, kao što se vidi iz reči Svetih Otaca nije za svakoga korisno da poučava, savetuje i rukovodi, iako nam to izgleda vredno i pohvalno; od najveće važnosti za svakoga je zadubljivanje u sebe, poznanje svojih nemoći i traženje leka za njih.

Jedan komentar

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *