НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ

ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ

 

ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ
 
ЈОВАН ПРЕТЕЧА
 
По природном току ствари два детета могу да се познају и заволе тек у свом узрасту од једне године или више. Случај са Исусом и Јованом сасвим је изузетан. Они су осетили и познали друг друга још као нерођени, и још док су били у утроби својих матера. За земаљску логику то је немогуће, но за небесну то је извесно.
Када Марија сазнаде од ангела, да је њена тетка Јелисавета већ у шестом месецу трудноће, она пожури да посети тетку (Лука 1, 36). Да се увери у њену тајну и да јој открије своју. Млада и лака, она је без напора препешачила далеки пут од Назарета до Горњих Места, у близини Јерусалима. Благословени плод у њеном телу тек је био зачет, и ни мало јој није отежавао путовање. Целим путем она је размишљала, шта то Бог учини њој безмужној и тетки јој престарелој, и на шта ће све то изаћи. Но није се морала мучити с размишљањем и нагађањем; ускоро ће Дух Свети објавити тајну, и то не само њима двема него свима вековима и поколењима. Јер гле, чим уђе у кућу Захаријину и загрли и целива своју тетку, „заигра дјете у утроби Јелисаветиној“. То потврди старица пошто се умири од узбуђења и обриса сузе. Дух Свети испуни је, и она проговори, управо „повика јаким гласом“ у лице Марије, не од себе него као изван себе:
„Благословена си ти међу женама,
И благословен је плод утробе твоје!
И откуда мени ово:
Да дође мати Господа мојега к мени?
Јер, гле, кад дође глас честитања твојега
Заигра дјете од радости у утроби мојој“ (Лука 1, 39-54).
На ове речи одговорила је Марија познатим Величањем Бога: „Велича душа моја Господа“, што се пева у цркви сваког јутрењег богослужења.
Тако су се дакле први пут сусрели два рођака, Исус и Јован. Не видевши и не чујући један другог они су се осетили и познали. Телесна тама, у којој су се они тада налазили, није им сметала, да се осете и познаду. Војник је осетио присуство Војводе; „Пророк Свевишњега“ (Лука 1, 76) – како је Захарија провидео – осетио је близину Свевишњега; Претеча и Уравнитељ пута Господњега прочуствовао је магнетску силу Господа, и од радости поздравио га играњем у утроби матере своје.
После те необичне сцене, пуне чуда и пророчког надахнућа, остаде Марија још око три месеца у кући Захаријиној (Лука 1, 56). Остаде младица свакако до порођаја старице; остаде да види сина своје љубљене тетке и да га благослови у име Сина свога. И када би обрезање Јованово, она би сведок, како њен онемели тетак Захарија проговори, како му надену име и како му прорече – јасније и одређеније него и један пророк – будућу величину и службу Месији на делу људског спасења (Лука 1, 67-79).
По том се врати Марија у Назарет, слажући у своме срцу све што чу и виде.
А Јован „растијаше и јачаше духом и бијаше у пустињи“ (Лука 1, 80). Само једно кратко време он поживе у мирноме дому својих престарелих родитеља, који га гледаху са милоштом и љубављу, која је својствена са бездетним опоздалим чедом. Са милоштом и љубављу али и са страхопоштовањем, памтећи добро шта су о том детету, више Божјем него свом, сазнали од ангела и од Духа Светога. Морали су предосећати да ће будућа слава Јованова учинити и њих знаменитим и на земљи и на небесима. Али ускоро ангели Божји узеше њихове праведне душе, и Јован оста сироче. Сироче у пустињи.
Зашто је Јован морао отићи у пустињу? Гле, он је наследио кућу и имовину свога оца, а имао је и доста родбине. Морао је све оставити и отићи у пустињу по небесној логици, а не по земаљској. Дух Свети га је упутио у пустињу, и Дух Свети га је одржао у пустињи.
Онај који га је створио у сухој земљи старичиног тела, одржао га је у сухој пустињи Зајорданској жива и здрава. Тешко му је било дуго и задуго док се није привикао, и док није познао, да се Божје око над њим не заклапа. Па ипак тешко. Тешка пустињска једноликост, тешко стално ћутање, па самоћа, глад, мраз, жега; и тако из године у годину, из деценије у деценију. Па тешка, и најтежа, кушања демонска и искушења телесна. А Бог га је час спуштао час дизао, да би познао своју људску немоћ и Божју моћ. Ноћ му је била дража од дана. Јер дању кад би погледао на једну страну пустиње, ништа није видео до песка, а кад би погледао на другу страну преко Јордана, видео је саблазни. Видео је проклети град Јерихон, па дворе бившег цара Ирода Детоубице, па виле богатих фарисеја, цариника и свих грешника.
Раскошна сваким обиљем долина Јорданска простирала се пред очима човека који ни суха хлеба није имао него се хранио скакавцима и дивљим медом. А сва та природна раскош пресићавала је телесине људске и распаљивала за све могуће пороке и неваљалства, због којих је Содом, онамо преко Мртвог мора, сажежен био огњем гњева Божјег. И Јован је окретао свој поглед ка пустињи, где није било човека ни греха. И у свом огорчењу рикао је као лав пустињски, вапијући к Богу да истреби грех и грешнике са земље. А ноћ му је била драга, јер је својим црним плаштом скривала од његовог погледа грешну земљу, а откривала му звездано небо, тог величанственог сведока величанства Божјега. Духом својим Бог га је посећивао, и учио и тешио и храбрио. По црквеној традицији и сам га је Исус посећивао у једној пећини и с њим водио дуге разговоре.
По своме спољашњем изгледу Јован је био сличан светом пророку Илији. Био је крупан и стасит, са главом уздигнутом, обраслом у црну густу косу и браду, испосничког лица и пламена погледа. Ходио је бос и гологлав. (Друга цар. 1, 8). Одевао се у грубу хаљину од неуглађене камиље длаке, и био је опасан, као и Илија, кожним појасом (Матеј, 3, 4). Чинио је страшан утисак и на зверове и на људе; бојали су га се и једни и други. Но у срцу свом он је носио благог Исуса, свога рођака и господара.
Такав је био Јован Претеча, који за живота не учини ниједно чудо, али сам собом беше велико чудо света (Јован 10, 41).

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *