ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

 

ИЗВОРИ
Роман о Немањи и Светом Сави

 

 
ПРЕДГОВОР ПРВОМ ИЗДАЊУ
 
Испунила нас је правим хришћанством велика личност светога Саве. Ми, Срби, вековима истражујемо и о њему пишемо много више студија но ма о ком другом великану духа, али се безмало нико није усудио да о томе светитељу напише класичан роман, као да би тај прилаз био забрањен, или циљ предалек за крхка људска пера.
Оно што су урадили духовници, великани Теодосије и Доментијан, нешто је сасвим друго и много лепше од романа.
Године 1980. Србска Православна Церква је објавила моју збирку приповедака “Бројанице светога Саве” коју су благословили отац Јустин Поповић и патријарх Герман, а и друге угледне владике. Лист “Православље” је све те приповетке током три године објављивао, а читаоци су их радо примали. Убрзо, последњи непродати примерак купио сам управо ја, и то у Америци. Међутим, осећао сам да је са литерарног становишта та тема тек захваћена, јер облик приче, бајке и мита, није довољан да се обухвати проблем људских векова сажет у времену и догађајима овога дивног светитеља. Уместо сценарија који су ми извесни млади филм-мајстори тражили, током десетак година рада сачинио сам роман којим сам још дубље ушао у ту тему. Моја нова виђења њених појединих делова признајем – била су потреснија. Ја слутим да ће се многи изненадити овим делом, јер су и мене својим значајем изненађивала дешавања и личности које сам откривао и доводиле до узбуђења која се у мени ни до овог часа нису стишала.
Уз све поштовање за огромну озбиљност радова уважених историча.ра, открио сам да су о нашем највећем светитељу многи позвани заузели врло опречне ставове који и даље опстају, мада бисмо као заједница, народ, Церква много добили ако бисмо неке недоумице једном заувек отклонили. То је, на пример, случај са толико опречним тврдњама неких великана пера о светитељевом односу према латинству – за једне је он био латинофил, за друге пак латинофоб. Нездрава је таква недоумица. Око извесних ствари не би смеле ницати алтернативе, јер то логика и озбиљност подухвата не сме и не може допустити. Тако крупне несугласице, а и нека мање значајна супротстављена становишта, морао сам, дакле, у роману да размотрим и разрешим, са дужном пажњом и одлучношћу.
Други недостатак који сам запазио код многих аутора, али и у нашем укупном духовном животу, јесте недопустиво непознавање Византије. То непознавање такорећи шета улицом и увлачи се у школе и у ауле универзитета, чкиљи из очију готово сваког нашег интелектуалца и као празна посуда звони из мудрих реченица извесних Голијата наше – или европсконаше – средине. Незнање о Византији јесте грешка Запада, али не само грешка него и грех Истока. То је заборављање нашег презимена, то је огромна недозрелост, инфантилизам који се одушевљава вашарским опсенама Запада, и који за безвредне туђе тричарије раздаје бисерје властитих вредности. Но, ако сам такво стање и открио, ако сам речене недостатке и уочио, не значи да сам био кадар – нити да је то уопште у моћи једног човека или чак целог нараштаја – да их надокнадим, посебно не у оквирима тек једног скромног романа. Ипак, моје перо је излило из себе труд да читаоцу принесе макар делић од драгоцености и блиставости византијске културе, па ако је бар у томе успело, сав овај труд неће бити узалудан.
Још један подстицај за обликовање целовите замисли овог романа дали су ми својим недовољним увиђањем меродавни тумачи србске историје. Реч је о пропусту – бар се мени он таквим приказао – да се у довољној и правој мери осветли људска и владарска величина Стефана Немање, а нарочито неизмерност његове одлуке да збаци са себе обележја владарске моћи, те обуче отшелничку ризу и јастук замени каменом, чиме се уврстио међу србске светитеље као свети Симеон. Он је својим дубоким инстинктом изабрао православну веру и, напустивши римокатоличку, пошао ка Истоку са таквом снагом да је све Србе повукао за собом и своме сину Сави предао у аманет да свим будућим нараштајима Срба прокрчи светли пут православља. Ако су моје скромне могућности биле граница предочавању све горостасности ове, додуше слављене, али недовољно сагледане личности, надам се бар да ће мој покушај бити подстицајан за неког садашњег или будућег трагаоца за духовном истином.
Узбудиво је за мене било и запажање да је доба светих Симеона и Саве било само почетак наступања епохе која и данас траје, њихово и ово доба једно је те исто. Папска политика Римокатоличке церкве образовала се управо у време када је свети Сава, као архимандрит, неприметан православни монах, током десет година боравка у Србији засадио и омеђио бесмртни воћњак који и данас даје обиље источних плодова. Данас се види да је свети Сава у своме врту садио светлост која и даље ниче утолико снажније, уколико човечанство дубље запада у мрак богоотпадништва.
Та светосавска, а не пропустимо да кажемо и светосимеонска, светлост и сада, лепше но икад, блиста и открива нашу неподносиву стварност из које не видим да у спас води други пут до један Једини – пут Православља.
Има и других великих побуда које су ме нагнале да напишем овај роман. Најважнија међу њима је увиђање да недостатак поузданих чињеница изискује и додатно ткање од логичких претпоставки извучених из опште слике оног времена, чије последице трају све до нашег доба.
Највећу помоћ, подршку и услове за рад на овом делу пружала ми је супруга Загорка. Како да јој захвалим?
Посебну захвалност дугујем епископу будимском, његовом преосвештенству владици Данилу Крстићу, на драгоценим исправкама и допунама, као и на истанчаним саветима теолошке и језичке природе.
Захваљујем и књижевнику и издавачу др Милану Младеновићу на стручним саветима и труду неопходним у овом издавачком подухвату.
Осећам потребу да се од срца захвалим и свим другим пријатељима који су ми у овом настојању помогли.
 
Али за све, нека је најпре и пре свега Богу хвала!
5. XlI 1998.г.
 

Писац

2 Comments

  1. молила бих вас за препоруку сличне књиге.

  2. Дивна књига!