НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ

ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ

 

ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ
 
ПРВИ ДВОБОЈ
 
Лако је људима борити се са зверовима. Људи имају оружје које зверови немају. Али је тешко људима борити се са духовима злобе, јер ови се служе оружјем које људи немају. Заиста је мучна борба телесних с бестелесним. Када цара Саула нападоше зли дуси и мучише га, доведоше му слуге младог Давида, да му свира на харфу и музиком одагна злог духа. И кад Давид удараше у харфу, зли дух би остављао Саула, и овоме би лакнуло. Зато једног дана када га опет зли дух нападе, а Давид пред њим свираше у харфу, разбесни се цар, па баци копље на Давида, да га прикује за зид. Но Давид се измаче (I Самуил. 16, 14-23; 19, 10).
Пустиња у којој се одиграо први двобој између Христа Човекољубца и Сатане Човекомрсца, налази се изнад града Јерихона. То је један стрми, безживотни крш од сурог стења у нереду. Ту је Исус био међу дивљим зверовима, али му зверови нису худили. Стојећи на једном камену Он је постио 40 дана и 40 ноћи. Стајао је спокојно као стена на стени. Својом душом и срцем и мислима Он се уздизао светим небесима и није се ни за тренут одвајао од свог љубљеног Оца. То је била Његова молитва. Сатана га је поиздаље посматрао, сав узнемирен и устрашен. Мучила га је загонетка, ко је тај што стоји на стени; Његово присуство му је досадно; Његов га мирис гуши; Његов пост и молитва ужасава. Он је свакако чуо, или је од својих шпијуна сазнао, како је Јован рекао: „Ја сведочим да је овај Син Божји“ (Јован, 1, 34). Да ли је то онај исти који га је на небу победио? Јесте, није. Ако јесте, шта ће Он на земљи, којом ја господарим?
А кад се наврши четрдесет дана, Исус огладни. Тада се Сатана усуди да му се приближи, мислећи, лако ће савладати гладна човека, лако завести лажно обећање. Јер он сем лажи нема шта ни да каже ни да даде ни да обећа (Матеј, 4, 2).
– Ако си Син Божији не мораш да гладујеш, реци само камену да постане хлеб (Матеј 4, 3).
Ђаво куша Исуса прво јелом. Тако се и Ева у Рају саблазни забрањеним дрветом прво што виде, да је „род добар за јело“ (I Мој. 3, 6). Природну потребу за јелом Сатана хоће да претвори у телесну похот. Он хоће не да људи једу него да се преједају, не да пију него да се опијају, не да децу рађају него да блудниче. Од свега потребнога да праве злоупотребу. Све што је Бог благословио да ставе под проклетство. Јер као проклет, Сатана жели да и људе учини проклетим, и тиме Бога исмеје. Он је измислио и популарисао философију Епикура и других: „Хватај дан! Једи, пиј и весели се данас, јер сутра си мртав“. Он је помрачавао ум код људи, да би заборавили на душу и себе сматрали само телом. Изазивајући похот телесних подпојасних органа створених од Бога на добро – он је успео да упропасти безбројне људе и жене. У Риму су богаташи имали у кућама бљуваонице (вомиториуме) да кад се преједу избљују храну, да би могли поново јести, непрестано јести и пити. Он се злу радовао кад је Ирод у пијанству наредио да се посече Јован Крститељ, и кад су милиони других у пијанству починили тешке злочине. Он је наводио људе на сваки грех и порок. А када би прождрљивци, пијанице и развратници умирали од тешких и гнусних болештина, он је ликовао због свог успеха.
Он је имао свој метод постепеног увлачења људи у грех, од малог до већег и до највећег. Да је Исус заиста претворио камен у хлеб, Сатана би му рекао: Зашто би јео сув хлеб? Ако си син Божји претвори овај други камен у месо, а из овог трећег заповеди да потече вино, па се наједи и напиј. Али му Исус даде поразни одговор:
– Не живи човек о самом хлебу него о свакој речи која излази из уста Божијих (Матеј 4, 4). Другим речима: Од Бога је живот од Бога је и хлеб. Бог даје људима двојак хлеб: земаљски за тело и небесни за душу. Свака реч Божја храна је за душу. Земаљски хлеб ће се упразнити када се тело упразни, а реч Божја остаје вавек; и душа која се храни речима Божјим живеће вечно. Тим речима Исус је истовремено учинио укор Сатани, он се не храни ни једним хлебом; као бестелесни дух он не једе телесни хлеб, а као отпадник од Бога он је погазио сваку животодавну реч Божју, те је гладна смрт и трулеж смртна испунила све његово биће.
То беше прво кушање. Тај први напад Исус одби стрелама речи Божијих, а Сатана се осети тешко рањен.
Тада Човекомрзац одведе Исуса у свети град и постави га на врх храма. Свакако с намером да га гурне у смрт, и у исто време да омаловажи светињу храма. (Мат. 4,5). Али му се није дало да се дохвати до тела Исусова, као ни до душе праведнога Јова. Зато му предложи да сам скочи са врха храма (Јов. 2, 6).
– Ако си Син Божји, вели, скочи доле; јер у писму стоји, да ће анђелима својим заповједити за тебе, и узеће те на руке, да гдје не запнеш за камен ногом својом. (Мат. 4, 6).
Сада се и он служи речима из Светога писма, подражавајући Исуса. Али није навео и оне даље речи:
– На лава и на аспиду наступаћеш; и газићеш ногама лава и аждају (Псал. 91, 12-13).
Не наводи он ове речи, јер се на самог њега односе и на победу Христову над њим.
И ово ђаволско кушање је прастаро. Тиме је Сатана кушао прародитеље у Рају, уверавајући их, да ако њега послушају „бићете, вели као богови“ (I Мој. 3,5).
Које није савлађивао телесном похотом, савлађивао је самољубљем, гордошћу ума, или, како пише свети Јован јеванђелист „гордошћу живота“ (I Јов. 2, 16). У ову врсту људи спадају многи мислиоци, философи, мађионичари, сујетљиви факири, аскети и чудотворци глупих и бескорисних чудеса, заправо, трикова. Они који су презирали обичан народ, а себе сматрали или боговима или најближим божјим велможама. На њих је ђаво утицао кроз покварен ум кроз необуздану фантазију. И такве је он доводио или до срама или до лудила и самоубиства.
На ово кушање Исус одговори:
– Али и то стоји написано: немој кушати Господа Бога својега (Мат. 4,7).
Другим речима: ти не знаш да кушајући мене ти кушаш самога Бога – Логоса. За нас пак ово је јака поука, да се чувамо самољубља, гордељивости, преузношења над другим људима. Да будемо са смерношћу предани вољи Божјој и да не мислимо, да нас Бог нарочито воли мимо све друге, и да ће нам учинити и бесмислене ствари, које од Њега тражимо. Јер шта има бесмисленије него скочити са висине у пропаст са безумном надом, да ће нас анђели Божји прихватити и задржати од смрти?
Ово би друго кушање. Нове стреле Христове и нове ране Сатани.
Тада Човекомрзац одведе Исуса на врло високу гору и показа му сва царства овога света и славу њихову, па рече:
– Све ово даћу теби, ако паднеш и поклониш се мени (Мат. 4, 8-9).
И ово ђаволово кушање је сасвим древно. Оно се састоји у остваривању жеље у срцу људи за влашћу. Због своје дрскости да се у власти изједначи са Свевишњим, негдашњи „Син зоре“ низвргнут је у Ад; зато је и распиривао властољубље код људи, да би и њих добио за своје поданике. Но њему је била мрска власт по милости Божјој, коју Бог дарује својим избраницима, да послуже народу на спасење. Он је волео власт отету, власт тиранску која ништа не даје, а све узима, власт злочиначку и смртоносну. И увек је налазио велики број људи, који су му се поклонили, да би дошли до власти. Помоћу таквих властољубаца он је зацрнио историју човечанства грехом и злочином, и зацрвенио ју невином крвљу витешких народољубаца, који су се борили против такве власти, а за Божју истину, правду и слободу. Па верујући да су сва царства овога света већ прешла у његову својину и под његову власт, он их сада нуди Исусу, но под условом да падне на колена и поклони му се. Колика је дрскост и лаж! Јер ако би се Исус њему поклонио, он би тиме признао власт Сатане над собом, постао би његова својина, његов аргатин, као и многи велики и мали цареви, кнежеви и великаши кроз векове, које је Сатана мамузао и својом уздом низводио са земаљских престола право у пакао. Он је рачунао на лакомство и незнање код Исуса као и код других својих жртава. Али се преварио. Исус му одговори:
– Одлази од мене, сотоно; јер стоји написано: Господу Богу поклањај се и Њему једином служи. Одлази од мене (Мат. 4, 10)!
Другим речима: место да се ти повратиш уму и поклониш мени, Богу – Логосу, кроз којега је троједини Бог све саздао, ти тражиш, да се ja поклоним теби, антилогичном отпаднику од Бога. Одлази од мене!
Тада Сатана остави Исуса до времена. И анђели приступише и служаху му, светли ангели небесни (Матеј 4, 11).
А Сатана побеже, уверен да је Исус заиста Син Божји, не зато што је Исус подлегао његовим искушењима него баш зато што није подлегао ни једном. И не смеде му се Сатана више лично јавити све до краја – до оне мрачне ноћи у Гетсиманији.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *