НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

 

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?
 
ДА ЛИ ЈЕ ЗА ХРИШЋАНИНА-ПОЧЕТНИКА КОРИСНО ДА БЛИЖЊЕ УЧИ ДЕЛИМА ВЕРЕ?
 
На тлу овакве недуховне ревности, сујетне „ватрене побожности“ и унутрашње уображености често ниче страст за држањем придика ближњима. У наше време је постало уобичајено да свако саветује и учи моралу ближњег, иако се врло често за учитеље самопроглашавају они који не само да су начинили тек пар корака у хришћанском животу, него тек што су завирили у њега кроз отшкринута врата. Како често се данас дешава да човек који је читав живот провео у неверју и гресима одмах после покајања и промене начина живота, после неколико одлазака у цркву или неколико дана боравка у манастиру, после упознавања најосновнијег хришћанског учења, правила и црквеног поретка, одмах почиње да учи и обличи своје ближње – пријатеље и рођаке, да их прекорева због неверја, нецрквености и, чак, да их оптужује да служе сатани и томе слично.
Често се може видети да нововерујући, који тек што је оставио свој грешни живот, одмах почиње да учи, саветује и исправља своје ближње, да их „обраћа“ у веру, да „спасава“ њихове душе, а сам се ускоро саплиће, пада и враћа се ранијем греховном животу, те они које је он обличио, онда самом Хришћанству почињу да приписују бескорисност и немоћ, чиме се још више одвраћају од Цркве и Бога.
Већина нас чим прочита нешто поучно или запамти неку занимљиву мисао из духовних књига, одмах жури да је пренесе ближњем да би га подучио, да би га уразумио, жури да му да савет о томе како да примењује ово или оно отачко правило, иако ни сам још није у свом животу применио ова правила, нити има намеру да их примени.
Врло често се данас дешава да они који су поверовали у Бога не живе заиста вером хришћанском, већ разумом усвојивши само поједине аспекте хришћанског учења, препричавају исте ближњима, а да сами заправо и не користе ово богатство. Данас је веома распрострањена појава да читав човеков религијски живот започиње и завршава се само у глави, не долазећи уопште до срца. Религијска знања улазе преко слуха, преко разума, човек их интелектуално анализира и промишља, „преводи“ на свој језик и своју меру, и онда их одмах потом износи напоље, као нешто што је плод његовог духовног искуства и самог живота. Али, такво знање, које човек није сам искусио, за које није пострадао и стекао га делатним животом и борбом јесте празно знање. Човек који се не учи из духовног искуства, него из књишког знања је, по речима преп. Исаака Сиријског, сличан уметнику који, обећавајући воду жедноме, црта воду бојама на зиду. Несрећа је и у томе што онај ко је себе прерано посветио поучавању других сам остаје без духовног плода, јер је страст поучавања других велика препрека да се човек бави собом, да види себе, своје немоћи и да тражи излечење најпре за себе самог.
У основи оваквог неправилног учења других памети опет лежи таштина, надменост и гордост ума. Такође, то могу да буду склоност ка беспосличењу, тежња да човек избегне тежак рад на унутрашњој борби против огреховљеног себе и да овај рад замени лаким – тј. да саветује друге. Свет је увек боловао и данас болује од ове страсти. Свако ко се имало истицао по интелекту увек је тежио да учи и преобраћа друге својим измишљотинама. Философи, религијски мислиоци, пропагатори јереси су снажно покушавали да распростране своја заблудна учења. Свака религијска секта жели да улови у своје мреже кога год може. Дакле, постоји мноштво безблагодатних побуда да човек проповеда и друге увлачи у своју лажну веру. И управо због тога не смемо да имамо поверења у овај свој унутрашњи порив за „ревновањем“ и „обраћањем“ ближњих на „прави пут“, јер ми нисмо Свети Апостоли нити Свети Оци – светлосници Цркве, који су то чинили благодаћу Божијом. Увек ће пре бити да нас на то „ревновање“ подстичу зле страсти које се крију у нама, које нас тиме прелешћују да бригу о спасењу своје душе заменимо наводном бригом за друге и да, на тај начин, „спасавајући“ уствари сами духовно погинемо. „Браћо моја, не будите многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени“ упозорава апостол Јаков (Јаковљ. 3, 1).
Ево шта о томе говоре Свети Оци: „Немој почети да учиш друге пре времена: јер ћеш иначе све време твога живота бити оскудевати у расуђивању“ (11, стр. 368, ст. 134).
Ава Пимен Велики саветује: „Учити ближњег је подједнако противречно са смиреномудреношћу, као и обличити га“ (11).
Ава Исаија опомиње: „Опасно је учити ближњег пре времена да сам човек не би упао у оно на шта учењем упозорава ближњег. Онај ко пада у грех не може да учи другога како да у њега не пада“ (11, стр. 131, ст. 74).
Исти даље упозорава: „Човекова жеља да учи друге, признајући самим тим себе способним за то, проузрокује пад његове душе. Они који се руководе умишљеношћу и који ближњег желе да „доведу“ у стање бестрашћа, воде уствари своју душу у јадно стање. Знај и буди уверен да, учећи ближњег свог да учини ово или оно, делујеш као оруђе којим рушиш своју кућу, док истовремено покушаваш да саградиш кућу ближњег“ (11, стр. 122, ст. 217).
Преп. Исаак Сиријски: „Добро је богословствовати ради Бога, али је боље да човек себе учини чистим за Бога. Боље ти је да, пошто знаш и имаш искуство, ћутиш него да због оштрине ума твога, као река, из тебе извире учење. Корисније ти је да се потрудиш да грехом умртвљену своју душу васкрснеш усмеравањем својих мисли ка Божанственом него да васкрсаваш мртве.
Многи су чинили чуда, васкрсавали мртве, трудили се да обраћају заблуделе и чинили велика чуда: њиховим рукама многи су били доведени до Богопознања, но и после свега тога исти ови, који су оживљавали друге, падали су у мрске и гнусне страсти, погубљивали себе саме и многима су постајали саблазан када су њихова дела постала јавна, а то се збило зато што су још увек били болесни душом и нису се бринули за здравље својих душа…“ (2, сл. 36).
„Чак и ако откупиш стотине робова Хришћана из ропства злих људи и даш овим људима слободу, то те неће спасти ако при том сам остајеш у ропству својих страсти“ (7, гл. 1).
„Тек када човек стекне мир, он из себе на друге може да излива светлост просвећења разума“ (из житија преподобног Серафима Саровског, који се празнује 19. јула по црквеном календару).
„Прва обавеза верујућега је да очисти себе од страсти…“ (13).
„Таштина и умишљеност воде људе да уче и подучавају друге. Али, они се не брину за вредност свог савета! Они не помишљају на то да ближњем лошим саветом могу да нанесу неизлечиву рану…“ (9, т. 5, стр. 77).
„Али, за савет, за руководство није довољно да човек буде побожан, он уз то треба да има и духовно искуство, а понајвише духовно помазање…“ (9, т. 4, писмо 18).
„Ако се човек, пре него што га Истина очисти, буде руководио својим надахнућем он ће и себи и другима светлети не чистом светлошћу, већ светлошћу помешаном, обмањујућом, зато што у срцу његовом не живи чисто добро него добро које је, више или мање, помешано са злом“ (10, писмо 51).
Ава Исаија је овако говорио: „Како могу да знам да ли сам угодио Богу да бих могао да кажем брату – поступи овако или онако. Сам се још увек налазим под јармом покајања због грехова својих“ (11, стр. 121, ст. 79).
„Добра осећања су ћутљива. Изливање кроз речи више траже егоистичка осећања да би исказала оно што ласка нашем самољубљу и што може да нас покаже, како нам се чини, у бољем светлу“ (7).
„Свако од нас више треба да се брине о себи самом, о својој души и о својој сопственој душевној користи, зато што ће, по речима Апостоловим, свако од нас сам за себе дати одговор Богу. Код нас се све замрсило управо због тога што смо сви ми склонији да учимо друге и што покушавамо не само да их убедимо него и да их разуверимо…“ (Преп. Амвросије Оптински, Из писама).
„Још нисам ни почео подвиге побожности, а већ сам се заразио сујетом. Још нисам стигао да ступим ни у предворје, а већ маштам о унутрашњем светилишту. Још нисам ни почео да живим Богоугодним животом, а већ учим своје ближње. Још нисам сазнао шта је истина, а желим да будем наставник другима. Душо моја! Све ти је даровао Господ мисао, разум, знање, расуђивање, сазнај овда шта је корисно за тебе. Како машташ о томе да светлиш другима када си сама још увек зароњена у таму? Излечи најпре саму себе, а ако не можеш, оплакуј своје слепило“ (2).
Дакле, као што се види из речи Светих Отаца није за свакога корисно да поучава, саветује и руководи, иако нам то изгледа вредно и похвално; од највеће важности за свакога је задубљивање у себе, познање својих немоћи и тражење лека за њих.

Један коментар

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *