НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

 

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?
 
КАКО ДУШЕВНА И ТЕЛЕСНА ЛАЖ-РЕВНОСТ СПОЉА МОЖЕ ДА ИЗГЛЕДА КАО СВЕТА И ПОБОЖНА РЕВНОСТ?
 
Људи који имају високо мишљење о себи и који себе сматрају заиста верним слугама Божијим често се распламсавају телесном и душевном ревношћу, почињу пажљиво да посматрају људе из своје околине, да их осуђују и обличе разне њихове преступе и грехе против црквеног реда и поретка. „Обманути лажним поимањем ревности, неразумни ревнитељи мисле да, предајући се тој и таквој ревности, подражавају Светим Оцима и Светим Мученицима, заборавивши да они, нису свеци већ грешници. Ако су Свети и обличили грешнике и нечастиве људе, обличили су их по Божијој заповести, по својој обавези, по заповести Светога Духа, а не по заповести својих страсти и демонских нашаптавања. Онај ко самовољно реши да обличи брата или да га критикују, показује да себе сматра разумнијим и врлијим од онога кога разобличава, а он тако поступа зато што га је обузела страст или су га обмануле демонске помисли“ (9, т. 5, стр. 275).
У сваком од нас врло дубоко скрива се дух осуђивања, из гордости, уображености, таштине, злобе и других страсних побуда ми стално код ближњих тражимо и проналазимо мноштво недостатака, грешака и погрешака. Ако, притом, себе почнемо да оправдавамо, говорећи да то чинимо из тобожње 100
ревности, ми тада уствари поступамо руковођени страстима. Ми почињемо острашћено да преувеличавамо немоћи и недостатке наших ближњих, да приказујемо њихове погрешке у најужаснијем и најодвратнијем светлу, да распаљујемо у себи и негодовање и гнев према другима, нестрпљиву жељу да обличимо и „исправљамо“ друге; упињемо се да их „опамећујемо“, понекад, чак, и да их понижавамо, мислећи да нас на то покреће наша „побожност“. Оваква лажна, ватрена ревност увек води ка подозривости, сумњичавости, клевети, суровости, мржњи и штети по сопствену душу.
Када ближњи не прихватају наше обличење, оваква слепа ревност изазива у нама злопамћење и осветољубивост према њима, а када нам се ближњи покоре, у нама се рађа ташто задовољство.
Велика је несрећа када се лажни ревнитељи дрзну да се мешају у црквене ствари, када по жељи свог страсног срца и распаљеног ума намеравају да „исправе“ оно што може да се исправи само дејством нарочите благодати Божије, посредством најдостојнијих светих људи, којима су јасно откривени путеви Божији. Како много несреће у духовном животу проузрокује оваква умишљена, болесна „брига“ за побожност ближњих, дрска „брига“ за духовно стање верника из наше околине, када ни сами не живимо заиста хришћански, немамо мира у својој души и удаљени смо од љубави према Богу и ближњима.

Један коментар

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *