НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

 

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?
 
КАДА ПОСЛУШАЊЕ НИЈЕ УГОДНО БОГУ?
 
Сви добро знају да је послушање од кључне важности у духовном животу, и како су опасни самовоља и уздање само у себе.
Ава Доротеј каже: „Не знам за другачији пад осим оног кад човек слуша себе самог. Видиш ли некога ко је пао, знај да је слушао себе. Ништа није опасније, нема ничег погубнијег од овога… Нема несрећнијих људи и људи ближих погибељи од људи који немају наставника на путу Божијем. Лист испочетка увек бива зелен, свеж и леп, али потом почиње да се суши, отпада и на крају га газе. Тако и човек којим нико не руководи спочетка увек има ревност за пост, бдење, тиховање, послушање и друге врлине, а затим се код њега ова ревност мало по мало хлади, и он се – немајући никога ко би га духовно упућивао, подржавао и разбуктавао у њему ову ревност – неосетно суши, пада и постаје, на крају, роб у власти непријатеља који раде са њим шта хоће“ (5, поука 5).
Међутим, послушање може бити истинско и духовно, а може бити телесно и човекоугодничко.
„Истинско послушање јесте послушање Богу, Богу Јединоме. Онај ко не може сам по себи да буде послушан Богу, треба да себи узме за духовног помоћника човека којем је послушање Богу боље познато“ (10, писмо 90). Духовник којег слушамо мора, заиста, јасно да разуме вољу Божију и да има трезвен поглед на духовни живот, јер у супротном може
110
да нам нашкоди. И опет, треба правити разлику између потчињавања, одсецања своје воље и послушања. Морамо се потчињавати не само црквеним властима него и грађанским, наравно када то не нарушава законе наше вере. Морамо увек и у свему, колико је год то могуће, трудити да одсецамо своју вољу, не само пред људима већ и пред околностима, верујући да се све што се око нас дешава дешава по Промислу Божијем. Наравно, да ово увек треба чинити са расуђивањем, треба разликовати ствари које су штетне по душу од оних које нису, и ако души прети опасност не само да не треба да се повинујемо туђој вољи него треба и одлучно да јој се супротставимо. Исто овакво одсецање своје воље је потребно и у односима са недуховним руководиоцима, којима треба да се повинујемо искључиво у ономе што није штетно по нас. Али, када је реч о важним питањима, која усмеравају сам наш духовни живот, оваквим недуховним наставницима се не смемо препуштати, већ по овим питањима морамо да се обраћамо само духовним лицима, која су заиста (у то морамо бити сигурни!) верна и опитна у Православљу, која имају јасан духовни поглед и добро познају учење Светих Отаца. Само према таквим духовницима може да постоји истинско послушање. Слепо се препустити човеку са извитопереним схватањем православног учења значи и сам прихватити ову извитопереност, значи да човек тиме постаје извршилац не Божије воље већ болесне људске воље, и то без обзира на то да ли је овај недуховни наставник монах, јереј или архијереј.
Свети Оци говоре: „Буди свима послушан у сваком добром делу, само немој да следиш похлепне нити среброљупце нити љубитеље света да твоје послушање не би било дело ђаволско“ (2, сл. 9). „Слушај оног саветника који, пошто све испита, уме са стрпљењем да размотри оно што треба да се размотри у твојој ствари, и који може тачно да ти укаже на оно што је заиста корисно за тебе (2).“
„За саветовање других, за духовно руковођење другима није довољно да човек буде побожан; он мора да има духовно искуство, пре свега духовно помазање. Такво је о овом предмету учење Светог Писма и Светих Отаца. Побожан, али неискусан саветник пре може да збуни него да донесе корист“ (9, т. 4, писмо 18).
„У овом смислу оставља завештање и Апостол: иНе будите робови људима“ (1. Кор. 7, 23). Он наређује да се и само служење слуга господарима извршава духовно, али не у смислу „човекоугађања“, већ у смислу творења воље Божије кроз спољашње служење људима. И још: „Не радећи само привидно као да угађате људима, него као слуге Христове, творећи вољу Божију од срца“ (Еф. 6, 6); и: „Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов“ (Гал. 1, 10).
„Од истинског послушања рађа се и истинско смирење: милост Божија посећује истинско смирење. Од неправилног и човекоугодног послушања, рађа се лажно смирење, које човека удаљава од дарова Божијих и чини га сасудом сатане“ (11, стр. 116).
Нарочито је жалосно кад се искушеник труди да подражава потпуно послушање, да у потпуности одбаци расуђивање и да се потчини речи наставника као што је то било код древних Отаца, када је и наставницима и ученицима руководио Дух Свети. У наше, пак, време готово да се не могу наћи људи који би правилно могли да духовно руководе и упућују друге, тим пре што има много учитеља који су и сами заблуди и то у веома битним питањима вере. Несрећа је када ученик таквог неискусног учитеља почне да прихвата сваку учитељеву реч и поуку као савршену истину и да их до краја следи.“
„Послушање је чудо вере! То може да учини само Бог. И остварили су га они људи којима је Бог дао овај дар. Међутим, када људи сопственим напором пожеле да достигну оно што једино Бог даје, њихов труд бива безуспешан и јалов: тада они личе не оне зидаре тврђаве који се помињу у Јеванђељу и који започињу зграду, немајући средстава да је заврше“ (9, т. 4, писмо 54).
„Изучавај Божанствено Писмо,“ говори Св. Симеон Нови Богослов, и књиге Светих Отаца, нарочито оне које се баве (хришћанском) праксом, да би све могао да упоредиш са њиховим учењем и видиш све као у огледалу, и да оно што је код тебе у складу са Светим Писмом усвојиш и задржиш, а оно што је лажно и лоше да препознаш и одбациш да не би био преварен. Знај да се у наше време појавило много превараната и лажних учитеља“ (1, т. 5, стр. 33).
Св. Игнатије (Брјанчанинов) је много говорио о послушању, о томе какво је оно било у древном монаштву, као и о томе да такво послушање није дато нашем времену. Преп. Касијан Римљанин каже да су египатски Оци тврдили да је добро духовно руководити и бити добро духовно руковођен својствено мудрима, и кажу да је то највећи дар и благодат Светога Духа. Неопходан услов за такво послушање јесте духоносни наставник који је у стању да, вољом Светога Духа, умртвљава палу вољу онога ко му се потчињава у Господу и, у овој палој вољи, све страсти.
Очигледно је да умртвљавање пале воље, које се тако величанствено и победоносно извршава вољом Духа Божијег, не може бити извршено палом вољом наставника, тј. кад је сам наставник још увек поробљен страстима“ (9, т. 5, стр. 71).
Под маском послушања могу са скривати разне пристрасности, чак, и страст похоте. Уопште, све што је прекомерно и није осољено духом истинског смирења и богоугађања обавезно бива оскрнављено неком нечистотом и подвргнуто демонском исмевању.

Један коментар

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *