НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

 

ИЗВОРИ
Роман о Немањи и Светом Сави

 

 
СВЕТИ САВА
 
Једрилица је клизила поред тамно зелене обале, вода је била спокојна у свом плаветнилу накићеном блиставим одблесцима сунца. Пловило се, како се Растку причини, дуго. Његове очи су жудно испитивале прве колибе монашке и ретке манастире, док се најзад не указа Русик. Рувим потврди осмехом, када га Растко пресрећним погледом упита. На кеју, Растко спусти ногу на тле, свестан да је свето. Из шумице искрснуше два монаха, млада, насмејана, притрчаше и пољубише Рувима у руку, а кнеза три пута у образ. Рувим их умоли:
Хитно сазовите све монахе у зборницу! И капију закључајте! Спокојан, прелеп манастир, када су ушли у његову порту, одједном оживе, клепало је ужурбано сазивало братију. Рувим је већ отишао игуману, а са свих страна су се сабирали и улазили у просторију до трпезарије монаси који су са осмехом и климањем главе поздрављали младог госта, кнеза. Овај је стајао ту где су му рекли, крај камене клупе усред порте, напета тела и духа, и душе, која је вапила тражећи помоћ од Бога да га приме.
Монах, који се касније први Растку представио као Игњатије, хитро је затварао и закључавао огромну, оковану капију, и тада наста мир.
У зборници је било сакупљено све братство: на источној страни седели су стареци, најстарији монаси и игуман, стасит старац са потпуно белом и дугом брадом, са црним, оштрим обрвама и осмехом у очима. До њега је седео отац Рувим. Кратким и јасним реченицама је објаснио:
Оци и браћо, овога пута вас молим да хитно, што хитније једногмладог Србина из Рашке примимо и још данас замонашимо…
Људи се загледаше, љубопитиви.
Рувим несвесно застаде, па се у тој паузи напрегнутост свих повећа.
– Млади човек је син Стефана Немање, великог жупана Рашке.
– Хеј! – неколико њих узвикнуше. – Кога нам то доводиш!
– Доводим вам младића који је рођен да буде монах, верујте мом старом оку, половину вас ја сам искушавао, а и њега боље но иког. А шта вам уз то доводим? Опасност!… Његов отац је велики не само жупан, но велики светски човек каквог још нисам видео. Ми смо побегли испред оца, Бог да нам опрости, јер је Немања моћан, и јак, и енергичан, и више но иког на свету воли Растка. Док вам ово причам, његове потере могу да упадну у наш манастир. Али, ја сам проценио. Младић којег вам доводим биће као монах много кориснији Богу и људима, него да у свету постане неки Александар, Цезар или било какав други великан!… Бога бисмо увредили ако таквог младића не бисмо примили, ма како тим ранили његовог оца. А сад чујте о Растку и следеће… Он једва да има године потребне за монашење. У нечему ће остати као дете чист – вечито, и кад остари. У нечему је мудар још из детињства. Отац га је спремао за државника и јунака, а он је сам себе спремао за монаха који ће се све више овде духовно развијати. Он је добар и сажалив као дете, а храбар и упоран… као његов отац. Уме да воли, и воли све и сви њега воле, али највећу љубав осећа према Богу Оцу и Сину и Духу Светом. Он Бога осећа, осећа присуство Божје, а то само добра бића стичу. Ја немам времена да вам набројим његове вредности, али ја сам га веома добро искушао. Не замерите ми, многе сам и од вас искушавао пре него сте се замонашили, али ово дете, овај човек, Немањин син, нешто је што још нисам у животу срео, ни видео… Ви га доведите и испитајте, но то учините веома брзо. И одлучите. Он је драгоцен, треба за Небо да га сачувамо. Брзо, одмах одлучите да нам га војници његовог оца не преотму!
Игуман подиже главу, гледао је увис, подигао обе руке. Низ леву блистале су му црне бројанице, излизане и дуге.
– Децо, ја сам већ унапред одлучио. А ви? Одједном сви, мада тихо, а врло радосно прозборише:
– И ми, и ми… оче, али ти одлучи…
Игуман махну руком. Био је напет, као и сви остали.
– Ипак… Игњатије, сине, уведи га!
Овај пожури и са доксата терасе виде Растка како стоји непокретан као кип…. Махнуо му је и осмехом срдачно покушао да га охрабри.
Младић је, био блед, без капи крви у лицу, док је ишао степеницима.
Уђе, све брзо погледа, крену у средину зборнице и на прави монашки начин простре се испред ногу игумана и стараца.
Игуман Александар му и руком даде знак.
– Дигни се, сине, дигни. Дигни се…
Сви су посматрали бледо праведничко лице тог младића, док је устајао. Схватили су да је управо онакав каквог га је Рувим описао. Старац постави само питање:
– Сине, реци ми шта те то води у манастир.Врло смирено и врло предано, Растко рече:
– Све, оче, све, исто као и све вас, оче. Води ме, оче, жеља да будем само са Господом.
Игуман радосно уздахну и усправи тело. Погледа монахе. Зрачили су жељом да тог мирјана приме. Игуман не одговори одмах, тренутно занемео од радости што може том младићу да каже:
– У име Бога и Оца и Сина и Светога Духа… примамо те, сине.
И Растко се опет простре по поду уздржавајући сузе – узалуд. Шакама и прстима притискивао је под, као да је тим могао да умири тело и прикрије срећу. То још више узбуди све у зборници. Рувим диже обе руке захваљујући се Богу, а млади монаси натераше свог сабрата да устане; раширених руку су му прилазили, грлили га и радовали се.
Најзад се Растко окрете оцу Рувиму. Загрлили су се и плакали од среће. Старци су у тој општој радости уживали. Била је неуобичајена, заиста неуобичајена.
Одјекнуше са капије бесни ударци и узвици. Растко рашири руке и клону. И сви остали су се скаменили. Растко шапну, али то сви чуше:
– Касно, оци! Касно, Господе!
Игуман приђе прозору. И други. Видеше како пред улазом врло бројна чета војника бесни претећи и ударајући оружјем о тврду, оковану капију.
Игуман се окрете, а бела брада му се пркосно уздиже, тамне обрве намрштише се, сав његов израз се измени. Благ човек поста оштар.
Отуд су допирали повици:
– Отварајте, провалићемо, и побићемо вас ако не отворите… – викали су насилници. Игуман хитро каза Растку:
– Сине, није касно. Можда и није касно. Уздај се у Бога, а не гледај у силу људи који нас вређају! Па зар да те дамо таквима? Сиђимо сви и примимо те дрзнике. А ви, трпезарци и подрумари, хитро спремите и војницима изнесите најлепша јела и најлепша вина! Ти се, Растко, држи тако како сад изгледаш, сломљен. Реци им да пристајеш да се својима вратиш. Игњатије, откључај капију! Пожури…
Сви сиђоше у порту, а војници су бесомучно претили и лупали.
– Имамо наређење власти и Церкве да вас похапсимо ако се одупирете – викао је један од напасника, свакако Грк. Кад погурени Игњатије отвори, нагрунуше унутра озлојеђени и преморени војници са оружјем дигнутим ка груписаним монасима који су мирно стајали. Нападачи тад приметише Растка у отменом властелинском оделу, застадоше и подигоше руке од радости, одбацујући копља и мачеве, полетеше к њему да га дохвате, изгрле и изљубе, а они који до њега нису допрли бацаху капе у вис. Мирчета војвода, коме су низ суво оштро лице сузе клизиле и падале на проседе дуге бркове и браду, чврсто загрли Растка, и рече:
– Растко, сине, шта учини нама, шта тек твојим родитељима! Ти немаш право да нестанеш… Нису те постригли… Нису, а неће. Ти ћеш да се са нама лепо и добровољно вратиш, или ћу силом да те вежем и предам твојима пре него за тобом умру. Чедо моје, дражи си ми од свега на свету.
– Добро, не мораш да ме везујеш, предајем се и овако…
Војници су били спремни одмах да крену. Војвода исто тако. Ту се наметну игуман:
– Сви сте ви, децо, преморени! Растко нарочито. Војници скоро падају. Прво ћете да се наједете и малко одморите, а ако хоћете и да преноћите,па онда идите… Ето, војводо, сви твоји људи пристају…
Игуман поведе премореног војводу у трпезарију, сви необични гости чуше када је на улазу наредио:
– Донесите најбоље вино и јело! Пожурите, ето ускоро ће и вече!Мириси сушене рибе, хладног пасуља и другог јела раздремаше јунаке, раздрагане што виде младића.
Поче богат обед који је кварио само умор, јер су неки војници за столом падали у сан. Игуман се опет појави, наже се војводи Мирчету, до кога је седео Растко, насу му у замашну чашу хладно вино.
– Једите на миру и одморите се! Сада ће почети вечерње, па ко жели може са мном на службу да крене – рече игуман и даде очима миг Растку,који одмах схвати и одговори:
– Ја бих, оче, бар да се помолим у храму…
– Онда идем и ја са тобом, нећу да те испустим из вида! – одсече војвода нестрпиво и устаде.
Одјекивао је звук клепала. Сумрак је падао када су ушли у храм, у коме су таму једва разбијала два три кандила. Уђе још неколицина ратника, невољно и уморно. Растка је игуман довео до иконе Исуса Христа испред олтара, а војвода Мирчета се сруши на прву столицу до леве певнице. Иза њега се и његови пратиоци сместише, но они су први, док је игуман меким и тихим гласом певао предивне мелодије вечерња, одмах попадали у сан. Сва три монаха су за десном певницом у мраку пратили својим тихим гласом тај пој који је трајао дуго… Мирчета клону у сан и тада један монах, висок као Растко, приђе младом Србину, искушенику, и шапну му:
– Тихо изађи!
Он заузе Растково место, а оно је било у сенци тако да се само његова силуета назирала, па се није могло да види да ли је на њему мантија или одело. Растка је пред излазом сачекао други монах, па га без шума повукао ка кули, пиргу, где су још два монаха чекала; један га поведе уз камене степенице, а други оста крај врата, закључавши их.
У порти, над којом су блистале безбројне звезде све је било тихо и мрачно, осим светлих прозора трпезарије где су у сну мировали преостали гониоци.
Монах уведе Растка у параклис на врху пирга, где су сва кандила била упаљена, а један старац, јереј, крепко је служио у олтару, певајући тихо, уз пратњну тројице монаха за певницом.
Један од монаха принесе Растку ризу.
Започе чин монашења, тихо и свечано.
Све време од упада гонилаца у манастир, па до овог тренутка, Растко је био испуњен снажним супротним осећањима: опхрван мислима, страховима и бригом, па усхићен, довођен до наде и удаљаван од ње догађајима којима он није управљао. Потресно је било и то што га монаси тако свесрдно примају за свога. Тешко га је погодила појава гонилаца, који су у самом заметку пресекли сву његову срећу, али, ето, и нису, јер је енергичан игуман једним мигом усадио наду да ће се десити чудо. Потресно је било и то што је одједном питома топла река обреда монашења заиста почела и он је најзад морао да се прибере и достојно прихвати да се њој, као Руци Божијој преда.
Јеромонах, крепак старац, изашао је са крстом на главне двери олтара и усмерио свој бистри поглед у младића који напушта један свет и жуди другоме. У том моменту све се у Растку Немањићу учврстило, чуђења и бојазни су нестали, лутање кроз разне мисли и стања су престала. Растко Немањић је постао сасвим сигуран и јак. Сада је свесно и смирено ушао у свету службу, у чин који су монаси обављали, он није био збуњени гледалац, него постојан и достојанствен учесник обреда, свестан своје маленкости и свестан божанске величанствености догађаја. Све остало што би покушало да уђе у његове мисли и расположење, одбијало се од њега. Био је јак Растко, снажан као отац Немања.
Сви монаси, старци и игуман тај су догађај доживљавали срцем. Господствени отпор према грубим ратницима, предиван младић дорастао за монаштво, страх који је тако лукаво прожео монахе, страх од освете Немањине и грчких власти, све се то свило у један узвишени доживљај. А битан део чина је био нарочито потресан.
Рувим и још један монах изведоше Растка у паперту и ћутке скидоше са њега одело и обућу и хитро га оденуше у тамну танку одору, па га опет уведоше у храм где је служба већ била у току. Јеромонах и монаси у певници певали су тихо и у складу веома милу мелодију. Рувим приведе Растка главним дверима, а јеромонах упита:
Брате, отвори уши свог срца и чуј глас Господа: „Дођите Мени свинатоварени гресима и ја ћу вас одморити… јер ја сам кротак и смирен срцем“, па са страхом и радошћу дај одговор на свако питање. Овде је Спаситељ присутан са Својом свехвалном Мајком, и са светим ангелима и светитељима. Они слушају речи које од тебе долазе… Пазиво нам одговарај. Зашто си дошао, брате, овом жртвенику и овој светој дружини?
Врло чврстим гласом Растко одговори:
– Желим испоснички живот, пречасни оче!
– Желиш ли заиста да се удостојиш ангелског лика и да се уврстиш уред монаха?
– Да, с Божијом помоћи, пречасни оче! – одсече Растко.
– Да ли по својој слободној вољи приступаш Господу?
– Да, пречасни оче.
– Да не чиниш по некој нужди или насиљу?
– Не, пречасни оче!
– Хоћеш ли – ту глас свештеног лица поста јачи – остати у манастируи у подвижништву до свога последњег даха?
Са нарочитим нагласком младић одговори:
– Да, Божијом помоћу, пречасни оче!
Јеромонахов глас је у насталој тишини малога храма био веома упадив и чујан:
– Хоћеш ли до смрти бити послушан старешини и свој братији у Христу?
– Да, Божијом помоћу…
Јеромонах се сада помери ка искушенику и смерно рече:
– А сад, пази, чедо моје, пази каква обећања дајеш Господу Исусу Христу, јер их ангели сада записују. Ја ти сада износим поуке, а ти обећај даћеш их извршавати. Очисти себе од нечистоте тела и духа!… – говорио јетопло и плахо јеромонах, а плаве, руске очи су му од среће и заноса сузиле. Буди послушан… не буди лен ни млитав у послу, не осврћи се назад када си већ кренуо Господу! Буди добар и разборит Христов војник… Претрпи…на своме путу и радуј се кад све претрпиш, јер је таквима место у Царству Небеском… Обећаваш ли то?
– Обећавам – свесрдно је на сваки савет Растко одговарао, све потресенији, јер је сваком речју себе све више спајао са Оним Коме је кренуо.
Сада је јеромонах усмерио поглед ка небу.
– Свесрдни и многомилостиви Бог који пречисто срце недокучиве доброте своје отвара свакоме који Му долази са љубављу, нека те прими и загрли и штити! И нека ти буде јака тврђава од лица вражја, нека ти буде камен трпења, узрок утехе, давалац чврстине, стицање благодушија, помоћник храбрости, који ће легати и устајати с тобом удостојавајући те и удела светих и преподобних отаца наших… са којима ћеш наследити Царство небеско, у Христу Исусу, Господу нашем, Којем нека је слава и моћ ицарство и сила, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у све векове, амин!
– Амин – запеваше сви монаси у храму.
Растко је стајао пред царским дверима, са његове десне стране стајао је отац Рувим, а са леве, нешто испред, ђакон који запева:
– Помолимо се Господу!
А пре молитве приближи се стари јеромонах Растку и сад тихо запита:
– Ново име?
– Сава! – изговори младић и нехотице снажно и уздрхталим гласом. Јеромонах опет усмери поглед небу и радосно испева:
Господе, Боже наш, прими слугу Твог САВВУ, који се одрекао света, родбине и пријатеља и кренуо за Тобом, прими га и упути на истину Твоју! Огради га силом Светога Духа Твога, да на њега не би могло да утиче никакво непријатељско лукавство, даруј му трпење да би Теби увек угађао и заступништво пресвете Владичице наше Богородице и свих светитеља, јер је благословено и прослављено узвишено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове, амин!
Црквица је била веома добро осветљена, сва су кандила била упаљена, а свеће су спокојно гореле и осветљавале лица монаха. Сава је гледао само напред обухватајући јеромонаха и сав олтар са иконама светаца погледом у коме су се сјала и узвишена осећања, и блесак мисли, и свести о томе да доживљује за чим чезне све његово биће. Чуо је глас најпре јеромонаха Атанасија.
– Главе своје приклонимо Господу!
А онда другачије одјекну глас јеромонаха Атанасија:
Прими, Господе Боже, наш слугу твога Саву, отклони од њега сваку телесну жељу и неразумне прохтеве, и мисли, и дела… да узме крст и иде за Тобом! Владико, сачувај га!…
Затим, пруживши руку према Светом јеванђељу, јеромонах рече:
– Гле, овде Христос невидиво присуствује! Пази, нико те не приморава да примиш ову схиму! Пази, ти намерно хоћеш залог великог ангеоског лика!
– Да, намерно, пречасни оче.
Отац Атанасије узе маказице које му додадоше и стави их на Еванђеље, и нареди:
– Узми ножице и подај ми их!
Сава узе маказице и одмах их даде натраг јеромонаху, а овај их стави опет на Еванђеље и понови:
– Узми ове ножице и подај ми их!
Учинише то и трећи пут, па јеромонах са маказицама приђе Сави:
– Нека је благословен Бог који хоће да се сви људи спасу и дођу упознање истине, нека је благословен Онај који Јесте у све векове!
Старац приђе младом монаху сасвим, због пострига у облику крста:
– Брат наш Савва постригава косу своје главе у име Оца и Сина иСветога Духа. Рецимо за њега: Господи помилуј!
Сви монаси у церквици веома складно и тихо запеваше:
– Господи помилуј!…
Један од монаха додаде нову ризу, антерију, јереју Атанасију и овај је навуче Сави, све певајући:
– Брат наш Сава се одева у ризу радости у име Оца и Сина и Светога Духа. Рецимо за њега: Господи помилуј!
Док је хор још певао, отац Атанасије, стави појас око Савиног струка и настави:
– Брат наш Савва опасује бедра своја силом истине, на умртвење тела и обновење духа, у име Оца и Сина и Светога Духа! Рецимо за њега: Господи помилуј!
И док су монаси три пута ове речи поновили, Атанасије узе камилавку:
– Брат наш Савва покрива се шлемом наде на спасење, у име Оца и Сина и Светога Духа. Рецимо за њега: Господи помилуј!
А потом, предаде палион уз речи:
– Брат наш Савва прима палион због великога и ангеоскога лика, за одело непролазности и чистоте, у име Оца, и Сина и Светога Духа – рецимо за њега: Господи помилуј!
Најзад узе и сандале и пре него је помогао Сави да их обује, рече:
– Брат наш Савва обува сандале на приправност Еванђељу мира, у име Оца и Сина и Светога Духа – рецимо за њега: Господи помилуј!
Примивши нову мантију отац Атанасије, нарочито раздраган, рече облачећи Саву:
– Брат наш Савва прима залог великог и ангелског лика, у име Оца и Сина и Светога Духа – рецимо за њега: Господи помилуј!
И док је хор то певао, отац Атанасије започе молитву:
– Господе Боже наш! Уведи слугу свога Савву у духовни двор Твој и уврсти га у разумно стадо! Очисти умовање његово од телесних жеља и пусте обмане живота овога… јер си Ти пастир и чувар душа наших и Теби славу узносимо Оцу и Сину и Духу Светоме, сада и увек и у векове векова.
Још је служба трајала, ђакон, врло млад човек са звонким тенором отпева:
– Помилуј нас, Боже, по великој милости Својој, молимо Ти се услиши и помилуј!
Монаси три пута отпеваше Господи помилуј. Јереј Атанасије прихвати крст и пружи га Сави:
– Господ рече: А, ко хоће за Мном да иде, нека се одрече себе и нека узме крст свој и пође за Мном.
И Атанасије приђе новом монаху:
– Како ти је име, брате?
Блистајући очима Сава усмери своје у зенице оца Атанасија и одговори:
– Грешни Савва.
– Спасавај се у ангеоском чину.
И тада отац Атанасије загрли Саву и три пута се са њим пољуби честитавши му, а овај њега целива у руку. Плачући, Саву загрли и изљуби Рувим. Новом монаху су сада редом и врло радосно прилазили остали оци и братија, а Атанасије се окрете Рувиму и шапну му:
И ја сам овим младим човеком потресен!
– А сада… – рече један од монаха веома, веома брижан и оде у великихрам у коме се монотона молитва ширила, а ратници спавали.
Игуман је у трену сагледао монаха и схватио знак. Уздахнуо је и престао са певањем. То и пробуди Мирчету. Он је не верујући очима да Растка нема, крикнуо, остали ратници буновно скочише. Војвода је викао, клео и остали су викали, претили монасима, истрчавали напоље, Растка није било, а преплашени монаси уста нису отварали иако су их војници почели да туку. Метеж, ларма и претње испунише околину, када се одједном чу из високе куле звонак и љутит глас Немањиног сина:
– Нисам нестао, овде сам!
И они видеше како се њихов миљеник нагнуо са горњег спрата пирга. Викао је:
– Ту сам и ту ћу на миру да ноћим. Стид да вас је што те људе нападате! Војници пуни сумње, јаукаху и гунђаху, али се и смирише, и полегаше око пирга…
Ноћ је споро текла.
У зору се на врху пирга опет појави Растко, у мантији , са монашком капом, озарен и свечаног изгледа.
Вика и плач, претње и повици одјекнуше просторима. Сава баци својим гонитељима испред закључаног улаза у пирг завежљај и објави:
– Ја сам се, браћо, замонашио… Мирно се вратите кући, а ово моје одело и писмо предајте мојим родитељима. И реците им да је моје ново име САВВА.
Говорио је одрешито, а они су гледали у њега и плакали, гледали су монаха и у огромно смирено небо и осећали се беспомоћно.
 
* * *
 
У двору Стефана Немање све је било некако другачије. Много гостију, посланика, војника и дворјана остављало је утисак као да живот и даље врије. Али, и собе, и ходници, и двориште деловали су некако празно, као да је тим звуцима и сликама недостајао један битан тон. Чак се шапутало, као да је болест у кући.
Једном се дете неког дворјанина у дворишту играло над јежем и слатко се гласно у игри насмеја, а кувар Ранко који је са огромном плећком закланог вола пролазио, малчице се саже и зарежа на малишана:
– Ћут! Не смеј се! – и настави да хода и да сам са собом гунђа, па додаде:
– Дете! Не видиш да се данима овде нико не насмеја…
И он се сам уплаши тога што рече, па, пред собом збуњен, однесе свој терет у летњу кухињу где су жене ћутке месиле хлеб за сав двор.
Тако је текао дан, а када је мрак почео да пада и када се промет људи смањио, остао је Немања сам у радној соби, одмарао се, ћутао и повремено бацао поглед кроз прозор, мада је грање тешког ораха сакривало видик. Одједном напрегну слух и исправи се у столици. Топот коња је растао. Путници су ушли у двор. У том тренутку у радну собу из трпезарије уђе Ана, а на врата из ходника улете војвода Мирчета са својим пратиоцима. Немања је остао седећи забринут што су људи ушли без осмеха, гледајући га као да се нешто страшно догодило. Војвода још са врата вику:
– Господару! Господарице! Син вам је жив! Жив је и здрав!
– Али, зашто су им лица тако озбиљна, без смешка? – питао се Немања.
– Растко је жив, али више вам никада неће доћи! – војводин се глас стегну.
Мати Ана стисну шаке уз груди. Преста од бола да дише…
– Ваш син се замонашио и добио ново име Савва! Он се постригао и обукао мантију, а вама је послао своје одело, прамење косе и писмо…
Немања скочи и испусти страшни крик, подиже руке у вис, па их спусти, и огромним старачким шакама покри лице. Као да се у њему нешто преломи, скиде шаке са лица и викну:
– Свршено је све! Све се срушило…
И док је крај њега Ана прекрштених руку на грудима јецала, он је, ширећи руке и клатећи се од бола плакао:
– Све је срушено… Децо, синови… поставите на двору црне заставе… Поставите свуда црне заставе, жалост свуд објавите…
Суха испијена лица, Мирчета се трже, коракну ка Немањи, а вратне жиле му искочише.
– Не! Никакву жалост за Растком не проглашуј, Немањо! Твој син је отишао тамо где га је Бог позвао, више је Богу потребан Сава, него теби Растко! Ако си ти у нечем Растка изгубио, сви смо ми добили некога ко ће за све нас да се моли, мој Немањо. Плачи, исплачи се, али потом се радуј.
Ана је развезивала пошиљку, зграбила увојке косе и писмо и притисла их уз усне, а потом дуго није могла писмо да прочита. Од суза. Рафајло је, бришући очи, по неколико пута гласно читао Ани и Немањи редове. Туга је закорачила у свет ових људи и дуго времена није се чуо ни смех деце дворјана и слугу. Деца су се играла негде у воћњаку, сама су се тамо повукла, несвесна да их из тог дела двора кроз завесу дуго посматра некако погурен и смањен – Немања.
 
* * *
 
У руском манастиру на Светој гори живот се наставио.
Мирчета и његови ратници напустили су манастир као убијени, а монаси су их испратили прерадосни што су сурове људе победили и што су сачували Растка. Он је, заиста, као на небу био.
Захваљивао је Богу и желео да себе што пре сведе у монаха каквог је толико дуго замишљао. Игуман и отац Рувим показали су му собицу на највишем спрату конака. Ту беху само кревет, сточић са две столице, а на зиду икона Свете Деве Марије са неупаљеним кандилом. Кроз једини прозор видео се део избочине зграде и део светлуцавог мора.
То је, сине, твој дворац од сада – рече му игуман са топлином и поглади тог драгог новог монаха по коси смеђој и смиреној. Заволео га је. Па упита, седајући на постељу, док су му плаве руске очи сијале добротом: Шта си то ти од оноликог богатства у торби понео?
Сава пажљиво стави торбу на сто, и отвори је.
И извади из ње онај неукрашени обични дрвени крст.
– Понео си заиста много – промрси задовољни игуман и устаде.Само што је игуман изашао, а Сава остао сам и усхићен, на његова врата закуца старији монах са сталним смешком у очима на иначе врло озбиљном лицу, Растко приђе руци, старац га благослови. Посматрао је младића са љубављу и спокојством…
– Ја сам отац Никанор, родом из Србије, овде сам тридесетак година.Моја је ћелија преко пута твоје, дођи када ти буде затребало… Али, хајде,да ти кажем две велике истине, па да одем мирније са овога света… – старац седе на столицу и натера покретом руке Саву да седне на постељу. – Те ствари треба одмах да сазнаш – рече спокојно, доброћудно, па тихо настави: – О, да! Био бих грешан да ти их одмах не кажем. Мирни монашки живот је, у ствари, бујан и буран, али у души монаха, испод тог мира воде се жестоке важне битке. Рођењем свако добија себе као њиву, као добру земљу пуну корова и камења, неко је запусти, неко је обрађује, неко је и чисти од наслеђеног неплодног камења, па добија све богатије приносе и за себе и за друге. Монах свима помаже на њиховим њивама, а то све значи страховито борбен и буран живот испод привидног мира и ритма дана, ноту буру нико споља и не види. Тамо где је најмирније, море је најдубље. Ми, православни монаси, имамо најлепша средства за тај огромни посао који се зове живот. То су молитва, пост и послушање; моли Бога да ти одмах та три средства да. Молитвом добијаш све што ти треба, па и у борби против највећих непријатеља, злих помисли. Са постом се бориш против свих страсти које и те како нападају и најчистије људе, а са послушањем против гордости, највећег зла и највеће људске несреће. У ту битку ће одмах да те уведу. Док будеш друге врлине у себе уводио, тебе ће да уведу у послушање и подвргну најдосаднијим и најтежим пословима. То је школа. Монах, што не тражи, добија, што не жели, наређују му. Куда воли да оде, не дају му.Куд жели, не пуштају га. И то не зато што желе да га муче, него зато што ион сам жели да научи да своју вољу потчини вољи старијег да би за сва времена умео да схвати и слуша вољу Бога, не жеље своје грешне природе,а пре свега да уме себе да сведе у обичне људе. Послушношћу човек убија своју гордост, постом почиње боље да влада телом и духом, а молитвом постаје чистији, диже се ка небу, прима духовно царство у себе.
Старац му упути благ осмех, па му утешно рече:
– Не брини, овај ћеш рат ти добијати, а сада он тек почиње. Многи су монаси остали годинама на том почетном ступњу јер су осећали да још нису себе свели на смиреног обичног човека. Ти ћеш много брже да закорачиш даље…
И закорачио је. Давали су му најниже послове тако да је једва имао времена да сврати у храм где су службе трајале. Али, он је схватао да га оци не муче, него уздижу и ћутке је примао наређења, сваког, као вишег од себе.
Сви у манастиру су се радовали када би га срели. Једном је неколико монаха поправљало капију, а Сава и још двојица младих кршних људи су уносили из оближње шуме овеће цепанице за кухињу. Монах Симон задржа Саву када се овај враћао из кухиње ка шуми.
– Ова братија мисли да претерујеш у сваком послу, а ја видим да ти имаш снаге за толике нарамке које подижеш. Но сада све нас занима друго. Де, покажи нам своје табане, молим те… Гле! Па они ти више не крваве? Ни трага од озледа нема! Кад су пре зарасле? – монаси су се загледали.
– Па брзо се целе, млади смо…
– Како је то могуће… Молио си се Богу да ти ране зарасту?
– Свако се моли за све што га боли – насмеши се Сава и насмеја свом стиху и оде, а Симон значајно погледа браћу око себе. И они су њега гледали скоро са запрепашћењем. Ко је видео да тако брзо ране зацељују?
Преморен, покушавао је Сава ноћу мање да спава а више да се моли, а већ друге ноћи закуца на његова врата отац Никанор и седе на постељу.
– Далеки исток презире тело, а обожава дух. Запад иде ка томе да обожава тело и презреће дух. А ми, Средоземље, хришћани, ми православни ценимо духовно царство, али и тело, јер је и оно од Бога. Ми се трудимо једино да дух влада над телом, а не тело над духом. Не уништавај тело тим што му не даш да спава, али му не дај да спава више него што треба, јер тиме квари и твој дух и тело. Оба дела граде, заиста, савршено једно! Треба што пре да ти пренесем како свети оци својим духом владају собом и упогледу спавања…
Дуго је те ноћи, као да је грабио време, старац Никанор новом монаху износио своја и туђа искуства и знања, гласом заиста пуним нежности. Баш тим тоном чинио је своје поуке прихватљивим.
– И кад будеш налетео на људе који греше, дужан си да им кажешшта мислиш, али си много више дужан да им то кажеш на начин који јепитом’, а не свађалачки. Нико не воли замерку, ни грдњу, мало се ко примедбама туђим радује. Свако прима твоје опаске као стреле противника,па постаје твој противник, почиње да те мрзи иако ти желиш само да га спасеш… Зато буди са свима благ.
– Драги мој оче! Благ као ти сада са мном, зар не?
Тако благ да се срце оног кога меко опомињеш шири. Само љубав спаја, а други односи, па и искрене критике, само нас нешто приближују…
Следећег дана је Сава управо завршио са преношењем воде у кухињске казане, када му насред порте приђе мршави Игњатије, држећи главу малчице накриво.
Брате Саво, ти си чуо да у манастиру имамо више стараца не сасвим обичних, никако сасвил/обичних. Један је отац Евстатије, врло је болестан и никога не прима, сем мене који га храним и служим, а сад тражи да тебе одведем њему… Откуд ли за тебе уопште зна?
У пријатном углу конака, у малој топлој ћелији, пуној сунчеве светлости, на уском кревету испод икона више је лежао него седео старац ситна раста и ситних костију, са ретком, седом брадом. Када Сава направи малу метанију и приђе старцу да му целива мршаву малу руку, Игњатије изађе, а Евстатије живахно упита Саву:
– Ти си тај нови, је ли? А штета, ти ћеш брзо и да отпутујеш… Изгледа. Је ли? У други манастир, је ли? Је ли?
– Ништа о томе ја не знам, пречасни оче.
– Е, а мени пре него што одеш, треба да се ти, овде, помолиш за моје здравље… много патим. Хоћеш ли?
Младом монаху лице порумени од нелагодности:
– Али, ја нисам толико молитвен; добро, ако то, оче, ти тражиш…помолићу се да те више болови не муче…
– Не, ја нећу да се ти молиш да ми Бог смањи патње; нека их, ваљда са њима ја отплаћујем многе грехе моје или туђе… Моли се ти за то да могу бар још једном мојим ногама да закорачим и одем до храма на литургију…Макар само сутра, на Благовести, да одем у олтар… А потом, већ истога дана могу да умрем…
– Па… ја ћу да се молим, али зашто мислиш да моје молитве вреде?Зашто мислиш о мом одласку одавде? – упита млади монах збуњено.
Старчево лице одрази патњу и Сава се прекрсти погледавши икону на зиду, прибра се и предаде молитви као да је сам…
Монах Игњатије га је код бунара, поправљајући ланац на суду за воду, чекао. По Савином лицу је видео да му ништа неће рећи о томе шта је то старац хтео, па се осмехну Сави и овај му осмехом одговори. Били су то искрени осмеси пријатеља. Уто неко са терасе јави да игуман зове Саву и овај, још брижан, крену.
У ћелији, нешто пространијој но што су остале, за нешто већим столом, седели су игуман и монах Никанор. Игуман нареди Сави да седне. Држао је развијен свитак и нерасположен рекао:
– Врло сам непријатне вести добио из Солуна. Потрес због твог одласка из Србије велики је. Твој отац је врло унесрећен. Уз то свуд се и по Грчкој разнео глас да смо те ми Руси овде замонашили. Поред тога, глас да си ти ту, допро је и до гусара, који Свету гору често пљачкају, нападају, пале… и отимају јој монахе па уцењују. Ја тебе, Саво, више не могу и не смем овде да држим. Одлучио сам да те већ сутра одведем у манастир Ватопед… Он је најобезбеђенији, хеленски је… и у њему имаш боље услове за духовни развој.
И нехотице, Сава јекну. Био је побледео.
– Тај манастир има највећу и најлепшу библиотеку, тако богату да је посећују научници из целог царства, из Цариграда и из Рима… Спреми се да ујутру кренемо. Сада не говори ништа, обавезан си на послушност.
Сава је једва устао, направио је дубоку метанију пред старцима који су га веома озбиљно гледали. Изишао је и одмах ту на дрвеном доксату почео да плаче, пригушујући глас. Онда се забио у кутак ходника који је некуд водио и ту се донекле смирио. Кренуо је да се лично поздрави са сваким монахом Русика. Сви беху тужни, искрено и видно. Ујутру, пред сам почетак празничне литургије, кад су му јавили да га игуман чека, Сава понесе само оно што је био донео у торбици. Свој дрвени крст и папир спреман за писмо својима.
У порти је била неуобичајена слика: сви монаси који су кренули у храм на литургију, беху направили ред све до оног другог дела конака где беху ћелије стараца и болница, а том се кордону придружи и Сава. Стао је до веселог игумана, који му тихо каза:
– Годинама је старац Евстатије непокретан, а јутрос ми јавише да је проходао и да хоће сам да дође у цркву. Чудо! Чекајмо…
На вратима малог улаза појави се старац једва идући, подиже главицу и насмеши се, а монаси кликнуше и запљескаше. Док га је Игњатије пратио, спреман да га придржи, старац дође до Саве, застаде и ослоњен левом руком само на штап, рече:
– Јесам ли ти рекао, Саво?
– Шта? излете игуману.
– Прво – окрете се старац игуману – да ћеш да га пошаљеш у други манастир… а друго, нешто о молитви! Нека ти Сава каже…
И старац на измаку снаге, намигнувши онима око себе, крену ка храму, а игуман и Сава крепко пођоше уском стазом ка истоку. Наједном игуман рече:
– Па то је старац од тебе тражио да се за њега молиш?
Али, Сава то није чуо, беше заостао, а можда се и правио да не чује. Игуман стаде, окрете се младом и високом Сави:
– Сине Саво. Отац Евстатије је скривени чудотворац. Увек на Светој гори има оних који су или прозориви, виде будућност, или чудотворни видари, који лече молитвом или додиром… Али ни они ни многи од нас духовника не волимо та чуда. Ми бисмо хтели да верујемо без чуда. Као доказ о Богу, нама треба само једно: да стално и свим бићем осећамо Његово присуство. Дакле, не жури да видиш оне који чуда праве… Она верницима нису више потребна.
Сава се за трен снебивао, па рече:
– Већ сам упозорен, оче… али бих ја ипак волео да једно чудо видим…што пре…
Игуман је био изненађен. Шума око њих двојице је мирисала на смолу и на море.
– Слушао сам и читао да има људи који се непрестано моле, и дању и ноћу и када мирују, и када раде… Оче, ако је то могуће, како да видим таквог чудотворца, како да и сам покушам такво чудо да чиним?
Сад се пак старац изненадио, па споро одговори:
– Врло је мали број људи способан за монаштво, а међу монасима врло је мали број оних који могу да живе у пустињи, сами. А још је мањи број оних којима је дато да такву молитву открију, науче и одрже. Ја нисам међу њима, они су тајанствени. Ако иједног таквог овде можеш да откријеш, то је отац Исаија, али и он је отшелник, пустињак. Не знамо где живи.Ретко кад прихвати да са неким разговара, а поготово не о томе. Сине,немој да гајиш превелике жеље које не можеш да оствариш.
Одједном изиђоше из зеленог густиша, а пред њима се показа огроман, прелеп, бели манастир иза којег је тамноплаво море мирно као плоча изгледало као без краја, јер је просто у тој сунчевој бујици изгубило своје додире са небом. Међутим, са свих страна из шума и са обале су пристизали монаси, као и неки мирјани, понеки јашући на мазгама…
– Благовештење је слава Ватопеда. Монаси из свих манастира данасдолазе овоме у госте. И наши из Русика ће доћи, али тек после подне…
У порти је већ било доста света. Права гужва, али пријатна. Монаси су се срдачно поздрављали и грлили, а старијима су руку љубили. Неколико њих баш из тог манастира, притрча игуману Русика, Теодору, и одмах схватише.
– О, па ти си син Немањин? О, дивно, сви смо чули како си побегао у монахе! А чули смо и да највећи манастир Лавра жели да те преузме говорили су домаћи.
– Хтео би и наш игуман да те има… – радосно су причали неки из других манастира.
Из велике гостинске собе препуне угледних гостију којој су се приближавали, излете онизак црноризац и обе руке радосно диже:
– Сада сте ми вас двојица најдражи гости… Ти си Сава? О, о добродошао. Пригрлићемо те сви… хај’те, хај’те да те, Саво, виде и остали игумани Свете горе.
И хитри игуман се окрете и у гостинску собу препуну игумана и стараца уведе Саву. Тај тренутак је младићу био најнепријатнији, али су питоми старци достојанствено и мудро гледали и изгледали. Поклонио им се, а Теостириктос – тако се звао игуман Ватопеда, некако прекрати ту младићеву муку и предаде га Гаврилу, монаху, да новог брата угости, да га упозна са манастиром и, колико се може у овој гужви, са монасима.
Сава је себи силом утувио мисао да ће та сва невиђена светина са буком трајати само тог дана славе, а да је и ту током целе године мирно као у Русику.
Тек га после ручка Георгије, монах коме је био поверен, одведе у кутак иза храма. Ту већ беху неколико домаћих монаха.
Сачекаше га са нежношћу и пажњом. Георгије, бледог лика, а јаке црне браде, заподене шалу. И он је раздрагано прихвати… И Сави се срце отвори. Манастир и сви монаси су били очито дивни. Игуман Теостириктос посла по њега. Чекао га је пред вратима ходника споредног дела конака. Са њим је био и игуман Русика, отац Теодор.
– Сада ће навалити и други гости, хајде да ти одмах дам келију, преостале су нам само две – хитро је игуман говорио, ишао, махао рукама и одвео их до једне мале, којом се ходник и завршавао. – Она је можда мала за тебе тако крупног, али ти си монах… Прозор ти гледа у порту, право ка мојој келији,.. Гле, Теодоре, долазе нам твоји монаси из Русика.
Проседи игуман појури у порту… Отац Теодор је повериво рекао Сави:
– Диван је овај наш Теостириктос, али, када су у питању интереси манастира, велики је материјалиста. Бриге за манастир муче нас, игумане.Сада ће из Србије дарови богатог Немање и других много да значе Ватопеду, али и свој Светој гори… А ја се врло радујем што сам те прихватио свакако из других разлога. Нека те прати љубав свих!
У порти им је пришао старац Никанор. Повукао га на страну.
– Отац Евстатије је у блаженству умро, чим се из храма вратио…Игуман Русика се широким покретима руке споро прекрсти.
Већ сутрадан почео је у великом манастиру Ватопед за срећнога Саву заиста тих, прави манастирски живот каквим га је замишљао.
Већ првих дана, то ће рећи после поноћи, у три сата, на ударе клепала окна многих келија би јаче засветлела, да би мало потом као сенке нечујно тамне силуете мантијаша хитале ка храму портом, озареном само удаљеном светлошћу јасних звезда. Окна храма би постала мало светлија и уоколо би одјекнули гласови јеромонаха и оних за певницом. Простран храм би неком ко би први пут ушао изгледао празан, толико се у његовим сенама докле није допирала светлост више кандила са иконостаса, мало шта дало видети. Сава би се одмах и сав предавао литургији, али су га нешто потом увек позивали. Посао у пекари, кухињи или у другим просторијама, неколицини најмлађих монаха није давао много времена за вишечасовну литургију. Зато се млади србски монах свим силама трудио да током посла тка у себи молитве, а нарочито им се ноћу предавао.
Првог дана по доласку у Ватопед написао је топло, опширно писмо родитељима.
„Ви сте ми најдражи на свету, од вас ми је дражи једино Бог. И као што бих ја послушао сваку вашу заповест, тако сам, послушао у себи зов Бога Оца и Сина и Светога Духа да се предам вишој отаџбини, Небу. Али од првог тренутка откако сам на Светој гори, том највишем тлу у свету твари, осећам да би и вас двоје требало да завршите земаљске послове и предате се небеским. Та ме мисао стално прати, јер ништа није на земљи значајније него ли наћи свој пут ка небу и тим путем ићи… Ваш пут је манастиp…“
Тог дана поподне, игуман је сишао до пространог повртњака где је Сава дизао још један ред камена на ниском зиду. Јаке руке су то лако радиле, али је кожа на шакама младог Саве била још нежна и раскрвављена. Долазећи из даљине, пришао је Теостириктос и викао:
– Добио си три писма из Србије, а ја једно од твога оца… Ево ти, седи на овај камен. Прочитајмо свако у себи своје па да се договоримо!
Спокојство обузе Савину душу, видевши већ прве редове које је његов отац исписао својим чврстим рукописом. Редови су откривали родитељско очајање, али се у њима назирала спремност да се помире са судбином.
Игуман подиже главу, а свитак спусти на колено.
– Господе мој, колико те, Саво, ти људи воле. Велики жупан у овом писму преклиње мене, малог игумана да те чувам. Баш сам намеравао дати неке битне ствари кажем…
Подневно је сунце пекло, па им је зној капао са вре.лог врата и телом испод танке мантије. Нису осећали потребу да седну у хлад испод дрвета.
– Без моје дозволе не удаљуј се од манастира – оштро је игуман махнуо руком, па је наставио. – Не чуди се што те намерно шаљем на најниже послове. Ти јеси смеран и скроман, али ја још нисам сигуран да ли си ти,принца у себи, свео на сиромашног човека. И степеницама монашким у вис нећеш кренути док те не видим да си своје племство згазио.
– А ја хтео, оче, да те молим да ме никада са ове најниже степенице монаштва не подигнеш…
– Ни о томе ти не доносиш одлуку, ништа ти са собом и о себи не одлучујеш… А друго, отац теби, а не нама, шаље караван поклона и много новца… Теби га шаље, ти га и расподели, до последњег новчића. О томе се посаветуј са нама старцима. А већ и сам знаш, себи не остављај ни новчића!
– Ех, мој оче, па мени ништа од тог блага не треба… Дај ти мени оно што бих заиста хтео, а немам…
– Знам шта хоћеш – опет игуман махну руком у којој је свитак одблеснуо сунчевим зрацима. – Хтео би у библиотеку… Тај пут ти је отворен, ти би ка књигама…
– Не, не, оче – слатко се Сава насмеја. – Не још… ни сасвим…
– Ох, знам. Прво ћу те послати да видиш Свету гору, и све веће манастире, а и све повученије усамљене монахе… Спреми се шта од тих светаца желиш најпре да чујеш… Јер то што ће ти они рећи, нико други неће боље, више и мудрије… Мада има и оних који годинама ни реч никоме не кажу, но и њих ти замоли да те у себи благослове. И Србију твоју да благослове!Чујем да твоју земљу преплављују папини фратри и богумили, несреће једне!
Теостириктос жустро устаде и крену ка манастиру. Сава своје писмо стави на велики камен и притисну га малим иако је време било мирно, без ветра, врело. Млади монах ведро настави рад.
Теостириктос је и у одлукама био нагао и жустар, али овога пута не. Дани су пролазили, а Саву није пуштао. У ствари, чекао је караван од Немање.
Било је подне. Сава је у великом храму брисао иконе и кандила, иако је ту било прашине мање но игде на свету, кад уђе игуман:
– Сине, пристигли су Срби са караваном – рече и виде да су се крајеви Савине мантије овлажили док је прао под. Одједном је схватио да је Сава заиста положио испит проверавања. И то га трону. – Узми нову мантију! рече и изиђе.
Када је Сава у уредној мантији изишао, у порти су управо били скинули терет са животиња. У трпезарији је Немањиног сина неколико властелина, ратника и мазгара нервозно чекало. Присутни монаси су се узбудили када су видели како су и са колико љубави ти мирјани из Србије грлили и љубили младог монаха и узвикивали како се веома променио…
– Тек си сада постао одрастао, види се – говорили су му племићи – А толико поклона теби и твојим манастирима пристиже од Немање, да ћемо ускоро још један караван да ти упутимо – говорили су му усхићени што га виде и оцењујући га новог. Како да те се нагледамо и шта да кажемо мајци и свима твојима како изгледаш и како ти је?
Игуман и монаси, запањени даровима, били су изненађени и деобом коју је Сава потом предложио. Нико није имао примедбе. Највећи део је издвојен за Ватопед, други део блага за Русик и друге манастире и усамљене монахе… Много су добили и монаси Ватопеда, појединачно. Сава – ништа. Али, био је озарен због доброте родитеља и испуњен молитвама.
После неколико дана одмарања, путници су кренули натраг, а већ сутрадан је игуман дозвао Саву:
– Ујутру полазиш да видиш Свету гору… Јеси ли се припремио шта ћеш пустињаке да питаш?
– Јесам, господине и оче. О, колико крупних питања имам – рекао је Сава.
Ујутру су Саву сачекала три монаха. Беху то телесно најснажнији монаси у манастиру. Свако је од њих понео по јак јасенов штап. А четврти штап су дали Сави. За одбрану.
Били су боси, а натоварени даровима, али они су кренули у сасвим друге просторе идући по манастирима и посећујући пећине и колибе, и скровите зградице у којима су живели монаси, да су сва четворица до краја живота то путовање до детаља памтили. Оно је било узбудивије јер се нешто са Савом догађало. Он је свуда, свакоме монаху прилазио на начин који је и најћутљивије отварао за дубоке и топле разговоре.
Манастири су их дочекивали свесрдно и благодарни на поклонима, а и монаси који су по скровиштима живели у мањим групама, као и они који су се склонили од света, па их годинама нико није видео ни чуо, отварали су душу, јер је из ње Савина жудња да сазна тајне подстицала свете људе да се отворе.
Ти људи, који су се повукли у крајњу дубоку усамљеност, имали су иста битна својства: презирали су сувишна материјална добра и били су предани молитвама, созерцањима, посту и ћутању. Али сваки је био веома посебан и различит по својим духовним плодовима, а и по духовним напорима. Неки су достигли највише степене светости и мира, а неки су се у себи још увек борили са страшним силама. У те тајне су улазили и уздизали се Сава и његови сапутници. Потресна доживљавања које су на младе монахе остављали храмови са прелепим иконама, украсима, фрескама, и светим утварима, као да су превазилазили доживљавања која су их пратила из додира са тим усамљеним монасима који су по колибама и пећинама живели слушајући тишину неба и шумове земље, причања мора и нападе непогода, живели ткајући у молитвама степенице ка небу.
Први на кога су наишли би старац Алексије који је испред своје ванредно лепо исплетене колибе седео и плео овећу корпу, какве су већ биле лепо поређане иза њега. Класично лепо старачко лице са седом брадом до пупка и здрав спокојан смех дочека госте. Поклонили су му се до тла. И представили.
– А баш данас ми се, синови, нешто прича. Уф, како је лепо што сте дошли. Ти, сине, изнеси из колибе зделу са дивљим медом и погачу, да вас угостим, другог и немам, сем шумских плодова. Старац очисти од иверја посивелу али врло сачувану зделу.
– Ти си био кнез? Па шта би ти волео од мене да чујеш?
– Оно, оче што би ти највише желео да нам кажеш…
– Па, знаш, сине… О молитви бих вам рекао нешто мало, а важно. Ја мислим да је она најважнија врлина хришћана! Лаици мисле да је то лака ствар. И јесте и није; испрва је врло лака, молиш се Богу и он ти да то што хоћеш или ти не да, јер зна боље од тебе шта ти треба, али касније се у човеку све више уплићу лоше силе које жуде да те у томе омету. То је опасна појава, те мисли које као птице слећу у нас, многе незнано одакле, многе из наше природе… али, како могу да буду дивне и како могу да буду ружне, недостојне, прљаве и подлачке. Ох, ви тога још нисте свесни, ниједан од вас није, још није толико нападнут мислима које, ако су лоше, вуку човека на недела и постану навике. Такве мисли заробе душу и она без Божије помоћи не може и не уме сама да се ослободи. Многи светитељи воде узалудно битке противу помисли које се у њих спуштају. Благо ономе који ту вештину зна… Ја сам једва успео да је сазнам и то од једног запуштеног монаха, који је тек последњих десетак година живота проживео слободан, ослобођен напасних помисли. ,
– Па и мени, оче, реци како да се ја својих ослободим…
– Замоли свог игумана да те мени пусти на недељу дана. Па, чујте,децо, да упростимо тајну! Кад помисао падне у вас, најхитније је процените да ли је она за ваш спас добра или лоша. Ако је лоша, или ако није корисна, одмах је одсеците и одбаците јер је опасна. Тако сте је одмах сасекли и победили. Ако то не урадите и то одмах, мисао остаје у вама и као биљка пушта корене и све се чвршће упија у вас и у сву вашу природу,а тако она постаје ваш део, па влада вашом мишљу, онда се можете ње да ослободите само још молитвама, уз Божију помоћ. Када год она у вама живне упорно понављајте име Исуса Христа и молите Га за помоћ. Пред Именом Исуса Христа беже врази. Што више пута затражите Његову помоћ, све више ћете ту мисао потискивати док је сасвим не избаците из себе. Коме Бог да да се чува од лоших помисли, томе је пружио обе руке,и весла, и чамац да се спасе дављења у помислима. Блато је то, као и грех.Лоше помисли.
У жбуњу поред којег је монах седео, нешто шушну и на видело изађе јеж, идући право ка монаховој руци. Старац се испружи па дохвати комадић хлеба па то поднесе јежу. Овај га је дуго мирисао не додирујући га, окрете се и оде у своје склониште. Монах настави да прича о духовним проблемима и када се спусти мрак накићен мноштвом звезда.
– Што се боље молите, више продирете у духовно царство, ангели вам га отварају. Врази вас нападају не само мислима, него искушењима којима се не бисте одупрли да нема Бога. У тој борби за молитву помаже молитва.
Уто из извесне даљине, можда са стране мора где се месец и звезде купају прскајући свет искрицама, а не капљама воде, чуше глас:
– Оче Алексије! Шта ја то чујем? Имаш госте?
– Имам, дођи – одјекну старчев глас. Па се он обрати младим монасима:
– То је отац Филарет, такође Рус као и ја.. мој је ученик, али у свему је од мене бољи. Он је савладао мисли, он их контролише, осећам. А годинама су га опседале…
Из дубодолине се појави човек прилично висок и мршав, срдачно се упозна са путницима. Сео је на камен према мору тако да се његов профил са правилним носем и високим челом лепо оцртао на позадини неба.
– Говорите о молитвама, све сам чуо.
Сава бодро и раздрагано рече, посматрајући оштри профил Филарета:
– Отац Алексије ми рече да си ти помисли савладао. А да ли се ти молиш непрестано, молитвом Господњом: Оче наш?
– Ја о њој доста знам, али за њу у целини још нисам припреман. Није ни отац Алексије, каже ми… Али у мери која нам је дата ми је помало и примењујемо. О молитвама иначе знам. Оне су главни пут ка Богу, оне воде човека до небеских врата, а ко тамо куца и отвориће му се. Најлепша молитва јесте Оче наш, њу нам је Господ Исус Христос дао. Знате, у тој молитви, у којој је свака реч значајна, мени се највише допада то што се уњој човек, појединац, мали бог појављује, не у своје име, него у име свих људи света говори Богу Оцу, у име свих људи Га слави, у име свих људи Га моли за надсуштински, насушни хлеб за све људе, а то је причешће. У тој молитви јединка се моли за опроштај грехова свих. У тој молитви тражи од Бога да заштити све људе а не само њега… и та молитва спаја све нас уједно, а јесте најлепша на свету. У њој се свака јединка моли у заједници као Ми. А то је суштина Православља: прићи Богу, али са свима као са браћом.
Филарет је говорио меким дубоким гласом, врло пријатним, са руским акцентом. Правио је станке између реченица, па се чуо шум таласића.
– Друга највећа молитва јесте Исусова. У речима Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј ме грешнога, састоји се сав однос човека према Богу у космосу. Њу можете одмах почети да користите. Кад од неког старца будете сазнали како уз ту молитву и да дишете, а то је тајна, ви ћете добити много. А добићете и велике невоље, јер ће вас зли духови саплитати, нападати, мучити, али Исусова молитва и њих развејава и у бекство тера… Та молитва бруји у вама док било шта радите.
Опет је направио станку, опет се зачуше нежни таласи.
– Знам молитве многих светаца, а и сам своје молитве од срца неприпремљен изговарам, онако како нас Церква учи… али имам једну коју сам добио од неба и другу из прошлости и књига. Та друга је тако тајанствена да ме опија и тек је почињем да разумем, Господе, мој, како је мистична молитва светог Дионисија Ареопагита, али откријте је сами, ње мора да има у сваком манастиру. Потражите је… а када вам се смисао њених речи открије, унесите је у свој молитвеник.
(Тек касније је Сава нашао текст те заносне и мистичне молитве и ослушкивао њене безмерне просторе и испуњености. Она гласи:
„Тројице надсуштаствена, и преблага, христијанскога богомудрија надзиратељу, управи нас ка наднесазнајном и надсветлом и највишем врху мистичних Речи (Светога Писма), где су просте и од (свега) одрешене и неизмениве тајне богословља скривене у надсветлосном примраку тајно скривеног ћутања, које у најтамнијем најпресветлије просијавају и у свецелој недостиживости и невидивости, блистањима надлепотним преиспуњују умове бестелесних очију (тј. Ангеле).“)
Добро је што тако дубоке речи тада неприпремљен није чуо, јер је Филарет до зоре ређао заносне молитве многих светаца, светог Јована Златоустог, светог Василија Великога. Оне су биле јасне и топле, просте и узвишене, благе и са јаком снагом која је све време узносила слушаоце. Не померајући се, у таквом су заносу млади монаси и стари Алексије слушали оца Филарета и доживљавали Православље у молитвама. А онда, када беше пред поноћ, и када се море сасвим смирило, па се није чуо ни шум шуме, и сам отац Филарет застаде, упаде у ћутњу, па потом тихо, топло, настави:
Тако сам открио да највиша уметност није поезија него молитва. Поезија је литература, и музика, и философија у исто време, али молитва је то све и још нешто што је највише: разговор са Богом… А онда ми се догодило чудо. Озарен молитвама, дрзнуо сам се да замолим да ми се прикаже и молитва бар једна којом ће се људи будућности молити. Желео самим спас и лепоту вере коју ми данас имамо, желео сам да се и сутра послемного векова људи, бар неки, моле као ми сада. О, зашто ми је таква жеља дошла, не знам, тек ја сам молио да чујем бар једну молитву потомака,молећи да ми Бог опрости због те дрскости. И тада сам заспао и… у сну сам чуо и доживео молитву коју, ето, сада први пут другима, и то вама, преносим, а добро сам је, веома добро упамтио. Молим вас, саслушајте је:
И монах Филарет отпоче молитву:
Господе Христе, не знам шта да молим од Тебе. Ти једини знаш шта је мени потребно. Ти љубиш мене више него што ја умем љубити себе. Оче, дај слуги Твоме оно што ја сам ни искати не умем. Не усуђујем се искати ни крст, ни утеху, само стојим пред Тобом; срце је моје отворено Теби. Ти видиш потребе које ја не знам; види и поступи са мном по милости Својој, порази и исцели, обори и подигни ме, ништаван сам и нем пред светом Вољом Твојом и недокучивим за мене судовима Твојим. Приносим себе на жртву Теби; предајем се Теби. Немам жеља, осим жеље да испуним вољу Твоју. Научи ме молити се. Сам у мени моли се. Амин – заврши отац Филарет, пошто је текст изговорио полако, правећи дуже паузе после сваке мисли и реченице.
– То је Православље! – Алексије рече врло потресен.
Сава је ставио лице између колена, плакао је, али успео да се његов врели плач не чује. Плакали су и његови сапутници, који осташе непокретни, а онда чуше шапат узбуђеног Филарета.
– Ова молитва ми је показана, она припада сутрашњици, немојте је даље преносити, осећам да то не бисмо смели да урадимо… Нека је други, коме то Бог да, отпева, а срца наша… имају довољно молитава које смо досада досегли…
Сава и остали монаси климнуше главом. Више нису имали речи. А тада чуше опет тихи шум таласа и благи говор ветрића са лишћем. Почео је да се моли дан који је долазио.
Када су од оца Алексија и Филарета сутрадан кренули и нашли се сами у шуми, Сава је пробао да се са својим одличним памћењем присети молитве оца Филарета. Није успео. Нису успели ни његови другови.
Врло су брзо потом дошли до другог пустињака, Георгија, аскетски испијених образа и тамних очију које су врло збуњено, благо и из неке унутарње дубине гледале придошле монахе.
– Хтедох, кад сам вас приметио, да побегнем, али ме нешто задржа.Седите, седите… Одакле сам? Мајка ми Србијанка, са леве стране Тимока,отац Бугарин са десне. А шта радим током дана? Пуна ми је колиба резбарија, то дајем манастиру, а отуд добијам хлеб и другу храну, али ја њу дајем животињама. Спремам душу своју за нове задатке које ћу горе, на небу, да добијем. Бог је такав свет створио да човек има прилике да сам себе све више усавршава, живот на земљи је само мала припрема и испит за вечна самоусавршавања… на небесима. А знате ли ко човеку помаже у усавршавањима? На земљи монаси, на небу анђели… Ох, ох, колико има анђела! Ја нисам видовит, а видовити људи их сагледавају, но ја их осећам. Но, седите,седите, децо моја, питајте ме шта вас занима а чему могу ја вас да поучим,ја гори од вас, али старији и болнији… Има и разних монаха, делим их на три групе: на оне који су се замонашили ради будућег царства, неки због обиља грехова, а неко пак из љубави према Богу. Ја сам из те треће групе,јер ма где да се окренем, видим прелепо Божије дело. Ухватим себе како дуго гледам царско море или крзно неке дивне животиње. Ја сам задивљен сваким цветом и сваким листом; ја више и не могу свет другачије да гледам него као дело Његово, а када то осећање пресахне, онда осећам правду Његову и ја га славим. Тиме почните молитву, слављењем Бога, а онда крените да му захвалите, а онда га молите за оно што вам треба…
Седели су испред старчеве колибе близу морске обале. Он је меко и споро, а врло убедиво говорио, док је сенка дрвета само делимично штитила његово лице од све јачег сунца. Његови гости су седели у пуном хладу тог истог дрвета и помно слушали.
– Неко ме једном питао зашто верник треба да слави Бога, зар је то Богу потребно. Такав мислилац је кратких домета, јер слављењем ми се у екстази и спајамо са Оним којег славимо, или му се снажно приближавамо остварујући са Њим јединство. Ми се слављењем придружујемо Ономе од којег смо се одвојили и то не само Њему него свем свету који је Он створио. Славити Бога значи вратити се заједници, певајући са љубављу према Њему, па самим тим и према свету, делу Његовом. То је спајање оствариво тек када се у психи отвори усхит слављења Бога, када се Њему определимо и похитамо да кроз слављење будемо са Њим већ у самом нашем духу субјективно и у свепостојању, објективно. Не треба више ни говорити о субјективном и објективном, јер слављењем Бога примамо у себе и њега и свет. И уколико га више и срдачније славимо, призивамо и примамо, утолико смо више објективног света унели у себе и постали смо духом шири. А слављењем Бога не престајемо да будемо субјекти, али постајемо као свемир велики и када то од слављења не очекујемо. Ми славимо Бога, и само то желимо, а добијамо све. Можда сам сувише философичан, али осећам да сте и ви образовани, схватили сте ме… Ох, децо, хајде да се заједно молимо – рече и покуша да устане са камена на коме је седео, а Сава скочи и придржа га.
И сви се окренуше истоку и дигоше руке у вис. И старац одједном веома громким гласом, изненађујуће ведро, и јасно изговори:
– И када Ти се, Оче, молим за себе молим се истом молитвом и за све људе и сада нарочито за ове младе монахе, молим се молитвом светог Исака Сиријанца:
Господе и Владико живота мога! Не дај да мноме овлада дух лености, чамотиње, властољубља и празнословља, а подари мени, слуги Твоме, дух целомудрија, смиреноумља, трпљења и љубави… О, Господе, царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове! – заврши старац молитву, а млади монаси сагласно рекоше: Амин!
И потом опет седоше, а Сава прекиде то ћутање пуно смирености и задовољства, наслони се на стабло дрвета и осети рапаву кору стабла леђима, па понесено рече:
– Предивна молитва! Али, оче, сем ово мало дарова што ти донесмо, можемо ли ишта да учинимо? Колибу да ти већу направимо, у овој твојој не можеш ни да легнеш како треба…
– Па ја, сем за време непогода, ноћ проводим овде, под звездама…Оне ме потресају… када њих гледам ја сам уверен не само у то да има Бога него и у то колико је Он свемогућ… Једном наиђе мени монах који нема ни колибе ни ичега… али заиста има велику душу, распрострту кроз свемир…Седели смо, ћутали, молили се, када је пала ноћ, а он ме, Јеремија се звао,запита колико има сунаца на небу. Ја се запрепастих. Па једно, рекох. А он мени: „Милијарде! Стотине милијарди сунаца. Има сунаца више него зрна песка на земљи“, рече. А ја помислих: „Овај човек није сасвим при памети.“ И заћутах. И Он је до зоре ћутао, па ми се наклонио до тла и отишао ушуму. Ја сам остао непокретан. Облило ме ово сунце, ово наше једно и ја осетих нагло, као да ми је неко са неба то потврдио, да постоје стотине милијарди сунаца. И један једини Тролични Бог Отац, и Син и Свети Дух. И у мене уђе величанствени немир, срећа, псалмична надахнутост. Ја знам да је то истина, да има небројено много сунаца. И да то све од Бога потиче, да Он Свети сваку травку ствара, држи, негује. Од тог сазнања ја сам сабран и, милијарду пута више него пре, ја сам задивљен мишљу колико је Он свемогућ и свесадржајан… И ја од тада сваку ноћ проводим под небом и звездама… Господе, децо, много причам, време је да кренете…
Четврти монах на кога су наишли био је као нем, па ипак им је, мршав и ситан, дао благослов веома широким покретом руке. Изљубили су се, а старцу су оставили суво дуготрајно пециво.
Потом су наишли на Методија, огромног средовечног човека, који се до неба гласно и радосно смејао или се, огромних обрва, мрштио, сав у расположењима која су пратила његове мисли.
– Ма, хајдете, децо, што ми то доносите! Ја примам из манастира хлеб, а да знате колико ми и шума нуди хране коју нећу… А шта ће ми више? Мени само нешто недостаје – рекао им је потом у поверењу, када су сели и распричали се. Мени недостаје послушање… О, ја сам, као и сваки други монах, док сам био искушеник и месецима пролазио кроз послушање, слушао наредбе мог старца, па и свих старих у манастиру, али тада још нисам био довољно сазнао зашто је то толико потребно човеку који развија свој дух. Тек сада то схватам, па ми често пада на ум да се вратим^манастир и да се опет предам духовнику, да годинама служим другога, да опет себе потчиним вишем и тако да будем смањен… јер, брате, најстрашније зло у човеку јесте гордост, а најјачи лек против гордости јесте послушање. Када си у послушању, ти немаш своју вољу осим да без поговора послушаш свог учитеља. Онда се сводиш у праве људе који се спремају да служе Богу, а не себи… Онда почињеш да сводиш сам себе са степена уображене величине, на степен на коме су сви, а сви су пред Богом једнаки. Послушање у теби, монаху, диже у твојим очима све осим тебе самога. Богу је потребан смеран човек. Онај ко послушањем доспе до смерности и скромности, већ почиње да буде светитељ… ако је православан и ако је нашао правог православног искусног старца. А ја нисам послушањем довољно тесао себе. Мало! Каткад жудим да ја, стари монах пустињак кренем натраг у манастир и заиштем да опет будем послушник… Превише је моје сујете, закрчује ми пут ка Богу.
Сава и његова сабраћа су за то време обишли све манастире, раздали поклоне, упознавали угледне и велике духовнике и видели оне најјаче пустињаке, који су се предавали посту, молитвама и аскези у мери коју Сава до тада није очекивао да види. Под тим утисцима вратили су се у Ватопед, а млади србски монах није ни слутио да се на његовом лицу просто видело колико су га та сазнања потресала и обогатила. Био је уверен да је своја осећања успевао да сакрије, а своја узбуђења да смири.
Чим су дошли у свој манастир, сусрели су Теостирикоса који је у порти за каменим столом, препуним комадима чистог воска у облаку диска, исплаћивао омањем мирјанину ту и другу наручену робу. Сава и пратиоци му приђоше за благослов. Он једним погледом прозре младе људе и док се трговац удаљавао, рече путницима да се одморе, а задржа Саву. Старац је био сталожен и уморан, без оне жустрине у покретима и говору.
– Одушевљен си, видим. И рањен. Као рањен. Је ли тако? А чини мисе да знам и зашто… Седи, молим те.
Сава седе на крај клупе. Игуман настави:
– Ти жудиш да постанеш отшелник, да са нашим благословом одеш у пустињу и да живиш сам. Али, то не можеш! Пустињак не може свако да буде. А неко ко и може то да постане, а верујем да би то ти могао, не сме нато ни да помисли. Ма како да је теби потребно да се одаш Богу сав и неометено, онима око тебе, свету је потребно да ти будеш ту. Богу је пречи свет од било ког појединца. Ти си осуђен да припаднеш свету Божијем и кроз монаштво.
Сава је ужаснуто слушао те речи оштре као пресуда.
– Али, ја сам побегао од света!…
– Не сасвим! Ни ја нисам. Малочас сам бројао огавне златнике руком која би хтела само да се крсти и моли. И ја и многи други смо рођени са даром за усамљеништво, али Бог је нама, као и теби, дао и дар да се боримо да окренемо свет Богу. Сваки је општежитељни манастир мали свет. Ту јеси монах, али у заједници, а заједница као у овом манастиру јесте за монаха и посебна школа. Из те школе Бог само неке одређује да се предају самоћи и созерцању, неке шаље у спољни свет, а већину оставља ту. Куда ће тебе, не знамо, само знам да ја тебе не пуштам у самоћу из многих разлога, пре свега због гусара који би тебе зграбили, а нас и Немању уцењивали.
Било је много горчине у игумановом гласу, али, још веће у Сави. Та горчина је канда временом расла. У сваком случају није нестала. И док је по манастиру радио све што су му наређивали, у себи се непрестано молио Богу:
Ако је манастир само мали свет, пребаци ме у пустињу, или бар у скит, у свет још мањи, а никада ме не шаљи тамо одакле сам дошао, јер ни ја тамо не умем да будем довољно са Тобом, мили Господе! И зашто мој отац Немања још увек чека, а ови духовници као да виде ту могућност? Зар ниси рекао, Господе, да ко хоће са тобом, треба да остави све,па и родитеље. Ето, ја то чиним, оставио сам и презрео све, сав свет… а многи ми прете тим светом.
Никако није могао да схвати зашто се игуман према њему некако као онерасположио. Једнога дана је у трпезарији, старац тихо наредио монаху који је за столом послуживао, да Сави наспе још две три кашике јела. Сви су чекали да млади монах то и поједе. Тек после ручка игуман је рекао Сави:
– Од сада ћеш седети не на крају стола, но до мене. И ја ћу ти наређивати колико ћеш појести.
А пред вечерњу је хитри игуман у храм ушао и застао код Саве.
– Оброке уља за ноћно светло добијаћеш као и свако други. Са мога прозора гледам како се скоро по целу ноћ молиш. Од ове вечери лећи ћеш када и остали. И устајаћеш кад и остали. Ускоро ћеш да добијеш још неке,нове задатке – то је говорио тихо и љутито.
Свакако, монах Сава је без приговора све извршавао, али се и у постељи, преморен, док га је мамио сан, упорно молио Богу. У замраченој соби, у којој је само светлост малог кандила иконе осветљавала, Сава би устајао из постеље и у углу који се споља није могао сагледати, клечећи, дуго се молио. Тада му се снага враћала, али су га све више ометале мисли којих није могао лако да се ослободи. Непријатељ човека највише напада оне људе који се све више предају молитвама.
Једнога дана пред подне дође у Ватопед тихи монах плавих очију и седе браде, Никанор из Русика, изгрли се са игуманом Теостириктом, обриса изборано чело руком, седе на једну од две столице у игумановој ћелији и непосредно, благо запита:
– Како је Сава? Због тог детета долазим.
– Добар, изванредан… али још се прибира, још није зграбио праву грану… Није ни свестан да га муче његови односи према оцу, Немањи… и Србији. А са друге стране свим срцем би отишао у усамљеништво… а већ и сад је сам…
– А зар му ти још ниси дао духовника који ће да га води? – зграну се Никанор и нагну се ка игуману, очито запањен.
– Неколико стараца имам… не знам коме да дам то гвожђе, Саву…За сада га ја кујем. Док му не изаберем духовног оца, би ли и ти био уз њега?
– Бих! Стално ме нешто ка том детету вуче. Мој игуман ме препушта теби докле год будем могао да ти у томе помогнем. Али, Сави би највише учинио неко ко би знао да га припреми, па потом уведе у Исусову молитву.То слутим.
– Оно мало што о тој молитви знамо, пренећемо и њему, али он жуди за непрекидном молитвом. А ту тајну још увек мало ко на Светој гори зна…
– А отац Исаија? Он је свакако исихаста, али… са којим човеком је током ових година Исаија, тај отшелник уопште разговарао?
Два старца су се нетремице гледала, па Теостириктос одговори:
– Хвала ти што си дошао… Од сутра ће Сава том пустињаку да носи хлеб. Ако Сава толико вреди, Исаија ће и сам хтети да постане Савин духовник.
Отац Никанор потврди главом. Очи му беху ведре. Хелен се подиже, хитро је гестикулирао док је изводио госта и причао:
– Добићеш последњу слободну келију, до Савине. То су две најлошије у манастиру, али ових дана дозидаћемо нове парама које нам Немања шаље. Немања ће и церквице да нам гради.
Два старца наиђоше на Саву. Поправљао је полутрули под у ходнику. Устао је да се поклони старцима и да се изгрли са оцем Никанором који се од задовољства смејао.
На лицу оца Теостирикта су се борили осмех и мрштење.
– Саво, од сутра ћеш имати и једна нови задатак… Носићеш хлеб отшелницима по оној пустари. Најпре само једном од њих.
– Коме? – уздрхтало упита Сава.
– Оцу Исаији…
Оба старца су са скривеним задовољством гледали како се лице младог монаха заруменило.
– Исаији? – ускликнуо је. – Оцу Исаији?
– Да, али се не надај да ћеш да га и видиш, а још мање са њим и да разговараш. Већ месецима и годинама никоме се не појављује, сем кад на по неки празник дође у манастир на литургију, али и тада под молчанијем.
– Оцу Исаији ме шаљеш? – кликну Сава, не уздржавши се раширио је руке и загрлио игумана, а овај се сада исто као мало пре отац Никанор, насмеја од срца, слатко и више никада није своје расположење пред тим Србином монахом крио вештачким мрштењем.
А следећег дана, већ и само јутро беше некако необично. Иако је било лето, нека прамаглица је лутала ваздухом над полуострвом и посвуда, по тлу и дрвећу остављала крупну росу. Та измаглица је прогутала пучину. Па ипак је сунце пред очима монаха Саве, који је игумана на каменој клупи у порти чекао, мењало стање у ваздуху, нагло је постајало топлије. Игуман му је, чим је дошао, објаснио на ком ће врху ког брега наћи јасеново дрво, те да закачи о грану пуну торбу, а да узме празну и да се одмах врати.
Са торбом у руци, Сава се врло хитро пео уз брдо, и ускоро је сагледао врх и јасен обасут сунцем…
Све време је молио Бога да надахне пустињака Исаију да се из свог скровишта појави. Шаптао је:
– Господе, осећам како не напредујем, дао си ми много, а ја стојим, нешто ми недостаје, дај ми да видим и користим оца Исаију…
И тада, када је пришао јасену, осети да некога ту још има и чу са своје десне стране шум из зеленила, и угледа једног монаха, који је мирно, осмехнут стајао и посматрао га. Тај средовечни снажан и прилично висок човек био је црномањаст и просед по високим залисцима испод мале забачене капе посивеле као и мантија. Имао је добре и питоме очи, испијено лице коме су се кроз доста ретку браду црте лепо виделе. Сава се укочио па је направио дубоку метанију, и чу:
– Добро дошао, cинe!
– Све ти најбоље Бог дао, оче Исаија – Сава чу себе.
Тог трена не могаше више ишта да каже. А Исаија, са осмехом и са топлином у гласу, запита:
– Скоро си се замонашио?
– Недавно… Али сам врло желео да тебе, оче, видим.Старац му показа руком ћувик покривен травом.
– Седи. И ја ћу. А зашто, Саво, желиш да ме видиш?
Младић одједном осети да се ослободио страха. Исаија је знао и његово име; том човеку може слободно да каже све.
– Хтео сам да ме научиш непрестаној молитви… Да докле било шта радим, ткам у себи молитве, то се може, то сам сазнао да се може, али нико од свих око мене ту вештину не зна до краја да ми објасни…
Сада је лице монаха било без осмеха, веома озбиљно. Погледао је ка пучини очима, по боји и чистоти, сличним оној светлости која се кроз даљине над морем просипала.
– Да, теби ће бити потребно да се стално молиш… Да, јер ти ћеш много имати да радиш; нећеш наћи довољно времена само за молитве…
Сава се нехотице трже, па се збуни:
– А како то, оче, мислиш, па ја сам монах, морам да имам времена за молитве и за рад, више за молитве него за рад…
– Синко, ја само претпостављам. Не знам твоју будућност, али осећам, много ћеш посла имати, баш као монах, и баш би требало да те томе научим. Ти си молитвен на православан начин. а делотворан на западни. Коме те је старцу, као твом духовном оцу, предао отац Теостириктос?
– Још ником. – уздрхтало одговори Сава, не верујући толикој срећи да га овај чувени усамљеник тако свесрдно као ученика прихвата.
– Замоли га да те преда оцу Макарију…
– Боже мој, већ сам све духовнике старце упознао, само ми отац Макарије није за око запао…
– Најдуховнији је човек и најсмернији. Није славољубив.
Сава хтеде да се из седећег положаја придигне у клечећи, али је отац Исаија са таквим спокојем седео као да је и тиме зрачио и саветовао младићу да се сасвим опусти. Стога Сава опет врло слободно запита:
– Па у чему је Исусова молитва тако необична и тајанствена?
– Она је врло једноставна и баш тако једноставна тачно описује положај човека у свету и однос према Богу. Она гласи: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешнога! Ми смо толико грешни да нам је једини спас у милости Божјег Сина, а то је почетни и основни став православне вере. Никаква права немамо, само је Божија милост основа таквој нади. И лако, брзо а поступно човек се научи да ту молитву изговори дневно више стотина па и више хиљада пута, ма шта друго радио. Али ако те научим да ту молитву изговараш седећи у посебном положају, са мислима правилно усмереним ка Господу и ако те још научим нечему што је за друге тајна јер неправилно молење може да буде опасно… то јест, ако те научим вештини нарочитог дисања, доживећеш нешто више од свих догађаја, нешто више од сваке екстазе, видећеш светлост небеску, отвориће ти се чула која наша телесност затвара. Али већ и сама молитва коју непрекидно или повремено понављаш, ако јој се делимично и повремено предаш нормално дишући, шири у теби блаженство, испуњеност, јер ове свете речи чисте твоју духовност док брује.
И отац Исаија заћута задовољно посматрајући младића који распламсан и занет ватрено рече:
– Нисам стигао да се нарадујем што си осетио да долазим и изашао да ме прихватиш. Нисам стигао да се нарадујем што постајем твој ученик… нити сам стигао да се нарадујем што ме већ уводиш у непрестану молитву. Оче, када би се моја захвалност претворила у кишу, овде било плаве било… а ипак ме буни само једно… зашто ми стално и ти и други дозначују да се припремим за огроман рад… У монаштву се мало ради,тек колико је монаху потребно да заради себи за храну. За хлеб! А много се моли.
– А ако будеш морао много да радиш за друге? Ако наиђу поплаве, и несреће, и ратови? Ако свет крене низбрдо? Но, за сада је било доста разговора – ведро рече Исаија и просто лако скочи на ноге, и Сава скочи и своме учитељу, који га осени крстом, пољуби руку.
Изменише празну торбу за ону у којој је био мали хлеб, храна старца за недељу дана. Сава се поклони и хитро крену низбрдо једва видним путићем. Лице му је било румено од среће. Није се окренуо да види Исаију. Стидео се сентименталности и своје необуздане радости. Зар да квари мишљење старца о себи? Па ипак се заустави и окрете и виде старца како га руком благосиља. Исаија му довикну:
Ако те нека напаст снађе, одмах је отклањај Исусовом молитвом, али при томе мисли на Исуса, само на Исуса Христа мисли, Он ће те спасти… – Одједном, Исаија, смејући се и ставивши руке испред усана, гласније рече: Апостол Павле у другој посланици Солуњанима каже: ‘Молите се без престанка’, а знаш ли шта је написао у стиху пре тога? ‘Радујте се увек!’ Радуј се и ти!
Стаза низ коју је јурио, беше уска, пуна шибља, каменита, али Савине су босе ноге биле већ огрубеле.
Одједном, из шумског густиша у који је ушао, искочише четири наоружана јака човека, и оштре мачеве усмерише ка младом монаху. Беху то снажни, млади људи, који са извесним презрењем спустише мачеве, па један рече:
– Опет хватамо само безначајне и најниже монахе. Из кога си ти манастира? ;
У Сави није престајала радост која га је до тада носила. У исто време јавио се и страх, али одмах затим сети се Исусове молитве. И он поче да је у себи искидано понавља. Изненади се кад му падоше на ум речи које он одмах изговори:
– Ја сам нови монах у Ватопеду, разносим хлеб неким немоћним отшелницима. А и ја сам само искушеник… немам ни најмањи новчић. – И видео је како га разбојници проматрају. Један од њих, гледајући скромну мантију, рече:
– Никакве користи од овога!
Оштро и напето пратећи шта се са њима збива, Сава дубље у души настави да понавља Исусову молитву, а у исто време осети радост у себи, и то неизмерну радост и снагу. Видео је како се разбојници ломе, гледајући један другога у очи, па онај први рече, окренувши поглед ка Сави:
– Хајде, бежи одавде! Не вреди ни да те претресамо.
Сава се упола окрете, па низ стазу једва где прекривену сухом наслагом земље са спарушеном травом, пожури низ брдо. Стигавши у манастир пожури игуману који је испред магазе прегледавао бурад спремну за бербу маслина.
– А најзад си се вратио – рече, бацивши поглед на Саву. Приђе му, благо га ухвативши испод руке и поведе ка каменој клупи, па запита:
– Нашао си дрво, закачио торбу? – па видећи и даље насмејано лице младог Србина, упита:
– И видео га? И видео га? – старац је био изненађен.
– И разговарао сам са њим, свети оче.
– С њим? Молим те! Шта? Молим те!
– Тебе је молио да мене даш старцу Макарију, као духовном оцу!
– Па ја сам већ скоро и одлучио да те њему дам – викну игуман и од радости груну Саву да седне на клупу, па онда и сам седе. – А да ли сте вас двојица још о чему разговарали, синко?
– Да, о Исусовој молитви… Он хоће да мене уведе у њу. Игуман се изненади, и спусти руку на шаку Савину.
– Сине… сине!… нека то остане само између нас, на такву благодат и ја ћу да будем суревњив. Дакле, зато си ти радостан!
– И још ми се нешто догодило. Малочас су ме ухватили разбојници. Игуман Теостириктос се укочи. Сава настави:
– Пустили су ме, нисам им изгледао значајан, сматрају да за мене не би могли ништа до добију.
Теостериктос се прекрсти, па загледан у Саву, рече:
– Од њих сам стрепео за тебе. Од сада за тебе више нећу да стрепим. Тебе чува Бог. Али, од сутра ћеш да радиш у библиотеци, најпретежније.А сада, устани, хајдмо до оца Макарија… Господе, шта се то са мном дешава! И шта ја све морам да доживим… Хајде, дете, пожури! – обрецну се.
Келије стараца су се налазиле окренуте ка југу, баш као и болница. Отац Макарије је био врло снажан и чврст старац, потпуно седе браде, четвртастог лица, смирених покрета и гласа, и ведар, увек ведар у души. Пред њим на столу налазило се брдо дрвених крстића које је ножићем украшавао.
– Ето ти Саве Немањиног… Направи од младића мудраца. И свеца бољег од нас… Научи га да не бежи у самоћу… Имаће је колико му треба…
Игуман је брзо представио Саву старцу и пошао, а Макарије тек тад доброћудно рече:
– Седи, седи… Али, не, прво запали ватрицу па скувај за нас двојицу чај… а после ћемо да правимо крстиће и да причамо… Бог нам да нас, па земљу, па бунар, па воду, па крчаг. Ми скувамо чај од биља Божијег, а за то све када Богу кажемо хвала? – говорио је старац, а није скидао поглед са Саве који је нашао иверје, са кандила припалио свећу па ватру. Прегледао је гомилице биљака које су биле на полици.
Савино тело је заузимало четвртину келије, али се он лако кретао.
– Видим, оче Макарије да најрадије пијеш камилицу, та ти гомилица најрастуренија. И моји пију њу најрадије…
– А сад – седи ту… Узми једна крстић, ено ти и ножић, погледај како ја дубим Исуса Христа на крсту… Покушај то и ти, тако,… Настави, сине, овако – и старац и Сава заћуташе. Вода је у лончићу почела да струји, Макарије узе први Савин крстић.
– Одлично, сине.
И док су чај пили разговарали су мало.
– Сад ми реци, сине, шта је тебе довело у манастир. Најјачи разлог.
– Молитва, оче. И жеља да се предам само њој, али то је и овде тешко постићи – насмеја се Сава искрено и радосно. – Овде сам са другима више него у Србији. А ја бих хтео само молитву и самовање…
– Можда ћеш да добијеш молитвеност, па и дар за непрестану молитву, али ти ја не бих никада дао да се усамиш, мада би ти и за то можда био добар. Ја бих тебе послао у свет. Тамо монах да будеш.
Сава престаде са радом, сву радост тог дана ове су речи пресекле. Младићу се бол видео у очима. Старац мирно настави:
– Од како си ушао у ову собу видим како се са лакоћом крећеш, вешто радиш, практичан си. Гледам како си пришао послу, лако и вешто, све је на првом крстићу испало јако добро. Теби, Саво, лежи, молитва, али такође теби лежи и дело. Ти си обдарен да будеш монах у свету…
– А ти мене, оче, тиме убијаш – усправи се Сава. – Ја сам сав свет оставио; ја сам се згадио над њим; ја сам срећу тек овде нашао…
– Немој да се изненадиш ако Бог буде од тебе тражио да се том истом свету вратиш, као монах, али тамо Исуса Христа Бога да урезујеш у отврделе људске душе, а не овде у дрвене крстиће… Не проричем ти одлазак, него ти га желим.
Сава испусти ножић и крстић ка средини стола, стави обе руке на сто, а главу зари у руке. Плакао је без шума. Плакао је болно.
Старац га је са пуно нежности гледао. Био је срећан што је таквог монаха добио за ученика. И поче у себи да се моли за њега и за свој подухват. Старец се мери и по својим вредностима и по вредностима оних које је духовно подигао. Растко је био одличан материјал…
Наједном Сава се усправи, плануо је:
– Ти си деценијама овде, ти више не знаш прави свет, онај кад испраћаш војску која се смањена врати, а ти као дечак са отетог оружја переш људску крв и скидаш комаде људског меса. Ти ниси гледао ни како браћа једног другог пљачкају, краду, мрзе. Да ли си видео децу пребеглу из Босне где су им папини Мађари убили родитеље? Ниси судио онима који су убијали, отимали, силовали, тукли и сакатили људе, ниси испитивао оне који су сиромашна села палили, а потом пред богаташима пузили. Ниси слушао брата који ти прича како и тебе и оца мрзи. Ти ниси упознао или си заборавио живот, а ја у такав живот не желим и нећу више никада да одем. Најзад,мени је Бог дао мантију, а ја сам дао монашку заклетву да овде остајем докраја живота. Нико ме никад неће ни да покуша да натера да из овога мира одем. То не може од мене, монаха, да захтева ни мој рођени отац Немања.
Био је љут. Старец га је слушао, са осмехом и мило. Сутрадан је, игуман, Сави, водећи га у библиотеку, рекао:
– Ових дана седам научника су наши гости, из Цариграда, Атине, Солуна, а један из Рима. Послуживаћеш их списима и свим што ишту, а онима са слабим видом ти ћеш читати, често се свађају, сви су помало јеретични, па ти слушај шта износе, а не прихватај ништа, и не укрштај оружје са сваким…
Библиотека је заиста била огромна. У каменом приземљу четири велика оделења беху сеновита, само је највеће било озарено сунчевим зрацима, а за столом су седморица мирјана, углавном старијих, седели, читали и преписивали из књига и свитака набацаних као на гомиле. Видећи игумана хтедоше да устану из поштовања, али их он покретом руке ослободи тога.
– Господо, доводим вам нову помоћну снагу, врло је писмен и образован, а и врло јак, да вам списе пронађе и доноси. Он је тај Сава, одбегли син Стефана Немање.
Са љубопитством су посматрали крупног младића, а један гојазан човек са оштрим носем, живахно упита:
– Дакле, ти си Немањин син? А твој отац чупа, чупа Србе да не падну у папине канџе?
До тог гојазног седео је католички ерудита, ситна раста, уске главе, са врло великим залисцима. Праснуо је:
– Господине Ангел, ми смо се договорили…
– Да се узајамно не вређамо! Опрости, оче Јозефе, али Немања заиста отима Србију испред папиних руку. Ако сам рекао ‘канџе’ нисам вређао… Данас Православље једва расте, и то код Срба и Руса. Ако Немања све Србе оправослави, Срби ће за нас Грке да постану одбрамбени зид према Западу. А то би било добро за нас, а свакако не, оче Јозефе, за вас католике…
Господин Ангел је био убедив, темпераментан. Игуман седе и даде знак Сави да то исто уради.
Један мршави човек, грбава носа и тужно искошених обрва тихо рече:
– Србима ће бити тешко ако послуже као зид између та два царства…папе ће га рушити… папин мач је дугачак! И… опрости, Јозефе, језив. Страшан мач и све страшнији имаће идуће папе…
– Папе имају Христа, а не мач! – оштро а ипак тихо рече Јозеф. – Он не осваја и не руши, он сједињује народе у једну церкву, то је његов циљ,циљ сваког папе. А тако што препоручује хришћанска вера. Да смо сви једно…
Четврти који се у тој битки огласио био је крупан плавокоси човек, лепо обријана лица, смирена држања и гласа:
– Бог тражи лични однос са човеком и тај се однос остварује и непосредно, или преко народа и церкве тог народа, а и то је непосредно јер је сваки човек део свог народа и церкве. Папа умишља да надраста остале људе, то јест, народе и церкве, и постаје посредник, виши мост за контакт са Богом. Ка томе се иде: да се та личност дигне изнад пастирства, да се људи, народи, и церкве, и државе, и владари потчине њему као Божијем заменику. Гради се култ папе, то је смисао папацезаризма. Тиме се смањују непосредни додири између појединца и Бога, јер се испред церкве и народа истура грешни посредник, папа. То гради нову вавилонску церкву разних језика, какву Бог није желео и какву ће свакако да сруши. Народи и државе и церкве не сметају непосредном додиру појединца са Богом, јер свака личност је део аутокефалних скупина, али појава папе означава искључење појединца из католичанског саборног загрљаја са Богом. Ту се папа намеће као ауторитет који влада сваким појединцем и заједницама у односу према Богу. Сматраће њега непогрешивим вођом, суспендоваће своју личну савест.
– Господине Стефане, то што ти говориш, сто пута смо слушали. Битно је да су свих пет хришћанских церкава суштински исте, јер проповедају исту веру, негују исте врлине, служе исту литургију, а ако и има разлика, оне су безначајне. Хришћанство ће бити стога једно, церква стога једна, папа стога један, а народа и држава, колико кад Бог хоће – секао је Јозеф оштро…
Тако је пред Савом настављен бој који је између разних научника у томе манастиру стално трајао.
Једном је такву препирку прекинуо научник Стефан:
– Сине Саво, шта ти као млади монах мислиш о расцепу церкава? Тиси чак и владао у најзападнијем делу Србије, обе су реке, западна и источна текле поред тебе… како ти осећаш која је страна у праву, зашто си изабрао православни манастир а не римокатолички…
Сава је оставио оба листа папира на којима је упоређивао текстове. Сви су га са пажњом заиста мотрили. Допадао им се.
– Мој отац је велик и величанствен. За њим су у Православље коначно пошли и племство и народ. И ми најближи. А онда сам још као старији дечак често слушао бесне препирке о томе, која је вера у праву. Свештеници, научници и уметници, светски путници, са обе стране су били гости мог оца. О, како су се жестоко тада и код нас те две стране препирале! И схватио сам да су те две реке одвојене једна од друге, да теку на разне стране и да ја могу само неке разлике да уочим, чак врло се мало оне показују и одраслима, али су тако дубоке и све се више појављују да ће то заиста бити два света, Исток и Запад, православна Ромеја и папин Рим. И осећао сам да морам да се што пре и потпуније определим, јер свака река вуче све своје капљице које су се у њој или близу нашле. Тешко капљици која касно схвати да је упала у реку којом није требало да оде. Тешко ће јој бити да искочи и врати се правој, као што је то мој отац рођен међу католицима, искочио и спојио се са Православљем. Но, ја нисам само из своје нутрине кренуо ка Православљу, ја сам за узор имао највећег човека кога знам, мога оца Немању, и већ одрана сам похрлио ка Истоку, па што више са другима одлазим ка Истоку, све више осећам да сам изабрао прави ток. Сад жудим да то и умом утврдим, да и студирам реку којој припадамо мој отац, ја и све више србинског народа.
– Охоооооо! Види ти малог! – викао је Стефан. – Охо, па ти си синко мудрији од многих тамо… стараца.
– И ја сам се определио да будем у овој реци, мада је мало сагледавам, но осећам колико је дубока. Али ја не мрзим римокатолике, ја их чак и волим. Један ме је папин прелат, пред моје бекство на Свету гору, одушевио, али њега ништа више неће да одврати од Запада, као и мене од Истока. У Другој посланици Солуњанима, у глави другој, мислим, видео сам даће Бог на оне који су сувише бежали од истине, послати силе лажи и тиме их одржати у заблуди. Мислим да се то, опростите оче Јозефе, догодило са паством римске церкве, или бар са клером…. Дивни као и сви други хришћани, они путују погрешним смером, а то више и не могу да сагледају. Они беже од истине, јер свој ум постављају за мерило Божијег Откривења заврши Сава…
– Сјајно, синко, одлично, млади човече! – сви су узвикнули, осим прелата који се опет прихватио неког древног свитка и рекао:
– Ти си добар младић, једино са тобом ја бих и могао овде да разговарам. Али се ја са тобом у погледу упоређења церкава са рекама не бих сложио. Обе реке имају један циљ, једног Бога, један правац, теку на исток..
– Узмимо, оче, да си у праву. И римска и византијска река теку на исток – дорече Сава ведро и смирено. – Сви течемо ка истоку… само овде је реч о духовним рекама, па једна тече на исток ка небу, а друга на исток ка тлу. Затим, твоја тече оним тлом које је испуњено неким грубим сливовима, а моја река по хеленском тлу које је разиграно и лепше од било ког другог тла. Зато су и састави тих река другачији. Врло смо различитих токова и састојака и те су разлике још веће од како у вашој духовној реци ислам, вишевековни окупатор Шпаније, додаје своје материјалистичке састојке… Запад и исток су два веома одвојена царства духа. Много је више удаљен папски Рим од Византије, него Рим од Индије или Кине, на пример. Уз то, свака кап духовних река има своју свест и кад је слаба да тај исти мења, утиче на ток целине.
Овакав живот у библиотеци, живот пун рада и препирања се наставио. Али, Сава је наставио и са простим најнижим и другим пословима, одлазио је на службе у храму, ноћу се скривено молио, а најлепше му је било када би се сјурио до Исаије. Монах га је увек крај дрвета, на врху брега чекао, а разговори са њим су га нарочито богатили. А потом су и Макарије и Никанор пунили дух и душу младог човека. Једном се опет десило да буде од разбојника заробљен. Беше то у време када је безмало сасвим успоставио у себи брујање непрекидне Исусове молитве. И мада се о том случају дуго и нашироко тада и вековима потом причало, том догађају ћемо посветити само неколико речи.
Добио је задатак да са мањим бродићем разнесе неким удаљенијим пустињацима намирнице, али су њега и његове пратиоце изненада напали . и заробили веома груби и храбри гусари. Ипак се један од монаха некако успео да спасе и отрчи до манастира и одатле потрча монах Макарије, познат целој околини. Дотрча до присталог брода на коме су бандити чували заробљене…
– Децо, децо, децо! Па ви ударисте на најсиромашније монахе најсиромашнијег манастира! – размахивао је старац рукама када се попео на гусарски бродић. Бела му се брада на ветрићу лепршала, па изненађено, гледајући Саву, полети ка њему:
– А ти, шта ћеш ти ту, зар ти није речено да у манастиру останеш? викао је, а Сава, изигравајући страх од старца, окрете се и скочи у воду која је ту крај котве била плитка, па настави ка манастиру веома брзо да трчи. Неколико гусара на палуби су се смејали том Савином страху, а старац се окрете њима и рече:
– Ми немамо пара да вам исплатимо икакву уцену за ове одрпанке! Него, децо моја, хајдете у наш манастир макар на један добар обед; дајем вам монашку реч да вам ни ја ни остали монаси никакво зло нећемо учинити.
И док је Сава, говорећи молитве, већ стигао у манастир, гусари, као да су били омамљени нечим, а не само побуђени глађу, одустадоше од уцене и преговора, пустише и остале монахе и скоро сви кренуше у манастир.
Овде нема места да се прикаже ни како су у манастиру били пазиво погошћени. И како су усред гозбе угледали у другом делу велике трпезарије Саву. И како упиташе монахе који су их служили одакле је тај високи млади монах у старој мантији. Нити би ико могао да опише како су се згранули и скочили када су чули да је он тај Сава, син србског владара Немање. Схватили су да су пропустили идеалну прилику да се обогате. А знали су да у манастиру, пуном света и свуда изниклих монаха, такву отмицу или што слично више никако не би могли да изведу.
Макарије је, пошто су остали монаси испратили опасне госте, дуго био узбуђен, али Теостириктос беше раздраган. Био је у души сасвим сигуран да ће његов манастир увек Бог да штити.
Сви у манастиру су волели Саву који је био у свему са сваким тако близак и присан, мада пореклом и многим даровима тако посебан. Сава је изазивао све дубље поштовање због своје предане молитвености, строгог поста и дара да воли и да уме да слуша и срцем саучествује у животу других.
Макарије, сталожен као и увек (сем када је при спасавању Саве пред разбојницима глумио строгога старца), једном приликом рече Теостириктосу, као шалећи се:
– Ускоро ће сваки наш монах радије да се исповеда Сави него нама, својим духовницима. То је зато што тај Србин своју душу веома отвара.Исповест не зависи само од душе оног који се исповеда но и од душе оног коме се исповеда.
Једном после недељне литургије отац Макарије и Сава су кренули у шетњу. Испред саме капије манастира налазила су се два од киша изглодана камена на којима је била стављена даска. Макарије предложи Сави да седну… Поред њих је много монаха и мирјана тихо лебдело око манастира као пчеле око кошнице. Благи ветрић је причао са лишћем и шуморили су морски таласи. Опједном Сава скрену разговор на тему због које је тог дана нарочито био неспокојан.
– Много сам ти до сада причао о своме оцу Немањи, а нисам ти рекао да је тај човек више но ико рођен да буде монах. То је његов прави смисао.Оно што је кроз сав живот радио, то је био увод, испит да постане монах.Одустане ли од престола… обуче ли мантију… добићемо још једног свеца, аи најмањи светац већи је од најславнијег цара. Срце ми пева од среће кад мислим на то, да дође у ово предворје раја. Постане ли монах, он ће Србе коначно да учини још чвршћим у нашој вери, а ја то желим више од свега.То би био мој једини задатак у свету: да оца приволим да се замонаши.
Макарије је младића гледао врло усредсређен и питао:
– Писао си му о томе?
– Писао сам му често.
– Па, моли се! Ускоро ће и твој отац са нама бити… ако сте ти и Немања толико слични, како то отац Рувим из Русика говори.
Нашао је времена да већ исте вечери оцу опет напише писмо. Писао је дуго, што је Теостириктос из своје собе видео, али је знао да је то Сави било потребно. Ноћ није била мирна. Ветар је кидао лишће, а из мрака бесно је море тукло обалу страшном снагом. Сава је писао предано:
„Ако дођеш на Свету Гору, нећеш се удаљити од Србије, напротив, она ће ти, као и мени, постати још ближа. Ако оставиш престо, који те је толико измучио, нећеш свом народу одузети доброг владара него ћеш му дати још бољег оца, а народе држе оци, свети духовници, а не синови и ратници… Ако дођеш, нећеш упасти у самоћу, но у већу породицу, а ти и ја бићемо више заједно него што смо били пре мог бекства овамо; бићемо заједно скоро као што ћемо бити на небу. Уствари, Света Гора је улаз у небо иако смо ми сви ту дошли због патњи земље. Напусти тамо све, добићеш овде више. Не брини за Стефана, више ћемо му молитвама одавде помоћи. Ја те овде не зовем због себе, мада бих био пун тек када бисмо, и то овде, заједно живели. Ја те зовем због тебе, јер се ти у свету све до данас спремаш за овај виши свет, па( што не би већ сада закорачио. Ја не бих другог, ко није за монаштво рођен, овде ни позивао, али ти си најпре и највише рођен са даровима за монаха. Дођи са својом тврдом вером и природом овамо и у овом кутку ћеш развити највећу борбу. Ко ту уђе, већ је победио; ко у њој изгуби оно што је у свету имао, добиће оба света заједно, а ти имаш руке које могу оба света да домаше. Ако је ишта потребно нама, твом народу, потребно је да овде дођеш. Тиме ти њега ниси оставио, напротив, добио си га.
Пристизали су као најдрагоценији дарови са истока та писма у двор који је почињао да се осмехује. Туробност је нестала са његових зидова, деца слугу су гукала у дворишту, а старци, Немања, Ана и Рафајло, по ко зна који пут су читали Савина писма и приближавали се великој одлуци. Али и остали су слутили да Сава, неки су га још звали ранијим именом, улази са другим смислом у њихов живот, јер се и Немања променио, постао је још повученији, али мирнији и чвршћи, и мудрије је но икада разрешавао проблеме усред којих су се Стефан, Стефанова Евдокија и племство запетљавали.
А старац је пред Аном, Рафајлом и Стефаном говорио онако како мисли.
Ја сам открио да сам рођен за монаха када сам био заробљен и чувану манастиру. У мантији туђој открио сам себе и свој свет. Грех је отићи у монахе ако за то ниси устројен од Бога. А већи је грех не отићи ако те она зове. Децо, мене све зове да збацим ово шарено рухо и обучем црно. Бојим се само да ћу ја то да учиним ипак највише ради тога да бих био са Савом говорио је док су Ана, Стефан и Рафајло, запањени, разматрали ту могућност и узимали једно другом свитак и читали га.
 
* * *
 
А дани у манастиру Ватопед и у свој Светој гори наставили су се привидно исти, а ипак узнемирени догађајима у свету. Сам Ватопед је почео са парама добијеним од Немање да се уздиже: начињена је мала церквица, саграђен нови ред келија, стављен потпуно нови, модеран кров на храм. Игуман је, презадовољан свиме, а нарочито Савом, често тог младог монаха и даље слао на најниже послове, а Сава је заповести примао увек са неким лепим расположењем. Знао је да старец то не чини из жеље да га понизи, него са намером да га приведе пуној смерности и скромности.
– Да те не занесе величина твог Немање и његових дарова… И да те не занесе то што су те научници у библиотеци тако пригрлили. А и, брате, да остало братство не мисли… да тебе више ценим. О далеко било, па ја тебе сматрам горим од свих! – говорио је игуман тобож строго.
И слао је Саву да чисти двориште и пере подове, а овај је то са озареним лицем чинио.
У библиотеци је пратио жестоке двобоје научника и учествовао у њима само када је био питан. А ту господу је све време служио: носио им књиге, читао им, правио им забелешке и преписе и успут им доносио биљни чај, мед и друго послужење. Због слабијег вида, прекидали би старци рад још пре сутона, а потом би изашли и поседали у порти по клупама. Теостириктос се плашио јеретичких испада тих научника, али је рескирао, па одобрио монасима да те разговоре под звездама слушају, али да у њима не учествују. Академију под звездама ипак су превазилазили повремени бурни разговори током дана у библиотеци, а један од тих прекида био је нарочит догађај.
Тог дана је у манастир из своје усамљености дошао Исаија и отишао право до библиотеке. Висок, прав, веома мршав а кошчат, закуцао је на врата и ушао док су монаси по порти и у храму јављали један другом о посети тог усамљеника. Сава је у библиотеци скочио са свога места и пожурио Исаији, дубоко се поклонио, руку му целивао и запрепашћен изустио:
– Отац Исаија!
Седморица научника су одмах наслутили да је то онај отшелник којег остали монаси сматрају свецем. Са занимањем су тог високо сталоженог човека гледали, а он се поклони њима, па гласно рече Сави:
– Морао сам да дођем, да јавим твом манастиру да више гусара са бродовима крећу на Атос. Јави свом игуману да неко време не излазите, а и другим манастирима. – то Исаија рече и опет се окрете научницима, поклони се, и праћен занемелим Савом, изађе.
Колико је тај монах био познат и поштован било је очигледно: из конака су излазили монаси свакако ради њега, а из храма хитро изађе игуман, загрли се са Исаијом и не успе да га задржи. Исаија је дао Сави благослов да се врати библиотеци, а сам, праћен игуманом, изађе из порте, успут благосиљајући монахе који су му се дубоко клањали.
Сава је ушао у библиотеку и чуо узнемирене разговоре,
– То је чудан човек, Исаија зна и шта други мисли – говорио је један.
– Ах, туђе мисли погађају и неки азијатски мудраци!… То је нека езотерична вештина. Питај га да ли зна нешто о Аристотелу – питај, па ћеш видети колико вреди! – рече католички ерудита уморно и мрзовољно.
Сава поче да им много шта о оцу Исаији говори, кад неко закуца… Био је то опет Исаија. Затворио је врата и стојећи крај њих, рече:
– Господо, моја моћ да хватам туђе мисли није моја вредност, него ми је дата од Бога, надам се привремено, али је мени за увек дата моћ да бирам, рецимо између Аристотела и Платона, и да наслутим да је први штетан за моју Церкву, а Платон да за њу није користан. Док ме први са свих својих десет категорија вуче ка анализи, а Платон са својом идејом као извором ка синтези, знам да је синтеза и мојој вери блиска, али Платон не… Вратио сам се да вам кажем не то шта ја знам, већ шта ја све не знам и не могу. Оно што знам више од других јесте трун, оно што не знам јесте велико попут неба… Опростите на мом гневу – рече, поклони се и изађе, док су сви научници стајали не помакнувши се од узбуђења. Сава истрча до Исаије и испрати га до изван капије. Отшелник му само рече:
– Нисам смео да се разгневим и вратим. Начитани људи, као Тома, вероваће ти једино ако им покажеш чудо. Сва ће будућност бити пуна њих. Умом ће они да анализирају све што постоји и откриће многе ствари, само неће суштину, смисао појава. Па ни извор, јер је извор – Љубав, а ум није извор љубави. Осуђени су такви философи да губе смисао ствари… Али, осетиће Бога у лепоти, или мудрости, или доброти са којом је Творац дао светове… Но, оставимо то за касније. Ове недеље не посећујте ме, опасно је због гусара…
Исаија на ивици шуме осени Саву крстом и тиме му нареди да се врати, а сам оде у свој велики двор, у шуму коју је опило спокојство неба и радостан шум мора. Сава је у себи ређао молитве, потпуно спокојан и ведар.
У библиотеци је затекао научнике узрујане. Обасули су га питањима:
– Ти му носиш хлеб једном недељно, и увек га видиш?
– Једном недељно однесем му само по хлебчић, а виђам га чешће откину се младоме Сави то што би иначе, прикрио.
– Причај нам… шта све чини, каква све чуда?…Сава се од срца насмеја:
– Ох, не открива ми никаква чуда, али ми прича о молитви, њој ме учи.
– Па шта ту има толико да се учи? То је лак посао, – откиде се једноме, што римокатолику изазва подсмех на уснама.
– Па то је најлакши посао, како ти господине рече, али и најтежи рече Сава. А уто, у библиотеку ступи млади монах Никола, Ромеј.
– Саво, спремамо одбрану манастира. Ти си учен у том. Зову те.
– Зар мислите да ће гусари манастир да нападну? – упита Стефан.
– Мили господине, па на Светој гори има безброј рушевина!
– Да, да, да… А чиме се монаси боре?
– Не знам, још. Ничим кад су сами негде у свету нападнути, али кад треба да бране друге, на пример, децу, вас, или манастир, тад се боре свачим…
Сава је организовао одбрану, али до напада гусара није ни дошло. Све време се молио за манастире на Светој гори.
Философ Марко, старији господин, са ситним лицем, проседом косом црвенкастим жилицама на образима и кукастом уском носу, само се једном пред осталима разиграо својим мислима, али оне су на Саву веома деловале и млади монах их је највећим делом прихватао. Марков глас беше испрва танак, несигуран, а потом поста леп, јасан…
– Знате, господо, мене дуго времена буне питања одговорности и кривице, нарочито заједничке, па ме до недоумице доводе и неки ставови у Светом писму, који на први поглед изгледају супротни, као што је да ли потомци наслеђују грехове предака. Али до нечега сам свакако дошао.За разлику од Запада који очито срља ка томе да човек постане предмет нашег култа, Исток има већа осећања за заједништво, не негирајући врхунску вредност личности посебног човека. Западњаци не осећају заједничку одговорност колико то ми на истоку осећамо, зато што, стварајући култ према човеку појединцу, подстичу своју себичност. А она је урођена у сваком човеку, али њу прави хришћанин обуздава. Ко заједницу не осећа као део себе, а себе као део заједнице, тај не осећа ни заједничку одговорност. Њу Исток негује. На Западу се губи осећање заједнице као дела себе, па посебан припадник не осећа своју одговорност за недело целе заједнице, па и оне из прошлости, јер заједничка одговорност обухватане само савремене ближње него и наше претке. Ми и биолошки наслеђујемо те претке, па наслеђујемо и моралне терете одговорности ма како да појединци желе да се ослободе те одговорности, па кроз многе законе и философије кличу да су за деликте криви само учесници, извршиоци деликата. Ја разликујем одговорност и кривицу. Ја не сносим кривицу што је Ева починила грех, али сносим одговорност, заједничку за све што је током времена до мене урадила заједница мојих савременика и предака.Та одговорност је заснована на љубави коју треба да осећам, или је већ и осећам према ближњима. Неправедно је да сви учествују у твом настајању и егзистенцији, а ти да одбијаш да учествујеш у одговорности тих истих који су тебе донели на свет и дали ти да имаш то све што имаш. Ми у заједници идемо ка Богу.
– Господине, – зачу се глас Јозефа ерудите – ја нисам ни одговоран ни крив за нешто што се десило у Кини…
– Крив ниси, али одговоран јеси, јер те љубав хришћанска везује за све што на свету постоји…
– А када си то ти крив: кад чиниш оно што је Бог забранио, или што је држава или Церква забранила, а ти знаш да је то забрањено и у пуној га свести чиниш. Тада си не само одговоран него и крив.
– Кад прекршиш Божје законе…
– Али има толико ситуација у којима не знаш како да поступаш. Папаје водио три крсташка рата препуна крви. Франко-Латини сматрају те ратове праведним, одобравају лоша средства да остваре свети циљ, а ми, Византијци, Грци, Срби, дакле, православни, сматрамо да ни свети циљеви не оправдавају зла средства… – оте се Сави – Неко зна како би поступио, али,како да таква мерила има и припрост дивљи ратник из Енглеске, Немачке,Француске, Ирске?
– Морал није само у поштовању прописа које си признао и прихватио.Морал је и у сталном трагању за тим које прописе треба да примениш, шта је то што Бог забрањује, а шта Богу одговара. Човек мора да крчи себи пут до Бога и сазна каква је Божија воља, па да се ње држи. А и даље да буде опрезан не греши ли. Некад је не-хришћанин мислио да је морално осветити се некоме ко ти је учинио зла, али је у моралној обавези да преиспитује такве своје норме, па када схвати да је нека морална норма застарела, бесмислена, неправедна, дужан је да је промени и да прихвати другу, праведнију норму и да њу поштује. Дакле кад сазна да је освета забрањена од Бога, морално је променити своје начело. Ми Божје прописе не измишљамо, него откривамо и проверавамо, и везујемо се за те нове Божије и наше прописе, ето. У томе је морал: истраживати Божију вољу и примењивати је, а када је откријемо, онда смо дужни да раније норме заменимо новим. Ида те нове поштујемо. Морал је у моралном трагању за моралом и у поштовању и примени моралних норми до којих смо дошли, а у том послу нам вера, преношење већ откривених Божијих закона, највише помаже. Црква је први помоћник и чувар Божијих заповести. А када моралне норме повредимо, настаје сукоб у нама самима. Тада грешник постаје и судија себи,судија у име Бога и заједнице, јер је грехом повредио и себе, али и заједницу којој он припада. Грешник се скрива од тог судије, бежи, али узалуд, они тај грех морају да се сукобљавају… за или после живота на земљи…
У библиотеци је завладала страшна тишина, излагач подиже глас, не много, али његове су речи тако добиле још већу снагу.
– Тако почнемо да осећамо потребу за кајањем и одговорношћу. А ако не откривамо, не градимо и не слушамо моралне норме, и не откријемо свој грех и не признамо га, и не окаЈемо – чинимо нови грех и додаЈемо га старом… Сав спас човека је најпре у том да препозна Бога, Божије законе и да их поштује. У избору и циља и средстава. Сазнање шта је забрањено да се чини, и сазнање кривца да је згрешио, почетак је кајања… А кајање је нешто најлепше при томе… О, кајање је први степеник охришћавања себе! О томе нека говоре духовници, а ја бих опет нешто рекао о кривици за дела других. Одговорност за грехове своје заједнице или појединаца из своје заједнице, човек осећа сразмерно и свом осећању да је свет део њега самог, и да је он, појединац, део тог света. Тада у њему, све усавршенијем, расте осећање и његове одговорности за све што је он и за све што су његови ближњи учинили. Али смо увек и тада позвани да слушамо норме и да их откривамо у запретеним ситуацијама живота. Трагање за тим што је добро, а шта не, обавеза је сваког појединца, па и крсташа, био он Енглез или Немац, и не зависи од тога да ли га је у недело послала римска црква или не…
Једнога летњег дана у подне Немања се из Раса вратио кући и код саме капије, на којој је стражарио Јаков, Живојинов одрасли син, виде како се једна група дворјана, заједно са Рафајлом, распрострла по дворишту и истраживала тле између старог и новог двора у коме су живели Стефан и Евдокија са сином. Сјахао је, предао коња и пришао тим људима. Рафајло му показа на тле.
– Ма да човек побесни! Опет свежи трагови дивљачи! Тако шта никада нисмо видели! И откуд заједно и медвед, и вуци, и лисице, и то ту!…
Немања се саже и погледа трагове необично избодене по свежем тлу алеје где цвећа није било. И поче грохотом да се смеје.
– Нисте препознали и ове ‘најстрашније’ трагове. Дечје!… Деца су однекуд нашла папке животиња које ловимо. Забадала су их по дворишту,старце да заплаше… Потражите месара и кувара, испитајте јесу ли пуштали децу у ледару… јавите ми… а ти Рафајло, хајдмо да седнемо – показа клупу усађену испод прозора Стефановог двора. Остали се растурише, неки одоше до кухиње, па отуд са месарем до ледаре, укопане иза ње дубоко у земљу.
– Одавно те нисам видео тако насмејаног – рече Рафајло. Боре су муна тамном и остарелом лицу постале дубље. Коса је више побелела. – премного тугујеш за Растком, а добио си нешто лепше, Саву.
– Ишао бих њему, све бих ово оставио, али ме брине Стефан… Још се није подигао у владара. Жена је мужу или помоћ или непријатељ, а Евдокија му још није постала пријатељ, нити је он њу још савладао као непријатеља. А око Рашке неке непријатеље, народе и владаре, никада неће ни да савлада!
Заћутали су. Зуј пчела по топлом пријатном ваздуху и цвркути птица уносили су мир у душу ова два пријатеља, али је лице Немањино опет смрачила брига. Из ледаре се појави и потрча ка њему усплахирен кувар, бришући руке о крпу, па им млатарајући рукама објасни да је сад баш открио да су му са леда, вероватно деца, украла пун суд преосталих папака, од уловљених дивљих и питомих животиња од којих он током целе године прави пихтије. Опет се Немањино лице разведри и прсну у смех, али отпусти кувара, па он и Рафајло остадоше да се на клупи у летњој атмосфери пуној мириса цвећа одмарају.
Одједном се из одаје двора кроз прозор зачу како треснуше врата и одјекнуше из собе гласови Стефана и Евдокије. Прво се чула Евдокија:
– Ја сам решила да се зид око дворишта подигне. И већ сам наредилада ми дворски зидар дође. Ја ћу да наредим и колико ће зид бити висок. Јаћу да одредим и јачу стражу, кад мене ти и твој отац не можете да обезбедите и заштите од дивљих звери. Ено, само што и у двор нису ушле…
Доста меким гласом Стефан одговори:
– Не можеш то да урадиш без сагласности оца Немање… Он неће да од двора прави тврђаву, видиш ли да се и сеоска деца овде играју… Неће ти Немања дати…
– Неће? Хоће! Велим ти: хоће. И мора. Најзад, ја овде нисам само његова снаха, нити јадна твоја жена, ја сам братаница највећег цара на свету, ја сам по рангу у Византији на небу! И твој отац и ти са највишим рангом племства испод мене ниже стојите…
Тад се чу урлик из Стефановог грла:
– Доста, кучко! Ти у Србији ниси братаница цара него моја жена, а Немањина снаха. И од моје власти не можеш да кренеш никуд, а ни од угледа Немањиног, никуд увис!
Немања је хтео да устане, тресао се, али се није дигао. Он и Рафајла нехотично зграби за мишицу и тако се и не помакоше. Стефанов се глас у бесу орио:
– Овде је Србија, ту је Немања и докле је он жив и после њега у Србији ће ићи како је он хтео, а не како ти хоћеш, макар ти отац био не брат цара, него и сам цар Византије! А у мојој је души Немања цар, а ти си поданик! И тако ће бити, или ћу да те отерам из двора и то осрамоћену, са кратком сукњом као блудницу, обесна и уображена жено…
Жена је цвилела. Немања се опусти и пусти руку којом је грчевито стезао Рафајлову мишицу. Усправио се и зажмурио. Питао је пријатеља шапатом:
– Јеси ли Стефана икада чуо оваквог?
Мало потом Стефан изађе из собе, тресну вратима, а Немања устаде. Идући ка своме двору, рече пријатељу:
Стефан се данас до краја родио. А ја од сада могу да нестанем…
– Онда и ја завршавам моје послове у твом животу…
– Нипошто. Прати Стефана. Он се данас родио, али као владар тек сада почиње да расте. А ја ћу за Савом. Не одмах, него када сазру прилике… а тада ћу и ја да се поново родим. Током живота сам Србију која се расипа и свима даје, сабрао у државу велику од Јадрана до Софије, ослободио сам од Цариграда и Рима приморске земље са градовима, а и земље Патково, Хвосно, Подримље, Кострац, Дршковину, Ситницу, Лаб и Липљан, Дубочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Агрлате, Левчу и Белицу, три и по деценије те земље претварам у православне вртове, у њима храмове зидам… али се још нисам тим победама толико радовао као оној ка којој идем. Идем сину, Растку, Сави! И монаштву, мантији, келији! У ствари, ја сам целог свог века, по заповести Бога, био државник и ратник, а моја је душа вапила, и вукла ме ка монаштву. Сада се враћам себи… и сину кога љубим више но икога на овом свету! Њему могу да се више радујем, мили мој брате, пријатељу, друже! говорио је стари Немања плахо а тихо, ослобођен главних брига, срећан што је открио да је Стефан дорастао да управља државом…
Али ускоро се десило нешто неочекивано.
Зима је прошла, и једног лепог априлског дана – док је на врховима планина још блескао снег, а брда и долине већ обукле веселе зелене хаљине, алеје су се пред двором и по двориштима кућа, па ливаде и пропланци, па пољане и испаше зашарениле цвећем, ваздух се испунио мирисима, а изгладнеле звери су се друкчије понашале – започеше нови догађаји.
Прелепа, али смршала Евдокија је убрзо после сукоба са мужем добила другога сина, али се њен надмен однос према средини, мужу и свему ипак наставио. Она је деловала повучено и увређено, па је таква била и тог дана када се у подне, пред крај ручка, у Немањиној трпезарији појавио лелујави писар са свитком у руци. Дао га је Немањи, овај је хитро на поруку бацио поглед и очито згранут погледао све за столом. А онда је погледом замолио послужитеља да изађе. То још више затегну атмосферу, јер је Немања очито био узбуђен, померао је пред собом кашику, нож, салвет. Онда је дуги поглед усмерио ка Евдокији.
– Твој отац, Алексије, јуче је постао цар Византије.
Евдокија се трже, Стефан још више, безмало је устао. Немања рече:
– Он је силом скинуо твог стрица Исака II са престола. Скинуо га је, ослепео и узео власт – заврши Немања, не испуштајући папир из руке.
Младој жени виљушка испаде из руке. Погледала је мужа, па све около некако збуњено, па удахну ваздух и опет погледа мужа и полако устаде. Сви су је гледали. Била је згранута. Из ње букну гордост, а можда је то био израз скривања радости, сасвим се усправи, и крену без иједне речи ка вратима.
– Евдокија! – викну Стефан што је могао. – Евдокија! – викну још јаче. Она се заустави и доста уплашено окрете и погледа мужа, па Немању.
И схвати да је у Немањином дому и да ту још нико са обеда није пре домаћина или без његове дозволе устао и ситним корацима се врати месту, поцрвенела лица и обори главу. Хтела је да заплаче. Немања баци дуг поглед ка Стефану и устаде.
Тада устадоше сви, и Евдокија. Стефан очита Оче наш. Немања брзим корацима крену право у своју собу, а за њим Ана… Евдокија постиђена и збуњена хитро отрча у своју собу, и озлојеђена закључа врата. Дрхтала је.
 
* * *
 
Велики жупан је седео на кревету, чекао је Ану увек ту, увек тако када би му она била потребна. Она је дошла мало блеђа и села је до мужа. Он јој је врло тихо рекао:
– Сада се мења стварност у Византији и у нашем животу овде. Цар Алексије ће тражити да Стефану дам сву власт. Ми ћемо и пре тога власт да предамо Стефану. Евдокија ће бити још више надмена. Али ја сам већ спокојан, јер је Стефан опет показао да је мој син, а не женин слуга.
– А ти? А ми? питала је сувих усана, уздрхтавши од узбуђења.
– Замонашићемо се. Једно време бићу прост монах у Студеници… а кад будем видео да оба сина добро воде своје послове, отићи ћу у манастир на Свету гору да тамо будем монах. Монах у Ватопеду, на Светој гори! Тисе, знам већ шта желиш, такође замонаши и остани у Рашкој. У Србији.
Жена са олакшањем уздахну. Дуго су ћутали, врева гласова из дворишта и цвркути са грања умиривали су их.
Он се нагло окрете и два пута својом широком шаком благо поглади њену малу руку којом се нехотице ослањала о кревет и погледа је насмешеним добрим очима.
– Да ли ме ти разумеш?… Ја одлазим њему…
– Исплешћу чарапа и џемпера… и за све остале у манастиру.
То што је Немања осећао био је почетак блаженства. Али је у њему, исто као и у њој, нека туга пратила ту радост. Раздвајање, па крај. Обоје су били свесни да је њихов однос био најлепше богатство, али ни он, ни она нису хтели, ни могли да опишу ту испуњеност једно другим.
Нагло и заборавивши да закуца, уђе Стефан. Горња два дугмета на блузи беху му откопчана, очи су му се сјајиле, скривао је узбуђење.
– А ти си ту… Па шта мислиш сада да учинимо?
Отац га погледа озбиљним очима, руком му указа да седне на столицу од ораховине, украшену дуборезом.
– Хоћу да сазовемо највећи Народни сабор, да најпре одступим; друго, теби да предам престо, и треће да се замонашим и да одем Сави. А теби остављам на душу свет. Ретко ће неком владару Срба бити тако тешко као теби. Растко би овај терет лакше пронео… Било би добро ако бих успео да твог брата вратим из Свете горе у Србију, не као Растка, нипошто, сачувај Боже, него као Саву, који би те и као прост монах подржао боље од свих властелина. Он је бољи од свих…
– Оче, увек су ти одлуке огромне и умесне, па, и у оцени Саве… Волим ту истину иако ме мало боли! насмеши се Стефан.
– Нека те не вређа што га уздижем изнад тебе; он је чистији, бољи,јачи од свих које знам. Нека Сава овде буде само прост монах и биће свима добро. Он теби неће узети ништа, а даће ти све…
Уђе Рафајло. Одлуку старог Немање и његове Ане је примио са много разумевања. Тронут, седећи крај прозора на ниској столици, трљао је чело, па очи рукама. Говорећи Немањи, бацио би поглед и на Ану и Стефана.
– Одавно сам очекивао да ћеш да пођеш за Савом. Али и за својом мантијом. Често мислим како би она теби више одговарала него твој ратнички оклоп. Боже, како си ме и поред тога потресао овом вешћу! Али влада и племство ће се раздражити. Они су навикли на тебе, само теби верују. А народ, прост народ тебе и овако сматра својим, прихватиће и овакав твој одлазак са престола, и носиће те у себи и кад одавде и са света одеш!
И би тако. Племство се испрва ражестило, а народ је са неком врстом побожности ту вест примио и са нежношћу обгрлио двор и стари владарски пар. Чекао се велики дан, Благовести, за када је заказан свенародни сабор.
Време је хитро пролазило.
Немања се смиривао. Осећао се као да је већ у колима, па на броду који га вози ка Светој гори, сину, али на то ће чекати годину и по дана.
Све чешће се повлачио у своје и Анине просторије и радо је посматрао децу дворјана и суседа разних друштвених слојева, па је једном приликом рекао Ани:
– Откуд понеким старим људима дар да лако препознају карактере људи? Па ја и децу кад се роде сагледам каква ће бити! Памтиш ли када сам ти, гледајући тек рођене, рекао за Стефанову децу Ово старије дете, Радослав, биће сувише осетљиво, а Владислав ће бити сувише плах. Видим какви ће људи бити, видим по очима. И био сам у праву. Ти наши унуци биће мекушци.
Ана помаче зделу са млеком ка средини стола и смејући се рече:
– Да ли си погодио и за Растка? Хвала Богу да ниси. Више волим што је постао монах него да је постао војсковођа рече отворено, срдачно. Он је ћутао.
Немања више није патио као пре, па ни када би сам у свом радном кабинету читао Савина писма. На хрпи тих писама увек се налазило једно које је нарочито волео. Ана га је такође радо и кришом често љубила.
„Оче, презри и остави свет, и сва та видива и краткотрајна блага. Пођи са мном, крстоносним путем смерности, који сам ти припремио у овој пустињи. Ту ћеш се одвојити од свега световног. И тек ту ћеш молитвом и постом чистим, брже познати Бога и доживети пуноту и блаженство спајања са Њим и са Његовим светом. Ако оставиш земаљско царство и дођеш нама, бићу ти посредник за небеско, а ако пак презреш моје речи, не надај се да ћеш ме више видети у овом временском животу.
 
* * *
 
Једне вечери Сава се, касније од осталих и уморнији од свих, повукао у своју келију, осећајући да нема снаге да се како треба преда ни молитви ни сну. Сео је на кревет, наслонио главу на руку, руку на сто и у себи шаптао непрекидну молитву, кад чу куцање.
Ушао је отац Никанор и одмах му дао руком знак да не устаје:
Поседећемо заједно, не устај…
Сава се малчице насмеши и не помаче, а старац седе на једину столицу. Зрна његових бројаница су се излизала и сјајила при померању.
Кад год сам преморен, ти дођеш, поседиш и одеш, а мени је од тога одмах лакше. уздахну Сава.
Заћуташе. Мало потом старац рече:
– Можда је ово што ћу ти рећи јерес, не знам, али верујем да је заједница са ближњим као нека врста проширења људског бића. Ни ја ни цело друштво нисмо од тебе толико одвојени, као што се мисли, свако је од нас твој део. Зато и долазим теби па само ћутим, па из мене као да зрачи и прелази на тебе, мој мир, моје мисли, моја вера, а ма како то било мало,ипак је врло значајно. И кад се ти сам причестиш, цела људска заједница,преко тебе прима мало од тог причешћа, изузев оних који су унапред одбили мисао и веру у Бога. А Он је у тој заједници утолико више уколико делови те заједнице, појединци, верују у Њега и прихватају га. Али саслушај моје даље мисли. У Другој посланици Солуњанима, у глави два негде око десетог стиха, свети Павле каже да ће антихрист преварама да унесе уљуде неправде, а на оне који се противу неистина не боре, који истину не пригрле, не воле, Господ Бог ће послати толику силу преваре, да под дејством те преваре више неће моћи ни да поверују истини и када је очигледна. Ко се у себи не бори да дође до истине и правде и не заволи их, изгубиће и смисао да истину препозна, па ће такви веровати само лажима.
– Господе, па и ја сам ту мисао из Библије изнео мудрацима у библиотеци…
Лампа на сточићу је једва светлела, али су лица монаха била видива, а беху озарена.
– Дивно, оче. Али, ти си хтео и нешто још више о томе да кажеш?
– Ако су људи толико пали у грех да су се удаљили од Бога, који је Истина, онда се тој Истини могу да врате једино ако је желе и боре се да до ње допру. Монаси се појединачно боре за њу, и освајају је подвигом, а оно што тиме стичу, прелази и на друге. На све. Зато се стално причешћују и ради других, стално се и за друге моле да им Бог да Истину и љубав према њој. Дакле и твој ће народ део те жетве да прими, јер си ти део тог народа.Ако се молиш за истину, онда се моли за то да правој целој истини приђеш.Права је истина једино у православљу. Свако удаљавање од ње, ма и за трун, јесте бег од Бога, од апостола, од целине света. Разлика између наше,православне и римокатоличке церкве је у томе да папина прави са неистинама компромисе. А то је највећи грех, грех против Истине који ће одвојити народе од Ње, која је Бог. И они ће све више губити љубав према њој.На њих ће се све више сурвавати сила преваре; они неће моћи више истину да распознају и неће је у дубини душе више хтети. Западни народи ће због тога бити робови лажи и преваре, вероваће злима, уништаваће путеве ка истини, дух ће свој гурати у обману. Но, како су и они Христова Церква,Бог ће све нас спасти, јер смо сви заједница, само ће православни раније и потпуније прилазити Богу, а друге вере спорије и непотпуније и патнички.Спашће се и они зато што се за сав тај свет моле православни народи и њихови духовници, и не само моле, него подносе и друге жртве да бисмо сви дошли до Бога Истине. Моли се и ти за љубав према Истини… Моли седа се сав србски народ увек бори за истину и правду. Моли се да се строго одупрете било каквој јереси, па макар земаљско своје царство и губили,јер ко се споји са истином и правдом, већ је у небеском царству… Нека вам Бог да добре духовнике и монахе да се из њих прелива та љубав о којој ти говорим, љубав према Истини. Ви сте на удару најопасније јереси, римокатоличке, папске… Ако се љубав према Истини из тебе прелије и на твој, србски народ, дао си му више него да си сва земаљска царства освојио. Ако ту љубав према истини и правди ниси у себи извојевао, већ си, напротив, себе пунио другим, мањим вредностима или нечим што нема никакве вредности пред Богом и свемиром, ти ћеш да одговараш што прилику за спасење своје и свог народа ниси искористио… А сада је време да јаки духовници просипају у твој народ јаку и чисту веру и отпор према јересима. Сада он прима веру, сада је он брашно у које руке духовника улазе и праве здрави хлеб… Диван и добар србски народ…
Бројаница је споро клизила између прстију оца Никанора, плаве су му се очи сијале добротом. Заћутао је. У келији је постало тако мирно, пријатно. Млади монах рече:
– Неке од твојих мисли сам ових дана чуо и од философа Марка… Старац је стално климао главом као да је рекао: знамо то сви и благо се осмехну.
– Нека те не чуди, духовно заједништво мисли и осећања је велико.
О одласку Немање у монахе говорило се и знало у Рашкој, и свим земљама Србије, али и у Светој гори, а то је било у време када је Сава заиста постао и по духовним врлинама и по аскетском животу прави светогорски монах кога су монаси и духовници целе те духовне насеобине веома ценили. Гласови о необичном замонашеном принцу, па потом замонашеном, врло познатом, великом жупану Немањи ушли су у жижу пажње у Византији, али мало је коме било јасно да се и тиме духовно тежиште Срба усред Балкана, преноси на православни Цариград, на исток, где је бујало оно најчистије, право хришћанство, прочишћено од јереси.
Данас бисмо могли само да претпостављамо колико је духовног блага Сава добијао у шуми од Исаије, и у манастиру од оца Макарија, оца Никанора и других, па и колико је пуно сазнавао у библиотеци од научника, а колико је пуно добијао док се сам, радећи и непрекидно се молећи, узносио у духовна сазнања и доживљавања. Игуман и остали су га терали на све врсте послова. Научници су га изазивали на разговоре у којима се достојно рвао са појединим тезама. Један од њих, Мирон, педесетогодишњи Атињанин, ситна раста, глатка лица и ситних црних очију, по завршетку рада, када би отишли сви, остајао је да прави друштво Сави који је уз светлост свеће доводио библиотеку у ред. Онда би споро говорио и много мудрости рекао. Први пут је Саву изненадио тиме што је говорио србски, а и оним што је рекао:
Мати ми је Србкиња, а отац пребогат Грк који ми је омогућио да живим како хоћу, али мене је философија, нарочито историја, зграбила, и то посебно прошлост нашег народа, Срба. Савремени свет историју или не зна довољно или зна погрешно, па је тако много грешио и Константин Порфирогенит, у IX веку. А и ја је такође знам само делом, но оно што сам открио веома је значајно… Док многи тврде да смо се ми, Срби, доселили на Балкан негде око седмог века после Христа, постоје докази да смо ми ту били много раније и да је наша прошлост много дужа, јер нас по имену помињу Плиније у I веку, Птоломеј у другом, а и разни други историчари и извори. Срби су народ који је имао и друга имена јер су се они кретали и ширили од Сибира и од Индије, па све до западне обале Европе. Сада историја Србе зна и као Венеде, Словене и Анте. А ти претходни Срби ширењем и сеобама нису уништавали друге, пре би се рекло да су други мањи и опаснији народи прождирали мирољубиве Србе. Тако су у Европи Германи, бројно мањи, дошавши, апсорбовали Србе. Србе су апсорбовали и друг ги агресивни народи и у областима где су се ширили Срби преобличавале су себе и своје језике. Срби су се свели на просторе око средине Дунава, не и ту су данас на исти начин растурени, као да су из доброте неке способни само на давање себе, на дисперзију. А докле ће то тако са Србима да иде, не знам. Можда ће покушај твога оца, Србе, згуснуте у Рашкој, сабрати у један народ, јединствен и, најзад, успешан… Због тога ми је мило што сам тебе упознао; некако је народ моје мајке мени ближи од када тебе знам… А сада чујем да и велики жупан, твој отац Немања, облачи мантију и напушта Рашку и долази овде пошто је државу Срба најзад створио. Сине! Срби постоје још од преисторије. И Грци и Латини су формирани потом. А ја сада патим при помисли да та способност и склоност давања себе прати Србе и у духовном погледу. И баш тај народ који себе раздаје и расипа, у коначном ковитлацу сеоба долази на најпрометније место на свету, на мали Балкан. А ту се судара више религија. Србија, Рашка, на средини Балкана је место за бој многих вера. Па и исламу ће Балкан бити изазов. Ја говорим о духовној опасности. Ко ће тај развејани србски народ духовно да уједини, а да га разне вере не поцепају и не прогутају? Бог, једини, али ја знам да мислиш на Немању. И ја мислим да он жање, прибира Србе око цариградске цркве… мада осећам да ни то неће бити довољно. Он је сам. заврши Мирон.
– Ја се зато и молим Богу да Србима да више светаца и више мисионара православне, наше вере… рече млади Сава. Или бар још једном такву државничку и ратничку личност као што је био мој отац…
– Па ни ја не видим како да се тај народ другачије спасе – одговори Мирон.
– Понови ми, молим те, који су све историчари помињали Србе из времена пре, па и после Христа..,
– Словене су спомињали под неколико имена: као Венди, Спори, Анти, па и Трачани, Скити, Илири у петом веку пре Христа на пример, славни Херодот, па Птоломеј, Тацит, Плиније, па у петом веку после Христа, Јонанда и Прокопије. Од Индије чак и од Кине протеже се Сибир, територија којом су владали Срби на истоку, а на западу су се населили на половину Европе… Назив Словени је настао тек у петом веку… дотле су се сви Словени звали разним именима, највише именом Срби… Од Срба на Сибиру до Срба на Атлантику… постојали су безбројни Срби.
Док су ка главном улазу у конак ишли портом над којом су крупне звезде дрхтаво блескале, Мирона осветли неизмерно јасна мисао да Сави, образованом човеку са душом детета, уопште није ни пало на ум да би баш он, Немањин син, могао да буде тај који би оном чистом и добром народу Срба помогао и да у то критично време све Србе, омамљене разним верама, испуни православним хришћанством. Не, овај монах себе није сматрао довољно великим ни за најпростијег монаха, а имао је у себи вере, снаге и светлости пред којима су научници недостоЈни, ма како били пуни неког знања. Пун обзирности, пазиви човек запита:
– Да ли би ти ишао на ту Божију њиву, још је време за сетву?
– Ја сам дорастао само да будем мали монах. Светац нисам, Немања не бих ни хтео, ни могао да будем, а Србима су сад потребне Немање и светитељи.
Мирон се са младићем поздрави и оде у своју собу зачуђен нечим. Касније је разумео. Те вечери је био близу тога да схвати да је Сава био и светитељ и Немања у једној личности, а од те је истине, у то време, још удаљен био Сава, тај високи, млади, лепи монах, који је несакривено блистао унутарњом добротом.
Сава је те ноћи спавао мало, стално је имао осећање Као да види величину и сјај свог народа, привидно малог, а развиореног и пространог по огромној прошлости и трпљењима. Осећао је да он те добре људе, Србе, воли свом својом душом, као што се воли родитељ. Али није знао како да му боље помогне размишљао је пред иконама сем молитвом која је у њему скоро непрекидно брујала.
Пролазили су месеци пуни рада, а уочи Благовести, када је истрчало пролеће са зеленилом шума и шаренилом цветних ливада, и када су све припреме биле већ обављене, у другом Стефановом двору, близу храма Светога Петра и Павла, владало је велико узбуђење. Врло свечано одевени у владарско рухо, Немања и Ана, па Стефан и Вукан свако са супругом и малом децом, па Рафајло, са безбројним синовима, само без Јована, па сви властелини војсковође, а и врло свечани епископ Калиник са свештеницима, монасима и монахињама, испунили су све просторије, а у порту су пристизале колоне занатлија, трговаца, себара на колима и коњима. Порта је била препуна пре почетка догађаја који је узбудио Србе. Већина је била забринута због одласка Немање, остали су веровали да ће им он баш зато што је у молитвама помоћи, али сви су га очито неизмерно поштовали, и волели, а помало га се и бојали, а Ану из срца љубили. Церемонија поче. Прво груну музика, па из двора изађоше Немања и Ана, а за њима Стефан и Евдокија, па елита…
Идући кроз једва одржаван пролаз, Немања и Ана су, изненађени толиким исказима љубави, тронуто и срдачно отпоздрављали масу, али је у њиховој радости било и неке туге, туге што се растају од безбројних верних људи. Очито је народ Стефана и његову жену само узгредно поздравио, што је Евдокија одмах са болом осетила.
У храму је епископ Калиник са многим свештеницима служио литургију, а потом је пренео власт са старог на новог жупана тиме што је своју руку ставио најпре на Немањину, па на Стефанову главу.
Много људи је сачекало излазак великана, скромно поздрављајући Стефана и Евдокију, а раздрагано Немању.
– Мили наш старче, како ћемо без тебе, ти си нам најбољи владар… најбољи. кликтали су.
Стефан је подигао руке, умирио масу и све позвао на гозбу. Она је заносно трајала до у ноћ, када су владари, племићи и многи други кренули ка манастиру Студеници. Ујутру је још већи скуп испунио храм и порту манастира, а још је више света око храма чекало крај запаљених ватри. Људи су били тихи, уздржани, узвишени.
Пред почетак службе Божије, пред занемелим светом се појавио, излазећи из конака, бивши велики жупан Немања са Аном. Беху још увек одевени у племићко рухо, скупо и складно, али без икаквих украса. Седи и озбиљни, држали су се за руке.
Иза њих је изишао Стефан са Евдокијом и децом. Беху веома скупо и прелепо одевени. За њима највише племство, војсковође, дипломати и клир.
Однекуд из масе одјекну јецај упућен првом пару.
– Немањо, оче Србије… Ано, мајко наша… хранитељи и бранитељи наши!
Са разних страна зачуше се усклици и поздрави. То беше потресно, и тужно, и величанствено. А Немања је у скромној одежди, због држања изгледао, још величанственији, а Ана још смернија,
Свита је ушла у препун храм, а народ, ћутив, испред и около храма је чекао.
Литургија са монашењем трајала је дуго, а онда се народ потресао од вести да је чин обављен и да свети старци излазе. Људи пред храмом ућуташе.
И двоје старих су се појавили у мантијама, раздвојени. Немања је изгледао растом још виши, ликом још духовнији, покретима смиренији и спорији. Ана је бледа, оборена лица и очију. Застали су на простору испред степеника. Неколико ђакона су кадили нове монахе и присутне.
Изненада сав народ, као да је талас преко света прешао, клече. И наста мук.
Са десне стране стараца монаха појави се Стефан са Евдокијом. Стефан закорачи напред и окрете се оцу. И клече и сам. За њим се и Евдокија спусти на колена и сви племићи тамо у храму.
Велики жупан Немања, монах Симеон, диже десну руку и први пут у мантији начини знак крста руком и благослови сав народ, па Стефана и Евдокију и племство иза себе…
Симеон и Анастасија, некада Ана, кренуше ка конаку кроз народ који је клечао удаљени једно од другога, никад више спојенији.
За њима су смерно ишли синови и снахе.
Србија је тог дана кренула ка небу.
Монах Симеон оста у Студеници, а Анастасија оде у други манастир.
 
* * *
 
Гласоноше су донеле у Ватопед писма из Рашке и из других крајева света. Данима су чекали да се јако невреме смири, па је тог дана када су приспели на Свету Гору, све било прелепо, а вести Сави најлепше. Он је прочитао само једно од два писма, и то оно од оца које је дописала и мајка. А потписи беху Симеон и Анастасија…
Гласоноше су приспеле у тренутку када је Сава кренуо са хлебом у торби оцу Исаији. Пео се хитрим корацима ка врху брда кроз шуму у којој су одјекивали читави концерти птица без хуке ветрова и таласа који су до јуче беснели.
На врху брда, испод јасена, седео је и изнутра озарен питомо га Исаија сачекао, па стављајући бројаницу у вечито празан џеп, упита:
– Добио си писмо? Седи, седи, синко, овде…
Сели су на тле неравно услед истрчалог корења. Мирис траве, земље и сланог мора био је пријатан и омаман. Сава рече:
– Замонашио се мој отац! И доби име Симеон. И, доћи ће да овде, међ’ нама, буде монах, ту да се преда Богу… Ох, оче Исаија! Сава одједном зграби руку монаха Исаије и стеже је. Радост је гушила његов глас Ох, оче Исаија, сада се испуњује све што сам од Бога молио… Сад могу на миру, са мојим оцем да се предам Оцу Небеском… и да овде сачекам свој крај…
Монах Исаија смирено проговори:
– А шта ако ти Бог не да да тако живиш? Ако Он буде хтео да те од свих нас и од свега што волиш, и од оца рођеног одвоји и у свет пошаље?
Плаве очи младога Саве открише колико га то запрепасти, те шапну:
– Слутиш ли ти тако нешто? Видиш ли ти и то?
Старац се двоумио шта да каже. Његове се усне за трен стегоше. То Сава виде и још се више уплаши. Исаија, који није могао да слаже, али је могао да избегне непосредан одговор, рече:
– Одговорићу ти нечим другим. Извади хлеб који си донео. Тако. Одломи један део, само комадић његове коре, тако. Одвоји сад и од средине комадић хлеба. Дај ми та два комадића. Који је од њих више хлеб?
– Суштински су исто!
– Па ипак кора штити хлеб од пребрзог сушења и испарења, од инсеката и од прашине, од прљања и влажења…
Одједном, Исаијино лице поста строже: !
– А шта ћеш ако ти Бог каже да будеш део коре? Да штитиш остале, мекше делове? Да се изложиш невољама са стране? Да се жртвујеш? Устанимо, сине…
И обојица лако и брзо устадоше, а Исаија ведрије предложи:
– Хајде да се сада заједно молимо Богу да ти да да увек тачно наслутиш шта Он жели и да те благослови да увек само то што Он жели, ти чиниш, макар те Он одвео одавде у највеће невоље. Хајде да се обојица молимо за то, јер где се двојица моле, дође Бог и одмах буде трећи.
Прекрстили су се и обојица подигли руке ка небу. Иза њих је шума баснословно мировала, испред њих је море спокојно ширило светлу плавет, а још светлије небо, као да је чекало њихове речи. При тим молитвама време се не мери, али су и сами осетили када им је молитва била примљена, па ћутке седоше.
Исаија, лутајући светлим погледом ка пучини и вртећи вунене бројанице споро између два прста, прошапта:
– Ти ниси дао завет да ћеш остати до краја живота у Светој гори, него у монаштву. Ако си ради монаштва одбацио свет, жртвуј усамљеност и тишину, благодети манастира да би се опет бацио у свет, али се баци као монах, ако то од тебе Бог тражи. Ја не кажем да ће Бог да те игде одавде упути… а можда ћу једном и то да видим, али буди спреман на позиве Бога,препознај шта Он жели и уради то… Најслободнији си када се вежеш за Господа. Али, реци ти мени, шта је то што мене вуче да одем у Србију!
– Зар толико много потреса данас морам да доживим? упита се Сава згранут, али га у тој мисли пресече Исаија:
– А какво ти је то друго писмо?
Од мога најбољег пријатеља Јована… Он је у Венецији трговац. Сава осети да је његов духовни учитељ заинтересован, па отпечати пошиљку и радостан због спокојства које му се враћало, поче да чита.
„Драги мој брате по срцу, најбољи мој пријатељу, савести моја која ми не даш много мира, друже неудаљиви од мене. Док ти ово пишем, испред моје палате се протеже један од најлепших крајева Венеције, града који је од мора направио улице, а од зграда палате од снова. Ја сам постао овде близак највећим и најбогатијим племићима, наиме, постао сам млађи ортак најбољем јувелиру Венеције, државе која је толико богата да се ње већ и сама Византија плаши и удвара јој се. Преда мном се налазе касе пуне блиставог камења, злата и платине да бих ја у томе као у најлепшим појавама на свету уживао да ме не пече Растко, Сава, у мојој души… Ја сада боље но ико знам да ме је овај блесак намамио у царство које није моје, но ја не могу више да се лако из њега ишчупам. У све оно од чега си ти побегао, ја сам до гуше упао.
Богатство саме Венеције је ала која ће једнога дана да прогута Грке и Византију. Најмоћнија личност те Венеције јесте Енрико Дандоло, човек старији од твога оца. Тај господин којег су Византијци казнили и ослепели принудним гледањем у сунце, сања као и сви остали, да сруше Византију, а себи приграбе све луке овог пребогатог света. У Дандоловој кући се прича о Немањи који одлази у монахе. Ако Византија нема војнике као што је био цар Манојло и државнике као што је био твој отац, како може да се одбрани од опаких папа и пљачкашких владара, војски, руља и неписмених варвара колико их сада има Европа, пуна азијских грубих народа? Ето, пишем ти да сам постигао много, скоро све… али да са најдубљом чежњом мислим на вас троје монаха, на тебе, оца Немању и мајку Ану и потпуно разумем мог родитеља Рафајла који је себе толико везао за њих. О, колико си ти срећнији човек од мене! И богатији! Колико си ти богатији од мене и свих Венецијанаца, драги, најдражи, једини потпуни пријатељу…“
– Јадан човек рече, и то врло тихо, са уздахом, отац Исаија. А онда су обојица још мало ћутали и причали. У ствари, предавали су се заносно лепом мировању којим их је тога дана Творац био тако срдачно обасуо.
После дуго времена, стигла је вест да је монах Симеон са Србима који су желели да се замонаше и остану у том племенитом царству духа и молитве, кренуо из Србије за Свету гору.
На томе путу монах Симеон је често и са горчином мислио:
– Сви верују да ја сада путујем у Свету гору да бих са мојим сином Савом био до краја живота, а ја одлазим у Свету гору са намером да докраја живота у њој останем сам… и без Саве… Ја и идем тамо са намером да га приволим да се што пре врати Србији и Србима. Много је он потребнији Србима него мени… Па зар је могуће, Боже, да Те молим да се од мога Растка, од мога Саве опет одвојим? Неким делом срца се надам да ми ту молбу не прихватиш.

Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Дивна књига!

  2. молила бих вас за препоруку сличне књиге.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *