NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » JEDINI ČOVEKOLJUBAC

JEDINI ČOVEKOLJUBAC

 

JEDINI ČOVEKOLJUBAC
 
O KNJAZU OVOGA SVETA
 
I odvede Duh Isusa u pustinju, da ga đavo kuša. Kakav užas posle radosti; kakav mrak posle Bogojavljenske svetlosti! I kakva zagonetka da Sveti Duh, koji se javio nad Isusom u vidu nezlobivog belog goluba; Duh Sveti, koji po krštenju ispuni Isusa svega – da ga odvede đavolu na kušanje. Zašto, i po kakvoj logici? To će se tek docnije videti. Ovo je prvi put, da se đavo spominje u Novom Zavetu. Niti se on do tada smeo približiti Isusu.
Ko je đavo? Stvorenje Božje i tvorac zla, uzročnik greha, otpadnik od Boga i čovekomrzac. Njegovo je postojanje vrlo staro. On se prostire u dve istorije, u onu pre stvaranja ovoga sveta i u istoriju ovoga sveta. Star je, veoma je star koliko od vremena, još više od greha. I ne može se nikad povratiti u svoju angelsku mladost. Kad je Bog stvarao duhovni svet, svet angela i ostalih nebeskih sila stvoren je i on, kao jedan od velikih angela.
Ovako o njemu piše prorok Isaija: „Kako pade s neba, Lucifere, Danico, sine zore! Kako se razbi o zemlju, gazitelju naroda!
„A govorio si u srcu svome: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podignuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj, na zboru bogova na strani sjevernoj.
„Izaći ću u visine nad oblake, oblake od angela, izjednačiću se sa Svevišnjim.
„A ti se u pakao svrže, u dubinu preispodnju…“ (Isa. 14, 12-15).
Prorok Jezekilj još dopunjuje gornji opis:
„Ovako veli Adonaj Gospod: Ti si pečat savršenstva, punoća mudrosti i venac lepote…
„Ti si bi heruvim, pomazan da zaklanjaš, i ja te postavih na to; ti bješe na svetoj gori Božjoj, hođaše posred kamenja ognjenog posred angela.
„Savršen si bio na putevima svojim od dana stvorenja tvojega dokle se ne nađe bezakonje na tebi… Zato te bacih kao nečistotu s gore Božje, i izgnah te između kamenja ognjenoga, heruvime zaklanjaču!
„Srce se tvoje pogordi ljepotom tvojom, od sujete tvoje ti izgubi mudrost svoju; zato ću tebe baciti na zemlju… i pretvoriću te u pepeo pred očima svijema koji te gledaju…“ (Jez. 28, 14-18).
Sveti apostol Juda svedoči, da je Bog zbacio s neba ne samo Lucifera, Satanu, nego i mnoge druge angele sa njim: „I anđele koji ne držaše svojega starješinstva čin, nego ostaviše svoj stan Bog čuva u vječnim okovima pod mrakom za sud velikoga dana“ (Juda 6).
Ovo isto svedoči i apostol Petar (II Pet.2, 4).
A sam Gospod Isus, od koga su ovo njegovi apostoli i saznali rekao je pred sedamdesetoricom: „Ja vidjeh Satanu gdje spade s neba kao munja“ (Luka 10, 18).
Ovo svedočanstvo Isusovo, kao i svedočanstva apostola i proroka, odnose se na preistoriju, to jest, na istoriju duhovnog sveta pre stvorenja zemlje i sve ove vidljive vasione. I ovo je jedino Bogom otkriveno svedočanstvo o večno mučećem pitanju ljudi: Otkuda zlo u svetu? I ko je uzročnik zla?
Tamo gde nije bilo otkrovenja Božjega, ljudi su se naprezali svojim umom ili maštom, po nižoj zemaljskoj logici da dadu odgovor na ovo mučeće pitanje.
Sve su to pak bila ljudska lična rezonovanja ili maštanja, bez jemca i autoriteta nadčovečijeg. Zato se niko u njih ne može pouzdati. Mi se možemo pouzdati samo u ono što nam jedini Bog istine i čovekoljublja otkrije. A On nam je otkrio ono što smo gore naveli; i to je dovoljno.
Zbačen s neba, ispisan iz nebesne istorije i izbrisan iz Knjige Živih, Satana se upleo u zemaljsku istoriju. Na prvim stranama knjige Postanja on se javlja kao neprijatelj Boga i čoveka (I Moj. 3, 1-5). Kleveta Boga i laže ljude. Upropašćen želi da upropasti svu živu tvar. Božju, čoveka naročito. Kroz zmiju on lažima odvraća Evu i Adama od Boga i privlači k sebi. Da bi njih upropastio, a Boga ismejao. I od tada pa kroz hiljade godina on je radio na propasti ljudi i na ismevanju Boga. Zbog svog prvog greha na nebu protiv Boga, on je kažnjen svrgnućem u pakao, a zbog svog prvog greha na zemlji, protiv ljudi, on je kažnjen od Boga prokletstvom: ,,na trbuhu da se vučeš i prašinu da jedeš za tvoga vijeka“ (I Moj. 3, 14). Zato je Satana preispodnja zmija, učila ljude da žive za trbuh, da se prilepe k zemlji i da hrane i telo i dušu samo zemnom prašinom; da se otimaju o zemlju i zemnu prašinu, i da vode krvave ratove zbog trbuha i prašine; da zaborave jedinoga Boga Stvoritelja, kao udaljenog i nevidljivog, a da obožavaju bliske prirodne stihije, vetar i vodu i grom i oganj i planine i životinje i drveće i kamenje; da im kao bogovima zidaju hramove i prinose žrtve, čak ljudske žrtve i decu; da se predadu svakom poroku i slasti: bludu, pijanstvu, gnevu, osveti, gordosti, i da poveruju u bogove tih strasti; da im podižu skupocene hramove i prinose žrtve (Vaal, Moloh, Astarta, Bahus, Šiva, Kibela, Zevs, Ariman, Dagon, Venera i dr.); da ne misle ništa nebesko nego zemaljsko; da napuste svaku nadu u vaskrsenje i život večni; da prezru svaku vrlinu i da uživaju samo u porocima; da slave otmičare i tirane kao veličine. Rečju, da se ugledaju na životinje i zverove, i da se trbuhom vuku po zemlji i hrane zemljom.
Tako su ljudi navikli na zli tok stvari. Potpuno potonuli u carstvo zemaljsko, oni su po vnušenju Satane, stvorili svoju logiku zemaljsku, suprotnu logici nebesnoj. I po njoj su se vladali i živeli, ili, bolje reći mislili da žive. A Bog Čovekoljubac bio je ostavio ljudima, da privolevši se Satani po svojoj slobodnoj volji, nasite se i presite mračne i krvničke vlasti satanske, i da zavapiju Njemu za spasenje. S vremena na vreme Bog je podizao ljude u narodu, mudrace, proroke i pravednike, da ožive savest ljudi da bi uzdigli pogled od zemlje k nebu. Ali Satana je brzo uspevao da te ljude predstavi kao narodne neprijatelje i rušioce reda i poretka. I ti Božji poslanici bivali su mučeni, trovani, kamenovani, raspinjani, testerom prestrugavani ili drugim mukama umoreni.
Najzad, i u poslednjem času, kada je „sav svet u zlu ležao“ i kada se Satana mogao nazvati „Knjaz ovoga sveta“ (I Jov. 5, 19), javilo se spasenje od Boga. Javilo se spasenje u ličnosti vaploćenog Boga – Logosa Čoveka i Čovekoljupca Isusa Hrista, za koga Jovan Krstitelj izjavi pred farisejima: „Ja vidjeh i zasvedočih, da je ovaj zaista Sin Božji“ (Jovan, 1, 34).
„I odvede Duh Isusa u pustinju, da ga đavo kuša“ (Mat. 4, 1). Aj, kakvo poniženje! Bar da je Kušač došao k Isusu, nego Isus ide k njemu na noge! Prečisti ide „nečistoti“, blagosloveni prokletome! Ali, zar nije pisano: „Gospod će izaći kao junak“ (Isa. 42, 13)? A junak ne čeka napad neprijatelja nego on vrši napad, uveren u svoju pobedu.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *