НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

 

ИЗВОРИ
Роман о Немањи и Светом Сави

 

 
ЦЕРКВА
 
Предели кроз које се мали караван кретао, били су раскошни, планински у зеленилу и бују. На махове је благи ветар титрао крошње, па су се клатиле нежно, као да су махале ретким путницима. Сава је био срећан, напет али не само зато што поново види крајеве кроз које је као младић бежао у манастир…
Сети се како је приликом бекства у манастир, лебдећи од радости, ето, баш тамо на врху онога брега, пресрећан раширио руке и изговорио целу химну љубави, те усијане потресне кликтаје апостола Павла, а слушао га је отац Рувим и цела шума и цело небо. Ту надрадосну химну љубави и сада је, али у себи, изговарао усред шуме борова и храстова. И сада је осећао ту срећу, али много смиреније.
Жудим да се вратим у Свету гору… а већ мислим на повратак у Србију. Жудим да се предам миру, а немир ме гони да се вратим у Студеницу. Учим монахе да освајају своју душу и сеЈу свуда мир, а припремам их за духовни рат против јереси, које долазе из света. Али, нека буде Божија воља, Он свет спасава, ми Му помажемо. Не знам да ли ћу моћи да се у Светој гори бар неко време потпуно предам усамљеништву, самовању и тиховању. рече сапутницима.
– Не надај се томе – рече Андреј који је јахао испред Саве и каравана, као извидница на овом прометном и опасном друму. Не би ме изненадило ако нас многи монаси, већ обавештени, буду на обали чекали…
Сава се, не верујући му, топло осмехну.
Посебно је волео Светогорце. Није им јавио да ће доћи. Мира ради.
Једрилица натоварена путницима и товарима клизила је мирним морем дуж источне обале Атоса, а на прамцу је опкољен Србима сапутницима, упрггво као некад свети Симеон, стајао свети Сава, узбуђено гледајући обалу када ће се појавити кутак Хиландара, мали бели кеј испред зеленила којим је манастир био сакривен. Мирис мора се мешао са мирисом тих шума. Ветрић је вукао једрилицу хитро, одједном се из људских гласова са палубе издвоји узвик, сличан крику галеба који су се у плаветнилу неба белели. Мало пристаниште, чамац са два рибара монаха близу обале. Један од њих узбуђено маше рукама, други излази пре но што су приспели обали, звонко удара у металну плочу и док је Савин бродић пристизао, из Хиландара грунуше звона…
Свети Сава изађе, испружи се по тлу и уснама додирну земљу.
Из Хиландара су млади монаси трчали, а старији журили. И не само хиландарски. Из маслињака и тамо са стране појавише се и ватопедски монаси.
Људи оног времена ипак беху другачији. Сви су од среће плакали. Свога су монаха, архимандрита Саву, заокружили и певајући церквену радосну песму довели га у манастир. Зачуђен се питао како су сазнали да он долази, јер су га очито чекали.
Ушао је у порту и опет ничице пао и додирнуо тле челом. Кренуо је право ка храму. Из празне гробнице његовог оца никла је и разгранала се лоза која већ годинама даје мала зрна грожђа. Архимандрит целива иконе, па приђе гробу и еасвим другачије, не више само од радости, но и од неког дубоког нејасног јада, заплака. Тиштало га је осећање и сазнање да је његов народ у сталној опасности. И осећао се као да до тада нешто битно није урадио за Немањине-Симеонове Србе. А жуд да се што пре Србији врати обузе његове груди. Излазећи из свога храма чуо је како из даљине допиру и звона са разних храмова.
Још није успео да се са оним који су га чекали поздрави, кад у гостинску собу почеше да долазе монаси из других манастира. Волео их је. Али је стално осећао да је његово путовање имало само један смисао: да за Србију учини све што може. И колико нам остајеш? питали су га. Да ли за увек? рекли су други. Чули смо да си заувек прекинуо са Стефаном?
– Уопште не знам колико ћу остати. Можда и врло дуго. Ту сам да бих обавио велики задатак… А како сте ви сазнали да долазим и то данас?
Дометије, врло остарео, скоро сасвим без косе, а са потпуно седом и великом брадом и громким гласом, широких усана, врскао је:
– Ти си заборавио да је мој брат Георгије први доушник света! Па он је сада најповеривији човек цара Теодора Ласкариса… Он ми је јавио да пристижеш…
– Па твој брат мени може веома много да помогне… Мој посао је ништа мање него да убедим цара Теодора Ласкариса…
Узбуђења сваког тренутка нова. Галама, смех, послужења у великој трпезарији где их је сместио игуман Хиландара, отац Методије, који је, жустрије но икада гестикулирао рукама, као да се, згрчен, од некога брани или некога напада. Питоме и уздржане монахе је радост китила смехом.
– Само ми нико од вас ништа не рече о освајачима…
– Зар да покваримо ову радост? – упита неко.
Тек после два дана појавио се господин Георгије, скромније но пре одевен, али не као властелин, но као трговац, са лицем пуним вертикалних бора, са благим покретима и спорим говором и погледом који је откривао његова осећања. А осећање поштовања према Сави беше веома видно.
– Теби стално пристижу гости… Побегнимо нас двојица, прошетајм до мора предложио је, а стално је своје шаке држао изнад стола играјући се са једним до прстенова на својим рукама. На танани начин се наметао да Сава види његове здраве руке. Нису дрхтале.
Нису отишли до мора.
Сава га је одвео у храм. Поред празне гробнице оца Симеона биле су три четири столице. У храму су остали сами.
– Како си, драги брате Георгије, могао тако хитно и од кога да сазнаш када и куда путујем? упита Сава. Ко је код нас твој човек?
– Моја је мрежа свуда на Западу веома моћна, али ту вест ми је послао не мој него ваш човек. А њега врло ценим и зато што је теби веома веран. Јавио ми је да крећеш и зашто крећеш да бих ти се нашао при руци, путовања су данас опасна. Рафајло ме је о томе обавестио.
– Господе.,. О, како је Рафајло диван! А рекао ти и зашто одлазим у Никеју? Јесте!
– Мени је та идеја раније пала на ум. Али, мислим да није остварива, нико тамо неће њу да прихвати, а најмање цар Теодор…
– Отворено реци зашто?
– Теодор Ласкарис, цар Никеје, веома је јака личност. Упоран је. Тај зет последњег византијског цара Алексија Трећег, величанствено је, и храбрије од свих у царевини бранио Цариград, њега је маса народа у Малој Азији прихватила за владара и он се кроз неколико година уздигао, тукао Турке, пореметио Латине и направио нови мали Цариград, од старе Никеје. Осамосталење србске церкве њему би деловало као смањење Ромеје, Ромеје коју васкресавају он и епирски владар као противници…
– Сада саслушај моје разлоге… и Сава изнесе аргументе све. Георгије га је пазиво слушао, а када Сава заврши он одмахну главом и каза:
– Ни ти разлози га неће навести да вам подигне архиепископију. Залудно је све. Он је бескрајно љут на твога брата Стефана, јер је овај постао папин човек, који ће, да би се крунисао, морати веру да промени. Уз то везан је за смртног непријатеља Византије, за Венецију. Стефан узима за жену унуку дужда Дандола који је срушио нашу царевину. И ти хоћеш да таквом краљу Србије Теодор, цар Никеје, поклони церквену самосталност?То ти неће успети… сем ако га Евдокија, твоја снаха и Ирена, царева жена,некако не претопе. А Теодора да претопе неће лако, оне су га и испуниле мржњом пре много година. Евдокија је сам врх Византије напунила мржњом према Стефану, твом брату, зато што је он њу, своју жену, отерао и обрукао. Но, Саво, иако је твој покушај узалудан, кажем, пиши Евдокији,њена ће деца владати Србијом, као краљевином.. И ја ћу да је молим… па нека преломе ту стену од човека, Теодора. Хајде да то пробамо, мили мојБоже… Али то мењање Теодора трајаће дуго, поготово, ако примети замку, још ће више према Србији да се затвори. Мили моји, да ли ће тај немогући сан да се оствари?
Одједном се, уз лепрх и цвркут, на храм сручи огромно јато птица. Сава погледа ка куполи. Потом ка окнима. Обојица се прекрстише. И погледаше се опет. Тај силовити птичји концерт је кратко трајао. Чули су се изненађени гласови оних из порте. Сава рече, као да се то није збило:
– Ја немам другог избора, покушаћу.
– А ја ти стојим на располагању.
Вратили су се гостима. Георгије је тек после два дана кренуо, праћен слугом, пун енергије. А Сава се повуче. Испрва у хиландарском манастиру, потом посницу у Кареји. Опет се мир надвио над њим. Предавао се молитви. И молио, молио Бога да најснажније охристови Србе, да им да сопствену церкву. Молио се данима и ноћима. А често је писао дуга писма пријатељима. И примао многа. Најзад, посла Андреја и Серафима у Никеју.
– Питао си се, брате Серафиме, зашто сам баш тебе са Андрејем повео. Ти си веома образован, властелински син. И знаш хеленски као и Андра. Шаљем вас у Никеју, то је мали Цариград. Живећете по свим срединама. Врло сте примерни и углађени људи. Проширите леп суд о нама! Вићете то поштовање свакако заслужити. Будите у свету, као што сте у манастиру, али будите што ближе двору и највишим круговима… Ја шаљем вас ради многих послова који нам тамо предстоје, али и да бисте ви у тој средини раширили о Србима лепши утисак но што су га оставили неки догађајии Стефанове одлуке.
Њих је двојицу у Никеји Георгије сместио у крило самога двора, где су пословни гости одседали. Мислио је: у Риму, и на осталом Западу, светину највише импресионирају снага и моћ. У Византији лепота и господство, стил. Ова два Србина задивљују нечим посебним господством духовним…
Ускоро, та два смирена монаха постадоше веома цењени, радо виђени гости и духовни утешитељи у отменим круговима, а и у градској маси Никеје као Срби и хиландарски оци. Њихове су молитве помагале, а савети били радо слушани. У очима свих та два Србина су били достојни да епископи постану.
А о Србима се више но до тада у том врху знало и причало, стално у повољном смислу и са симпатијама, иако је врло ружан утисак оставила на никејске кругове вест да је велики жупан Стефан Немањић пришао папи, добио титулу краља и узео за жену унуку дужда који је убио Византију.
 
* * *
 
Широм Србије и где год је било Срба, венчање Стефана и Ане, и стављање круне коване у Риму на главу мужа као краља, створило је велику напетост и зловољу. Али ту су осуду смањиле две вести: прва да је чувени Немањин син, архимандрит Сава, напустио Стефана и вратио се Светој гори; и друга: Стефанов син Радослав се жени византијском, епирском принцезом која се такође звала Ана. Немањићи су ипак привржени правој вери, у време кад на њу насрћу страшне силе папске Европе и прете набујале силе ислама…
Србија је почела да живи у све узбудивијим догађајима. Великом жупану је званично јављено да ће истога дана у Србију пристићи прелат са круном коју шаље папа Хонорије и будућа краљица Срба, Ана Дандоло, у пратњи најугледнијих представника њене породице и града Венеције.
Ако време допусти два брода, папин и венецијански, срешће се и скупа допловити у исто време.
Стефан је припремио сјајан дочек. Много скупоцених и величанствених кочија за госте, и велики број најугледнијих властелина, војсковођа, дипломата и других угледника и епископа, музика и заставе, као и отмена војска све је то складно дошло до пристаништа крај варошице при мору да стрпиво сачека појаву бродова. Нико није био нарочито расположен, а Стефан је изгледао туробнији од свих. Њега је тог јутра мрзео човек који га је иначе највише волео властелин Рафајло. Најродословнији племићи су били дојахали. Рафајло је стигао у својој широкој кочији. Стефан, још на коњу, приђе, погледа старца и овај њега, не рекоше један другоме ни речи. Владар ободе коња да прегледа и остале групе учесника и повуче се у свој шатор, који су војници разапели у хладу борове шуме близу обале. У пребогатој одори од свиле на простирку седе, скоро леже, и опет се сети последњег Јовановог писма.
„Господару, моји су купци обесни и брбљиви, са више страна од њих сам чуо да је папа Хонорије благословио Ану Дандоло да се за тебе уда, посебно када је она обећала да ће народ Срба да утврди у католичкој вери… Не могу а да то не јавим теби и моме брату Сави. Нека те Бог чува. Ана је врло бистра особа но фанатик папски. Она уверава своје друштво да је ширење вере једини разлог због кога се прихвата таквог брака…„.
Ускоро чу долазили су му главари. Изађе из шатора. Погледа море. Мирно и без бродова. И би му лакше. Али… они се ипак назреше и на обали наста немир. Далеко пре но што је требало, поставише се чете гарде, па музика, а господа се у хладу скупише. Сви су ћутали. Рафајло се појавио тек када су оба брода ко бели лабуди били већ близу. Стао је до Стефана и од њега се није помакао. Стално је мислио на то:
– Не мрзим ја мог Стефана, ја се спремам да омрзнем малу италијанску бештију, женска нога је јача од памети мужа, она може да скрене Стефана и нас некуд куд Немања не би дао. Опрости Боже, омрзнућу је већ сад!
Прелепе беле једрилице се приближиле малом каменом кеју, а на обали је веома лепо све изгледало. У првом реду су стајали Стефан, с његове десне стране, синови Радослав и Владислав, па мирјани, великаши, а са леве, игумани и други великодостојници. Десно а попречно, као и лево од њих, стајале су чете гарде, а иза њих народ, шаролика маса, и удаљено, на ивици шуме, село.
Обе групе музичара засвираше. Једрилице су пристизале. Једна се везала за док, друга ће за прву, када се на мосту појави дворјанин и церемонијално се склони и поклони; тада се појави млада, крхка, средњег раста, Ана, унука Енрика Дандола. Бела лица, а сјајних браонкастих очију, густе црне косе, застаде на мосту и брзо погледом прелете све и пронађе Стефана. Видела је да је то он. И нешто радосно проструји кроз њу, нестаде јој страх: „Па он није толико стар, нити је груб! Боже, то је господин по рођењу“ сину њој најбржа мисао. Опет прелете погледом сву ту огромну свиту, али јој се поглед закачи за тог старца до Стефана, за Рафајла, који је њу мрко гледао. Но њен осмех за трен додирну старца и изненади га и одједном одобровољи, са лица његовог неста она одбојна стуштеност. Стефан се одвоји од тог првог реда, приђе јој, а лица која су ишла иза ње такође приђоше, њени родитељи и најзад прелат окружен фратрима код којих је један испред свих носио велику и украшену кутију у којој је почивала круна и узрок свему овом немиру. Поздрављање уз буку музике и упознавање ишло је тешко, сви су једва чекали да се крене у престоницу. Прва кочија украшена сребром и златом приђе…
Рафајло очи није одвајао од малене будуће краљице. Веома, веома му се допадала, мислио је:
– Биће окршаја са њом, али она је честита, биће наша…
А Стефан је кроз прве утиске осетио нелагодност. Веома је лепа, али она је тако млада… Сутрадан му је прелат открио колико је будућа краљица и својевољна. Она је диктирала промену протокола, хтела је прва са брода да изађе и види краља, народ и земљу над којима ће са мужем да влада.
Међутим, она је и даље поступала потпуно непротоколарно. Окренула се њему и рекла читав низ ствари на немогућем србском језику, док су прелати уз њу климали главом и смејали се, а и остали улазили у тај весели разговор.
– Месецима, од како су почели наши преговори, ја учим сербиано. Стефаново прибрано организовање поласка и њено радосно држање скинули су маске снебивања са лица прелата, све је некако весело кренуло када је колона са мора ушла у планине и шуме величанственије но иједан град дигнут људском руком. Ана је променила и изглед свечане колоне. Код једног одморишта замолила је да господин Рафајло пређе у њене кочије у којима су седели она и њена мати. Када је у Расу Рафајло изашао из кочија, био је привржен Ани. Старац је знао да бољу краљицу не би нигде нашли. Ана је живахно сакупљала утиске, најпре о Стефану. Била је изненађена његовом господственошћу, изгледом, снагом, образованошћу, али и неком горчином стално видном у његовим очима. И његов први став према њој допао се Ани, јер је није гледао ни хладно као странац, ни кочоперно као будући муж, но некако нежно, изненађен, осмотрио је као да је она дете које је срео на некој приредби.
Такође су је очарала места: села су се одједном као острва појављивала усред огромних шума. Ниске дрвене и чисте куће и церквице беху окружене вртовима са толико пуно деце да се изненађивала. Дворови властеле и њен у Расу беху оригинални, од камена и од дрвета… нигде толико бујног лепог цвећа није видела.
Одушевљавали су је људи, не због видне отмености и богатства, не због упадивих али укусних украса и оружја, не због урођене лепоте него због своје здраве природне једноставности, пријатности и отворености. Те утиске је хитро скупљала, морала је да буде што пре сигурна у себе. Само Рафајла није сматрала њиховим, србским, него некако својим, то их је и тако чврсто везало.
Као да је продрла брзо и у народ. Светина је испрва била хладна, посматрачка, али, видевши је прилично сићушну и драгу, поче да се односи питомије, чак заштитнички, а нешто у ваздуху се пријатно расцветавало, као: не брини, биће ти дивно код нас… ако и даље будеш таква!
И прелати и фратри беху пријатно изненађени, али остадоше видно неповериви, јер је неповеривост избијала и из очију Срба кад год би им се погледи сусрели. Осећали су прелати да су дошли у други део света, који нису довољно познавали.
Већ прве вечери, сакупише се најглавније личности драматичног венчања у великом салону двора: Стефан, Ана, њени родитељи, и прелати.
Прелат, надбискуп Алфонсо, гојазан човек са три подвољка, који се слатко смејао тресући стомаком, мењао је своја расположења брзо и видно и на медитерански начин је био гласан. Онај пак други, бискуп Иван, беше мршав, погурен, тих и врло усредсређен.
– Хвала ти, сине, на оваквом дочеку. Хајде да у недељу обавимо скромно венчање како је предвиђено, па да у понедељак ти нас лепо испратиш,заједно са твојом женом и краљицом… Имаш ли неких нових предлога, јер ми смо све већ утврдили…
– Имам, еминенцијо… Имам… Венчање ће бити обављено у капели у овом двору. Капела је истина мала, али…
– А нећеш у Студеници? Не смеш због народа? Ви сте сви још увек православни, је ли? брзо је кардинал говорио.
– Па, оче, погодио си. Сви смо ми још увек православни, иако ја преузимам твоју веру, овде, међу свима Србима у Рашкој влада православна вера толико јако да сам одлучио… да Ану и мене венчате овде. Рекао је Стефан то сталожено, то јест тако мирно да се одмах знало да га ништа од тога не може да одврати. А бискуп Иван, поклонивши се, тихо рече:
– Предложићу да такву одлуку прихватимо, то је мудрије. Као да је кардинал ту мисао и пре бискупа прихватио. Уздахну.
– Па добро, замислите да за време венчања престане да тече оно миро… рекао је брижан кажу да је твој народ љутит.
Рафајло му одговори:
– Добро сте одлучили. Србима је миро свето. И Студеница им је света.
– Али, ово, сине Стефане, није знак да ћемо попустити у погледу осталог што смо се договорили. А то није мало.
Стефан се левом руком прихвати појаса, постаде црвен у лицу:
– Ја вас молим да испрва не будете тако… ревносни… Премного сте фратара са собом довели… Ја бих предложио да остану само прелат Иван и неколико ваших монаха и личне служавке краљичине… и њен златар… али остале…
Тек сада Ана проговори:
– Послушајмо мога будућег мужа, сведимо моју пратњу на мању, касније ћемо по извесном програму да деламо.
Кардинал брижно изговори:
– Па онда је овде ствар много тежа него што сам мислио …Али када се разговор наставио било је мање нелагодних тема.Кардиналов смех се ипак много мање но пре ширио двором.
Када су се званице увече растуриле, Стефану у ходнику Рафајло шапну.
– Одлично је, спасао си Студеницу… Не могу да замислим да у храму твог оца, испред нашег олтара, видим римокатоличку фратарску мису.
Стефаново лице је било тамно од умора. Потврдио је климањем главе Рафајлову мисао. Расташе се да се ујутру сретну опет у истом расположењу. Ујутру је Ана зажелела да види огроман врт иза двора, пун цвећа. Ту је и стари Рафајло дошао да се прибере од догађаја и мисли.
Срели су се. Старац је заволео Ану као ћерку. Питала га је:
– Спремала сам се за ову улогу, напамет знам сва имена насеља и села и градова и рудника… и историју знам… али… молим те, стриче, причај мити о оном битном, о Сави, о Немањи… и о теби са њима… И још ово: до венчања имамо неколико дана. Дотле ми покажи Студеницу. Далеко је, али… морам да је видим… Њу и свето миро…
– Умеш умилно да наређујеш… а и да паметно мислиш. Бојиш ли се,кћери?
Гледала је високог старца мирно и храбро рекла:
– Бојим, се. Не Стефана, нити иког од вас око њега, никога више; ушла сам у битку, али се бојим ако свето миро престане да тече када будем ушла у храм, то би био виши знак да… тај брак није добио благослов…
– Не би било добро, мила, да миро сада стане. А једном ће морати.Тог дана по подне и до дубоко у ноћ прослављан је долазак гостију који су се добро били одморили, па су и разговори између верника и осталих званица били бројни и значајни. И док су стотине бакљи осветљавале двор и вртове, чак и простор даље од ограде, где су све веселији мирјани имали своје софре, богате као што су биле оне у двору много шта су гости и домаће крупне личности једни другима рекли распаљени прелепим вином. Стефан је одобрио Анин излет у Студеницу и излет осталих гостију по околини, а он је са Аном имао разговор без сведока, после чега је нестала сета из његових очију, бриге су се смањиле, смех ослободио. Ана је умела да води разговоре и са другима папрено вешто и лукаво и раздрагано, али је са мужем и тада и увек потом при разговору била опрезнија, смернија и уздржанија. Но отворено му је говорила:
– Ја сам себи одредила смисао у животу, то је да твој и мој народ приведем Риму, јединој церкви на свету. Ти си се са тим сагласио. Са твоје стране не смем да имам сметње. Иако слутим да ми највећа сметња долази од оних који нису ту: од твога оца и од твога брата…
– Дете моје, знај да су та двојица стално ту. Ни ти нити ико други неће моћи одавде да их одведе. А Сава ће једном заиста доћи. Но до тада ће тај твој порив да будеш папин мисионар… да нестане…
– Па ти уопште ниси искрено пришао нашој церкви!
– Искрено… нисам, Принудио ме..
– Принудио ко? – питала је зајапурена Ана.
Твој дед, и твоје папе, и твоји крсташи, и твоји инквизитори… Сутрадан веома рано Рафајло поведе Ану, устрепталу и неиспавану, бледу, кочијама у Студеницу. Два ратника на коњима су их пратили. У кочији се шћућурила Агнеса, стална пратиља Анина, која је, бледа и испијена, са плавим очима и оштром плавом косом деловала увек непријатно, а највише због тога што је стиснутих усана гледала около као да мрзи све око себе, сем Ане. Агнеса је била права вештица, нико је не би ни хтео Но, Ани је била добра, као и Аниној мајци, која је ту странкињу као служавку примила такорећи из обести, баш зато што је тако непријатно на друге деловала. Она је имала још једно име, Агата, али се ни у Венецији ни у Србији никада није сазнало које јој је име право или прво.
Манастир се нагло појавио, бео у зеленом крзну са плавом капом. Птице, тишина, сељаци који су се са пута склањали и благо се путницима клањали, игуман који брзо дотрча, крајње збуњен посетом… Старац је ушао први, Ана за њим, храм је мирисао на тамјан и свеће, које су испред олтара и упаљених кандила мирно гореле, а једно кандило у десном углу храма указало је да је ту гробница. Рафајло најпре целива икону па гробницу. И сиву плочу преко које је врло танак и спор ток светога мира избијао. Ана клече и опет се прекрсти на свој начин и наједном грунуше јој сузе и она устаде, и тада јој приђе нечујна Агнеса, загрлише се. Лице служавке је било несхвативо другачије.
Игуман је потом госте одвео у конак, а Ана му је дала кесу пуну златника. Када су кренули, Ана је у колима рекла Рафајлу:
– Осетила сам да је миро свето, да је то све чудо, да отац Немања,свети Симеон нема ништа против мене и мог доласка у његову земљу, осетила сам то, осетила, оче Рафајло и сада те молим да ћутимо, да се приберем, да видим где сам… и да се исплачем, да се комотно исплачем.
Али, мало касније, док се кочија тресла због лошег дела друма, Ана одлучно подиже ка старцу Рафајлу лице и рече:
– Ако се отац Немања не љути што сам дошла у његову породицу,онда се саглашава и са тим што сам ја римокатолик. А то значи да ја заиста могу, смем и треба да останем у мојој вери. А то значи, даље, да нема ништа против ни мог мисионарења јер су обе вере, и твоја и моја, вере у истог Бога! У ствари, то значи да ја могу, треба и смем да обављам мисионарење у корист моје церкве. Дакле, сад знам, ја сам ипак на добром путу, зар не?
– Први пут не видим да си логична. Не играј се, кћери, са вером, једна једина је истинита, остале су обмане.
Рафајло је постао врло нерасположен. Ана то није приметила. А њега је пекла мисао да је та млада особа ипак још увек незрела. И то га је одвукло у сету. Метеж у двору се наставио.
У недељу су обављена у ствари три обреда: прелазак Стефана у римокатоличку веру, потом венчање, и најзад крунисање по западном ритуалу У капелици је могло да стане само неколико њих, али су ходници и просторије двора, па и двориште и простор од капије надаље друмом били пуни. Када су младенци, као краљевски пар изишли из капеле, властела у двору их је дочекала осмесима и пљескањем. Следећи сој у дворишту једва је са једним узвиком живео краљ и живела краљица и то без икаквог знака одушевљења, а маса иза капије је немо и без икаква шума сачекала да се краљевски пар појави, благо поклони и повуче натраг у двор. Ану поче да боли глава. Свечаност се настављала, а увече је Рафајло диктирао једном писару писмо Сави.
Свети Сава се предао усамљеништву и тиховању дубоко, онако како је жудно желео и брзо се опорављао од светских бура, али тај мир је био прекидан нарочито писмима. Вести о упорној Ани Дандоло и напрегнутом Стефану и узнемиреној Србији пристизале су углавном писмима. А једно је било веома тегобно. Писмо Евдокијино
„… Превише сам много па и неистина својевремено пронела о Стефану. Овде мог бившег мужа, твог брата, заиста не воле. Мени и Ирени требаће много да тврдог цара омекшамо. Причекајмо, тиха вода брег рони, каже србска пословица. Врло бих волела да моји наследнииџ буду краљеви, и срећни. Мене није усрећило што сам царева ћерка, несрећна сам била у три брака.. Пре него што се повучем у манастир, помоћи ћу Србији колико год могу…
Свети Сава је веровао да ће успети. И молио се.
Једнога јутра је у Расу Стефан са писарем прегледао пошту, па се трже и држећи писмо у руци пожури и први пут не куцајући уђе у собу своје жене. Била је сама, седела је на кревету, чешљала дугу тамну косу и хитро се ка мужу окренула, а он је бесан рекао:
– Договорили смо се да број твојих фратара смањиш. Ево извештаја:три групе папиних мисионара распрострле су се по нашем Хуму и Косову.Опет.
– Ја сам замолила да их пошаљу…
Он, занемео, приђе округлој ниској столици и споро седе.
– Противиш се мојој одлуци?
– Не, извршавам наш споразум, по коме ћу да се ангажујем на ширењу праве вере… Није требало да прве фратре отправим после венчаIba…
Стефан подиже руку којом је држао писмо, савлада се, спусти руку на KOJIeHO…
– Ти не схваташ. Ти не видиш да се племство од мене све више удаљује… Ми се играмо… са животом и престолом…
Она настави да се чешља, уживала је да то сама себи чини. Али, сада то јој задовољство ишчезну.
– Схвати, ширење вере је моја мисао прва… то јест… друга – насмеја се она баш као дете. А моја прва обавеза је свакако… дете…
Стефан се није помакао, само су му се очи рашириле. Ана рече:
– Ја сам у другом стању.
Стефан се још један трен не покрену, па споро устаде и нагло приђе жени и загрли је. И док је тако грлио и љубио, она настави:
– Имам још нешто да ти кажем. По прелату Ивану тражила сам одобрење од папе да овде у Србији близу Студенице ти подигнеш нашу римокатоличку церкву велику као катедру… У Рашкој има мало римокатолика,али тај број расте…
Стефан се одвоји од ње, још узбуђен и радостан.
– Ма говоримо о детету. Катедрале зидај где хоћеш, јеси ли сигурна да си зачела?
– Ја сам чак одабрала и место где ће бити та церква, коју ја због величине зовем катедралом… но, биће то храм будућег манастира. А сада , о детету…
– О, како да те обрадујем за ову вест… грлио је Стефан жену.
– Хајдемо сутра кочијама ка Студеници… ка месту где ће катедрала да се изгради… Већ сам наредила да што пре из Венеције дођу архитекте и предузимачи… ради првог пројекта… ставићу те пред свршен чин…
– Ма доста са катедралом… у реду, идемо да видимо…. како си то ти упорна и досадна жена, смејао се Стефан. Писмо је бацио на сточић.
А сутрадан раздрагана и мазна Ана је журила по мужа па су у кочијама рано кренули ка северу.
– То сам место ја изабрала, близу је Студенице, уздигнуто је, катедрала ће се видети са свих страна, у ствари, то је храм будућег манастира, са много монаха… она је цвркутала, а муж јој је још био омамљен синоћним вином и срећан.
Изашли су из шуме, а са обе стране неравног друма пружале се ливаде, травнате и цветне, али гдегде и од суше зажутеле. Приближавали су се раскрсници на којој је требало да скрену ка том брдашцу погодном за католички манастир и храм, када се на друму појави јахач. Био је то игуман Студенице, Спиридон. Две усправне боре на челу, лице без смеха, црна коса испод капе растрешена одадоше његову узнемиреност.
Зауставили су се истовремено, Спиридон скочи са коња. Ћутке је пришао кочијама. Усне, широке и једва прекривене брцима и брадом, беху се стиснуле, постале тање, поглед укочен.
– Господару… добро те сретох… Свето миро је престало да тече.
– Како? Шта рече? Шта? – устаде Стефан, а кочија се искриви од тежине. Краљица је крикнула и хитро ставила руку пред уста. Кочијаш Миладин се прекрсти. Стефан изађе из возила. Како се то десило? Јеси ли заиста добро видео? Хајдемо, пођимо да видимо…
И Стефан ускочи у кола и нареди Миладину:
– Пожури! А ти, оче Спиридоне, такође… и закључајте храм, нико да не види да је миро престало. Миладин ошину коње…
Брзо су стигли. Врата храма су била отворена.
Стефан утрча. Плоча на гробу беше суха. Игуман је скинуо капу, клекао, образ уз плочу ставио, мир је био потпун. Стефан је непокретан видео драму која је тек почела.
– Оче Спиридоне. Реци оцу Илариону… да се спреми! – рече краљ одједном мирно, тихо, наредбодавно. Прибрано, настави:
– Сутра ујутру Иларион ће поћи за Хиландар, Сави да преда моје писмо. Одведи мене и Ану у наше собе овде. Јави двору да се враћам тек сутра, прекосутра. Види са сељацима, ено скупљају се, види шта ћеш им рећи… умири их…
Пред храмом су гологлави стајали неколико сељака и монаха, несрећна лица. Један од сељака је краља и краљицу гледао баш подозриво, непријатељски. Нико из те групе, па ни монаси, нису се краљу поклонили када је изашао. Ни краљици. Обоје одоше у конак. Ана бризну у плач.
„… Да, мораш и молим те да се одмах вратиш… Не остај тамо ни трен, тражећи церкву, да не бисмо изгубили оно мање што имамо, државу. Природно је да миро једном престане да тече, али је неприродно да то буде сада. И опасно је…
Никада нико од монаха није тако брзо путовао ка Светој Гори као Иларион са двојицом пратилаца. Успут су коње мењали. Стигли су у Хиландар сат или два пошто је Сава дошао из Кареје.
Иларион је закуцао и ушао у Савину келију, а Сава је устао са столице, и држећи перо у руци, запањено гледао измучено лице монаха Илариона.
– Јесу ли тамо сви живи? Иларионе! Шта се десило?
– Свето миро је престало да тече… Брат те зове…
Тада му Сава приђе и загрли га. Сачекао је да Сава прочита писмо.
– Не знам да ли је несрећнији Стефан или Ана, ни како ће народ да сеумири, јер ће престанак светога мира да тумачи као Божију казну што је Стефан пришао папи… Опасно је то, брате Саво! Са озбиљним људима, са Србима се не сме нико да игра, иако су врло добри…
– Стефан се не игра… Он само подмеће себе између Запада и Истока.. да би спасао оне које воли… а који га због тога мрзе.
То је Сава рекао као да себи самом говори, уплео је прсте руку, а око зглавка десне била је обавијена црна вунена бројаница, излизана. Па уздахну и прошапта:
– Тај раскол између церкава, тај јаз, у ствари је све већи, амбис је,колико ли је људи та провалија прогутала и колико ће тек људи и народа да нестане… Иларионе, осећам да је то драма света највећа после пада Адама у грех. Како је чудна воља Божија да баш наш народ буде постављен између та два света… Хвала Му што нас је посадио на страни Истока… О, колико треба жалити оне на другој страни… Каине… О, мој мили Иларионе! Колико је тешко Србин бити тек ће историја да открије… Почуј шта ми Стефан пише; чуј само овај део: „Када сам погледао гроб, рекао сам сам себи: Сада почиње казна! Ако сам заиста толико грешан, ако заиста миро престаје да тече због наших грехова, Сава мора да дође да се овде помоли за нас… Дођи! Распрострећу по народу глас да се враћаш и да ће миро опет потећи. А ти знај: од тебе зависи мој опстанак!“ Осећаш ли, Иларионе,колико тај човек пати? Вратиће се он православљу и ми ћемо га, можда баш ти и ја, светим миром Церкве помазати, ми ћемо његову круну нашим благословом да обратимо у православну. Стефан не може другде, Немања је у њему, Немања, а и сви ми… Али, ја нећу моћи да се у Србију одмах са тобом вратим.
Преморени Иларион се укочи, и споро спусти руку на сто.
– Ти да се сада не вратиш у Србију?
Сава је осећао Иларионову патњу и брзо одговори:
– Ја сада не бих смео да оставим Свету гору… управо због Србије. Из дана у дан чекам да ми јаве да одем у Никеју и да од цара Теодора и патријарха добијем самосталност церкве у Србији. А знам да ће у Студеници да се поново свето миро појави ако се за то будемо искрено помолили, и ја овде и ви тамо… и ти уместо мене над гробом оца Симеона.
– Не могу да верујем… у ово што чујем… или можда лоше чујем? Ово јато птица диже огромну буку. Ти иштеш и надаш се да ћемо ми Срби од Грка да добијемо самосталност церкве? А шта ако дотле изгубимо и државу и владара, твог брата Стефана?
– Неће се ништа слично догодити… Уместо мене ти ћеш да се помолиш над гробом да миро опет потече. Чак ја ћу једну од молитви да напишем, биће то моја молитва моме оцу… да моли Бога да миро опет потече.И Бог ће да нас услиши. И у том и у погледу добијања церкве… веруј ми..
Очи Илариона се напунише сузама и бригом. Глас му се измени.
– Али, како ће бити свима када се без тебе појавим? И како ћу када будем све обавио, а Бог нас не услиши, и камен остане сух?
Сава га потапша по руци, осмехну се и рече:
– Свакако си дошао са пратиоцима, хајде да једете и да се одморите… Сатрвен и збуњен, Иларион устаде.
Скоро исто тако сатрвени беху и он и пратиоци када су ушли у лаку једрилицу носећи драгоцено писмо и храну. Такви су допутовали краљу.
– А цела Србија је узбуђена викао је Стефан пред монасима путницима. Сава је могао питање церкве да одложи, али ако се овде у недељу чудо опет не буде десило… биће страшно за све нас, за све, све нас…
Недеља предвиђена за Савин долазак се приближавала.
Стефан је у манастир дошао у петак, његова Ана у суботу, многи племићи такође. А у недељу су озбиљни људи свих сталежа опет испунили храм и порту и свако је од њих гајио или наду или сумњу или иронију, али нико није био уз Стефана, а он се осећао и био најусамљенији краљ окружен народом. Ана у трудноћи није умела да му са утехом приђе, осећала је и себе кривом и њега нерешивим, и Србе и Србију тајанственим, иако дечије чедним, за њу недохвативим. Звуци тајни Балкана су почели да допиру до ње, те звуке је мало ко и на Балкану хватао и схватао, а све је њима брујало. Осети се сићушном, позорница је огромна, а она тако мала и тако сама са мужем. Бићеш краљица народу који је брже од нас упио хеленску културу и побегао од древне, паганске. Срби су скоро суседи Италијана, али су од Италијана и Римљана веома удаљени. Паметан народ који ни сам себе не схвата, али живи пун праведности и порива. тако јој је један од учитеља објашњавао.
– Али, шта је са Савом често је питала најближе.
Сви би, па и Рафајло, осмехнули се и гестом показали нешто што нису умели речима. Волели су га. Био им је духовни отац и брат, али отац који не грди, који воли и води Србе тамо куд они већ желе да иду, а без њега не знају, неће и не могу. Ту љубав према светоме Сави осећао је у Србији свако, и властелин и слуга и Стефан.
Број римокатолика и богумила међ Србима у Рашкој био је тада мали, али је могао веома брзо да се промени. Страховало се да ће порасти ако Сава не буде дошао или ако не буде измолио са неба свето миро, као што су краљ и његови обећали. Нешто друго је слабило снаге православља, а јачало потуљене пропагаторе западне вере на Балкану: све већа моћ Запада, материјална, војна и друга сила која се кретала, експанзивно у свим правцима. Има ли у тој моћи неке магије која је грабила неопредељене душе Истока ка Западу? Била је то битка која се водила у души људи грамзиво од стране Запада, очајнички од стране Истока, и претећи од стране Југа, где се речица муслимана брзо претварала у море, претеће и уништавајуће. Зато је и биланс био тежак и немогућ, а трка је била ужасавајућа међу верама. Да ли ће Сава сада доћи и оживети свето миро, било је мањег значаја од тога да ли ће Срби добити своју аутокефалну церкву, коју широке масе чак нису ни очекивале.
Иларион је са писмом у недрима био ужаснут стварношћу; седећи у једрилици завукао је руку у бистру немирну воду, забринут. Када су на премореним коњима стигли и сјахали, а Стефан мртвим кораком сишао да види монахе који су дошли без Саве, Иларион је без речи предао краљу пошиљку са два писма, и спустио руке низ тело. Озбиљно мршаво лице монаха деловало је уморно и патнички. Монаси и други који су се у порти Студенице задесили, такође су ћутали. Врућина је била велика, мирис сасушене траве је био јак, земља је вапила за кишом. А душа тих Срба за спасом. Вест да Сава неће доћи, брзо се ширила. Потом и паника, такође. А Стефан је отишао горе у своју собу. За њим уђе и Ана. Да оћуте јад. Савина порука је била да се на литургији сви моле, и да Иларион прочита његову молитву светоме оцу Симеону да Србима опет дарује свето миро. Но, у такву могућност је мало ко веровао. Таласи сумње јеретика су постајали све јачи.
Врелина је била тешка, а тог недељног јутра лишће је сагорело висило низ гране, прашина је још жешће штипала ознојена лица људи, животиње се једва вукле…
Нешто пре почетка литургије многи који су остали у порти видеше како се на западној страни неба појавише сиви облаци, али ће они, свакако, као и претходних дана, нестати…
Стефан и Ана уђоше и седоше на своја места. Војвода Вукомир, коме су бркови као свежњеви жита падали преко крупних усана, приђе Стефану и шапну:
– Господару, види се колико си нерасположен. Ободри се.
Иларион, окружен јеромонасима, започе литургију, а када се она приближи крају, литија крену ка гробу светог Симеона. Тишина у храму завлада кад Иларион започе проповед. Објаснио је да се наш народ навикао на те Божије поклоне, да чуда нису неопходна ономе који је јак у вери, али ипак народ жуди да се Свето миро појави, па сада паства моли за поновну милост… И Иларион извади папирус на коме је свети Сава написао молитву своме оцу: „Моли Бога и ти за ту милост, оче Симеоне, молимо те, светитељу…“
И тада се чуше усклици присутних крај гроба. На плочи сухој, на стени се појавише и почеше брзо да расту и да се множе блиставе мирисаве капи, од којих одједном замириса сав храм…
Сви клекоше, застрашени, задивљени, узбуђени. Краљ и краљица нису клекли, подигли су очи у вис и поздрављали Милост Божију која се спустила… Стефан нагло крену са тога места, где се толико њих тискало да додирну миро, па се некако проби ка вратима, и схвати да је напољу пљусак започео, пљусак праве топле летње кише. Изађе и као свештеник на литургији, диже обе руке у вис.
Са неба се сјурила бујица. Иза Стефана, мала и згрчена уз зид, плакала је Ана. Иларион је ушао у отворени олтар, клекнуо и наслонио главу на свету трапезу. Мешали су се јак шум кише и весели гласови у храму.
Када је после неколико недеља Иларион повео караван са даровима народа, племства и двора за Хиландар, пролазио је кроз расцветану и бујну Србију смирен и поносан. А када су он и сапутници ушли у порту србског манастира Хиландара, збунише се. Била је празна, једва се однекуд појави млади искушеник монах који им рече да су сви монаси у храму, да се моле за успех мисије светога Саве, а да је он отпутовао цару у Никеју заједно са петорицом јеромонаха… И Срби путници уђоше у храм и са песмама се придружише онима који су се свесрдно молили, миловани погледима светитеља са икона.
 
* * *
 
Док су Сава и његови сапутници пловили ка Никеји, море је било спокојније и мирније но икад. Поверљиви царев министар, господин Георгије, и два србска монаха Андреј и Серафим, већ беху припремили дочек, а дочекала је ове путнике Никеја, прелеп град који се шаренио обиљем цвећа око дворова, палата, сваке зграде, кућице, споменика, тргова и водоскока. Сутрадан пре подне Георгије је србску делегацију увео у двор где их је дочекао посебан најсвечанији део дворске страже са церемонијалом. Али и монаси, ходећи кроз прелепе улице, беху достојанствени, и снажни, мушка лика и спокојна држања. Када су дворјани отворили врата огромне дворане за пријем, видели су на престолу, блиставом од скупоцених украса, цара Теодора Првог Ласкариса. Он устаде, осмехну се и, ширећи руке, крену посетиоцима у сусрет:
– Добро ми дошао господине Саво, сине Немањих, мој рођаче.
Цар беше доста ниског раста, а лице му је било ситно са пуно уских бора које су се множиле када се смејао. А смејао се слатко и уопште је све чинио као храбар и поштен човек. Гости су га посматрали са нежношћу јер су и они о цару већ много знали: да је у одбрани Цариграда био храбар а и у осталим ратовима је смело водио своју војску, побеђивао је Турке и Франко-Латине и друге. Један рат је добио тако што је на изазов непријатеља сам изашао на двобој грдосији противнику и посекао га.
– Већ одавно сам, Саво, желео тебе да видим, а у последње време сва ова моја дворска средина ме је подстицала да мислим о теби, о Немањи, и о Србима… Причаћеш ми о свему, а нарочито како си успео да Немању, који нам оте Рашку, преведеш у Свету гору. Умро је светитељски, чудотворци сте ви, да, да, све знам…
Неке речи и делове реченица изговарао је брзо и ведро, али би по гдекад застајао, шкиљио у госте, размишљао, растезао:
– А твој долазак овде… и то са оваквом пратњом, мора да има неки дубљи значај… и ја већ сада постајем опрезан, а знам да не треба бити опрезан са тобом, ти си опрезан и уместо мене, ти користиш и својима и онима,другим… Толико те хвале, нарочито несрећна Евдокија… А и патријарх,ето, нешто нас подстиче да о Србији и теби често говоримо .. а сад ми реци,зашто си дошао…
Испод веселости цар је био и напет и забринут. Веселост је била само неко скривање нервозе. Дуго је и са поштовањем гледао Саву, као да је желео да се Сави исповеди. Сава рече:
– Моји су Срби угрожени, светли царе, а сада су више но икада у опасности. На средини смо између Истока и Запада, на путевима где ће дрски народи света са војскама да продиру и уништавају једни друге и нас и душу нашу,а са својим јересима разум и веру да нам смуте. Они стално вешто разбијају оно православље које су до сада у нас, Србе, усадили свети Грци, свети Кирило и свети Методије и Србин Немања, успели су да ми оба брата приграбе…
– А твој рођени брат Стефан је предао своју главу и душу и срце папи… рече цар Теодор пргаво, жестоко. Како си то допустио?
– Напротив, нисам допустио. Ја се управо против тих сила које су се на њега сручиле, ево, борим. Због тога сам и дошао теби…
– А што, молићу? Да утичем на њега да нам се врати? Да жену католикињу, Ану, отера као што је отерао и православну Евдокију?
– Нећеш ти моћи на њега да утичеш нимало…
– А што? упита цар са подсмехом. Мислиш ли то зато што је он,кажу, један од најобразованијих владара у Европи?
– Не, него нешто јаче од тебе савладаће и вратиће Стефана нашој вери. А то је Церква. Али самостална србска. Србска Православна Церква. И ја сам дошао да у име свих Срба молим тебе и патријарха, његову светост Манојла, да одобрите и дате церкви у Србији… аутокефалност, у рангу архиепископије. Она ће скупити огроман број растурених Срба у једно…
Цар упи усне, одупре се рукама о сто, споро устаде и згрожен рече:
– Самосталност? Србској Церкви? У време докле ја скупљам сваку мрву бивше царевине? У време када се и сам чудим како опстајем? Хоћеш да одвојим од византијског, грчког, мог православља, најзападнији део? И да га предам самоуправи и пустим у папско царство? Да ли ти знаш да сам и ја покаткад нашом ситуацијом толико запањен и заплашен да бих ја предао моју државу папи, кроз унијатство, само кад ме не би мој народ и моја церква згазили? Да, понекад не знам како да опстанемо, а ти хоћеш да се твој народ Срба церквено осамостали. Не, синко, то не можемо ни ја ни патријарх да благословимо.
– Али ћеш ипак морати да чујеш све моје разлоге, па онда да одлучиш. Ти си окружен развалинама величанствене Ромеје…
– И малој Србији прете исте невоље… пресече цар.
– Прете и газиће је и уништавати многе силе, а ви Грци ни кроз блиску будућност нећете моћи да нам помогнете. Ми се можемо одупирати понекад и силом, али увек духом. Ако се духом подигнемо и будемо јаки,бићемо увек са вама, Грцима. Ако духом и вером будемо ломни, постаћемо они други, бићемо чак и ваши непријатељи. Веру и дух ви сте нам дали, али наше даље зрење зависи од нас самих. Ако будемо имали своју церкву, знаћемо као народ да смо једино ми који је могу и морају спасавати. А такву снагу нашем духу, нашој вери, даће нам само сопствена церква. И само она духовно јака може да се одупре јересима.
– Понови то. Мислиш ли да ће церква, ваша, самостална, вас Србе боље да диже и држи? Боље него грчка, заједничка, наша?
То је питао пошто је споро сео на фотељу.
– Ми немамо друге, нити икакве туђе силе која може да нас спасе, сем својих сила. Зашто нам ту нашу силу ометаш? И што нас даље везујеш за Грке, згажену Византију, или Ромеју? Зашто? Ми се са нашом аутокефалијом не бисмо одвојили од вас, напротив, остали бисмо уз вас у свакој ситуацији, али као зрео борац. Уз то, ми припадамо епирској архиепископији у Охриду, Епир и та церква епирска ће много изгубити ако се Срби вама, у Никеји обрате и од вас добију аутокефалност. Ми ћемо вечно ка вама да тежимо, ослобођени од Епира. А Епир ће изгубити Србију чим Цариградска патријаршија буде Србији дала аутокефалију.
Цар је гледао у сто и зајечао тихо, патнички. Сава настави да га убеђује.
– Ако своју церкву не добијемо, појешће нас папска јерес, пре осталих, јер смо им географски најближи. Природу ће да нам промене, природу своју мењаш према ономе са ким си. Ја такве промене и разлике видим на самом западу Србије, на обали Јадрана. Сада смо ми слични вама, Грцима. Душа нам је таква, источна; у њу се Христова вера смешта у целини, и прелепо, а приђемо ли западу, јереси Рима, променићемо нашу природу, удаљићемо се од вас, бићемо супротни једни другима то ти кажем као цару. А ако се томе одупремо, рашћемо као независна церква под окриљем твоје церкве, душу ћемо пуну праве вере да сачувамо. Ако државе наше Рим или ислам, или било ко сруши, ми, Срби, и ви, Грци, бићемо по души јединствени и спасени; припадаћемо једном духовном царству коме јерес не може да науди. Пусти нас да сами ојачамо и одрастемо, то није издвајање него јачање и спајање наших церкава.
Цар се веома уморно насмеши:
– И ми сви уочавамо како та разлика између Истока и Запада све више расте, она је све већа. Можда је почела пре много векова. Оно што ви теолози видите као јерес није само узрок многим даљим размимоилажењима, можда су те јереси последица других, непознатих. И теолози и цареви и народ осећају да су те разлике све дубље, а како ћете ви Срби, који се налазите између Истока и Запада проћи, то не знам. Душа ће вам бити окренута Истоку, тело Западу. Но, бићете као ми, на Истоку. Да смо исти по души,то је дар православља. Један од мојих бројних пријатеља философа рече ми како је баш од неког Србина чуо једну лепу мисао о тој разлици. Каже:Запад се диви лепоти постојања, а Исток постојању лепоте. Ја бих казао, дасе они тамо диве лепоти моћи, а ми се свом нашом моћи дивимо лепоти…Јеси ли видео град? Ми се гушимо од цвећа… па и цвеће вајарским делима улепшавамо. Садимо нови Цариград. А кажу лепа је и Србија. Лепа… Па иви се више радујете лепоти него моћи, колико знам. Откуда то? Код нас од антике и Хелена, а код вас? Свеједно, откуд код вас жудња за лепотом, тек вама заиста и одговара меко православље, а онима тамо западним народима дошлим из дивљина Азије можда и мора да командује груба церква каква је римска? Не знам, нисам довољно философ да то схватим, али сам довољно источни да то осећам, децо моја, и оци моји…
Цар погледа Саву и сваког госта врло замишљеним очима:
– Сербија, али православна, треба да искоракне ка Западу и духом. И тамо као Исток чвршће да стоји. А то ће стварно моћи тек ако буде самостална. Како си ме тако брзо и лако убедио у то? Ето, ја на твоју идеју… на ту твоју необичну идеју… ето, пристајем! Али, шта ће патријарх рећи?
Сава и за њим његови монаси устадоше и пред царем, узбуђени поклонише се, направише велико метаније. Цар их је хитрим покретима руке донекле смирио и нагнао да седну, а и сам је био узбуђен. Сопствена одлука му је изгледала храбром… То га надахну снагом и позва писара, хитрог младог човека, коме је коса црна као гар штрчала испод плаве свилене капе.
– Александре, замоли Његову светост патријарха да дође… окрете се гостима, па се насмеши видећи њихову радост. Грлили су се и грлили Саву.
Врло брзо је патријарх дошао, као да је био у суседној палати.
Ушао је хитро. Гости скочише, направише дубоко метаније и приђоше му руци. Цар такође устаде, споро, забринуто и замоли патријарха да седне. Чело стола беше јако проширено, ту је поред цареве била још једна фотеља, за патријарха.
Слуга и њему донесе кристалну чашу. Патријарх Манојло Сарантен је имао аскетско лице са великим високим челом и врло крупним очима, које су деловале патнички и када би се осмехнуо. Старачки изборане руке миловале су површину стола од абоноса и ораховог дрвета са ситним златним рељефима и инкрустрацијама. Посматрао је Саву са љубављу:
– Саво, сине, тако сам радостан да сам те упознао. Но, знам и због чега си овде, знам не стога што ми је царев писар, мој братанац, рекао шта се овде одиграва. Пратим вести о теби од како си побегао у монахе… А знам и да си за десет година рада у Србији до краја оправославио Србе у Рашкој и око ње, посејао си најбоље семе на најбољем тлу, па си учврстио и државу брату. Сада долазиш да осамосталиш церкву… Да… да… а ја сам пре тога о вама дуго размишљао… под утицајем господина Георгија… Чекао сам твој долазак… али нисам могао цара, у том смеру ни да дирнем…сувише је тврд кад брани и државу и Церкву. Но, децо, и ја сам сагласан да Срби добију своју самосталну архиепископију…
И Сава и монаси устадоше, потресени, удаљише се од стола колико је требало и простреше се пред главарима церкве и државе Никеје, па се окретоше једни другима и на православни начин трипут изљубише, крстећи се и не обуздавајући радост и узбуђење. Прекиде их цар орним гласом:
– А кога треба да изаберемо и хиротонишемо за архиепископа? Свих шест монаха су гледали Саву.
– Па несумњиво, једино њега – изговори Андреј, уз усклике других. И Сава се потпуно прибра и дуго загледа цару, па патријарху у очи.
Било је и у његовом изразу лица и скоро болном погледу нечег необичног. Сваки би монах из дубине душе бар испрва одбијао почасти и прва места због усађене, урођене или наметнуте скромности и смерности. Свети Сава је имао сасвим другачији израз. Уроњен у дубине свог бића рекао је просто и тихо и једноставно, скоро шапатом, потресно искрено:
– Од како знам за себе ја сам желео то што и данас желим, да се повучем у мир и да гледам како свет постоји и да се дивим Богу кроз молитве… Ја сам саздан за то… а живот ме тера да се бринем за свет и за дело…Ако је могуће, оци, ја вас, као да сам вам дете, молим… ослободите ме света и вратите молитви и тишини…
Цар се нервозно насмеши:
– Сине… и оче, ти већ одавно не припадаш себи… Прими се тог задатка. Само под тим условом дајемо ти аутокефалију Церкве.
Патријарх својим крупним гласом рече:
– У суботу и недељу у присуству Светог архијерејског сабора који ових дана заседа, Саво, хиротонисаћемо те као првог архиепископа Србије. Прими тај задатак. Прими као послушање, као наредбу.
Сви устадоше. Патријарх подиже руку и благослови Саву, па потом цара и остале. Озбиљних, болних очију, додаде са строгошћу првосвештеника у храму:
– И још нешто, сине Саво. После хиротонисања остаћеш доста времена овде, са мном… Морам да те добро уведем у тајну домостроја Церкве… превише је важно подручје православља, твоја Србија…’
На дан Успенија Богородице сви у граду су знали да ће архимандрит Сава, син храброг Немање, бити хиротонисан за првог архиепископа у Србији.
Када су звона са саборне церкве забрујала пред почетак литургије, сав се град сјурио на главну улицу.
Из двора је полазила свита каква се ретко кад виђала. Цар Теодор и царица Ирина у најлепшим одорама, окружени гардом, владикама, митрополитима, племићима и ратницима, ишли су ка храму праћени узвицима. Непосредно иза царског пара ишао је Сава, скромно, у монашко одевен, погнуте главе, праћен неколицином србских монаха врло достојанствених и наочитих људи.
Већ сама та свита испунила је храм када је служба почела. Народ и странци који су се у граду тада нашли још су на улицама говорили о новом епископу, његовом оцу и њиховом народу на најзападнијем делу бившег византијског царства. И причали су о његовој приступној беседи:
– Пре свега, Богу, Церкви и вама захваљујем што ме огласисте достојним да будем архијереј србском народу који је душом стао уз православно хришћанство у време све опасније за праве хришћане. Ја сам свестан тога да битку за истину, коју је на земљи повео Исус Христос, ми треба да наставимо, ми, који Њега лично као Истину прихватамо. Апокалипса,древно пророчанство каже да ће безверја, кривоверја, неверја мучити и све више освајати свет и да је једини спас у прихватању праве поруке Исуса Христа, јер Он је и Истина, и Пут, и Живот. Битка највећа и најстрашнија се води у сваком људском бићу, па и у Церкви и држави, а увек се своди на битку између истине и лажи. Истину је Исус Христос донео, али је није наметнуо. До истине коју је Он открио треба да дође сваки човек појединачно, треба да је жели, прихвати и чува и по њој живи јер ће му она рећи икако да живи и како да се бори против зла. У томе борењу за истину и за врлине, сваком појединцу помаже Церква, којој је то најважнији и први задатак. Зато и ја као први србски архиепископ сматрам да је и мени, и целој србској церкви то дужност: садити хришћанство, право хришћанство у људе и усадити у њима онај отпор према јересима који је нарочито неопходан тамо, где Срби, народ између Истока и Запада, живе. Србска православна архиепископија је део јединствене православне католичанске Церкве, али ако јој желим да има ишта више од осталих патријаршија и архиепископија, то је да у себи носи нарочито јак отпор, отпор као што га у себи носе најударнија једра на броду над којим бесне ветрови. Ја вас молим да се молите за мој србски народ, и за његову самосталну Церкву, и за мене, њеног архиепископа, и за сав клир те Церкве, јер ће олује над нама нарочито желети да нас муче и цепају. Молите се да пловимо упорно и без скретања, да пловимо ка Богу Оцу путем Исуса Христа у Светом Духу. Гусари који су у виду крсташа сломили Цариград, а потом у виду инквизитора ломачама обезбожили западну Европу, имаће кроз будуће векове многе друге изгледе, видове, називе и облике, и много опаснија средства, па треба да се молимо да нас Бог сачува у нашем отпору и истрајности на нашем путу православља. До Исуса Христа Јевреји су сматрали да је најбоље место за молитве Јерусалим, а Самарјани врх једне њихове планине, а Исус Христос им је рекао да је дошло време да се људи моле у духу и истини. Ако је у духу човека истина, онда се он из тог духа, било где да се налази телом, може да моли Богу, јер је тај дух истином посвећен постао храм, који човек у себи диже уз помоћ Церкве, заједнице Бога и људи, епископа, монаха, свештеника и осталих верника.
За време литургије и после ње, када је у свечаној одежди уз цара и царицу, праћен осталим клиром изашао из храма, свет га је радосно, на улици, као и пре тога у храму, поздрављао и узвикивао:
– Аксиос! Достојан… Достојан…
Па и када је та прелепа свита ушла у двор где је свечана трпеза била већа но икад до тада, и где је уз пратњу музике започео свечани ручак, у свима се одражавала та радост, а њу су распламсавали поред србских монаха, цар Теодор Ласкарис и његова супруга Ирина и њена сестра Евдокија, лепа, сада проседа жена, која је сваки час од среће и туге плакала.
-У току гозбе, започеше здравице, тиме што је цар устао и устадоше сви, па он после неколико речи предаде скупоцене поклоне новом архиепископу, Сави, а део поклона за церкву Србије је набројао, уз поклике гостију. Потом је, такође, скупе дарове поклонио патријарху и епископима присутним на хиротонији. Ређали су се други говорници. На крају дивне гозбе дигао се Сава и захвалио Богу, патријарху и цару и свима присутним за све, па се као да се извињава обратио старешинама државе и Церкве следећим речима:
– Тиме што сте Србима дали да имају своју епископију и епископа, висте нас усрећили, али ја сам схватио да ће у нашем раду велику сметњу да чини удаљеност Никеје. Ако наше владике и будући архиепископи у Србији буду морали у далекој Никеји да буду хиротонисани србска церква ће њихово одсуство због дугог и опасног путовања врло тешко поднети. Да ли би ваша доброта, доброта цара и доброта патријарха и свих вас хтела и у томе да нам помогне, да добијемо благослов да србске архиепископе и епископе хиротонишу у самој Србији, србски епископи?
Цар љутито погледа збуњеног патријарха. Па у општој згранутости и занемелости промуклим гласом рече:
– Никада погоднији момент за такав захтев ниси могао да нам поставиш, мили владико… Ево, многи моји гости се противе, чујеш ли то? Али,захтев ти је основан, основан… цар се окрете патријарху:
– Молим те… ко да данас, при оваквој трпези љубави може да каже не?
– Ја не могу да кажем не, ни као патријарх ни као Савин заштитник. Свети оци -пређе патријарх погледом све присутне, има ли ко шта против такве аутокефалије србске церкве? Далеко је, усамљена, најугроженија…
У дворани опет наста тишина. И одједном се сви преломише, насмејаше, сагласише се. Сава седе пресрећан.
Сутрадан је архиепископ Сава са свих својих шест пратилаца посетио патријарха Манојла у самој патријаршији. Тамо је патријарх њих увео у малу капелу и на врло свечан начин предао им две грамате, два врло значајна документа. Први о хиротонији Савиној у чин архиепископа, и други о томе да је посветио Саву архиепископа све србске земље и дао му у Богу власт да по србској области посвећује и разрешује епископе, свештенике и ђаконе, а нека Саву сви православни хришћани слушају као њега, Манојла, васељенског патријарха. Из библиотеке и са других места сабрао му је много неопходних књига.
– Из ових дела, из Јустинијановог кодекса сачини законе за Србију, па тек се онда тамо врати.
– Многе сам новеле Јустинијанове већ одабрао и превео у Светој гори.
– Најлепши дарови Новог Рима нама јесу ти прописи, искористи их,они ће бити кормило твом народу. И још нешто: све богослужбене зборнике и канонске књиге преведи са зналцима језика и препиши у довољном броју примерака према броју епархија и храмова.
Патријарх је предложио да се и двојица из групе Савиних монаха рукоположе за владике, који ће у Србији са Савом чинити први сабор архијереја, који представља виши степен епископске власти, по канонима Церкве неопходан за даља рукоположења нових владика.
Тако је данима мудри патријарх откривао Сави и његовим пратиоцима искуства која ће им у оно време веома користити. Пред полазак Срба цар је Сави рекао:
– Обавештен сам да у твом малом бродићу нема места за све даровекоје одавде носиш. Даћу ти на послугу моју велику једрилицу, а твојом један дан раније пошаљи у Свету Гору товаре и гласнике…
– Као архиепископ свих Србијана мораш свечано и богато да изгледаш рекао је Георгије који се од дана хиротонисања од Саве безмало није ни раздвајао.
Једнога дана су са малим бродом послати безбројни поклони двора, града, церкве, а другог дана је Сава са шест својих и са десетак других монаха које је у патријаршији патријарх сабрао, другим бродом кренуо. Ти сапутници су били Срби или су врло добро знали србски и хеленски како би Сави помогли у Светој гори да се за много епархија и манастира у Србији обезбеде апсолутно верни преписи и преводи неопходних књига.
Испраћај архиепископа Саве био је царски и срдачан.
А дочек на полуострву Атос још топлији, дирљив. Најдражи њихов монах, архимандрит Сава, као архиепископ свога народа долази у Свету Гору. Сава је са светогорцима све време одсуства одржавао најближе везе, па је врло присутно пратио и онај црни период када су сви грчки монаси морали да признају примат папе и римокатоличке церкве. Управо то што је знао да се у грчким монасима и церкви, окупираној од папских крсташа, крије све јачи отпор према јереси и папи, којег је 1215. IV латерански концил прогласио господарем и свих православних церкава, те 1219. године испунило је и Саву и све монахе у Светој Гори осећањем победе. Сада су сви знали да је папска церква изгубила битку за латинизирање Грка, папску хегемонију требало је стрпиво и лукаво поднети. Она ће очито пасти са леђа света, православни су духовно победили… И ето, то су осећали сви на Светој гори када се први србски архиепископ православне Церкве вратио при свом путу у Србију… Није то било осећање тријумфа, него спасености и спокојства.
Сава је одмах прионуо на посао уз помоћ двадесетак монаха. Брда папира су месецима исписивали, преводећи и преписујући у више примерака најдрагоценију литературу духовног истока. Наставио је дописивање са многим угледницима. Пре свега је писао својима у Србији, па свима церквеним поглаварима Јављајући им рађање аутокефалне церкве Србије, па је и папу о томе обавестио, али је ту вест послао тек по повратку у Србију.
Напоран рад у Светој Гори био је прекидан бурним догађајима. Једнога дана Сава је обилазио преводиоце и преписиваче по Хиландару. Њих је било скоро свуда, чак су неки били и на доксату. Свети Сава је у својој келији прегледао неке обављене преводе када се у манастиру појавила необична група непознатих монаха. Беху уморни, и бедно одевени, једва су корачали, а лица су им била у још лошијем стању, пуна модрица. Сава је брзо сишао да их поздрави. Сакупили су се и други хиландарски монаси и све те госте су повели у велику гостинску собу и одмах понудили медом, водом и јелом. Још у порти рекоше да су они монаси манастира Каракал, а Сава једва препознаде у најстаријем игумана Каракала којег пре много времена беше упознао у Солуну. Срамећи се, игуман Каракала, проседи човек са кукастим носем и благим насмешеним очима, а са тугом у изразу лица, саопшти:
– Дошли смо, браћо, да нам помогнете, ми смо монаси без манастира, који не могу нигде да оду… Чули сте да су нас недавно напали гусари са којим су још увек и разбојници крсташи… Заробили су нас, па пошто ни у манастиру нису нашли ништа за пљачку, решише да нас не убију него д нас продају… Мучили су нас и тукли и одвели до испред манастира Лавре и понудили су нас тим монасима за велики откуп, а Лавриоти, иако имају пара, одбише да нас откупе. Мислио сам, док су се гусари спремали да нас посеку, како да се спасемо, па сам послао игуману Лавре поруку да нас откупи а да наш манастир пређе у власништво Лавре. Пристали су, бестидници, одмах. Исплатили су уцену гусарима, а ови нас оставише пред улазом у Лавру. Али, Лавриоти нам не дадоше ни да одемо у свој манастир, рекоше нам да идемо куд знамо, својим кућама… Ми смо се зарекли да се кућама не вратимо, да останемо у манастиру, да будемо монаси… Сетили смо се тебе, високодостојни… можда би ти могао… и сва твоја браћа овде, да наш манастир откупите од Лавриота и да буде и остане ваша својина, а ми у њему даље Богу да служимо…
Помешаше се осећања Хиландараца, изби јад и љутња, а Сава погледом преиспита своје монахе, па са благошћу упита госте колико су Лавриоти на име откупа манастира платили гусарима. Беше то замашна сума.
Свети Сава спокојно рече:
– Ми ћемо да откупимо ваш манастир… а ви ћете да му се сви вратите и то као у свој… и ми ћемо вама њега од срца да поклонимо.
Сви монаси из Каракала у својим подераним мантијама и босоноги су устали, крстили се и плакали, само је један остао да седи, стегао песнице на својим коленима, савио се, наслонио чело на њих и плакао горчије и дубље од свих. Игуман Каракала.
На дан Светога Атанасија Атонског у манастиру Велика Лавра одржавала се свечаност, на коју су са свих страна Атоса, и са континента, долазили гости мирјани и црнорисци, али је главни гост био србски архиепископ Сава Немањић. Сабрали су се угледници око тога госта, честитали му, молили га за благослов, причали му о својим невољама, када у дворану где су се налазили, утрча млад плавокоси монах коме су се рукави мантије лепршали.
– Оче игумане, тихо и заплашено, рече: Неки од гостију у порти препознали су међу осталим народом разбојнике и њиховог вођу Агоа…
Укочише се монаси који су то чули. Мали и остарели Рувим устаде:
– Па они ће све да униште…
Један крупан средовечни монах мирним гласом рече осталима:
– Неће они сада кад има толико света да се открију и ишта ураде. Они су дошли да испитају стање, али ће да нас нападну када будемо сами… Најбоље је да замолимо да власт пошаље војску…
– Чија власт? Франко-папина? – бесно рече неко. А игуман се устумара, погледа Саву, рашири руке, а оне су дрхтале. Најпре само неколико, а потом и сви остали изађоше у ходник одакле се светина у порти могла да сагледа, али ко је ту могао разбојнике да препозна? И шта би са њима, они су скривено наоружани тако добро да им ни сада нико ништа не може да учини. Спокојни Сава благо ухвати старца Рувима за руку:
– Ја видим једини излаз у томе да ја са тим Агоом разговарам! – то рече и крену ка степеницама. Сишао је у порту, па како је био висок, боље но они са степеница, сагледа сву масу широм. И виде једног човека како у дну порте окружен јаким, крупним људима стоји и чека време за почетак литургије, и крену право ка њему. Од тренутка када је сишао у порту, сва га маса примети и пред њим се са поштовањем и симпатијама клањала. Али он је гледао Агоа. Беше то врло снажан човек, средњега раста, сунцем преплануо, и са црном густом брадом, строгим лицем и плавим изненађеним очима. И његови се разбојници размакоше посматрајући светитеља Саву,само се он Аго помакао није, знао је да светитељ њему долази, јер очи од његових очију није одвајао. Аго се ослонио на младо стабло дрвета и повуче руке иза леђа и не додирну скривени нож испод блузе, но напрегнуте мишиће на леђима. Сава стаде испред њега и рече:
– Добро дошао, Aro!
Подиже руку и благослови разбојника, док се маса запањеног народа заљуља.
Савино лице је било питомо, са скривеним осмехом, а озбиљно у својој најдубљој усмерености. Аго се полако сагао, поклонио, не скидајући поглед са светога Саве, с тог лица препуног доброте и мира.
Уто огромна звона манастира зазвонише, таласи звукова преплавише манастир и сав тај део Атоса, а Сава благо поведе разбојника ка храму. Уђоше… Сава ослободи руку, и прекрсти се, а и Аго се прекрсти. Иза њих су опрезно ишла десетина Агових момака, а тек за њима маса народа, коју су са терасе запањено гледали игумани окружени неким гостима. Па и они пожурише у храм кроз масу која је са страхом говорила о страшном и храбром разбојнику.
Међутим, свети Сава опет узе Агоа за руку и заједно стадоше испред олтара, испред саме огромне иконе Исуса Христа. И ту остадоше непокретни за све време литургије која обујми Агоа, тако се њој са страхом и вером био предао.
А још ништа нису један другоме рекли. Аго је потом причао како му је светитељ тихо рекао када га је оно ухватио за руку и кад су звона испунила ваздух: „Пођи са мном!“
И када се литургија завршила свети Сава одведе Агоа без речи напоље, а обојица су се на излазу прекрстили.
Напољу стадоше, окружени народом, светитељ рече:
– Чедо моје, хоћу да од овога часа будеш мој син и да се оставиш свог злог пута.
Гледали су се у очи нетремице и Аго у заносу који је трајао од почетка литургије немо климну главом. Сава се окрете па нареди монасима:
– Донесите за Агоа најбоље одело од оловера, украшено лавовима! Донесите хаљине и блага и разделите то и његовим људима, а ја ћу то све да вам надокнадим. А тебе, Аго, молим, реци, каквог би блага још хтео дати дам, а да се ти заувек оставиш овог твог посла? Јер нити си ти за тај посао, нити је он више за тебе! Шта желиш?
– Свети оче ништа, ништа не тражим јекну дубоким гласом Аго. Ја хоћу, свети владико, само то да оставим све и останем у манастиру. Хоћу… да се и ја сасвим предам Богу. Не желим скупе хаљине, него ризу. Не мач – дрхтао је Аго но крст, оче И Аго се баци на колена Благослови ме, оче, благослови, благослови, светитељу!
Сава га три пута осени крстом и сам потресен искреним Аговим преображајем.
Узбуђени Аго се окрете својим људима и замоли да све поклоне приме са захвалношћу и да одмах оду… и да се више као гусари не приближе манастирима…
И би тако.
У манастиру наста неизмерна радост. Раздраганост. Аго ту оста и касније се ту и замонаши.
У Хиландару је обављан огроман посао, свети Сава је веома мало спавао и јео, али се тако свежим и одморним одавно није осећао. Бујале су молитве у њему, а повремено је из манастира одлазио у потпуну усаменост. На обали ка Ватопеду налазила се мала увала изнад које беше место на брегу где је својевремено односио Исаији хлеб. Из те увале је често зането посматрао море, које се плавило јаче од неба, пенушало око стења, таласало као да је у себи и небу при том уживало… Увек је у тој ували снажније доживљавао лепоту. Понекад му се чинило да га је лепота одвела у манастир. Беше то само део Лепоте која га је носила снагом какву човеку не даје сазнање умом него срцем. Ту се молио Богу са заносом. Беше и ту Лепота Божијег света створеног. Захваљивао је и дигнутих руку на самој обали грлио и свет и Оног који је све створио. У манастир се враћао одморан, пун лакоте, бодрости…
А у то време Савиног боравка гусари и прерушени крсташи нису упадали у Свету гору.
 
* * *
 
У Србији су се узбуђења сакривала, нису била много упадива, јер су мир, расцветаност, и редовни пословни живот пружали утисак да све тече како треба. А ништа није текло као пре. После капања чудотворног мира на гробу оца Симеона, раздрагани краљ Стефан се разболе, све се теже могао да креће, па му ни јеромонах Атанасије са својим биљем није могао да помогне.
Епирска принцеза, ћерка епирског деспота Теодора, Ана, која се по накнадном одобрењу охридског архиепископа, удала за Стефановог сина Радослава одједном се показала неприкладном. Веома лепа, била је и сујетна због свог порекла, и своју моћ над мужем је веома брзо успоставила. И дрско откривала. А Ана Дандоло је болесном мужу шаптала:
– Ништа ми се наша снаха Ана не допада. Твој син је мекушац, сваког дана све заљубљенији у њу, више нема никаквог ауторитета… А ти му све више власти преносиш… Србијом ће после тебе она да влада… а то србски витезови неће да одобре… А ни брзоплети а дивни Владислав нема снага да буде краљ…. Ако је дете које носим син… па личи на своју браћу по оцу, ми нећемо имати јаког Немањића на власти…
Била је искрено забринута. Али у своје друге мисли није уводила Стефана, него старог а крепког властелина и војводу Рафајла.
Неколико дана после појаве светога мира, закуцавши на вратима, уђе у краљичину радну собу Рафајло, и седе преко пута Ане. Агнеса која је нешто шила изађе из собе, а Ана одмах поче са монологом:
– Толико си запослен да мене и не посећујеш. А знаш колико те волим рече и спусти на крило ручни рад, свилену мараму на којој је везла цвеће ја сам закључила да се свети Симеон не само не љути на мене што сам католикиња него да му је то чак и драго. Иначе би нам ускратио ту благословену течност. Зар не?
– Ми ортодоксни, морамо волети и римокатолике и све људе Божије. Кћери моја, и мени је драго што си римокатоликиња, а не рецимо нека још даља.
– Није тачно, није тачно! – одговори Ана у смеху. Ти не волиш ниједног од нас, теби се смркне кад видиш моје прелате и фратре и ти ћеш да будеш бесан када чујеш колико мисионара ускоро овде долази, ја сам молила да крену, јер чуда која се овде догађају… растуриће нас, католике, а нас овде све мање има… А мој исповедник ми каже да је и њему чудно колико је Србима туђ католицизам. Ништа нико, ни властелин, ни сељак, неће ниједном католику ишта лоше да каже, или учини, зато цела села окрећу фратрима леђа. Зашто нам то радите? И најзад, како смете?
– И ја свима твојима окрећем леђа, Ана. И ја… Само теби не, сви знајуда те ја волим као да си моја унука… а да твоје презирем… Тачно је.
Рафајло је био шаку своју ослонио на мали сточић од махагонија са украсима од злата. Ана погледа његову надланицу. Изненади се колико је кожа старца ишарана, пуна длачица и пега. Поглади му руку.
– Мој деда је имао тако старе, и још много старије руке…
– Мене умирује мисао да ћеш и ти и сви римокатолици једнога дана да видите колико нисте у праву што мрзите све који нису паписти. А ја волим што си ти католкиња јер ћеш и ти бити сведок колико сте ви, западни освајачи, према нама неправедни.
– Ја никада нећу рећи да сте ви Сербијани у свему увек у праву…
– Хоћеш, хоћеш… и то сада, док си на овоме свету…
И тако се сврши овај разговор. Старац устаде, а и Ана устаде и загрли га. Заиста је био баснословно добар. То за напраситог и лукавог свога деду не би смела ни могла да каже. Стари Венецијанац је био освајач по својој грабеживој природи. Осећала је она то иако је била врло мала када га је последњи пут видела; а њен девојачки живот био је испуњен оним пропапским религиозним мнењем које је владало Венецијом и Италијом. Она је почела да осећа огромну разлику између Истока и Запада, а још није умела ни у најмањој мери да ту разлику анализира и схвати, али ју је осећала снажно. Монах, старац Методије, који је био Немањин пријатељ, рекао је Ани Дандоло да је разлика између Истока и Запада огромна, много дубља него што је тога ико свестан, она се само у неким манифестацијама види. Вера мења људе, али и људи муте чисте токове вере.
– Неко ми рече да је између вас и нас разлика не у догми, не у философији, но у томе како је која вера где окренута, куда иде и чему стреми… рече Ана.
– Ни ја не знам у чему је све та разлика. Али смерови су нам другачији. То свакако. И средства. Ми носимо осећање крста, а ваш клер мач украшен крстовима. И ту је разлика. Ми имамо над собом Бога коме смо заједно са епископима окренути, а ви имате папу ка коме сте окренути као према Богу. Разлика је и у поимању вере Христове. Православна церква гони грех, а папска грешника. Отуда ваше грозне ломаче. Међутим, код нас је пост и покајање начин очишћења. И кажу да има још много тих разлика, ја их не знам све, зна их Сава… питај њега кад дође… Уосталом, разговарај о томе са Савом. Он воли и римокатолике, али се веома чува њихових… ваших грешака…. Веома добро их је упознао и као теолог и као монах. Разговарај са њим кад буде дошао…
– Неће он никада доћи, отишао је одавде љут на Стефана….Старац Рафајло је то порицао. Био је уверен да је сва будућност и судбина Србије у Савином повратку. Ако Сава буде дошао као архиепископ или као архимандрит и ту буде провео још десет година, нико од Срба неће више никада бити римокатолик. То је Рафајло помислио и оћутао. И док су за трен ћутећи пред вратима стајали, неко закуца.
Унезверен упаде Стефанов собар и писар, Јанаћије, западњачки одевен млад човек без браде.
– Господарице, краљу је зло…
Ана појури, Рафајло је за њом пожурио. Никако не би ваљало да се сада Стефану нешто зло догоди. Ко би Србију водио, зар Радослав? И то док Сава није ту…
Стефан је лежао на кревету, био је згрчен, а крај њега су били разбацани папири, писма, белешке… Само се део потамнелог лица видео. Он се окрете и бесно погледа Ану, па Рафајла… Уто, такође трчећи, упаде Радослав, а за њим нешто касније његова Ана.
Стефан болесним очима и са једом погледа Ану Дандоло.
– Жено – у јаду, и не снажно проговори Стефан када смо се венчали, ја сам те замолио да један део оне војске фратара и прелата који су пошли са тобом, смањиш и вратиш их бродом јер је опасно… Господе, какве сам болове због ове вести добио… застаде, сачека да га бол мине, па настави и потом сам ти скретао пажњу да је опасно Србе чикати, узнемиравати са римокатолицима. Прозрели су они да отуд, са стране твојих, Ана,не долази добро, а душом су скоро сви, и народ и племство већ прихватили веру Стефана Немање, светог Симеона, веру Савину, веру Грка. И народ и племство воли Симеона и Саву који нас је напустио јер сам ја папи морао да се продам и предам. Ето, сада сам ти целу ту горку истину опет казао.Сада сам добио вести да су две веће групе фратара мисионара приспеле у Дубровник и Боку, папа их шаље у Србију. Прекриће ми сву земљу. Народ ће да ме омрзне. И племство. А Саве овде нема! Можда никада више неће ни доћи. одједном болесник доби снагу и викну Па зашто ми то радиш?
Ана седе на кревет, згрчи се, обори главу, сакри лице једном шаком и врло слабим гласом рече:
– Мислила сам…
Сад Стефанов глас поста јачи, он се одупре о лактове, викао је:
– Ову земљу не водиш ти, но ја… Сада ћу да напишем свима властелинима на западу Србије да папине фратре врате… Где је писар, ах ту си…Јанићије… Хајде да одмах срочимо писмо, па препиши свима мојим властелинима и војсци на западу да без претходне дозволе не може ниједан мисионар ниједне вере више у Србију да уђе. Мисионаре који се сада крећу овамо, врате папи… Тако напиши и донеси ми писма на потпис.
Ана Дандоло је тихо плакала. Рафајло је умирујуће проговорио:
– Стефане! Писма напиши, али не шаљи… не дирај у осино гнездо. Ана Дандоло подиже главу уплакана лица, изговори:
– Али, ти си, Стефане, нама пришао, смем ли да те подсетим…
– Пришао сам, али не и прешао, Ана. Две три стотине фратара… не,не смем и не могу, шамар је то Србима… преокрет, брука… Сваке се ноћи преврћем и испитујем себе шта сам то урадио… а ви, а ви… Рафајло је живи вечни прекор мени што сам се окренуо Западу. Сав народ такође. Племство још страшније. То стање мора да се прекине… и ја ћу бити тај који ће да га прекине. Ја, ја сам краљ ове земље, ако се у целом свету престоли почињу да савијају и руше под притиском племства, ја се не дам рушити… Ако је судбина Срба да нас, паписти, гоне, нека буде што мора бити викао је и прстом нареди младом писару, а овај стаде крај пулта близу прозора. Пиши, сине.
Диктирао је као у бунилу. Присутни су се загледали.
– То нећеш смети да шаљеш рекао је, тешко дишући Рафајло.
– И краљица, моја Ана, мора да се обрати папи и свим својима. Сутра, Ана, писмо да ми донесеш да га видим. Нека твоји знају, нека сав Запад зна,отворено им пиши, нека знају да им Стефан не да да мењају оно што је Немања посадио… Пиши им, да смо ми, Срби, и ја нарочито, тврдоглави,Стефан опет не трпи римокатолике… Болове добијам кад чујем за те мисионаре са бројаницама у руци и са ратницима иза леђа. Коме ми, Срби, силом веру намећемо? Па шта је то са тобом, Ана, шта је то са Западом,откуд вам та болест да вучете силом. Коме је Исус Христос силом наметнуо веру? Зар мислите да ће Срби прићи папи док около по свету смрде ломаче? Па Србијом је завладао Сава, после тога само ће православље овде да буде! Схватите говорио је, знојав од болова Господе, колико због света патим! Народ је према мени уздржан, племство већ мисли како да ме смакне, жена ме издаје римокатолицима; Радославу, мом наследнику, његова жена командује, ја сам болестан… а најгоре од свега… Саве нема…
Неко закуца. У собу уђе светогорски монах, Илија, који је током ових месеци у три маха доносио Савина писма. Лице му је било прекривено прашином. Поклонио се, али једва, од умора, па ипак се кроз густу браду назреле осмехнуте снажне јаке усне и здрави зуби. Стефану је пружио свитак.
– Господару…
– Од Caвe?
Краљ не успе печат да скине, руке су му дрхтале.
– Не, није од… светитеља Саве… Он је још у Цариграду… Писмо је од других отаца светогорских, а вест је од господина Георгија…
Краљ успе писмо да отвори. Прочитао је само неколико првих речи, лице му се укочило, дрхтава рука са свитком пала на груди, поново се подигла, опет је прочитао само тих неколико редова, затвори очи и оста не мичући се. И врло тихо проговори:
– Сава је у Никеји хиротонисан за првог архиепископа Србије! Ми, Срби, добили смо своју, самосталну церкву… Светињу… имамо све захвати вихор радости. Ана се збуњено смешкала. Питала је Рафајла да ли ће се и шта у Србији да мења… Није стигао да јој одговори, јер је Стефан одједном узвикнуо:
– Боже мој, људи моји… шта се догодило… Хеј… ми смо сад други, нешто се десило… станите. Хеј, Ана, Атанасије… где је Радослав, где су ми деца… Радославе… крикну кад на вратима виде Радослава и Ану не,нећемо никаква писма никоме, никоме да шаљемо, ни ти Ана… Од сада ја не забрањујем ни фратрима да долазе, нека Србима дођу и хиљаде фратара и папа, неће бити јачи од нас ни од Саве… Радославе, организуј прославе…
Стефан је викао, смејао се, ударао шаком о постељу, дизао руке с писмом, а остали у соби су се грлили. Ана је задовољно и збуњено гледала све око себе и смешкала се.
Већ сутрадан стигло је из Никеје по нарочитом гласнику и писмо светога Саве. А после неколико дана доспео је и Андреј. Све вести су безмерно узбудиле Србе. Народ по градовима и селима се радовао, а тај се народ тада умео да радује чим би се разлог или повод појавио. Племство је на поселима и весељима бучно прослављало ово уздизање церкве. По храмовима су свештеници и монаси, колико су могли више под будним и опрезним оком грчких свештеника, прослављали рађање србске церкве, а кроз двор су протицале новости и предлози и питања да ли ће и када Сава доћи и све је чудила вест да се Сава враћа тек кроз неки месец.
Фратри папини јесу преплавили Србију и поклекли су у првом мисионарском заносу – Срби их нису ни примећивали. Део тих мисионара римског папе беху грађевинари. Они пак нису одлучили где и какав храм да подигну, па су се и они вратили са много предлога и прорачуна које ће време да прогута и збрише.
Ана је присуствовала пријему када су двојица римских прелата на путу за Бугарску свратили у двор у Расу да би поздравили краља и њу.
Један, потпуно ћелав, округла лица, љубазно је рекао:
– Свесни смо ми да нико од властеле према нашим духовницима не гаји мржњу, ње чак и нема… али у селима Србије наши најбољи људи не наилазе ни на какав пријем, као да пролазе кроз ваздух, и та нас појава чуди. Нама је србски народ некако измакао… Једноставно неће нас. Тачно је да извесна недела Мађара, али и других, у наше име, јесу разлог за одбојност.
Приближавао се дан повратка светога Саве. Андреј и још неки монаси вратише се пре Саве. Радост, напетост и занос у Србији су расли. Ана се опет поверила Рафајлу:
– Сви сте ви испуњени православљем и светим Савом, па какав је он уствари? Ја га се већ и бојим. Али, мој чика Рафајло, ја сам остала јака римокатолкиња и докле год будем могла оствариваћу мој завет… и фратри ће похађати моју земљу, и храм ћу велики да сазидам, одупрећу се ја Стефану, отворићу ја мала врата ка Западу, зар не?
– Мила моја… Сава ће доћи и на све то што чиниш, он ће да се осмехне и да те као доброг човека загрли… Сава се и не бори против твоје вере, он само шири своју… Помоћи ће ти он и храм да саградиш… А то, ко је и какав је Сава… па он је просто као ми сви заједно. Видећеш, видећеш… он је баш као ми сви заједно… изнутра је лепши, и бољи, а има и још једно својство које ми губимо, осећа се то, он воли. Он воли сваког човека, он сеје љубав… Он тепа и одраслима: радости моја, или братићу мој, или милино моја… осећаш да те воли, да је са тобом…
Када су водили тај разговор, налазили су се у врту крај двора поред саме ниске ограде иза које су, са друге стране, пролазили грађани. Краљица се подиже на прсте и пољ-уби старца у образ.
Ти си дериште… и инаџика – промрмља расположени Рафајло. Међутим, нису сви према Ани Дандоло били баш доброћудни.
– Ја не умем да будем умиљата као твоја Ана Дандало рекла је Рафајлу она друга, Радосављева Ана, висока, витка, стварно прелепа када је истога дана пред ручак срела Рафајла у трпезарији. А могла је да га слободно пита јер је Ана Стефанова са тог ручка била изостала. Лоше се осећала.
– Нема жене која то не уме, ниси пробила своју царску гордост, кћери. И моја покојна жена је била груба, на први поглед… али када сам једном био рањен, нико није умео да ми намести постељу као она. Свака је жена нежна… умилна… по својој природи је мила.
Тог дана на ручку у двору био је и јеромонах Андреј. Синови су помогли краљу, коме је било боље, да сиђе до трпезарије. Веома орно је после молитве, запитао:
– А зашто Сави треба да толико дуго остане у Светој Гори? Ја то не схватам, Па нас ће овде да поједу секте и јереси. Пет мојих војвода на северозападу већ су целивали папину папучу. А богумила војних опет имам више него оних католика и старовераца, многобожаца….
Андреј је постао сед. Спокојство се око њега ширило. Увек веома озбиљан, строг према себи, сада је зрачио оптимизмом који је у њему дуго био потискиван. Један се тренутак ћутећи загледао некуд, па поглед усмери ка краљу:
– Већ сам чуо за ту петорицу властелина. Изненађује ме, то су били чврсти људи у православљу.
– Њих није ка католицима одвукла нека мана, ни новац, ни друга корист, ни страх одговори краљ Стефан.
– Нити знају за неке теолошке разлоге и разлике – добаци веома млад Радослав једући.
– Много су се та петорица били заљуљали…, рече Рафајло. Њих је један римски прелат уверио да је римска вера праведнија. Ни сада не знају у чему би та вера била праведнија од наше; ломили су се, мени долазили да питају, али при том двоумењу рекоше праведност папина то их је занело.А ко може за било које дело папе Инокентија рећи да је било праведно?
Стефан подиже главу нагло и рече ведро:
– Србе треба везати за веру заветовањем, заклетвом.
Сви су свога владара погледали са пажњом, а отац Андреј рече:
– Како то, Стефане, мислиш?
– Заветуј вернике да остану верни својој вери ако су је једном прихватили. Онда неће лутати за јеретицима. Заклетве ће још праведније твоје вернике одржати.
– Мили мој, господине и краљу… прошапта отац Андреј, па понови, Мили мој Стефане… Морам о томе што си рекао тек да мислим. Овде витлају олује од јереси… Како мислиш народ једним заветом да одржиш у вери?
– Баш у овим околностима треба народ заветом везати за Бога и за праву веру одсече краљ загрејан својом мишљу. Господ Бог је заветом везао Јевреје као свој најтврђи народ да Богу остане веран и да слуша Божије заповести…
– Али, народ Га није увек слушао – одједном викну Радослав.
– Зато је Бог Јевреје кажњавао, па поново склапао савез, уз нове услове, и народ новим заветом, новом заклетвом везивао. А Срби ма где и ком какву заклетву дали, осећају је као завет Богу раздрагано објасни Стефан, радостан да је открио једну очиту добру мисао.
Андреј је запањен ослушао све ове речи, па опет шапатом упита:
– А како мислиш, Стефане, да би сав народ могао да закунеш?
– На сабору! Објасни народу основна начела вере и позови оне који ту веру прихватају да се на литургији изјасне да ли њу примају, па ко иза свештеника на литургији изговори Символ вере и друга начела Церкве и каже да ту веру прихвата, а да све јереси проклиње и после тога се још и причести осећаће то као заклетву пред Богом. Тако заклете Србе више ниједан богумил или римокатолик неће пољуљати у вери. Те Србе више нико неће збуњивати, и разносити као ветар плеву. Сви ћемо се ми чвршће држати православља које смо тако свечано у храму прихватили на литургији… то рече краљ Стефан и схвати да је открио важну ствар, јако важну у времену и свету где као олује разне конфесије оне који су се јуче окрстили одвлаче данас у некрсте Заклети Србин јесте упоран, непопустив, веран заклетви до смрти. Завет је у Србина јачи од било каквог државног закона. Завет је уговор, савез и када је само између људи, а још је јачи када је учињен са Богом – Стефан је одушевљено говорио – Ја нисам римокатолик. Нисам се њима заклео. Оно при пријему круне и венчању сматрам формалношћу. Вежите ви, свештеници, и будући епископи, вежите ви и мене заклетвом, па се ја нећу ни у политичкој игри да опредељујем за папину веру, ма ни покоју цену, као што сам то ради вас једном учинио. Када се брод љуља и ја као капетан волим да се за њега конопом вежем. Заклетва је везивање свакога лично и свих пред Богом…
– Ниси нам оче Андреј ништа рекао зашто Сава не може одмах да се овамо врати – рече Рафајло.
– Са бројним зналцима треба да преведе на србијански језик и препише много литургијских и других књига… И најмања грешка у светим списима грех је У Србији ће бити десетак епархија, у свакој ће бити све више храмова, све до једне морају да поседују свете књиге апсолутно тачно преведене и преписане. Једна погрешна реч када се даље преписује и умножава ремети мисао, шири провалију за безбројне друге вернике. Уз то Сава прерађује и преводи Јустинијанове законске мудрости, то је највеће благо Новога Рима целоме свету. Са тим прописима усавршићемо однос између церкве и државе јер је Богу мило да те односе сами људи усавршавају. А Сави треба и предаха пред повратак, тако га огроман посао у Србији тек сада чека. Бити архиепископ значи изменити и свој начин живота и рада, и себе. Где да сакупи толику снагу него на Светој Гори где му бескрајно много значе Хиландар, и други манастири, шуме, увале, обале, маслињаци и испоснице, и друга места где се даноноћно молио. Ићи ће да још једном пољуби руку својим учитељима и духовницима. Пропатиће. Веома, веома ће да пропати јер коначно губи усаменост и најлепши храм за молитве. Атос…
– Ја га разумем… замишљено изговори Стефан. Андреј рече:
– Ти си невероватно много успео, Стефане. Постао си краљ и добио подршку папе. Сава ти доноси самосталност православне церкве, оженио си се пребогатом Аном из најмоћније државе запада Венеције, а оженио сисина Радослава са ћерком деспота Епира.
– Сад ми остаје маленкост: да средим живот народа, рече са сетом.
– Ја то свакако не бих могао без брата Саве.
И среди живот народа, бољег помоћника од свога брата нећеш наћи – рече Рафајло. Он једини ту није био расположен. Преко пута њега седели су Радослав, сит и дремежив и његова Ана, горда, усправљена, као иувек слушајући разговор, јер је то и етикеција тражила од елите, а посебноод краљице. Будуће. Она је уживала већ и самим тим што старија Ана,Дандоло, није овде за столом, уживала је што њено време долази, а време старије Ане нестаје као што нестаје здравље Стефаново.
„Ено, завршили су обед, а Стефан нема снаге сам да устане. Синови га придржавају, наивни Радослав и ћудљиви и плахи Владислав. Држава ће остати на стакленим ногама. Остаће нам јака само церква ако Сави Бог да само још десетак година здравља и рада са Србима. Само церква нас може да спасе! Она је духовна, она не умире, њу нико не може да убије. Ето, зато је за државу био неопходан Немања, а за церкву, још јачи Сава. Како ћемо иначе да опстанемо између хунских Бугара и Мађара? Није западни свет лош зато што је уз папу, но је уз папу и зато што је склон да чини лош корак.“ мислио је старац и када је после ручка отишао у своју собу и пао у постељу. Из шуме се зачу звоно Методијеве церквице, умилан звон. И старац спокојно заспа.
 
* * *
 
Одиграло се тачно то што је Андреј видео. Сава је на Светој Гори све време радио, бдио над радом преводилаца и преписивача и враћао се свом читању до дубоко у ноћ, и молитвама… Растанак са Светом гором био је болан… Нарочито су се својом љубављу и нехотице исказали најстарији. Отац Макарије, сада потпуно беле браде и косе око правилног, лица и смирених покрета и гласа, донео је Сави читаво брдо дрвених крстића, а и брдашце оних које је Сава у старчевој келији био изрезао да то све раздели по Србији. Рувим из манастира Русик је једноставно био поносан. “ Ја сам га овде довео“… видело се на његовом лицу. Теостириктос са још увек бурним, темпераментним покретима. И хиландарски монах Методије, ретке браде и скоро без косе сличан по гестовима игуману Теостириктуосу, сви су осећали понос и тугу. И они све млађи од којих је неколико њих архиепископ Сава тих дана рукоположио у ђаконе и у јеромонахе… И Филарет из свог усамљеништва и молитвености је сишао на обалу. Сава је напуштао по њему најлепше место у својој прошлости, Свету гору, и ишао је у Србију, врло свестан да преузима највиши задатак дат једном човеку тог времена да сав свој народ проведе кроз море опасности на пристаниште истине и да га тако за сва времена сачува.
И море је било узбуркано. Безброј таласића као да су хтели бродић да задрже иако су га једра вукла напред. Сава је још стајао на кормилу и гледао хоризонт на коме је кеј Хиландара нестао. Крај њега су стајали бројни хиландарски монаси, које је повео да служе у Србији као будући епископи.
Крај њега су стално били и они властелини из Србије који су пренели обиље дарова Срба Сави, првом архиепископу Србије, са задатком да буду његова свечана пратња и заштита до повратка. Беху то синови војводе Марка, грдосија Стефан, око кога се расипао његов добродушан смех и његов брат Витосав, Витко, растом скоро упола нижи, али хитар и у борбама веома опасан. У основи беху то добродушни људи, али распричани, па су Сави открили и неке необично важне детаље о стању и људима у отаџбини.
– Пре него си кренуо из Никеје ми смо у Солуну наручили најлепше кочије, али не накинђурене. Довели смо најбоље коње, обезбедили смо ти најскупљу опрему, хоћемо да у Србију уђеш свечано и угледније од римских или грчких архијереја. То траже и краљ и сва влада… У ствари, ти мораш да изгледаш као власт у Церкви, како то доликује свима, као духовна власт у Церкви, а краљ у држави…
– У нашем крају живимо мирно… Али то је и због тога што наш отац увек на време открије да се сељаци спремају за побуну. Он одмах позатвара вође, и ствар смири.
– А каква то побуна, против којих?
– Сада су најжустрији опет римокатолици…
– Против богумила, против нас, против староверника?
– Ма против нас, православних. А римокатолици су опаснији, знајупуно и збуњују наше, па се наши поколебају у вери. Но ипак, ми… тебечекамо, за тебе се везујемо, и наши стари и ми млади…
Умешао се иначе ћутив и осмехнут Витко:
А и народ нам је несхватив… Презире римокатолике, а воли Ану Дандоло. Везан је душом за оно што је преостало од Византије, а презире грчку принцезу из Епира, Радослављеву Ану. Нико је не воли, згазила је Радослава… згазила, обесна и лепа…
– И то се види?
– И то се види и осећа… Зато се односи племства према Радославу хладе и кваре.
– А Владислав, да ли још увек буја?
– Па, ако се наљути на суседа пријатеља, полетеће да га истуче пре него би полетео да помогне оцу који би тад пао… Не ценимо га, иако га волимо, млад је и буран. А Радослава жалимо, али га као краља не желимо.Али, због тебе… неће, ваљда, нико ништа противу њега…
Свети Сава је забринуто размишљао:
– Две године сам одсутан, али осећам да се много шта врло битно променило. Да ли је Стефанова круна… поштована?
– Стефана Срби још не зову краљем, круну му не цене. Ко ће и чиме да попуни празнину после Немањиног, па и твог одласка, кад будеш Богу пошао. Ko ће доћи? Ko?
– Синови, децо моја, сада Србија поседује церкву, она ће да попуни све у будућности. Она ће нас да држи…
Сава се сети необичне философије Грка србског порекла, којег је пре две недеље опет нашао у Ватопеду у библиотеци. Тај философ је говорио неколицини научника и Сави. Постоји егзактно и логично мислење, то је математичко резоновање, али то је процес нижег нивоа, та мисао се ослања на чулно искуство. А најбитније размишљање онога који тражи истину није никакво резоновање, него одабирање између разних понуда, између разних концепција, које твом духу долазе као мисли са стране или из твог памтења. Оне се нашем мислиоцу, као солуције нуде, он свим бићем одабира једну од тих мисли као своју и тако је усваја као своју одлуку, као своју истину и мисао. До мисли се не иде рачунима, дедуктивним и индуктивним путем; људи не мисле математичком манипулацијом, анализом, ни другим методама. Све те методе служе да би се једна истина, једна већ донесена одлука накнадно образложила, а праве одлуке се доносе и велике истине се однекуд саме понуде да их ти одабереш и усвојиш као поклон одозго. У том изабирању учествујеш не само мозгом но свим својим бићем, а првенствено својим карактером, инстинктом и интуицијом. Праве мисли и алтернативе, криве мисли, саме дођу. Човек једино врши одабир по моралној снази и слабости својој. Он бира праву истину ако је његов карактер бољи; а многи који имају јак ум, имају слаб карактер па бирају обмане да би се некоме додворили, или добили нешто туђе, или да би се домогли славе, и пара. Зато будите опрезни при размишљањима, не дајте да се поткупите, него мислите и карактером и поштењем када вам уз једну истину буду понуђене и лажи.
Сава се одушевио једним делом те философије и то оним по коме се човек одлучује целим бићем, па трагање за истином зависи више од карактера и поштења него од разума. Но, био је сигуран да су његов отац Немања, као и он сам, и сви око њих прихватали православље и умом, и срцем, и карактером, својим поштењем и да православље и сада позива паству, свакога посебно да, целим својим бићем, свим духом, а не само умом, размишља и одлучује којој ће церкви прићи. Док су јахали ка Србији, рекао је младим Србима:
– Људи су и чедни и поводиви, истину све вештије нападају лажи. Народ који приводимо истинитој вери требало би можда и да закунемо да се ње држи, завет спаја људе пред самим Богом. Тако су се и помоћу савеза Јевреји у вери одржали иако су били нападани замамним заблудама и лажима. Завет, завет их је одржао… то јест заклетва својој вери, а клетва свакој другој. Заклетвом се везује, а клетвом одриче…
Надахнут том мишљу он битно схвати. За очување праве вере та заклетва, тај завет верника да ће њој бити веран, када је реч о Србима, јесте моћно средство у борби против јереси и против неистина које јереси замамно шире, јер Срби су, слично Јеврејима, упорни, снажни вољом, испуњавају заклетве и реч када је дају. Мислећи на заветовања Јевреја пред Богом, осетио је и колико је неопходно да вера у Србима буде јака, а и Срби у тој вери, јер ће свакако вековима римокатолички запад, а и исламски југ са мачевима у рукама и у духу наваљивати на ово тле, које је мост многих сила за освајање других страна света. Много је голијата са свих стана а један Давид. Како да Срби дају ту реч?
Тако су у исто време оба брата, архиепископ и краљ дошли до мисли да се православни србски народ обавеже својој Церкви пред Богом на верност.
Сава је наставио да размишља о обредном облику таквог заветовања.
Извинио се младићима и прешао у кола, у кочије, дар примљен у Солуну. Хитро је извадио из најважније торбе преписе Старог завета и брзо је нашао странице са стиховима које је душом упијао. Срцем је клицао. Срцем је и мислио. Свим бићем је осећао ту истину, понуђену од Бога.
Мисли су се саме ројиле. Бог је створио људе и дао им да буду самовласни и духовним узрастањем да постану мали богови по благодати, и одмах је са њима као са самосталним бићима сачинио савез, да они слушају Његове законе, а Он ће њима сваку благодат и заштиту да да. Касније су се Јевреји огрешили о своје обавезе, а последице, поремећени односи у свету, сурвавали се на народе, па се Милост Божија увек потрудила да их спасе, не као објекте, мраве, но као субјекте, мале богове. Тако је увек долазило до поновног савеза између Бога и људи. Био је то, како римско право и Крмчија кажу, двострани акт, а не наметан низ прописа. И при свим новим споразумима Јевреји су се Богу заветовали, заклињали су се да ће испуњавати Божије законе и успели да се припреме за долазак Сина Божијег, који је у трагичној фази човечанства дошао да помогне свима да остваре завете Богу. Спасиће се сви они који су карактером и целим својим бићем, а не само памећу, изабрали прави пут и њиме кренули. Тога се пута треба држати, под заклетвом како су се и њихови преци зарицали…
Обишавши хитро те истине безбројним мислима, Сава настави да чита Пету књигу Мојсејеву и Другу које је знао скоро напамет. Пребирао је реченице са неизмерном радошћу…
Завет Богу ће одржати Србе у православној вери и када њу буду Латини и други нападали, а нападаће је док трају јереси, јер ће њих бити до краја света и века.
Сава је био изненађен степеном свести са којим је народ дочекао њега као архиепископа. Не само стога што је тог народа и на граници било неочекивано много, но највише због тога што су сви деловали веома свечано. Многима је тад постало јасно колико је Србији важно да има своју сопствену церкву и колико му је грчка раније изгледала као наметнута, а папска као непријатељска. Сада имајући своју церкву и чекајући свога светитеља-монаха којег је срцем грлио, народ је озбиљно и достојанствено прослављао потврду своје снаге, осећао се сигурним, својим. Тада су свом Сави по неком реду прилазили највиши главари, а најпре два Стефанова сина да првом архиепископу Србије пољубе руку која их је благосиљала.
Брига за трен проже Саву кад је грлио синовце:
– А ваш отац? Зар је толико болестан?
– Beoмa, BeOмa…
Заокруживши светитеља, властела, војска и народ са песмама су се кретали споро и звона су их и усклици чекали дуж друмова… па ипак су Сава и два краљевића имали прилике да успут тихо поразговарају. Стриц их је брижно мотрио. Радослав је деловао помпезно у својој накићености, али и крхко у својој префињености и нежности, а његов брат Владислав је врио од младости и једва је обуздавао себе.
– А сада, децо, јесте ли ви и други добро?
– И нисмо, оче одједном одсече Владислав и крупне очи на младом округлом лицу синуше од љутине.
– А шта то коме овде недостаје? упита и побледе Радослав, а плаве,такође крупне, очи тог човека се испунише болом.
Владислав мамузну коња и затеже узде да не пожури, животиња поскочи.
– Нити је добро у двору, нити око њега… Једва сам чекао, стриче да дођеш. Наша се маћеха опет решила да нас попапи, она себе и нас тиме мучи. На дну душе још не зна тачно шта хоће, али за то време чете њених фратара преплављују србске земље. Добро је, отац нам се није попапио, али је болестан, нема снаге да заустави ову жену, а моју је мајку умео да истера. Мој брат, овај што јаше до тебе, будући краљ Србије, не уме нисад нити ће икада умети својој Ани да каже не… Не умеш, брате, па то ти је!
– Синови! Па зар ме овако вас двојица дочекујете? са болом Сава упита.
А Радослав узвикну:
– Владислав још није сазрео, а мени већ завиди на владавини. Јер јавећ једним делом краљујем и владам…
Сава осети потребу да се насмеје:
– Краљујеш и владаш или обављаш дужности?
– Владам! Уместо краља! Ја сам краљев најстарији син! Ја сам и нешто више од тога!
– Нешто више? Шта? Унук Немањин?
– Нешто више и од тога! Ја сам потомак ромејских царева и највиших династија на свету, династије Ангела и Дуке Ватац.
– Ниједан твој предак није био лепши, бољи, светији, од Стефана Немање, светога Симеона, мог оца, твог деде рече свети Сава очајно. Био је потиштен, несрећан.
Владислав пресече:
– Засенила га је његова жена, он је слабић, ето ти… Зар ће Срби таквог престолонаследника да почасте круном? А имамо у једном двору две Ане. Катастрофа! Једна је сујетна, друга има идеје да нас приведе папи. Ова друга бар као и сав народ са страхопоштовањем осећа величину Немање.
Сва поворка се тако растегла да је њен први део са пуно застава, музике и хорова већ изашао из шуме и угледао Рас, а други је још кроз густу шуму пролазио. У средини је Сава са братићима јахао испред много монаха и племића. Његови пријатељи, старци Рафајло и отац Методије, били су спокојни и срећни, Србија је настављала да расте.
У двору је свако био узбуђен и радостан, осим Ане, старије, која је била напета и застрашена: осећала је да ће тек сада да сагледа своју стварну ситуацију, и личну и верску. Синоћ је са својим прелатом, оцем и душебрижником Силвестром, водила разговор.
Седећи миран и хладнокрван прелат је помно слушао Анин шапат:
– Сутра он долази, а ја уопште не знам какав је то човек, да ли ће данас мрзи и гони, или обузда и преваспитава, не знам, а не могу ни од другихда сазнам; сви се расплину кад о њему говоре… Ја ћу, оче, да те замолим даме ослободиш обавезе коју сам дала… да ћу породицу, двор и Србију Ватикану да привучем више но твоји мисионари… Не знам Саву…
Није јој одговорио, опет је само климао главом. Најзад рече:
– Воле га сви. Ја не знам ни њега, ни овај народ.
А на дан доласка, изјутра, сви су у двору свечано одевени чекали да гласоноше јаве, па и они су превише рано дојахавали и викали како су „они“ ту.
Када се поворка појавила из шуме, народ који је дошао из Раса и околине поче да кличе.. и они из двора сви изађоше…
Сава заустави коња кад виде град, па га широким покретима и гласно благослови. Беше то мали без бедема градић у вртовима и зеленилу.
А бели двор нешто више лево од главног друма беше двоспратан. На степеницама зграде стајала је краљева породица са дворјанима. Са обе стране пута беху поређани гардисти, а испред капије се тискао народ, одасвуд.
Оба Савина синовца беху сјахала и прихватише дизгине његовог коња. На приличној удаљености од степеница Сава сиђе са коња и држећи крст у десној руци њиме благослови двор, па потом све уокруг распеване масе. Насмешених и срећних очију, хитро је размотрио краљевску породицу на степеништу и видео да ту његовог брата нема. Схватио је да је она жена у средини, црномањаста и енергична, свакако Ана Дандоло, а да је она виткија и млађа, са њене десне стране, принцеза Ана, ћерка епирског деспота Теодора, унука византијског цара, из династије Комнена Дука Ангела. Десно од Ане Дандоло налазила се мала бела и прелепа дрвена колевка у којој је био недавно рођени Урош. Поред и иза те две младе жене стајали су други чланови краљевске породице.
Пењући се ка њима Сава је у лику Ане Дандоло испитивао њену душу. Схвати да је Ана добра као човек, да је упорна и живахна и пренапрегнута. И погледаше се, када се приближио, у очи. Ана се нагло опусти пред топлином његових племенитих очију. У њој је нестао сваки страх. Она се одједном, као и сви, осећала срећном што је свети Сава ту. И осети потребу да се њему сасвим приближи, као оцу, пријатељу, исповеднику. Страх који је од средине у њој постојао, сасвим нестаде. Била је међу својима. Ана осети стид што се до тада стално осећала страном и што је хтела да ту средину негде ван себе одвуче. За то време Сава се изгрлио и изљубио са својима, али је прво благословио новорођеног Уроша. Све је то трајало кратко, па Саву поведоше ка соби његовог брата. Стефан је у њој, на постељи као на одру, лежао болан и укочен. Мало даље, десно, крај прозора стајали су отац Атанасије и дворски видар. Сава похита брату, саже се, загрли га, изљуби…. обојица су плакали од среће и од јада. Нагрнуше неки властелини, краљица им оштрим покретом руке нареди да изађу, али тада се иза тих људи појави и Ана епирска, Радосављева. Запањена осети ту наредбу рукама као да се и на њу односи, па порумене у лицу, исправи се, окрете и изађе. Ана краљица је и не примети, окрете се ка постељи…
– Мили мој, Стефане, срећо наша тепао је Сава брату. Бићеш опет здрав као пре… Сео је на принесену столицу и узео брата за руку, а Стефан, румена лица од јада или ватре, узбуђен, једва је изговорио:
– То је мој крај… Па нека буде… такав крај…
– Нећеш ти умрети као краљ, него као монах…
– О, када бих то од Бога измолио… Овде се све љуља, само што се сва краљевина не сруши… Али, сада ћемо се ослонити на церкву, донео си је и дошао си у последњи час.
Сава устаде, десно крај њега већ се налазио Андреј. Стајао је са молитвеником у руци, баш као што је увек стајао када су се заједно молили.
– Господе, зар мислиш, оче Андреје, одмах да се помолимо? Пре захвалне молитве Богу после пута?
Оседели Андреј спокојно климну главом.
Сава крену ка Атанасију. Дуго су се држали загрљени. онда се архиепископ опет окрете краљу. Стави епитрахиљ око врата па омофор. У соби су се налазили само краљица, Атанасије, Андреј, Владислав и Радослав, коме Ана шапну:
– Доведи своју жену… да се не осећа одстрањеном.
Малко зачуђено, Радослав отвори врата и ту одмах виде своју Ану. Не примећујући да је увређена, узе је за руку и уведе. Из суседног оделења, огромне трпезарије, допирала је бука гласова властеле која је, као и раније, ту чекала да уђе и са непокретним краљем службено поразговара стојећи око његове постеље.
Кроз ту масу велможа Рафајло се одвоји и уђе у спаваћу собу крчећи пут слуги који је доносио запаљену кадионицу с тамјаном. У том тренутку су Стефана покушали да придигну да седне, али само што су га рукама Андреј и Ана обухватили, Стефан зајеча од бола. Сава замоли да се обоје склоне, и поче звонким појањем са песмом, са молитвом. Ана је укочена од страха стојала са друге стране постеље која је била одвојена од зида. Са кадионицом у десној, а крстом у левој руци, висок и прав, Сава подиже очи ка небу и са топлином у гласу поче да моли Бога да болеснику врати здравље, опрости му грехове и ослободи га болести и да га благослови да и даље живи и ради као прави слуга Божији. Напамет је изустио и прописане церквене молитве и тада се појавише први знаци чуда. Стефан се телом помаче, па и сам зачуђен што нема бола, учини прве даље опрезне покрете да се подигне, Ана дрхтећи прискочи и подухвати мужа, и Андреј прискочи, узе Стефана за руку, али се овај очито својом снагом и кривећи лице, али не од бола но од радости, сасвим придиже у седећи став, и од узбуђења поче да дрхти. Оба његова сина припијена уза зид, нису веровала ономе што су гледали. Рафајло је стискао зубе и песнице, млађа Ана се следила, Атанасије се спокојно крстио. А Стефан је полако устајао, радостан, гледајући час Саву, час друге око себе.
– Да зовемо.. да зовемо остале, да виде… муцао је Владислав.
– Не рече Стефан, него ћемо ми к њима, сви у трпезарију… Свети Сава је кадио болесника, па све присутне, а онда све око себе, све што је близу и далеко, благословио је Бога и сав свет Божији.
Стефану помогоше да се одене. Рафајло први изађе, узалудно се трудећи да сакрије узбуђење од чуда, али се то по изразу његовог лица видело, а оно је зрачило победнички.
Изашао је потом Стефан. Тишину која је за трен настала, преломи море усклика и пљесак… Ишао је изнемогао од дугих патњи. И није се ослањао ни на Саву ни на Радослава.
Дојурили су сви у двору, и послуга и кувари и стража, а потом је галама народа у дворишту и испред капије открила да је вест о Стефановом оздрављењу, а Савином чуду и напоље продрла. Почело је кликтање када се чуло да је Стефанова Ана наредила да се за народ отворе бурад вина. Ана Дандоло је хитно одјурила да слугама изда још неке наредбе, када у ходнику наиђе на другу Ану која застаде и шапатом засикта:
– Како си смела да и мене истераш заједно са властелинима?
– Ох, не, не, ја те нисам ни видела; напротив, ја сам твог мужа молила да те позове…
– Ти си сад краљица… ја ћу бити сутра…
– У реду, тада ми се освети, али сада не седај међу мужеве, тамо бисмо им само сметале.
Недоумица у очима Гркиње се брзо заврши. Одустала је, окренула се и пошла ка својим одајама. Ана Дандоло промени смер, оде у своје одаје, па у своју собу за мање пријеме и приђе икони. И заплака се.
– Много сам се била огрешила о Саву… Он је отац… какав ниједан родитељ није… он је свети човек, зато су Срби… такви… Он је лек, млеко…
У огромној трпезарији се и после гозбе сачувао мир, колико је то било могуће, јер су сви напето слушали Саву. А он је говорио:
– Бог је свакога од нас сместио у време и средину која ће га окружавати и којој ће свако од нас значити неку вредност, помоћ, украс. Бити,постојати, значи понети део послова које је Бог дао човеку и његовој заједници, браку, народу, држави. Ово време намеће нарочито одговорне задатке.
Свет се, наиме, мења, деле се и цепају и умиру старе и рађају нове царевине, шире се или смањују вере и води се рат многих против једине праве свете христијанске Церкве, православне. Свако од нас у том рату који ће трајати до краја историје има свој удео и свој део посла и свој значај. Стефан Немања је направио државу која треба да помогне православној Церкви да овај народ исправним путем води ка Богу. А Стефан Немањић, и ми сви са њим, прихватамо се посла да ту државу и Церкву још више подигнемо. Ми смо успели чак и да добијемо самосталност церкве. И то захтева да је прихватимо и ојачамо, јер је она најсветија заједница Бога и људи. Она је заједница неба и земље, душе и тела, и свако од нас према њој мора да гаји обавезе, а баш на церкву нашу и на државу, и на наш народ, биће много напада. Ми смо на опасном месту и морамо да се правилно боримо да бисмо опстали. Само један пут и успон ка Богу је добар, а све друго је суноврат.
Ко данас нађе прави пут, повешће и своје потомство са собом и за собом Богу. Ко данас грешком буде отишао у неку јерес, мораће много да лута док не буде примљен од Бога, заједно са потомцима који га следе.
Ми смо добили нашу церкву и ја вас позивам да је чувамо као највећу драгоценост; човек може без породице и без државе, у неповољним временима, али без праве вере не би смео да буде ни за трен. Отворите очи да бисте распознали истину о вери и о јересима. Церква је небо отворено свима, па и нама Сербијанима.
И ја, и други монаси са мном сутра идемо за Студеницу, да у ономе манастиру одамо захвалност Богу, Светој Тројици. А потом одлазимо у манастир Жичу, јер ће он бити седиште архиепископије. Тамо ћемо се припремити за сабор, најважнији сабор Срба за сва времена… Пре Сабора у Жичи хиротонисаћемо у Студеници десет епископа… и многе добре душе ћемо увести у ред свештеника и ђакона, а и монаха, јеромонаха, игумана, и у друге чинове рукоположења… Све ћемо, како ко буде посвећен, послати да широм Србије народ припреме да најугледнији оци и властелини дођу на главни церквени и народни Сабор у Жичу. А у Жичи најпре ћемо Стефана, који је од папе добио краљевску круну, да освештамо чином крунисања, помазаћемо светим миром краља и круну његову…
Опет се зачуше пљесак и клицање.
– А следећи дан ћу да обавим најглавнији посао мог живота да поучавам. Поново ћу присутнима да објасним истину православно-католичанске вере, а Срби домаћини, кнезови и властела ће се изјаснити да ли је прихватају или не. И то ћу ја три пута да прочитам символ вере и пуну суштину апостолске Церкве, па догмате и одлуке светих отаца Васеленских сабора. У ствари, свима вама објаснићу православну веру и питаћу све вас на том сабору да ли ту, православну веру прихватате, а ви ћете се гласно изјаснити ако је прихватате. Понављам: три пута ћу да вам објасним истине наше вере, три пута ћу да вам прочитам праве основе наше вере и три пута ћу да вас питам да ли ту веру примате. Ко је прихвата, изговориће то јасно и гласно одмах. Потом позваћу вас и да баците клетву на јереси и јеретике, а ви ћете анатемисати такође три пута. После тога, сви ви, који сте се тако изјаснили, приступићете да се причестите и на тај начин ћете Крвљу Јагњета Божијег Исуса запечатити своје заветовање Светој Тројици, Богу Јединоме и Триипостасноме. Тако ће и деца ваша са малих ногу примати печат Крви Господње на уснама и у срцима својим. Тај Путир Причести је Ковчег Завета Новог Израила. Тај најсветији сасуд носе ђакони и попови православни до Христовог Другог доласка у слави.
Бог је изабрао Јевреје као најотпорнији народ тог доба да кроз миленијуме многобожја пронесе човечанству исправну веру у Једнога Бога. Грцима је било дато да ту веру прихвате, и распростру, а православним народима да је пронесу кроз свет и сачувају је од јереси.
Ја верујем да је и нама Србима дао мисију да ту једину праву веру примимо и сачувамо кроз страшна времена која доносе старе и нове јереси и убојите јеретике. Ми се Срби данас питамо хоћемо ли примити веру апостола изражену кроз Свето писмо и Свето предање. А Свето Писмо је поникло из Светог Предања.
Завет са Богом јесте уговор, споразум, светиња коју прихвата свако од нас посебно и сви заједно као народ. Стога само они који прихватају православну веру, нека то гласно и изјаве, нека прокуну јереси и јеретике и нека приступе причести, а они који се још нису одлучили којој ће вери прићи, нека остану и после сабора да бисмо им још видније показали прави пут ка Богу. Србски народ на овом сабору заиста постаје заветни народ Бога Живога. Нека нас Бог благослови и да у нашој мисији очувамо једину истиниту веру и церкву.
– Амин… одјекну из груди Срба.
Наста огромно узбуђење. Догађај је био велик, али су га одмах сви потпуно схватили. Највиша властела угледници, кнезови, друге вође и војсковође знали су да се приближава то најзначајније збивање. Поче духовна припрема за тај догађај, за Сабор на коме ће се заветом сви Срби везати за Бога, веру и Церкву. Они опредељени за православље су зрачили на оне који још нису донели одлуку којој ће церкви припасти. Они који су већ припали другим верским струјама загазише у напето размишљање. Када је све1~и Сава отишао у Студеницу, па затим у Жичу, ти манастири су постали места где се народ свакодневно све више сакупљао и веру у себе усађивао.
Пре но се састанак владе завршио, Стефан се са несрећним изразом лица обрати свима:
– Ви ме још увек оптужујете због круне и Ане. А ја сам само урадио оно што сам знао да је најбоље за све вас…
Небојша Анђелић, који је, привидно хладан, све време ћутао, рече:
– Ето, твој брат је нашао много бољи пут. Ми те нисмо ни осудили, ни одбацили, напротив, ту смо уз тебе, али… Савин пут је бољи од твог. Он се папи ни за шта није обратио…
– Ипак јавићу писмима свим патријарсима православним па и неправославном папи да смо постали самостална церква… рече Сава.
Иако је трпеза била препуна јела и пића, за све време је тај скуп највећих властелина и војвода, та влада Србије, била обузета радосним разговором, још нико није хтео са гозбом да се почне. Било је то крајње неуобичајено.
Рафајло упита Саву где ће бити седишта епископија.
Једна ће бити на самој граници са Босном, једна у Стону, у Хуму,једнау Зети,на Превлаци,.. тамо где ће притисак јереси на нас бити најопаснији, за сада око осам. А седиште архиепископије биће у Жичи.
Небојша уморно рече:
– Добио сам неке лоше вести… Мађарски краљ се веома нерасположен вратио са неуспелог новог крсташког рата. А увређен и уз то љут што је Стефан постао краљ, намерава да против нас зарати. Тако је и та круна коју је папа ставио на Стефана била недовољна да нас сачува… А зар бисмо могли да се одупремо том ратничком народу овако несложни?
Стефан се намршти и потруди да изгледа мирно. Небојша настави:
– Можда бисмо га и победили…
Сви су погледали Саву. Он је знао да ће и ту беду сам да отклони. И насмеши се.
И свима би топлије око срца. Стефан одахну. Радослав пак помисли како ће најзад доживети рат у коме ће он бити војсковођа.
Међутим, Србија се спремала за другу врсту рата, одбранбеног, духовног, а то су, негде ипак испод свести, осећали бројни учесници и следбеници Немањини, са његовим сином светим Савом.
Сабор су заказали за Спасовдан. У Студеници где је миро на гроб^ светог Симеона када се Сава вратио издашније потекло, па у Жичи и на двору у Расу, све се више развијала припрема за Сабор. Било је то радовање и осећање целине, заокружености новог доба. У том осећању да су себе нашли разведриле су се душе свима. И раније је по селима и варошицама Србије народ волео да пева, а сада из дворишта и кућица, из вајата и вртова, одјекивало је певање или певушење. Чинило ти се да је сваки други трећи певао и то из чистог и радосног срца, себе ради, а и других ради, такмичило се грлом. А тек на свечаностима када су гласове грла пратили звуци труба, свирала, тамбура, гусала, бубњева и других инструмената! Ето, такав певачки и свирачки нагон се у то време пред сабор разигравао, пунио снагом, китио атмосферу. И идући улицом чуо би ужара како из свог дворишта пева једну, а обућара у следећем дворишту или дућану довршава другу песму…
Али пре него се припрема за сабор сасвим развила, Рас доби вест да је мађарски краљ решио да крене на Стефана са војском коју је већ почео да скупља. Стефан је ту новост пренео Сави, а архиепископ се примио сам н тог државничког посла, те је већ сутрадан, са најмањом пратњом, по неподносивој врућини, кренуо у сусрет мађарском краљу. Друм је био празан, а пролазио је кроз спарушене пределе покривене пожутелом травом и лишћем. Предели северно од Дунава беху захваћени сушом. Архиепископ је због коња и пратилаца застајао поред још непресахлих бунара и скромних потока.
Летња резиденција краља Андреја беше одвојена од насеља, пуста равница тада није деловала пријатно, шума у близини беше клонула, лишће врело, птице неме… А Сава би примљен са поштовањем и изненађењем. И доби посебан летњиковац недалеко од дворца. Разговор са краљем, средовечним човеком раздрљене кошуље и голих руку и леног говора, текао Је тромо и без успеха. Због тога прекинуше разговоре за увече и Сава крену, а у предсобљу га је чекао пратилац монах Јанко, грдосија од човека, знојав и наизглед поспан. Без речи ступише на врело тле. Сава забринуто рече:
Узалуд смо долазили, сине Јанко. Учтив је, али упоран тај Андреј. Мало потом зачу се узвик иза њихових леђа. Млади паж краља Андреја је покушавао да их трчећи стигне. Косе очи младића зној је пекао:
– Оче, краљ се извинио… није те питао… да ли би нешто посебно желео. Сава се намршти:
– Ништа ми, сине, не треба… можда… можда би једино пријало мало леда мојим људима.
Угласте обрве младића се подигоше, па и руке му се раширише:
– Од тога смо страховали, преосвештени! Ми смо тебе и краља данас послужили са последњим мрвама леда из наше ледаре!
– Немате леда! рече Сава а очи му веселије засјаше. А питај ти сада краља да ли би он хтео да Бога замолим за кишу, за мало леда, за престанак овог јада?
И Сави одмах би жао што је то рекао, горак због неуспеха. Али, то кратко потраја, јер младић пред њим се запрепасти, па се окрете и потрча двору. Два србска монаха се окретоше ка истоку, Сава диже руке у вис:
– Господе Исусе Христе, надо моја и уточиште и избавитељу, нека се данас ови људи који нас нападају, науче на нама! Не остави нас, Господе Боже мој! Молитвама матере Твоје, Приснодеве и Светог Угодника Твог Симеона, учини добра ради њих и сада чудо, нека га угледају они који нас мрзе и нека се постиде и нека измене своје нападачке душе…
Уздигнутих руку није видео да су из хлада дрвећа око мале виле изашли војници и да су изашли краљ и два његова великаша, и да Андреј жури ка њему и да је већ чуо гласне Савине речи:
– Као што си некада пророка послушао огњем, подај сада небески град са обиљем кише нама, слугама твојим и доброј а жедној земљи…
Краљ и придошли ратници са страхом су слушали Саву коме су руке биле жудно упрте ка небу и скоро нико није погледао ка чистом хоризонту. Али, поглед једног војника сасвим случајно додирну видик и он викну:
– Облаци! Господе Боже, облаци! и његов се глас изгуби кроз усклике других:
– Облаци, облаци, Господе Боже!
Сви погледаше према хоризонту. Тамо са истока, одакле никада кише нису долазиле, вила су се два три црна облачића, мала и једва приметна, али све више видива и све већа… Краљ је разрогачено и укочено гледао како облаци расту и како Сава чини велико метаније, додирујући челом тле.
Из двора су излетели и краљица и дворјани и друге жене са децом. Неизмерно изненађење свих поче да прераста у усхићење, у неку врсту пријатног ужаса. Убрзо се све небо прекри облацима. И муње пресекоше ваздух и громови потресоше земљу и људске душе.
И поче киша. Снажна, јака, па се нагло смири, па затим опет поче, али овога пута са градом који је скакутао и котрљао се по земљи. И она зачас побеле од леда, крупног и ситног, људи једва успеше да се склоне гледајући из летњег, Савиног дворца тај тепих од леда који ће моћи лопатама да се скупља и да се њиме опет напуне ледаре дубоко под земљом.
Ипак, двојица се нису склонили: Сава, срећан, смирен, и краљ Андреј који је пред Савом дрхтао од узбуђења и страха:
– Хвала ти, оче! Хвала не на води и леду, не на том поклону, но на поуци коју ми даде, у обести мојој! Опрости ми, оче! Слободно се врати твојој држави и реци брату Стефану да га заиста више никада нећу напасти.
Док је то говорио, киша је још падала…
А тада стаде… Облаци су некуд одлазили.
У свежем ваздуху појави се радосно јато птица.
И у Србији, коју суша није била захватила, све је било радосно, канда нико није ни бринуо како ће се ствар са Мађарима завршити. Док су свечане кочије прилазиле Расу само је један обесни коњаник јурио ка њима, и то сасвим случајно. А онда се, видећи ко је у њима, окренуо и у галопу одјурио ка двору.
Стефан је изашао брата да дочека. Био је сигуран да је Сава и у тој мисији успео, Са два мала храма у близини одјекнуше звона на начин који је најављивао радосну вест. Рас букну радостан. Тек увече кад гости одоше, Рас се смири. И ноћ је била прелепа, за софром није било других гостију, чак су се и Рафајло и Радослав и његова Ана повукли. Ана Дандоло је седела са леве а њен муж са десне стране јединог госта, Саве, који је уморан, за челом стола врло мало и скромно јео. Стефан, презадовољан, отиснуо се у неке мисли пријатне, смешкао се и ћутао. Ана је пак деловала замишљено. Из даљине чули су се гласови људи, и смех неке младежи, песма, па наста тишина. Ана је подигла своју малу шаку и дирнула Савину руку, погледала га је у очи и сасвим тихо му рекла:
– Опрости… оче… за све… Сава схвати, осмехну се, топло, и праштајући.
Наредних дана Сава је опет преузео и организовао завршне радове у Жичи, својој архиепископији, мада је време проводио и у Студеници.
Тада је манастир Студеница постао духовно средиште Срба у коме су се скупљали људи свих сталежа, а посебно свештеници, ђакони и они који су кроз ранији рад били припремљени да се свештеничких чинова приме. Било је ту и много младих људи, који су страсно пришли хришћанству, али ће остати у својим породицама као мирјани да своју веру шире. У Студеницу и у Жичу, кад је он био тамо, хрлили су племићи и најобичнији народ јер је свети Сава даноноћно, а нарочито на литургијама, посвећујући нове ђаконе, јереје и друге достојнике, држао потресне проповеди, усађивао нова знања, утврђивао стара и пунио срца пламеном вере.
– Идите и сејте веру Исуса Христа, једину истиниту. Она извире из Откривења Божијег, а и из онога што су наши свети апостоли стекли небеским путевима, они су извор вере… Схватите да тајне које носи вера и открива их онима који су достојни, јесу драгоценије од свих других знања.Уносите истину у србски народ и не дајте другим сектама да Србима утисну неистине. На вама, на нама, на свим Србима данас лежи одговорност хоће ли наши потомци припасти истини или јереси. Ако буду носили истиниту веру, потомци ће нам бити бољи, ако унесу и проповедају заблуде и неистине, мењаће се ка злу природа наших потомака. А за то ћемо и ми бити криви. Учите Свето писмо, и Стари и Нови завет, понирите у поруке светих отаца хришћанских и преносите то народу Србије. Ако одавде Истина тече ка небу, доброта ће и правда са неба тећи на нас. Знате ли оне стихове из Псалма 84, стих 11: „Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се. Истина ће никнути из земље, а правда ће са неба проникнути.“ Ако бих све моје жеље свео у једну, она би гласила: боримо се за истину и боримо се против и најмање јереси. Страшнија је лажна реч од епидемије, ужасније је унети отров у душу, него отров у тело; боље је тело да умре него душа.. У речима Символа Вере се свела истина коју су свети оци хришћански хиљаду година бранили и чистили од неистина, али су римокатолици и у ту истину додали једну неистиниту реч. Високи духовници знају боље од осталихда су римокатолици том једном неистином пореметили истину тако страшно да су је ранили и од те озледе они ће све више посртати. Исус Христос не тражи од нас да са стрелама и мачем водимо рат противу јереси. Не, о неће водити рат против нас, ми ћемо се склањати од њих и држаћемо се само Старог и Новог завета и Предања светих отаца. Оно што говоре други људи, па и папе, нема ту снагу, ни ту чистоту, а ви, будући свештеници, ђакони,имате најпре ту дужност истину да уносите у све људске душе, истину,истину…
И свео је свој одмор на најмању меру, спавао је врло мало, често за столом испод иконе у својој келији, али је био у непрекидној молитви, и имао посебне духовне додире са својим родитељем, светим Симеоном. Када је био најистрошенији или нападан неком сумњом, осетио би присуство оца или би се пред њим засијала појава светог Симеона. Он је са оцем разговарао. У време припреме за сабор, устрептано је сачекао да му се отац јави.
– Осећам потребу да разговарамо, а већ слутиш шта мислим о томе што ме мучи. Смем ли ја да народ који има право да бира веру, заклињем да верује у моју?
– Правилније је питање: смеш ли да људе закунеш да остану при вери пошто су је прихватили… А ја ти одговарам. Онај ко приступи вери, приступа и Церкви, онај ко приступа Церкви, може и да се заветује да то ради чиста срца и да ће тој Церкви бити веран. Онда и Церква, заједница неба и земље може на њега да рачуна, али Церква зна унапред ко је какав. Стога заветовање сматрам корисним ако се даје за праву ствар, она јача заветованог да буде веран нашој Церкви. А нашој Церкви ће временом бити све теже и теже. Грех је изневерити заклетву и праву ствар. ослушкивао је светог Симеона у молитви.
У Студеници су све време били и Грк Исаија и сви они врсни монаси које је Сава изабрао да буду епископи. И они су помно гутали сваку Савину реч, то семе које ће они даље сејати. Они ће бити хиротонисани пре сабора у Жичи. Све млађе је по рукоположењу одмах слао у народ да га припреме за сабор. Исаија се није мешао у ту радену атмосферу, осим својим молитвама, а сав је зрачио подстицањем, и дизао дух у манастиру.
Забринут је био отац Атанасије, који је залуд доносио чајеве и траве Сави.
– Нећеш издржати, оче… Видим ти по лицу да те прате они мали болови…
– Ох, када би ме они велики захватили, не бих могао сабор да одржим…
Атанасије је говорио Стефану и осталима најближим, како Сава често пати од подносивих болова у стомаку, али је до сада три пута имао и тако жестоке нападе болова да му ништа од лекова није помогло, по месец дана је непокретан лежао.
– Сава је толико њих излечио, па излечиће и себе рече неко.
– Још нисам чуо да је иједан исцелитељ чудотворац себе чудом излечио. Саву би у таквом случају могао да излечи само неки други духовник којег би Бог услишио, а таквога овде нема! говорили су монаси између себе.
У манастирима је осим литургије, која је била круна богослужења, било дневно још седам служби којима су монаси, кадгод су могли, присуствовали. Сава је предводио сваку литургију и на многа друга служења би дошао, а увек и свуда је проповедао младим монасима основна упутства за самостални рад… и семе које ће по Србији сејати. Припремао је народ за сабор, а свештене људе за вође тог народа. И није више стигао ни да се сети манастирског мира и самоће у којој је био окружен свим светом много више но сад, када је усред света тако сам.
Рафајло је стално био у Студеници, Стефан често, Ана ређе. Она је запањено посматрала тај свесрдни и честити народ који се радовао и узбуђивао догађајима и био толико привржен светитељу Сави. Тај народ се радовао и другима и када би њу видео, али је још увек њеног мужа ословљавао са господару, ретко ко краљу. Народ је испрва са симпатијама гледао и Радослава и дивио се лепоти његове Ане, али је њу потом презирао. Сава је све њих свакодневним проповедима учио, а нарочито монахе и младе свештенике:
– И кад будете протопопе, и кад одете у народ као јереји или ђакони, реците свакоме да је молитва у ствари отварање врата ка Богу, али да би човек дошао до Бога треба му дуг пут да се опере од грехова. А да се опере може само ако се покаје, али да се покаје треба најпре да осети да је згрешио, треба да сазна да је грешник. Ту је опасност јер ће он сам себе да лаже… Трагање за истином јесте стална људска брига. Иде време када ће људи једни другима памет да замрачују лажима… али је ужасно и то што ће слагани желети да буду лагани само да би оправдали и сакрили своје грехе сами пред собом. Такви људи воле лаж, они сами себе убијају или задржавају на своме путу ка Богу који их чека. Веће зло од лагања других је лагање себе.
Ви који ћете бити свештеници, проте, јереји до краја живота, захвалите Богу на томе што вам је дао мантије и стално имајте на уму да сте за своје овце ви као пастири најпре одговорни. Најлепшу и најсветију дужност имате, Бога да славите. А ако каткад не будете имали снаге и надахнућа за то, молите Бога да вам да да постанете свесни лепоте живота и мудрости којом је свет саздан и доброте са којом нас Бог ствара и кити. Свака је појава на свету нешто тако посебно, лепо и непоновиво да вас мисао на то опија, односно отрезнује и ви из тога јачате у вери и осећању да Бога треба славити. Свака је травка непоновива краљица, свака латица цвета лепша и богатија од најскупље вазе коју је човек направио, сваки је човек личност која се никада не може да понови а ви сте преузели дужност да те све људе спојите у церкву тако да ниједна не пропадне, да се ниједна појава не слије у другу, да ниједна не прогута другу. Напротив, позвани сте да свет спојите у јединство, и да сви који су у том јединству још више продубе своју посебност и непоновивост. Вас ће зли људи гонити, али издржите… и објасните народу и сваком појединцу да је Бог створио човека савршеног и дао му могућност да себе још више и богатије усавршава. Учите свакога да је сваки дан и сваки час проведен у кратком животу на земљи веома скуп, нека га људи не проводе узалуд. Хиљаде ангела и духовних бића свакоме човеку невидиво помажу, будите им захвални и помажите им молитвама. Обраћајте се светитељима. Господе Боже, ви, будући свештеници, Бог вам је дао дивну драгоценост да се молите за људе и да њих учите молитвама…. па ви сте добили најчасније послове на свим световима… молите се за паству и научите је да се она моли да јој Бог да дар молитве. Оне нису потребне Богу. Оне су потребне човеку да би се молитвом отворили према Богу Оцу, а ономе ко се отвори према Богу, Бог ће духовна добра у њега одмах послати. Начините од свих Срба и од будућих Србијана најлепши и најтоплији молитвени народ… Учите га љубави. Живот у љубави је славље… А љубав Божија је несебична.
У проповедима светог Саве било је неизрециве доброте и топлине која је слушаоцима била духовна храна, лек, пријатељска, очинска рука. Напајале су их његове речи оном љубављу које никад никоме није било довољно.
Занимиво је што је и као архиепископ, са сваким разговарао као са дететом. Он је мазио све око себе јер је у свему и у свима видео Божије дело које је волео, и које треба чувати. А често је међу ученицима уочавао оне који су због неког свог разлога скривено патили и такве је лечио, и месецима, враћао их себи самима здраве. Чудно је деловало то што га се нико од млађих није плашио, а сви су хрлили к њему. Чак је онима које је требало подржати, а нису били ту, често писао писма пуна савета и храбрења. Самртници су га нагонски тражили, а он би тада сваки посао остављао да би помогао ономе који са света одлази. И исповест здравих је срдачно прихватао тако да су му се верници до последњег греха откривали.
Једном је Стефан дојахао нарочито нерасположен пре своје пратње из Жиче у Студеницу, која се налази на пола пута до Раса. Чекао је у гостинској соби, а Иринеј, ваљда најмршавији монах, који је одлично говорио неколико страних језика, веома брижни преводилац, рече:
– Остани, господине, ту га сачекај, твој брат сада крштава неке бивше богумиле… ја ћу да га доведем пре него га одведу некуд. Питаш шта он ради, па проповеда, служи литургије, исповеда људе, зида манастире, ничу и неке мање капеле, обилази свако место, чита Србима молитве, посећује села која су се одметнула од нас, води византијске мајсторе да занате из Грчке усаде код нас, теби помаже. Ни мени није јасно како је он од ћутивог монаха Истока постао и монах западног типа, који се предаје делању и жртви… Како је спојио оба типа монаштва у себи? А сви га желе, траже. Зову га села да благосиља да их више не туче град нити нападају звери. Има мало села која свети Сава већ није заштитио својим благословом… Само,докле он то може да издржи? Монасима је такав монах јединит… таквих више нема…
– Па ипак у једном мом послу није успео, оче Иринеје. Сликар, иконописац је на зиду насликао као фреску мене, али није и моју Ану. Молио сам Саву да га убеди. И Сава је молио иконописца, али овај је одбио. Неће да наслика на зиду храма римокатоликињу ни по коју цену… А Сава је клонуо, оставио га да слику заврши без Ане… А мени је објаснио: не можеш једнога уметника силом да натераш да слика нешто што не жели, то је као кад силом тераш некога да пева. Ето, отац Сава, мој брат, ипак не може све… Но, ја сам се сад само нашалио..
– Он може, али неће да приморава људе на нешто што они не желе.
Најзад су радови у Жичи били скоро сасвим приведени крају, величанствени манастир је био спреман за освећење, па је једнога дана свети Сава са скоро свим монасима које није послао на посао у градове и села, прешао у то своје архиепископско седиште. А тамо је наставио да обавља најдрагоценији посао. Свакога дана на литургији громко је проповедао истине хришћанства, довршио је хиротонисање још двојице владика, сада их је укупно било десет. Нови рукоположени свештеници и владике држали би прве проповеди пред паством жудном да сазна истине.
Свакодневица је постала величанствена и света. Приближавао се Спасовдан, један од највиших празника када ће се на сабору догодити оно што је Сава сматрао својим најзначајнијим догађајем у животу.
Сви најближи око Саве осећали су шта ће се то збити. Исаија који је ненадно опет искрсао, величанствен у скромности, питао је Саву чим га је видео у самом храму пред почетак једне литургије:
– Како то мислиш народ да заветујеш?
– На сабору, другог дана празника, ја ћу народу да објасним основе наше вере, што чиним, годинама, али овога пута ћу им рећи да ћу током литургије, одмах после Еванђеља да громко, а не шапатом како свештеник то по обичају чини, да прочитам Символ вере и догме сабране у Синодику Светих отаца, и то ћу да учиним три пута, а они који се осећају православним, свакуће моју реч да понове и потом сва три пута да гласно изјаве да ту веру исповедају и примају и да све јереси и све јеретике проклињу. Ко Символ вере и речи светих отаца прихвати и изјави као своју веру у храму на литургији и потврди са причешћем, знаће да се у ствари заветовао а наш народ поштује дату реч и неће дозволити ни једној секти да га од његове церкве одвуче.
Разговор прекиде Дамјан, монах… Био је уморан а осмехнут:
– Оче Саво, довели две бебе, близнакиње, да их крстиш… али мораћеш и родитеље, ни они нису крштени. Село им је Врбовац… Тамо су сви многобошци. Привидно хришћани…
На неколико дана пре сабора дошла је Ана Дандоло са својом малом свитом. Њена одана дружбеница Агата беше средњег раста, упалих образа, јаких јагодица, ситнијих очију, бледог тена деловала је као мрзовољни судија. Истог тренутка се и на вратима конака појави Стефан, који је у манастиру провео и прошлу и претходне ноћи и дане.
– Да ли можемо, оче Саво, у храм? – запита Ана Светога Саву.
Два брата се зачуђени погледаше и сви уђоше у церкву из које по осећању неког реда скоро истовремено изађоше монаси. Краљица се, чим је ушла, обазрела и одмах брзо и рекла:
– Начула сам да је сликар одбио да мене наслика на фрески поред мога мужа. То је увреда за мене, као краљицу… Па да! Ето тебе, Стефане, а где сам ја? И то сте допустили?
Сава добродушно одговори:
– Ана, молио сам га да на фрески наслика и тебе, али је он то енергично одбијао, сматра те римокатоликом. Могао сам да му наредим да те наслика, али повредио бих његова осећања која су преоштра у вери. Неће јеретике на нашим иконама. Али, један важнији разлог ме је спречио да га натерам. Насликао би те и против своје воље, онаквом каква ти ниси. А то ја нећу, сувише си добра да бисмо допустили да те сликар увреди својим делом. Други пут у другим храмовима сликаће те други и бољи мајстори, Ана… Пређи преко тога…
Двоумила се, али је још била намрштена. Одједном погледа ка јужном зиду прелепе церкве, ка престолима. Беху три.
– А овде су три престола, један је за поглавара церкве, архиепископа, други је за краља, трећи за краљицу. Стефан ће на своју сести када га ти оправославиш. А ја, морам ли ја да пређем у православље да бих до свога мужа села?
– Нико у православну веру не прелази силом. И оне крштене у римокатоличкој церкви сматрамо хришћанима. Али свето миро ће вратити твога мужа нашој церкви без прекрштавања.
– Али, ја желим и обавезна сам да останем у католичкој…
– Остани, Ана, ја ћу да дам благослов да у својој вери останеш и да на овом престолу у храму седиш крај Стефана…
Саву је гледала упорно, некако као од доле, јер је сагнула главу, па је нагло подиже и стиснутих усана некако прошапта:
– Све то што радите… и какви сте… то све мења нека моја схватања и моју веру дубоко у мени… Али… Зашто сте тако… добри!
Она се нагло окрете престолима, приђе им и руком поглади дуборез на наслону од снажног дрвета. Мислила је да не плаче, а саме сузе су јој лице облиле. Изашли су из храма, богато мајско сунце их је сачекало. У порти је било пуно света, краљичино лице је било напето, али без суза. У ходнику се сусретоше са једним монахом, упадивим по снажној грађи, широким раменима и смерном држању. Сава тог брата замоли да одведе краљицу у њену просторију.
Монах је ишао испред ње, пролаз је био узак због завежљаја и поклона који су манастиру тих дана стигли, он полуокренут њој стаде и гледајући је озбиљним очима наједном рече:
– Морам да те нешто замолим, сестрице и краљице… Била је због нечег на том човеку веома изненађена.
– Реци само… шта то?
Прво ово, а ти ником не говори шта ти сад кажем. Ја сам један од оних који понешто виде и од будућности. Одскора сам ту, па још нико није ни приметио тај мој дар, мада ће архиепископ, чим стигне да ме боље погледа, да ме открије. А друго, мила мајчице, знај да ће твој Урош једном да сазида наш најлепши храм у самоме центру Србије… јер ће тада он да буде краљ. Тај ће храм бити најлепши на свету по фрескама… а на једном бићеш усред пажње свих, и ти… Бољи ће те мајстор од Трифуна, који овде ради, да наслика. Тај ће храм свет докле траје да гледа и посећује. То је одредила правда Бога Господа јер те овај мајстор није хтео ту да наслика… А ево твоје собе, краљице…
Ана је узрујано дисала. И рече, плахо а тихо:
– Оче! Верујем ти… Нека буде воља Његова. Узбудио си ми душу… а ја дуго патим… Реци ми ти, можда ћеш ти да ми одговориш… зашто је твој народ тако… необичан, детињаст а тврдоглав, а кад се наљути постаје тако јак… овце постану вуци?
– Не, сестрице, нисмо вуци… Ја мислим да нас је Бог обдарио да немамо мржње, и нисмо ни осветољубиви, ни осиони… Када бисмо све оне што нама наносе зла, када бисмо све њих омрзнули, како су заслужили, та мржња би нас отровала. Овако смо деца коју штити Бог… Ево твоје собе,господарице, а ја идем да ти доведем ону жену која се не смеје, ону твоју далеко било Агату, не љути се на мене.
Тог дана увече, сви су се гости, а већ од подне их је било пуно, нашли у трпезарији, но свети Сава се није појављивао, чекали су га стрпиво сви и краљ и краљица, када се, усплахирен, но икад појави отац Андреј. Видевши га таквог, сви занемеше, а он рече краљу:
– Браћо… невоља нас устрелила… отац Сава је оболео… Њега су обузели они болови… какве је до сада само два пута имао… Спустиће га… Залудан нам труд, без њега сабора нема, а њему ће ова болест недељама да траје… Залуд нам је труд…
Настао је дубок мук. Многи из те масе нису знали, али су осетили да је реч о трагичној болести њиховог Саве, јер су лица оних најупућенијих то показивала.
Стефан скочи, за њим устаде и Ана његова, па и Радослав и други око њих. И одмах кренуше ка степеницама које су водиле на спрат где беху келије монаха, а и Савина.
У Савиној келији и у ходнику испред ње није било места да стану сви који су дојурили. Болесник је непокретно лежао.
Поред кревета су стајали Атанасије и игуман, ојађени и непомични, беспомоћно гледајући Савино лице, побелело од патњи.
Стефан и Атанасије се погледаше. Без речи један другоме исказаше како су погођени његовом бољком. Из очију присутних навреше сузе. Све је обхрвало сазнање да од сабора који је требало сутра да почне неће бити ништа. Сав труд око сабора био је узалудан, јер га сем Саве нико не би могао да изведе. Никада у једном манастиру није било толико људи и толико тишине.
У главној трпезарији властелини и игумани других манастира и остали великодостојници седели су за трпезом непомични.
Појавио се и отац Исаија, нерасположен. Натуштен.
– Браћо… Онај који друге молитвом лечи, сам себи никада не може и неће да помогне, бол сматра праведном казном за неки можда и туђи грех. Такви болови Сави трају дуго… по месец дана браћо… Никакав лек му при томе није помогао, па ни молитва другог монаха. Сам Бог зна зашто је тако… али, ако он вечерас не оздрави сав сабор биће залудан… Господе мој, каква несрећа за све нас! док је Исаија ово говорио, сви су у великој трпезарији и у ходнику стајали. Грчки монах са умором, бригом и јадом у гласу одједном подиже главу и мисао која му тад паде на памет сасвим другачијим тоном изговори Ако је Сава свима помагао, а њему при оваквим боловима није помагала молитва ни једног од нас монаха, јер је свакако Бог тако хтео, хајдете у храм да се сви, сав народ који је у манастиру, а и ми монаси са вама, сада помолимо да Бог Сави врати здравље… Хајдемо, браћо и синови! Ако сав народ нешто Бога моли, можда ће Бог то и да испуни, хајдете да то покушамо, придружићемо вам се и ми, ваши монаси…
Одмах се сви тим предлогом одушевише.
А гости већ оставише трпезу, и кренуше ка вратима. Краљ и краљица такође, њих пустише да крену напред. Из свих ходника и соба за госте, људи су излазили… Кроз мрачну порту над којом су блистала кандила од звезда, људи су енергично улазили у храм, који је унутра, од свећа које су многи припалили, све лепше зрачио.
Атанасије је ћутке кренуо ка Савиној келији где су игуман и Серафим стајали крај болесничке постеље.
У храму, те вечери започе народни молебан… Сваку реч молитве за Савино здравље, које је просто а громко изговорио старац из Валандова, Илија Вардарић, пропратили су сви у том храму, тако да су речи посебно изговорене деловале као удари морских таласа. Старац је молио Господа да Сава одмах и сада сасвим оздрави да би могао да сутра помогне народу који тражи пут ка Богу… Сви су у том храму тада клечали… Дубока и потресна молитва трајала је дуго, али је свака реч била управо оно што је народ осећао. Стиснут телом уз зид близу певнице, Исаија је стајао непомичан, покушавао је да не плаче. Слика тог народа обливена светлошћу свећа претапала му се у нејасну.
Сав народ се молио… То се у Србији још није видело…
У келији Сава је, укочен и побледео, мучен боловима, одједном осетио огромно олакшање. Није веровао својој нади. Онај бол који је био сталан и врло велики, постајао је све мањи. И преста.
Врло му се брзо снага враћала, а игуман пожури у храм где су сви, осветљени свећама клечали и молили се за здравље. Зна се да је потом Саву само још једном таква бољка напала, па и тада га је само чудо Божије спасло.
Сабор је церквени и државни почео у среду по подне, 20. маја 1221. године. Још је био дан када се огромна маса око храма и она згуснута у храму дивила наЈвишоЈ свити државника и церквених великодостојника. Дванаест епископа које је прошлих месеци Сава хиротонисао и свакога одмах по хиротонији слао у епархију сада су се сакупили да изврше највише задатке у своме народу до тада. Тог дана по подне све владике су увеле светога Саву на архиепископски трон, али краљ и краљица још нису били сели на своје престоле у храму, то ће се десити тек сутрадан када је свети Сава нарочитим светим миром помазао чело Стефана Немањића, а народ је напољу клицао: Живео краљ Стефан Првовенчани! У храму је достојанствено племство са узбуђењем пратило обред, током кога су краљ и краљица, сели свако на своје место, док је огромна свита свих владика благосиљала повратак свога краља православљу. Радослав и Владислав су са поносом осећали велики значај овог крунисања, а и Ана Гркиња је била одушевљена овим догађајем у коме је све било на висини Византије, па и њен муж у скупоценој одори, мек, заљубљен и као одсутан.
Првог и другог дана прослава је била помпезна: шатори и ватре око манастира, препун конак гостију, пуна и порта, све је било у знаку очекивања онога што је тек имало да уследи. Када је другог дана празника Вазнесења завршено јутрење, пред храм се скупио народ са властелом и ратницима; на праг испред церкве изашао је свети Сава, а за њим Стефан и Ана ‘ којима је народ кликтао: Живео краљ Стефан Првовенчани, живела краљица! Али су сви слутили да ће се тог дана десити оно важно што надилази и крунисање Стефана. Све је до тад било свечано, а сада је стајало суштинско, судбинско определење. За све. Народ се сабрао испред храма. Свети Сава, краљ и владике су пред улаз у храм свечано ступили.
Свети Сава је дигао руку са крстом и покретом благословио народ. И све се умири, чак је и цвркут птица које су секле чист сунчани ваздух постао тих.
– Браћо у Христу, свети оци и чеда од Бога позвана!
Свети Сава је имао баритонски веома, веома пријатан, а јак глас, који се разлегао и у долинама око манастира.
– Сви ви, свакако, знате о томе да сам у два маха побегао био од света,побегао тамо у далеку пустињу и да сам у њој нашао оно што ми је највише требало: мир, молитве и чистоту. И сви ви знате да сам оба пута напуштао такав за мене најслађи живот, напуштао сам га вас ради, па ми је душа плакала, остављајући мој мирни живот, али сам се ја вама враћао ради вас,ради вашега спасења… Презрео сам своје спасење ради вашег. А то вам кажем за то да бисте ми поверовали да вам и сада, све што вам кажем,говорим ради вашега обожења у Христу. У том вашем спасењу, у ствари и ја себе спасавам. И ви и ја се налазимо угрожени, на веома опасном месту,нападаном са свих страна и у веома страшном времену, опкољени туђинским мачевима и злобом. То је знао и видео свети Симеон, Стефан Немања, када нам је помогао да одаберемо прави пут који су нам ка Богу Оцу отворили Бог Син у Светому Духу и који су нам предали наши свети оци, апостоли и пророци и безбројни мученици светитељи. Међутим, непријатељи овога и онога света, и непријатељи Бога, сада више но икад прете да нам пресеку путеве и одведу на странпутице и да нам живот преотму, нудећи нам веру која није права. Непријатељи нас вуку на полуистину. Моја је дужност да вам укажем који је пут добар, моја дужност је да вас тим путем поведем… А ваша је дужност да ме саслушате и да сами одлучите хоћете ли за мном по стопама Стефана Немања, светог Симеона и светих равноапостолних Кирила и Методија, светих апостола, путем Исуса Христа који нас у Духу Светом, води Богу Оцу… И првих хиљаду година после Исуса Христа свети оци Церкве на истоку, овде, у Византији, водили су против непријатеља Церкве прави духовни рат и спасли су веру, и сместили је у срца наша, нарочито су је лепо срочили у речима Символа вере, а и у догматима Васеленских сабора. Тој православној Церкви су остали верни Грци и њој прилазе Срби, Руси, Бугари, Грузини и други народи… Али, Бог је предвидео да ће временом зли све више да јачају, а да ћемо ми који следимо праву веру Исуса Христа бити прогањани до те мере да пред крај света правих Хришћана скоро и неће бити. Но, до тада ми ћемо спасти и себе и многе друге нараштаје ако само тај пут, пут православља, сачувамо. Тој вери сада се заветујемо пред Богом, а друге вере или церкве анатемишемо и од њих се клонимо ако проповедају било шта супротно истини. Она је сажета, у речима Символа вере и у Светом предању, а најважније од те мудрости сабране су у Синодику, зборнику одлука светих отаца. Ја ћу да вам данас овде објасним то што проповеда православље, да вам буду јасније поруке Исуса Христа и правог хришћанства. А на литургији ћу да прочитам и то три пута сваку реч Символа вере и одлучујуће речи православног Синодика. А ви, ако те речи прихватате, за мном их изговарајте.
Уобичајено је да Символ вере на литургији једанпут прочита свештеник у себи тихо, а народ гласно и јасно али ја ћу на литургији те мудре речи три пута гласно и јасно да кажем, а ви ћете их три пута за мном поновити. Сматрајте да је свако од вас који их прихвати на литургији, стварно јавно пред Богом изјавио да такву веру усваја. А ко понови моје речи да јереси и јеретике проклиње, пред Богом се заветује да ће се јересима супротстављати. Таква је била суштина завета Јевреја пред Богом, па ће и вас дата реч одржати јачим у вери, коју сте усвојили и причестили се. Ваша осуда рваке јереси има значај анатеме и то у храму, пред олтаром изречене и зар да потом неко од вас може и сме да напусти ову веру и приђе некој лажној коју је овде анатемисао? Ако се о заветовање ово огрешите не мора да вас казни Бог, казниће вас сама ваша реч коју сте изневерили, реч данас изречена, на Спасовдан, један од највећих православних празника. А сада слушајте то што ћете три пута поновити за мном пре него узмете причест, највишу нашу светињу. Све ово што сам рекао важи за оне који прихватају православље. Они који се не определе за нашу Србску Православну Церкву, нека не учествују у изговарању светих речи и у причешћивању, али све такве молим да остану и сутра у манастиру да бисмо у братском разговору видели можемо ли да отклонимо сметње које им не дају да са својим народом спасу крену. Јер овај празник је Спасовдан. Нека Бог спасе све Србијане аутокефалне и целу Србадију у Церкви Православној..
И заиста је величанствено служена та литургија. Када је свети Сава почео пред олтарем да изговара, а народ да понавља његове речи Символа вере, храм се заорио:
Верујем у једнога Бога Оца… И у једнога Сина Божијега… од Оцарођенога… И у Духа Светога.. који од Оца исходи…
Народ је био добро упознат са римокатоличким додатком филиокве јер је јаче и изговорио речи:“и у Духа Светога који од Оца исходи“. Свети Сава је поновио, па други, па трећи пут те свете речи, а за њим понављали су их скоро сви у храму.
– Ми прихватамо све Васеленске саборе церкве, а све што су они одбацили, одбацујемо и ми, и што год су они анатемисали, анатемишемо и ми.Ми поштујемо Часни крст и икону Исуса Христа и Мајке Божије и исповедамо да је она Приснодева и Богородица… Поштујемо и славимо све свете угоднике Божије и учења светих Отаца… и клањамо се божанственим храмовима и иконама…
Све је учеснике у храму и оне ван храма, који су такође чули и понављали речи завета, а ући ће и да се причесте, све је потресла узвишена и искрена изјава вере, која је суштински имала тежину савеза и завета пред Богом и Јерусалимом небеским.
А онда су Сава и владике почели да причешћују…
И краљ је био дубоко потресен, а краљица задивљена и уплашена снагом догађаја. У олтару, стојећи у углу, непокретан, Исаија је осећао да се овде рађа православље које никад нико неће моћи да скрши. У Србијанима се остваривало оно што је он желео сваком православном народу, вера отпорна на јереси и на папство… Исаија је Богу стално захваљивао.
Душа светога Саве је за све време причешћивања певала као и сав народ: – Тело Христово примите!
Давао је своме народу спасење.
– Извор бесмртни окусите!…
– Сам Извор окусите!…

Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Дивна књига!

  2. молила бих вас за препоруку сличне књиге.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *