NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » JEDINI ČOVEKOLJUBAC

JEDINI ČOVEKOLJUBAC

 

JEDINI ČOVEKOLJUBAC
 
ROĐENJE U PODZEMLJU
 
Ne priliči ni Bogu ni čoveku voditi borbu sa satanom istim oružjem. Protiv satanske antilogike borbu treba voditi nebesnom logikom. Protiv njegove laži istinom, protiv bogomržnje i čovekomržnje bogoljubljem i čovekoljubljem, protiv naduvene oholosti i gordeljivosti smernošću i krotošću. Pretpostavimo, da je satani dato na volju da bira mesto gde bi se on rodio, on bi van svake sumnje izabrao najraskošniji carski dvor na nekoj vidnoj visini zemaljskoj. I to bi odgovaralo njegovoj antilogičnoj oholosti. Ne tako Isus, Sin Svevišnjega i Bog – Logos, ne tako. On koji će docnije pohvaljivati nište duhom i krotke, obećavajući prvima carstvo nebesno, a drugima nasleđe zemlje (Mat. 5, 3, 5), sam se pokazao kao poslednji iz ništih, rodivši se, ne u palati niti na nekoj vidnoj visini zemaljskoj, čak ne ni na zemlji nego u podzemlju, i kao krotko Jagnje Božje u stanu ovčijem.
Da se Mesija rodi u Vitlejemu, kako je bilo prorečeno, tome je doprineo kesar Oktavijan Avgust svojom zapovešću da se popiše „sav svijet“, (Luka, 2, 1), to jest, sva rimska imperija. Mi ne znamo šta je taj popis trebao ljigavom ali krvavom nasledniku Julija Cezara, no znamo šta je trebao Bogu. Trebalo je učiniti, da Josif dođe iz Nazareta u Vitlejem, u grad svoga pretka Cara Davida, sa bremenitom Devom Marijom, da bi se Mesija rodio u tome gradu, kako je jasno pisano. To je ustvari i bio stvarni i slovesni smisao zapoveđenog popisa. Jedno misli čovek, a drugo Bog.
Daleko je Nazaret od Vitlejema, daleko za ono vreme i za ondašnja podvozna sredstva. Josif je morao pešačiti i voditi magare, na kome je jahala sveta Devojka sa dozrelim blagoslovenim plodom u telu svome. Bio je već kraj devetog meseca od arhangelske blagovesti njoj u Nazaretu i sasvim blizak čas njenog porođaja. Zato se moralo ići laganije. A put je i inače trajao puna tri dana. I dug i naporan. Ali eto, trebalo je dati „Kesaru kesarevo“ (Mat. 22, 21), kako je On docnije i govorio. U Vitlejemu nije se za njih našlo mesta, ni u gostionici ni u hanu niti u privatnom domu. Najbolja mesta zauzeta su bila od rimskih oficira popisivača i njihovih tumača. Ostalo je sve bilo pretrpano hiljadama duša „Iz koljena Davidova“ (Luka 9-58). Sve ptice letilice i lukave lisice našle su sebi skloništa, a „Sin čovečiji nije imao gde glave zakloniti“ (Mat. 8, 20). No što se nije mogo naći za Njega među ljudima, našlo se među životinjama. Našla se jedna prazna pećina nedaleko od grada, slobodna i otvorena za beskućnike.
Mnogo ima lepih pećina u Palestini, gde stanuju ljudi ili stoka, ali nijedna nije tako skromna kao ova pećina u Vitlejemu. Pećine u Koloradu, u sravnjenju s njom, prave su palate. Pećina Vitlejemska je u podzemlju, upravo pod zemljom. U nju se sada silazi niz strme stepenice urezane u steni. Niska i mračna ali izdubljena kao vajarskom rukom u jednom kamenom stancu, ogromnom i na veki nepomičnom. Jedina udobnost te najskromnije od svih pećina jeste to što je na vrućini prohladna, a na zimi topla. Nisu mogli pastiri u toj pećini držati svoja stada, kao što se obično misli, jer je suviše tesna i za najmanje stado. Nego su svakako tu privremeno držali tek nekoliko ojagnjenih ovaca sa jaganjcima. Jer se i kaže, da su pastiri one svete noći „čuvali noćnu stražu kod stada svojega“ (Luka 2, 8). U polju, podalje od pećine. A u to vreme, u zimu o Božiću, ovce se još nisu počele jagnjiti, te je pećina bila prazna. A da su sveti gosti iz Nazareta prispeli u proleće, kad se ovce jagnje, tada ne bi našli mesta za konak ni u toj hudoj pećini. I to je dakle bilo ustrojeno unapred po nebesnoj logici.
U tom neobičnom, neljudskom, žilištu rodi Deva Marija „Sina svoga prvenca“. Da, prvenca i mezimca, jednog i jedinstvenog. Jer rodivši Sunce, bilo bi smešno da produži rađati meteore. „I povi ga i metnu ga u jasle“ (Luka 2, 7). Bez doktora i babica i dvorilja i lekova i cucla, bez čega u našoj civilizaciji malo koja majka usuđuje se rađati decu. Nego onako sasvim prosto po seljački. Sama ga rodi, bez ičije pomoći, sama ga okupa, povi u pelene, podoji svojim mlekom iz svojih grudi, i položi u jasle na slami da spava, da bi i ona, posle blagodatne molitve Bogu, spustila se na zemlju u podnožju jasala da se odmori.
Da li je to bilo onako slučajno, da se Mesija Spasitelj sveta rodi baš u mračnom kamenom vertepu? Nije slučajno. Ako igde nema slepog slučaja, nema ga zaista u životu Hristovom. U toku istorije crkve javili su se antihristi, koji su tvrdili, da se Hristos čak nije ni rodio. Ali ta titanska kamena pećina ugonila ih je u laž. Jer od svih onih gostionica i hanova u Vitlejemu, gde je Josif kucao i tražio konaka, ne postoji nijedan. Nijedna kuća, nijedan zid od kuće. Sve je vremenom porušeno i iščezlo u prašini. Da se, dakle, Hristos rodio ma u kojoj od tih zgrada koje su propale, antihristi bi lakše uspevali sa svojom propagandom, da se On nikad nije ni rodio. Ali pećina stoji cela i netaknuta, stoji sa svojim nepomičnim svedočanstvom o Njegovom rođenju. Nije se dakle On slučajno rodio u pećini, nego po nebesnoj vidovitoj logici. Kad je Bog stvarao i uobličavao zemlju, On je uobličio i tu pećinu i odredio ju za kolevku sina svog jedinorodnog.
Ako koga interesuje, kakav je izgledao Sin Deve Marije, mi mu ne možemo reći. Ali postoji jedna legenda o caru Davidu, koja nam osvetljava lik mladenca Isusa. Legenda glasi: Kada je David još kao mladić čuvao ovce oko Vitlejema, siđe on jednog žarkog dana u onu istu pećinu, gde se docnije rodio Isus, da se prohladi i odmori. Kada zaspi, on oseti da ga nešto strašno steže i davi. On se probudi, i šta vidi? Strašna zmija obavila mu se oko ruku i nogu, a otvorila čeljust da ga ugrize u lice. U smrtnom strahu poviče David: „Gospode, izbavi me!“ I u tom trenutku javi se u pećini dete neopisive krasote u belom odelu i svetlo kao sunce obučeno, i diže dete ruku uvis iznad zmije, zmija se najednom odvi od tela Davidova i brzo iščeze. A dete, blago pogleda u Davida i reče: Ne boj se! Taj pogled i taj glas i taj lik ostade zanavek duboko u duši Davida, tada pastira, a docnije cara i Psalmopevca. Mnogo godina docnije izrazio je David svoje sećanje na lik onog deteta u psalmu 45-tom, gde kaže:
„Ti si najljepši izmeću sinova ljudskih, blagodat teče iz usta tvojih, jer te je blagoslovio Bog do vijeka“ (Psal. 45, 2).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *