НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

 

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?
 
КАДА НАША РЕВНОСТ ЗА ХРИШЋАНСКЕ ПОДВИГЕ НИЈЕ УГОДНА БОГУ?
 
Дрво врлина које није укорењено у животворном и дубоком тлу Христових заповести свагда бива изнутра изједено и расточено црвом таштине и лицемерја. Ми често, ни сами то не бивајући свесни, подстицаје и снагу за вршење видљивих и значајних дела добијамо од тајне жеље да стекнемо похвалу и славу од људи. Ова жеља тако дубоко лежи у нама, и тако се често и свуда среће у људима да се са правом може рећи да ретко које наше дело бива чисто од ове лицемерности. Њ у је веома тешко уочити у себи. Но, када се ситуација око нас промени, када одемо из средине у којој су се наши подвизи људима који нас окружују чинили узвишеним и изазивали њихову похвалу на наш рачун, одмах се показује да заједно са тим нагло опада и наше интересовање да те своје подвиге наставимо. Многи су то јасно примећивали када оду У манастир: манастирска самоћа и „монотоност“, одсуство пажње људи из света, бившега мирјанина, који је до доласка У манастир у свету живео подвижнички, врло често нагнају да се остави својих пређашњих подвига. И ускоро он једва и на једвите јаде носи чак и најједноставнија послушања, тежак му је и најмањи труд, нестрпљиво стоји на молитви у храму и т. сл. Међутим, када се у манастир дођу гости, када се појави мноштво нових лица (на пример, на велике празнике долазе верници-мирјани), овај искушеник одједном некако као да оживљује, постаје бодар и енергичан, нема у њему више никакве тромости, спреман је да учини све што му се наложи. Шта је узрок таквој промени расположења? Зар није у томе што ми, подвизавајући се у окружењу многих људи, из њихове пажње и похвале црпимо онај сок и енергију, која изнутра храни и покреће сву нашу световну, греховну делатност, а то је – гордост житејска, из које врло често израста и наша ревност за подвиге, и много тога другог што наводно чинимо Бога ради. А колико је само пута Сам Господ Исус Христос упозоравао Своје ученике и Своје следбенике да се чувају овог лицемерја, да не чине благочестива дела да би их људи видели, него тајно, пред Оцем Небеским.
Веома поучне приче о овоме срећу се у Отачнику.
Ава Јевстатије је причао о себи: „Док сам живео у свету никада нисам окушао храну пре заласка сунца. Када сам седео у продавници нисам испуштао књигу из руку: моји робови су продавали и примали робу, а ја сам непрестано читао. Средом и петком сам делио милостињу сиромашнима. Када би звона почела да звоне, журио сам у цркву и нико пре мене није у њу стизао. Када сам излазио из цркве позивао сам са собом убоге, који су ту били, у свој дом и они су са мном делили трпезу. Када сам стајао у цркви на бденију, никада нисам задремао и сматрао сам себе за великог подвижника. Сви су ме славили и поштовали…
Када ми је умро син, од велике туге сам се разболео и једва сам се опоравио. После тога сам се подвизавао колико сам могао и нисам се више дотицао своје жене: живео сам са њом као са духовном сестром. Када би се десило да видим монаха из скита, позивао бих га у своју кућу да подели хлеб са мном. Ове монахе сам питао за чуда која чине свети старци и мало по мало у мени се појавила жеља за монаштвом. Своју жену сам одвео у женски манастир, а сам сам пошао у скит код аве Јована којег сам познавао. Од њега сам примио монашки постриг. Блажени је осим мене имао још два ученика.
Сви су ме, видећи да сам нарочито усрдан у цркви, веома поштовали.
У скиту сам провео око пет месеци и веома је почео да ме узнемирава демон блуда, подсећајући ме не само на моју жену него и на робиње које сам имао у свом дому. Борба ми није давала да предахнем ни за тренутак. Светог старца сам гледао као ђавола и његове свете речи су ми изгледале као стреле које ме рањавају. Када сам стајао у цркви на бденију нисам могао да отворим очи од сна који ме је обузимао, тако да сам не једном, него неколико пута падао у очај. Мучио ме је и демон прождрљивости, мучио ме је толико да сам често узимао остатке хлеба и тајно јео и пио. Не треба много говорити, помисли су ме наводиле да изађем и побегнем из скита, да одем на исток, настаним се у граду у којем ме нико не познаје и да се тамо предам блуду или оженим. Пошто сам у таквој опседнутости прљавим и лукавим помислима провео петнаест месеци, једном сам сањао како се налазим у Александрији и долазим да се поклоним светом апостолу Марку. Кад: гле! Одједном ме је сусрело мноштво Етиопљана. Они ме ухватише и окружише, па као да се разделише на две групе. Донесоше црну змију, њоме ми свезаше руке, а другу змију савише у круг и ставише ми је око врата: још су ми друге змије ставили на рамена и оне су ми се припиле уз уши, а змијом су ме такође и опасали. Затим доведоше жене Етиопљанке које сам некада имао у свом дому и оне почеше да ме љубе и да ми пљују у лице. Њихов смрад ми је био неиздржив! Змије почеше да ми једу ноге, лице и очи, а Етиопљани који су стајали око мене отворише ми уста и гураше у њих кашиком нешто огњено, а затим ме напојише врелом смолом са сумпором…
Будући да сам од ових привиђења викао у сну, браћа су дошла и пробудила ме. Био сам сав обливен сузама. Уставши, пожурио сам код преподобног старца и, павши пред његове ноге, испричах му све по реду. Старац ми је објаснио значење свих мучења која сам видео и навео ми је њихов разлог – моје страсти и скривене помисли. Затим рече: знај, сине моје, да су добра дела која си чинио у свету била помешана са узношењем и гордошћу. Твоја бдења, твој пост, твоји стални одласци у цркву, милостиња коју си давао, све је то чињено под утицајем људске похвале. Због тога ни ђаво тада није хтео да те напада. Данас, пак, видевши да се се наоружао против њега он је устао против тебе. Старац ми је завештао да увек говорим о помислима које ме узнемирују и поучивши ме тако, пустио ме је да идем. Од тада сам почео да откривам своје помисли и да будем потпуно спокојан (11, стр. 102-105).
У напомени уз ову повест Св. Игнатије говори: „Монашки подвиг се заснива на истинском смирењу, сједињеном природно са одрицањем од свог „ја“ при чему монах узноси Бога над човеком и сву наду на спасење полаже у Бога. Насупрот томе, подвиг мирјанина, који се састоји од спољашњих дела, природно негује своје „ја“ и узноси човека над Богом. Због тога видимо да су многи грешници ступивши у монаштво постали велики Свеци, а да су познати подвижници из света, ступивши у монаштво, показали врло умерен успех, а неки су, чак, и пропали.“
„Треба испитати,“ говори свети Јован Лествичник, „због чега мирјани који су проводили свој световни живот у бдењу, посту и подвижништву, када пређу у монашки живот, на поприште духовног искуства, далеко од очију људских, остављају своје раније нечасно и лажно подвижништво. Видео сам много разнородно дрвеће врлина које су засадили мирјани, а које се храни таштином као гнојем са ђубришта, које се гаји да би га други видели и које се храни гнојем похвала људских.
Ово дрвеће се, будући пресађено на пусту земљу (монаштва) коју не посећују мирјани и у којој нема смрадне воде таштине, одмах осуши. Дрвећу које је васпитано у световној угодности није својствено да расте и доноси плод на суровом тлу монаштва“ (Лествица, беседа 2).
У Константинопољу су живела два рођена брата. Били су врло побожни и много су постили. Један од њих је отишао у Раифу, одрекао се света и замонашио се. После неког времена његов брат мирјанин је пожелео да посети монаха. Дошао је у Раифу и остао са монахом неко време. Приметивши да монах једе у девет сати (три поподне) он се саблазнио и рекао му: „Брате, када си живео у свету, ниси дозвољавао себи да једеш пре заласка сунца“. Монах му одговори: „Када сам живео у свету хранио сам се таштином, слушајући људске похвале: оне су ми олакшавале тежину подвига поста.“
Један брат је дошао на Хермејску гору код аве Теодора, старца великог живота и добродетељи, и рекао му: „Оче, шта да радим? Душа ми пропада.“ Старац ће на то: „Зашто тако, сине мој?“ Брат одговори: „Када сам водио живот мирјански, много сам постио и вежбао се у бдењу имао сам обилне сузе и умилење, осећао сам ревност у себи, а данас, пак, када сам се одрекао света и постао монах, не видим више у себи ниједну врлину.“
Старац му рече: „Веруј ми, сине мој, то што си напредовао у световном животу напредовао си због гордости и људске похвале, они су ти помагали, делујући у теби препредено. Твоје делање није било угодно Богу и ђаво те није узнемиравао и није се борио против тебе и није ометао твој успех. А данас, када види да си кренуо у рат против њега, он се наоружао и кренуо против тебе. Али, Богу је угоднији један псалам који данас изговараш са смирењем него хиљаде псалама које си изговарао док си био у световном животу.“
Брат на то рече: „Оче, ја данас уопште не постим, све врлине су ми одузете!“ Старац: „Брате, довољно ти је оно што имаш, са захвалношћу трпи и биће ти добро.“ Међутим, брат је остао упоран: „Заиста, погинула је душа моја.“
Тада му старац рече: „Брате, чувај се да не ослаби смиреномудреност твоја, нисам хтео да ти кажем оно што сад видим да сам принуђен да кажем зато што си у стању очајања До којег те је ђаво довео. Слушај пажљиво моје речи. Твоје мишљење да си имао врлине док си био у мирском животу припада гордости: тако је и фарисеј уништио сва своја добра дела. Сада, пак, кад мислиш да немаш ниједно добро дело, већ сама ова смирена мисао је довољна за твоје спасење. Тако је био оправдан и цариник који није учино ниједно добро дело. Грешан и лењ човек, али који се каје скрушеног срца Богу је угоднији од човека који чини многа добра дела и који је због њих заражен гордошћу.“
Брат, чувши ово, осети у својој души утеху и разрешење своје недоумице. Поклони се старцу до земље и рече: „Данас је твојим посредством спасена душа моја“ (11, стр. 336337, с. 1).
Све што је речено наравно не значи да се у свету не могу чинити истински добра дела нити да сви Хришћани морају да иду у манастир да би се спасли. Ово, такође, не значи ни да нам је боље да оставимо све спољашње подвиге да не бисмо пали у гордост и таштину. Ово треба да нас отрезни, мора да нас наведе на духовни опрез и стражење, јер у свету владају разне страсти, као што и говори апостол: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења (1. Јован. 2, 16). Свет је одувек живео овим духом, али ове погубне страсти су нарочито ојачале у људима нашега времена. Због тога се сваком нашем делу, које може да нам донесе похвалу или поштовање, уколико ге не осолимо духом смирења и самоунижења, обавезно прилепи погубна страст таштине и гордости. Наравно, треба се подвизавати у свету и врло брижљиво се трудити у свом спољашњем понашању, испуњавати мноштво телесних добрих дела и подвига, али човек све време треба будно да прати своје срце, да спољашње не би било чињено на штету унутрашњег. Да бисмо у овоме успели неопходно је да стално и правилно процењујемо вредност свеколиког нашег унутрашњег и спољашњег делања, да стално утврђујемо циљ и једног и другог, и стално проналазимо равнотежу једног и другог у своме животу.

Један коментар

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *