НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ

ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ

 

ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ
 
НЕБО СЕ ОТВОРИ
 
Од памтивека људи су жудно очекивали да им се небо отвори. Философски умови, ратници у страшним биткама, сиромаси у беди, болесници у мукама, самртници у агонији – сви су вапијали небу да се отвори. Али се небо није отварало. Мање учени људи заустављали су свој поглед на звездама, и нису могли даље видети ни очима ни мислима. Зато су звезде сматрали за богове и господаре своје судбине. Више учени пак међу синовима човечјим нису се тиме задовољавали, нису могли никако. Чинило им се, да се звезде својим треперењем смеју, а својим играњем веселе над страдањима људским. Због тога су се напорно трудили, да умом просечу звездану куполу и да виде господара, или господаре над звездама и људима. Речју, народи су тражили јављање Бога Човекољубца. И нараштај за нараштајем умирао је очајан што није видео небо отворено и Бога Човекољупца јављеног.
Али гле, једнога дана отвори се небо. Отвори се небо и Бог се јави, по својем датом обећању изгнаном Адаму, и пророцима и праведницима из народа Јаковљева. Сви јеванђелисти описују тај необични догађај, али учени лекар Лука ставља то у такав историјски оквир, као позитиван и непобитан факт, да нико не може посумњати у њ, и рећи као да је то сан или маштарија. Као љубитељ тачне историјске истине, Лука наводи сва имена, тога и тога кесара римског, и тога гувернера јудејског, и тих великих и малих принчева, и чиновника римских, и првосвештеника јерусалимских, у време којих се догодило оно што се догодило.
А то се догодило у месту Витавари, у горњем току Јордана (Јов. 1, 28-34). Једнога дана Јован крштаваше народ, вичући и шибајући пороке народне, и учећи: „Ко има двије хаљине нека да једну ономе који нема; и ко има сувише хране нека чини тако“ (Лука 3,11); иначе ће вас секира посећи у корену, и лопата развејати са гумна Божјега као непотребну плеву. Наједанпут Јован замуче усред говора. Његове очи засијаше, и он устрепери душом и телом. Он спази у гомили народа Онога, кога је целог века у срцу носио, због кога је још у утроби своје матере Јелисавете од радости заиграо, и због кога је 30 година провео у пустињској осамљености и ћутању. Да, због кога је и створен и послат у овај свет. Заборави Јован народ око себе, па усхићен пружи своју руку и викну:
– Гле, јагње Божје!
То беше Исус, који је све знао шта Његов Претеча ради, па се у одређени час спусти из Назарета, да се и Он крсти. Чувши народ реч Јованову, сви се обазреше да виде, о коме то страшни Крститељ говори. Али на Исусу не беше ничега необичног и страшног. У обичној дугој хаљини, са косом и брадом очешљаном, он се није ничим нарочито одликовао од осталих људи. Док је Јован био као громовник који кроз мрачне облаке грми и сева муњама, дотле је Он био као благо и мирно сунце, које после грмљавине милује свет.
Уплаши се Јован, када чу жељу Исусову, да и Њега крсти. Али га Исус умири објаснивши, да се један закон мора у свему испунити, док се бољим не замени. И послуша Јован, и погрузи Исуса у струју Јорданску. А када се Исус крсти, гле, небо се отвори. Небо се отвори и чу се глас Оца небеснога и виде се Дух Свети у виду голуба над Исусом. Глас беше громовит и јасан: „Ово је Син мој љубљени, који ми је у вољи“ (Матеј 3, 16-17) и голуб беше као сребро бео и сјајан. Нити се Отац јави у телу него само гласом, нити се Дух Свети јави у телу него само у облику голуба. Једино се Син, Бог – Логос, јави у телу, у стварном човечијем телу. Јер само Он беше одређен од „превјечнаго совјета“ Свете Тројице да у телу послужи спасењу телесних људи.
Тако се и тог знаменитог дана отвори небо и Бог се јави. Бог се јави и објави свету интимну унутарњу своју тајну као тројство у јединству, лично тројство у јединству суштине, и љубави и славе. Од тада па заувек славиће људи не „Бога незнанога“ (Дела 17, 23), него Бога као Свету Тројицу, Оца и Сина и Духа Светога. Да би знали многобошци, да је само један Бог, а једнобожни Јудеји да је Бог тројичан, и сви хришћани, да је Бог један у тројству, а тројичан у јединству. Тројичан Бог као Отац и Син и Свети Дух; тројичан је и човек као тело, душа и дух. Тим откровењем осветљена је новозаветна Теологија и Антропологија. Тако је Бог издалека постао Бог изблиза, и Бог незнани Бог јављени. Да би Богојављење било свима радовање.
И тако се Син Божји крсти водом и Духом, не зато што је био нечист и грешан него да би дао пример својим следбеницима; да би унапред скрушио главу Змија богомрсца и човекомрсца; да би нас крштењем очистио од свих грехова, наслеђених и личних; и да би крштење било знак распознавања у овом и у оном свету, који су Христови, а који нису.
Овај дан Богојављења и Крштења Сина Божјега Човекољупца тако је и славан и величанствен, да се на њему обистинила реч Псалмиста, да је пред Богом „један дан као хиљаду година“ (Псал. 90,4).
Тада Исуса одведе Дух у пустињу (Матеј 4, 1).

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *