НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ

ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ

 

ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ
 
ОМИЉЕНИ РАДНИК
 
У свету нема високе поезије ни мудре философије, нити слатке бајке и легенде, без признања утицаја оног света на овај, без уткивања небеских сила у земаљске послове, Нема ни историје човечанства или једног народа или једног човека која не би била гомила факата мраком покривена без неке тајанствене путеводне звезде. Но ту звезду не може да види свако, до само велики мудраци, који ту звезду траже и којима се она даје.
У животу Исусовом нема ниједне мрачне случајности. Сав Његов земаљски пут обасјан је не једном звездом него буктињом небесне светлости за све оне који имају очи да виде. Сви догађаји Његовог живота управљани су непосредно небесном логиком, далековидно у оба правца; у прошлост и у будућност, да обистини пророке и оправда апостоле.
Као и све остало у Његовом детињству тако и Његово бекство У Мисир управљено је небесном логиком. Могао је Он отићи и у неку другу земљу, изван домашаја силе Иродове, али је требао отићи у Мисир. Својим пребивањем међу незнабошцима Он је требао да покаже своју љубав и према незнабошцима као Месија и Спаситељ не само народа израиљског, него свих народа. Да пригрли себи и децу Хамову у њиховој великој постојбини Африци. Да удари свој печат на црначки континент као на своје будуће духовно достојање. Да охрабри своје будуће апостоле и мисионаре, да без страха пођу Његовим трагом међу незнабошце. Кад се Њему као детету у повоју није десило никакво зло међу незнабожним људима, неће ни њима. И тако, није Исус побегао само да побегне, него и да рашири своје будуће царство изван уских граница земље Израиљеве. Такав је начин Божји, да једним потезом постиже више циљева.
Из Мисира поврати се Јосиф „са дететом и матером његовом“ (Матеј, 2, 19-20). У Земљу своју, по заповести ангела Божјега у сну. Јер беше умро цар Ирод обрадовавши свет својом смрћу више него својим животом.
И настани се Исус у малом граду Назарету, где је пређе провео девет месеци у утроби своје свете Матере, и где ће провести близу тридесет година. Зашто у Назарету? Зато што је Назарет пре свега био чисто јеврејски град, те му противници доцније не би могли пребацити никакву смесу с незнабошцима ни по крви ни по учењу. Уз то: у Назарету је био дом и радионица његовог поочима Јосифа, где је Он могао бити као у своме дому, поред своје Мајке. Осим тога Назарет је било место скромно не трговачко него занатлијско, тежачко и патријархално. Наравно, народ се није осећао ни ту задовољним и срећним. Жалио се на тешка времена, нерадо је плаћао шекел храму, и још нерадије кулучио Римљанима, презирао је своје старешине због саможивости, мрзео Римљане. Али се строго држао обредног закона и верских прописа, ходио у синагогу, и крепио једино надом у скори долазак Месије. Међутим Месија је растао и живео међу њима 30 година, а нико ни слутио није, да је „син дрводељин“ (Матеј 13, 55), Онај који треба да дође и зацари се на престолу Давидову.
А Исус је растао и развијао се по свему спољашњем, као и остали синови човечији, на очиглед свију који су Га гледали. Али шта се збивало унутра у Њему из дана у дан и из године у годину; како се његова човечанска душа усавршавала, и како Га је Његово божанство поступно озаравало, ко би то могао језиком исказати чак и кад би знао? А то нико није знао осим Њега самог. Нити је то Он могао својој Мајци казати. А да то Он није ни својој Мајци казивао, види се из описа једног догађаја, када Он као дете од 12 година беше дошао са родитељима у Јерусалим о празнику Пасхе. Па кад би крај празновању, изгуби се дете Исус из њихова вида, и они без Њега кретоше на пут дома, мислећи поуздано, да је он отишао пре њих са родбином и познаницима из Назарета. Силазећи из Јерусалима низ брдо ка Самарији цео дан хода они пристизаху своје сроднике и суседе и питаху за Исуса. Па како им нико ништа не знаде рећи, они се устрашише за дете и повратише у град, тражећи Га свуда. И после три дана – када њихови сапутници беху већ стигли у Назарет – свратише они у храм, да би се у молитви изјадали Богу. Но на велико чудо њихово, нађоше дете у храму, где Га је старац Симеон пре 12 година узео на руке и објавио као очекиваног Спаситеља, „Светлост незнабошцима“ и „Славу Израиљеву“ (Лука 2, 32). Не нађоше Га да стоји него седи међу знаменитим учитељима и законицима; седи дете међу старцима и разговара са њима; разговара не као мањи од њих него као раван њима и – већи од њих. Јер својим питањима и одговорима изазва дивљење код свих који Га слушаху. А Он беше дете не старије од деце која сврше тек основну школу. Он пак не беше ни ту свршио.
– Сине мој, рече му Мати, што нам учини тако? Гле, ми те са страхом тражисмо.
– Зашто сте ме тражили упита Он? Зар не знате да мени треба бити што је Оца мојега (Лука 40-52)? Доцније Он је то јасније изразио: „Мени ваља дјелати дјела Онога који ме је послао док је дан“ (Јован, 9,4).
Ово је Христово прво сведочанство пред Јосифом, да Он нема оца на земљи него да је Његов Отац на небу, како је то небо раније објавило и Марији и Јосифу, Марији на јави, а Јосифу на сну.
И кад се вратише у Назарет, „Он беше послушан“ (Лука 2, 51-52) својим родитељима, и није из збуњивао више никаквим нарочитим потезима ни речима. Док је Јосиф био жив, он je са њим заједно радио у радионици. А кад је овај праведни муж ускоро умро, он је наставио његов дрводељски посао. При свакој отесаној дасци Он је помишљао на душе људске, које ће он имати да теше од грубости и рапавости. И мада је у 12-oj години био надмашио својом мудрошћу најмудрије људе у свом народу, Он и даље „напредоваше у мудрости и расту“ и биваше све милији и Богу и људима (Лука 2, 40). Нарочито је био омиљен код својих другова радника, који су у Њему гледали узор умешности и савесности. Но и сви други, и стари и млади, и здрави и немоћни, волели су да се сретну са Њим, да Га виде и да Га чују. Са кротошћу и благим осмејком Он је општио са свима. Иако је скроз прозирао душе људске и познавао људске слабости и страсти Он се није гневио на људе. Он се гневио само на Оног Непоменика, Човекомрсца, који је праузрочник људског понижења, раслабљености и лудила. А људе је сажаљевао, помагао, услуживао и свом душом љубио. И људи су осећали топлину Његове чисте и свете љубави као што осећају зраке сунчане. Зато су се на љубав одазивали љубављу, на доброту добротом, на милошту милоштом. Никад у Назарету ниједан радник није био тако омиљен као Исус Назарећанин.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *