NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna književnost » IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

IZVORI – ROMAN O NEMANJI I SVETOM SAVI

 

IZVORI
Roman o Nemanji i Svetom Savi

 

 
SVETI SIMEON
 
Čovek detalje vidi, a celinu oseća. Svi su Rašani Srbiju osećali kao svoju zajednicu dok je njima Nemanja vladao, a i potom dok je, sišavši sa vlasti, živeo u manastiru. U Raškoj je njegovo prisustvo taj narod ispunjavalo sigurnošću i vedrinom. Ali, jesen je došla, a približavao se i dan konačnog odlaska Simeona, pa je najpre briga, potom i neka neveselost, zahvatila i dvor i plemstvo, i gradove i sela. Odasvud su pristizali darovi budućem pustinjaku kome ništa ne treba; ta brda poklona će skliznuti u naše i grčke manastire kao znak tuge Srba zbog odlaska Nemanje.
Povučenog oca Simeona, često su posećivali sin Stefan, prijatelj Rafajlo i drugi glavari, zbog poslova, a i radi tog da ga samo vide. A Rafajlo je plemićima govorio o Nemanji:
– Taj starac kao da još uvek celu Srbiju ima na dlanu. Povremeno, sa monaškom kapuljačom na glavi, odjaše iz manastira nekud. Blagosilja krajeve i ispituje da li su radovi na mostovima i na drumovima dobro obavljeni.
– Pre je sve držao u šaci, sad pod okom sumorno potvrdi Stefan Zato je odlučio da već oktobra konačno krene u Svetu goru. Ja se ne radujem što ću da vladam sam, bez njega. Hoćemo li da ga sada svečano, sa darovima, ispratimo?
Rafajlo se začudi i raširi ruke:
Monaha da ispratimo svečano? On neće dati. Na ispraćaju ćemo biti samo ti, Vukan, ja, Metodije, i porodice njegovih saputnika reče Rafajlo i glasno zaplaka, a lice pokri rukama. Taj srdačan, dobrodušan čovek je već danima i nedeljama tugovao zbog Nemanjinog odlaska, a tvrdo je verovao da se to ne primećuje. No, tugovali su svi.
Narod je upravo osećao da je Nemanja, otac Simeon, voleo Srbiju, kao Rastka, kao Savu. Svi su se osećali kao celina tek sa njim, bio on vladar ili monah, tu ili u Heladi, u ovom životu ili u drugom.
Neko je u Studenici, povodom Simeonovih izlazaka rekao:
– Kao da se ovim obilaskom spaja sa Srbijom, a ne od svih oprašta.A sa jednim bićem, kao da se opraštao dublje i potresnije nego i sa kim, ali je stari div i to izdržao junački i naizgled mirno.
Tog hladnog dana dosadna kiša je bila prestala, ali nebo kao da se i nije praznilo, bilo je turobno i ukočeno. Pored zidova unutar ženskog manastira tri monahinje su brezovim metlama sakupljale lišće opalo sa starog drveća, kada se odnekud pojavi igumanija Petka i zameri im što prethodno nisu stresle dohvatne grane. I ona pođe ka hramu i tek tad primeti da je u portu ušao visoki monah, obmotan teškim crnim šalom tako da mu se lice bezmalo nije ni videlo.
– Mati, reče on kada mu je prišla treba da vidim majku Anastasiju…
– Nemanjinu? Ona je u radionici, možeš li sam? Ona mala vrata…Pismo od nekog sina, je li? šaleći se reče i ode.
Posetilac nije zakucao, zanet glasom koji je dopirao. U ovećoj sobi je nekoliko iskušenica i devojaka sa sela sedelo na stolicama ukrug, a mati Anastasija je, naprežući oči, pokazivala jednu od tajni veženja, kad shvati da je još neko prisutan. Okrete se.
– Nemanja! tiho i zapanjeno reče. I pođe ka njemu. Devojke i iskušenice skočiše i počeše ka drugim vratima da se povlače, klanjajući se, idući natraške i zadivljeno gledajući slavnog čoveka.
– Ana… Ana… ponavljao je on stežući joj šake i nagnut nad njom gledajući njeno milo i brižno, prijatno lice, i potpuno sedu kosu koja je virila ispod crne marame. Ućutaše. Nepokretni. Zagrljeni. Najzad ona tihim, ali nekako ozarenim toplim glasom reče:
– Dakle, vreme je za tvoj odlazak…On malo jače steže njene male šake.
– Da… vreme je…
– Kako je to sve lepo… izgovori ona u nekom blaženstvu. To Simeona začudi:
– Ne shvatam te… Pa mi se više nikada u ovom životu, mila moja,nećemo videti!
– A ja znam koliko je to vreme kratko! A potom ćemo svi opet da budemo zajedno… Neću da žalim što ću to malo vremena biti i bez vas.
– A ja, Ana, žalim i za pet minuta provedenih bez tebe, prvi moj druže…
Ana je bila glavu zabacila i oči usmerila uvis, tako ga je predano gledala. On se saže.
I toplo je poljubi u čelo, blagim, dugim celovom.
U tom upade igumanija, uzbuđena i mašući rukama, klanjajući se i govoreći uzdrhtalo:
– Oprosti, oče, nisam te prepoznala… Oprosti… Hajdemo u gostinsku sobu… Gospode moj, pa zar Nemanju, oca Simeona, da ne dočekam! Ti jesi velikoshimnik, ali ja jesam igumanija… Ovde ja zapovedam… Hodite…
I silom ih odgura u trpezariju gde ih za prepunom trpezom ostavi same. Vrlo su malo to dvoje pričali. Ana mu je predala paket sa pletenim toplim stvarima i pismo za Savu. On se nasmejao i dobrodušno rekao da je na Svetoj gori i zimi toplo. Debele čarape neće tamo trebati ni njemu, ni Savi.
– Tebi trebaju, starima je svuda zima. A… trebaće i Savi, kada se vrati u Srbiju… odgovori ona ubedivo i milo.
– Zar i ti veruješ da ću uspeti da ga vratim u Srbiju? upita podozrivo.
– A u čemu ti nisi uspeo? Uostalom, ti zbog toga i ideš u Svetu goru, inače bi kao monah ostao ovde.
Došlo je vreme odlaska. Ispratila ga je do kapije. Iza njih išle su igumanija i sve sestre. Dvoje starih su se zagrlili i on je čvrst, visok i poguren pošao uskom stazom kraj zida, ka drumu gde su ga čekala skromna kola, i neki prijatelj, monah sa konjima…
Igumanija Petka, glumeći vedrinu reče:
– Budi čvrsta, Anastasija. I bol će ti biti vremenom manji. Kao štoi on, gospodar i otac Nemanja, izgleda sve manji ukoliko je od tebe udaljeniji.
– Što vreme bude više prolazilo i što on bude dalje odlazio, biće nam Nemanja sve veći. A bola nemam. Možda je u meni samo malo neke tuge reče i oči joj se napuniše suzama. Ona se okrete i stavi glavu igumanijina rame.
I tad poče kiša. Nemanja nesta sa vidika.
 
* * *
 
Kada je Nemanja sa karavanom 8. oktobra 1197. godine krenuo, nebo je kišom plakalo, a kada se ukrcao na brod i prispeo, 2. novembra 1197. godine, nebo je blistalo, svečano i lepo.
Oveći brod sa jedrima i veslima i drugi sličan, a manji, oba sa putnicima i tovarima iz Srbije, plovili su mirnim morem jedva pomognuti malim vetrićem. Na pramcu prvog broda stajao je monah Simeon sa saputnicima. Trudili su se, dok su uglavnom ćutali, da na stenovitoj obali sa desne strane sagledaju manastir ka kome su putovali oko tri cele nedelje. Priđe im kapetan, snažan prosedi čovek, pa smešeći se reče:
– Nestrpljiv si, svetitelju, vetrić nam je slabašan.
Sveti Simeon se okrete ka njemu, pa podiže ruke i pogled ka nebu:
– O, jedva čekam da ga vidim! Kako mi je teško bez njega! jeknu. Pa,Gospode, duni u jedra ta, da sina vidim…
Svi behu iznenađeni snagom te žudnje. I tada se dogodi malo čudo, koje starac nije ni primetio. Brodić kao da se strese pod udarom nekog jačeg vala, topli vetar napuni bela jedra, brod brže zaplovi, voda zapenuša.
Sem Simeona i kapetana, svi se pogledaše, ali starac nastavi:
– Vid mi je oslabio i oči su mi se napunile suzama. Gledajte oči, vidite li vi Vatoped? A Rastka mog? A Savu? Ma, hajd’te suze, posle se isplačite…
Tada neko viknu.
– Manastir Vatoped!
I svi zaćutaše. Čuo se samo šum vode. Niz lice ukočenog monaha Simeona slivahu se suze, pokušavao je da ih zbriše, ništa nije video. Brzo su se približavali obali i kroz žubor vode i žagor začuše se zvuci zvona sa više strana poluostrva.
– A čemu tolika zvonjava?
– Pa zbog tebe, mili starče! Toliko si manastirima već dao, a i sada donosiš toliko blaga! progovori oduševljeni kapetan.
– Eno, eno Rastka! viknu neko, pa i drugi kliknuše. Otac je drhtao. Tek sad nije video ništa.
Kao da je neko vukao brodić sa njim ka maloj luci gde su se svi monasi Vatopeda bili skupili, a sa strana su im i novi pridolazili. Na samom najisturenijem delu luke stajao je Sava. U njemu su reči molitve brujale kao zvona po svem tom milom prostoru. Bio je napet i sa ljubavlju je gledao visoku monašku figuru na pramcu i znao je da se ostvaruju njegove molitve.
Kada je brod pristao i kada su preko mosta mornari preveli starca još nemoćnog da išta vidi, i kada je on nazreo sina i kad su jedan drugoga snažno zagrlili, zaista su svi prisutni plakali… Plakao je i jedan monah koji je sa strane, sišavši kroz šumu, sakriven visokom stenom, gledao doček. Bio je to Isaija. No, on je brzo nestao u šumi, ozaren i stalno poluglasno govoreći: „Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga“… A zvona su i dalje pevala, pa i kada su Simeona i njegove saputnike iguman Teostiriktos i ostali monasi uveli u manastir Vatoped.
Otac Simeon se nekako pozdravio i zagrlio i sa ostalim, a potom je čvrsto zgrabio ruku svoga sina i nije je sve do manastira puštao. Dok je opšte pozdravljanje trajalo i svi se putnici sa monasima grlili, i dok ga je potom sin vodio ka manastiru, Simeon je uspeo da izgovori:
– Sinko moj, kako si postao drugačiji, snažniji… kako si postao kršan, ja jedva šta zbog suza vidim, ali, ti si tako mršav a jak, pocrneo od sunca,… O, kako ti je ruka gruba, pa ti si, sine, mnogo radio… šta?! Ti si bos? Teško meni, teško meni, zar te noge po oštrom kamenju da idu?!… što se smeješ dok ja plačem uspeo je otac da kroz zvonjavu kaže radosnom Savi…
Iz broda u hram, iz hrama u trpezariju, iz trpezarije iguman i Sava povedoše Simeona, a drugi ostale putnike u njihove kelije.
– To si ti, starče Simeone; sagradio, ti si poslao novac, a tvoj je sin sa majstorima zidao… Evo kelije, evo, izabrali smo ti najlepšu, radosno je Grk govorio.
I ogrešiše se o starca. Dadoše mu veliku keliju, prostranu kao tri obične. Starac sa negodovanjem odmah reče malenom igumanu:
– To ti, Teostirikte, sebi uzmi, a meni daj najmanju da se odmorim od tolike pažljivosti prema meni. Ja više nisam veliki župan, nego najmanji monah…
I dadoše mu malu keliju, odmah do Savine. Kad ostaše sami, otac se spusti na svoju tvrdu postelju, Sava sede kraj njega, prekri nekada moćniju šaku svog oca svojom i tako su ćutali. Iz porte su dopirali glasovi monaha koji su prenosili dragocene darove sa oba broda, a iz hodnika koraci ostalih putnika iz Srbije. Gosti su dobijali gostinske sobe, a oni koji su ostajali da se zamonaše, skromnije…
Njih dvojica su se bez pokreta nekoliko trenutaka držali i ćutali znajući da su dobili ono najviše što su tražili.
– A majka? upita Sava.
– I ona je srećna odgovori Simeon .
– Ali ko to nije?
– Stefan. I Evdokija. I Vukan, kome sam dao tvoj venecijanski mač. Tako si ti rekao. U stvari… nesrećan je sav narod, moj sine!
Savina ruka steže starčevu.
– Narod nesrećan?
– Da, u dnu duše nesrećan. Zadovoljan jer je dobio državu, stekao mir, bogatstva izviru sa svih strana, ali je u duši nesiguran, nesvesno brižan,oseća da je ugrožen… Ne zna na kojoj su strani Bog, vera, pravda, istina, a odasvud mu se neke laži poturaju…
Sava se malčice osmehnu:
– Da li to ti mene opet pozivaš da se vratim i tamo pomognem braći?Otac ga pogleda neobično umorna izraza lica i uzdahnu:
– Ponekad mislim da ja samo još taj zadatak imam, tebe da vratim tamo. Braća ti nisu dorasla da dovrše moje delo. Ni njihova deca, takođe,vidim to… A celo mi biće govori da bi ti tamo, makar i samo kao prost monah, učvrstio narod u veri, a Stefana u državi i državu u svetu.
Sava, slušajući taj tihi i smireni glas, oseti jad.
– Kada bih znao da sam tamo zaista neophodan, ja bih danas krenuo.Kada bih znao da sam bilo gde širom sveta neophodan, i tamo bih otišao.Makar u Indiju. A pogotovo u Srbiju! Ali mene nešto snažno vuče ka Istoku, ka ovom monaštvu, i to baš na Svetoj gori, pa bih napravio greh ako bih se o taj zov oglušio. Ko pođe za Isusom Hristom neka ostavi sve! I oca i majku… sećaš li se te reči Gospoda Isusa Hrista?
Pogureni otac netremice ga je posmatrao. A Sava iskreno i toplo nastavi:
– Srbi su veoma dobar narod. Dobar i hrabar. A o narodima vodi računa sam Bog. Ma kako da su mi braća nedorasla, Bog će im pomoći da sazru, daće im dobre pomoćnike, jaku veru, borbenu snagu, blagoslov. Prijatelje…
– Ali zar ti, zaista, ne vidiš da će papa i Zapad da progutaju svu Vizantiju i sve zemlje Srbije, Bugarske, Rusije… i to vrlo brzo?
– Oče… ne znam. Oni zaista jesu jeres, očigledno prizemna, neprijatna, „bankarska“…
Osećalo se da obojica svoje stavove ne brane i ne nameću jedan drugome, nego da ih takoreći i sami opet preispituju.
– Uz to nastavi Sava Vizantija može i da se preporodi…
– Već po tvom glasu vidim da u to i sam sumnjaš. Ona bi se duže održala kada bi imala stotinu genijalnih Manojla. Ali mi u truloj Vizantiji imamo za cara tasta Stefanovog, onoga groznog podlaca Aleksija. Ali,čuj sine! Ako ostaješ pri svome, obećaj mi bar da ćeš posle moje smrti da odneseš u Srbiju moje telo. Obećaj mi bar samo to.
Savu tronu ta očeva molba.
– Obećavam ti to. A i da ću u Srbiju otići i tamo ostati ako vidim da sam zaista mojima neophodan…
Otac Simeon zadovoljno ispravi svoje telo:
– Pa ti ćeš to, svakako, i to vrlo brzo da vidiš. Sada mogu mirno dase predam monaštvu… Ja sam svoj državnički posao na zemlji završio.
Sava je iznenađeno gledao oca.
– I ja, oče, volim taj narod i tu zemlju kao ti. Ja se svakodnevno najpre za Srbe i Srbiju molim! A zašto je toliko volim, ne znam…
Odjednom su raširili ruke i zagrlili se. Kasnije je ocu još više objašnjavao svoj stav.
– Istočni monah osvaja prostore u sebi, zapadni osvaja u svetu. Prvi to čini molitvom, postom, kajanjem, a drugi pokornošću, poslušanjem, žrtvovanjem sebe. I jedan i drugi monah, svako na svoj način, streme ka nebu.Ja sam se predao istočnom monaštvu, a ako odem u svet, na Zapad, u Srbiju,moraću da postanem monah zapadnog tipa, da se predam, žrtvujem, delam,više nego što se molim. A time gubimo i ja i moja sredina. Jer duhovni život istočnog monaha se preliva na sredinu, ona od svog monaha prima toplinu molitve i dobrote. Ako istočni svoje monaštvo zameni zapadnim, smanjiće se njegova osvajanja duhovnog carstva koja stiče kroz sebe samoga, širenjem kroz unutarnje podvige, a povećaće se moć monaštva i želja cerkve za tim da hrišćanstvo širi imperijalnim sredstvima po celom zemnom svetu. Eto, oče, moj bi odlazak iz ove u srbsku sredinu izmenio mene kao monaha, ja ne znam da li je i jedan čovek uspeo da se u sebi moli kao istočni monah i da dela kao zapadnjak, ti premnogo od mene išteš. Tamo bih se bavio svetovnim poslovima više nego duhovnim. A našem narodu je potrebniji monah koji duhovne plodove neguje, umnožava i seje oko sebe tako je Sava govorio.
Neko zakuca. Bio je to iguman Teostiriktos:
– Ništa od tvoga odmora, oče Simeone! Igumani i monasi drugih manastira pristižu da te pozdrave. Eto, Savo, kopnom je pristigao čitav karavan darova na kolima i na mazgama, preuzmi to…
I tako započe život svetoga Simeona, monaha na Svetoj gori.
Biće to kratak i vrlo stvaralački život oca, uz sina kome su potom predstojale sve burnije i burnije godine monaškog života. Pravoslavnom monaštvu nije predstojao mir, nego patnja. Sveti Sava i sveti Simeon prihvatili su Hristov krst. Prihvatili su ga potom i Srbi. Svi. Narod postaje onakav kakvo je njegovo monaštvo, a monaštvo prihvata najteži deo tereta sopstvenog naroda. Tada naročito, pa i danas.
I dok se prvi i uzbudiv dan u Vatopedu smirivao, a starci putnici već dopali postelje i sna, Sava se predade molitvama zahvalnosti u svojoj keliji. Pred ponoć, otac Nikanor tiho zakuca i odmah uđe.
– Znao sam da još nisi legao. Dođoh da te nateram na san. I radosti troše čoveka. zastao je i smeškao se, pa prosto srdačno reče:
– On nije bio rođen toliko za vladara koliko za monaha… Tako deluje monaški, duboko, prirodno. On, tvoj roditelj, dušom je od prvog trenutka predao sebe Bogu… On će biti svetac…
I starac blagoslovi Savu i izađe tiho kao što je i ušao.
Posle nekoliko dana odmora, prekidanog mnogim posetama, Simeon oseti potrebu da vidi bar one delove Atosa, Svete gore, koji mogu na konju da se posete. Sa natovarenim karavanom, krenuli su on, Sava i nekoliko mladih monaha, ali tek pošto se odigrao događaj o kome su potom mnogi pričali. Mali karavan je, naime, čekao pred kapijom starca kada se ovaj pojavio iz svoje kelije, i razrogačio oči, videći sina bosog. Zaplaka se starac:
– Odavde nikud ne mičem, dok se, Savo, ne obuješ! Imaj milosti prema meni, srce mi ranjavaš kamenjem koje nogama bosim dodiruješ! I vi ostali!
Ne mogahu da krenu sve dok se Sava i ostali monasi nisu obuli. Tada su na konjima lagano pošli ka prestonici Svete gore, malom prekrasnom mestu Kareji, Orahovcu, pa potom manastirima Ivironu, Velikoj Lavri i drugim. I svuda su starca dočekivali sa velikom ljubavlju, nežnošću i ljubopitstvom, a on se divio svetinjama i svaki hram i svakoga, pa i pustinjake, bogato darivao. Divio se svetinjama, ali nije mogao da čini metanije, telo mu je bilo slabo. No, starac je postio, vrlo strogo, molio se dugo i strpljivo, koliko god je to mogao. Čudio je sina i druge bližnje: jer sve što je radio, činio je na monaški način kao da se u mantiji i rodio i proveo u njoj sav vek.
Već prvog dana po njihovom povratku, iguman Teostiriktos krenu u keliju oca Simeona, ali u hodniku srete Nikanora i povede ga sa sobom.
Iguman Vatopeda je nosio u ruci belu posudu punu oljuštenih oraha, sečenih smokava, meda i tucanog badema.
– Eto, oče, jače hrane da se okrepiš. Čujem dobro si podneo put, a malo si jeo…
Simeon se sa mukom nagnu i poljubi se sa obojicom. Disao je teško.
– U poverenju da vam kažem smeškale su se starčeve oči sve brže gubim snagu. Neću još dugo živeti… smeškao se prijateljima.
– Pa, već je i vreme da nebu ideš, ali sve mi se čini da ti još morašda traješ. Prvo, nisi zadovoljio žudnju za Savom. Drugo, briga za Srbijom te još ganja, a treće začkilji Nikanor očicama odnekud imam utisak da ti još nešto krupno treba da obaviš, a ne znam šta je to!
Samo što je to Nikanor rekao, uđe Sava, takođe sa posudom u ruci.
– Donosim ti melem od maslinovog ulja i trava, da te istrljam orno je rekao mladi monah poklonivši se svoj trojici, no u tom se spolja, iz prote, začuše povici:
– Cavo! Cavo!
Mladić stavi posudu na sto, priđe otvorenom prozoru:
– Hodi, brzo, dolaze nam neki gosti, stranci, uglednici…
Sava se poklonom izvini starima i hitro iziđe, hodnikom su odjekivali njegovi koraci…. Nikanor se glasno nasmeja.
– Igumane, da li si primetio: kad god u manastiru iskrsne nešto teško što treba da se odmah reši i uradi, tebe više i ne pozivaju, zovu Savu…
Teostiriktos odiže ramena. Zavrteo je rukama kroz vazduh.
– Ne samo da sam primetio, već sam se tome i obradovao. Sava je rođen za sve, za monaha i igumana, za duhovnika i za… vladara. No, nebo ga je poslalo cerkvi ovamo! I ti, Simeone, budi srećan i na ovom i na onom svetu što je tvoj sin krenuo ka cerkvi. U svetu bi on dizao državu, a u cerkvi dizaće narod. Monasi narod uvek dižu, a državnici ga često i ruše.
Iguman ustade, načini u vazduhu jednom i drugom starcu znak krsta i pođe, ali tom prilikom nehotice laktom gurnu tamnozelenu posudu sa melemom, nasmeši se pa prekrsti rukom i sud, pa ubedivo reče:
– Srbija… Srbija je ranjena i sve će više rana dobijati, jasno je to.Ali, ne brini za nju. Ti žudiš da Sava tamo ode. I on će tamo najzad otići. A sad ovde on sprema meleme za nju. Ma kako ga život bude ometao,odneće on Srbima mnoge meleme koje ovde sakuplja i blagosilja… Odneće,one duhovne, najviše. Tvoj sin, siromašni monah, bogat je već sad onim što tvom narodu treba… Mada on sam još nije toga svestan.
Manastirski život, prividno miran, burno je potekao drevnim i novim zbivanjima. Otac Simeon je vreme provodio u dubokim molitvama, veoma svestan da je najzad dobio to što je sebi najviše želeo. Zahvaljivao se Bogu i u dugim ispovestima pripremao se za odlazak Njemu. Neopisivo lepo osećao je ispunjenost života time što je njegov Rastko, Sava, kraj njega. A šta je mogao više da očekuje? Da vidi Savu kako ulazi u Srbiju, u zemlju usamljenu i prelepu, kao gradinar u neobdelanu njivu?
Jednoga dana, posle ručka, Sava je dopratio Simeona u keliju kad dopade i iguman, držeći u jednoj ruci hrpu spisa.
– Savo, dete, odredio sam ti težak zadatak, koji ti ne voliš… Trebalo je da ja sutra krenem za Carigrad, da caru Alekseju predam nekoliko molbi i zahteva… a ja… toliko mnogo sa tim zahtevima tražim… da se bojim da ću pasti u nemilost. Onda sam se setio da će on tebi da učini mnogo više nego meni, rođaci ste, a i sav Carigrad još bruji o monasima Nemanji i Rastku… I odlučio sam da umesto mene ti kreneš…
Sava je iznenađeno i namrštenih obrva pogledao svog oca i igumana, koji se kretao vrlo nervozno. I mladi monah obori glavu. Ali se njegov roditelj radostan ispravi.
– Dabome, pošalji Savu starac orno reče. Stvoren je Sava za diplomatu. Aleksije će njemu, kao otac naše snahe Evdokije, mnogo da učini.
– Oh, i ja mnogo, mnogo tražim. Kada bih smeo, ja bih od cara zatražio još nešto reče iguman i savi glavu ka ovoj dvojici. Ti si, Simeone, doveo nekoliko plemića iz Srbije i doći će za tobom još da se ovde zamonaše. A u blizini našoj ima jedan manastir, predivan je… Hilandar… Gusari ga davno srušili. Zapušten je… Ako bi to vlasništvo protata Svete gore, car, preneo na Vatoped… ja bih imao više prostora za moje monahe… zar ne? A moj Vatoped bih obogatio…
Sava klimnu glavom, a lice Simeona zablista.
I već sutradan Sava sa dokumentima krenu u Carigrad, ostavivši oca napetog i radosnog, jer, eto… bar će sada njegov sin da pređe među i vrati se u svet kao monah, baš onako kako bi on, Simeon, želeo da Savu vrati u Srbiju.
Vreme je sporo proticalo, kao da se nije ni micalo, dok se monah Sava nije vratio u Vatoped i odmah uputio svome roditelju, a ovome su raširene ruke drhtale kada je skočio i pao u zagrljaj sinu. Savino lice je odavalo spokojstvo, duhovnu snagu, vedrinu. Iz porte se ču glas jednog monaha:
– Oče igumane… Braćo, javite igumanu da je Sava došao… Simeon povuče sina da sednu na krevet, a ovaj ispriča:
– Sve mi je preko očekivanja uspelo. Car me je dočekao ne kao monaha nego kao rođaka. Oduševljen je tobom… toliko te uznosi da sam se ushitio.Oh, kako tebe svi cene! Kada sam ušao, ustao je sa prestola i rekao: ‘Ako je car Manojlo kršio ceremonije pred Nemanjom, i ja ću pred Nemanjinim sinom…
Tada se čuše koraci, iguman je prosto utrčao, pogledao Savu i Simeona i digao obe ruke u vis:
– Vidim, vidim, uspeo si, ja sam uspeo, ja sam uspeo. Da li ti je car dao sve što sam tražio i molio? Pričaj…
– Sve što si ti hteo, oče igumane, i ono što sam preko toga ja tražio. A ja sam tražio da opustošeni manastir Hilandar da u svojinu manastiru Vatoped! I, evo, pogledaj, car je bez reči dao Vatopedu celo imanje razrušenog Hilandara, kao dar, jer Vatoped sakuplja Srbe…
Iguman Teostiriktos zgrabi dokumenta sa stola i približi ih licu i drhtavim rukama poče da razgleda, a Simeon povuče sina za ruku:
– Savo… a Carigrad? A Carigrad? Kako ti se on dopao?
– Carigrad je deset puta veći nego što sam mislio i sto puta lepši nego što su mi ga opisivali… A ljudi su divni, vidi se to! Vidi!
I nastavio se pun život tog monaškog bratstva.
Igumani i duhovnici nekih manastira rado su dolazili u Vatoped i sa Simeonom dugo razgovarali, iznosili mu probleme i spontano se ispovedali, jer je taj čovek imao dar da u svaki slučaj tako duboko uđe da se rešenje problema već u samom razgovoru nametalo.
Sava je sve više imao posla, ali se od oca, kadgod bi bio slobodan, nije odvajao. Čak je počeo da ga vodi u biblioteku; tu su Simeona i Savu školovani gosti veoma rado prihvatali. Od njih je starac dosta saznavao, a malčice se i pobojao za svoga sina, jer treba biti mnogo mudar pa ostati smeran kad te takvi filosofi hvale. Međutim, ništa na Savu nije uticalo loše.
U prvo vreme svog boravka sveti Simeon je osetio strah kada je video sa kolikom i kakvom se predanošću monasi mole i kako se izlažu velikom iznuravanju i trudu. Bio je uplašen za zdravlje svog sina, no kada je shvatio da sve monahe i Savu takav način života jača, starac je pao u tugu što se i sam ne može da izloži takvom tipiku. Sava je to primetio, najpre kada je jednoga dana video svog oca kako noseći praznu pletenu korpu jedva ide ka jednom kruškinom drvetu, pa sa mukom sedeći počinje da skuplja zrele plodove. Sava je baš tad stajao pred kapijom, kod kamenog malog stuba za privezivanje konja. Kad vide starčevu nemoć, uzrujan pritrča.
– Pa šta to ti radiš, mili, mili moj, sin kleče, pa sede pored oca.Starac je sa teškoćom odgovorio:
– Više, sine moj… Savo ne mogu… Ne mogu da se molim kao vi… ne mogu da radim kao vi… ne mogu da čitam kao vi… Pa i ja nešto moram od sebe da dam… Barem još nešto malo dok sam živ…
Nije smeo ni da sanja da će tom svojom poslednjom snagom Srbima dati nešto najlepše što je trebalo da poseduju.
Plodovi su se po tlu žuteli obasjani zracima sunca, koje se kroz krošnju drhtavu od vetrića probijalo. Sin uze krušku koju je otac držao, stavi je u korpu, pa se starcu unese u lice i tiho, razgovetno reče:
– Oče i gospodaru moj! Ne tuguj! Ja sam tvoj post i molenje, stajanje, i klanjanje. Ja sam tvoj trud i tvoje duše trud, na meni je tvoj greh ako ga ima.
Ja za te odgovaram, pošto si me poslušao, neka Gospod od mene traži i dušu tvoju… Ja se već davno molim za sve, i Bog će nam baš sve tako rado dati… A šta znaš, možda ćeš pre odlaska još nešto veliko da daš i stvoriš, starče moj! Predivni čoveče!… Prvi među Srbima…
Monah Simeon podiže ruku i znakom krsta oseni sina.
Opet je osetio da je na vrhu svog života, ali… i da život od njega nešto još traži. Jer, i on je osećao da živi tako dugo stoga što još nešto može i treba da da, a on je imao potrebu, žudnju da daje Srbima, Srbiji…
Sveta gora, to poluostrvo dugo oko 45 kilometara usmereno od Grčke ka Jerusalimu, široko samo pet do deset kilometara sa planinom na svome pupku, sa vrhom Atos visokim preko 2000 metara, ta mala a sveta republika, imala je u svom središtu, u Kareji, svoju vladu sastavljenu od igumana svakog većeg manastira. Cela je bila najlepši hram, pun zelenila i potoka, a okružena morem. Sve stanovništvo je bilo muško i svi su sebe predali Bogu i Bogorodici. A o Njoj se znalo: da je po Vaznesenju Hristovom Ona krenula brodom na Kipar u posetu vaskrslom Lazaru, a da je čudesna bura prinudila brod da pristane uz Atos. I tamo je Bogorodica primila sa neba poruku da na tom Atosu propoveda Evanđelje:“ Ovo mesto biće Tvoj udeo i perivoj i vrt, i pristanište spasenja onima koji hoće da se spasu!“ Sve što postoji na Svetoj gori slavi Boga i Bogorodicu. Tako se Sveta gora punila usamljenima i u manastire udruženim monasima. Tom republikom upravljao je protos, kojeg su manastiri povremeno menjali, a pomagao mu je odbor predstavnika ostalih većih manastira. Tako se ti starci, zahvalni za sve darove Srba, rešiše i jednoga dana svečano posetiše Simeona. Behu tu mnogi duhovnici i uglednici iz drugih manastira. Svih sedam naučnika mirjana tog prepodneva iziđe iz biblioteke u trpezariju da posede sa poštovanim Simeonom i Savom i drugim vrlo uglednim igumanima, starcima, starešinama, crnomantijašima, kojima je duša bila čista.
Bilo je i drugih gostiju, a i saradnika. Razgovori se razviše.
Sava iziđe u portu da vidi da li su zidari započeli sa malterisanjem male cerkvice, zidane kao i mnogo šta drugo novcem iz Srbije. Prolazio je pored bunara i srdačno pozdravio monaha Jeftu, žilavog i pomalo zgrbljenog čoveka, koji je sa umorom izvlačio tešku drvenu posudu punu vode.
– Zamorio sam se, Savo reče mu stisnutih očiju. Ja stalno radim u kuhinji. Vučem vodu i kuvam za sve veći broj ljudi, a od kako je došao tvoj otac Simeon i njegovi pratioci, pristižu nam gosti sa svih strana, a ti eto, sad dovodiš i zidare. O , pa ja ne mogu sam toliku vodu da nosim…
Sava prihvati posudu i pomože mu da je preruči u dva manja suda:
– Hvala Gospodu, Jefto, za sve te goste! Hvala Bogu, a uredićemo i to ko da ti pomaže. Daj da sada ja tebi bar malo domognem.
– Ne treba mi tvoja pomoć zgrabi – Jefta oba suda i sa lakoćom ih diže i tako gnevno pogleda Savu da ovome odmah bi jasno. Beše to ozlojeđenost u Jefti progovorila, ona ista pakost od koje je, gledajući je u mnogim ljudima u svetu, pobegao u monahe. Stojeći i dalje kraj drvene ograde bunara, gledajući Jeftu kako lako nosi teret, dok su mu se nekoliko monaha i mirjana sklanjali sa puta, shvati da su ti svi dobri ljudi, Grci, Rusi, Gruzijanci, ipak kao narodi razdvojeni i drugačiji… I ma kako da su to bili divni ljudi, behu uvučeni u svoj krug, nepoverljivi prema stranom, pa čak i prema onima koji su im bogatstva darovali. Eto, u Vatopedu se i on i otac, iako ktitori, osećaju kao stranci, mada su okruženi i ljubavlju i neizmernim poštovanjem. Ta ga misao zabole, dok je gledao kako monah Jefta lako unosi vodu u kuhinju. Oseti da desno do njega stoji neko. Beše to mirjanin u tamnom odelu, srednje visine, nasmešen, gologlav, kratke kose i čistog, visokog čela. Taj reče:
– A što, brate Savo, ti i tvoj otac Simeon ne potražite na Svetoj gori neko tiho, bogodano mesto i na njemu ne napravite svoj, srbski manastir? Pa vama dvojici će sam car takvo mesto da daruje… Vas dvojica biste bili u njemu kao u Srbiji, a Srbija bi tu slala svoje najbolje ljude da ih monašite i tu na najsvetijem mestu na zemlji iškolujete i produhovljene vraćate u Srbiju… reče čovek dubokim spokojnim glasom, pa se prijateljski toplo i veselo nasmeši. A i ti bi u tom manastiru istovremeno bio i u Svetoj gori i u Srbiji, na neki način… Zar ne?
Sava se zaprepasti. Kako se ranije toga nije setio? Naglo pogleda levo, tamo ka konaku i trpezariji, gde je otac Simeon sa gostima bio, pa hitro okrete glavu na desno, strancu da odgovori, misleći o tom iznenadnom predlogu, ali one prilike tu nije video. Nije ga bilo ni u celoj porti po kojoj su se kretali monasi i radnici i gosti, ne u tolikom broju da bi se neznani stranac međ’ njima sakrio. Ali, kako se te ideje sam nije ranije već setio?
Kada je posle obeda još uvek uzbuđen i potpuno zauzet tom mišlju odveo oca u keliju, iznese mu taj događaj kao čudo i nemir zahvati obe duše. Celo popodne i duboko u noć razrađivali su tu misao: ne samo njima, celoj Srbiji je trebalo da ima svoj udeo u ovoj školi duhovne teologije, srbska najumnija deca bi tu dobijala najviše versko obrazovanje, a duhovna mistika bi sa Atosa prožimala narod pravoslavljem kroz vekove… Dva monaha rasplamteše tu misao, još uvek iznenađeni lepotom te ideje i time što im se ona tek sada otkrila, a već kao da je tražila hitno delovanje.
Zaneti tim mislima, odoše. Teostiriktu, ali ovaj, kako mu iznesoše predlog za srbski manastir, skoči, hitro je pleo rukama po vazduhu, mucao, crvena lica, vrskao dok je govorio, te udari šakom o sto:
– To ne može! To nikako ne ide! Ah, ja to ne dam! Ja vama takav blagoslov ne dam! Pa šta, da utrošite zlato u suvišan hram kada ih ovde imate koliko hoćete!…
Tad otac Simeon polako ustade, izgledao je viši no ikad, nagnuo se nad ćelavu glavu dobrog igumana:
– Ti ćeš to da odobriš, ako ne sada, onda ubrzo! Tvoji su interesi, interesi Vatopeda, beskrajno manji od interesa mog naroda.
Iguman sede na postelju presečen time, ali ipak ponovi:
– Svejedno… ja vam to odobrenje neću dati. Izvolite, tražite to od ma kog i od cara, ali ću ja i caru reći moje razloge… Dosta nam je gruzijskog manastira Ivirona, pa ruskog manastira Rusika, pa manastira italijanskog…
Roditelj dade sinu znak i odoše. Tek na polovini puta do konaka Simeonu splasnu ljutnja, a stas mu posta opet umoran, starački, a pogled mio, topao, kao da je i pogledom hteo da kaže:
– Nama je Bog tek sada dao tu ideju, pa zar može neki mali iguman da nas u tome omete, sinko? No, dobro, izbrbljao se i odobrio da to tražimo od cara i bilo koga. Tražićemo podršku svih ostalih igumana, a onda kreni caru odluči Simeon.
Ma koji događaj na svetu ne bi kao novost prožela spokojne ljude na Svetoj gori, ali ovaj, da Simeon i Sava žele da izgrade srbski manastir, a iguman Vatopeda to ne da projurila je kroz sve manastire i smesta se stvorilo opšte mnenje, a ono je otprilike ovako glasilo:
– Vatoped se obogatio darovima tih ljudi, a jednim manastirom srpskim obogatila bi se lepotom sva Sveta gora. Iguman Vatopeda je detinjasto nezajaziv, kad je njegov manastir u pitanju; red bi bio da ovoga put ane uspe.
Zasedanje vlade, tj. protata te verske republike, približavalo se. Sednice su se uvek održavale u Kareji. Na njima su kao članovi protata učestvovali igumani najvećih manastira, pa i Vatopeda, ali iguman Teostiriktos tog puta ne dođe na zasedanje. Međutim, došao je Sava jer je već godinu dana tim sednicama veoma koristio kao čovek obrazovan koji je uvek više o ponekim problemima znao. Protosu Dometiju i ostalima bilo je drago kada bi bio tu. Vrlo su ga voleli.
Sava je poslednji ušao u dvoranu prepunu staraca i igumana. Protos Dometije, gospodstven starac bez mnogo kose, ali sa bujnom sedom bradom do pojasa, gromko prekinu metež:
– Sedi, sine, sedi… Sve smo čuli, sve znamo. I o svemu smo se već kanda i rešili. Pa, ljudi moji, ljudi moji! Simeon i njegovi sinovi nas nahraniše blagom, a mi njima ovako da zahvalimo, a sve zbog igumana Vatopeda koji danas nije ni smeo da nam se pojavi. Ljudi moji, to ne treba da dopustimo! Čuj, sine Savo, ti i tvoj otac obratite se caru i rođaku svom, Alekseju, a mi ćemo svi odavde da vam pomognemo… ali – to reče tiše počnite još sutra da tragate za nekim lepim mestom na kome biste nov manastir podigli, ili za nekim srušenim manastirom, koji ćete da obnovite. S obzirom na to koliko ste poštovani i cenjeni, tvoj otac i ti na dvoru, i ovde, i svud, vama će car dati svako dobro mesto koje budete tražili, jer ćemo i mi, svi manastiri, da vas sa pismom caru u tome podržimo. A što ne biste predivan Hilandar, koji ste već preneli iz našeg u vlasništvo Vatopeda, vi, Srbi dobili od cara da sav u svemu bude srbski? To bi bilo tako pravedno i lepo…
Ostali od srca odobriše tu odluku.
A monahu Savi je duša pevala od sreće dok je žurio svom ocu.
Starom Simeonu je ta drama povratila snagu, opet je izgledao i bio energični vođa koji je odmah zrelo donosio zaključke i ulazio u posao. Po toj osobini on i njegov sin Sava behu veoma slični.
– Već ujutru počinjemo da obilazimo mesta! Već ujutru.
U tom se čuše igumanovi koraci po daščanom škripavom podu hodnika. Teostiriktos, zadihan i namršten, uđe čim je zakucao.
– Pa red je da mi, Savo, kažeš šta je protat odlučio…
– Pa… svi manastiri i protat će da se pridruže našoj molbi caru. A moj otac i ja sutra idemo da nađemo mesto za srbski manastir. Molim te da nam daš dve mazge; želim da mome starcu među tim životinjama napravim postelju kao nosiljku.
Iguman prenese pogled smračenih očiju na oca Simeona i naleti na tvrdog starca Nemanju, koji ga je gledao oštro kao kada je osmatrao neprijateljsku vojsku kako prilazi bojištu.
– Uzmi koliko hoćeš – ljutito uzdahnu iguman Vatopeda, okrete se i hitrije nego što je došao iziđe.
Ujutru, kada je iz manastira krenuo karavan sa Simeonom koji je dosta neudobno ležao na nosiljci između mazgi, kroz prozor su ćutke taj pokret posmatrali iguman, Teostiriktos, i tri-četiri starca, njegovi savetnici koje dugo vremena na savetovanje nije zvao. Ostali monasi su sa očiglednim simpatijama ispratili karavan, koji je krenuo ka jugu pa potom ka zapadu i ka severu kroz predivne zelene predele iza kojih se more osećalo i videlo u razdraganom igranju sunčevih zrakova sa milijardama talasića. I sve drugo što su raspoloženi monasi videli na tome putu bilo je lepo, ali nijedan deo nije bio onaj pred kojim bi ti srce zadrhtalo, a oči jasnije zasvetlele. Tek vraćajući se sa severne strane, blizu manastira Vatoped, Sava kao opčinjen zastade. Simeon se pridiže, tri pratioca monaha takođe stadoše… Pred njima se prostirao prelep blag predeo od brda sa gustom šumom, kroz koje je proticao blistavi potočić i prolazio pored ruševina manastira Hilandar. Okolo su zapušten maslinjak i voćnjak decenijama čekali monaške ruke. A polusrušene zidove hrama i konaka prekrili su gusti bršljani tamnozelene boje i cvetovi raširenih belih latica. Manastir je zaspao slušajući ptice i popce i šapate ogromne okolne šume…
Tri monaha pratioca, koji su tim krajem i ranije prolazili, zastali su pred lepotom predela koja se blagonaklono nudila…
Sava se sporo, blistavih očiju, okrete ocu koji je zadrhtao videći pitomi predeo prepun zelenila. Prizor utonuo u spokoj i sunce. Starac je drhtavo sa nosiljke sišao i sa mukom koračao zaraslom stazom ka razvalini.
– To je Hilandar. Gusari su ga odavno srušili reče jedan od pratilaca, ali Sava i Simeon se spustiše do ruina i starac drhtavom rukom pogladi kamen koji je iz poluoborenog zida i puzavog bilja štrčao. Presrećni otac i sin se prekrstiše. Simeon se naže i poljubi kamen. Kada se ispravio, ličio je na vojskovođu pred nalet u ratu.
– A, sad, hajd’mo u Vatoped – kazao je šapatom, ali je to zazvučalo čvrsto kao poziv u boj.
Ispred Vatopeda iguman Teostiriktos je sa dvojicom monaha nešto suvišno u maslinjaku okopavao; u stvari, čekao je Savu i Simeona i odmah po licu zaključio:
– Ah, šta, našli ste? E, pa gospodo, taj manastir nećete od mene i od cara dobiti. Careva se reč ne povlači, a ja vam to što je vatopedsko nedam, ne dam! reče, hitro se okrete i mlatarajući rukama, govoreći sam sa sobom, uđe u portu ispred karavana.
Posle nekoliko dana je krenuo za Carigrad monah Velike Lavre kao izaslanik Svete gore sa opširnim pismom Svetogorskog sabora caru Alekseju Trećem, sa molbom da izmeni raniju odluku o darovanju ruševina Hilandara manastiru Vatoped. Sav taj manastir sa svim nekretninama i dobrima trebalo bi darovati srbskim monasima, ocu Simeonu i njegovom sinu Savi za potrebe Srba. Mnogo je bolje takvo dobro darovati Srbiji i Srbima jer će oni bogatstvom iz domovine podići mnogo lepši manastir nego što bi to nemarni i siromašni Vatoped učinio.
Pismo je nosio monah Nikon, a sa njim je na put krenuo i Sava.
Bio je prijatan dan pozne jeseni kada su se istim brodićem, a još mirnijim morem vratili Sava i Nikon Svetoj gori. Oko njih je na palubi bilo puno bala i zavežljaja i drvenih sanduka krcatih poklonima cara za manastir Hilandar, a sveti Sava je u torbi uz sebe držao hrisovulju, potpisanu od cara, o tome da se povlači ranija odluka o poklonu Hilandara Vatopedu, pa se taj manastir sa svim svojim bogatim dobrima i novim darovima predaje u svojinu i na večno slobodno korišćenje sa sopstvenom samovlašću srbskom narodu i to za sva vremena, tako da niko drugi neće imati pravo, pa ni protat, da upravlja tim manastirom, ni u kom pogledu.
Tek uveče vratio se i iguman Teostiriktos u Vatoped. Pravio se da ne vidi ozarenost lica svojih monaha. Umoran je otišao Simeonu koji je upravo Savi u pero govorio šta Stefanu da piše. U kutu kelije je sedeo jedan od Srba koji su sa Simeonom došli i tu se zamonašili. Svi su bili ozarena lica, a Teostiriktos mrkog.
– Dakle, veliki car je povukao svoju reč? Molim! Neka tako bude. Ali, imam jedan drugi predlog umesto vašeg odlaska u Hilandar. Dajte da oba manastira, Vatoped i Hilandar spojimo, a da im zajednički poglavar bude Sava, pristajete li, pristajete li, molim vas! živahno je i grčevito govorio dobri stari Grk.
– Ne podmeći nam nogu, igumane, ne pravim ja Hilandar za moga sina, nego za sav narod budućih Srba. Molim te, sedi, pismo da završim – kazao je Nemanja, ali je ton bio vrlo odlučan i naredbodavan. Iguman se, kao prozebao, spusti na malo slobodnog mesta na postelji.
– Tako smo, dragi Stefane, dobili udeo u najvišem duhovnom carstvu, pa te ja i Sava molimo da nam što pre počneš da šalješ zlata i srebra, novaca i zlatnih predmeta, kako bih završio moj najveći dar narodu pre no što otputujem tamo gde svi narodi mirnije žive.
– Pa ništa izgovori iguman. Onda nama preostaje samo da blagosiljamo novi Hilandar… i da sa vama naš Vatoped stvori večno dobre odnose… Ali, dopustite vas dvojica da to bratstvo bude vrlo vidno. Šta mislite o tome da na dan slave jednog manastira, onaj drugi bude domaćin tom manastiru, a? Dobra ideja, jel te? Da, da, dobra misao, reče, okrete se i iziđe. Koraci su mu hodnikom bili sporiji.
Već sutradan, sa malim novcem, koji su imali i koji su pozajmili od drugih manastira, počeli su prvi radovi, a vrlo brzo je četa najboljih zidara Grčke, osuta po gradilištu, počela da zida novi hram i da čupa iz jadnog stanja lep konak, a okolinu sa putem dovodi u red.
Svim radovima je rukovodio Sava iako je obavljao i sve svoje dotadašnje poslove. On se neprekidno i u zanosu molio dok je sa stručnim zidarima i vrednim monasima dizao predivni hram, svetinju u mesto stare ruševine. I sve je njegove saradnike u tom poslu nosilo nadahnuće, Sveta gora je cela i nehotice usredsredila svu svoju pažnju na Hilandar.
Tim radovima je prisustvovao Simeon, više ležeći na travi, u hladu, i moleći se zahvalan Bogu i Bogorodici kojoj je Hilandar bio posvećen.
Karavani sa poklonima, novcem, pismima i dobrim majstorima su pristizali i pokazivali koliko su se svi, i narod i plemstvo, i Nemanjini sinovi, oduševili idejom da se srbski hram na Svetoj gori podigne, te potrčali da pomognu Savi i Simeonu u gradnji.
Simeon je to sve što se odigravalo, oštro i mudro osmatrao, davao primedbe i pohvale i vodio računa o još mnogo čemu, a osećao je da mu valja žuriti i da mu je malo vremena preostalo. Divio se u sebi Savi kako je lavinu poslova pokrenuo, vodio i okončavao. Stari Simeon je žudeo da delo vidi završenom i da u tom manastiru preda Bogu svoju dušu, zahvalnu za sve, a posebno i za ovo uzdarje Bogu.
– Neka Hilandar bude jedan od najvećih manastira u Svetoj gori – govorio mu je Sava kada bi umorno prekinuo zidanje i prenošenje kamenja da bi se sa ocem dogovorio o ponekom novom problemu – ja verujem da će ovde duhovno da uzrasta i po stotinu mladih ljudi odjednom. Sava ućuta, pa onda zamišljen reče:
– U svakom slučaju, ja ću sebi da obezbedim bar malo onog mira koji mi je neophodan za najvažniji deo mog bića. Hoću da u isto vreme sagradim negde dalje, možda baš u Kareji, jednu malu isposnicu, u kojoj ću moći dase potpuno povremeno usamim, povučem, molim, sozercavam, postim, tihujem na miru…
Otac ga je posmatrao iznenađeno.
– Ja sam mislio da ću tebe da približim Srbiji sa Hilandarom, a ti ideš sve dalje u samovanje…
– Neću sebe da privlačim Srbiji, nego Srbiju Svetoj gori i manastiru Hilandaru. Ja čak ne želim da budem ni iguman našeg manastira. Shvataš li, oče? Mladi Metodije, bratanac našeg Metodija, tvog prijatelja iz sužanjstva… bio bi veoma dobar starešina Hilandara…. A ja ću pokušati da odem u samovanje… Za tim čeznem.
– Pa ja tog čoveka još dovoljno ne znam, tek je došao. No, dobro, sve što si uradio do danas, bilo je dobro… Beži ti u samovanje, ja ću u smrt.Samo neka Srbiji šaljemo mlade, a jake monahe da se bore protiv onih koji kvare istoriju… to reče sa gorčinom.
Sava je nastavio sa radom, otac Simeon je razmišljao o tome kako je ipak uzalud prešao na Svetu goru; možda bi više učinio da je ostao tamo. Isposnica će Savu i pored Hilandara još više da odvoji od Srba i Srbije. Raška sa Stefanom, kao i Zeta sa Vukanom, preći će tamo gde ne treba. A to bi mogao da spreči samo on, Simeon, kada bi duže i to u Srbiji živeo, ili ako bi tamo Sava prešao. Jedan od njih dvojice. I niko drugi od svih koje je znao. Težina se spusti na njegove grudi, opet je usmerio mutan pogled ka hramu koji je rastao i na vedre boje zidova. Na cveće okolo njega, sitno i travno, silazile su pčele. Jedna smešna buba, koju nije mogao da raspozna, kretala se preko odlomljenog trulog drveta jabuke. On je uhvati i spusti na busen trave, kad začu kako mu neko iz guste šume stazom prilazi. Beše to visok i kršan monah… Priđe mu, saže se i reče:
– Blagoslovi me, oče Simeone… i poljubi mu ruku.
– Bog da te u svemu blagoslovi… a otkud ti sa te strane? upita Simeon.
– Ja, ja sam ti nešto kao otšelnik, starče. A kako si ti, zašto si brižan?
– Je li? A jesam li brižan? Jesam… jesam, sinko…
– Ti si starac Simeon, Savin otac, pa sveče, zaista treba da si srećan… Simeonovo se lice izmeni, posta strože. Orlovski nos i ozbiljne stroge crte lica postaše još muževnije.
– Sinko, ne meri ničiju nevolju ako je ne znaš.
Isaija se radosno nasmeja:
– Veliki i dobri oče! Pa tvoj će sin Sava sigurno i brzo posle tvoje smrti da se vrati u Srbiju… i sve će biti kako si ti Boga molio, mili čoveče. Ne plači, ne plači, otkud ti sad takav plač… No, eno, ide Sava, video me, a ti mu i ne govori šta sam ti rekao. Njegova privrženost Svetoj gori i njemu treba, a što je najvažnije, on je sada potreban Svetoj gori; on je ovde naročito sada potreban… tako nam loša vremena pristižu… na kraju je izgovorio kretajući se ka Savi koji se njemu i ocu uz strminu peo.
– Ti si otac Isaija!… rekao je starac Simeon prilično tiho. Video je kako se Isaija i Sava grle i kako Sava svog gosta povede po gradilištu, dok su odasvud monasi, napuštajući posao, prilazili pustinjaku za blagoslov. Letnje vreme puno cvrkuta, pesme zrikavaca, udaraca sekira o drvo i krikova magarića, po mirisu je podsećalo da je toplo Egejsko more samo dvadesetak minuta hoda udaljeno. Simeon je obrisao suze sa lica. Više nije bilo tuge u njegovoj duši. Sve što je činio sada je izgledalo skladno, celovito i sa smislom. Isaija nije bio pogrešio. Simeon je umiren proveo život do smrti, a Sava nikada nije saznao kako je to sa očevog lica i sa duše nestao oblak briga i jada koji ga je dotad tako tištao.
Hilandar su sagradili sa zanosom uglavnom srbijski i helenski monasi mada su glavne poslove obavljali grčki zidari. Srbski monasi iz raznih manastira i iz Vatopeda su žudeli da se što pre presele u Hilandar, a iz Srbije se mnogi mladi javljali i čekali poziv. Sveti Sava je već sa učenim starcima i teolozima napravio čitave godišnje planove po kojima će razni nastavnici i mirjani filosofi prenositi svoja znanja budućim učenicima ove škole pravoslavlja. Ugled Srba se u tom svetu stalno dizao; Hilandar se rađao u nekoj radosti, čak je i Teostiriktos počeo sa velikim žrtvama da doprinosi tom budućem krupnom cvetu svetogorskom. Neka se divna i neobična, emotivna vezanost za manastir Hilandar počela sama od sebe da razvija i u Srbiji. Stefan i Vukan su se sa plemićima, a ovi sa trgovcima i zanatlijama, takmičili u darovima i prilozima koje su slali Simeonu. Najzad pristigao je i bogati dar Srbina iz Venecije, Jovana čika Rafajlovog.
– „Zlatnik vredi tek kad se cerkvi daruje, pisao je on Savi. Ali,ovde je svet veoma raspoložen da protiv našeg sveta krene. Savo, čoveče mira, spremi se! Ovde se kuju oštri mačevi, koji će kod vas u divnom grčkom podneblju da se tupe. Da nemam zlatne okove na nogam,a krenuo bih da budem,kao i ti, monah, a dok pišem, mislim na to gde ću moje druge zlatnike dauložim. Nisam dovoljno jak da ih podignem i donesem pravoslavnim cerkvama. Ne znam više koja je strana sveta moja, ali znam koja je bolja… Otkrio sam da je nemoguće pripasti suprotnim stranama, nije prirodno. Zašto svi,a najpre ja, ne prekinemo sa papskim delom sveta sve veze osim trgovačkih?
Duše im hrle ne nebu, nego zemlji. Ali i takva, moja mala duša sva je okrenuta tebi, mili moj druže, moli se za mene! Tvoj iz detinjstva Jovan.“
Tutnji bliske budućnosti još se nisu u tom delu sveta čuli, ali u preostalom svetu Grka i Latina osećala se sve veća prenapregnutost.
U jesen, 1198. godine, Hilandar kao da se, iznenadivši sve, iznedrio iz svoje okoline. U ono vreme osvećivanje bi počinjalo već obredom pred kapijom manastira.
Više desetina najuglednijih Srba, starih i mladih plemića, vojskovođa, sveštenika i trgovaca, predstavnika zanatlija i drugih, danima su pre toga sa darovima (Srbi su naročito voleli da daruju) stigli na Svetu goru, gde ih je Teostiriktos po raznim manastirima smeštao, dok Hilandar ne bude osveštan i sposoban da ikog primi.
Na dan osvećenja Sveta gora je bila puna putnika iz Srbije, Soluna i Carigrada, a popodne je ta sva masa, vođena najvišim jeromonasima u odeždama, prišla zatvorenoj kapiji Hilandara i tu su započele obredne molitve. Ispred svih stajao je, jedva se držeći na nogama, uspravan, velikoshimnik Simeon. Kada je kapija bila otvorena i kada su u molitvi i uz bruj zvona, krenuli ka hramu, pored oca Simeona išao je njegov sin Sava, savlađujući bezmerno uzbuđenje.
Pre kraja liturgije, Sava je odveo svoga roditelja u njegovu keliju, koja se nalazila u novom konaku, veoma blizu jugoistočnog dela hrama.
– Mili moj, voljeni moj govorio je Sava svome iznemoglom ocu Eto ti odaje najbliže oltaru, kako si želeo, da bi mogao i danju i noću da slušaš službe. Sada se sasvim predaj našoj nezi. U najdubljoj starosti poklonio si svom narodu večnu vezu sa pravom verom.
Pomogao je ocu da sedne na krevet, izuo ga, pomogao mu da legne. Miris zrelih jabuka, koje su se nalazile na ormanu mešao se sa mirisima tamjana iz hrama koji su prodirali kroz prozor. U hramu je još trajala pričest, kojoj su pristupali svi prisutni. I tek kada se svi budu pričestili, liturgija će biti završena, ali kratko vreme potom obaviće se druga služba. Od tog dana, pa dokle Zemlje i Srba bude, teći će tim hramom čak i po sedam raznih službi dnevno… Sveti Simeon je, sa ogromnom pobožnošću i blaženstvom, spojen sa carstvom duhovnim, slušao kako u hramu svi pevaju Telo Hristovo primite… Osećao je da stalnu službu Srba Bogu na ovom mestu neće nikada niko da prekine, ma šta se tamo u Srbiji događalo. Bio je svestan značaja Hilandara.
Iguman Vatopeda i drugi stanovnici Svete gore postajali su svesni nečega što im ranije nije padalo u oči. Najpre Teostiriktos, koji je prema Srbima i Hilandaru postao sasvim drugačiji, i koji se prosto rastrčao da Srbima u svemu i na gradilištu pomogne, bio je iznenađen poštovanjem svakog Srbina prema starcu Simeonu. Svi su Srbi plamteli ljubavlju i neizmernim poverenjem prema njemu, kao prema ispitanom vođi, ocu, učitelju, pretku. Poštovanje prema Nemanji i ovde su iskazivali. Pre osvećenja manastira Hilandara i kada su se neki pripremali za put svojoj kući, Srbi su prilazili ruci starog monaha kao ruci svetitelja. Teostiriktos se zbog toga često povlačio sa tih sastanaka nekud u kutak da bi se isplakao, isprva ne shvatajući ni sam zbog čega plače. Zbog lepote, šaptalo mu je nešto u duši. Onda je sebi govorio da je sva ta stvarnost slična ikoni. A sa još većom potresenošću shvatio je da velikog Simeona, Nemanju vidi i u Savi toliko su mnogo po osobinama otac i sin ličili jedan na drugoga, pa je zato Teostiriktosu od tada i Sava izgledao drugačiji i značajniji. Taj mladi srbski monah za sve vreme gradnje bio je svuda i jednostavno ostvarivao sve što je hteo i trebalo da učini. Jednom ga Teostiriktos, pred sam ulaz u podrum gde su poklone drugih manastira, sudove sa vinom, unosili snažniji monasi, uhvati za ruku i povede malo u stranu.
– O, čoveče… stalno mislim o svemu… Svemu se divim… a najviše, a najviše… gledao je Savu u lice tražeći reč.
– A najviše? upita ga mladi monah sa toplim osmehom.
– Najviše: kako si to uspeo da presadiš onaj ogroman hrast oca tvoga ovamo… skliznuše igumanu misli samo na jednu od njih. A Sava kao da je znao da će to pitanje iguman da mu postavi, nasmešen, samo pogleda ka ne6y. To je bio odgovor.
To se sve odigravalo pre završetka izgradnje. Idući potom u Vatoped iz skoro završenog Hilandara u kome je puno ljudi dobrovoljno radilo u pravom staralačkom zanosu i gužvi, iguman Teostiriktos se trenutno seti zla koje vlada svetom i preti svima, a najviše Cerkvi od papskog klera i križara.
– Sada je važno, pomisli Teostiriktos, da ne damo Srbima da nam uzmu Savu. A taj narod će imati mnogo nevolja. Kako će i bez oca Nemanje,Simeona, i bez ovakvog sina?
Simeonovo zdravlje se popravljalo. Brigu nad njim je skoro u celosti preuzeo Sava uz punu pomoć trava žestokog Atanasija.
Sutradan starac Simeon se oporavljen pojavi među gostima. Srbi su ga kao deca dočekali sa smehom i radošću. Jedan od njih je rekao:
– Oče, nas nekoliko sutra se vraćamo u Srbiju. Da li ćemo te ikada opet videti, gospodaru? Molićemo Boga da ti da još mnogo godina. Ali znaj da svi mi, Srbi, tebe volimo i osećamo kao što Jevreji vole i osećaju Mojsija,Avrama… to hoću da kažem, pa kao i oni o svojim Jevrejima i o svima, staraj se i ti o nama i kada odeš sa ovoga sveta, staraj se sa neba, sveče.
Koliko je srbske velikaše potreslo poštovanje prema Simeonu, toliko ih je zabljesnuo lik svetoga Save. Ono lepo dete koje su svi voleli, pa mladić kome su se divili, prerastao je u tako snažnog, svetlog i svetog, ozbiljnog čoveka, punog vere i ljubavi prema Bogu i poverenja i ljubavi prema svakome. A kada su po Srbiji pričali o svojim utiscima, govorili su kako su u Svetoj gori ostavili dvojicu Nemanja, i to jednog starog Simeona, i drugog mladog Savu! Utisak koji je ostavljao Hilandar bio je na trećem mestu. Samo se u mislima malog broja ljudi naslućivao značaj Hilandara za Savu, Simeona i za sve Srbe. Osećali se da je Srbiji takvo duhovno izvorište i trebalo da bi se održala pod prljavim udarcima nadolazeće budućnosti sveta. A ta se stvarnost i budućnost nekako već osećala.
Dok su srbski plemići bili još u Hilandaru, doputovaše trojica naučnika mirjana, koji će predavati svetske nauke srbskim monasima, Sava pozva na prvi čas monahe Hilandara i sve goste, pa dovede i svog oca iz njegove kelije. Pre no što su krenuli, dok je starac oblačio mantiju i gledao vlažan zid hrama i zavesu od sitne kiše ispred otvorenog prozora, vide Isaiju. Krupnim koracima je ušao u keliju i starcu poljubio ruku, a Sava njemu.
– Ja čuh da vam sada počinje škola, pa me nešto povuklo da i to vidim…
– Napuštaš usamljeništvo reče Simeon. Sve više ga napuštaš. Zbog nas?…
– Zbog tvog sina, starče. Zbog onoga što on radi.
– A ako bi on prešao u Srbiju, da li bi i ti da nam pomogneš?Usamljenik se začudi pitanju.
– Svakako, ako bi mi srce reklo da sam mu tamo potreban.
– A da li tvoje srce vidi da je on sada tamo potreban? pitao je otac Simeon mrko gledajući Isaiju.
– Ono vidi da je ovde sada potrebniji. To je i njemu i svima neophodno toplo se Isaija osmehnuo.
Starac krenu sam i ljut, ali ipak nesigurnim korakom, pa ga, čim iziđoše, Sava i Isaija uhvatiše ispod ruke. Ta maglica od kiše, vlažna kaldrma i svežina vazduha podsetiše Simeona na Rašku u jesen.
Sava je taj razgovor slušao s tugom. Bilo mu je žao oca.
U trpezariji za prednjim stolovima sedeli su monasi, iza njih preostali gosti iz Srbije, a nasuprot njima za glavnim stolom iguman Metodije i tri naučnika… Svi su ustali u čast trojice koji su ušli. Simeon i Isaija su blagoslovili sve i seli za sto do igumana Metodija.
Iguman Metodije je bio mlađi čovek, tridesetih godina, skoro bez kose, kovrdžave brade, ali je po nečemu ličio na Teostirikta. Valjda po držanju tela, zgrčenog, kao da se brani ili napada. Bio je sličan i po gestikuliranju rukama mada ti pokreti kod Metodija nisu bili suvišni kao kod igumana Vatopeda.
Najpre, opet svi ustadoše i iguman pročita Oče naš, zamoli sve da sednu, sede i sam i dosta smirenim glasom, reče:
– Mili oče Simeone, ostali oci, braćo, deco i gospodo! Neka nam Bog blagoslovi ovaj dan i nas, jer danas počinjemo sa naročitim poslom… Iako je Hilandar tek oživeo, iako u njemu ima samo petnaestak monaha, uskoro će ih biti stotinu i mnogi od nas će odlaziti u Srbiju, a dolaziće druge desetine i stotine. Da da Bog hiljade da se ovde uzdižu, da uzdignu sebe, pa potom i druge, i duhovno, i duševno a naročito umno. Um je samo delić duha i duše, delić ogromnog neispitanog carstva, carstva koje treba i srcem kititi i urediti, a um ima strašnu silu, pa ga treba pazivo negovati. Um se uzdiže znanjem, on se stiče životom i u školi, dakle, neka nas Bog blagoslovi, mi danas počinjemo sa takvom školom da biste vi, monasi, to znanje potom prenosili i našem narodu… a to je: kako znanjem pomoći duši da očisti sebe i uspostavi vladavinu duha u nama, i to vladavinu Boga Oca kroz Sina u Svetome Duhu. Neka vam brat Sava objasni čega smo se to poduhvatili…
I Sava, osetivši sa iznenađenjem izvestan otpor među monasima, poče:
– Isus Hristos je spustio Sebe, Boga, da bude i čovek, da bi ljudima koji su se zapleli u greh ponudio spas, ali spašće se samo oni koji tu ruku Isusa Hrista prihvate, pa i sami ulože napor da se od greha očiste i da krenu za Bogočovekom. U tom pogledu zemlja se survava, njom vlada knez ovoga sveta sa gresima koje ljudi utiskuju u sebe i sa kojima zagađuju istinite Hristove staze. Otac laži, knez ovoga sveta, najlakše prodire u um čoveka, i lažima i zabludama odvodi ga na sasvim druge strane. Treba se veoma dobro pripremiti, treba svim srcem sebe vezati za Boga, i dobrim umom koračati kroz iskustva idući ka Izvoru, ka Ocu. To znanje moramo sebi umom da pribavimo i to od mudrijih, od iskusnijih. Tome ko taj naporu tom pravcu učini, Bog pruža ruku, ali samo onome ko svoje znanje upotrebi kako to Božiji zakon nalaže. Taj zakon treba učiti iz Biblije, ali iiz ogromnih dela svetih otaca, koji su sačuvali staro predanje i primaliotkrovenja i nama glas Boga preneli. Ovde ćemo mnoga shvatanja da stičemo. Heleni su tokom više vekova mnoga saznanja i iz drugih, prethodnih kultura sakupili. Mi ćemo i te mudrosti, ako koriste našem putovanju ka Bogu, da stičemo, jer su korisne, mada živimo u uverenju da će se pre spasti čovek čista srca no puna uma. Glava služi srcu, a srce Bogu. Teško onima koji srcu ne pomažu glavom, još je teže onima koji glavom, punom laži i otrova, skreću srce na drugu stranu, ili je gordo dižu iznad srca…
– Mi imamo na zemlji samo jedan život. Samo sa naporom kroz ovaj život možemo da se spasemo. Svaki je trenutak mali ispit, mnogo gube oni koji tu priliku ne koriste… Ali mi, monasi, bogateći sopstveni um, bogatimo i um naroda, jer ćemo to naše zrnevlje sejati po dušama Srba, a Srbi su veoma čedni i veoma izloženi rimokatolicima i drugim jeresima tako da će ova škola naročito da nam koristi u širenju pravoslavlja i u opiranju napadima jeresi sa svih strana. Treba nam, treba, naroda radi, mnogoda učimo da bismo monaški zadatak spasavanja i drugih a ne samo sebe ostvarili… Jer, mi se nalazimo između suprotnih sfera, pa nas oni sa istoka smatraju zapadnim narodom, a oni na zapadu nas vide kao istočni, a u suštini mi jesmo samo istočni. Iako smo na zapadu, istočni smo po tome što smo žudni da se uzdignemo Nebu, u Novi Jerusalim, u kome se svi verni, sa svih strana sveta, sastaju da budu jedno. Istočni smo i po tome što znamo da je Nebo izvor Zemlje, da je Zemlja deo neba, da ono zemaljsko treba da se potčini onom nebeskom, a ne obrnuto. Naša staza ka nebu je pravoslavni put, vera, samo ona savlađuje one sile koje nas vuku zemlji, a povećava one sile u nama koje nas vezuju za nebo. Mi, Srbi, dušom smo istočni. Ako su zapadni u nečemu drugačiji od nas, onda su prvenstveno u tome što se i nehotice prepuštaju osobinama koje ih sve više vuku ka zemlji, opsenjujući ih lepotama i dragocenostima tvari više nego netvarnim energijama neba. Kako je došlo do toga da se oni razdvoje od nas, zbog čega se oni sve više utapaju u tvar, a zanemaruju pravi put ka nebu o tome ćete ovde da slušate predavanja duhovnika i naučnika, pa ćete ta znanja potom prenositi u Srbiju. Ovde ste primljeni, da uzrastete za propovednike u svom narodu, u Srbiji! Svakako, pravoslavlje ne naređuje; ko ne želi da se ovako školuje i da se posle svog obrazovanja vrati Srbiji, ostaće tu. No nama je stalo da što više monaha obrazujemo, ne samo sa jakom verom, nego i sa neophodnim znanjem iz mnogih predmeta, koje su stari Heleni negovali… Ono bitno što ćete ovde učiti jeste duboko znanje pravoslavlja. Upoznaćete živote svetih i njihovu borbu koju su vodili sa silama zla oko sebe i u sebi. Pravoslavna vera se doživljava, ali i uči, neiscrpne su tajne koje se mogu saznati, a koje leže u Svetom pismu i u spisima svetih otaca i u odlukama svih pravoslavnih Vaselenskih sabora…
Sava je to sve rekao mirnim tonom. Čas je tekao toplo kao razgovor. Ipak je osetio da mu se suprotstavlja monah Agapije, krupan i mrk čovek, jake crne brade, turobna izgleda. Taj sredovečni čovek, koji je nedavno došao iz Dalmacije, podiže grubu ruku, uzdahnu, i reče:
– Pa, ako je dopušteno, ja bih, oci, odbio da gubim vreme na ovakvim časovima. Ja sam ovde došao da se predam Bogu, molitvama, sozercanju, postu, Cerkvi. Ja sam pobegao od sveta i njegovog znanja, a vi me sada svemu tome vraćate. I to ti, Savo, koji si takođe, kao i ja, došao samo da u molitvu utoneš. Ja sam iz onog sveta pobegao da mu se nikada ne vratim. A ono najružnije što sam na Zapadu video nije bio neki nepismeni dobar čovek nego, naprotiv, obrazovan vitez ili redovnik.
Svi prisutni, sem Save kome su se oči dobrotom smeškale, bili su neprijatno iznenađeni. Agapije dubokim glasom nastavi, i to ljutito:
– Ja sam u monahe pošao da usadim u sebe nešto drugo, što mi nauke nikada ne mogu da pruže. Ja sam ovde došao da sebe učinim boljim ako je to uopšte moguće. Usadite vi u mene dobrotu i jači karakter i uopšte sve što hrišćanstvo nudi, jer inače nema tih nauka koje će mene da učine boljim, plemenitijim i poštenijim. Nema! A znanja? Pa ja ću sam, usput,da steknem znanja koliko mi za život treba. Vrlo su obrazovani bili papini Mađari koji su pobili celo moje selo… rekao je i tvrdo stisnuo usne.
Sava odahnu. Poznavao je dobrotu Agapijeve duše, a ljutnja i ovakve misli su posledica tereta u biću tog ojađenog monaha, pa reče:
– Ja sam mislio i sada mislim da je predavanje molitvi najlepša ljudska potreba… Sve bih dao za usamljen život u molitvama, a idu događaji koji će i mene i vas da guraju iz te samoće. Odupiraćemo se svima i svemu koji budu hteli, da nas zavetovane monahe, odvedu u svet; ali, eto, svet dolazi u nas da nas i naš mir razbije. Kada budemo čuli jauke i pozive upomoć, moraćemo da krenemo, Hrista radi. I to je veća i lepša žrtva od one kada smo iz sveta pobegli u monaštvo. Ja ću, čim osetim da treba, tom pozivu sveta da se odazovem. A dokle god osećam da sam potreban još više tu, tu ću i ostati. Ali, ma gde bio… biću monah… pravoslavne vere koji će da se Bogu moli, ali i što više od Boga i sveta da uči.
– Oprosti, Savo, što ti malopre to rekoh jeknu Agapije, prilično uznemiren i poljuljan. Sava je nastavio pun ljubavi prema tom tvrdom monahu:
– Dobro je što si to kazao. Ja takođe žudim samo za molitvenim životom, i to našim, pravim, monaškim, u Svetoj gori. A moj otac i sada plače što još uvek odbijam da se vratim Srbiji i pomognem braći. Da li se sećate šta je Isus Hristos rekao jednom mladiću koji je hteo da krene za Njim? Ko hoće za Mnom, neka ostavi za sobom sve. Iako je Božija zapovest da slušamo i poštujemo svoje zemaljske roditelje, kad krenemo za Isusom Hristom ka Bogu Ocu, mi više nećemo slušati ni rođenog oca, slušaćemo samo Boga Oca. A naredbe Boga Oca zapisane su u nama, u našoj savesti, u srcu. Kad otud čujemo poziv Boga da odemo nekud, ići ćemo tamo,pa i u najburniji svet, ali kao monasi, opremljeni jakom verom, i dobrim znanjem. Daćemo žrtvu. Stalnu. Da li ćeš i ti, Agapije, sebe znanjem da pripremaš za takav poziv?
Agapije je klimnuo glavom, ispunivši se velikom dobrotom. Na njemu su samo šake bile grube.
Tad progovori mudrac Flavijan, Atinjanin, sa belom, talasavom bradom i živahnim očima ispod prosedih obrva. Glas mu je bio dubok, topao, mekan, a činio je pokrete kao da reči na šakama nudi.
– Sve mi se čini da je više no ikome vama, Srbima, potrebno da buedte u veri jači, a u znanju vispreniji no drugi narodi, jer ste ugroženiji. Eno, vi ste na sredini Balkanskog poluostrva, kao most ili ograda između istoka i zapada i severa i juga. Mi se varamo kad mislimo da ratove vode države. Svaka država je jedna velika porta, cerkveno dvorište. Hoću da kažem da se ratovi vode između cerkava, to jest vera, a cerkve se služe državama kao kopljima, retko kad je odnos obrnut. Te sile cerkve i države uglavnom su slivene naročito kada protivu drugih takvih zajednica krenu u rat. Zapadne sile oko pape i kada su između sebe u zavadi, vodiće stalni rat protivu svih ne bi li sav svet potčinili. I svi su izgledi da će te moći Zapada, objedinjene papskom cerkvom ili drugim interesima, stalno naletati na nas. Teško ćemo opstati jer dolazi vreme laži, a to su oružja otrovnija od strela. Naši neprijatelji imaju i druge sile koje im pomažu. Borba pravoslavnih svodi se samo na odbranu od jačih. Spremamo se za to veliko iskušenje. U njemu će opstati onaj koji u sebi nosi pravu veru. Opstaće kroz patnje i nesreće. A vi ste, Srbi, na udaru takvog Zapada. Vi ste tek napravili državu, zahvaljujući ovome starcu u mantiji, Simeonu, ali svoju sopstvenu Cerkvu nemate. Kakvi smo mi ljudi, verovatno nikada nećete srbsku samostalnu Cerkvu ni imati. Pripadaćete našoj, ali i pored toga, vi sada dižete sopstvenu Cerkvu koja će zvanično pripadati Vizantiji, a nezvanično biće duhovno neobično jaka i vaša. Vi tu Cerkvu srbsku dižete ne samo time što krštavate narod i zidate hramove, koliko time što dižete svoje monaštvo i to ovde na Svetoj gori, u vašem Hilandaru. To je sada prvenstveno važno: dizanje svog monaštva, jer su monasi prava so zemlje, oni su učitelji naroda, oni će održati narod i kad nam se Nemci sa zapada ili Turci sa juga sruče sa mačevima da nas zatru u pravoj veri, ili pravu veru u nama. Danas je dobar monah Srbiji potrebniji od vojske. Vi ste, monasi, prva Božija vojska i ja sam svestan položaja našeg, grčkog i vašeg, i položaja cele Vizantije, rado prihvatio poziv da neku mrvicu moga znanja poklonim vama kako biste se vi duhom pripremili za zadatak koji vas čeka. A sve čeka strahota. Nas će, Vizantiju, papski zapad sigurno jednom zgaziti, a to će biti nesreća za nas i još veća nesreća za Zapad… Teško je Avelu, a teže Kainu. Spremimo se da Avel ostane čist i živ, biće to dobro za sve. Ja se slažem sa ocem Simeonom koji je rekao, a što mi je Sava preneo da je ovo vreme u kome se konačno formiraju nove sile i države i cerkve. U ovo vreme ste vi jedini učitelji svome narodu. Sada ste vi Srbiji potrebniji nego ikada, ali i kada narodi budu sebe formirali i cerkve svoje budu stekli i škole budu otvorili, monasi će, ma kako njihova uloga izgledala mala, biti svome narodu i dalje od neizmerne koristi. Ta vojska monaha, vojska učitelja, potrebnija je Srbiji no ijedna druga. Učite Srbe duhu, pravoslavnom i učinite to što vam je dužnost! Spasite ga za sva vremena. Bog neka vama i nama pomogne, vremena iskušenja tek dolaze. Protivu vas ustajaće svi, a najviše oni koji su iz naše vere ukradeni prišli drugoj. Otpadnici Srbi! A za otpadiju Srba u drugu veru, cerkvu, državu, bićete vi odgovorni. Jer, vama je dato da budete pehari i čuvari pravog hrišćanstva, i to ovde na udaru grabežljive Evrope. Vi ste jedine i neophodne vođe dobrodušnim i detinjastim Srbima, vi ste jedini učitelji svojima, pa molite Boga da vam da što dublju i jaču veru, a vi se trudite da što više znanja sakupite… Bog od vas ne traži da silom osvajate svet, ali očekuje da svim silama branite svoj narod i svoju istinu od onih koji bi da vam mačem nameću svoju vlast i cerkvu. Oci, mislite da sebe i narod ojačate, strašni vas udarci mogu da lome. Mislite kako da steknete otpornu snagu. Molite Boga… da vam da veru, ljubav, nadu, pravednost, kajanje. Neka vam Bog da da budete pravoslavni, dobri i otporni.
Svi su bili zanemeli. Bilo je u mislima tog filosofa neke strašne slutnje koja je potresala slušaoce. Samo je Sava rekao:
– Da! Molimo Boga da nama i potomcima daje tu snagu otpora. Što je neprijatelj strašniji, neka u nama bude sve više snage i pravednosti…
Bilo je u tom razgovoru nečeg veoma značajnog, kao kod davanja zaveta. Svi su se nekako uzbudili i jedan drugog pogledali.
U drugoj klupi je sedeo, kao da se skrio iza Agapijevih leđa, monah Bogolep. Ispupčenog čela, sa vrlo slabom bradom delovao je nekako suviše mladalački dok ne bi progovorio, a reči su mu bile jasne, zvonke, odmerene i ubedive:
– Ja sam se nedavno, u Velikoj Lavri, zamonašio. Inače, ja sam rodom iz Niša. Teologiju ne znam, verujem u Svetu Trojicu, želim da što više o svemu znam, na primer: kako to neki duhovnici osećaju da su lično krivi za sve što se dešava na svetu. Jer ja osećam da sam kriv samo za dela koja sam lično učinio… a drevni monasi osećaju sebe krivim i za sva nedelas veta. I zašto pravoslavlje ističe kajanje kao nešto najpotrebnije za spas kad imamo i toliko drugih vrlina, možda i lepših, kao ljubav, veru, nadu?
Bogolep zbunjen zastade, nasta tišina. Ču se kašalj nekog kod ulaza.
Niko nije primetio da je ušao i kraj vrata zastao otac Nikanor sa torbom u ruci. Plave oči su mu se dobroćudno smeškale. Sačeka da Bogolep završi, pa priđe prvoj klupi i reče:
– Pomaže Bog, deco. Dođoh vam u goste, a možda i za stalno. Čuh sve što ti, sine, sad reče. Mogu li ovde da sednem? upita i sede.
Atmosfera postade još toplija i prisnija. Otac Nikanor spusti torbu kraj sebe na klupu, pa dok je levom stalno pomicao brojanicu, desnom je šakom povremeno gladio, kao da je mazio, grubu ivicu crne vunene torbe i njene drške. Kao da je odjednom promenio neku odluku u samome sebi, sve prisutne obiđe setnim pogledom.
– Toliko mnogo želim da što pre sve što znam prenesem vama mladima, i pomislih da ja nešto o tome kažem, ali što ne zamolimo oca Isaiju, koji godinama uglavnom ćuti, da nam on objasni otkud u svetim ljudima to osećanje; ne bi bilo loše da svoju usamljenost češće prekine.
Isaija, dvadesetak godina mlađi od Nikanora, shvati da starac iz proste čednosti ovako govori, pa sa osmehom reče:
– Treba da ukratko objasnim ono čemu ste me ti i drugi starci godinama učili! Prihvatam da vam to sve, braćo i sinovi monasi, iznesem, ali tokom dužeg vremena, a sada samo ukratko.
Isaija se nasloni rukama o sto i pogleda za tren uvis:
– Bog je stvorio svet od mnogo svetova, u kojima je svaka pojava neponoviva i različita, nema te šume u kojoj su dva lista ista, nema dve kapi kiše, pahulje snega, zrna peska ili dva čoveka ista i to je sve stvoreno da bude i postoji u savršenom skladu. A čovek, stvoren da na zemlji bude mali bog, različit je od svih drugih pojava, a i sazdan je iz dve tvari, iz dva carstva, iz duhovnog i fizičkog. I u svetu i u njemu je vladao mir dok se čovek nije ogrešio o Božije zakone, a prvi greh je poremetio harmoniju u njemu samome i povukao ga, u dalje grehove. Time je počela njegova drama i drama celog sveta. Čovek je od grešnosti tako oboleo da je i smrt došla da okonča njegov opstanak i život u telu. Svako delo koje čovek učini postaje deo njega samog. Da bi se čovek spasao od greha i smrti, Sin Božiji je došao da kao Bogočovek otkrije svima kako se treba boriti protivu ogrehovljenosti, i protivu iskušenja, i kako treba iz sebe mane iščupati, a u sebe usaditi dobre osobine, jednostavno, kako se preobraziti i ponovo postati čovek blizak Gospodu Bogu po sličnosti. Oko čoveka su se zapodenule bitke između dobrih bezbrojnih sila koje slušaju Boga i onih sila koje su se odmetnule, ali bitka se vodi u samom čoveku. Sile dobra daju mu dragocenu pomoć, a sile zla ga pozivaju u greh. Spas čoveka leži u njegovom izboru i pregnuću; on se opredeljuje, a da bi donosio pravilne odluke, on sam mora i svoje biće da usavršava, da sebe oslobađa od navika i loših nagona i zabluda. Dakle, čovek je odgovoran da sebe usavršava i da donosi odluke sa kojima utiče na odnose prema Bogu, svetu i sebi samom.Te odluke ispravljaju njegovu prirodu ili je iskrivljuju, ogrehovljuju…
Otac Isaija se odjednom, mahnuvši rukom olako, opusti i nasmeši.
– Ali, to sve već znate, a ja sam hteo da vam kažem samo ovo: nema boljeg puta za spasenje i preobraženje od kajanja. I nema kajanja bez molitve. Razume se, askeza, post, poslušnost, dobrota, žrtve, i unošenje drugih vrlina sve su to sredstva za sopstveno preobraženje i spas; ali molitva, ali kajanje tu su bitni osnovi naše pravoslavne hrišćanske vere.Mnoge jeresi ističu i druge puteve: rimokatolici teže više ka žrtvi i poslušnosti, a neke struje na Zapadu daju veliki značaj čovekovom umu i mudrosti… I mi se tim svim vrlinama divimo, i mi ih primenjujemo, ali mi, pravoslavni, uspešnije kroz naše ogrehovljeno biće krčimo put ka Bogu molitvom i kajanjem. Jer ako Njega molimo, On će nam kao Bog i Otac svojoj deci izaći u susret, pa ćemo se kajanjem oslobađati grehova… Moram da vam kažem da ni molitva ni kajanje nisu jednostavne stvari, one su čak ponekad i opasne ako čovek ne zna kako da ih primeni. Stoga je, mili moj Agapije, potrebno monahu više no ikome da uči. On ne mora da zna mnoge stvari, ali neke mora da zna, jer je put kroz duhovni svet i znanje suviše dragocen da bi se iko sa njim igrao. A opet, sve je, i molitva, i kajanje, tako prosto, jednostavno i milo ako čovek ima na umu ono čemu ga naša Cerkva uči.
Primetilo se da je lice Isaijino počelo da zrači zadovoljstvo, glas mu je bio dubok i topao, pomalo na mahove plah.
– Dakle, ne bojte se! Molitva je kod svih ljudi nešto najdivnije i najprostije i najbezopasnije kada se čovek moli iskreno. Ali, ako hoćete da se u molitvi usavršavate i da dosegnete do tajne kako da se potpuno ispunite neprestanom molitvom, već kod prvih koraka napredovanja, počeće u vašu sve otvoreniju dušu da se sa svih strana uvlače neodgovorne misli, koje najviše dolaze od opakih sila i ometaju vas, ometaju vašu volju, rasejavaju pažnju, izazivaju vas da se njima oduprete. Čovek koga misli tako napadaju mora da se obraća Bogu za pomoć da nad mislima uspostavi kontrolu. Duhovno čistiji čovek, slobodno, bez smetnji i opasnosti, nastavlja put ka bogopoznanju. Nekome Bog odmah daje kontrolu da ne bi svoje snage trošio na pomisli, već na druge probleme koje će u svetu sresti. Povratak Bogu jeste put drag, dragocen, jedino dobar, ali traži da se sin Ocu vrati kroz kajanje i uz žrtve i hrabrost… Oh, koliko mnogo tu još ima za učenje! Isusovu molitvu treba i deca da šapuću, ali ko hoće da se nauči neprestanoj molitvi, da ona u njemu neprestano bruji, moraće da naiđe na nekog starca koji zna da ga nauči i otkrije mu tajnu naročitog disanja, a taj stepen doseže mali broj ljudi… Ipak i taj vrh je svakome ponuđen. Ko tim putem ide bez gordosti, tražeći pomoć Boga, dostiže do duhovnog carstva koje ga ispunjuje blaženstvom i dobija dar da sagledava nebesku svetlost prema kojoj je ova sunčeva kao plam sveće. Za sada toliko o molitvi, da znate da ćete uz pomoć nje, makar se molili samo prosto kao neko dete, ili savršeno kao svetitelji, kroz kajanje očistiti sebe od grehova i preobraziti sebe u čoveka podobnog Bogu.
Tada se Isaija, u zanosu i srećan, ispravi telom, a očima je pratio lica ostalih monaha i gostiju. Svi su bili razigrani duhom…
– Rekli smo, čovek je napunjen gresima koji su kao kamenje u tlu njive teški, treba ih iščupati… no najpre treba dopreti do njih! Gresi sopstveni se najpre moraju da sagledaju, da se osete. Kad čovek postane svestan nekog svog lošeg dela, načinio je prvi korak u svom spasenju… A ako zatim oseti nelagodnost, pa potom i stid zbog toga nedela, on je načinio i drugi korak.Onda treba slobodno da zakorači ka osudi, treba što više da oseti koliko je nedelo koje je učinio ružno i strašno, i treba da počne da ga se gadi,grozi i u sebi odriče. To su veliki koraci, najveći koraci čoveka na zemlji. Još lepše je kad u njemu izbije kajanje, taj dugi topli bol što je uradio zlo i kada oseti potrebu da tako nešto više nikada ne uradi… Ali kajanje time nije završeno iako je čovek savladao i izvukao iz sebe, kao kamen iz njive,greh. Vrh kajanja leži u odluci, u nekoj vrsti zakletve pred svojom savešću da više takvo nedelo nikada neće da učini. Posle toga nastaje u duši pokajnika potreba da čini dobra dela naročito onome koga je lošim delom povredio. Ako tog povređenog više nema, onda da pokuša da sve svoje snage umne i fizičke usmeri za dobrobit svih.
Sada se Isaija sa izvesnom tugom nasmešio:
– To ćete sve, mnogo podrobnije, ovde tek da učite… Ja ću vam dosta o tome i o drugim vrlinama predavati, a sada ću vam još samo ovo o kajanju reći. Kada obavite sve što sam vam objasnio, osetićete olakšanje, i potom znajte da je Bog vaše kajanje prihvatio… Posle toga vi ste dužni da prestanete sa optuživanjem sebe i sa patnjama zbog dela koje ste učinili.Toga greha više nema, a plakati nad tim praznim grobom, nad mestom gde više tog kamena nema greh je prema sebi i nanosi vam bolest. U vama se izoštrava duhovni vid, prepoznajete u drugim delima zla i otkrivate neke druge ranije grehove koje ste pred sobom zatrpavali. I prilazite njima da se tog tereta razrešite. Tako će vaš dar za sagledavanje i okajavanje grehova biti sve veći a vi sve duhovniji pa ćete početi da i tuđe grehove osećate ako ne kao sopstveno sagrešenje, onda bar kao osećanje svoje, u okviru zajedničke odgovornosti zbog nedela ma ko ih iz vaše zajednice učinio, bez vašeg učešća. Mnogo razloga ima za to osećanje, ono je u suštini veoma opravdano. Čovek u zajednici živi kao u svom proširenom telu koje ga prati, hrani,neguje, voli, sahranjuJe, a onaj koji iole oseća sebe kao deo zajednice nadrasta sebičnost i prilazi Božijem svetu. Osećanje zajedničke odgovornosti jeste nešto najlepše što krasi našu prirodu na Istoku, u pravoslavlju, a oni drugi, na Zapadu će od toga osećanja bežati. Lepi moji prijatelji, osećajte zajednicu kao deo sebe, a ne sebe kao najvažniji deo zajednice. Kajanjem čistite sebe! Bićemo lepši svi.
Prisutni su zaokružili predstavu o molitvi i kajanju tako kao da su čuli i one bezbrojne detalje koje će tokom meseci i godina života i učenja tek morati da saznaju.
Sveti Simeon je slušao to predavanje sa još jednim toplim i do suza snažnim osećanjem: da je to, to što je želeo da napravi u svome životu, konačno ostvario, da je zajedno sa svojim telesnim sinom, a duhovnim ocem Savom, stvorio ono što će ohristoviti i osloboditi i objediniti sve Srbe u duhu, da će sve srbstvo ići pravoslavlju i osećao je kako sam Gospod Bog hoće i da kroz ovaj manastir vode putevi Srba ka nebu.
Otac Simeon zamoli Isaiju da ga odvede do kelije, pa idući ka vratima, usput, osmehom pomilova Agapija, a rukom po retkoj kosi i Bogolepa. Ali ne iziđe, jer naglo se otvoriše vrata i upade, bučno kao vetar, nasmejan monah, prilično visok u iznošenoj posiveloj mantiji, sa štapom u ruci i ogromnom, punom torbom koja je mirisala na trave i cveće. Nikanor ustade:
– A! Eto najzad i oca Atanasija… Kasniš? Kasniš?
Pun života, taj je monah, crnpurastog lica i veselih sitnih očiju, retke bradice i sa zabačenom skromnom kapicom na temenu, izazvao žagor. Sava i još neki su ustali da mu priđu, ali je on najpre prišao ruci oca Simeona. Tog su travara monasi zvali Žestokim.
– Pola godine se nismo videli, i više, i više govorio je dok se sa ostalima grlio. Lutao sam i po drugim državama, obilazio planine, ubirao travke… Bio sam i kod vas, u Srbiji… Majko moja, tamo su neke trave ili jače ili nešto drugačije no igde… pitomije su, a jače.
Otac Simeon se vrati do stola, ali ne sede, sa osmehom je pratio Atanasija, punog života, koji je pričao:
– Žurio sam da na vreme stignem na Savin prvi čas… a zakasnio sam zbog ove kiše… Ne smem da dozvolim da mi se osušene trave ovlaže. O, o,vidim da imate dosta novih monaha… Neka im je sa srećom!.. E, pa da znate… i hoću, i hoću da vas učim o travama. Po svetu pričaju da sam u toj oblasti prvi, a nema babe koja ne zna ponešto što ja još ne znam. No, one sve ne znaju ono što ja znam, oh, opet sam neskroman… A što ti, oče Simeone, tako oslabi? Pa ti se bližiš kraju. O, ne damo mi to, koliko je u našoj moći, oduprećemo se tome! Doneo sam novi lek, vratiću te u mlade…A, mlada braćo moja! Ja sam taj Atanasije otšelnik koji je od sveta pobegao ne u samoću no u biljke, a to je tako prelep deo sveta da sad više i ne mogu natrag, ljudima, ali su zato oni meni otvorili vrata kuća i manastira… pa i srca… A šta sam ja to dobio u tom svetu biljaka? Gospode moj, pa ja bih trebalo o tome ne da pričam nego kao biljka samo da ćutim i dajem bolnima biljne meleme… Ali, evo vam odmah uvoda u moje tajne… Atanasije zastade, pa kao da se lukavo nasmeši, očice mu blesnuše, nastavi sa zadovoljstvom da priča:
– Biljka je živo biće, ja biljku ne susrećem kao filosof ni naučnik, no kao pesnik i kao prijatelj! I zato mi ona otkriva mnoge tajne. Ja ih slutim! Biljka prima utiske, ona zna kada ste vi raspoloženi, i srećni, a kada ne, ona se ljuti, smeje, raduje, na svoj način, i to sve pretvara usvoje divne i jake sokove, a njima nas hrani i leči ako umemo da primimo i koristimo to što ona iz sebe izlučuje. Biljka je daleko tananijeg jestestva nego druga bića na zemlji, ona oseća strah i patnju. Vidim da vi mislite da ja preveć daleko odlazim u maštu dok govorim o biljkama,mojim sestrama, a ja vam samo malčice otkrivam tajne biljaka. Možda ćete vi od njih više saznati ako budete kao ja sa njima pričali. Ne primite moje reči bukvalno. One osećaju jedinstvo sa nama. Meni su se ta vrata ka njima otvorila, možda će i vama; tako se otvaraju ta vrata lako,to su vrata ljubavi. Probajte štogod da sa cvećem pričate, pa i govorite mu nešto u sebi, ono će da vas shvati. Biljke nemaju volju, one se predaju,one su najsmernije pojave na svetu. One su divne, bogatašice koje nam se nude, a mi ne umemo da ih otvorimo i koristimo. Sada sam Savi doneo neke nove trave, jer nam je on malčice oboleo. Ako ga moje trave ne izleče, one će mu pomagati, ali samo ako ih kuva i pije kako mu ja kažem. Ja stalno istražujem koje biljke radi kojih bolesti treba u koliko sati, danju ili noću da berem, kada i koliko da ih sušim, koliko i kako da ih pripremim i kuvam. Otkriću vam mnoge tajne koje i babe znaju bolje od vas… ali ne i od mene. U biljkama, mojim sestrama, skriven je lek za sve, a mi ih tako bezdušno gazimo! Ja vam rekoh uvod, a ostalo ću vam tokom vremena otkrivati, pa vi i to prenosite u Srbiju… kada tamo odete kao monasi i sveštenici…
 
* * *
 
Sveti Sava je iz manastira izlazio samo na prečac radi važnih stvari, a u Kareju je odlazio i na sastanke vlade, protata. Tu su ga sa radošću prihvatali, a na Hilandar su gledali sa sve većim uvažavanjem i za svetog Simeona se raspitivali sa sve većom brigom.
A sveti Sava je odmah požurio ka svojoj isposnici koju su dva radnika pazivo i sporo radili. Isposnicu je zidao odmah iznad Kareje, na brdu odakle se šumovita pitoma okolina spuštala ka veselom i mirnom moru. Pomogao bi Sava zidarima, davao bi naredbe i odmah žurio natrag svome ocu, koji je, čim bi se sin pojavio, zaludno zadržavao vrele, radosne suze. One su navirale, a starac je znao da tu čašu sreće neće moći dugo na ovome svetu da uživa. No, te suze su bile i suze pune zahvalnosti On to nije pričao, a svi su to znali.
Beše početak februara 1199. ili 1200. istoričari se još pitaju koje se godine to desilo kada je sveti otac Simeon osetio da sam više ne može iz postelje da ustane. Ubrzo mu posta očito još lošije. Tada baš Agapije i Bogolep dođoše. Svetitelj ih zamoli da pozovu Savu, čiji se glas iz hrama i pevnice čuo na jutrenju. Sava onog trenutka kada je Bogolepa video, predoseti zlo i oseti bol u grudima.
Lice starog čoveka je odavalo mir, a oči su otkrivale da je vrlo svestan kraja, kao da je dobio poruku o tome. Oba monaha, Bogolep i Agapije, osetiše da treba da se povuku. I to učiniše. Sava kleče pored očeve postelje i obema rukama uze njegove.
– Sine, sada počinje moj kraj. Već nazirem blizinu sveta koji ne umire, sveta za koji si me ti pripremao. Ne tuguj, ovaj život je služba a umiranje je posao. Pomozi mi i sada u tome, jer znam da što god prosiš u Boga daće ti se! A ja ću tebi dok sam god tu, nadalje da darujem ono što sam od početka mog života sticao. Mudrost samrtnika ti prenosim, a ti primi kao savet, kao molbu, kao zavet da se toga pridržavaš. Darovao sam ti, od prvih tvojih dana zapovesti Božije, Njih uznosi i čuvaj! Neka tvoje oči uvek pravo u njih gledaju, a veđe tvoje neka osmatraju šta je pravedno. I ti te zapovesti čuvaj. I pazi, nikada se ne mešaj sa onima koji nisu umni, pred njima svoje misli čak i ne razotkrivaj, ali otkrivaj mudre ljude i njima njihove mane tako jedan drugoga ispravljajte.
Oči svetoga čoveka kao da behu uvučene u dubinu očnih duplji; one su nešto više videle i kada bi ih sveti Simeon upro u sina. Tako vrlo svestan, samrtnik se pridiže i sede na postelju, podiže ruke i stavi ih na vrat Savi, koji uplakano lice spusti na postelju, jedva zadržavajući plač da ne pređe u jecaj. Sveti Simeon ga je blagosiljao:
– Čedo, čedo moje omiljeno, svetlosti očiju mojih, uteho i čuvaru starosti moje! Evo, pristiže vreme da se rastanemo. Evo, već me otpušta Vladika sa mirom. Uskoro idem tamo gde ćemo opet biti svi zajedno ne rastajući se nikada. Stoga ne tuguj! Blagosiljam te, a Gospod Bog, od nas blagosloven, pomoći će spasenje tvoje! Neka ti da umesto zemaljske blagodeti milost i carstvo nebesko! Budi blagosloven ti, i narod Srbije i svi koji nose istinu naše vere u grudima…
Sin više nije mogao jecaje da zadrži. A otac se sasvim spusti na postelju. Bila je volja neba kada će njegova duša da se preseli iz sveta tvari onamo odakle je potekla. Sava i svi monasi su njegovo odlaženje predosećali i osećali kao sveti događaj i ta svetost je nadmašila bol. U očima monaha smrt svakog je samo jedno kratko iskoračenje u drugi svet. A drugi svet uopšte i nije odvojen, nego je u stalnom spoju i jedinstvu sa ovim. Polijeleji, u hramu Hilandara imali su i danas imaju samo jedan prostor za paljenje sveća i za žive i za umrle, Sveće koje su monasi ocu Simeonu do njegovog kraja palili, gorele su na istom mestu gde će se nadalje paliti kada njegova duša bude u rukama Boga na nebu. Ali, ako je dostojanstvo smrti koja je dolazila bilo iznad bola koji je bio veliki, bol u Savinoj duši je bio neizmeran.
Sveti Simeon se povlačio iz ovog sveta polako, tiho i mirno. Najpre je zamolio Savu da privede njegovoj postelji sve žitelje Hilandara i svi su u redu ćutke i gologlavi čekali i ulazili u sobu jedan po jedan.
Na zidu je, ispred ikone Bogorodice, spokojno gorelo kandilo, a kraj postelje na čiraku velika voštana sveća. Iz hrama se nije čuo ni glas. Samrtnik je bleda lica i sa ozbiljnim krupnim dobrim očima pogledao svakog ko je ušao. Kraj njegovog odra stajali su Sava, Metodije i Isaija, ćutke, nepokretni, nagnuti da bi mogli bolje da čuju svaku Simeonovu reč. A sveti čovek je svakog koji je ušao oslovio tihim glasom po imenu i izgovorio blagoslov koji je tom monahu bio životno i intimno toliko potreban. Kasnije su se svi čudili otkud je mogao da uoči šta je kojoj duši skriveno najviše trebalo. I svaki bi poljubio krst na starčevim grudima i ruku njegovu. Celoga dana su ulazili kod samrtnika: iguman, duhovnici i monasi iz mnogih drugih manastira da se oproste sa svecem sa kojim će se uskoro naći na nebu. Nekoliko sledećih dana do smrti, sveti Simeon nije uzeo ništa od hrane, sem pričesti. Jeromonasi su tokom liturgije u svečanoj odeždi sa svetim putirem, kadionicom i krstom, okruženi đakonima koji su kadili put samrtnika i okolinu, i praćeni desetinom monaha, donosili svetu Pričest. Ozaren unutarnjom svetlošću, sveti Simeon se pričešćivao, a svi oko njega, svako u svojim mislima ili šapatom, molili su se za starca koji im je toliko značio.
Sve je u Hilandaru utihlo. U jednom trenutku svetitelj Simeon otvori oči. Bile su blage, odsutne… šapnuo je:
– Prenesite me… na rogozu… Evo mog časa…
Preneše samrtnika u hram, u papertu, i položiše ga na rogozinu i monašku rizu prostrtu po tlu. Ispod glave staviše mu kao uzglavlje kamen. Počeo je da pada mrak.
Svetitelj zatraži još samo to da mu donesu ikonu Bogorodice. I to staviše tako da je sveti Simeon mogao, kako se ranije zaricao, da lik Njen gleda do poslednjeg ovog i prvog trenutka onog života.
Sveti Sava kleče posmatrajući dugo telo odeveno u crnu tanku rizu. Veliki i jediniti, svetac, čovek, državnik, velikoshimnik, njegov otac, prvi učitelj i putokaz u životu, umire, nikada veći no sad na podu, i svoju dušu predaje Ocu svih nas… U hramu bi tamno. Svetlela su samo kandila i sveće, a odblescima tih svetlosti zlatila se ikona u mozaiku Bogorodica na njoj je delovala vanzemno, nežno. Najveći čovek Srba ležeći na tlu, i gledajući ikonu, potpuno svestan, smireno se molio.
Odjednom njegove oči pokrenuše se. One su sa velikim ushićenjem posmatrale nešto što Sava i Metodije ne videše, kao da su se sva prostranstva ispunila duhovnim bićima. Umirući svetitelj ih je video, a onda, kao da se proneo glas hora, sveti Simeon je u zanosu čuo i pratio poj angela, koji drugi nisu mogli da čuju. U isto vreme i svečeve oči su zasjale videći neka bogatstva, koja drugi nisu mogla ni da primete.
Sveti Sava, drhteći, upita:
– Oče, koga vidiš, kome to govoriš?…
I sveti Simeon pokuša da se podigne. On je, u stvarnosti zanet onim što vidi i čuje, pokušao jedva čujnim glasom vanzemaljski hor bezbrojnih anđela da prati i šapatom otpeva poslednji stih Davidovih Psalama:
– Svekoliko disanje neka hvali Gospoda! Aliluja!
Pevajući ispusti svoj duh, a Sava poče da ljubi očevo lice. Kupao ga je suzama, ljubio svete očeve ruke…
Odjeknuše sva zvona Hilandara i prihvatiše te zvuke zvona svih ostalih hramova Svete gore, i prosuše se morem nadaleko.
Monasi koji prvi uđoše i Sava podigoše sa velikom počasti sveto telo oca Simeona i postaviše ga usred hrama. Na njegove grudi spustiše ikonu Bogorodice. Napolju se dan rađao. Kraj očevog tela Sava je sa bolom plakao, a plakali su i mnogi pevajući zaupokojene molitve, kada je počela služba jutrenja i za njom duga svečana liturgija. Putevima ka Hilandaru, kroz šumu i morem čamcima, dolazili su monasi iz cele Svete gore, strogi i gorko ožalošćeni. Veliki čovek i prijatelj, svetitelj, preselio se tamo gde se svetitelji sele s molitvama za nas.
Nad samim telom u hramu pevali su najpre Romeji, potom Gruzini Iveri, potom Rusi, pa Bugari, pa opet Srbi. I kada se svi obredi obaviše, svaki monah posebno poljubi svečevo telo…
A onda, telo svetog Simeona spustiše u grobnicu pripremljenu u samom hramu, ali ne pohraniše i bol, poneše ga sa sobom. Ostaviše Hilandar u svom jadu i Savu kome je tugu olakšavala samo još svest o tome koliko je veličanstvenog oca imao.
Kada su sahranu obavili i svi se razišli, Sava je otišao u očevu keliju. Nikad jedna tako mala prostorija nije delovala tako prazno kao ta. Sava sede na postelju i pogladi je rukom. Oseti strah, ne strah za sebe, nego strah za Srbe, za sav narod, za svoju braću i bezbrojne znane i neznane, koji su se osećali Srbima, Rašanima, i koji su bili vođeni čvrstom rukom Nemanje, sveca Simeona. Osećao je da Srbi bez Nemanje neće lako živeti. Taj strah je poneo sa sobom. Nije znao šta će sa njim, niti šta o tome strahu da misli, danima ga je vidno osećao, ne kao moru, no kao zebnju koje ne može da se oslobodi.
Sava se sve više predavao molitvama, bdenju, postu, razmišljanju i čitanju. Ni sam ne znajući zašto, proučavao je kanone i druge pravne propise a naročito, Justinijanov kodeks, u kome je bila sakupljena sva mudrost sa kojom su Rimljani utvrđivali svoje odnose, odnose građana prema društvu, svetu, državi, porodici. Vesti o žalosti rasutih Srba zbog smrti oca svetog Simeona, sve su više Savi otkrivale koliko voli srbski narod. I koliko su opravdane zebnje koje je osećao u tom svetu koji mu je izgledao tako prazan posle smrti roditelja. Tada je svaka vest iz sveta odzvanjala u Savi zvučnije i značajnije no pre, a neke novosti i razgovori, naizgled obični, zaista su imali poseban značaj.
Često se sećao jednoga razgovora sa starecom Dometijem. Hilandar je već bio sagrađen, otac Simeon je još bio zdrav, ali starački klonuo, pa je stoga vas dan ležao u keliji, kad dospe prota Dometije iz Kareje.
– Došao sam da vidim tvoga oca, a i da ti donesem pismo koje ti je sa našom poštom stiglo iz Venecije rekao je Savi koji se nalazio ispred kapije i osmatrao mladi maslinjak.
Seli su na dva odvojena kamena, spremna za ogradu maslinjaka. Sava mu reče:
– Čuj novosti iz Venecije, pisma mog prijatelja su uvek puna važnih vesti. Dometije zapazi koliko je Sava više no ikada mršav, a Sava mu pročita.
Dragi moj oče i brate po duši, prijatelju u ovom svetu! Pre svega čestitam ti Hilandar! U Mlecima, pa i u Veneciji gradu uživanja čuo sam za to delo tvog oca Simeona i tvoje. Doći ću lično da vas vidim, jer sada po svetu kupujem bogato drago kamenje za najimućnije plemstvo posle vizantijskog, za Mlečane, a i za novog papu, za koga kažu da mu ni hrana ne treba koliko je žudan vlasti. To su reči, n moje, već najsnažnije ličnosti Venecije, dužda Enrika Dandola. On snuje i planove kuje kako bi Vizantiju srušio na kolena, a sve bogatstvo te carevine preneo u ruke Venecije. Opak, a moćan, starac kome su Grci oduzeli vid, govori da će novi papa Inokentije III, ubrzo vladare svih država da učini poslušnim kao biskupe, a biskupe pokornim kao vojnike. Stari i opaki dužd veli da će uskoro Inoćentije povesti narode zapada u novi krstaški rat, a posle tog rata više neće biti pravoslavnih cerkava. Sve će postati unijatsko i cerkva koja u obredima liči na pravoslavnu, a pod papinom je rukom. Ovo pismo pišem pošto sam maločas obavešten da je Inoćentije počeo da saziva sve vojske, ritere i vladare zapada u novi križarski pohod. Ako krene morem, zgaziće pre ili posle i Svetu Goru, ako krene kopnom, i Srbiju…
Sava je to pročitao i rekao:
– Dolaze velika iskušenja, oče Dometije… Ogromna iskušenja,..
– A koje su tvoje namere, sine zapita Dometije i malčice stisnu oči, kao da se bojao odgovora. Hoćeš li, kada ti otac umre, otići tamo?
– Ja imam dve otadžbine, telesna je tamo, a duhovna i tamo i ovde. Ako vidim da ovde na Svetoj gori i u Grčkoj opstajemo u svojoj veri, otići ću braći u Srbiju da pomognem.
Iz manastira je iz opravdanih razloga otišao iguman Metodije, a i četrnaest monaha koji su bili privremeno tu da bi pomogli gradnji. Malobrojni monasi koji su ostali bili su iznenađeni sa koliko je požrtvanosti i veštine Sava obavljao poslove, kako su iz njegovih ruku nicali plodovi i kako se očito sve vreme držao svojih unutarnjih molitvi. Najradije su mu sa brigom, ponudama i noćnim staranjem pomagali Bogolep i Agapije, naizgled grub, čovek koji je ispod svog turobnog izgleda bio pun pazivosti i ljubavi. Iz Vatopeda je povremeno dolazio brižni i smireni otac Makarije. Snažan a spokojan, delovao je umirujuće. Taj čovek je Savu, posle Simeonove smrti, obogatio dubokim mislima pravoslavnih svetih otaca.
Kada je posle smrti roditelja sveti Sava imao najveće bitke sa zlim silama i teškim poslovima, pojavio bi se u Hilandaru otac Isaija, miran i sa osmehom kratkim i lakim kao lahor. Pitomim i pažljivim očima za trenut bi procenio stanje svog učenika. Spokojan bi otišao natrag u svoju samoću, a ostavljao bi Savu ojačanog i spremnog za dalji rad.
Savu je najčešće obilazio Nikanor. Iz svoje kelije koja se nalazila odmah do Savine, dolazio bi mladom monahu najradije noću, kada bi osetio da je potreban. Sedao bi na stolicu kraj malog stočića i uvek pronalazio temu i ponešto bitno rekao što je mladog čoveka jačalo i duhovno dizalo. Savu je podržavao i travar Atanasije. On je često dolazio da bi pomogao Savi pri lečenju bolesnika. U Hilandaru se nalazila bolnica u kojoj je od prvog dana ležao poneki oboleli ili povređeni usamljenik monah iz okoline ili iz drugog manastira. Tu su bolesnike dovodili uglavnom zbog Save jer se u sve većem krugu verovalo da on molitvama čuda čini leči. Atanasije, veselih sitnih očiju i sa retkom bradicom, uvek bi vadio neke nove lekove iz torbe, govoreći:
– A ove ćeš nedelje, Savo, da piješ čaj od drugih trava. Ti si postom stomak upropastio toliko da ni ja ne znam čime da te oslobodim te patnje i izlečim… Bar kada bi se ti molio Bogu za tvoje ozdravljenje, kao što se moliš Bogu za zdravlje ostalih.
Dešavalo se da neko od monaha iz drugog ili hilandarskog manastira, ko se nalazio na ribarenju, pozove Savu:
– Hajde, oče Savo, ponovo je neki mirjanin sa bolesnom ženom došao do blizu obale… molitvu da joj očitaš…
I Sava bi ostavljao posao, uzimao krst i molitvenik i bez reči odlazio na obalu, ulazio u svoj čamac i približio se jedrilici u kojoj je bolesnica ležala ili sedela dok su je muž ili rodbina pridržavali. Sava bi se na jedrilicu popeo, ili bi iz svog čamca glasno čitao molitvu, dok je more mirno služilo ovom susretu. Žene na Svetu goru nisu mogle da stupe.
Iz Srbije su sve ređe pristizale pošiljke, pa i pisma, a ona posle smrti očeve behu konvecionalna, prazna i nisu ni bodrila ni uspokojavala svetitelja, koji je sve više i dublje ulazio u rad i molitve.
Ali čim su poslovi bili sređeni toliko da je opet mogao da napušta manastir, a naročito kad je odlazio u Kareju na zasedanje protata, odvajao bi po dan ili dva, odlazio u svoju isposnicu, cerkvicu i predavao se mnogostanim molitvama i sozercanjima onako kako je žudeo da čini još iz vremena kada je o svom zamonašenju samo snevao.
I dok je svet u zapadnoj Evropi i u Vizantiji i u Srbiji vrio od događaja, mladi monah Sava se sve više udaljavao od tog sveta i sve se više udubljivao u onaj, višni kome svi tek posle smrti idu.
U stvari, sazrevao je za buru koja dolazi.
Krajem jula, 1200. godine, topao vazduh je mirovao bez daška vetra, a more spokojno spavalo, šumskim putem je došao i ušao u manastir Jovan, sin Rafajla, a za njim pravi mali karavan od nekoliko konja i četvoro slugu, naoružanih atleta, u venecijanskim skupim odelima. Zapitao je monaha Bogolepa koji se tu našao:
– Mogu li, oče, odmah na svečev grob? I gde je brat Sava?
U tom se iz hrama pojavi Sava i obojica požuriše jedan drugome u zagrljaj. Grlili su se ćuteći, i puni suza. Sava uze prijatelja za ruku i ćutke ga uvede u hram gde su svetiteljski likovi sa ikona širili spokojstvo. Nekoliko sveća pored groba i kandila pred ikonama su bledo svetlela. Mladi putnik pade na grob ljubeći krst… Zaista se duboko zaplakao.
Ustao je slomljeno, a Sava mu tiho reče:
– Zamisli, Jovane. Iz groba je počela da raste loza…
– O tome sam čuo već u Srbiji.
– I druga se čuda ovde dešavaju, Jovane. Dvojica bolesnih su se tu,kod groba, moleći se, izlečili. Otac mi je svetac. To ovde svi osećamo… govorio je Sava, a lice mu je bilo, kako Jovan primeti, bledo. Obojica su bili napregnuti. Jovan nije znao kako da svome prijatelju iznese loše vesti, a Sava je slutio da ga strašna saznanja čekaju.
Jovan tiho odgovori:
– Srbiji su u ovom vremenu zaista potrebna čuda! Ona je daleko odavde. Mala čuda odavde ne deluju na Srbe, a strašna vremena dolaze. Ego jati mnogo tužnih i ružnih novosti donosim.
Danima se Sava tog pribojavao: da će u jednom trenutku početi nevolje da se ređaju. Sve bolnije i češće je mislio na majku. A Jovan, širokih pleća, crne kose, plavih očiju, koso postavljenih ispod kosmatih obrva, tiho i muklo, sa teškoćom reče:
– Majka je umrla. Tvoja mati. Gospođa Ana. Nenadno. Od srca. Umrla je onog dana kada sam ja iz Venecije stigao u Ras. I zato sam odmah krenuo ovamo, da ti ja to saopštim… i udar ublažim. dok je govorio, Jovanu su suze tekle, gušile mu glas, a Savinu mišicu je i nesvesno, tešeći ga, snažno stiskao. Sava se trgao, pobledeo, ukočio. Jovan pusti ruku svog ukočenog nesrećnog prijatelja. Sava se sporo okrete ka očevom grobu i pade na kolena, zagrli krst i zaplaka. Telo mu se treslo u nemom plaču. Jovan osta nepokretan, ali potom stavi ruku Savi na rame.
Nekoliko monaha uđoše u hram, ali odmah videše da se nešto neobično i tužno događa, pa izađoše na prstima. tu još dugo klečao, pa se polako, slomljeno, gledajući ikone podiže. Zagrli prijatelja. Zajedno su tiho plakali. Sava progovori:
– Gospode! Koliko to boli… molim te, Jovane, Sava pokri lice rukama. Toliko sam strahovao od te vesti grcao je tiho, sa licem u šakama. Njegov prijatelj je ćutao, pa kada je izgledalo da je Sava savladao bol dovoljno da čuje sledeću vest, nastavi:
– Umrla je, spokojno, u blaženstvu. Monaški. No, ti si jak… da čuješ i druge loše vesti… Da li da ti ih sada saopštim? Sledeća loša vest: tvoj brat Stefan je poslao papi delegaciju. Nudi mu privrženost, a traži krunu od pape.
Sava obe ruke podiže, pa vrlo tihim glasom, razmičući reči, reče: I ti mi to otkrivaš na grobu našeg oca!
– Ali, protiv toga se pobunio mađarski kralj. Smatra da tu titulu kralja Srbije samo on, Mađar, treba da nosi… Zato papa za sada odustaje da Stefanu da krunu…
– A sledeći udarac? pitao je Sava, a pogled kroz suzne oči odjednom postade strog, i briga zasja u njima.
– Papa Inokentije je pozvao sve zapadne hrišćane u novi krstaški rat za oslobađanje Jerusalima… Evropa se rasplamsava i strasno se odaziva tom pokliču svoga pape. Zapadni narodi su puni i verskih naboja i žudnji da pljačkaju. Enriko Dandolo, dužd Venecije, nabavlja brodove; ponudiće ih krstašima pod uslovom da usput sruše Carigrad…
Sava ukočen od jada primi tu vest mirno, jer su mnogi nagoveštaji o krstaškom budućem ratu već tu pristizali. Za trenutak vide koliko se Jovan izmenio, koliko je sazreo, postao još čvršći, ali i umiljatiji Plave oči su bile odane i tople, ali usne čvršće, energičnije, a brada gušća sve to Sava zapazi za tren pa se sav usmeri na brigu:
– A treći udarac?
– Tvoj brat, Stefan, oterao je i izgnao suprugu Evdokiju iz svog života i iz Srbije, izgnao je ćerku Aleksija Trećeg, cara Vizantije…
– Da li ti ovde kraj groba mog oca vidiš i grob mnogim našim nadama!… Jadni naš otac! Kraj takvog braka mnogi su naslućivali. Zar da istera ćerku vizantijskog cara? Bože moj! Imaš li još koju crnu vest?
– Kalojan, naš istočni sused i bugarski vladar prihvata rimokatoličku veru, a prihvata je i arhiepiskop bugarski…
Sava ni reči nije rekao, a prijatelj je sa jetkošću nastavio:
– I cela Bosna se rimskoj cerkvi predaje. Kulin-ban je primio papizam. I svi će Bosanci, Srbi, bogumili, umoreni progonima od strane Mađara, početi da se katoliče. Dakle, sav će Balkan pasti u ruke Rima, pre no Carigrad klone, Gde će Sveta gora? Gde ćeš ti? Ja iz najvišeg vrha Zapada vidim kako se ovaj tvoj deo sveta ruši… Srbima će zaista biti potrebna čuda… da bismo verovali u opstanak. Nama sada treba živ sveti Simeon, tvoj otac.
– Pa on je, Jovane, živ. Oh, i te kako živ… Ti to treba da shvatiš, i ti i sav naš narod. Sveti Simeon i svaki svetitelj je živ i jak! I sa nama je…
– Pokaži to srbskom narodu koji je tamo, daleko, pa ćeš da ga podigneš i spaseš od izgubljenosti i rezignacije. Pokaži nekim većim čudom da sveti Simeon i sada svojim Srbima pruža zaštitu, da se on i sada stara o nama i da se moli za nas i Srbi će u svojoj samoći i bespuću opet ustati i ostati u tvojoj veri. Moli Gospoda da Srbe u Srbiji uveri da smo sa svetim Simeonom na dobrom putu iako svi drugi narodi idu nastranim putevima! Taj narod je u iskušenju… i bedno usamljen bez Nemanje… i tebe.
Sava je veoma duboko, svim bićem svojim, sebe usredsredio na to…
– Nisu samo Srbi tamo ugroženi, i Grci i svi ostali ovde, Jovane,pred najvećim su iskušenjem… Samo nam Bog i sveci mogu da pomognu. Kakvim to, kakvim čudima još brate moj…
Jovan je odbio da se odmori, a Savi je trebalo da se od bola zbog smrti majke, pribere.
– Onda hajd’mo obalom… dok bol umirim pokuša Sava da se nasmeši. Na obali videše mali čamac Hilandara. Uđoše i sedoše na sedište usijano suncem koje je već počelo da se za šumom spušta. Šuma se umirila. Talasi su se uz šum sličan disanju valjali preko šljunka.
Glas kojim je sveti Sava, posle dužeg ćutanja, progovorio, bio je tih, beše to glas čoveka koji se ispoveda.
– Stalno sam se sa majkom dopisivao… i u pismima je mazio i otkrivao joj da je volim, a znao sam da je ona svetica… znao je to i moj otac,svetitelj. Često mi je govorio: sav narod i sve plemstvo Srbije su uz mene,ali je Ana bila deo mene… Kada sam padao od umora ili sumnje, ona je i samim prisustvom, samom pravom rečju, nekim znakom ljubavi mene stavljala na noge i vraćala u borbu. Tako je govorio moj otac o mojoj majci, a jasam želeo da mu kažem: „Oče, ja sam pošao tvojim putem u pogledu vere,ali sva moja duša je želela da odem u monahe zato što je moja majka bila ispunjena monaštvom, u koje je stupila tek kada je ostarela. Nešto me je iz njene duše napajalo idejom i snagom i čežnjom za monaštvom“. Mil imoj, Jovane, koliko ja tu ženu cenim i volim, ne umem da ti objasnim…pročitaj ovo njeno pismo reče klonulo Sava i zavuče ruku u unutrašnji džep mantije i izvadi pismo, savijeni pergament. Slova, pravilna i sitna,behu ispisana tušem i posuta nekim blistavim prahom. I poče da čita,zastajkujući, da bi obuzdao bol:
 
„Dragi naš sine,
Polako se približavamo danu kada ćemo se mi, tvoji roditelji, prestaviti Onome Koji nas je poslao u tvar da oprobamo duh koji nam je dao. Ne plači kada odemo, raduj se što smo se u ovom životu bili sastali da zajedno obavimo poslove koji su od Boga dati i sveti. Nikada nisam smatrala, pa i kada si nas ostavio, da su naši rastanci stvarni. O, kako je hrišćanska vera velika duhovna hrana, kao molitva! Ja tebe, tako neposrednog i bliskog, prisutnog, osećam verovatno i zato što istinu i slutim, i vidim, i što se molim… O, kako je lepo što smo stalno zajedno i što smo u Bogu za uvek spojeni! Čuvaj nam svetitelja Simeona, čuvaj nam Ga, mi i na ovom i na onom svetu svi idemo za njim…
 
Lice svetoga Save je bilo ozareno neiskazanim doživljavanjem. Nije to bila tuga, nego saznanje, ne ponos, nego svest o veličini svoje majke i svoga oca i istini koju su to dvoje u njega uneli i svetom pronosili. Najzad reče:
– Stalno osećam da su tu… oh, koliko ih volim…
Ne pokrećući se Jovan, u tišini koja je nastala, sa bolom pogleda Savu.
– Lepo je da ne očajavaš… A ja sam zbog sebe očajan…
– Oprosti! reče Sava osećajući se pomalo krivim. Toliko sam obuzet svim vestima koje si mi doneo, da na tvoje jade i ne mislim. Imaš li ih? Tvoj otac, čika Rafajlo i ja se stalno dopisujemo.
Svetlost sunca koje je već zašlo, mirno nebo, mirno more kome su talasići blago milovali peščanu obalu u blizini.
– Što se izvinjavaš Savo. Ti i tvoji umrli su pošto su se odrekli života i ostaše živi, a ja sam zagrabio sav život i osećam se mrtvim.Znaš li ti šta se sa mnom dešava? Nisam ti o tome dovoljno pisao. Meni je srce bilo gladno sveta i ušao sam u njega i on mi se sam sav ponudio i dao mi je mnogo više nego što sam želeo. Venecija mi se takoreći ponudila,počeo sam da se bogatim toliko mnogo da već sada ne znam šta sve imam. A provodi, svakoga dana kao u snu… Ti ćeš misliti da ja sada fraziram, ali ne. Sve vreme sam užasno prazan. Zadrhtim ponekad pri pomisli da još nešto sebi kupim, nedavno htedoh novu jahtu… i kupio sam je, a u duši opet nastade neka praznina… Eto, eto, to sam hteo da ti kažem… u meni, u meni,u srcu, u krvnim sudovima, u glavi, u grudima, svuda u meni je prazno! Mašta imao, kupio, radio, želeo, ljubio, gledao… Ponekad pomislim na sve vas sa čežnjom, na moga oca Rafajla naročito, a na tebe najviše, mislim na vas sa čežnjom, i pitam se šta sam ja to hteo. Čemu moja palata, moje gondole, moji nalickani prijatelji kojima zlato pri hodu zvecka? Šta toj a hoću sa mojim svetom na zapadu… Gospode moj… Širokih ramena Jovan se sklupčao na svome sedištu, ćutao je. I oseti kako ga po glavi Sava toplom rukom pomilova jednom, dva puta. I Venecijanac pokri lice šakama.
Pred veče su se vratili, Jovan je odmah posle obeda legao, a Sava, vrlo tih u bolu, primajući izjave saučešća od sabraće, vide Atanasija, koji sa neizbežnom torbom, laka koraka uđe u manastir. Oseti da će mu taj čovek i ovoga puta pomoći i zamoli ga za razgovor pošto Atanasije večera. Sava ga je sačekao u svojoj keliji, a malo kandilo je osvetljavalo sobicu veoma meko, tako da je mogao da kroz prozor vidi deo neba obasut zvezdama.
– O, kako si i ti mene tim svim vestima pogodio! Pa… šta da ja mislim o svemu tom i… šta o čudima koje bismo priželeli? Koje je čudo najpotresnije?… Pa ja mislim ono kada iz groba poteče sveto miro… To se u ovom delu sveta desilo samo jednom, koliko znam… i to na grobu svetog Dimitrija. To je sveto miro tako bistro i mirisavo bilo da je sav hram mirisao na bukete i aleje cveća. To čudo bi trebalo od Boga da išteš! rekao je Atanasije jasnim glasom, pa, zaljubljen u bilje, burno nastavi Ja lično mislim drugačije od svih o tom svetom miru. Ja mislim da se samo bilje udružuje i skuplja da pozdravi netruleživo telo svetiteljevo. Miris je samo malo materijalizovaniji vid duhovnosti koja leži u tvarima…Kako bi bilo lepo da se tako što dogodi! Najsmernija bića na zemlji, cvetovi i drveće, pozdravljaju telo jednog svetog Čoveka… Savo, moli Boga da tako proslavi tvog oca!
– Moli se Bogu, Savo. Oh, tebi će On da pomogne; ja osećam da su i biljke tebi sklone, osećam ja to, vidim kako brzo ulaziš u tajne trava i cveća i kako često, kao i ja sa biljkama, lepoticama mojim, pričaš…
Cele te noći sveti Sava je klečao pred ikonama u svojoj sobi. Obraćao se Bogu i Bogorodici i svim svetim bestelesnim bićima, molio se svetiteljima, obratio se najzad duši svoje majke i sa njom pričao kao da je ona tu, pred njim i imao je osećanje da je ona tu. Zahvaljivao joj je…
– Ti si me povela ka Bogu, otac moj me je ka njemu uputio. Vi ste sad na nebu, moj put je za sada na zemlji veoma tegoban; molite Boga da idem tim putem, ugrožene su mi dve otadžbine, telesna Srbija i duhovna Sveta gora!
Jovan je ostao nekoliko dana. Pred polazak je rekao Savi:
– Ti si pošao na Istok, ja na Zapad, Ti si krenuo ka nebu, ja ka zemlji. Ti seješ i neguješ u sebi i nama vrline, a ja sam od prve počeo i još uvek sakupljam blaga i drago kamenje, Potpuno su to dva suprotna i odvojena puta. Ali, zbog tvog oca svetog Simeona i zbog tebe i mog oca, ma kako da sam po načinu života postao zapadnjak, ja sam u biti ostao Srbin i uz vas. Mnogi ljudi još i ne vide razliku između Istoka i Zapada koju ti i ja predstavljamo, a ja je osećam, i to osećam sve više. Ta razlika biće sve veća, a neće se znati u čemu je sve. Ona će, malo po malo, razjedati ljude.Rastko… Savo, moli se za mene svakodnevno. Ja sam u opasnosti, ja sam već pojeden… ja sam… kao raspet… izmenjen sam, mada u srži još Srbin, još pravednik…
Išli su ka obali putem na kome je bila izrasla trava. Pred njima blesnu more. Video se brodić kojim će Jovan otputovati. Tamo su ga njegovi ljudi već čekali. Mirovalo je sve. Mirovalo more, šuma, drveta maslinki. Blagi vetrić i drhtaj lišća nisu izazivali nemir.
Nemira je bilo jedino u ljudskim dušama. Sava je takođe osećao da njegov ranije postignut mir sada ruše sasvim nove, druge okolnosti. Da li bi se to stanje uopšte moglo da opiše? Njega je duboko uzbudilo kazivanje Jovanovo. Njegov pad ga je zaboleo. Ako je Jovan uz sve što mu Zapad daje, toliko srušen, kako će svi Srbi na zapadu pravoslavlja, u Srbiji, u Raškoj i primorskoj Zeti, kako će se i u kakve ljude pod uticajem Zapada izmeniti? Više nije reč o prostoj brizi nad nemanjićskim Srbima, nego o opstanku Srba kao takvih, onih dobrih i lakovernih Srba koji pevaju dok rade i koji se smeju tako slatko i olimpijski, ili plaču pošteno i od srca kada ih i tuđi bol pogodi Da li će taj narod postati vremenom sličan onim zapadnim, koje hrišćanstvo ipak poboljšava, ali ne i dovoljno menja? Sava je shvatio da počinje sa novim podvigom, da pred njim stoji srbski narod koji mora spasavati od loših uticaja. Nije mislio o tome kako će izaći iz svoga mira i uneti se u nemir te bitke, ali je nju osetio.
Stigli su na mali kameni kej. Saputnici su na brodiću čekali Jovana, a on i Sava se ne rastadoše, nego sedoše na kamen nedaleko od obale gde voda nije dosezala. Sava je gledao napred ka pučini nad kojom su lebdela dva bela oblaka. Galebovi su sekli prostore u lukovima, obala peščana, bela od sunca, vijugala je između plave boje mora i one guste zelene, šumske. I Sava opet oseti neizmernu ljubav prema narodu srbskom. I oseti da ni u tom odnosu nije sam i da u onome što se pred njim otvara, nema odmora ni predaha u životu. I da su tu u njemu, i pored i oko njega, kao i u svakom čoveku i u svim ljudima, koji toga često nisu svesni, žive sile, pune smisla, brižne, zaštitničke i moćne. Više se nije bojao, niti osećao bespomoćnim. Shvatao je da ga čeka posao… Brinuo je što je imao tako malo vremena da bi sve obavio. I nije bilo važno da još nije znao u čemu je sve taj posao. Čekao ga je svet. Evo, svet je sa svim svojim nemirom upao i u svetogorski mir; trebalo je borbu prihvatiti, ući u svet i boj odlučno, svim srcem, umom, snagom, veštinom, molitvama… nemanjićski..
Jovan je sa gizdavim slugama krenuo natrag jedrilicom koja se sa mukom zbog nepovoljnog vetra udaljavala ka severu. Sava je zbog pažnje prema putnicima stajao na obali i sve vreme se prisećao šta sve treba ovih dana da uradi, i po kom redu.
Danonoćno i iznad svih tužnih osećanja i misli i poslova, kao crni oblak protezala se briga koju je do tada potiskivao, briga o tome kako da ubedi sve u Srbiji da je sveti Simeon i posle upokojenja, možda još i više, ali sa neba, prisutan i da se stara o svom narodu i da ga i dalje vodi pravoslavnim putem.
U stvari, on je shvatio da je pored brige za duhovnu otadžbinu, koju je delio sa svim svetogorskim narodom, prihvatio i brigu o telesnoj otadžbini. Neslaganja braće, neverni susedi, vitlanja mnogih jeresi, cepanje plemstva, nepogode vremenske… odvodile su ga u molitve za Srbiju, zasecale su u dubine noći, kidale mir. Nove vesti i slutnje su delovale teško u celoj Vizantiji pa i u dušama monaha i nagoveštavale dolazak hordi papinih križara. Pred drugi križarski rat, takođe ružan, 1146. papa Urban II je u boj pozvao zapadni ološ:
“ …Okupite se kradljivci, razbojnici, palikuće i svi ostali koji ne možete ući u carstvo Božje, zaslužite krotkom poslušnošću Božiju milost i On će vam oprostiti grehove!“
Bezbrojni istorijski dokazi optuživali su zapadnu cerkvu u očima svih na Istoku, a Sava je želeo da o Zapadu kao cerkvenoj i svetovnoj pojavi nema tako loše mišljenje. Najpre, on je tu cerkvu tada ipak u osnovi smatrao hrišćanskom, što donekle i jeste bila. Jeretičnost njenih grešnika i težina njihovih jeretičnih postupaka jeste tu cerkvu kaljala, ali nije ukinula njenu liturgičnost. Drugo, on je voleo mnoge od rimokatolika, pa i Ambrozija, visokog prelata iz Vatikana i želeo je da ta cerkva, koja je vodila tolike vernike, ispravi svoja gledišta i puteve. Bojao se i toga da će ga vrlo brzo novi krstaški rat konačno da ubedi u sirovost, surovost, bolesnost zapadnog dela sveta kao što se potpuno ubedio u teološku bolesnost i jeretičnost klera Zapada. Iskreno je hteo da i oni budu dobri, ali je slutio da će ga nova saznanja sasvim razočarati. Zar da spokojno dozvoli da takva jeres zavlada narodom svetoga Simeona? Molio se Bogu da čudom, kao što je izbijanje svetoga mira na grobu svetog Simeona, održi Srbe u pravoslavnoj veri koja jeste dobro u duše raških Srba posejana, ali još nije korenima zahvatila tle pa joj oluje i grabljivice prete…
Srbija mu se približavala kao deo, odvojeni deo njegove cele stvarnosti. Kada će i kako doći do toga spoja, još nije znao, ali je slutio da još nije nastalo vreme ni za to da očevo telo prenese u otadžbinu. Nije Sveta gora dopuštala da je sada mirno ostavi ni za tren. Niti je Srbija bila spremna da mošti svetitelja dostojno dočeka i prigrli. Najzad, ili najpre, treba svest o predanosti svetog Simeona svome narodu podići naročito u njegovom narodu… Sveti Sava je živeo u molitvama…
 
* * *
 
Blizu manastira Hilandara, sa istočne strane Atosa, u gustoj šumi seklo se na jednome ćuviku nekoliko staza. Tu su zastajali da se odmore monasi iz raznih manastira, da bi, potom, u grupama krenuli ka Hilandaru. A svi su uglavnom mislili i razgovarali o jednoj temi.
– Nisam očekivao da će toliko nas da krene na ovaj parastos.
– Pa otac Simeon je, čoveče, svetac bio!
– Bio i biće. Ali, sada mnogi dolaze na parastos i zato jer se priča da se njegov sin Sava i danju i noću moli Bogu da iz grobnice svetog Simeona poteče sveto miro. Koliko znam to se na Svetoj gori još nije dogodilo.
– Sava već pravi čuda lečeći. A neki su se iscelili na samom grobu njegovog oca. Ali, ovo bi čudo bilo ogromno. A što ga ište?
– Kako zašto! Pa tamo se sve cepa, braća naročito… A obojica senude papi. Papa već smatra Srbiju, taj centar Balkana, svojom zemljom. Simeon je umro, nema više Nemanje. Oko kog će narod pravoslavni da se okupi? Sava mora da bude ovde, sa nama… a i da je tamo, šta će jedan monah protivu legija mađarskih i papskih fratara? Ja shvatam zašto Sava moli Boga za takvo veliko čudo… Veliki je to zahvat Savin. Veliki… Daj, Gospode, da uspe, daj da uspe, molimo Ti se… A šta će biti ako mu Bog to uskrati i ne da mirotočenje? Ko je od nas ikad video tako veliko čudo? I zato smo sada svi i pohrlili, ja osećam da ćemo čelo orositi svetim^mirom, ali najviše zato što je sveti Simeon stvarno svetac, a to svi osećamo… Zato je i Sava koji za takvo čudo moli, sveti čovek.
U Hilandar su grupice monaha ulazile i sa drugih staza od obale, a bilo je i dosta mirjana, gospode i seljaka, onih koji na Svetoj gori ne žive. Bilo je prilično hladno vreme. Trpezarija je već bila pripravljena za obed koji se u tišini obavio. Posle ručka poče večernje i svi behu u hramu osim Save. On se iz svoje kelije i kapelice kraj nje pojavio tek pri kraju službe i prokrčivši put kroz brojne monahe, prišao protosu, koji je večernju službu obavio, i drugim najstarijim gostima i igumanima i rekao:
– Sveti oci! Sveti oče Dometije! Hvala vam na ovoj i na sutrašnjoj službi. A posebno na sledećoj usluzi. Molim oca Dometija da uzme ovaj,jedini ključ ovoga hrama, da izabere neke monahe sebi za pomoć, pa kada svi izađemo, da proveri da li je iko u hramu ostao, i da takođe dobro proveri dali je ploča na grobu moga oca suha i čista. Molim te, oče Dometije, da pošto svi izađu, hram dobro zaključaš, a ključ dobro čuvaj; nikome ga ne daj, i ujutru, oče Dometije, ti otvori hram i proveri da li je ploča suha i čista pa potom počni sa službom… A ja ću svu noć i dok ovde traje liturgija, biti u mojoj kapeli i moliti se da nas Bog obraduje čudom u Hilandaru.
I sada u tmini, obasjan svetlošću sveća, kao i pre toga, tokom dana, Sava se molio, a monasi gosti i domaćini su videli koliko mu je bilo važno da se to čudo dogodi.
– Kako je mnogo sebe Sava u tu nadu uložio! On i ne vidi da je ovim započeo svoju čudotvornu bitku za Srbe.
– I nastavio Nemanjinu… Danas je godinu dana od smrti Simeona, a svi na Svetoj gori tog starca zaista proglašuju svecem. Ispuniće Bog Savine molitve. A bili bismo svi pogođeni ako bi bilo drugačije.
O tome se te noći pričalo među monasima.
I protos Dometije sve učini kako ga je sveti Sava molio, pa ujutru u prepunom hramu deset jereja započe liturgiju. U maloj kapeli, u kojoj su svu noć gorele sveće i kandila, Sava se bez odmora molio Bogu.
– Gospode dizao je pred oltarem ruke ne molim te za to čudo sebe radi, jer ga ja nisam ni dostojan, već radi moga oca, u stvari radi mog razdeljenog naroda, da bi se on uverio da treba da ide stopama jednog svetog čoveka. Molim te za to da bi Srbi čvršće, za svojim Simeonom ka Tebi koračali.
I služba u prepunom hramu se približavala kraju. Služeći, jeromonasi sa kadionicama punim mirisavog dima krenuše ka grobu kroz masu koja se tiskala i pomno posmatrala potpuno suhu mermernu ploču. Poneko bi se sagao da i prstima proveri da li je ploča zaista suva. Jereji su pevali molitve i kadili sve okolo, pa onda samo grob pevajući divne psalme….
I tada, odjednom, nešto na sivom kamenu zablista i u hramu se osetio blagi, prelep miris cveća. Na kamenoj ploči je polako izrosilo prozirno čisto miro. Ono je klizilo i spajalo se u vrlo tanke potočiće… i dok je žagor prožeo hram, krsteći se, uzbuđeni monasi oko groba klekoše i dodirnuše miro i zadivljeno prstima zamočenim u tu mirisavu tečnost praviše krst na svom čelu… Jereji su jače pevali… a neko od mladih monaha izlete iz hrama i otrča uz stepenice do kapele u kojoj se sveti Sava molio na kolenima, pa se mladi monah takođe baci na kolena i srećan zaplače.
Veoma ispijeno Savino lice se ozari i pogled uputi u Hristov lik na ikoni. Blistavo zaigraše zrake sveća u suzama i Sava ustade dignutih ruku i grcajući započe molitvu zahvalnicu, ne skidajući pogled sa ikone Hristove na prestolu u oltaru…
Tog dana je sve monaštvo Svete gore i javno prihvatilo Simeona za svetitelja, a Sava je Makariju rekao:
– Moj brat Stefan nije sam, sada će i sav narod da vidi da je uz njega sveti Simeon, pa Stefanu više nije neophodna pomoć jednog monaha kao što sam ja; a ja ću ovde da budem više spokojan. O, hoću li? Može li nam iko vratiti spokojstvo dok se svet sprema na rat…?
Starac ga je sa toplinom, isplakanim očima i sa smeškom posmatrao i mislio kako je trebalo da od svoga učenika počne da uči.
Život u Svetoj gori je nastavljen. Bio je to, u stvari, buran život, kao i u svem svetu toga doba.
Jednoga dana Sava silazeći iz svoje kelije da od ekonoma uzme još jedan svežanj papirusa, sa iznenađenjem vide protosa Dometija kako potpuno sam hitrim koracima ulazi u portu. Pođe mu u susret, pokloni mu se do tla i odvede ga u svečanu gostinsku sobu, a starac, čim sede, ne ispuštajući štap i brojanice iz ruku, reče:
– Ja imam brata, Georgija, visokog plemića pri carskom dvoru u Carigradu, retko mi se javlja, a jutros mi njegov kuriri donese pismo sa vešću da će on danas doći u Hilandar, pa me moli da se i ja tu nađem, a ja slutim da on zbog neke druge stvari dolazi, a ne kao ostali iz verskih pobuda…
Jedan mladi monah donese zdelu punu posnih kolača sa posudom meda i vodom i stavi to na stočić kraj samoga gosta.
– Tebi je prešao Nikanor, a čujem da i monah Makarije hoće u Hilandar. Ah, što više staraca ovde imaš, sve će ti bolji biti mladi monasi koje školuješ za Srbiju… poče protos, ali kako je sedeo pored prozora,primetio je posetioca koji se širokom stazom približavao manastiru.
– Ah, eto moga brata! Dobar je, dobar je on, samo je suviše poslovan, suviše brine za državu. Pođimo mu u susret.
Beše to prilično visok, a veoma uglađen čovek srednjih godina, sa licem punim dugih vertikalnih bora, sa blagim pokretima i sa zamišljenim i sporim govorom. Sporim pokretima se služio i pri posluženju.
– Mnogo sam, Savo, slušao o tebi i tvome ocu i braći. O mnogima mnogo znam, a svi oni o meni mnogo manje. Ja sam savetnik cara, a u stvari sam ministar za obaveštenja o svemu što je od interesa za Vizantiju…
Imam ogromnu organizaciju koja mi u tome tajno pomaže. Za tu moju službu skoro niko sem cara i ne zna, ali svi slute da sam moćan. I svu sliku Vizantije i sveta van nje imam u duši više no iko. Hteo sam da ti to moj brat, monah, protos i iguman Dometije potvrdi…
Dometije je zabrinuto klimao glavom, potvrđujući te reči: Gospodin Georgije se nagnu ka Savi i nastavi još tišim glasom:
– Vreme je da i vi monasi sagledate tu sliku sveta kome ste okrenuli leđa, pre nego taj svet krene da vas uništava. Od svih neprijatelja Vizantije i pravoslavne Cerkve do danas, Inokentije III je najveći. On je najjači papa svih vremena koji sve snage Zapada mobiliše i stvara od rimske cerkve imperiju kojom će pape da gospodare, a države da slušaju. Prepreka takvoj budućnosti je Vizantija. Papa Inokentije je i najinteligentniji čovek zapada, potiče iz čuvene porodice Senji koja daje velike fratre i biskupe. Završio je studije prava i teologije u Parizu i Bolonji, postao papa pre tri godine; sada ima četrdeset godina, dela hitro, i ako bude poživeo još neku godinu, nestaće sa sveta Romeja kao država, a i pravoslavna Cerkva, jer su i sve druge okolnosti učinile romejsku državu trulom. To vidimo svi, a pogotovu ja koji imam vojsku špijuna po svetu. Ali,oci, vi treba da znate i ostalo…
Sava tada primeti da su njegovom gostu šake, negovane i dugih prstiju, neprijatno podrhtavale, iako je on to krio, uglavnom tako što ih je skoro stalno držao ispod daske stočića. To podrhtavanje je bilo neprekidno, mada katkad jače, katkad slabije. Romejski velikaš se zbog toga osećao neprijatno, nastavio je treperećim baritonom:
– Neki moji savetnici, kao gospodin Raselio, tvrdi da Inokentije ine veruje u Boga, on naime veruje u cerkvu kojom vlada u ime Boga čovek ispred svih ljudi. Za sebe je kao papu rekao da je on kralj kraljeva, gospodar gospodara, čak i da je vrhovni gospodar hrišćanstva, da je on ličnost manja od Boga, a viša od čoveka. Da će on sve države zapada da potčini, a pravoslavne da pretvori u unijate. Ja sam zato došao da biste vi konačno saznali u kakvoj se opasnosti sad kao Cerkva nalazite.
Sada je Georgije zaćutao i naslonio se na zid, zaboravivši na svoje ruke koje su drhtale. Posmatrao je izborano lice svog brata i pošteno lice Save. Behu to preozbiljna lica. Dometije zamišljeno nastavi da vrti brojanice, i reče:
– Hoćeš li ti da kažeš da će taj Inokentije, pošto slomi i pounijati ostale, tako isto da savlada i nas, monahe na Svetoj Gori?
Georgije ne odgovori odmah, Pogleda Savu pa upita:
– A ti, šta ti misliš, sine i oče…
– Veru našim monasima neće slomiti, ali narodu, ne znam. Da li suzapadni zaista toliko…. surovi?…
A ja sam zbog tebe ovde i došao, sine, i brate Savo! Najviše zbog tebe, mada sam Dometiju pisao da dolazim zbog mirotočenja… koje bi mi i te kako pomoglo, reče i podiže ruke, a one su neprijatno drhtale.
Oba monaha pogledaše ga sa iznenađenjem.
– Papa smatra da će sav Balkan biti rimski kad bude srušio nas. A ja smatram da će se sav Balkan najzad spasti, ako se Srbi opravoslave i papstvu odupru! A ako papstvo pokori Srbe, brzo će da pounijati i sav Balkan. Sve Grke, to jest Vizantiju, Romeju, nazovi nas kako hoćeš. Jer bugarski kralj i cerkva pristali su da se pokatoliče, a i bosanski ban Kulin.Pa i tvoj brat Stefan, dok je Vukan postao i papin zet! U Srbiji sad nema Nemanje, tvoj narod je razjedinjen, zbunjen, a kada bi se brže ujedinio i u pogledu vere brže i konačno opredelio i sazreo pružio bi otpor rimskim i mađarskom fratrima i ratnicima, pa bi se otpor i ponos pojavio još negde na Balkanu. To bi, priznajte, povratilo snagu i ostalim pravoslavnim narodima, i grčkom, mom, narodu, pa bi istorija počela da ide i drugim smerom, a ne onim koji sada određuje Inokentije. Tvojom Srbijom vlada dobri, meki gospodin, brat Stefan, koji je najzad prišao papi i time je počeo Srbe, sav narod da vuče u jeres! A šta, jadnik drugo sme i može da čini kada ste na najopasnijem mestu na svetu, ugroženi od svih osvajača! Uz to i verski ste podeljeni… Kao političar, ja mislim, Savo dati što pre treba da odeš u Srbiju… sa telom svoga oca i da nekako iznutra, radeći uz brata, deluješ da vera naša brže u ljudima sazri.
Starac Dometije je naglo i vrlo žestoko odgovorio:
– I o tome smo mi, starci Svete gore, već dosta mislili, ali, mi držimo da ako dođe do napada na nas, svi ćemo da ostanemo ovde. I Sava. Najzad, i Sava misli što i ja. Reci, sine, važnije je braniti Svetu goru nego išta drugo i ikog drugog! Mi smo u svetu najviši svetionik prave vere, koji treba da ostane tu. Najzad, sada je i kasno da se versko stanje u Srbiji bilo u kom smislu pojača. Križari su krenuli i ako sruše tvoju državu, spašćemo veru bar mi koji smo ovde, i to spašćemo je onim što imamo, našim grudima, punim vere, i grudima Savinim. Starac je bio napet.
Sava je ćutao, a Dometije još potresenije viknu:
– Najzad, ti, Savo i ako moraš da kreneš da bi u Srbiju mošti svog oca odneo, moraš i da se vratiš. Mi, svetogorci, nećemo da damo svoj blagoslov da tamo ostaneš, a ti si pod monaškom zakletvom obavezan na poslušnost. I ti si, kao i svi mladi obrazovani, sada potrebniji tu, no igde ikad stari protos je vrlo žestoko izgovorio.
Georgije je bio zapanjen starčevom preosetivošću:
– Ali, zar vam je jedan monah koji je bez ikakvog ranga tako potreban?
– Nateraćemo Savu da primi činove i đakona i jereja i više…
– A zašto ti, Savo, sada ćutiš?
– O, moj gospodine, ja sam odavno shvatio da će o tome kuda i kada treba jedan monah da krene da odluči Bog. Poslušaću šta mi On kaže, moliću se da se ja ne prevarim. Sada sve vri, i moja osećanja me vezuju u ovom periodu da sada ovde ostanem… reče Sava veoma mirnim glasom Do krstaškog rata Latina još ima vremena, a u Srbiji je sada stanje mirno… U stvari, prvi krstaši su bili idealisti, a sadašnji križari su pljačkaši.
– Ako ti svi razlozi još ne otkrivaju da treba što pre da se u Srbiju vratiš, evo ti još jedan. Noćas mi je, dok sam se u Solunu spremao da krenem ovamo, došao iz Srbije moj izaslanik sa vešću da je tvoj brat Vukan zajedno sa Mađarima sa ogromnom vojskom krenuo u rat na Stefana…
Sava ustade užasno pogođen.
– I to ti meni tek sada kažeš?
– Morao sam tek sada to da ti kažem. Da sam počeo razgovor sa tim ti ne bi mogao mirno deo razgovora da vodiš.
– Pričaj mi, sve što znaš! spusti se Sava na stolicu.
– Tvoj Stefan je odlučio da prebegne u Bugarsku. Ali ja verujem da je taj sukob kratkog veka, tvoja će se braća izmiriti… ako ti odeš i tamo ih izmiriš.
– Ne, gospodine. Zar da telo našeg oca nosim onamo gde se njegovi sinovi biju?! O, kako si me potresao ovom vešću. Odmah ću da ti kažem: Ja neću tamo ići; ni svete mošti neću poneti sve dok se moja braća ne pomire, a molitve će naše da im pomognu da do mira što pre dođu. I molim te da za sada na tome i ostanemo; ja ne bih sada smeo drugačije da mislim… Uz to, ako ta vojska, ne krstaša nego razbojnika, ne uspe Svetu goru da slomi, ako naši monasi ne prihvate papu, onda će pravoslavlje ovde zauvek opstati. A ako ono u srcima monaha u Svetoj gori klone, pravoslavlja nigde, pa ni u Srbiji neće biti. Zato bi trebalo da svaki svetogorski monah ostane ovde dokle god kriza ne mine.
– A ja ti jemčim, da će i sveštenstvo i monaštvo u celoj Grčkoj, u celoj Vizantiji i ovde da prizna papu. Taj će da nam postavi Latina za patrijarha, mladi prijatelju! Latine svuda i umesto episkopa naših.
– Gospodine Georgije, mili moj, pa ti mene ne shvataš! Papa i križari mogu da postave na svaki tron, i na carski, i na patrijaršijski, i episkopski, svoje Latine i da nas nateraju da priznamo papinu vlast. Nas time nisu pobedili ako naše srce ne klone i ako srcem ne prihvatimo rimske jeresi. U tom slučaju je pravoslavlje spaseno. A čujem da su Franko-Latini zaista surovi i sirovi, opasni i strašni. Ostaću u Svetoj gori dokle god ne vidim da li se u monaha, u srcu našem, zadržala ili predala naša vera. Ako u srcu pobedimo Latine, pobedićemo ih ma kako njihova vladavina bila duga i strašna. I čim prepoznam ishod te bitke oko prave vere u srcu, a moja braća se pomire, napustiću Svetu goru da pravu veru usađujem po Srbiji. Glavna bitka hrišćanstva se bije oko srca svetogorskih monaha, sitnih, malih monaha, gospodine Georgije. No, sada… sada prvo moram tvoju vest o ratu između dva moja brata da sasvim odbolujem, mili moji prijatelji… Ti si hteo, gospodine Georgije, sveto miro na grobu svetog Simeona da vidiš… hajdemo, hajdemo! reče Sava i ustade, u stvari, odmah se okrenuo da starac i njegov brat ne vide kako plače. A plakao je idući hodnikom ispred njih, koji su se odmah za njim podigli i krenuli. Usput gost pogleda svoje ruke, ojađen, uzdahne i šapne bratu:
– Ja sam u večnom ratu, meni su mir i miro neizostavno potrebni…U cerkvi su bili Nikanor i Makarije, jedan za jednom, drugi za drugom pevnicom i tiho uzajamno pevali tropare iz čiste potrebe za molitvom i tim melodijama. Nisu primetili da je neko u hram ušao, a gost i njegov brat krenuše sa ulaza pravo ka grobu svetoga Simeona, koji je bio dobro osvetljen odblescima dnevne svetlosti. Gledali su kako kamena ploča blista jer je povrh nje sveto miro polako i po malo kapalo ka posudi kraj nogu, a ona se sporo punila. Klekli su.
I Georgije, zagrcnuvši se od uzdržanog jecanja, saže se i oba dlana spusti na sveto miro. U hramu se čulo tiho pevanje monaha za pevnicama. Dometije je šumno disao, krstio se, gledao, kao i Sava u ruke Georgija, a on ih odiže i protrlja jednu šaku o drugu, opet ovlaži i nadlanice, i sporo podiže. Sava se prekrsti i poče u sebi sa svom predanošću da moli. I on i Dometije su netremice gledali ruke Georgija koji je klečao i šake osmatrao sa izbezumljenošću. Georgije poče da se diže. I pusti krik. Njegove su ruke bile mirne, nisu drhtale više i on, držeći ih tako napred, krenu klateći se od uzbuđenja ka oltaru. I pevači prestadoše sa pesmom. Pred njima je, okrenut oltaru, napred pruženih ruku, ugledni romejski velikodostojnik kao dete plakao, ali su njegove ruke su bile spokojne i mirne, dok su se iza njega uzbuđeno i sa zahvalnošću krstili Sava i Dometije.
Te noći je Sava bio veoma napet, umornog tela. Mislio je na svoju braću i na ono što je danas čuo i molio se u sebi Bogu.
Sedeo je na ivici postelje oduprevši se laktovima o kolena… Odjednom se trgnuo i uspravio telom i ukočio se od zadivljenosti. Pred njim se pojavila neobična svetlost koja je ozarila celu keliju, a usred nje se pojavljivalo obličje njegovog oca, svaka crta na licu roditelja se jasno videla. Očev lik je bio ozaren radošću. Da li je Sava čuo te reči ili ih je osetio, tek otac mu reče:
– Sine… Ne boj se! Na dobrom si putu…. Savladaćeš sve teškoće. Ne misli da one potiču od Vukana! One su najmanje! Jeretici bogumili će biti mnogo teži… A onda će ti Stefan zadati neizmernu brigu. Svakako,imaćemo mnogo nevolja sa papom, on nam je neprijatelj, najjači i prvi. A najveću teškoću potom ćeš sam morati da otkriješ, ona je stalno tu i svuda. Treba je otkriti sebi i svima, sve prethodne su samo uslov da nju osetiš kao najglavniju kad za to dođe vreme… Idi ovim putem, sine! I mnogo ti hvala što si tim putem i mene poveo. I mnogo ti hvala što srbski narod već vodiš tim putem. Bog da te zato blagoslovi, dobar smo put, sine, izabrali…. jedini dobar put! svetoga Simeona nestade. I one svetlosti.
 
* * *
 
U Srbiji su se vodile teške bitke; otud su prvi glasnici i izbeglice pristigli i doneli su prva pisma odvojene braće i razne vesti, ali ne i pomoć manastiru. Vesti otuda su bile strašne. Bitke su bile žestoke, mnogo je sela spaljeno, mnogo ljudi izginulo, mnogo prebeglo u Rumuniju i Bugarsku, mnogo se skrivalo po pećinama. Braća i plemići slali su pisma, ali pomoć otadžbine Hilandaru beše prestala. Invalidi i drugi koji su opisivali uništena sela, popaljene gradiće, izgažene useve, bes nevremena, omamljene životinje, i opštu bedu, samo su potvrđivali primljena pisma. Jedno, od Vukana, bilo je Savi najpotresnije.
 
„Dragi brate Savo,
Osvojio sam svoj dvor, a izgubio sebe. Ti si ga se bio odrekao, a dobio si sve. Sada mi se čini da je Nemanja imao pravo što je Stefanu, a ne meni preneo državu. Ja ti sada pišem veoma uzbuđen, pa ti pišem ono što inače ne bih. Priznajem, Stefan je bolji od mene. Ali na ovaj rat protiv njega ja sam morao da krenem. Mađarski kralj mi je poručio da će, ako mu ne pomažem u ratu, ubijati po Srbiji sve što živi. I ja sam se latio mača ili možda najpre radi prestola koji mije otac uskratio, a Mađar obećao… I sada, dok osvajam sela i gradove, pomažući neprijateljima, Mađarima, ja sam, u očevom dvoru, strašno sam i sam sebi težak. Nadam se da je bar Stefan izbegao sudbinu mnogih Srba koji sad ratuju između sebe. Osećam prekor oca Simeona. Tvoj Vukan.
Tek je godinama posle toga Sava čuo šta se dogodilo u Rasu kada je Vukan to pismo završio u opljačkanom i polusrušenom dvoru. Jedan od njegovih ratnika krvav upade sa mačem i reče Vukanu:
– Najzad smo uhvatili jednog živog vlastelina, istina starca…
– Uvedi ga.
Ratnik mahnu nekom koji uvede ispred sebe vezanog Rafajla. Vukan baci pero na sto i viknu šireći ruke i žureći ka zarobljeniku:
– Odvezuj ga! Odvezuj! O, mili Bože, šta radimo, o mili Bože, šta ja radim… govorio je i više smetao no pomogao vojnicima da razreše grubi čvor na rukama starca koji je stojao bez pokreta. A sad nas ostavite, ostavite nas nasamo!
Istrčaše zbunjeni ratnici iz dvorane i iz dvora u kišu koja je napolju pljuštala uz stalnu grmljavinu.
Vukan povuče mrgodnog starca ka stolici, natera ga da sedne, sede na drugu i sam, pa plačući poče da mu govori kako je na ovo zlo bio nateran, da mu uzmaka nema, da ga kao oca moli za oproštaj, čak ga moli i da se potrudi da prenese poruku Stefanu da se skloni u Bugarsku ili u Grčku dok se odnosi sa moćnim Mađarima ne srede…
Jedva se starac odobrovoljio, ali pismo koje je još stajalo na visokom pultu za pisanje, nije hteo da potpiše kada mu je to Vukan ponudio. Vukan je osetio da Rafajlo ne želi ni svoje ime da stavi pored njegovog… pa s gorčinom obezbedi punu pomoć i pratnju starcu da ode kući. Ratnik koji je doneo Vukanovo pismo, sve vreme boravka u Hilandaru se stideo. Bio je iz Vukanove vojske. Kada je osetio da je od svih međ bratijom prihvaćen, pričao je kako se sa neba na Srbiju razvitlale poplave, požari od gromova i druge nepogode i kako su i zveri mahnitale, a potom se pojaviše epidemije.
– Zar u takav zaraćeni narod, u takvu Srbiju da unesem očevo telo? pitao se Sava i sve češće nalazio vremena da ode u svoju isposnicu koju je bio posvetio svome duhovnom pretku svetom Savi Osveštanom. Tamo se molio za sav srbski narod, tamo se duboko molio za Romejsko carstvo i za Svetu goru i sav svet. Molio se, a u njemu se širila duboka ljubav prema svima. On tek u takvim molitvama nije bio sam. A braći je pisma slao:
– Ja vam neću doći sve dok mi jednim zajedničkim pismom sa ljubavlju ne javite da ste se pomirili i ugovorili da svako vrati svakome svoje. Ne činite grehe koje činite, grehovi se strašno vraćaju, braćo, braćo, moja…
Uskoro nije ni u toj isposnici, ni igde mogao da bude miran kao ranije. Naprotiv, glasovi koji su pristizali sve su ga više vezivali za Svetu goru. Križarska vojska je krenula, okupirala, je kao probe, radi grad na moru, Zadar, koji je inače bio u rukama križarske i papine Mađarske. Pričalo se da papa nije želeo napad na Carigrad, ali Dandolo je, tvrd kao kamen, vešto vodio požudnu i veliku vojsku pljačkaša, tačnije zavodio. Vreme će pokazati da je papino odupiranje skretanju bezbrojnih krstaša sa puta ka Jerusalimu na put ka Carigradu bilo neozbiljno. Papa je širio ruke da primi beskrajno blago, zarobljenu pravoslavnu Cerkvu, zdrobljenu Vizantiju i riznicu najveličanstvenije kulture, koja se iz svih faza istorije bila sabrala u rukama pravoslavnih hrišćana. No, u početku se križarskog pohoda pojavio sin bivšeg cara Carigrada Isaka III, mladi Aleksej IV, koji je pobegao iz zatvora gde je sa svojim oslepelim ocem tamnovao. On je od križara tražio da njegovog oca vrate na presto, obećavši neizmerno bogatstvo nesitoj vojsci. Sada su se legije približavale Vizantiji, a u njoj više nije bilo čoveka koji nije strepeo od katastrofe. Ratna orgija je bila blizu, skoro tu.
Jedino su monasi na Svetoj gori ispoljavali neki mir, ali su kao svi strepeli i toplo se molili da ih nesreća mimoiđe. U Savi je raslo neiskazano saznanje koliko je Zapad iako hrišćanski opredeljen zalutao nekud u stranu. Nije propuštao da se sa teolozima, filosofima i naučnicima upušta u bit papstva i sve je više sagledavao istinu i učvršćivao svoje poglede, stav i planove. Bio je mudar.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Divna knjiga!

  2. molila bih vas za preporuku slične knjige.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *