НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?

 

КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?
 
САМОУНИЖУЈУЋЕ СМИРЕЊЕ НЕОДВОЈИВО ЈЕ ОД УНУТАРЊЕГ МИРА
 
Многа, пошто чују све што је речено, могу да се збуне у духу и да кажу: „Ако човек тако размишља о себи, ако је потребно да увек тако осуђује себе самога, ако увек треба да одбацује свако самоувереност и нимало да се не узда у своја добра дела, онда ће сигурно пасти у очајање, олењиће се и неће пожелети да више ишта ради“. Али, не! Није тако! Јер, Свети Оци, који су толико унижавали себе у својим очима, који су читавог живота лили сузе због своје душе и који нису имали жељу да размишљају ни о чему другом осим о својој ништавности, нису никада очајавали, већ су улагали све веће напоре, и ни за трен нису напуштали бригу о својој души и никада нису губили бодрост и одлучност да се боре до краја. И, при свему овоме, Свети Оци су имали истински унутрашњи духовни мир и духовну радост.
Премда Свети Оци у својим делима понекад објашњавају ово питање, њега, ипак, није могуће схватити умом, јер се ова тајанствена пројава мира и сладости у души, пројава која је плод покајања и самоосуђивање, опитује се само у делатном покајничком животу. Тешко је речима објаснити како су Свети Оци који су живели највишим подвижничким животом и који су непрестано пазили на своје срце, трудећи се да у свему испуњавају вољу Божију, себе сматрали најништијим, најнепотребнијим и најнедостојнијим грешницима. Тако ава Доротеј наводи овакву причу. Неки старац по имену Зосима иначе веома духовног живота, беседио је са неким философом и говорио о гресима. Философ је упитао: „Реци ми како то да ти себе сматраш грешним, па зар не знаш да живим светим животом? Зар не знаш да поседујеш врлине? Видиш да испуњаваш заповести: па како онда ти, који тако поступаш, сматраш себе грешним?“ Старац није могао да одговори већ је само говорио: „Не знам шта бих ти рекао, али сматрам себе грешним“ Философ је наставио да испитује старца, а старац је био у недоумици шта да му одговори, и тада је ава Доротеј ступио у разговор и рекао философу: „Није ли исто тако и у философској и медицинској вештини? Када се неко добро обучи некој вештини и бави се њоме онда он у томе стиче навику, и не може да каже нити уме да објасни како је постао искусан у тој ствари, јер душа је стекла навику постепено и неосетно. Тако је и у смирењу: од испуњавања заповести стиче се нека навика у смирењу и ово је немогуће изразити речју.“ Чувши ово објашњење ава Зосима се веома обрадовао потврдивши да је то стварно тако. Философ је такође био задовољан одговором (5, стр. 46).
Тако је и у односу на горе наведено: оно што је тешко схватљиво за разум и, наизглед, неспојиво једно са другим у стварности се тајанствено сједињује, дивно садејствује и делује спасоносно по душу. Овоме нас учи само искуство: сваки Хришћанин који је окусио макар мало горчине покајања и самоунижења, који је искусио осећање бола због своје греховности сигурно је приметио да је са горчином покајања и осећањем бола увек сједињена нека дубока унутрашња, мирна тиха радост и нада; сигурно је приметио да душа после таквих бујица самопрекоревања, смиривши се пред Богом, бива милостиво утешена од Њега; и сигурно је запазио да самоосуђивање, признавање себе за најгорег преступника, за највећег грешника, који заслужује адске муке, на неки несхватљив начин у дубини срца учвршћује надање у милост Божију. Када сами себе искрено из дубине душе осуђујемо и прекоревамо, тада нас Сам Господ оправдава и опрашта грехе. Када се горко кајемо и уздишемо због својих грехова, тада Сам Бог уноси у наша срца радост помиловања.
„Бол због Бога не баца човека у очајање, напротив, теши га, саветујући му: Не бој се, прибегни поново Богу, Он је благ и милостив, Он зна да је човек немоћан и помаже му. Бог због Бога доноси радост и учвршћује човека у вољи Божијој,“ говори ава Исаија.
„Прекоревајте себе, прекоревајте своју немоћну вољу… Окривите себе и осудите себе, а Бог ће вас оправдати и помиловати…“
„Припремите се за патње и патње ће се умањити: одреците се утехе и она ће доћи ономе ко себе сматра недостојним ње…“ поучава исти Светитељ (10, писма 12, 18).
Такође се дешава и супротно овом: човек који себе сматра грешником, без икаквог добра у себи, оваквим самопрекоревањем и смирењем, приближава се Богу и утврђује се у истинском добру, и обрнуто – онај ко себе сматра ревносним и побожним Хришћанином, способним за многа добра дела и подвиге, уствари је далеко и од Бога и од истинског добра, и често бива исмејан од стране демона.

Један коментар

  1. Odlicna knjiga,opisuje samu sustinu Pravoslavnog Hrišćanstva,i čemu treba da svi težimo.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *