НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

 

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?
 
ГДЕ И КАКО СЕ НАУЧИТИ СВЕТОМ ПОКАЈАЊУ?
 
Човек може да се научи правилном покајничком расположењу душе непосредно, односно, може да нађе смиреног наставника који сам у себи има овај дух покајања и скрушеност, и да директно од њега наследи овај дубоки спасоносни и животворни уздах због своје јадне и пале душе, а уједно са тим и радосну наду на неизрециву милост Божију. Ако, пак, не нађе таквог учитеља, човек овом духу може да се научи ако пажљиво чита Свете Оце Цркве, уз нарочит труд да од њих прими ову науку смиреног самопосматрања, крајњег неповерења према себи у свему, опрезног односа према свим расположењима своје душе, према свим својим осећањима, науку свагдашњег смиравања себе, унутрашњег плача због себе, осећања сопствене ништавности, сазнања своје удаљености од Бога и несталности живота на овој земљи. Због тога је корисно читати древне Оце, а нарочито су поучни примери из живота монаха пустињака, јер су они нарочито напредовали у стицању покајничког плача и у смиреномудрености. У поукама преп. Јована Лествичника, синајског игумана, много се говори о томе како се под маском врлина често скривају тајнодејствујуће страсти. Правилно усмеравање у покајању дају поуке аве Доротеја, светих Варсануфија Великог и Јована Пророка. Мноштво важних савета може се наћи и код Отаца из каснијих времена, нарочито је корисна књига „Невидљива борба“ Никодима Светогорца. Доступна су и прекрасна писма Св. Теофана Затворника, покајничким духом се одликују поуке, писма и живот новијих Отаца, који су живели крајем прошлог и у првој половини нашег века, и који су претрпели невиђене прогоне патње.
Али, потребама наших последњих времена по духу, по приступачности, лепоти и снази речи највише одговара учење о покајању, о лукавству злих духова подробно изложено у књигама Св. Игнатија (Брјанчанинова). Оно као да представља сажето учење свих Отаца Цркве, разјашњено и применљиво на проблеме последњих, наших времена.
Навешћемо овде неке одломке из књига овог Оца који се односе на нашу тему и говоре управо о следећем: како пронаћи спасоносни пут, како разликовати истинско осећање Бога од лажног, од прелести, како себе сачувати од саблажњивог ласкања непријатеља.
На ова питања код Св. Игнатија налазимо јасан и одређен одговор: „Чуј, вољени брате, чуј, по чему се разликује дејство прелести од Божанственог дејства! Када прелест приступа човеку било као мисао или маштање или као истанчано мњење, било као неко привиђење које се види телесним очима, или као глас из света који се чује телесним ушима – она никад не приступа као господар са неограниченом влашћу него као заводница која од човека тражи пристанак и која после његовог пристанка задобија власт над њим. Увек је њено дејство, било да је оно унутар човека или споља, дејство из вана, и човек може да га одбаци. Прелест се увек среће са неком сумњом срца, у њу не сумњају једино они којима је она коначно завладала. Прелест никада не збира човека растројеног грехом, не умртвљује страсти у њему, не учи подвижника покајању, не умањује га пред самим собом, напротив, она у њему буди машту, чини да му се покрене крв, доноси му неку безукусну, отровну насладу, ласка му препредено, наводи га на охолост, у души подиже идола „ја“.
Божанствено дејство је нематеријално: не види се, не чује се, не очекује се, незамисливо је, није објашњиво никаквим поређењем, узетим из овог века, долази и делује тајанствено. Она најпре човеку показује његов грех, непрестано држи страхоту греха пред његовим очима, изазива у његовој души самоосуђивање, показује јој наш пад, ужасну, тамну и дубоку провалију у коју је пао наш род сагрешењем нашег праоца Адама…“ (9, т. 2, стр. 319).
Потом се „света истина у срцу јавља као тишина, спокој, јаснота, мир, покајничко расположење, удубљивање у себе, неуздање у себе, утешна нада на Бога. Лаж се, чак и кад је обучена у маску добра, препознаје по немиру, мраку неодређености, променљивости, забави, машти, или она само обмањује срце – доноси му лажно задовољство, опијеност собом, неку најасну мутну насладу. И ова наслада заведеног срца личи на привидну тишину којом је покривена површина дубоког тамног вира у којем живе грабљивице.
Пали људски ум није у стању да разликује добро и зло. Маскирано зло ће га готово увек лако преварити. И то је врло природно, јер је људски ум „млад“, а они који се против њега боре злим помислима имају искуство у борби, лукавству и лову на људске душе од више од седам хиљада година. Разликовање добра и зла припада срцу – то је његов посао. Али, опет је потребно време, потребно је истрајавање у јеванђељским заповестима да би срце стекло истанчаност укуса за разликовање правог вина од лажног… Док срце не стекне навику да разликује добро и зло, врло је користан искусан савет духовника или побожног ближњег – васпитаника Православне Цркве, једине свете, једине истините, који тражи и налази у повиновању њој истинску слободу… Изван непоколебљиве послушности Цркви нема ни истинског смирења ни истинског духовног расуђивања; тамо је власт тамног царства лажи и самообмане коју лаж производи…“ (9, т. 4, писмо 11).
„…Као што се ронилац се спушта у дубоко море да би нашао драгоцени бисер, тако су се и Свети Оци удаљавали у дубоке пустиње, тамо су се дубоко погружавали у себе, налазили различите драгоцене духовне бисере: смирење које је било слично Христовом, дечију једноставност и незлобивост, бестрашће слично анђеоском, расуђивање и мудрост духовну, – једном речју, налазили су Јеванђеље… Неки монах је рекао Сисоју Великом: „Налазим се у стању сталног сећања на Бога.“ Преподобни Сисоје му је одговорио: „То није велико, велико ће бити када себе будеш сматрао горим од сваке твари.“
Узвишено је занимање непрестано сећање на Бога! Али, ова је висина веома опасна када лествица према њој није утемељена на чврстом камену смирења.
Погледајте како се Свето Писмо подудара са Оцима! Писмо говори: „Јер жртве нећеш. Жртва је Богу дух скрушен, срца скрушена и понштена не одбацујеш, Боже“ (Пс. 51, 1617). Саме жртве паљенице људске треба да се заснивају на осећању духовног сиромаштва, на осећању покајања. Ако овога нема, Бог их одбацује.
… Нико, изгледа, није проникао у Јеванђеље као што су у њега проникли свети пустиножитељи. Они су Јеванђеље покушавали да остваре у самом животу, самим мислима и осећањима својим. Одликовали су се најдубљим смирењем; човеков пад је био стални предмет њиховог размишљања, њихово стално занимање је био плач због грехова.
У другом правцу су кренули подвижници и писци Западне цркве после одвајања ове цркве од Источне, Православне Цркве, и отпадања у погибељну таму јереси… Они одмах вуку себе и своје читаоце у висине недоступне почетницима, заносећи и себе и њега. Распламсала, често помахнитала маштовитост код њих замењује оно што је истински духовно, о којем они немају никаквог појма. Ову своју фантазију они сматрају за благодат.
Свети Оци Источне Цркве не воде свог читаоца у наручје ружичасте „љубави“ или на висину „визија“ – они га, напротив, наводе на разматрање његовог греха, његовог пада, воде га ка исповедању Христа као Искупитеља, до плача због себе пред милостивим Творцем. Они нас уче да најпре обуздавамо нечисте жеље нашег тела, што нас онда чини духовно отвореним и способним за духовну делатност. Затим се обраћају уму, исправљају његов начин размишљања и његово расуђивање, очишћујући га од помисли које је он усвојио после нашег пада и замењујући их мислима обновљене човекове природе, живо приказане у Јеванђељу.
Уз исправљање ума, Свети Оци се брину о исправљању срца, промени његових навика и осећања. Теже је очистити срце него ум: ум, уверивши се у исправност нове мисли, лако одбацује стару, лако усваја нову, али заменити навику навиком, својство својством, осећање другим супротним осећањем, то је труд, то је напет и дуготрајан рад, то је борба неописива. љутину ове борбе Оци изражавају на следећи начин: „Пролиј крв своју и прими дух.“ Дакле, треба умртвити све греховне жеље тела и крви, све покрете ума и срца, који зависе од тела и крви. И тело и ум и срце треба подредити духу. Крв и нерве покрећу многе страсти: и гнев, и среброљубље, и сластољубље, и таштина. Ове две последње нарочито распламсавају крв подвижника, који се не подвизавају онако како треба, чинећи их помахниталим фанатицима. Таштина пре времена жели да задобије духовна стања за која човек није способан због своје нечистоте, а пошто не може да достигне истину он измишља и фантазира. А сладострашће, присаједињујући своје деловање дејству таштине, производи у срцу заводничке, лажне радости, насладе и опијеност. Такво стање је стање самообмане. Сви они који се погрешно подвизавају налазе се у том стању…
Код Отаца Источне Цркве нема никакве фанатичне узбурканости крви. Они никада не падају у нездраве заносе, који су – пошто их је на Западу изазвала узбуркана крв – на истом том Западу изазивали крвопролића. Дела Светих Отаца одишу самоодрицањем, миомирисом Светог Духа, Који умртвљава страсти…“ (9, т. 4, писмо 44).
Св. Игнатије сведочи о томе да су из прелести и охолости произашле погубне јереси, расколи, безбожништво и богохулство. Очигледно је да је најнесрећнија последица прелести неправилна и штетна делатност – и по самог човека и по ближње, тј. то што се зло без обзира на његову очигледност и распрострањеност мало примећује и слабо схвата. Таквим обманутим људима се дешавају и несреће које су свима очигледне и веома трагачне.
„На Валаамском острву,“ прича владика, „у удаљеној пустиножитељној кућици живео је схимонах Порфирије. Он се подвизавао у молитви. Не знам тачно какав је подвиг то био. Судећи по омиљеном штиву схимонаховом, може се претпоставити да је био неправилан. Наиме, тај схимонах је веома ценио књигу западног писца Томе Кемпијског „0 подражавању Исусу Христу“ и њоме се руководио. Ова књига је, као што је то познато, написана по „мњењу“.
Тај Порфирије је једне вечери ујесен посетио старце скита близу којег се налазила његова пустиња. Кад се опраштао са старцима они су га упозоравали говорећи: „Немој случајно да идеш по леду, лед се тек ухватио и врло је танак.“ Порфиријева пустиња је од скита била одвојена дубоким заливом Ладошког језера, које је требало заобићи. Схимонах је говорио тихим гласом и са привидном скромношћу: „Постао сам врло лаган.“ Отишао је. После неког времена зачуо се очајнички крик. Старци из скита су се узнемирили и истрчали. Било је тамно, нису брзо нашли место на којем се несрећа догодила, нису брзо начин да извуку утопљеника: извукли су тело, које је душа већ била напустила.“ (9, т. 1, стр. 253-254).
„Блажена је душа која је увидела грех који се у њој угнездио! Блажена је душа која је у себи видела пад прародитеља, немоћ старог Адама! Такво виђење греха је духовно виђење, виђење ума, исцељење од заслепљености Божанственом благодаћу. Постећи и на коленима света Православна Црква моли Бога за виђење овог греха.
Блажена је душа која је у потпуности познала да је недостојна Бога, која је себе осудила као проклету и грешну! Она је на путу спасења, у њој нема самообмане. И обрнуто, онај ко себе сматра спремним да прими благодат, ко себе сматра достојним Бога, очекује и моли РБегов тајанствени долазак, говори да је спреман да прими, чује и види Господа, он обмањује себе, он је стигао на високи гребен гордости са којег се пада у мрачну провалију погибељи…
Осећање плача и покајања је једино што је потребно души која је приступила Господу са намером да од Њега добије опроштај својих грехова. То је добар удео! Ако си га изабрао, нека ти га нико не одузме! Немој ово благо да размениш за пуста, лажна и насилна осећања лажне благодати, немој себе да упропастиш ласкањем себи.
„Ако су неки од Отаца написали,“ говори преп. Исаак Сиријски, „да постоји чистота душе, да постоји њено здравље, бестрашће, да постоји боговиђење, они то нису написали да бисмо их ми тражили пре времена са ишчекивањем… Они у којима живи такво ишчекивање стекли су гордост и пад… Црква Божија је одбацила тражење уз очекивање високих Божијих дарова. То није знак љубави према Богу, то је болест душе.“
Сви Свети су себе сматрали недостојнима Бога: овиме су показали своје достојанство, које се састоји у смирењу.
Сви самообманути људи су себе сматрали достојнима Бога: овако су показали гордост која је завладала њиховом душом и демонску прелест. Неки други су примили зле духе који су се пред њима појављивали као анђели, и следили их; другима су се зли дуси јављали у свом правом виду и обмањивали их, показујући се као, наводно, побеђени њиховом молитвом, чиме су их низводили у гордост; неки су пуштали на вољу својој машти, узбуркавали своју крв, побуђивали у себи нервне покрете, па онда ово прихватали као благодатну насладу и падали у самообману, у потпуни мрак, и по свом духу се уврстили у одбачене духове.
Ако имаш потребу да беседиш са самим собом немој себи ласкати него се самопрекоревај. Горки лекови су нам корисни у нашем стању пада. Они који себи ласкају већ су овде на земљи добили своју награду – своју самообману, похвалу и љубав света противног Богу: у вечности немају шта да очекују осим осуде.
Свети Оци Источне Цркве, нарочито пустиножитељи, достизали су висине духовне и тада се све у њима сливало управо у покајање. Покајање је обухватало сав њихов живот, сву њихову делатност: оно је било последица виђења и сагледања сопственог греха.
Једног великог Оца су питали у чему треба да се састоји делање осамљеног монаха. Он је одговорио: твоја убијена душа стоји пред твојим очима и ти још питаш какво треба да буде твоје делање? Плач је суштинско делање истинског подвижника Христовог, плач је његово делање од ступања на подвиг до свршења подвига.
Виђење свог греха и покајање које оно рађа јесу делања која на земљи немају краја: виђење греха изазива покајање; покајањем се остварује очишћење, око ума које се постепено чисти почиње да примеђује недостатке које раније у својој помрачености уопште није примећивало“ (9, т. 2, стр. 122-127).
„Што се боље човек загледа у свој грех, што се више задубљује у плач због себе тиме је он отворенији и доступнији за Духа Светог, Који као лекар приступа само онима који су свесни да су болесни и напротив, одвраћа се од оних који су богати својом испразном охолошћу. Гледај и загледај се у свој грех! Не скидај погледа са њега! Одреци се себе, немај душу своју часну пред собом Сав се задуби у гледање свог греха, у плач због њега! Тада ћеш у своје време видети да је твој препород под дејством Светог Духа несхватљив, и још мање објашњив. Он ће ти доћи онда када Га не очекујеш, деловаће у теби када признаш да си Га потпуно недостојан!
Али, ако се у теби крије очекивање благодати, чувај се, у опасном си стању! Такво очекивање сведочи о притајеној таштини у којој се крије гордост. За гордошћу ће лако уследити и лако ће јој се прилепити прелест. Прелест је од ступање од Истине и Духа Светог који садејствује Истини, одступање у правцу лажи и одбачених духова који лажи садејствују. Прелест постоји већ и у таштини, постоји у придавању великог значаја себи, у самом очекивању благодати.“ (9, т. 2, стр. 320321).
„У својим молитвама се сасвим унеси у покајање. Постоји стање духовне обновљености – ти то знаш, а налазиш се у стању старог човека, и зато непрестано буди у светој тузи и спасоносој жалости. Одреци се себе! Немој имати душу своју часну пред собом по примеру светог апостола Павла. Оцењуј себе само уз осуду. Буди несебичан пред Богом. Никако себи не дозвољавај очекивање благодати, то је стање и учење оних који се налазе у самообмани и који су отпали од Истине. Труди се да видиш свој грех и да заплачеш због њега – то је твој посао. А Бог ће учинити Своје, зато што је Он веран, дао је обећање и испуниће га. Благодат је Његова! Да је да – то је Његово. Не сматрај да ти је риза чиста и достојна духовног брачног дворца, ма колико да је переш: твој судија је Бог“(10, писмо 87).
„Похитајте и поклоните се Истини, Која човекову непрестану издају лечи заповешћу непрестаног покајања. Лежући у постељу – кајте се, и устајући – кајте се. Као што се у ланцу карика држи за карику тако и у вашем животу нека следи уздах за уздахом. Тако проводите дане, месеце и године. Нека предмет вашег разматрања буду ваше немоћи. У осећању свог срца будите као да сте заточени у тамницу до краја живота, као окужени, прогнани ван насеља. Страдања ће се завршити када се заврши живот: последњи уздах биће испуштен са последњим издисајем“ (10, писмо 12).
Овим изводима из књига епископа Игнатија (Брјанчанинова) биће умесно додати неколико речи узетих из дела његовог савременика, такође новопрослављеног Светог Оца епископа Теофана Затворника – посвећених питању: због чега ми тако често и тако упорно не видимо своје грехове? Шта је то што нас тако и толико заслепљује?
Описујући наше унутрашње страсти у виду слике греховног дрвета чије се стабло грана на три основне гране и, потом, се даље разгранава на мноштво грана и гранчица које продиру у сву нашу делатност, Св. Теофан говори да сам грешник по правило уопште не примећује ово дрво.
„А који је разлог због којег најчешће и не примећујемо то дрво греха у себи, као и због чега често мислимо, па се, чак, и не стидимо да наглас кажемо: зар сам ја лош, зар сам ишта лоше учинио? Не примећујемо зато што не можемо да приметимо, јер нам грех то не дозвољава. Грех је веома лукав и препреден. Ово дрво зла и греха о коме говоримо је толико ругобно да би, када би га човек умним очима видео у његовој ругобности, одбило од себе свакога, и зато оно покушава да се заодене „лишћем“, да прикрије своју ругобу и прикрива је тако успешно да душа човекова у којој ово дрво расте не може да разликује не само корење и стабло, већ ни гране. Овај покров од лишћа јесу расејаност и многобрижност.
Расејан човек не воли да живи у себи, а многобрижан нема слободног времена ни тренутка. Први не може, а други нема времена да примети оно што се унутар њега дешава. При првом буђењу из сна њихова душа истог часа излази из себе: код првог одлази у свет маштања, а код другог понире у море тобоже неопходних послова. Садашњост за њих не постоји, и то је заправо одлика читаве њихове делатности. Први радије живи у свету који је сам створио и само делимично долази у додир са стварним светом, и то случајно и површно, а други је и мишљу и срцем потпуно у будућности, сваки посао жури да заврши што је могуће пре да би се прихватио новог. Онда започиње друго и жури на треће, уопште, садашњошћу су заузете само руке, ноге, језик и друго, а сва његова мисао је устремљена у будућност. Како при таквом току унутрашњих покрета да примете оно што се крије у срцу?
Али, греху није довољан само прекривач од лишћа: кроз њега се још некако и може проникнути, могуће је ветром патњи и унутрашњих потреса савести размаћи густо лишће и разоткрити сву ругобу греха: зато грех сам из себе ствара око себе некикао непробојни покров налик на стајаћу мутну воду у коју он погружава своје дрво са лишћем. Овај покров се ствара од незнања, безосећајности и безбрижности. Тако нисмо свесни да смо у опасности и не осећамо је; а пошто је не осећамо предајемо се безбрижности. И без обзира на то шта да се предузме да би се уразумио овакав грешник, све је узалудно. Можете производити веома јаке звуке изнад воде, али, узалуд, онај ко је у води ништа неће чути. Можете покушати да тргнете лењог грешника чиме год хоћете, он се неће нимало пренути. Ако му опишете његово сопствено унутарње стање, он ће рећи: то нисам ја. Ако га упозорите на крајњу опасност која му прети, он ће вас уверавати да то са њим нема никакве везе. Ако га пробудите из сна, он се неће постидети да изјави: ево, видиш да радим. Толико је снажан покров којим се овај грех скрива од погледа онога ко је у његовој власти!“ (Суботња проповед 1. недеље Великог поста).
У писмима Св. Теофана налазимо и овакве мисли:
„Треба да стражимо над срца и да се навикавамо да примећујемо мисли и осећања која се из њега рађају. Тада ћемо видети каква је смрадна твар ово наше наводно добро срце. И тада ће доћи непрестано покајање и исповест Богу Свеприсутном и Свевидећем…
Ево шта нам је потребно: не да меримо себе, т.ј. колико смо се аршина подигли од земље, боље је да потпуно заборавимо ову меру. Нека буде само она: „ни за шта не ваљамо…“ Ево каква је наша мера: када осећамо да смо потпуно нечисти и да је наше спасење само од велике милости Божије – то је добро. Чим почнемо да присвајамо себи макар и делић праведности – то је лоше. Одмах треба да ступимо у жестоку борбу против себе…
То што не видите успехе није лоше, него добро.Несрећа је када их угледате. Не гледајући на успехе, појачајте ревност и молитву за успех и не препуштајте се безбрижности.
Несрећа је када је човек у срцу сит и задовољан, а када је у срцу гладан и убог – то је јако добро. Убоги ће и по јаком мразу да трчи од прозора до прозора и да проси… Исто тако је и са срцем! Када га дотакне осећање несреће, беде и глади, оно не да мира ни телу ни души… А глад и несрећу (односно свест о свом јадном стању), Господ шаље ономе ко се моли и ко моли. То је знак здравља. Болесник нема апетит, он је сит… Треба зато распламсати несрећу око себе.
Питате шта значи „распламсати несрећу око себе“? То значи пробудити дубоко осећање опасности због стања у којем се човек залази и из којег нема другог спаса осим у Господу Исусу Христу. Ово осећање ће вас гонити према Господу и тераће вас да непрестано вапијете: „Помози, заштити!“. То осећање су имали сви Свети и оно их никада није напуштало. Супротно осећање је осећање задовољства својим стањем које човека уљуљкује и гаси у њему сваку бригу за спасење. Сит сам и шта ми још треба?…
Вапај непокајаних наводи на себе суд Господа као Содом, а вапај грешника који се кају милост као Нинивија. Како ћемо међу праведнике? И тешко нама када помислимо да смо постали праведни. Како је зла ова мисао! Она убија душу као што штетна слана или ледени ветар убијају нежни цвет. А шта је са грешником који се каје? За њега је раширен Очински загрљај. „Павши на груди, целива га“, каже се у причи о повратку блуднога сина. „Срце скрушено Бог неће презрети“, каже Псалмопевац. Хајде да тако радимо. Када окусимо сладосност покајања друго нећемо ни пожелети“ (14, писма 14, 3, 4, 25).
Навешћемо овде још неколико поука из књиге „Невидљива борба“ Никодима Светогорца, које јасно одређују правилно и за душу спасоносно унутрашње делање и циљ спољашњих врлина и подвига.
Овај Отац књигу започиње објашњењем у чему се састоји хришћанско савршенство, јер ако то не сазнаш, говори он, „можеш да скренеш са правог пута и, мислећи да идеш ка савршенству, уствари идеш у супротном правцу… Најсавршенија и највећа ствар коју човек може да жели да достигне јесте зближавање са Богом и пребивање у заједници са Њим.“ Даље старац говори да ово не схватају сви правилно, већ многи мисле да се савршенство хришћанског живота састоји у испуњењу самих врлина или нарочитих подвига (као што су пост, бдења, клечање на коленима, разне телесне строгости, стајање на црквеним службама, умна молитва, осамљивање или тиховање). Ипак, ове врлине нису тражено хришћанско савршенство већ су само средства и начини да се оно достигне. Тачно је да је за душу спасоносно да упражњава све ове врлине са циљем да човек кроз то добије снагу и моћ против своје греховности и рђавости, да би се из њих црпела храброст за супротстављање искушењима и обманама наших трију главних непријатеља: огреховљеног тела, света и ђавола. Свака врлина може да да свој духовни допринос који је неопходан слуги Божијем у његовој духовној борби.
„Међутим, са друге стране,“ наставља старац Никодим, новостечене врлине могу онима који сматрају да се у њима састоји сва суштина живота и њихове наде да донесу већу штету неголи њихово очигледно нарушавање, то јест не оне саме по себи, зато што су оне добре и свете, него кривицом оних који их не користе онако како треба. И то управо онда када такви људи, обраћајући пажњу само на ова добра дела која обављају споља, остављају своје срце да и даље дела по сопственим жељама и жељама ђавола, који, видећи да су они скренули са правог пута, не само да их не омета у њиховом радосном подвизавању у овим телесним подвизима, већ их још и подстиче да те подвиге умножавају и појачавају по својој таштој помисли. Осећајући притом нека духовна кретања и утехе, овакви делатељи почињу да мисле да су се већ узвисили до стања анђеоских чинова и наводно „осећају“ у себи „присуство“ измишљених, надземаљских ствари, и фантазирају да су сасвим иступили из области овог света и да су се, тобоже, уздигли до трећег неба…
Они обично желе да их претпостављају другима у сваком случају; они воле да живе по својој вољи и увек су упорни у својим одлукама. Они су слепи у свему што се тиче њих самих, али врло добро виде и врло су брижљиви у расуђивању о делима и речима других. А ако људи некога почну да поштују онако како они мисле да њих треба поштовати, они то не могу да поднесу и постају очигледно непријатељски расположени према том човеку. Ако им неко засмета у њиховим благочестивим занимањима и подвижничком делању, нарочито у присуству других – Боже сачувај! – они одмах негодују, одмах кипте од срџбе и постају сасвим другачији, уопште не личе на себе… Без обзира на то каква туга да им се деси, они не желе да повију врат под јармом воље Божије…
Пошто им је унутрашње око, односно ум, помрачен, њиме они гледају и саме себе и гледају на погрешан начин. Размишљајуђи о својим спољашњим делима побожности и о томе како су успели у њима, они мисле да су већ достигли савршенство и, постајући горди због тога, почињу да осуђују друге. После овога више не постоји могућност да било ко од људи преобрати овакве осим уз нарочиту Божију помоћ. Лакше ће се за добро иреобратити неко за кога сви знају да је грешник него тајни грешник који се скрива под покровом привидних врлина…
Ако, будући одушевљен ревношћу, победиш и умртвиш своје хаотичне страсти, своје похоте и жеље, више ћеш угодити Богу и лепше ћеш Му се трудити него да се бичујеш до крви и мучиш постом више од свих древних пустиножитеља. Чак ни ако откупиш из ропства нечастивих стотине робова-Хришћана, то те неће спасити ако притом сам будеш у ропству страсти. И без обзира на то какво дело да предузмеш, па чак и ако би оно било и највеће, и без обзира на то са каквим напором и каквим жртвама да га оствариш, оно те неће довести до циља који си желео да достигнеш ако притом не обраћаш пажњу на своје страсти, дајући им слободу да живе и делују у теби…
Од времена преступа нашег прародитеља ми о себи, без обзира на слабост својих духовноморалних снага обично имамо високо мишљење. Иако нас свакодневно искуство убедљиво уверава у лажност таквог мишљења о себи ми у несхватљивој обмани не престајемо да мислимо да представљамо нешто и то нешто битно. Ипак, ова наша духовна болест, коју тешко у себи примећујемо, одвратна је Богу јер је плод нашег огреховљеног ја и самољубља, и као таква представља извор, узрок и корен свих страсти и свих наших падова и разврата. Она затвара врата ума или духа кроз која једино обично улази у нас благодат Божија, не допуштајући овој благодати да уђе унутра и да се настани у човеку. И благодат одступа од таквог човека. Јер, како може благодат, ради просвећења и помоћи, да уђе у оног човека који за себе мисли да је нешто велико, да сам све зна и да му није потребна ничија помоћ? Нека нас избави Господ од овакве луциферске болести и страсти!
Мрзећи ову злу охолост у нама, Бог, напротив, ништа не воли и не жели да види у нама толико као наше искрено познање своје ништавности и потпуну убеђеност и осећање да свако добро дело у нама, у нашој природи и нашем животу потиче искључиво од Њега, као Извора сваког блага и да из нас не може да настане ништа истински добро, ни добра мисао ни добро дело…
Познај своју ништавност и стално држи у мислима да сам по себи не можеш чинити никакво добро за које би се показао достојан Царства Небеског. Слушај шта говоре богомудри Оци: Петар Дамаскин уверава да „нема ништа боље него да човек позна своју немоћ и незнање, као и да нема ништа горе него да тога не буде свестан.“ Св. Максим Исповедник учи да је „основа сваке врлине познање сопствене, људске немоћи“. Св. Јован Златоуст тврди да само „онај познаје себе, ко мисли за себе да је ништа“… Тако се у нама дубоко укоренило и тако се снажно за нас прилепило мишљење да смо ми нешто, и то нешто велико, да оно увек тајно живи у нашем срцу као неки истанчани и неприметни покрет, чак и онда када смо убеђени да се уопште не уздамо у себе, већ да смо, напротив, испуњени надом само на Бога. Да би колико можеш избегао ову охолост срца и деловао без икакве наде у себе, него само са надом на Бога, сваки пут припремај себе да твоја свест и осећање сопствене немоћи у теби претходе сазрцању Божије свемоћи, а да и једно и друго претходи сваком твом дејству.“ (7, стр. 12, 15, 17, 18, 20, 25).
Дакле, ово мало одломака из учења Светих Отаца који су нам временски блиски, прецизним и разумљивим језиком нам преносе учење свих древних Отаца Цркве и јасно показују главне црте унутрашњег хришћанског живота, као и то „да је у покајању сва тајна спасења“ (10, писмо 86). Онај ко жели да се детаљније упозна са овим учењем може га наћи у готово свим делима Светих Отаца. Овај дух покајничког самопосматрања и потресног молитвеног плача пред Богом је, нарочито лепо и у најтананијим поетским нијансама, изражен у богослужбеним текстовима Цркве, нарочито у песмама великопосног Триода, које се певају у храмовима у дане Великога поста. Сви наши молитвеници су обилно прожети овим светим духом покајања а са циљем да нас науче да ходимо пред Богом православно, да Му вапијемо из дубине смирења. И све ове молитве, свети људи који су их написали, записали су их из свог духовног искуства, јер су сами себе сматрали баш таквима – грешнима и ништима, а Црква је ове молитве сачувала као најбоље обрасце нашег молитвеног стајања пред Богом и сачувала до данас да бисмо се и ми овим молитвама учили смиреном и покајничком самопосматрању. У дубокој је заблуди онај ко мисли да су нам Свети Оци давали само показни пример покајничког плача, а да себе саме нису сматрали крајње грешнима. Не! У Светим Оцима није било трунке претварања, него је управо у томе истинско Православље да човек, ма колико да се чистио од греха, у светлости Божанствене Истине увек себе сагледава као онога ко је нечист и недостојан пред Богом.

Један коментар

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *