НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

 

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?
 
ТРЕБА ЛИ „РЕВНОСНИ“ ХРИШЋАНИ ДА СЕ БОЈЕ ПАКЛА?
 
Хришћанин који је изабрао лажни пут унутрашњег живота, пут који није заснован на истинском покајању него на некој тајној гордости и са њом повезаним другим страстима, не може то код себе да примети. Симптоми ове болести су по правилу толико дубоко скривени да може да их открије само искусан духовник. У том случају треба приметити да околина увек пре самог прелешћеног човека примећује код њега нешто болесно: зато, када нас наши ближњи разобличавају, треба увек да се замислимо на тим и да проверимо себе, јер су најчешће њихове критике сасвим оправдане.
Како често непријатељ покушава да нас обмане! Свети Оци говоре да зли дуси примењују ову методу: повлаче од човека своје оружје којим су распаљивали његове страсти и као да се удаљују од човека, те се тако свака борба, споља гледано, утишава, а душевне болести престају да се примећују. И управо онда када се човек опусти и сматра да је сигуран, непријатељ изненада зарива своју отровну стрелу у рањиво место душе, распаљује у њој најпомахниталију страст која се притајила, и за то време накупила снагу и сада жуди да се насити. И тада несрећни човек не издржава изненадну побуну овакве тамне силе у себи и лако пада у грех. Међутим, зли дуси знају и за друго лукавство: они могу да се удаље на дуже време, чак да после свог одласка оставе у човеку наизгаед веома спасоносно и благодатно душевно расположење: тобожњу ревност за добра дела и свете подвиге, ватрено одушевљење за молитву, пост и бдење; трепетну жељу да чини милосрдна дела, да воли све људе, да помаже сиромашнима и спасава несрећне; силу трпљења, да издржи вређања и понижења; жељу да говори о себи смирено и да се каје и т.сл. Све ово тада не само да делује у човеку без супротстављања демона него они, уз то, неприметно распаљују и бодре такве покрете и душевна расположења, али, при свему томе, зли дуси препредено рањавају нашу сујету, у дубини срца окађујући својим злим тамјаном идол наше гордости. И чини се да су демони удаљили од човека, али они све време пажљиво мотре на то да се овај пламичак гордости не угаси у нашој души. И ето: човек наизглед побожно живи, ревностан је, скроман, праведан, милосрдан, несебичан, изгледа као да је у свему савестан, он понекад пати због својих грехова, понекад веома болно доживљава неки свој мали преступ, он жуди за чистотом и савршенством, он трпи увреде, чини велико мноштво добрих дела која наизглед заслужују пуно поштовање, међутим, притом кад другом богу – идолу његовога „ја“ не престаје да се диже у дубини срца, и не само то него са сваким подвигом постаје све гушћи, са сваким „добрим“делом све више храни нашу гордост.
Како избећи ово зло? Испод сваког неразумног, мада наизглед доброг нашег почетка демон гордости покушава да потури своју кадионицу; неискусан Хришћанин не уме увек добро да види на шта се он у ствари ослања у самом почетку свога труда, из каквог извора корени овог његовог подвижништва црпу сокове, ко га у ствари бодри и присваја сав његов труд. Ствар је у томе што истинско добро у нама мора да се заснива само на јеванђељским заповестима, на страху Божијем или послушности или, пак, љубави према Богу (у зависности од наше духовне узраслости), али никако ради било чега другог: не ради самог подвижништва нити „духовности“ нити неког „добра“ нити „морала“ нити „светости“ нити „савршенства“ нити било које друге узвишене врлине. Треба да се трудимо да своја дела обављамо тако да бисмо тиме испунили вољу Божију, имајући један циљ – угађање Богу. Ма шта добро човек да ради он ни у шта од тога не може да се поузда, увек треба да говори: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинит^’ (Лк. 17, 10) и урадио сам то слабо и лењо.“. Заповести Божије су бесконачно дубоке да нико од нас не може да их испуни у потпуности: и што се неко буде више трудио да их испуни, то ће више увиђати своју немоћ, своје несавршенство, своју греховну рањеност и своју удаљеност од Бога. После овог познања њему ће преостати само да се бесконачно смири, да прекорева себе све док не буде био у стању да каже као апостол Павле: „Од грешника од којих сам први ја“ (1. Тим. 1, 15), преостаће му само да се нада на милост Божију, не знајући за било какве своје врлине.
Међутим, није тако у случају када човек за меру својих дела не узима оно што је бесконачно, него оно што је ограничено и земаљско, јер тада он и своја дела, њихову тежину и значај процењује оним што је земаљско. Тада се рађа болесна ревност, неутешна патња, чак, и због својих малих посртаја, из страха да човек не изгуби нешто од „свог“ богатства. Приликом таквог уздања у свој труд човек у својим очима постаје „богаташ“, који марљиво скупља и умножава добро: сваки свој подвиг, чак и најмањи добри поступак он одмах мери и уноси у своју ризницу, преступајући тиме заповест о сиромаштву, тј. о томе да увек треба да признајемо своје потпуно духовно сиромаштво!
Оваква самозадовољна дела, наравно, немају дубину, коју имају дела заиста посвећена Богу; она, будући засађена у плитко тле, нису укорењена у дубини истинске вере, већ се њихови коренови шире по површини, одакле црпу нечисте сокове различитих страсти. Дакле, да би се схватило на чему Је засновано овакво подвижништво, не треба гледати на његове спољашње подвиге него на унутрашње самопосматрање: да ли човек себе стварно сматра грешником немоћним, недостојним не само по речима, чак ни само умом нити на површини осећања, већ у дубини срца, да ли он тако уздише због себе, прекорева ли себе, или у њему ликује радост победника, радосно признавање неког свог значаја и богоугодности? Ово се може добро видети из следећег: сматра ли такав човек или не да је пропао, да потпуно заслужује адске муке и да се налази у стварној опасности да буде осуђен на вечне муке, да може бити спасен само милошћу Божијом, а не због неких својих врлина, и да су све његове молитве и сва његова дела недовољна за спасење.
Ако је, пак, „ревносни“ Хришћанин, иако назива себе грешним, ипак чврсто убеђен да није могуће да доспе у адску тамницу, јер наводно има много добрих дела, ето несреће! Потпуно другачији пример дају нам Свети Оци који су већ на земљи достигли анђеоско стање, који су могли да чине дивна чуда, који су имали дар видовитости, који су имали виђења и откривења од Бога, али су на самрти, ипак, неутешно ридали због себе и искрено сматрали себе осуђеницима ада.
Кад се приближило време смрти светом ави Агатону, браћа, приметивши страх на његовом лицу, рекоше: „Оче! зар се и ти бојиш?“ Он одговори: „Мада сам се свим силама трудио да испуњавам заповести Божије, ја сам човек и не знам да ли су моја дела угодна Богу.“ Браћа рекоше: „Зар ти ниси убеђен да су твоја дела угодна Богу?“ Старац рече: „Немогуће је да се у то уверим пре него што станем пред Бога, зато што је једно Суд Божији, а друго људски“ (11, стр. 49, ст. 25).
Кад је наступило време смрти аве Арсенија, браћа која су била са њим видела су га како плаче. Браћа му рекоше: „Оче! Зар се и ти бојиш?“. Он им одговори: „Бојим се! Страх који сада осећам пратио ме је од када сам постао монах“ (11, стр. 42, ст. 16).
Пимен Велики је говорио својој браћи: „Уверавам вас, где баце сатану тамо ће бацити и мене“ (11, стр. 302, ст. 21).
Много година старац Силуан Светогорац је носио узвишени труд подвижништва, много мучних борби против злих духа је претрпео. Једне ноћи, за време Старчеве молитве, зли дуси су му веома досађивали и нису му давали да се чисто моли. Он је, мучећи се, са болом у срцу, завапио Господу, молећи Га да га научи како да се моли и шта да ради да му демони више не би сметали. И у души је зачуо одговор: „Горди увек тако страдају од злих духова.“
„Господе,“ молио се Старац, „научи ме шта да радим да би се смирила душа моја.“ И поново је у срцу зачуо одговор од Бога: „Држи ум свој у аду и не очајавај.“ После овога старац Силуан је схватио да подвиг мора бити усмерен на стицање смирења. Од тог дана његова „омиљена тема“, као што је и сам говорио, постало му је: „Ускоро ћу умрети, и моја проклета душа ће сићи у ад, и ја ћу се мучити сам у мрачном пламену и плакати за Господом: „Где си Ти, Светлости душе моје? Зашто си ме оставио? Не могу да живим без Тебе“ (Архимандрит Софроније Сахаров, Старац Силуан – живот и поуке. М.Минск, 1991, стр. 4041).
Да бисмо се уверили у мисао да је потребно да се увек налазимо у покајању и скрушености, исти овај Отац наводи овакву страшну причу: живео је у том крају неки Стефан који је, волећи пустињски живот и тиховање, многе године провео у монашким подвизима. Њега су красиле многе врлине, а нарочито пост и сузе. Овај отац се удаљавао од пустиножитеља ради најсуровијег подвига и најстрожијег покајања, тамо је живео неколико година без људи у пустињи. Пред смрт се вратио у своју келију. Дан пред смрт је пао у иступљење, отворених очију, освртао се час на десну, час на леву страну своЈе постеље и као да га неко мучи наглас је пред присутнима говорио: „Да, стварно је истина, али сам због тога постио толико година,“ а понекад: „Не, ја то нисам радио, лажете,“ потом је опет говорио: „Да, стварно је било тако, али сам плакао и служио браћи,“ понекад се противио: „Не, ви ме клевепете. На друго је одговарао: „Да, стварно је тако и не знам шта да кажем на то, али Бог је милостив.“ Уистину је страшан и грозан био овај призор невидљивог и суровог мучења, говори свети Јован, и што је ужасније од свега, кривили су га за оно што он није урадио. Авај! Безмолвник и аскет је за неке од својих грехова говорио: „Не знам шта да кажем на то,“ премда је око четрдесет година провео у монаштву и имао дар суза. Јаој, мени! Јаој, мени! Где је тада била реч Језекиљева да каже мучитељима: „У чему затекнем, у томе ћу судити, каже Бо^’. Он није могао да каже ништа слично. А зашто? Слава Јединоме Који зна. Неки су говорили да је он у пустињи хранио леопарда из руке. У току овог мучења његова душа се одвојила од тела: остало је непознато какво је било решење и како се завршио овај суд и каква пресуда је уследила (4, сл. 7, стр. 50).
Свети Оци приповедају овакву повест: неки видовити отац је дошао у неки град кад је тамо умирао неки монах којег су сви поштовали. Сви становници града су га сматрали за светог старца, веома га прослављали, горко плакали због његове смрти и сматрали да је то за њих велики губитак, многи су се надали да ће се његовим молитвама избавити од разних искушења. Видовити монах путник је присуствовао овом догађају и открила му се ужасна визија: видео је како су се појавили страшни Етиопљани са трозупцима, разлегао се глас са висине: „Не дајте му мира, зато што ни он Мени није дао мира ни на час.“ И тако су Етиопљани душу самртника проболи трозупцима и одвукли са собом.
Петар Дамаскин, Свети Отац који је живео у осмом веку, овако објашњава овај случај: разлог за ово била је монахова надменост, јер да је имао других грехова он не би могао да их сакрије од људи, а још мање би могао стално да их чини. Међутим сама надменост може због самоугађања да се сакрије од свих, и од самог оног ко је има, ако се не дозволи да он падне у искушења којима се душа разобличава и сазнаје своју немоћ и неразумност. Дух Свети није налазио ни тренутка мира у овој јадној души зато што је она увек имала ову помисао и радовала се због ње, као због неког доброг дела и од тога је постала помрачена, као демон. Не видећи да греши, овај човек је можда гајио у себи једну страст уместо других и та једна је демонима била довољна, јер је могла да надомести друге пороке (Дела преп. Петра Дамаскина, М., 1874, Књ. 2,сл 24).
На истом месту свети Петар Дамаскин говори: „Нико неће имати користи од других врлина, чак и ако би на Небу живео, ако има гордост кроз коју су ђаво, Адам и многа други пали. Зато нико не треба да одбацује страх док не достигне до пристаништа савршене љубави и не буде изван света и тела (Исто).
Кад је ава Макарије Велики дошао у скит Нитријске горе код њега се окупило многобројно братство. Старци су га молили да каже нешто поучно братству. Он је, заплакавши, рекао: „Браћо! Очи ваше нека пусте сузе пре вашег одласка тамо!“.

Један коментар

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *