НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

 

ИЗВОРИ
Роман о Немањи и Светом Сави

 

 
УЗДАРЈЕ
 
Епископима је требало времена да свако своју област чвршће узме у руке. Због тога је архиепископ врло често свакоме од њих долазио у госте, али је у многим још запуштеним областима и непосредно делао сам као и пре. И све је већи број Срба уводио у праву веру и приводио причести и одводио од разних јереси, а свима је било јасно да се битно определење Срба коначно одвило на Жичком сабору где су се вођи Срба, властела и кнезови и други, у ствари заветовали свечаном изјавом да прихватају православну веру и Церкву, и да проклињу јереси и јеретике. И било је свима мило и топло при души да су коначно себе верски јасно одредили; знали су ко су и где су и да их никакав талас туђинаца више неће помаћи са обале на којој су тако сигурно стајали и свети Сава и његов родитељ свети Симеон. После Жичког сабора у духу србске заједнице јачало је и осећање Срба да су обједињени, па и осећање да они своју православну церкву треба да заштите. Тако јак утисак оснивања сопствене церкве нико није раније очекивао. Из слојева римокатолика Срба у Зети народ се све више враћао православљу. Срби нису опстанак римокатолика ничим отежавали и узнемиравали.
Духовне реке света су вукле свака своју народну масу у своме смеру, и удаљавале се једна од друге. Балкан се на Исток и Запад цепао по самој средини србског народа. Са временом, сви ће се Срби скупити у Савиној Православној Церкви, а онај мањи део покатоличених залуд ће се трудити да се што дуже осећа србским, постајаће под утицајем римокатоличког клера Хрвати, то јест охрваћени папини ратници испуњени страшном антисрбском мржњом. Свети Сава је хитро градио Церкву приступачну и трпељиву према свима са свих страна света, тако да је православна Србија заиста постала мост за све, али је у себи гајила дивну тврдоглавост и упорност, отпорност према идејама и сумњивим верама света. Папиним неуспелим духовним притисцима са запада врло ће брзо да се придруже брутални притисци ислама са југа, али је православна вера, са посебном снагом да опстане, расла у том малом србском народу у средини Балкана. Та битка кроз векове траје у разним видовима и сада, док пишем ове редове, и ових година постала је најподлија и најжешћа…
Запад је преузео примат не само на подручју вере но у свим облицима цивилизације и културе, гурнуо је у потчињене позиције све што припада православљу, али га ЈОШ ниЈе уништио мада Је многе народе, цивилизациЈе и културе једноставно збрисао из постојања. Запад је почео да брише и сећање на убијене културе и народе. Постао је центар моћи и моћника, са папском церквом као највећим силником. У суштини, то је и сада она иста церква коју је доградио и дообликовао папа Инокентије Трећи у време када је свети Сава у Србима дизао православну, ромејску, хеленску Церкву, широку као мост, а високу као пирг, кулу о коју ће се залудно качити гусари овога света.
Све време до сада Срби настављају да у себи дижу православље као светосавље, сувише смели да би се злим силама предали, а сувише слаби да би их заувек одбили. И довољно упорни да себе и православље не напуштају.
Током векова, од тада, несреће су витлале над светом, и биле су врло јаке на Балкану, где су се ужасне силе ислама обрушиле да вековима владају баш над православним народима, Србима, Грцима и Бугарима. Пре тога те су силе са југа дуго времена држале у ропству Шпанију и део Француске, а за то време су се на култури ислама (земној и сабраној одасвуд) дохрањивали народи западне Европе које је под својим крилом све чвршће држала римска церква.
Када су Турци потчинили Балкан, западна Европа је већ настајала у својој моћи, а православни Балкан је био заустављен у свом цивилизацијском развоју. Али у духовном погледу Запад је почео да заостаје, тонући у материјални свет и богатства, док су народи Балкана, верни православљу, кроз телесно ропство све више корачали у духовну праву хришћанску културу којој патња топи међе. Иако је после Немање и светога Саве србски народ под Немањиним наследницима око две стотине година цветао у својој слободи, тамна се будућност предосећала и наслућивала још у време када су Срби на сабору и заветом коначно примили православље и анатемисали све јереси. На једној страни западног света расла је моћ папске церкве, на другој, дух православља у поробљаваним народима Грчке, Србије, Бугарске, Русије… На једној страни света је најснажнији папа свих времена, Инокентије III, изградио церкву као државу, на другој су православни монаси и најскромнији архимандрит, свети Сава, невидиво читаве народе привели Православљу. На Западу је људски ум дизао себе и своје материјално богатство, на Истоку је из патње и ропства ницала духовност мада обе стране јесу хришћанске вере. Инокентије је свој посао, претварање римске церкве у најмоћнију државу, обавио од 1198. до 1216, а св. Сава је од доласка у отаџбину, око 1207. до 1217, усадио у Србе православну веру, доградио је у самосталну церкву и њој служио до краја свог живота и кроз све време Србима помагао да изграде и сачувају своју државу. На свим странама врвели су и потом марширали на Србију освајачи, жудни да преко Србије освајајусвет, или тргују, а у Србима се дизала Церква и градио духовни мост за добронамерне и, као јака тврђава, снажио се отпор против непожељних јеретика, оболелих од мржње што тај мали простор, Балкан, нису могли ни сабљом ни духом да освоје. Кад би је ко војно освајао, то би било привремено и најскупље. Тврђаве духовне се не освајају.
Ho, вратимо ce y 1222. годину.
Свети Сава се предао новој деоници посла. Све је више подизао и јачао Церкву, утврђивао епархије, учио паству, надахњивао монахе и свештенике, и повлачио се у дубоку усамљеност. Није морао да бежи у пустињу или у своју капелу у пећини недалеко од Студенице, могао је да се повуче у своју келију и да сатима буде сам. Тада би подигао руке и клекао или стојећи прекидао своју непрестану уобичајену молитву, и уносио се у другу, екстатичну. О, врло често, када би му било тешко, досезао је духовни додир са својим родитељем и учитељем, коме је и он сам био учитељ, са светим Симеоном. Соба би засветлела, лик оца се просијавао, блештао, а нека снага, нека безмерна пријатност са очеве појаве, пунила је измученог Саву. Он није морао да поставља питања, осећао је или добијао одговоре баш о ономе што му је највише требало, а добијао је и нешто више, наиме, осећање да оно што ради јесте добро и да свој посао треба да настави како га је замислио.
Једном је у себи замолио да доживи сусрет са духом своје мајке, и његову душу, као и капелицу, осветли појава мајке. Била је у блаженству. Дуго су мајка и син непокретно и без речи уживали у том сусрету, осећајући безмерну љубав.
Кад је молитвени живот монаха Саве био обилатији тишином и дубином више но икад, спољни друштвени је био крцат догађајима, и то је Сава, као брана бујицу, смиривао и усмеравао. А често би успутно себи дозволио да буде сам, без пратње је одлазио код оближњих болесника или самртника или епархиота, али би успут скренуо на коњу ка реци. Волео је воду, блиставу и немирну, живахну и чисту, волео је шум воде која се умиљавала око округластог шљунка, волео је мирис река и безмерно много појава у тој води у којој је било толико облика и бића да се томе увек изненађивао. Једном је, док је коњ споро пио, иза Савиних леђа нечујно дошао Исаија. Беше тад прелеп пролетњи дан у коме су бујале песме из грла и славуја, а млада се трава већ шаренила цвећем.
Сава се окренуо и видео свог учитеља Исаију, тада већ сасвим седог. * Боре на мршавом лицу пустињака беху још дубље, а поглед очију спокојан, мало замишљен, можда и одсутан, али га је осмех учинио присутнијим. Гледали су се, а да се нису ни помакли, смешкали су се од среће и љубави.
– Ти се спремаш да одеш? Сава то рече тихо и мирно.
– Целог живота се спремам да одем. Можда ћу ускоро Исаија настави Ти још не можеш, још имаш премного посла. Боже, како се то десило,све време си жудео да монахујеш по православном, а монаховао си и по западњачком узору. Предао си се и молитви и послу. Па јеси ли бар близу краја? То човек може да осети.
Речица је крај њих шумела, неколико голубова је около, по тлу, близу врбе, гукало. Сава не одговори одмах, па рече:
– Чека ме још један и то најтежи задатак. Са њим ми се јавио отац мој.Ја још не знам какав је то задатак. Када ћу ја то стићи да умрем, оче Исаија? И како да сазнам који је тај задатак?
– Сазнаћеш. И на време. рече Исаија осматрајући уморно Савино лице. На том послу ћеш дубоко да заореш пре него те Бог позове. А твој народ ће ићи твојим путем. Вера му није постала навика, него потреба,неопходна потреба; у Церкву хита, жури му се, твој народ приања Церкви.И душом је спојен са монасима. А ускоро ће и паписти да схвате да су овај део изгубили… Тада ће почети нова историја твог народа.
Када су се поздравили и растали, у обојици је и даље тихо пролазила Исусова молитва. Она је стално или скоро стално брујала и у неким другим монасима широм православља.
На двору је живот сазревао. Једном је Стефан те тихе промене анализирао:
– Знате ли, пријатељи, шта значи сазревати? Када се привидно ништане дешава, а мења се све. Ја старим, моја Ана зрелије посматра ствари,млађа Ана је погнула главу, Урош, диван дечак, расте, и она плавокоса Јованка, Анка, она дивљакуша постаје првом дамом Србије…
У сребрном пехару у ружичастом вину дрхтало је сунце, а около двора врио је живот као да се ништа није одигравало. А све се збивало и мењало. Тада су Стефан, Иринеј и пет-шест властелина после ручка седели иза двора, испод густог зеленог вењака. Више него проседа Стефанова коса се проредила, боре му беху дубље, а очи не више крупне. Подневна, недељна тишина, сви су седели опуштени, али је Стефан, и то само он, био напрегнут. За владара нема недеље ни одмора. Све су чаше биле испијене, сем његове. Стефан настави да прича.
– А све се, кажем, изменило. Србија постаје краљевина, церква нам поста србска, а једна се појава не измени, оста иста. Сад ћу нешто повери вода вам испричам. Беше мај месец, 1220. или 1221. године, ама одмах после сабора, дође мени са свечаном малом пратњом изасланик и гласник охридског архиепископа Димитрија Хоматијана. Остасмо сами у дворани, када ми он предаде писмо којим оптужује Саву за незаконито осамосталење церкве.
– Доносим ти поруку његовог блаженства са преписом писма које је он послао твоме брату, архимандриту Сави.
Прочитам ја оба писма, и једва успех да се уздржим, дрхтим, дрхтим, па се савладам и мирно изговорих:
– Твом пастиру Хоматијану нећу ни да писмом одговорим, него усмено. Кажи му, млади попо, да је Сава потпуно канонским путем од већих глава постао архиепископ над Србијом у којој ти, Хоматијане, и твоји свештеници Грци нисте знали ни језик Срба, нити сте ту како треба сејали хришћанство, него сте скупљали паре и јед патника. Сава сада уводи и србске свештенике. Ја сам га натерао да вашег епископа из нашег Призрена избаци. Избацићемо све лоше црномантијаше Хоматијанове, били они Грци или Срби, и ту ће Сава да посади најбоље, себи сличне. А какав је Сава? Мислиш ли, Хоматијане, да се мој брат Сава променио? Да је пре био скроман а сад да је побеснео у богатом свету, терајући скупе коње и водећи обестан живот? Вараш се. Он је старешина, први србски архиепископ, он мора да представља Церкву богатих, он мора да путује достојно, у скупоценим колима, са најбољом запрегом, али да ли ти, Хоматијане, знаш да Сава и сада за обед поједе шачицу две хране? Да је оболео од строгих постова које и сада држи, знаш ли да спава још увек на тврдој уској постељи са грубом постељином, рогозом, знаш ли да се стално моли, и за тебе. Знаш ли да пада од умора, али устаје ако га зову болесници и самртници. Шта ти грчки богати господине, знаш о Сави, де, реци: шта? Сви смо се ми променили, само он не. Док ово говорим твоме гласнику, ја плачем због твоје неправде. Ја плачем… рекох и бризнух у плач. Руком сам дао гласнику наредбу да изађе. И сада, ја тврдим, само се један од нас није променио, Сава.
Зачу се глас Стефанове Ане. Нису је били видели, јер је сишла и пришла близу са стране вењака где је винова лоза, бујајући са тла, начинила од лишћа заклон као зид. Али само са стране.
– Само сам део, мали део вашег разговора чула, добро је што те нисам, Стефане, прекинула, могу ли са вама? Нешто бих да додам…
И племенити гости се размакоше, она дође и раздрагано настави:
– Не знам колико се шта у коме од нас променило, али се у мом малом свету, овде на двору и много шта видно изменило од како сам за слушкињу узела малу Јованку…
Сви се насмејаше или насмешише са задовољством. Ана настави:
– Од тренутка када сам је угледала, ја сам радосна да она постоји и даје са нама… И мој Урош је пресрећан кад је види. И моје друге слуге и дворјани… Чак и Агнеса – Агата.
– Агата је била чудовиште намргођено… рече Стефан.
– Све док нам Јованка пре неколико година није ушла у живот. Од тада Агата се кикоће кад Ана прича. Агата иде за Јованком као Урош док је био мали, а Урош и сад више воли Јованку него мене… О, како радо о томе причам! Пошто се Урош родио, седела сам овде у врту, са чика Рафајлом, мојим првим пријатељем у Србији, кад му слуга најави да га тражи нека девојчица од десетак година по имену Јованка:“ Ах, то је оно девојче које је Сава, чим је из Хиландара дошао у Студеницу, излечио од немости“, рече он и нареди да је пусте. Појави се једно девојче закржљало, црнпурасто, чисто али сиромашно, мислила сам да има десетак година, а већ је имала четрнаест. Веома бистрим очима ме је гледала када нам се наклонила. Старцу Рафајлу је пољубила руку, хтела је и мени, успех да је задржим. Рафајло се обрадова када нам је доведоше.
– Откуд ти сада овде, ја сам те до недавна виђао само у храму када сиса оцем за празнике долазила.
– Ја сам дошла, господине, овога пута сама, теби, само сам по старијем брату мојима јавила да идем негде, да не брину… А у ствари сам дошла,до тебе… да ме одведеш краљици, теби госпођо гледала ме је та мршавица озбиљно, и веома ми се, веома допала, нечим је пленила, пленила је осећањем слободе какву немају ни одрасли. Упитах је шта је хтела од мене, помоћ?
– Нећу помоћ, какву ти мислиш… Хтела сам да те замолим да ме узмеш у твоју службу. Како знаш и умеш, прими ме међ твоје слуге којих ни сама не знаш колико имаш. Посла ће и за мене бити. Имаш бебу, дај ми да је ја чувам. Заједно са оном госпа Агатом. Ми сви у народу много знамо о вама на двору. У мојој кући од дванаесторо нас деце, пет ја чувам, храним, купам…
– А што од њих бежиш, што њих не негујеш? Ја имам дадиље за мог сина…
– Могу моји без мене… али ја… чуј, да кажем отворено… ја бих хтела да сам ближе оцу Сави… Више ме вуче он него сав двор, одувек ме он тако вуче, не знам, како бих то извела сем да ме ти примиш стиснула је усне,ставила руке на леђа и рече: “ А он ће убрзо да се врати, осећам ја то. И друго: моји могу без мене, а ја осећам и то да мене чека служба и моја судбина овде, крај тебе… Немирно ми срце… вуче ме овамо…“ Тихо је говорила, али ја сам имала утисак да разговарам са одраслом особом. Била сам изненађена њеном горком храброшћу. Упитах је:
– А шта ти знаш о мојој Агати? рекох да је проверим, мада ме је много жустрије подбадала мисао: каква то сила вуче ово дете, неразвијену девојчицу, да пође од куће славном монаху.
– Треба да је видим па да ти кажем шта мислим. Оно што знам јесте да се никада у животу није насмејала рече девојчица и насмеши се. Био је то такав дечији осмех какав ја никада нисам видела, а она се и сада тако смеје. Хајде, рекох, да ти бебу покажем. Осетила сам да је и за мене пријем те слушкиње крупан догађај. И повела сам је у двор. Она је успут хладно бацила поглед на украсе. слике и драгоцености по зидовима, на послугу ускупим оделима, на дворану кроз коју смо прошли. Одвела сам је у дечију собу, где је беба плакала, а Агате није у соби било. Опет Јованка је веома озбиљно изгледала, пришла је колевци и ја сам тада видела како се Урош у колевци поче да смеши, и гуче, а обе ручице пружа Јованки, а она слободно дохвати бебу и поче да јој шапуће… смејући се од задовољства и среће.
– Тада уђе моја забринута и увек мрка Агата и заста од непријатног изненађења што бебу држи нека непозната сељанчица и полако приђе нама и боље погледа сељанчицу и… ето, колико година ја знам ту жену, која се заиста преда мном и ни пред ким до тада није насмејала, видех како се смеје… и пита:
– Лепа беба… а? Лепа… а и ти си ми лепа рече не скидајући насмешен поглед са Јованке, и не трудећи се да бебу узме и стави у колевку.
– Ја сам добила чудо у тој малој цури – помислих не скидајући поглед са та три лица сви смо се смешкали.
– Примам те у службу, са Агатом чувај ми сина – рекох и уздрхтала срца још једном осмотрих како све троје сијају, одох Рафајлу, одох збуњена, питајући се чиме је та мала откључала моје и Агатино и бебино расположење. И отац Рафајло ме је сачекао ведар и бодар.
– Несхвативо… Каква је то девојчица? – запитах га.
– За њу се молио Богу свети Сава, она је једноставно здрава србска девојчица мада не знам што је још тако закржљала рече ми старац Рафајло.
– И одмах се све са нама и око нас почело да мења, дете је узнапредовало. Агата се жутим зубима осмехивала и на друге, али су и они, а и ми остали,очито волели да Јованка буде у нашој близини, а не Агата. Ускоро сам видела колико Јованку воле сви у двору, сва послуга, моје кројачице и коњушари, и слуге. Свако је њу сматрао својом, а када је Урошу причала приче из своје породице, из села и из маште, сви смо се збирали да је чујемо. Освојила нас је, али никада није то користила. Схватила сам да ниједан васпитач за мога сина није бољи од ње. Пустила сам је да Уроша, већ мало пораслог,чезама одводи до свога села у друштву са Агатом. Једном сам и ја за њима дојахала да видим шта на том имању њенога оца, коме је Стефан дао нешто земље, ради мој син. Он је пузао по земљаном поду по кући са осталом децом, док су сви старији Јованку мазили и угађали јој. Но, дете ми је било здраво и паметно као и остала деца у тој кући и ја сам одахнула заувек.
Мршава, ситна девојчица са доста ружним лицем коју никаквом храном годину и нешто дана нисмо успели ни за пола килограма да угојимо, поче ненадано и брзо да се мења: одједном јој је лице синуло, почела је да расте, руке и ноге и тело се заоблише… Нисам знала да је могуће да се нека девојчица тако брзо преобрази у витку и прелепу девојку. Очи су јој сијале, лице доби ведрину и отвореност, груди се истурише и она поста девојка какву овде и нигде још нисам видела. И сви око нас су као и ја уживали видећи у какву се девојку она претвара. У почетку те промене када сам је посматрала и смешкала се, она стаде испред мене и рече:
– Није ми лако. Да знаш. Гледала ме је отворено. И оде послом.Истога дана позовем и две моје кројачице и везиље. Када смо после два дана у нове обесне хаљине оденули то девојче које се будило, видели смо вилу, какву Венеција никада није видела. И баш тада започе са њом ново чудо. Рафајло опет оболи и оде својој кући, а после извесног времена, његов никако да схватим да ли му је праунук или чукун унук младић Петар, дође у двор по нека писма из преписке коју је он у Стефановој влади водио са неким из иностранства. Идући ка Рафајловој соби ходником, излете из моје собе у ходник Јованка и судари се са њим и удари лицем у младићево раме.
Гледали су се згрануто… од тада је почела њихова веза коју су скривали вешто, али не дуго и не од свих. Тога дана Јованка дође мени:
– Чика Рафајло ти је послао неко писмо, госпођо, по Петру. Прочитах поруку: „Молим те, одмах ми пошаљи Јованку. Волим све вас Рафајло.“
– Позови момка – наредих јој – У моју собу уведе она високог момка.Имао је по природи румено лице, а тамну косу и браду. Врло снажан младић, снажан и збуњен, канда.
– Јованка, Рафајло ме моли да му пошаљем тебе. Девојка се не збуни.
– Волела бих да будем крај њега – рече једноставно.
– Онда… иди и јави нам ако што крене на лоше…
– Петре – запитах младића. Ти си сигурно дошао колима? Младић, чедног лица вртео је капу у руци и потврди климањем главе.
– Онда вас двоје у чезе… а коња којег јој дајем, поведите… Поклонише се, пођоше… а ја вам све ово причам да видите како су та деца, а и Рафајло дивни и помало детињасти. А и ја сам луцкаста. Јер сам одмах помислила да би то двоје били диван брачни пар…
Када су у колима излетели из дворишта двора, девојка је имала стиснуте усне, била је енергична.
Касније су причали да до тог тренутка при оним малобројним састанцима ни речи нису о браку проговорили мада су само на то мислили.
Али он, изгледа, својима јесте, јер када су кола ушла у његово двориште, из куће изађоше Милорадов отац и мајка и још неки старији. Али не и они најстарији. У Србији се више но игде, више но и у мојој Венецији, људи веома млади жене, негде одмах после своје петнаесте, постају очеви до двадесете, дедови око четрдесете, прадедови око шездесете. Ако се око брака младих не би усагласили, чукундед би ударио штапом о тле и рекао би одсудну реч према којој су сви поступали.
Загледали су је, увели у кућу, довели до старчевих врата и пустили је унутра.
Он је лежао на постељи, одевен, испружених ногу. Иако су он и Јованка док је била мања успоставили добре односе он је зачикивао, а она се радовала и причала и цвркутала сада је она стала, наслонила се леђима на врата, била је без осмеха и бледа, а малчице намрштена. Ни старац се није насмејао. Стисла је усне, али на начин као да је хтела да проговори. Он је почео:
– Ништа ми не говори.
Он остаде у лежећем положају. На ногама је имао вунене чарапе, руке су му биле старачки мршаве и мале, очи преозбиљне.
– Пре свега, девојко, још се у Србији никад није десило да девојка проси момка а ти си ушла, прзницо мала, са том намером. Друго, ретко се кад дешава да најбогатији властелин жени неког свог праунука, цуром из сељачке сиромашне породице. А што си стиснула усне? И стисни их, не говори ми ни реч. Треће, знам кад вам је лудост почела, онога дана се вратио из двора црвен као паприка и избезумљен. Мој Петар је саплитао ногама. А кажу ми моји укућани, кадгод је потом по мојим наредбама одлазио у двор, он се, молим те, дотеривао, прао, купао, лицкао, срам га било, и схватио сам. Изменила си ми најмилијег у кући.
Тек сад се она помери, поцрвенела је била, али усне јој још беху стиснуте. Испод трепавица је гледала старца којег је од срца волела, гледала га је пркосно.
– Ако ти га дам, заводнице једна… ако ти га дам, то би било само под једним условом. Само под једним.
Све се на њеном лицу изменило.
– А то је да ни пред ким, ни кад сте сами не откријеш да сте ви жене паметније од својих мужева. А ти своју памет у мираз носи своме мужу.
Девојка се залети и клече крај кревета, крај јастука старчевог и зари главу на његове груди. Плакала је. Али, тихо, пригушено и чула:
– Мој Петар је сачињен не од једног брда него од два, тако је јак. Оно остало зависи од тебе. Бог је Еву позвао да врати Адама у рај, вероватно.Чувај ми га.
Када је плачући изашла да позове његове родитеље и ови потом своје, женама су се у кухињи исклизавали земљани судови из руку.
Нису се одмах венчали. Нити је она одмах прешла из краљевог у Рафајлов двор. Напротив, прву годину-две провели су у служби и у двору краља Стефана, да би Јованка још једно време била уз Уроша, који као да без ње испрва није хтео ни да једе, а Петар је постао командант гарде, јер је лепотом и растом тај човек сачињен од два брда врло репрезентативан. Па ипак је био мање упадив од своје жене. Првог пролећа добили су двојке, али о њима и следећој деци веома се успешно старала и Агата. Све ове детаље отац Иринеј није знао, је ли? Али, ја сам хтела и да Стефану докажем како се у овом двору све изменило не само од себе но и кроз узбудиве догађаје… али то све се мењало уз молитве и благослове оца Саве. Благословио је нему бебу која је потом постала и најлепша и најпричљивија и најдивнија у свему. Бурне су то промене, мили моји, и ништа не тече мирно…
 
* * *
 
Једном су се са обиласка северних крајева, у Жичу враћали свети Сава и епископ Андреј. Јахали су уском стазом кроз густу шуму споро, јер је врућина још увек била јака иако је сунце залазило. Загледали су около по шуми и приметише малу стазу. Опазише кроз грање нешто као зид од не крупног камења. Скренуше и ускоро видеше како се између храстових дрвета бели мала церквица коју до тада никад нису видели. Као да је њу један једини човек стрпиво градио доносећи камење из поприличне даљине, јер га ту није било. Унутра мали олтар и само две три иконе на иконостасу и кандила над њима, но сад је једно једва горело. Иначе прозора као да није ни било. Унутра је владала сенка, и кад сунце угаси своје зраке, који су продирали кроз улаз малог храма до олтара, ту ће завладати мрак пре ноћи.
– Како лепа церквица! – обрадова се Сава.
Баш како лепа церквица! – радовао се и Андреја прекрстивши се. Било је ту, одмах иза улаза и простора да се седне, па седоше, а Сава рече:
– Остаћу ноћас овде, брате Андреј. Ти се сам врати у манастир. Андра не одговори одмах, па уздахну.
– А мог коња завежи са западне стране, да церквицу не одамо. Ми смо је случајно открили. О, како је лепа… а треба ми самоћа…
Поседевши још мало, гледајући кандило које само што се није угасило, Андреј остави свог учитеља и оде. Свети Сава утону у молитву, испуњен бескрајним спокојством.
Мало је времена прошло, јер је сунце још продирало кроз лишће у церквицу, кад зачу ход мушкарца крупних корака. Тај човек је певао и то химну Богородици полугласно и правилно, па преста са певањем. И ускликну:
– Господе Боже, како лепа церквица!… Мили мој Господе!Последњи зраци сунца се у храму изгубише кад је ушао висок млад човек. У храму је за оног ко улази са светла било превише таме да би тај који уђе видео унутра светога Саву који је одмах код улаза седео у самом куту. Научен да говори гласно када је сам а моли се Богу, поче пријатним гласом:
– Мили мој Боже, како лепо месташце за молитве и за сав живот. Ако ме онај коме идем одбије, доћи ћу ту да живим… ако ме прими пустињак који је ово саградио. А тај пустињак је сигурно стар човек, јер је заборавио да је у овом кандилу преостало мало уља. Хајд’ ја да доспем, где је ту посуда са уљем, ах, ево, ту и треба да буде. Мајчице Богородице, ево, теби благослова и уља… О, све бих ти дао, па ја себе и нудим Богу и Богородици,али ви мало од мене примате… Ех, пун сам молитви, дај да их бар мало и ту,преда Те, мила моја, проспем… Да те молим, најпре, ти удеси да ме у манастир приме…
Све то је говорио тихо, споро и разговетно, а мило и топло, па подиже руке пред иконом Христа. Када је завршио молитву, тама је у капелици постала већа, а монах се окрете икони Богородице и тамо настави са речима пуним и љубави и заноса. На крају се и поклони пред иконама и окрете се.
Подиже главу и назре светога Саву.
– Ту има некога? Помаже Бог човече… Гле, ти си старец, монах неки,је ли?
– И ја сам црноризац, али ово није моје, малочас сам и ја ово место открио.
– Ох, добри старче, добри старче. Да ниси случајно монах у Жичи? Дали тамо идеш?
– Тамо идем…
– Онда идемо заједно. Ја сам пошао Сави, светоме Сави, хоћу њему, аја сам из Срема… и тамо се прича како се правилно монашки живи само код њега. У другим манастирима, светским, сваки час попушта дисциплинa…
– А теби је стало до чистог монашког живота?
– Слушај, оче. Гладан сам. Хтео сам пешице у Жичу, да бар то што пешице идем буде моја жртва Богу. Ни хране, ни новца, ни имања више немам, све што сам имао раздао сам. Али, нисам све. Имам у торби још две погаче. Хајдемо напоље да једну поделимо ти и ја… а ову другу, последњу, хоћу да дам њему.
– Коме? – устаде Сава.
– Светитељу Сави, зар да му одем без ичег? Бар симболично да му дам, белу лепињицу, коју сам ја месио, а лепше месим но ико у мојој фамилији, а месим само хлеб.
Младић је имао доброћудно насмешено лице. Напољу млади човек са изненађењем загледа старог.
– Оче… Да ниси ти… Светитељ се добродушно насмеја.
– Ја сам монах… и архиепископ Сава.
Младић паде на колена, а светитељ га благослови и загрли.
– Хајде, седнимо овде… и ја сам огладнео… Пробајмо твоју лепињу. Хвала ти на њој…
– Онда… то значи… онда, нисам ли ја претерао…
– Онда то све значи, сине, да ћу те, пошто овако месиш, да примим. Ја иначе при манастиру оснивам нову групу монаха ученика.
Пешице су, водећи коња дубоко у ноћи стигли у манастир и врата им, на уговорени знак, отворише. Младић паде у порти на тле и целива га.
Звао се Арсен. А касније, замонашен, Арсеније.
Ујутру је светом Сави дошао Исаија, висок, расположен, потпуно беле косе, читали су, свети Сава први рече:
– Ти си саградио церквицу на Храстовом брегу?
– А ти си уље насуо у кандило?
– Не ја. Наишао је још један пролазник.
– Ох. А ко?
– Мој наследник блистале су очи светога Саве – зваће се Арсеније… Догодило се, а ништа се случајно не дешава, да је после десетак дана створена та група младих монаха, које су из свих епархија нове владике изабрале за школовање у центру, у Жичи. Сава је опет сакупио најбоље наставнике и преводиоце, али изван свих настава и програма он је лично уводио у своја знања Арсенија. И када се из своје пустиње Исаија опет појавио, свети Сава му је говорио:
– Одмах сам осетио да Арсеније вреди. Изненађен сам њим. Слушао сам његове молитве и појање. Стамен је, озбиљан, дубок, бистар, осетљив, предан Богу, несебичан и врло јаке воље, усредсређен, но никада самоуверен.
– Ако, оче Саво, икада то поновиш клиру, многи ће бити суревњиви.Један део највиших епарха је из редова племства…
– Овај млади сељак је из племства духа. Кроз неко време ћу о њему све рећи свима, а народ и церква треба да изаберу њега за мога наследника,тада ћу моћи да живим и умрем миран.
Вртећи бројаницу, Исаија је опет наглас размишљао о Сави пред њим:
– Ако је римокатолички монах претежно делатан, жртвен, а православни претежно предат молитвама, тебе је Бог послао овде и да свестрано радиш и да се стално молиш. Али, ти си ипак по свој својој души источњак, источни монах не само зато што си се предао непрестаној молитви коју само ретки досежу, него што си и као теолог и као монах до дна ушао у догме и определио се за Исток и као такав поднео си жртву, сав си се предао раду. Слажем се са тобом да су свако дело, свака реч, свака мисао изречена у ствари постали део човека, а ти си се толико натопио делима и молитвама, али и учењима и догматима да си заиста постао прави источни монах, који истоком зрачи, а истовремено си и западни монах по мисионарској делатности и стваралаштву.
Одјекну вика неколицине монаха. Вукли су кола пуна стабала за зимски огрев. Био је прави месец септембар.
Арсеније је био веома смеран и трпелив, аскета а топао по души, одлучивао је мудро и одмах приступао делу, а деловао је меко. Био је вешт, ненаметљив, упоран и скроман. Арсенијем је посебно био задовољан свети Сава.
Сава је знао да се Србија диже и испуњује правим хришћанством, баш како треба и видео је да се уобличује у државу како ваља, али је његово незадовољство и даље остајало у њему, а да он није ни себи могао да објасни откуда. Дух његовог оца, светог Симеона, био је код тих Савиних питања нем; свакако је требало да до истине Сава дође сам. Сазнања плаћена искуством дубља су и јача.
Једном је у почетку Савиног рада у Србији у манастир Студеницу дојахао непознат младић Момчило Лазаревић рече да се зове, па, оцрвенела лица и са праменима косе која му се залепила за чело и окрећући капу у руци, рече:
– Мој таст и ташта… отровали су се неком храном… па хајде ти, оче самном у Ораовац, сви те молимо, бар да их исповедиш. Умиру…
Мада преморен, Сава устаде. Одједном, нечега се сети, па нареди да са њим крену и Артемије и Алексије, два млада монаха. Успут је са Момчилом разговарао.
– Оровић… је ли то село код Слапова? Па ја тамо још нисам био…
– И ниси, ниси, оче, мада си већ две године у Србији, али ми у том и околним селима знамо о теби много…
– Знам и ја о вашем селу много, одавно се спремам да га посетим. Висте тамо скоро сви примили Христову веру, па сте одустали. Знам, ето, да се још бавите многим боговима… кипове дрвене још увек режете и продајете по околини…
– Па мој их таст и ташта праве и продају и поклањају…Млади човек се осећао нелагодно, оборио је главу.
– Ја јесам хришћанин, а они више нису… Осам ћерки имају, а ни једног сина нису добили. Само им се најстарија удала за мене. Или пре да кажем,ја сам се придомио… Оженио сам се са најстаријом… хтели су бар неког мушког, макар туђег да имају у кући… А пре два месеца моја жена доби две ћерке, близнакиње… Таст и ташта замало не побеснеше од туге…
Два дана је Сава остао у кући Момчиловог таста и таште. Беху то људи стари око четрдесет година. Првослав беше озбиљан мршав човек са црним увученим очима и испијеним образима. Зуби, бели и јаки, блистали су кад би говорио. Ретко кад би се насмејао. Жена његова, Ванда, беше мршава, мала. Излечио их је молитвама и млеком, душу им вратио хришћанству а Првослав се до краја отворио и у погледу многобоштва:
– Па хајд’ да ти покажем кипове које правим од дрвета… И откри му кут у подруму, беше натрпан фигурама. На дан одласка од тих домаћина Сава и његови монаси на ужас укућана секирицама су поразбијали те све домаће богове. Свој чељади и домаћинима очитали су молитве, и некрштене крстили и отишли. Није прошло годину дана Првослав са многим поклонима дође да јави оцу Сави да је недавно његова ташта, и поред старости, родила ванредно лепог сина… Млади човек поцрвени јаче но икад:
– А и моја је жена опет добила близанце… мушкарце. Зовемо те, оче,на крштење.
Када се Сава појавио цело га је село чекало, а испред капија су многи изнели своје старе дрвене и мермерне богове молећи Саву да их монаси поразбијају, јер ипак, они, сами, то још нису смели. Тада је Сава провео код њих неколико дана, па је више упознао паганска веровања, разне облике празноверја и разна сујеверја. Као да су се заклели да ће му открити све што га занима, у необичној отворености износили су му све што га је занимало, а он је све ово народно духовно плетиво пратио са највећом пажњом и разним реаговањима. Идоле дрвене им је разбијао, а многа веровања која нису била штетна, а значила су им много, остављао да би касније и њих подсецао, ако нису била у складу са хришћанском вером и церквом.
Многе обичаје, вековима старе, замењивао је хришћанским па је тако увео и обичај да свака породица уместо домаћег бога слави један догађај или једног светитеља из хришћанске историје на дан када тај догађај или тог свеца церква прославља. Тако је увео Србима нешто посебно, што ниједан други народ није учинио: на дан славе свог светитеља свака се србска кућа претвара скоро у церкву, осећа се веома свечано и празнично, прима свакога, па и непознате путнике као госте и сви се веселе.
Тако су се хришћански обичаји множили и потискивали оне древне и некорисне… Сав народ је био отворена срца, а села изузетно неповерива и склона паганској мистици или католицима, испрва су уздржано, а потом све радије предавала своја срца православљу. Све дубље поверење је свуда сачекивало Саву, и убрзо су му и најзатвореније породице јеретика, богумила и римокатолика журиле у сусрет, и радосно су му, без страха, износиле своју веру и своја сујеверја. Нежност и доброта светога Саве коначно је и врло брзо отворила врата и срца и изван Рашке, свуда… Он је знао како је његов народ духовно дисао, а тај народ је знао да је у том монаху нашао свог човека, светог и доброг, на кога се могао да ослони у сваком случају и свагда. Његово хришћанство је било толико топло и благодушно, да се без сметњи и подозрења ширило по свим крајевима а свуда је стизао. Позивали су га и одазивао се и тамо где није било видних оправданих разлога, но баш тамо је ишао јер је слутио да су потребе таквих крајева утолико веће уколико су нејасније. Свети Сава је припадао Богу и србском народу бескрајно предано и топло. А србско племство га је сматрало својим, тако да се оно слило са државним и церквеним животом који се тада управо и коначно у том народу родио. Тако се тај однос почео да одвија већ од првог дана по доласку светога Саве и сахране светог тела у Студеници, и у том смислу се стално развијао и усавршавао. Требало би сад причати какве је све услуге чинио свети Сава своме брату, поред оних које је историја забележила али то би могао да исприча најбоље само Стефан, коме је свети Сава даноноћно давао савете и подршке и надахнућа кадгод би се нашао у кризи и слабости. Покаткад би Сава, самим тиме што би дошао из манастира у двор, подизао дух неповерљивог и суморног владара којег је тровало осећање усамљености Срба и угрожености од хајдучких апетита околних сила.
Ако је овде време да се истакну и друга деловања овог светитеља, морали бисмо да пишемо о његовом односу према клиру, но да напоменемо да тај однос ни из времена када је Сава био монах, па архимандрит, није био уобичајен. Кад је био на највишем степенику церквене хијерархије, било је у њему толико љубави према осталим црнорисцима да се сваки монах осећао Савиним сином, а сам се он морао да труди да обузда изливе своје бриге и нежности која га је обузимала при помисли на те душе тако свесрдно предане Богу. А ко би описао шта је све он чинио као лекар, писац, градитељ, учитељ?
Једино нисмо довољно описали његов однос према себи самоме. Зрењем и мудрошћу обуздавао је своју аскезу, пост и клањање пред иконама, али је свакога трена био обузет молитвама и делом. То двоструко бављење га није замарало, његова је душа сва била у бризи о томе шта треба још да уради да би у Божији храм Србе боље подигао. Себе је видео само као средство Божије које је саздано да само собом господари у служби Богу. И једино у томе није имао благости, служио је до краја свим срцем, свом снагом, свим умом.
Једно својство тог светитеља морали бисмо само да наведемо, без покушаја да га опишемо. Био је обузет сталним дивљењем Богу, све што је на свету који је Бог створио видео, све га је дивило до те мере да се то могло мерити још само са снагом вере у њему. То је нешто посебно, тај смисао да се диви постојању, додавао је снагу коју је у том човеку стварала вера… Свети Сава је служио лепоти, и моћи лепоте, и лепоти лепоте и облика и суштине свега на свету. Дивљење је посебна стална храна људима, тешко онима који је немају, благо онима који је имају, дивљење је једно од многих крила људског духа, византијског нарочито.
А како се тек дивио лепоти мудрости и других вредности које су се од Бога просуле у светове које је Он створио…
 
* * *
 
Једнога дана 1228. године свети Сава се са владиком Иларионом журио кроз огромну стару шуму. Храстови су се те смирене јесени распламсавали у бојама које су деловале радосно као да су гране посипале тле златницима. Неколико монаха их је пратило. Сви су имали брижан израз, журили су Стефановом двору.
Пошли су одмах, чим је из Раса дојурио гласник са вешћу да краљ Стефан Првовенчани умире.
Свети Сава је себи пребацивао:
– Требало је, Иларионе, раније да га замонашимо…
– Осећам да смо закаснили рече Иларион својим муклим гласом, ида ћемо га затећи мртвог…
Искрсли су из једног дела шуме и видели како друмом из супротног смера хитро јаше и коња туче младић витак, погнут. Пред њима нагло заустави коња, који је почео да се пропиње.
– Твој брат, оче, малочас је отишао Богу… На мали Савин миг, коњ му крену у галоп.
Рас више није био далеко, двор се назирао, а из даљине видело се испред капије и у дворишту мноштво људи и жена. Неки су мирно стајали, неки хитро улазили у двор. Војници и старешине беху измешане са народом и дворјанима.
Сава пред самим степеницама хитро сјаха, из двора истрчаше да га сачекају. Упути се ка великој спаваћој соби…
Људи и жене по ходницима су се размицали.
Његов брат, краљ Србије, лежао је на постељи одмакнутој од зида. Лице му је било без живота, обливено мртвачким бледилом. Црте изнад обрва, укочене, откривале су да је у последњем трену нешто са изненађењем видео.
Сава се саже, заплака, загрли брата и поче да љуби његове усахле образе и наборано чело.
Најближи чланови породице и двора беху ту, плакали су. Крај одра је горело неколико великих свећа. Свети Сава клече крај одра, прекрсти се и подиже поглед ка небу. И поче да се моли Богу. Поче да моли гласно, тако да се у одаји све нагло умири и са ужасавањем, са страхом почеше да хватају светитељеве необичне речи:
– Молим ти се, врати моме брату Стефану живот ма и за најкраће време; врати Стефана у живот само за време потребно да га замонашим,Господе… Молим Те и у његово име, јер смо то желели сви ми, да он умре не као краљ, него као најобичнији србски монах, дај да умре не у богатој одори, него у монашкој мантији… О, Господе, о Боже наш! Даруј нам то,молимо Te…
И свети Сава за трен опет спусти поглед на лице и викну:
– Преблаги Оче наш…Краљеве трепавице су затрептале.
Иларион који је клечао са друге стране постеље скочи. Неколико људи и жена крикнуше. Стефан је отворио очи и још духом неприсутан погледао около па када виде свог брата одједном поста свестан свега…
Сава тихо а енергично, устајући рече:
– Иларионе, дај ми одежду. И за њега ризу монашку…
Иларион је то већ имао у торби о рамену: одежду па мантију извади… усплахиреност у соби као да се пренесе и кроз ходнике даље. Сава, одевен по пропису, стојећи поред постеље, где ће болесника монаси да нежно и хитро обуку у мантију, поче обред монашења.
Остали монаси и сви у соби су чин пострига својим појањем пратили, а напета атмосфера постајала је мила, а душа Стефанова је била у блаженству.
Свети Сава најзад јаким гласом рече:
– Од сада па за сва времена, брате мој, ти си монах Симон, монах који сем чистоте никаквог другог блага немаш.
Стефан је у сузама пољубио крст који му је пружен, а Сава је даље говорио:
– Достигао си најлепшу и највишу тачку у овоме животу, постао си сиромах кад си сагорео у себи краља, сада ћеш молитвама а не са моћном војском да помажеш Србији, а твоје ће молитве бити потребније од било какве друге земне силе…
Радослав који је све време са братом и уз Ану Дандоло ту стајао, приђе оцу и паде на колена љубећи му руке. И прими благослов родитељски
Дрхтај кроз присутне прође, као да је смрт додирнула све њих. Стефанове очи, очи монаха Симона засјаше… опет је видео нешто због чега му лице још више заблиста… и самртник монах испусти душу. Монаси око њега запојаше заупокојену молитву. А Сава диже руке, Богу захвали и рече:
– Народи чији синови, па и краљеви иду у монахе, јесу Божији. Свети Сава испуњен огромном тугом због растанка са братом, осећао је тајанственост смрти као пут ка вечном животу и ка вечном заједништву са свима. Дуго је служио опело, док су синови покојника и сви остали рођаци и други оплакивали смрт краља и монаха. Са спокојством које је њиме владало и при оваквим ударима, и са многим осећањима и сазнањима крену из велике просторије у којој су се толико људи око одра тискали и оде ходником, такође препуним људи, ка малом храму капели, у крајњем крилу двора. Два су кандила у њој стално горела, кроз отворена окна прозора бујно је упадало обиље сунчевих зракова. Ушао је у олтар кроз уски јужни пролаз, пришао Светој трапези, и прекрстио се и дигао руке у вис.
– На свему ти, Господе Боже, хвала, на свему и молим Те опрости моме брату Стефану, Твоме монаху Симону, све грехе које је учинио делом, речју или помишљу, или пропустом. Ти га прихвати и проведи и места му дај у рају, да и тамо, уз оца нашега, светога Симеона и уз мајку нашу,свету Анастасију, и све друге светитеље бригом и љубављу и даље помаже овај наш несрећни народ призван да Теби служи и на овом и на ономе свету амин.
У церквици је владала тишина кроз коју се ипак чуо шум масе у двору и около. Сео је на столицу између главног и северног улаза у олтар.
Одједном је осетио присуство још нечије. Отворио је очи. Олтар је блистао у сасвим другој, јачој светлости но што је сунчана, а усред ње сагледа родитеља свог.
– Хвала ти… на Стефановом монашењу посебно рекао му је отац.Ти си у дну душе премного забринут, а нема потребе. Обавио си све задатке. Остао је један на коме си такође делао, али то је главни посао који треба да обавља сваки монах док је жив и сва Церква кроз сва времена. Сви други задаци били су само услов за то, што Церква, и ти, и сви треба да обављате. Хтео сам да ти тај задатак овако истакнем да би од сада само на њему радио. О, убрзо ћеш видети какав је то најважнији задатак твој, свих, и целовите Церкве, па се једино томе предај, сине наш.
И дух светога Симеона неста. И тада чу да се неко приближава капели. Долазили су Радослав и Ана, препознао им је глас.
Хтеде да се подигне или бар помакне, накашље, означи своје присуство али није успео колико је нагон да се не јави био јак.
Радослав је у ходнику некоме војнику или слуги наредио:
– Не пуштај овде никога! И тада двоје младих уђоше, залупивши врата.Ана је имала ведар глас:
– Хајде, хајде седи одмах на место за владара, ево и ја ћу на своје…
– Сачекај, да се… смирим…
– Сада си ти краљ Србије! Седи ту…
Не могу да верујем… ево, седам на место краља. Господе! У мени су и туга и понос, помешани… шта ли ми је? Отац ми је малочас умро. Ја сам га изгубио…
Ана се насмеја лако и кратко:
– Ја бих пре рекла: Србија је малочас добила новога краља. Нека нови краљ узме дизгине у своје руке, а потом када буде јак на коњу, нека и заплаче. Мој отац је победио Латине, отео им Солун, прогласио се царем над моћним Епиром, а и ја, као царева ћерка, постајем србска краљица.Јест, малочас ти је отац умро… мој свекар… али мени се срце радује. Сада ти седи на церквени престо, и ја ћу до тебе на свој… ја сам сада краљица…
– Ниси једина, ту је и Ана Дандоло…
– Од данас сам ја краљица, а она је бивша, односе у двору ја преузимам, а она нека живи мало скромније него до сада…
– Пусти ме да се мало приберем – рече јој муж меко.
– Тек сада те не пуштам, твоја круна захтева да је и ја подржим. Ако је само ти будеш носио, племство ће ти је лакше узети. Тамо где је само једна глава владала, племство је или круну смакло или и главу монарху одсекло говорила је у бујној радости.
– Али, пусти ме, мало да се смирим рече Радослав меко.
– Спреми се, кад одавде изађемо, мораш да будеш краљ који влада…Изађи одавде другачији него си раније био. Ти си сада краљ…
Сава, запањен, схвати да двоје младих нису ни доживели ни осетили бол због смрти оца Стефана… схвати да су неизмерно плитки и себични и недорасли… да је та недораслост и себичност страшна и да то двоје који треба Србијом да владају не могу бити ни као владари добри. Све то је он и наслућивао, али те му се истине сада разголитише тако да их је потресен сагледао боље но икада.
Јесте, човек је грешан, али су могућности да се спасе неизмерне, зато је Бог и устројио Церкву и зато је Бог Отац послао Сина, јер је људе оптерећене грехом могла подићи само церква којој је Исус Христос глава. И само је Церква, једна једина, у моћи да руку пружи људима… а у Церкви ето, тој се мисли хитро поново приближавао монаси су најснажније оружје Бога. Нарочито у ово време… Светитељ је сада схватао јаче но икада и то да је он све време у свом животу до данас градио услове за рад на човеку, градио је себе у монаха, градио је Церкву, градио државу, градио народу оно што је морало да се гради, градио је и монахе, али то је све чинио уз остале послове, али од сада он мора искључиво само на томе да ради, да диже монахе… Ти људи су позвани данас више него икада да буду учитељи народу… тесто је било ту, они су морали да га месе, хлеб неба и земље, човек је искао ту помоћ пре но све остало… Монаси, јаки и верни и духовно богати, помераће људе ка Богу више него што то могу да чине сами људи, остављени себи, или својим родитељима. Битка за човека нарочито у то доба могла је да се води добро само ако је вођена од најскромнијих људи одевених у црне мантије који за себе не траже ништа сем да овако служе Богу…
Када су његов братанац и снаха, краљ и краљица, изашли из мале капеле, осетио је да је открио свој нови, искључиви пут и знао је да је било потребно да се то откриће одигра сада и у таквим размерама… Открио је свој главни задатак тек сада када је све послове обавио. Мислио је да ће његови кораци ићи манастиру и тишини, а они су се сада усмерили поново у свет, али онај монашки, онај на врху човечности и обожења. Био је решен и одлучан да се сав томе послу преда, а све друго да остави другима… Да ли ће имати времена, и снаге, и благодати да свом народу обезбеди још боље монаштво? И како то чинити?
Сава је коначну целину схватио: да би ојачао церкву и монахе, требало је да напусти церкву и архијерејске послове.. Чекали су га монаси… Био је озарен тим сазнањем које га је освојило тек када је чуо како нови краљ и краљица излазе из капеле, а да се у њој нису ни помолили, ни свећу оцу тек умрлом запалили.
Наступали су бурни догађаји, али су се мисли светога Саве стално враћале на ту тему. Истине које је знао продубиле су се и добиле страшну снагу откровења. Ја ћу да се томе сасвим и искључиво предам, али шта бих све још могао да радим са монасима сем да продубимо оно што већ чиним? питао се са изненадним горким сазнањем своје немоћи. И поглед му паде на једну од икона на Светој трпези. Видео се Јерусалим иза и око Исуса Христа и ученика. И опет се мислима враћао младом краљу и краљици. “
– Ево, ово двоје младих, слабашних, тупавих, немилосрдних, два детета, а не два зла човека… Колико, Господе, рада треба да се они сасвим очовече? И они и ми, и церкво моја? О, како се приближити савршенству Исуса Христа? Он је прави и једини Човек! О, Боже, дај Србима монахе снажне, и дубоке, источњачки молитвене какве даје Света гора… а и славни манастири у Јерусалиму, Александрији! Како да наше србско монаштво обогатим оним посебним благодатима духа које негује палестинско монаштво? Има пуно области где монаси гаје и друга духовна искуства, за која ми и не знамо… О, када би Бог бар за кратко време отворио врата Јерусалима која су у рукама ислама! Али, има и других светих места и монаха од којих можемо много посебног да научимо. Свети Сава је тако одредио чему треба да се нарочито преда у току свог кратког преосталог живота.
Већ сутрадан је Стефан сахрањен, али не као краљ него као монах, скромно и прелепо, а већ дан после тога одржан је сабор, такорећи, свих властелина и војних старешина, и свих епископа са архиепископом Савом, који је дошао на крају заједно са краљем Радославом, младом краљицом Аном и краљицом Аном Дандолом.
Овде бисмо морали да кажемо да је народ у Србији све топлије примао Ану Дандоло као своју, и поштовао је, и заволео, а о Ани грчкој се доста ломио да ли да је благо потцењује, јер је била млада и горда, или да је процени сасвим негативно, јер је, прелепа, својом гордошћу несвесно понижавала друге око себе. О нетрпељивости младе Ане према старијој мало се у јавности знало, али сада се, одједном некако, и свест о томе у многих јавила. И када су у дворану ступили ти највиши, сви су присутни устали. Немо, са капама у руци примили су благослов светога Саве, а онда су видели како архиепископ нуди младоме краљу средњу од три столица издвојених и истурених испред осталих редова столица и клупа, па потом старој краљици Ани нуди место са десне стране Радослава, а младој Ани са леве стране. Тај привидно безначајан распоред за увек је одредио и званично истакао предност старије Ане над младом. То је свакако било противно правилима етикеције, али је светитељ знао зашто је успоставио тај ред, тако болан за младу краљицу. Била је потресена, бледа, стиснутих усана, а и сувише исправљена витим стасом који је означавао борбу. Господа у дворани су са олакшањем одахнула и села.
У ваздуху се осећала туга за Стефаном. Кад неко умре, свет почиње да га боље сагледава, оцењује и схвата. И народ и племство се нису Стефана бојали, чак су га волели, а највише поштовали. Општи је суд гласио: био је то велики човек, прави Немањин син по срцу и уму, али не и по одлучности, снази и захватима. И о осталим члановима династије свет је мудро мислио, и судио, а народ се у тим оценама није варао.
Србијанско племство је Немању задивљено служило, Стефана помагало, а Радославу ће узети круну. Радослав је у души био дете осетљиво и без чврстине, незрело за власт, а Владислав је, одрастао, али је још далеко од мудрости, као дечак неуздржан и плах. Ана Гркиња је била надмена, неприлагодива, а Ана Дандоло је стекла зрелост, њој свака част, пригрлили је. Још је помало досадна са њеним папизмом, али није нападна.
Лице светога Саве је одавало неку посебну одлучност иза које је неко пажљивије могао да види и трагове туге, али и оштрине борца. За чеоним столом био је овога пута сам.
Свети Сава је објавио да ће већ на литургији у недељу Радослав бити миропомазан за краља, а његова Ана за краљицу Србије.
– Свечаност ће бити скромна, због смрти у породици. Сабрали смо се овде да видимо да ли има још неких сметњи или питања која треба заједнички да решимо…
Један од властелина устаде и гужвајући рукама своју извезену капу, мрк, рече промуклим а тихим гласом:
– Ти нам спасе државу, одржи краља Стефана, донесе церкву, шта можемо од тебе више да иштемо сем мудрости да то што нам Бог даде и сачувамо… Имаш ли ти неки предлог?
– Дивно си то рекао, Теофило – изговори свети Сава. Нама заиста треба мудрости… али њу даје Бог. Моја је жеља да се првом приликом повучем, да свој архиепископски престо предам другоме, а ја да се вратимтишини и молитвама из којих сам дошао…
Најпре наста потпуни тајац, па жестоки жагор, са узвицима.
– Да вам објасним, децо, пријатељи, браћо… Сваки човек, а и сваки народ треба до те мере да сазри и постане свој да може да одговара за своје поступке. Ту мудрост човеку даје Бог, али негује је човек. А сваки народ може да постане довољно мудар и јак да би био самосталан и одговоран за оно што чини. Ту мудрост народа стварамо сви ми, а не само они који га воде. Ми смо одговорни за то да народ стекне и у држави и у Церкви своју самосталност и одговорност. Ми, свако од нас и сви заједно, добили смо од Бога те дарове које можемо развијати. Ако смо довољно одрасли и мудри,опстаћемо и када нам велике вође нестану. Зато је Стефан Немања отишао са власти, зато ћу и ја да се повучем у тишину манастира за којом жудим. Треба да будемо срећни и Богу захвални ако установимо да и држава и церква могу да опстану и без присуства оних који нас неко време воде и уче…
Рафајло је до увече био бескрајно узбуђен и говорио је онима око себе:
– Немања нам сковао државу, Сава нам донео церкву и одмах нас пустили да сами ходамо… тако ваљда и треба, али… нешто ме гуши што је то тако… Одлазе нам први… Да ли ћемо моћи без њих? Ако без њих не будемо могли, залуд смо све радили…
И надаље је живот у Србији настављен, али некако туробно. Свети Сава је обилазио Србију, епископије су бујале од посла, нови рудници су и добре летине богатиле Србе. Радослав се добро сналазио, али је одавао утисак несигурности; племство је према њему било резервисано, његова ужа средина га још мање ценила, а његова Ана, постајала је све непријатнија. Развила се у прелепу жену, али усамљену. Ана Дандоло је подизала Уроша, али у ствари над њим није успоставила своју духовну доминацију. То дете је постајало православно, и по начину мишљења и по навикама. Сталожен а ведар, био је под јаким утицајем остале србске средине, а највише Јованкиним.
Јованка је постала лепа, мудра и увек храбра и необична жена у којој су скупљене све особине добре Србијанке. Од почетка у служби краљице Ане Стефанове, освојила је двор својим девојачким смехом, распричаношћу и бистрином. Волели су да је виде, чују, запиткују, постала је утешитељ и пријатељ свакоме. А мали Урош је растао крај ње и када се Јованка удала и почела да рађа и негује своју децу, јер се са мужем у Рас и у краљевски двор преселила и ту је око себе окупљала и будућег краља, тад још малог Уроша, као и осталу дечицу и одрасла лица. Често је везући чипке, окружена том децом и старијима међу којима су је обе краљице радо слушале, причала народне бајке и бајке које би сама измишљала, а и догађаје из свога села. И то све је разблажила ведрином и шалама тако мајсторски да никада ниједна жена није према њој осетила пакост. Ако су она и сва средина унели у Уроша србијанство, Ана Дандоло је у свога сина унела поштовање према ономе што је на Западу било мило и добро. Урођене особине учиниле су тог дечака храбрим, сталоженим и образованим и веома уравнотеженим човеком. Агата је изгубила своје вечно место дружбенице Ане Дандоло, изгубила је и своја права која је рачунала да ће стећи у Урошевом васпитању, али је била пресрећна и она и краљица Ана јер су биле обасуте Јованкином раздраганошћу и љубављу. Она је толико паметна и причљива и богата сваким добром због тога што је, док је била нема беба, свети Сава благословио такво је мишљење о њој владало.
Једнога дана се у манастиру Жичи појавише многобројни важни гости. Најпре, дошли су кочијама Ана Стефанова и Јованка, као пратиље ретког а цењеног члана породице краља србске Зете, Ђорђа, сина Вукановог, унука Немањиног, који је са Јадранског мора и црногорских брда дошао да све посети.
Ђорђе беше упадиво леп човек, средњих година, осредњег раста, са очима скоро црним, широко постављеним и спокојним… Дошао је да се накупи светости стрица Саве, да се поклони гробу монаха Симона, да види какво се то чудо процвата у Рашкој одвија из Раса, Студенице и Жиче рекао је стрицу и осталим рођацима, осмехујући се сетно и питомо.
– Душа ме вуче да са вама и останем, али ја сам везан за Рим… Но, иако сам ја везан за папу, није мој србски народ у Зети, јер се и римокатолички део Срба све више оправослављује… Мој отац Вукан је православље кришом помагао…
И док су се гости у дворани окрепљивали, појави се на друму кочија, праћена коњаницима беше пристигао краљ Радослав са Аном. Нико од гостију се није био најавио, сусрет је био случајан, али је расположење свих било одлично, чак су се и две Ане пријатно поздравиле, а Ана, краљица, је шеретски са осмехом рекла:
– Имамо за тебе, оче Саво и једну пријатну вест… а тек што смо је били примили, па смо због ње тако изненадно и пошли. Али сад она намигну и своме мужу, рећи ћемо ти је после доброг ручка… Ни за трпезом Радослав оран и румен у лицу није проговорио о чему се ради. Нешто је важно свакако било, и свети Сава је осећао да је то за њега лично значајно.
– Стриче мој, ти знаш да ниједан крсташки рат папама није успео,крсташи нису успевали да ослободе Јерусалим, али су пљачкали успут све.У овом шестом рату…
– Цар Фридрих Други је победио исмаилћане?
– Није их ни он победио… али је са египатским султаном Ел Камилом закључио уговор…
– О ослобођењу Јерусалима? – не издржа архиепископ.
– То је релативно ослобођење. Јутрос сам добио нејасну вест. Ана, дајми то писмо, молим те.
Ана из џепа на својој блузи извади савијен папир.
– Господару, немачки цар Фридрих Други, којег је римска церква изопштила из својих редова, данас је закључио уговор о ослобођењу Јерусалима за време од десет година. Радослав прочита.
Сви су окренули поглед ка светоме Сави. Био је потпуно блед, па се окрете Ани:
– Дете, дете… како сте могли о том тако дуго да ћутите…Радослав се ујео за усну.
– Зар те то толико узбудило?
– Децо… моја… зар ми то тек сада кажете? осећало се колико је потресен и радостан. Ја ћу одмах да кренем на тај пут…
– Е, видиш оче, ја сам се само тог бојао… узвикну Радослав. Чим ти одеш из Србије, племство ће ме збацити са престола.
– Остаћеш на престолу, везаћу племиће речју, они ће те чувати и сачувати до мога повратка… А ја ћу одмах, да почнем са припремама за пут заједно са монасима. Њихово поклонство Јерусалиму је најважније…
Сав се изменио и сијао од радости.
Тад краљ Ђорђе, који је, као и његов отац, краљевску титулу наследио над делом Зете, без стварних краљевских права, са питомим осмехом рече:
– Ја ћу ти позајмити нов диван брод са посадом…
– А ја ћу ти дати и прикупити од народа многе дарове рече Радослав, али је бора на његовом челу, откривала бригу и немир.
– Колико путника твој брод може да прими? упита тихо Сава.
– Тридесетак, па чак и четрдесет, плус посаду и добар терет.
Врата будућности су се сама отварала.
Вест да је Јерусалим отворен за поклонике да свети Сава са групом монаха креће у Свету земљу у поклонство, напросто је букнула у Рашкој и ван ње, а у народу и племству почеше да скупљају дарове које ће поклоници давати светим храмовима и манастирима, а епископи из целе Србије заједно са архиепископом утврдише који ће млади монаси кренути…
И када је прелеп брод пошао, пренатоварен даровима и путницима, отворили су се простори света поклоницима, а ови су запевали псалме.
На обали су стајали и махали владари и чланови краљевских породица, племићи, занатлије, народ и епископи и Исаија…
Капетан брода беше јак, тврд човек, снажних шака, дубока гласа, преозбиљних очију, колебив једино у погледу избора вере. Отац му је био још увек многобожац, мати из православне породице, њему се допадали католици, због бучности и борбености, а два брата су побегла у Босну, јер су се замамили богумилима. О светом Сави, Немањи, Стефану слушао је много, а није могао да поверује да је Сава тај високи црноризац, тако тих, насмешен, смирен, смеран, добар…
Свети Сава се, чим се бродић отиснуо од тамних обала, обратио свима са речима:
– Овог тренутка почиње настава која ће трајати све док се не вратимо у отаџбину. Ова настава јесте разговор без прекида. За сваки час вашег времена на земљи дужни сте небу; све што духовно овде стекнете обогатиће вас, а ви то умножите и дајте свом народу. То ће усрећити Бога! Идемо на свето путовање, које нам Бог даје, мили моји.
Међу путницима најмање упадив је био монах Арсеније.
Море је било мирно, време дивно, путовање дуго, недељама.
Зелена линија на хоризонту и бела мрља на њој, беше обала Акра, славно пристаниште, све је више расло и већ су се видели кеј и пијаца, пуни људи шаренолико одевених, голишаве деце, котарица робе… Док су се путници искрцавали пред запањеним мештанима, из церкве Светог Ђорђа истрча свештеник Ефрем, мали, хитар, млад човек, који прихвати путнике са највећом пажњом.
Патријарх ми је наредио да вас најљубазније примим и пратим до Јерусалима, он вас чека…
Пут ка Јерусалиму, у каравану на камилама, уз Арапе, по посивелој пустињи из које су ка небу истрчавале егзотичне палме, беше за младе људе са Балкана узбудив и незабораван први сусрет са Истоком…
Онда је пред њима из сухих предела нагло устао Јерусалим, осветљен блиставим сунцем миран и величанствен и окружен јаким зидовима. Срби се спустише на тле на коленима. Мир их је окружио. И испунио.
Свети Сава и његови ученици, беху за све време путовања као у неком светом огњу озарани, у заносу и у молитвама.
Патријарх Јерусалима Атанасије беше човек ситна раста а врло господствен, достојанствен и мио. У очима се његовим, црним, одражавала и туга и стрпљење, али му очи синуше када је изашао испред Јерусалима да сачека србског архиепископа Саву, сина светог Симеона, Стефана Немање. И све време је са Савом и Србима он провео живо заинтересован за Запад.
Узбуђење ових србских поклоника када су видели Гроб Исуса Христа и пут ка Страданију, како су зване улице којима је Исус ишао ка Голготи тешко је изразити. Нису осећали умор ни када су се предвече вратили у патријаршију где их је сачекао свечани обед. Свети Сава је осетио потребу да изрази захвалност патријарху:
– Хвала ти, светости, што нас, србске монахе, примаш овако лепо. Ави, србски монаси, прихватите ту братску љубав на светом тлу и ширите је даље, по Србији и свугде. Ово је тле свето, света земља, и ја сам одмах сасвим неочекивано, чим сам ступио на ову земљу, осетио да је ту заиста ходао и ту заиста живео и са овог тла заиста понудио спас људима и народима Господ Исус Христос. То осећање да је Он ту ходао, мени јача веру у Њега, стално, из часа у час…
– И мени гласно и неочекивано рече неко од србских монаха, али та упадица као да распали остале па одјекну: И мени, и ја сам то осетио… ускликнуше и прошапташе неколико њих.
– Нама то осећање није дато ради доказа да смо у праву, него због радости. Има више начина веровања у Исуса Христа. Неко од рођења зна да је Исус Христос Син Бога живога. Неко у то јако верује. Има и оних који су прихватили ту веру без јаке уверености, има и оних који се праве да верују да је Господ уопште био овде као Богочовек, а све више биће оних који потпуно сумњају или уопште не верују у Његов живот на земљи. Али, ми који смо веру у то довели до степена, да знамо да је Он ту рођен и да ће поново у свој слави доћи, знамо и још једну тајну: сав животна земљи окићеној звездама и невидивим световима, сав живот милијарди појава и све што је прошло кроз време и простор леп је и најлепши у томе што га је посетио и са љубављу пришао да спасава Бог, тако лепа личност, Исус Христос. Он је оно најлепше у овом и у сваком другом свету виђено, Он је смисао, небески смисао живота на свим световима, Он је толико леп да би без Њега свеукупно постојање било тако мало вредно, и тако бесмислено! Док будемо ходали Јерусалимом и Светом земљом, захвални будимо Богу што нам је даровао Свој долазак и заједницу са Њим, Церкву, православну. Трудимо се и учимо се да јој што потпуније припаднемо!
И свети Сава погледом пређе преко свих за трпезом и заврши:
– Но, чини ми се да постоје две врсте верника по снази вере у срцу. Једни верују, а други стају уз Њега, осећају потребу да буду стално са Њим, осећају потребу да приме ударце намењене њему и да се заједно са Исусом Христом боре за истину. Ја се молим Богу да сви монаси припадну тој другој групи наоружаној крстом и снагом вере. Патријарх му током обеда рече:
– Док будете обилазили света места ја ћу за вашу церкву спремитипуно дарова, а ти ми реци шта вама тамо на Западу највише треба.
– Оно што нама на Западу треба радосно се свети Сава насмеја – то је побожност Истока. Ми ти на сваком дару захваљујемо, али можеш ли ти нама да даш препоруку да нам игумани и монаси овде отворе врата и манастира и свога срца. Ти нама отвори путеве до највиших стареца и анахорета, до најзатворенијих игумана и библиотека… и благослови нас да та блага, тајне и искуства примимо и пренесемо Србима на Западу, јер ми смо,тамо, последњи део Истока на Западу, па ћу и ја много светих књига и светих предмета овде да накупујем и носим нама источњацима тамо тако угроженим са Запада.
– Оче Саво! отворићу ти све манастире и монашке келије; води твоје ученике; примаће вас и душу своју отварати духовници каквих нигде више нема, а ми ћемо овде да саберемо књиге и друге светиње за Србију…
После обеда су свети Сава и монаси расподелили изненађеним домаћинима драгоцене и дирљиво лепе поклоне из Србије. А сутрадан су нестрпиви али сталожени путници кренули по Светој земљи…
Испред свих је жустрије од водича ишао подмлађени свети Сава. Блистао је бодрошћу, бодрио је својим жаром, био је стално у оној молитви из које није излазио ни док је својим ученицима давао објашњења о местима и догађајима из времена Исуса Христа. Његова вера је засењивала младе.
Ту групу поклоника у светој Палестини упознали су и запамтили Арапи и Јевреји и хришћани, не по бројности и достојном изгледу само, него и по дареживој шаци њиховој, јер је свети Сава свако од бројних светих места даривао поклонима и златницима из Србије. Давао је дарове и монасима у пустињи и нарочито сиромасима. Путовање је текло као у заносу.
Један манастир у Акри, који је раније припадао манастиру светога Саве Освештаног, који је био узор светога Саве Немањиног, па су га Латини преотели, свети Сава Немањин је откупио од Латина и даровао га манастиру светога Саве Освећеног. И једну кућу коју су држали муслимани, а у којој је Исус Христос служио Тајну вечеру, откупио је и завештао Србској Православној Церкви, уз сагласност јерусалимског патријарха. Највећу драму у космосу, драму спасоносну, која се ту одиграла, свети Сава је са својим ученицима снажно и до суза потресено проживљавао. Његови су монаси са њим духовно расли и постајали духовно зрелији. Обишао је и сва света места изван Јерусалима, по Палестини, а једна је посета била нарочито узбудива, посета манастиру светога Саве Освештеног. Тај светитељ, најснажнији узор светоме Сави, Растку Немањићу, живео је у шестом веку. Био је рођен у богаташкој породици, али је тај свет у младости напустио, замонашио се, и заљубљен у Исуса Христа, надалеко ширио праву веру, и монаштво, па је потомству оставио предиван манастир и необично драгоцену књигу која би се могла сматрати монашким законом, а звала се „Монашки типик.“ Умро је 535. године. А сада, седам векова потом, свети Сава своје монахе води манастиру који су из даљине видели у пустињи како се беласа, окружен палмама и миром. Било је позно јутро када су до њега доспели. Пред капијом је један монах поспано заливао тек прихваћено дрво, поспано подигао главу, поспано одговорио на поздрав:
– Нека Бог и вас благослови. А откуд ви?
– Ја сам Сава, из Србије…
Монах спусти канту веома брзо, подиже руку и рече:
– Останите ту… не идите док вам не јавим.. и отрча. А са капије одјекну његова вика тамо некоме… забрујаше звона и истрчаше неколико других монаха и махнувши Србима да уђу, кренуше ка њима и сагоше се да пољубе светоме Сави руку и да се изљубе са њим и да све поздраве неуобичајено љубазно. И тек што у порту ступише, појави се мршави старац,игуман хитра корака, па се и он срдачно поздрави са Савом и осталима и уведе их у храм. Срби нису схватили тај дочек другачије него као нешто наглашенију радост према страним монасима.
Свети Сава пољуби иконе и одаде потресно поштовање ћивоту светитеља, обливен сузама. А када се са тла подиже, виде како игуман излази из олтара ка њему носећи у рукама лепо старинско жезло, палицу, звану патерица, какву носе владике и други духовни пастири. Игуман се пред архиепископом дубоко поклони и пружи му палицу и веома свечано, пред монасима који су у међувремену напунили храм, рече:
– Радосни смо да си дошао… Када је Мар Саба, како ми овде зовемо светога Саву Освештанога, био на самрти, оставио је поруку да се његова патерица преда на поклон ономе епископу који ће посетити овај његов манастир и коме је име Сава. И ту су поруку седам векова преносили овдашњи наследници монаси, као завет. Твоје преосвештенство, сада теби тај поклон предајем, заједно са две прелепе иконе за србски манастир у Грчкој. И ову смо патерицу генерацијама ми монаси манастира звали Савом,твојим именом. Те све драгоцености данас ти преко нас дарује свети Сава Освештани, а тебе молим да у славу овог догађаја ти са својим монасима овде служиш свету литургију са посебним акатистом нашем светитељу чије име ти носиш.
… А када одоше на обед, гости предадоше своје дарове манастиру и монасима и тада им игуман обећа оно најдрагоценије.
– У околини живе можда најмолитвенији монаси, пустињаци. Ја ћу неке по нашим монасима и лично замолити да вам отворе своја срца и знања, а ви овде останите колико будете хтели и могли…
Овим је започео најзлатнији део школовања црноризаца. Упознали су духовнике неизмерних вредности и врлина и слушали су њихове речи и упијали плодове њихове мудрости… Данима је то трајало…
Сава и његови монаси вратили су се у Јерусалим где су грађани осмесима и на многе друге начине показивали да су ове путнике радо примили, али, деси се да је из једне зграде истрчао римокатолички фратар. Беше ситнија раста а врло пријатна, осмехнута лица са мало хладнијим плавим окицама.
– Хтео сам да упознам вас, монахе из Србије, а нарочито тебе, оче Саво… А знам доста о теби… чак сам хтео да те замолим да ме примиш,радо бих са тобом мало и попричао… рецимо о неким баш теолошким проблемима.
– Па ево, брате, пођи са нама, да не закаснимо на вечеру… Иако нисам домаћин но гост, позивам те…
Идући, руку под руку, распричаше се, а у улазном трему патријаршије налетеше на патријарха Александра, који шапну Сави:
– Отац Хијеронимус је образован и… свађалица када мисли да је управу. Биће занимљиво…
Православни јерусалимски монаси беху љубазни према свом папском брату, али се раздаљина између њих веома осећала. Хијероним је одмах после обеда почео, испрва споро, па све страсније да говори:
– У Риму сам студирао теологију, али ме је увек запрепашћивало то што између ваше и наше церкве све више расте антагонизам, када, теолошки гледано, за то нема довољно разлога. То што сте ви против потпуне доминације папе над свим церквама, патријарсима и епископима осталих хришћана јесте разлог за вашу бригу, али и то, и разлика у томе да ли ће ико имати право на давање миропомазања, презвитер или епископ, и то дали свештеницима треба одобрити брак… све то је безначајно, ситно да би се церкве одвојиле и да би се створила два тако непријатељска света…
Свети Сава је одмах схватио да је саговорник бистар и прилично начитан, али и плитак, а мегаломански настројен. Патријарх шапну Сави:
– Молим те, научи га да буде скромнији. Кад га ко победи, он са бојишта буквално побегне…
– А ја, оче Саво, сада тебе питам шта је проузроковало наше одвајање, де факто… питам те као теолога…
– Многи разлози и нису доступни нашем уму, нарочито када је реч о духовним стварима, о двема духовним рекама чију снагу слушамо и осећамо, али садржаје тих река само делимично видимо и утврђујемо. Али, зашто си и како ти прескочио разлог о коме се највише говори? Ви сте изменили Символ вере, а најбитнију истину у њој сте изопачили тиме што сте у њу унели да Свети Дух исходи и од Сина. Убацили сте Филиокве, а та ваша грешка, тај ваш грех је огроман… То би морао да сагледа и призна сваки духовник.
Свети Сава је био миран, али ипак мало напет Јероним подиже глас:
– Ето, ја бих тебе замолио да нам кажеш зашто је то наше убацивање у свети текст речи филиокве страшно. То је, ако је грешка, заиста ситница, кад је ни ја крупном не осећам, а ви сте због ње прекинули са нама…
Трпезарија беше препуна и монаха који су нахрлили и стојали.
И тада свети Сава схвати да је свађалачки карактер тог фратра само повод виших сила да се изјасни по том питању подробније, толико га је мудрих младих и старих људи слушало.
– На Првом и Другом васељенском сабору у Никеји и Цариграду у четвртом веку све је о томе довољно речено и све су патријаршије па и онаиз Рима, ваша, прихватиле Символ вере и заклеле се да ће га се држати и проклели су све оне које би и реч у том кратком тексту измениле или што додале. У делу текста је речено и да Отац рађа Сина, а да Свети Дух происходи од Оца. Ваш додатак да то Треће Лице Свете Тројице происходи и од Сина грех је због следећег, углавном. Један део тих разлога ти износим, но тај део је довољан да паметни осуде носиоце уметка филиокве, као јеретике бескрајно опасне. Јер свако смештање духовних вредности у неке оквире који нису истинити и који су чак опасни, одводио вернике из правилног тока церкве.
Ко од нас хришћана може да поднесе да се у Светој Тројици уводе два узрока, то јест: Отац, као један узрок Сина и Духа, и Син, као други узрок за Духа Светога, и тиме да наруши монархију, једноизворје Оца као начело у Светој Тројици, претварајући га у двобожје? А и зашто би Дух Свети исходио и од Сина? Јер, ако је Његово исхођење из Оца савршено, а савршено је јер је Он Бог савршени од Бога савршеног чему онда исхођење и од Сина?
Свети Сава је правио кратке паузе између реченица да би пазиви слушаоци имали времена да те фине појмове схвате и процене.
– Ако Син учествује у личном својству Оца, онда Син и Дух губе своје личне одлике, а то је већ огромна јерес. Поставка, да у Божанству постоје два начела, од којих је једно самостално, а друго прима своје порекло од њега, у корену уништава хришћански појам о Богу. Било би много доследније ова два начела повећати на три, јер би то више одговарало људском схватању Свете Тројице. Пошто је отац начело и узрок не због природе Божанства, него због ипостасног својства, и пошто ипостас Очева не искључује Сина, то Син не може бити начело и узрок. Филиокве заправо раздваја Очеву ипостас на два дела, или ипостас Сина чини делом Очеве ипостаси. Учењем о филиокве Свети Дух је два пута одмакнут, и отуда има много нижи ранг него Син. Ако Свети Дух исходи и од Сина, онда од Трију Божанских лица, Дух Свети има веће него један Извор и није равночестан у Тројици, јер из Њега нико не исходи.
Ни шум се у дворани није чуо. Сви беху непокретни. Свети Сава је осетио огромну пазивост свих, па све радосније продужи.
– Латини чине Сина већим од Духа, јер га сматрају узроком и непобожно Га стављају ближе Оцу. Уводећи другостепени узрок у Свету Тројицу,Латини вређају Сина, јер Га чине узроком Онога Који је већ проузрокован.Отуда личност Духа мора бити двострука. Према томе, учење о исхођењу Духа и од Сина филиокве уводи у Божанство два начела, диархију, и тиме нарушава јединство Божанства, монархију Оца… Ето, то су укратко страшни разлози тог јеретичког греха Латина, а последице тих јереси у духовним и световном животу, не могу се ни кроз безбројне књиге све навести. Погрешна виђења одводе људе од истина… моји пријатељи.
И огроман спонтани аплауз одјекну у дворани.
Фратар се диже, захвали се светоме Сави са неколико ужурбаних речи и хитно оде…
Вече је почело да пада. Разговор се настави.
Ујутру нису пошли на време. Караван је био постројен… Србски монаси су појањем захваљивали Богу на путу по Светој земљи и молили су се за благослов на далеко путовање које им је предстојало; јерусалимски монаси су их у песми пратили, становници су се заједно са монасима радовали, тако се нешто лепо из душа монаха расуло по душама осталих.
Свети Сава се молио и за то да још једном са другом својом децом у Јерусалим дође. И радосно је осећао да ће се то догодити. То је баш и објашњавао патријарху Атанасију који га је добар део пута пратио, не могавши никако да се одвоји од светога Саве, и свих тих Срба драгих, и искрених..
– После пада Цариграда се дигла Никејска царевина која је донекле преузела улогу бивше Византије, дигао је храбар и племенит цар Теодор Ласкарис, а после његове смрти и сада влада његов зет Јован Ватац, још бриљантнији цар коме је амбиција да сруши све Латинско царство и опет обнови сву Ромеју… Знам ја да то свети знаш, али овој деци око нас описујем не ратно, него духовно стање у државама на Балкану. Али такву силину и амбицију има и Теодор Дука који је као деспот Епира освојио Солун,прогласио се царем и већ оштри мач да он, цар Епира и Солуна, а не никејски цар Јован, сатера све Латине у море. Али и Бугари имају освајачке намере да Бугарска савлада и Никеју и Епир и Латинско царство. Само Србија као да је сву пажњу усмерила на то да што пре изгради церкву, а не да осваја просторе, па сада идем да оба византијска цара, најпре Јована-Ватца, а потом Теодора Ангела, приволим да Србији, која им ничим не прети, помогну јер су сва наша усмеравања окренута првенствено вери. Па и тебе молим… кадгод можеш прихвати придошле Србе… поклонике… као што си нас прихватио и толико нам светих поклона дао… Ми, се тамо налазимо изложени јересима и ја видим да нас од напасника може спасти јака церква пре него било која јака држава… Временом ће најјаче упориште православља бити Србија, верујем.
Јерусалимски патријарх се без речи, јер га је та молба потресла, поклонио. Растали су се као велики пријатељи, а караван је кренуо даље, натоварен светим књигама и утварима.
Као што је све послове до танчина добро организовао, тако је и група поклоника стигла до мора па потом бродом у Никеју, по плану. И одмах је у том цветном прекрасном граду настала мала узбуна. Дворска стража је истрчала на кеј и пратила госте до посебне резиденције…
А цар Јован III Дука Ватац и његова жена Ирина по нарочитом протоколу замолише архиепископа Саву да их изволи посетити. И заиста су га сачекали веома свечано мада су се одмах потом нагло сви опустили и ослободили протокола; завладала је атмосфера пријатељска, топла.
Цар је био средовечан човек, црне оштре косе и црних блиставих очију које су при смеху још више блистале. Лице му је било четвртасто, мушки грубо, брада кратка, а глас му беше пријатан, а реч каткад плаха.
Царица Ирина, омања, такође црномањаста жена, са бадемастим овалним лицем, и бадемастим очима, а кратким обрвама, деловала је царски спокојно и умела је да уз осмех застане у разговору и нађе потребну реч; била је очито веома начитана и мудра. Али, испод мира тог царског пара, владала је брига, а ње их је гост одмах некако ослободио. И обоје су, и цар и царица, отворили своја срца.
– Све што се Србима догађало знам. Дивим се твоме оцу, изненадило ме је све што си ти урадио, то надмаша човекове моћи, ушао сам у драму твог брата Стефана и краљице Ане Дандоло, видим слабости Радослава,али како ћете кад Европа са севера и запада нагрне на вас? Како ћете кад ислам навали на све нас? Како ћете када се обоје устреме на вас? Није ли твоја држава само мали чун који неће издржати буре које вековима предстоје?
– Сурове су ти речи, а гост ти је тек дошао. – осмехну се Ирина.
– Суровије је лагати или крити истину. – обрецну се цар, па се насмеши са извињењем.
И цар једним покретом руке нареди своме писару и дворјанима да се удаље и они као сенке ишчезнуше између стубова и као да клизе по теписима, одоше. Цар нестрпљиво настави:
– Ја одржавам везе са свим западним државама, чак веома присне, например са храбрим Фридрихом Другим, који је стално у некој завади са папом. И са папом сам у добрим односима, замисли! Знам наш положај. Ја нудим папи да нам помогне у рату против ислама, ја сам спреман да папи признам првенство, мада то не смем јавно да кажем, јер би ме овај народ наш растргао. И патријарх. И свештеници. Али, ми, изгледа, другог излаза немамо. Зато ја схватам и не осуђујем ни твог умрлог брата, па ни бугарског цара Асена Другог, који ме иначе толико нервира да бих га радо научио памети како то ја знам…
Први пут пред Савом уздрхтале усне се томе човеку смањише, лице измени од једа, но брзо га та срдитост мину.
– Ја у исто време радим на обнови Византије: богатим Никеју, дижем школе и болнице, отварам руднике и јачам војску, хоћу да се спремим јер ће Турци и Арапи са југа једном коначно против нас да крену, а и папини разбојници ће поново против нас да пођу. Али чиме ћеш ти твој мали чун да одбраниш? Церквама?
– Исус је тек када је остао сасвим сам рекао: “ Ја победих свет!“ Срби хоће да стоје уз Њега, као Церква. А ни држава Србија не гаји велике жеље.Ми, Срби, не идемо за тим да победимо свет, него много мање. Да опстанемо! На време смо схватили да је Византија посуда пуна пламена Светога Духа и запалили смо нашу лампу том вером. Ако нашу државу и наше лампе силе разбију, у кућама, у људима ће остати прави пламен праве вере, па ћемо опет правити нове лампе и пламтети и сијати вером Истока. Зато ја ни теби,ни бугарском цару, ни моме Стефану, никада никоме не бих одобрио да ради заштите државе и тела прихватимо иједну јерес. Ни унију са неком јереси. Ниси у праву, царе. Православље шири у Церкви одбрамбене односе, у њој цела заједница влада, а патријарси и владике су извршиоци одлука церкве, а папа у Риму жуди да буде диктатор над свим церквама света, тиме он слободу и одговорност људи подрива и извитоперава. Спој и унија са папом јесте грех, претварање света у једну једину државу у свету, поново стварање Вавилона, одузимање права народу да сам собом и својом државом управља, то је одузимање права сваком појединцу да и он учествује у управљању својом сопственом церквом и својом државом. Сва се власт и моћ даје једном човеку… а одузима или смањује свим другим људима и државама…
Иако је то рекао тихо и врло благо, ове су речи деловале потресно, јако. Цар се прекрсти. Па опет ојађен рече:
– Не знам како ћу, не знам како ћу… Саво. И Ирини и мени сада си потребан као исповедник, треба нам онај који ће за нас Богу да се моли рекао је тихо, а узбуђено… О мени и непријатељи говоре као о врло храбром човеку, а ја дрхтим од страха пред Богом. Баш то сам хтео да ти кажем. Ако се папи не приклоним, он ми неће помоћи, па Никеје и Византије у историји више неће бити, појешће је муслимани, а грех ћу ја да сносим. Или је већи грех ако одем у унију, у папску јерес, и за собом повучем цео овај наш део света… А наш народ, Грци, више би волели да буду робови под чалмом, него унијати под папом. Турци би нам поробили тело, а папе душу… Молио сам патријарха да се он овде појави тек у подне, да бих ти се дотле бар овако исповедио и да би се ти са свим монасима на Атосу помолио за нас.
– И молићемо се сви на Атосу… као један. Молитве… држе свет…
– Да, молитве држе и лађу и воду и свет. Ја сам спремио много дарова и злата које ћеш ти уместо мене да разделиш светогорским манастирима кад одавде тамо одеш. Нека се сви манастири моле за Ромеју, за Никеју.
– Сви ће се манастири тамо молити за тебе, царе, сви…
– А пошто носиш огромна свештена блага, позајмићу ти мој ратни брод, са добрим ратницима, овде море опет ври од гусара. Да ли си вољан да већ сада кренемо у дворски храм?
– Како да не – устаде архиепископ. Тронуо га је покорни и тужни израз Иринин. Владари заиста нису срећни људи.
Прелепи брод којим су поклоници кренули за Свету гору пловио је мирно, мада су га две једрилице са пучине сагледавале, но брзо и губиле у дрхтавом плаветнилу ваздуха са царским бродом гусари се не би опробавали.
Но, свети Сава је из неких разлога био на том путу веома тужан.
Арсеније му приђе:
– Па зар се не радујеш повратку твојој Светој гори? Тад одједном светоме Сави би јасно.
– Мили мој сине, ја се већ сада опраштам од ње…
У даљини се откри тамнозелена линија свете Свете горе.
Споро се путовало, са малим дашком ветрића.
Са огромном радошћу су становници ове монашке републике прихватили светога Саву и остале поклонике.
Игуманима и другим монасима који су почели да долазе у Хиландар, свети Сава је највише причао о томе какве су монашке посебне обичаје и схватања понели од јерусалимских и других монаха Палестине.
А свима је делио царске дарове намењене њима и намењене манастирима.
– Драги игумани, сутра ћу послати србске монахе да се распростру по Светој гори. Свакога ће пратити и по један хиландарски монах. Покажите свакоме ко хоће свој манастир и пут до анахорета, молите те пустињаке да се отворе према мојој деци, ја због њих и правим ова путовања, више но из других разлога, да би се што више научили светоме монаштву… А ја ћу само испосницу и још нека моја места да посетим…
Разумели су га. Хтео је да буде сам. Опраштао се од свога света.
Када су следећег јутра путници са даровима кренули у разне манастире, носећи и преносећи поклоне цара Јована и царице Ирине, манастир Хиландар остаде скоро сасвим празан и тих. Два три монаха и игуман беху неким својим пословима заузети. А свети Сава оде опет у храм. Ни ту никог другог није било. Пришао је иконама и олтару па се вратио ка гробу где је био свети Симеон најпре сахрањен.
Осећао је мир у својој души. Мир човека који је остварио свој посао, а сад преостаје од послова само оно што је завршно. Па ипак, није осећао крај. Био је испуњен неисказаном љубављу према свој земљи, према овом свом манастиру, према Србима и Србији, према светом Симеону…
Отишао је у олтар и руком миловао Свети престо, и свете утвари, и шаптао је у себи молитве и стално је осећао дубоки мир. Онда је обишао понеке драгоцене делове манастира, једва нашао игумана и саопштио му да ће на два-три дана отићи у своју испосницу у Кареји…
Са торбом пуном поклона за оне које сретне или буде хтео да посети, крену кроз шуму стазом Исаијином ка престоници Кареји. И путем је застајао, нарочито тамо где су се одигравали бурни духовни догађаји његовог живота. Место где су се као по договору он и отац Исаија налазили. Видео је из шуме и она места где су га разбојници били заробили. Где је сам сазерцавао. Одлучио је да пре него крене одавде, сврати до Русика, руског манастира да се тамо поклони свима и лобањи оца Рувима који је пре неколико година умро, а Сави завештао своју мантију коју је као кнез у двору Немањином кришом био обукао. И непримећен стиже у своју испосницу у којој се заправо и тада молио монах Рафајло, мршави и предани, човек сед, а лаких покрета, пажљив да се пошто се изљуби са светитељем, повуче, а Сава прихвати молитву дугу до зоре. И све је текло мирно и свечано, јасно и благословено, благодушно…
Светогорци да ли су што између себе проносили, или су сви то јест, свако у себи осетили беху некако тихи и радосни, али са тугом која се осећала.
Свети Сава је оног дана када су кренули на пут пољубио Храм, пољубио пирг, пољубио тле у порти, пољубио зграду конака и капију… а када су путем кроз маслињак кренули ка пристаништу поново је био ведар, али на неки други начин. Јер, пре него је изашао из манастира, окружен стотинама монаха, он је, ваљда само он, видео пред собом зрачну прилику свога оца. Свети Симеон је био ведар, величанствен и као да му је рекао:
– Овде си обавио свој посао и хвала ти, али ти ипак још имаш много посла и сваки је врло важан.
Једрилица је кренула на грбинама малих таласића, хитро су јурили по пучини далеки звуци звона свих храмова на Светој гори. Испраћала су га.
Потом на коњима и колима стигли су у Солун. Свети Сава је одсео у архиепископији и отуд писмом замолио цара Теодора Ангела Дуку Комнина за пријем. Није прошао ни час када је цар послао своја кола за архиепископа Србије.
Цар је био једва средњег раста, педесетих година, кратке црвенкасте проседе косе која му је падала на ознојено чело, а хитрих покрета, устаде и загрли Саву и хтеде да му и руку пољуби.
– Како да те све сачекам? Као рођака јер је твој синовац мој зет? Као човека који чудима лечи? Као поклоника?
Свети Сава подиже руку и смешећи се, рече:
– А ја се бринуо да ћеш да се на мене љутиш јер сам изабрао Никеју а не твој Охрид где ћу да добијем самосталну архиепископију…
– Не, и ја бих све заобишао да дођем до таквог циља. И средство и циљ су ти били чисти. Ја освојих део латинског царства, солунску краљевину, прогласих се царем и сада се спремам да Никеју и Бугарску видим под мојим ногама, а потом ћу и цело латинско царство да отерам у море. Видим да то могу да учиним…
– Царе мој, царе мој, сачувај се, сачувај се преварних видика…
– Шта да бринем? Сви су сада од мене слабији. Сви око мене… Мене очи не варају…
Јадне људске очи, царе мој! рече свети Сава замишљено. Јадне…У пратњи светога Саве била су два наша монаха, они су се сетили овога разговора када су после неколико месеци у Србији чули како је необуздани Теодор кренуо на бугарског Асена и изгубио све. И очи.
Асен Други је тим ратом пак добио много. Бугарска је постала најмоћнија сила Балкана, латинско царство је стрепело, Никејска царевина мудро и опрезно се припремала и за рат и за дипломатски мир, а у Србији је почела нова драма, но о томе касније.
Свети Сава се са својим ученицима вратио у Студеницу, одакле је сазвао архијерејски сабор у Жичи где су се грозничаво и радосно сакупили сви и владар и племићи, бар они највиши, и ратници. Испод те радости што опет виде своје поклонике, и што од њих примају свете крстиће и дарове сабране на самом гробу Исуса Христа, вило се неко нерасположење, које ће касније доћи до отвореног излива. Наиме, краљ Радослав блед и нерасположен, држао се уз светога Саву напето, стално без осмеха, правећи неки психолошки размак од осталих. Племићи и ратници беху раздрагани пред архиепископом, али као да краља нису ни гледали. Владислав, млад и разиграних осећања, такође се од Радослава некако и нечим одвајао. Ту целину једва је одржавала куртоазија и пламено осећање љубави према светом Сави. Више тим састанком пуним топлине, него сабором пуним строгости, почела је нова ера, завршавала се ранија. Сава је то осећао, није исказивао, али је хтео да сабере битно у једном говору.
– Саградили смо и развили државу и церкву и у народ смо унели веру, ону једну једину и увели смо народ у завет, и подигли смо мудре људе да наш рад наставе. Зато смо један број младих и повели у Јерусалим и Блиски исток, да се доуче… Али ја се већ спремам да још једном, а са другом групом младих монаха опет кренем на сличан пут до Христовог гроба где је живот однео победу над смрћу рекао је пред масом тих великих домаћина и мужева свог народа. Зато ћу опет да водим младе по Истоку, а ја ћу се пре тог мог путовања повући са свог архијерејског престола и предаћу га ономе којег заједно, церква, народ и држава буду изабрали… мада јавећ имам у виду једнога од наших монаха…
Наста тајац, па мали метеж гласова. Епископи се погледаше.
Сви су већ слутили да ће свети Сава изабрати Арсенија и уступити трон, да би осмотрио да ли су држава и церква заиста тако подигнуте и јаке да могу и без својих стваралаца да опстану.
Мада је ову одлуку рекао са миром, нешто је тешко завладало душом тих и других Срба. Због тога су две особе, две жене, скоро једине присутне на томе сабору, после тога у Аниној соби манастира ћутке заплакале и дуго горко плакале, мада ни саме не би умеле да објасне откуд им толико туге. То беху Ана Дандоло и Јованка.
Но и касније су плакале, кад су успеле да са светим Савом буду насамо. Ушле су у његову келију, селе крај њега, и ставиле своје усне па образе на његове руке. И плакале су дуго и ћутке. А он је захваљивао Богу на свему. Опраштао се од једног дела живота, оно што је преостало већ почиње и другачије је. Али, и то што је преостало биће бурно и погдекад горко, но – лепо .
Владике су се задржале у Жичи још неколико дана у току којих су одлучили да у своје редове приме и монаха Арсенија. И одмах су га на први празник хиротонисали. Постао је владика.
– Ако сте ме свети оци позвали да и ја подметнем себе под крст који ви носите, учинили сте ми част коју још ничим нисам заслужио. Али, ако ми помогнете ја ћу покушати да допринесем да Србија постане део светога Јерусалима, јер по њој корача мисао Сина Божијег коју сејете ви, односно Он Свети. Бити међу таквим сејачима је посебна част, јер то што ми сејемо донеће жетве безбројним будућим поколењима. Свестан сам и ја величине и важности овога времена и свестан сам патњи које долазе у будућим временима, али сам свестан да смо православни а то је за сав наш народ лепота и част и заиста је велелепно бити Србин због православља, а тешко је бити православан. Хвала вам што сте ме примили за сарадника у тешком послу – бити владика усред средине Балкана, раскрснице светова и јереси.Чујете ли олује које не престају? Да, чујете, чујемо их сви… Оче Саво, ти си нас овде усадио, моли се да ту опстанемо и да плод нашег рада вечно крепи све Србе и сву Србадију, свету земљу којом корачају речи и наука Исуса Христа.
То и много још истина је нови владика Арсеније Сремац изрекао и тим говором је изненадио све, јер га као говорника нису знали. Па и све то што је тада изрекао, меко и са размишљањем, као да је у дну храма говорио са сваким слушаоцем посебно: био је то разговор са сваким и сви су били изненађени даром тог скромног и незапаженог човека. При ранијем рукоположењу у чин јеромонаха, таквим се беседником није приказао…
У епархијама су се множиле мале церкве, а јеромонаси су тамо где није било храма, служили у већим кућама где су се после службе сакупљали и они који још нису пришли Савиној церкви.
– Наш је народ и пре примања хришћанства био на свој начин религиозан говорио је он свим монасима и епископима. Много је обичаја у Срба проистекло из ере многобожија. Многе од тих обичаја не можемо лако да искоренимо. Зашто обичаје не бисмо искористили, задржали, и испунили новим нашим садржајима? Свака је кућа наследила обичај да неког бога огласи својим заштитником, један дан у години су издвајали да њега нарочито славе сви домаћи и то са гостима. Зашто не би славили у свакој кући уместо паганског бога неког од светитеља Исуса Христа, анђеле, велике хришћанске догађаје? Или светога Николу, светог Константина, светог Јована?
Срби су радо прихватали и намењивали свој празнични дан светитељу кога су изабрали. Сви скупа су уз то славили и основне највеће хришћанске празнике. Никад ниједан други народ није успоставио такав обичај славе, као породични празник, који породица преноси на потомке. Тад гости долазе да би се сви веселили, изразговарали, и домаћиновог светитеља славили.
Манастири су поучавали вернике и децу писмености. И многи занати су се појавили или дотадашњи развили јер је церква прихватала занатлије из иностранства, а ови су наишли на добро ученичко тле.
Незадовољство према Радославу и његовој Ани је расло и чинило Радослава све заплашенијим и несигурнијим, сем у контактима са иностранством, када би се пред страним посланицима трсио без пословних учинака. Ана је предосећала недаће и све је више откривала своје незадовољство. Једнога дана на састанку владе у Расу, коме је присуствовао и архиепископ, наста нека/забуна у ходнику, па уђе краљев писар Давор, а одмах за њим лако наоружан гласоноша са ознаком на панциру да припада Епиру. Збуњен, знсцав, уморан није знао коме да преда свитак који је држао у руци. Даде га Радославу. Гласник је шапутао гледајући мутним погледом главаpe…
– На Клокотници… судариле се обе војске… и Бугари нас разбили, страховито… Цар Епира је заробљен… све је свршено.
Радослав лелујајући се пође ка вратима, али се она отворише и Ана на самом прагу заста. Делић времена јој је требало, одмах је схватила све. Поклекла је. Радослав је већ био крај ње. Крикнула је ка гласнику:
– Да ли ми је он жив?
Спуштених руку, држећи једном капу, Епирац одговори:
– Пао је Бугарима .. као да више и није жив… већ ти шаље твој брат, који се потом предао… Епирске царевине више нема, краљице.
Свети Сава приђе снахи.
– Пођимо у твоје одаје… Радославе, крени за мном… Господо, молим вас да сви останете у двору…
И Сава загрли снаху и поведе је.
Радослав их је пратио, био је блед, и унезверен, ознојен. После пола сата свети Сава се сам врати у дворану за заседање. Сви чланови владе су га чекали. Само је један проговорио:
– Више за то двоје, Радослава и његову Ану, неће бити мира.
– А ја сам само то хтео да тражим од вас. Да Радославу и Ани обезбедите мир.
– Дошло је ново доба, оче Саво – рече Мирослав Јовановић, млад сталожен властелин, са правилним лицем, и дубљим залисцима. И код нас је властела јака, постала је јача од владара. Ми који смо ту, нећемо Радославу ништа, али они други… одавно незадовољни… Јеси ли приметио,оче, како избегавају и тебе да сретну, да их не би принудио да ти синовца недирају. А када кренеш на пут…
Ипак је свети Сава успео да допре до свих тих главних властелина и војсковођа. Мислио је да је зауставио налет незадовољства Радославом.
– Радослав се због страха више и не одваја од светога Саве – говорило се посвуда.
А свих тих дана су у двор допирале страшне вести. Бугарски цар Асен је Теодора ослепео а оно што је преостало од Епирске царевине предао је Анином брату Манојлу.
Најјача сила Балкана постала је Булгарија, али се за њоме дизала Никејска царевина, док је Латинска лапила као пролећни снег. Прве две царевине, које су тренутно биле везане пријатељским плановима, почеле су да реже једна на другу.
Убрзо после поменуте битке, у рано лето, дође у Србију делегација бугарског цара Асена. Беху то три моћна бугарска властелина са богатом пратњом но они дођоше у Жичу, светоме Сави, који их прими изненађен свечаним изгледом тих путника. Схвативши да носе значајну поруку, отац Сава замоли остале и Бугаре и Србе да се удаље. И властелини потом устадоше са свога места и по други пут се поклонише архиепископу.
Донели су две поруке свога цара светоме Сави, обе од највеће важности. Прва је понуда цара да србски кнез Владислав, млади унук моћнога Стефана Немање и Белислава, ћерка цара Асена, закључе брак..
– Видим, тражите од мене одговор пре него што будете изнели све своје разлоге и услове. Ја бих такав брак одмах благословио ако се србски двор и Владислав са тим сложе и ако Бугарска не захтева промене на престолу Србије.
А друга молба пресветлога цара упућена Сави јесте да он у свим државама и са свим церквеним старешинама, патријарсима и епарсима, са којима буде приликом новог путовања по Блиском истоку долазио у додир, помогне да Бугарској признају статус патријаршије.
– Пресрећан сам да могу оба предлога да прихватим и подупрем, с тим што цара Асена молим за милост према слепом бившем цару Епира.
Беше леп летњи дан, подневни сати су мирно текли, док су се чланови бугарске делегације одмарали. Свети Сава се повуче у олтар. Моћни догађаји носе људе, који тек понешто могу да учине да би на те догађаје утицали. Али те промене, те радиности људи и када изгледају најситније, могу да доведу до битно других збивања. Помоћи ће да Владислав уђе у брак са принцезом најмоћнијег цара овог дела света. И помоћи ће Бугарској да обнови своју аутокефалију, јер ако то данас Бугарска добије, сутра ће је добити и Србија.
Потом је организовао састанак делегације са Радославом и Владиславом који одмах и младићки орно прихвати понуду, али затражи и слику Белославе, која је, вели свет, лепа. Била је лепа, прелепа. Делегација крену са позитивним одговором и једном молбом оца Саве: да венчање буде смерно и скромно, скоро тајно, у неком храму на граници, а обавиће га архиепископ.
Бугари то одмах прихватише. А потом један од њих, племић, веома крупан и бучан и бркат и искрен, запита светитеља док су за столом седели:
– Мени је разумиво, а и свима осталим у Бугарској, то што ти нас на свој начин волиш… али прича се да волиш све, па и католике. Ма, оче, дали је то истина, волиш ли ти и њих?
Светитељ се није насмејао, пазиво је одговорио:
– Веома. Ти имаш браћу? Имаш, петорицу! Да ли међу њима има неко са којим се не слажеш?
– Ма ни са једним се не слажем, прсну Бугарин у смех.
– А волиш их?
– Необично, за сваког бих погинуо.
– Па и ја волим многе римокатолике моје пријатеље, па и све друге. А оно што ми се код њих не допада осуђујем, па се молим Богу да то у њима измени рече Сава.
– О, ти имаш дар све да волиш, оче! Ти тај дар имаш, свече.
Но нешто се друго догоди, што пресече мир коме су монаси тако тежили.
Једнога дана дојури у кочијама Јованка, први пут мрка и без осмеха. Загрли оца:
– Време је да што пре дођеш оцу Рафајлу. Он умире.У колима му је, и даље мирна, рекла:
– Дуго је времена болестан, а сада је при крају…
– Опиши, Јованка,. како му је.
– У ствари све је исто као и пре, немоћан је и има болове у грлу и стомаку, али сада се опустио, у души се одвојио, решио је да се откачи.
– Он ти је то рекао?
– Не, ја сам то видела, и очекивала. Испунило му се све што је желео.Хоће да оде. Возили су се друмом брзо, брезова шума се од ветрића њихала, бела стабла беху нежна, лишће је треперило и дрхтало.
– Јованка, да ли те жене… мрзе? Погледала га је зачуђено.
– Па ја најпре њих савладам. Оне ме сматрају чудаком, а потом бигинуле за мене. Међутим, ја стално гинем за њих. Много им времена поклањам и много од њих добијам.
– А остали људи у двору, у Расу, или у двору Рафајловом?
– Сматрају ме нешто као лепом, обесном али добром женом и мајком, која све прави будалама, а ја никога не правим будалом. Ја сам само слободна и праведна и храбра и одмах кажем што мислим… а помало сам и љутита на свет, па то кажем у брк…
Опет су се даље ћутке возили, кад свети Сава настави:
– Праведна си, храбра и слободна, овде у Србији такви су људи, па што не би и жене. И успела си много, сада си и пето дете родила… но ….настави…. Србија је пуна смерних људи и добрих жена…
Рафајло је у постељи лежао спокојно и мирно, али беше при крају снаге… видело се. Једва проговори:
– На време те је довела… видела је.
– Она је прозорива, потврди свети Сава. Хоћеш ли да те исповедим?
– То најпре тихо одговори.
И када су сви изашли, а свети Сава сео крај болесника, док је са десне стране на столу огромна воштана свећа непокретно горела, Рафајло поче са исповедањем. Сабрала му се снага, али успео је да понови и оно што су сви знали. Опраштао се од свога живота.
– Имао сам шеснаест година и био најмлађи син када нам је отац умро…а он је све имање оставио задрузи, с тим да ја њоме управљам. Нисам га и јесам послушао. Задржао сам задругу, а свој старијој браћи дао, али само на управљање сву имовину и могао сам на миру да спавам. Тада је дошао мој Немања на власт и ја сам осетио да се растурени Срби сада могу да спасу. Од тада до данас ја се нисам од вас одвајао. И дочекао сам да видим да Срби имају све што им треба. Највише твојим делом. Сада ми остаје да умрем, па те молим, помоли се Богу да ми све грехе опрости и да ме прими да векујем са светим Симеоном и другим светим Србима, иако нисам то заслужио.
Умро је исте вечери.
Било је необично само то што целог сутрашњег дана беху долазиле да изјаве саучешће углавном жене. Мушкараца племића било је врло мало.
На узвишици изван дворишта и двора свети Сава је завршавао опело, када су два гласника на исцрпеним коњима искрсли на хоризонту. Зауставише се близу, један скочи и приђе светитељу који је завршио обред и свлачио одежду за ту прилику. Гласник је шапнуо оцу:
– Оче… ноћас је Радослав са Аном побегао… Племићи су довели на престо Владислава… Похитај у Рас, молим те…
И одмах потом је свети Сава кренуо кочијама у Рас, а успут престизавао пешаке и коњанике који су мргодни или причљиви хитали такође тамо где су се одигравали нови драматични преокрети. Пред полазак наредио је Јованки:
– Пођи са мном, потребна си Ани… а и да видимо шта је са твојим Петром. Али успут ћутимо…
Ветар је почео, онај јаки ветар који кида гране и преврће ствари по тлу, па се од беса загрцне у крошњама, па опет полети носећи зелено лишће у вис дуж друма.
Око двора и у њему налазили су се ратници које свети Сава није знао, а који су му се покорно јављали. Но, већ у ходнику, у сусрет му притрча Стефанова Ана, уплакана и узбуђена. Поцрвенело лице је деловало старо. Повукла га је у салон и усплахирено а тихо му причала:
– Ноћас око десет дојурио је на коњу Богдан Панајотовић, јавио нам да је син покојног Небојше Анђелића са великом групом властелина побуњеника и војском кренуо да збаце Радослава а поставе Владислава… Саветовао је краљу да не чека тебе, него да бежи. Краљевски пар се препао…скоро без икакве припреме и икаквих ствари кренули су кочијама ка западу… Ана је пре тог дотрчала мени… Једва сам имала времена да сакупим своје огрлице и прстење и нешто златника да им дам. Она је од свог блага код себе имала врло мало, и он је неспретно пошао без ичега. Ризничар није био у двору. Наредила сам Петру да их прати на томе путу, заједно са својом четом, до Дубровника, а потом да се врати… Само што су краљ и краљица побегли, у дворе се стуштили побуњеници и одмах кренули за краљем. Неће их побити, надам се…
Петар, Јованкин муж, са својом се четом вратио тек предвече и уморно је рекао архиепископу:
– Пратио сам краља и краљицу до Дубровника… они ће ако их Дубровник не буде хтео да прими, потом ка Грчкој, али преко Албаније… Немају наде да нешто могу за свој спас сами да учине. Нити се надају даћеш ти моћи да их спасеш… јадан краљ… откиде се Петру уздах.
Ветар је по подне мало смањио своју обест, али је небо ослободио облака. Пре него је ноћ пала, месец се појавио, а свет око двора и у граду беше намргођен. Крај Саве су у малој дворани седели петнаестак властелина и ратних вођа који у пучу нису учествовали, о њему нису ништа ни знали, а били су привржени Радославу због самога Саве.
Један је од њих мудро рекао:
– Оче Саво, апсолутно највећи део племства и народа је против Радослава. Па и ја, и ми овде. Не знам зашто си ти тако упоран у подржавању њега…
У том се чу топот коња. Неко погледа кроз окно.
– Владислав…
Ушао је ознојен, мрачан, разбарушен и, видевши стрица, паде на колена. И сви су властелини скочили на ноге. У дворану су упадали други, они властелини који су Владислава пратили. Пучисти. Углавном млађи људи.
Сава се саже, додирну му руку и тихо му рече:
– Устани…
Владислав се диже и доста промуклим гласом рече:
– Ово је био њихов захтев који сам ја прихватио, стриче. Ако смо грешни што смо то учинили, нека ја понесем грех.
– Не, свако носи свој грех, али је или одговоран или и крив у гресима које други чине. И ја сам одговоран за ова збивања, одговоран за свакога…Ја волим Радослава као и тебе… Наше је било да тамо где је краљ слаб њему пружимо већу помоћ. Но, ствар је завршена… грех је ту… грех свих нас… сада круна прелази теби, али ја ћу ти дати благослов само ако твог Радослава не угрозиш, него га заштитиш.
Један од најстаријих племића који у удару није учествовао, диже руку и рече:
– Пре два или три дана, када си ти, оче, пошао да причестиш Рафајла, бугарски делегат је неким нашим племићима рекао нешто што је све нас узбудило, да ли су зато теби дошли? Цар Асен има намеру да Србију веже за себе или браком између нашег Владислава и своје ћерке или мачем, и то што пре, јер ће ускоро са војском кренути против Никеје, а хтео би да буде спокојан у погледу Срба који су му иза леђа. Ми смо решили да ствар одмах узмемо у своје руке. Сада је за Србију спас да Владислав буде зет цара Асена, а краљ Србије.
Свети Сава је са тог тужног састанка кренуо преморен, замишљен, погрбен, забринут
Тек ујутру га је обрадовала прва добра вест. У Рас је из Хиландара стигао његов синовац, син Стефана Првовенчаног, Предислав, као монах Сава…
Беше то веома крупан и смирен монах, коме су очи блистале радосно и спокојно, а на мах као да су из даљине гледале, као да је он био и ту и у неком даљем свету. А бела кожа лица деловала је под црном негустом брадом некако нежно, дечачки, иако је све остало у том тридесетогодишњаку било снажно.
– Ја ћу, стриче Саво, да кренем да ти доведем Радослава и његову жену, ако она то буде прихватила…
И није дуго времена прошло. Србији су стизале вести о томе да је Дубровник ипак решио да србскоме екс-краљу ускрати гостопримство. Тужни брачни пар је кренуо у Албанију… све су горе вести достизале једна другу: она, Ана, мужа је напустила и прешла неком француском официру. Упутила је Радославу претње да ће га убити… Несрећни краљ није имао куд, био је и новчано опљачкан .. кад је монаху Сави Другом успело да га приволи да се врате у Рас. Из огромне вунене тамне монашке торбе, монах
Сава је извукао стару сиву мантију и пружио је своме синовцу Радославу. И он је са поштовањем пољуби и навуче на себе.
У двор су стигли ноћу. А пре зоре архиепископ је бившег краља Србије, Радослава, замонашио и дао му име које је нарочито волео, Јован. Када је монах Јован после замонашења изашао из храма, видео је Владислава. Раширили су руке, испрва споро, испитујући се, па су обојица заплакали и загрлили се. Монах Јован је дуго живео и умро у Студеници.
Брак између Владислава и Белосаве био је закључен без помпе, скромно и брзо, а потом је Владислав званично постао краљ Србије. Крунисање је обављено у манастиру Жичи. Када се све завршило, а текло је брзо, светоме Сави је остало само да коначно спреми поклоничку групу и крене на пут. Но, горчина у његовој души је тешка остала. Стално се, стално молио… обилазио болеснике… и збирао дарове које ће расути по делу света који посећује…
Време поласка је дошло, а неколико дана Саве као да нигде није било. Он је на коњу, сам, у простој мантији са капуљачом, тако да га многи нису на путу ни препознали, обилазио крајеве Србије да би се за те крајеве, као и сву њу, благосиљајући је молио. Једно је вече провео у двору у Расу сатима у соби са Аном Дандоло и Јованком и њеном бројном децом и момчићем Урошем…
Када је кренуо на пут са четрдесетак монаха испратили су га сви који су могли. Сви су били свечани и распевани и предани њему… Ушао је у брод благосиљајући Србију по ко зна који пут. Сви су у свести таЈ растанак сматрали привременим… А да ли је он слутио шта лоше?
Облаци туге су за време Радослављеве драме прошли. Учитељ Сава је прелепим бродом, натовареним људима и благом, одлазио ка пучини, а Србија је остала између страна света са оним што је он њој оставио. Њему је предстојао рад, а њој у низу видова и ратова, борба против Јереси са једним битним оружјем у руци вером, правом вером и истином Када се са Истока буде у Србију вратило тело тог светитеља, дух ће његов ту владати заувек. И кад тело његово буду странци спалили, опет ће његов дух носити истину по Србији, истину коју је проповедао. И кад царевине буду нестајале, мала и мила Србија ће зрачити тим истим духом, као део Јерусалима на Балкану И кад је све државе буду омрзле, оне ће се о своју мржњу разбити, а Србија ће сијати његовим, светосавским духом православља.
Брод је носио монахе мирном пучином ка италијанској обали Бриндизи. Капетан брода, Зећанин, четвртастог снажног тела, огромне брадурине и питомих очију, придружио се првој молитви монаха на палуби, па кад се прекрстио рече:
– Биће нам време лепо…
– Неће, неће, капетане, насмеши се Сава. Али не бринимо, Бог ће данас заштити.
Кад су се приближили италијанској обали, деси се нешто чудно. Са десне стране брода спусти се нека густа магла слична завеси тако да се обала није могла видети, а сви други простори беху чисти и осунчани. Усплахирени капетан и морнари гледали су како магла као завеса путује заједно са бродом. Крстили су се сви. Но кад један део пута прође и кад се на видику указа лука, завеса од магле једноставно се расени и нестаде.
На самоме кеју изби пријатна узбуна; чувени србски архиепископ Сава је дошао у Бриндизи. Док су се искрцавали да ту у малом белом каменом градићу преноће, дотрча председник општине, усхићени господин, мршав и елегантан, пун покрета и речи и одведе их у преноћиште. Светога Саву позва да пред полазак ујутру у градској већници доручкују.
И градић се узбудио. Када су ујутру србски монаси кренули у већницу пред њом су затекли читаве групе грађана и морнара. А док су са председником општине за трпезу сели, на улици се скупи још више мирјана и зачуше се повици. Очито су се односили на госте. Свети Сава замоли једног од Срба да са прозора погледа о чему се ради. И овај запита кроз прозор једног од двојице стражара:
– Шта хоће?
– Хоће унутра по сваку цену одговори стражар показујући руком на групу снажних младих људи.
– Па пустите их рече свети Сава и доброћудно се насмеши, извињавајући се тако председнику општине. Како су пре тога монаси очитали молитву, неки се машише хране, али одусташе од јела.
Споља се бука смири. Два стражара уведоше тројицу необичних људи. Један, сасвим црнокос и крупан, са кратком блузом и без оружја, очито беше умнији од друге двојице. Трезвеним и оштрим погледом брзо је одмерио све, па је зенице усмерио ка Сави. Крупне веђе добише блажи облик, а на његовом лицу уместо опрезности, појави се потпуно нови израз страхопоштовање. Онај са његове десне стране необично ситан, али и необично живахан млад човек, поклони се први. Онај са леве стране беше крупан и лен у покретима, огромних руку на стомаку. Оба стражара беху врло опрезна, са руком на балчаку сабље. Одједном онај у средини, главни, начини корак, два, напред и полако се спусти на колена, стално гледајући светога Саву. Рече:
– Молим те, оче, да мени и мојим људима даш благослов. И опроштај! Све је Сава већ прозро и наслутио, и топло рече:
– Па то си могао и на молитви у храму… пред наш одлазак.Млади се човек двоумио…
Могу ли да те замолим да погледаш кроз прозор… Она група младих људи наслоњена на зид супротне палате, заједно те са мном моли да нам одмах даш благослов. Рећи ћу ти зашто… ако… будемо сами…
И градоначелник разумеде Савин поглед, па сав у неким овалним покретима пуним учтивости изађе, а за њим и оба стражара. Иако без наредбе и монаси се дигоше и изађоше сви сем једнога, Лазара, који руком оштро показа да ће остати крај светитеља.
Свети Сава подиже руку и благослови сву тројицу насилника.
– Шта то вас тројица кријете, какав опроштај треба да вам дам? Отворено реци, остаће то само између нас.
– Ти већ слутиш. Ми нисмо никакви рибари… Ја и моји људи смо те јуче на нашим бродићима чекали. Знали смо ко си и колико богате дарове носиш у источне манастире и у Јерусалим… Били смо врло спремни да те нападнемо и тада се десило чудо; твој брод обави магла, а ми смо се укочили од ужаса јер смо гледали и схватили да тебе Бог чува… препали смо се…и ужаснути смо. Ми познајемо море, ми знамо да је ведро време морало да траје бар још један дан и једну ноћ, да ваздух није погодан ни за какву маглу… Господе, нас је зграбио страх од Бога и неба које је тебе штитило маглом као неком белом огромном шаком… И ја и моји људи осећамо да морамо да добијемо од тебе опроштај, иначе би нас нека несрећа задесила и то брзо. Тај снажни човек је подрхтавао од узбуђења.
Сава умоли монаха који је запањен десницу притиснуо уз слабину као да још увек притиска балчак који је некада носио:
– Сине, извади из торбе малу кесу златника…
Згрожени монах се окрете и из торбе коју је стално уз себе носио, а која беше набијена вредностима, и окачена на наслон столице, извади кесицу.
– Децо… опраштам вам и благосиљам вас да се више не бавите тим послом, и дајем вам, за свакога од вас по златник… и све вам опраштам, све што сте хтели да нама учините.
Погнути примили су благослов. Светитељ приступи прозору па свој маси такође даде широким покретом руке благослов. Сви они напољу беху скинули капе…
Снабдевен водом, испраћен представницима општине, брод је кренуо, а Сава сакупи ученике и оран рече капетану да и он и морнари који желе могу да приступе монасима. Наставиће да проповеда.
– Хоћемо, пресветли, хоћемо рече капетан и његове очи севнуше од радости. Море ће нам бити лепо, слушаћемо те сви.
Свети Сава се малко намрштио, па док су други морнари прилазили палуби,рече:
– Море нам неће бити мирно, капетане…
И капетан и морнари се погледаше, неки одмерише небо и воду.
– Јемчим ти да ће вода бити мирна… ни ветра нећемо данас имати.Свети Сава му ништа не одговори, али баци поглед на вреће и сандуке лепо уз јарбол поређане, али не и добро свезане.
Говорио је дуго и лепо, док је благи ветрић држао једра скоро надутим довољно за дуго и спокојно путовање.
Али, тада се деси да један од низа мало већих таласића заљуља брод. Капетан погледа небо, па море, а један морнар се диже да би се обазрео, но у том мало већи талас узнемири и остале морнаре.
– На јарбол, смањите једра! нареди капетан, забринут и због тога што примети облаке са запада. Ускоро је море почело да удара по боку брода нежне а простране галије. Један од путника замоли капетана:
– Теби, пријатељу, ни товар није добро обезбеђен.
Шумови и јека таласа су расли, али много више брига и немир морепловаца. Бура је сувише брзо наступала, а била је непредвидива! Таласи су се из трена у трен повећавали, пуни пене почели су до палубе да допиру. Капетан је све теже и спорије предвиђао шта треба морнари да раде, пошто су једра успели да скупе; брод поче да цвили, зглобови су му јечали, а ветар је ту лупу валова, шкрипу галије, судар сандука, лабавије везаних допунио својим фијуцима и урлањима. Страх је обузео путнике, захватио и морнаре, а капетан је ужаснуто викао:
– Сви се вежите… сви се на средини брода вежите…
Тада је вода већ преплавила галију која се пентрала на врх све већих таласа, склизавала наниже, и преливена огромном водом опет се дизала… Монаси и посада, чврсто везани за сигурне и јаке делове брода, довикивали су кроз насталу таму:
– Оче Саво… оче Саво… моли се за нас… моли се за нас! најпре,викну један, па још неколико морнара врло јаким гласом да би надвладали прасак громова који су насталу таму пресецали муњама, заривајући се близу галије у махнито море. Брод свакако ово даље неће издржати, мислио је капетан држећи се обема рукама за јарбол.
Свети Сава, обасјан светлошћу муње, упирући поглед ка небу, спусти се на колена и подиже руке и гласно, скоро вичући завапи:
– Господе, Господе Исусе Христе, молимо Ти се, Господе, смилуј се на све нас… Господе Боже, смилуј се на нас и смири ово море и спаси нас од смрти…
Галија се љуљала у огромној шаци полуделог урагана.
– Спаси нас и сада, наставниче Христе, јер гинемо! Не презри дело руку Твојих, услиши сада и нас као што си услишио апостоле… Заповеди ветровима овим и води овој морској да се стишају… И Тебе молим, свети Никола, молимо ти се и преклињемо, спаси нас, спаси, Бога ради нашега,спаси нас…
Два огромна таласа, један за другим, снажно ударише о бок галије и тада се деси нешто необично. Сасвим неочекивано громови се разредише, бука утиша, мада су вали и даље тукли, а ветар гонио облаке обасјане муњама.
Трајала је та тишина релативно кратко, па као да је она повукла вале да се смире, наста смиривање и буке и ветра.
Два морнара су гласно плакала.
Море се умиривало исто онако брзо као што је и падало у јарост. И облаци су канда бежали, иако ветра више није било, бежали, су брзо јер се по тамном небу упалише милиони звезда. Брод се смиривао.
Светитељ се полако диже, али опет подиже руке ка небу и стојећи на стабилној палуби настави да се моли Богу, а његове речи сад беху речи захвалности, па су монаси престали да клече, окренули су и они своје лице и очи и руке увис и захваљивали Јединоме Богу Оцу, и Сину и Светоме Духу.
Јутро их је пронашло како се преморени одмарају на палуби још влажној, неки су спавали. Сунце је почело све да буди и сви су били живахни. Само је свети Сава, бледа лица остао да лежи и врло несрећна лица рекао оним најближим.
– Још од Бриндизија имам болове, али сада ме нападају они болови који ће ме месец дана онемогућити ишта да радим, рекао је са крајњим напором. И за то немам лека… То је страшна несрећа за мене, децо. Молите се Богу ви за мене, ја себе нисам никада излечио…
Радост на броду се окрену на бригу, тугу, молитве, шапутање. Па ипак свети Сава, коме су лежај направили у хладу уз брег наслаганих свежњева робе, за дивно чудо али само на кратко заспа, па се пробуди и једва изговори:
– Децо моја… нисам заспао… било је то као сан… неко ми је рекао утом сну да ћу оздравити… ако поједем рибу, свеже уловљену…
Било је у његовом покушају осмеха, извине и наде и јада и бола. Потрчаше капетану.
– Али ми на броду немамо свежу но само добро усољену рибу… А не знам ни како бисмо је сада брзо уловили…
Разговор су водили тихо и забринуто осећајући како Сава пати.
И тада из потпуно мирног мора, плавог као светло небо, шикну нешто већи талас и хитнувши се ка нивоу палубе, баци на њу рибу велику, живу, сребрно плаву. И она паде поред самог светитеља…
Кувар је ту рибу припремио, а Сава се њоме послужио, није је ни до пола појео, а већ су сви његови болови престали. Светитељ се врло брзо опоравио, па је наставио са проповедима монасима и морнарима.
Потом су до Акре и надаље копном путовали мирно.
А када су као караван кренули ка Јерусалиму, патријарх јерусалимски је већ био обавештен и већ им је далеко изашао у сусрет више него радостан што ће опет да пригрли Саву и његове поклонике. Али радосни су били и остали монаси и грађани Светога града. Велика група Срба је изгледала врло лепо; смирени и крупни и, углавном, плавокоси и питоми дареживо су даровали манастире и света места, а и сиротињу, а о тим посетиоцима и њиховом учитељу се и много знало, па је око њих владала увек пријатељска атмосфера а самим гостима је владало осећање усхита, потресености и пуне побожности.
Пошто су првог дана посетили гроб Господњи, Сава поведе поклонике да се уче православном монаштву на делу. Манастири и монаси у пустињи, усамљеници, отварали су ризнице знања младим Сербијанима који су се предавали молитвама и оним непрестаним и оним у заносу.
Но, када је дошло време да се припреме за пут у Александрију, нека епидемија, широка и хитра, захвати и монахе Србе који су и иначе били буром и бурним другим догађајима на мору ослабени. Свети Сава се молио за њих, али чим се иоле осетио боље, сео је да напише најдражима писма. Волео је дописивање, оно је јачало односе са људима, али нажалост остало је сачувано само једно од многих писама, писмо Спиридону. Због болести и умора, неколико пута је у писању застајао.
Сава је кроз прозор своје собе у патријаршији, прекидајући писање, гледао масе становника како се лено вуку између малих, пуних робом продавница.
Мислио је на Спиридона. Беше то врло ситан растом, а чистог духа и душе млад, човек који је више од свих заслужио да иде у поклонство Јерусалиму, али је он био потребан Студеници. Првога дана, кад је дошао у Студеницу да се замонаши, одрешито је са свима разговарао, био ведар, гледао саговорнике у очи и веома је оштро запажао очицама које су играле од живости.
– А шта теби да дам данас да радиш? запитао је Сава Спиридона када је овај дошао у манастир, а Сава свима већ разделио послове.
– Како, оче, питаш? Па твом су манастиру и огради последњи мразеви на седам места оштетили зид. Погледај воћњак, неколико дрвета су остала без притке за подупирање. А ако хоћеш и још неке ствари да ти наређам, било би посла за све нас за недељу дана…
– А које, синовче?
– Стаза ка реци… ко ли је то правио, њој треба заменити камење са рапавијим. Канта на бунару ти је окрњена, и то од скора, ниси ни приметио…
– Хајде узми, изабери шта ћеш данас да радиш насмеја се Сава.
– О, онда ја нећу, оче, ништа данас да радим него, ћу да обиђем манастир, и да ти довече поднесем списак шта све овде треба.
– Хајде онда тако. Откри шта све треба ново новом манастиру да се уради…
– А после ћеш да ми наредиш:“ Да ти, мој сине, преузми све те послове.“ Али и треба да буде тако, насмеја се ведри младић и дубоко се поклони Сави, који га смејући се загрли.
– Ја сам чуо, оче, да ти младе монахе не грдиш ни кад греше, чак си према најгорима некако најбољи…
– Нема најгорих. Али они који су мање добри, то су свакако зато штосу нечим другим погођени… Хајде на посао, брбљивче смејао се светитељи већ волео и њега као и остале своје изабранике.
Тог сина није повео на пут.
– Заслужнији си од многих других, Спиридоне, да те водим на овај пут,али је он теби мање но осталима потребан, а ти си овде више но осталинеопходан.
Брзо га је поставио за игумана уместо ранијег игумана Спиридона који се повукао у мир и молитве због старости.
На то је мислио пишући му писмо:
 
„У Господу Богу, љубљени мој божанствени сине… весело дођосмо до светог Града Јерусалима. Поклонисмо се пресветом и божанственом Гробу и Његовим светим местима, и за ваше спомињање положисмо у светим местима поклон. Обиђосмо сва места. Када све ово савршисмо, тада, по поднесеном путном труду, сви се разболесмо и на боље расуђење остављамо живот наш и смрт нашу, и који од нас буде жив, вама нек се врати, а кога смрт устреба, ваша молитва нека буде са њим. А ти, чедо моје слатко, Спиридоне, моли Бога за нас, не би ли молитвама твојим добио опроштај грехова. И ево шта се у овом месту нађе, на благослов ти дајем: крстић, да ми га носиш на успомену; и појасчић, јер сам га полагао на Гроб. С тим крстићем да се молиш, носи ми га увек о врату, ако и другу иконицу имаш, али ово увек носи! А појасчићем се опаши, да је увек о бедрима твојим, јер сам их полагао на Гроб, и појасчић. И такву сам молитву сатворио, да би ми дао Бог да се тако сваки хришћанин моли за мене и крст. Дајем ти и убрушчић, што су ми га овде даровали, а ја га теби дарујем, да ти буде на благослов душе и тела. И камичак што сам нашао, да ти буде за многе потребе, и да га носиш са собом. И моли се за нас, служитељу Христов, да нас Бог окрепи и сачува, да бисмо опет дошли к вама. Пази, чедо моје слатко да не изиђеш из неког мог завета. Јер, каква је корист човеку ако и сав свет добије, а души својој науди?
Рекао је неко о светитељу да он и кад писма пише мази људе као своју децу и брижно их и истински родитељски воли.
Пре него су Срби кренули за Александрију, Сава је имао поверив разговор са јерусалимским патријархом.
– Главни смисао и овог путовања јесте да србски монаси приме у своје биће благодати Свете земље што више могу, а други је да ја пренесем она својства вашег монаштва у Свету гору и Србију, која ће наша да обогате.Али на овом путовању треба да обавим још један задатак, то ме је молио цар Бугарске, Иван Асен. Иако се он једно време колебао између католика и православних, он би да учврсти православље признавањем степена патријаршије бугарској церкви.
– Је ли он при себи? оштро упита Атанасије и усправи се љутито.
– Потпуно, ево из којих разлога… настави Сава. Двадесетак минута је образлагао, па је завршио излагање следећим речима.
– Православље ће бити гоњено деценијама и вековима. Сваки народ,па и бугарски, треба сам да води бригу и за свој верски опстанак. Нико га у томе неће боље заменити. Ја ћу на овом путу да разговарам и са преосталом тројицом патријарха и са никејским царем… али почињем са тобом.Молим те, сагласи се са тим да Бугари имају своју патријаршију, та ће царевина само тако моћи да опстане као православна и ако се друге православне државе буду рушиле.
Патријарх се најзад одлучио:
– Сагласићу се, чак ћу ти написати и кратка писма осталим патријарсима. А предлог прихватам нарочито из разлога који ти ниси ни споменуо.Прихватам предлог зато што ти сматраш да је на свом месту…
Александрија, прелепа и пребела, изгледала је замамно. Литургију коју је свети Сава служио у храму Светога Марка памтили су присутни до краја живота. Патријарх Александрије, Николај, беше анђелски мио човек, високог образовања и велике доброте, па је пригрлио Србе поклонике са посебном пажњом, а светом Сави је пружао почасти о којима се дуго у монашким световима причало. Нашао је најбоље водиче, који познају пустињу и монахе усамљенике и даровао Сави ретке свете књиге на грчком и латинском и друге драгоцене свете ствари.
Више дана је свети Сава са својом групом монаха обилазио свете старце широм велике пустиње Тебаиде, црпећи духовно благо неисказане вредности и преданости Церкви. Од стареца благосиљани кретали су се ка пустињским оцима у Мареоти. Непоновиви су се и неописиви сусрети дешавали. Вратили су се у Александрију да би се одморили и кренули ка Каиру, Великом Вавилону. Како је стигао, тако је послао гласнике тамошњем султану који, кад чу, пожури да светога Саву најсрдачније прими и да путницима обезбеди најудобнији одмор, па и сваку помоћ при даљем путовању. Митрополит тамошњи пратио је у тој посети светога Саву запањен љубазношћу султана, нетрпељивог према хришћанима.
Са својим ученицима уз толику пажњу султана и тамошњих митрополита, свети Сава је обишао неочекивано много светих места и људи, али се на том путу и задржао неочекивано дуже, остављајући ванредан утисак и на турске и на наше церквене достојнике и на паству. А путовање на Синајску гору било је посебно упечативо за поклонике, а и за оне који су по налогу султана Србе водили и обезбеђивали на путовању. На Синајској гори молио се свети Сава са својим ученицима пуних четрдесет дана, вршећи тамо свеноћно бденије уочи недеље; а у недељу служаше свету литургију бас, по тамошњем обичају, пошто је то место оно за које је Господ рекао свом пророку Мојсију:“Изуј обућу са ногу својих, јер је место где стојиш света земља“.
У сваком месту, а нарочито ту, свети Сава је давао велике дарове, а потом су се пуна срца и душе вратили у Јерусалим, где су свети Сава и патријарх Атанасије заједнички божанствену литургију одслужили.
При растанку су се патријарх Атанасије и свети Сава поздравили са благом тугом; осећали су се као људи који су своје дело по Богу обавили и који се више у овом животу неће видети. Ипак, то није била ни туга но нешто посебно, што није лако описати, а ипак је било најближе осећању блаженства.
Монаси су за вечност обогаћени кренули за Србију носећи у себи Јерусалим и стари и Нови, да га усаде у своје тле, у само биће свог народа.
Свети Сава је са ученицима најпре поново отишао у Никеју, где је цару Јовану, пресрдачном и мудром, донео благослове и свете иконе. И њега је као и све свештене великане хришћанске церкве, успут убедио да бугарској церкви треба признати највиши степен самосталности, И са тим плодом, царевом сагласношћу, кренуо је најпре у Цариград, преко Јерменије, а потом бродом, али преко Црног мора, ка Бугарској. При томе је осећао целовитост свог живота, нарочито од како је у Цариграду примио писмо оца Спиридона, игумана и архимандрита Студенице, писао:
 
„Свети оче, ти многима пишеш, а ми теби не, јер не знамо како да те и где писма на твом путовању нађу. Али, ја ћу покушати са више порука. Хтео бих да ти кажем оно што ће те умирити и усрећити, да ти срце у вези са нама буде спокојно, до краја твог живота. Моја Студеница цвета, и цела церква цвета и сва држава цвета, а срце нам је без тебе празно. Архиепископ Арсеније је смирен и веома успешан. А краљ Владислав је постао ванредно озбиљан и веран брат, често долази до монаха Јована, бившег краља. Теши Јована, иако Јован не жали што је изгубио престо, али свог полубрата Јована много чешће посећује Урош, који расте у момка и, како веле и Владислав и Јован, у доброг човека. Једном мије Владислав рекао: „Урош је бољи од нас двојице, смиренији је, био би бољи владар од мене, ја сам сувише страстан“… Ово ти пишем да знаш да су твоји рођаци добри људи за Србију… Ана Дандоло свима говори да је римокатоликиња, али из шале, јер сви знају да нас поштује и чува. Урош сања да направи најлепши манастир у Србији, већи од храма у Милешеву, који Владислав зида, још зида…
 
Свети Сава је седећи у малој кабини галије којом су путовали ка Бугарској, то писмо поново и поново читао, чинило га је срећним. Ту топлину Спиридонове душе је осећао, а осећао је и топлину све Србије. Он је, у ствари, Србију посебно волео због топлине Срба, који нису меки људи, али нису ни оштри.“Личе на децу“, мислио је док је из кабине слушао гласове морнара. Осећао је сву стварност и себе, и то осећање круга и завршености, у неком смислу, било је потресно лепо. Волео је, осећао је да је љубав суштина свега што постоји, и његовог живота. Осећао је љубав као што је осећао свуда око себе море. О, какво спокојство… какво, какво спокојство, и блаженство.
И опет чу нешто узбуђеније гласове морнара и монаха, кад један монах провири кроз отворена врата мале капетанске кабине:
– Један врло велики брод, оче, жури за нама и даје нам знаке да га сачекамо… Изгледа да је латински, папски… шта да радимо?
– А што да не, синко, нека нам приђе…
И ослањајући се на зид мале кабине, сагнут, свети Сава изађе.
Море је било узбуркано, време сунчано, а иза Савиног брода, недалеко, снажна једрилица се приближавала. Крсташка застава се вијорила на самом прамцу, а на палуби је било доста морнара и фратара.
Испред њих церквени великодостојник, римокатолик уских рамена, седе танке косе, испијена лица, висока чела, утонулих образа.
Сава се обрадова и обе руке диже. Беше то прелат Амброзије. Имао је преко седамдесет година, смешкао се, трептао од среће.
Морнарима је требало дуго времена да та два брода пазиво приближе и Амброзије пређе Сави, па обојица седоше на клупице на прамцу брода, а сем Јакова, сви монаси и морнари повукоше се са те палубе. Јаков донесе пехаре са вином, и послужавник са сиревима, орасима и још неким не баш прикладним јелима које та два мужа нису ни дирнули. Беху радосни.
– Јурим, Саво, за тобом, али нисам журио. Занимали су и мене крајеви кроз које си пролазио. Осећао сам потребу да се сретнемо. Мислио сам даћу те у Цариграду сустићи, но ти си побегао…
Подигли су чаше, испили по гутљај, Амброзијеве плаве очи нису се ни виделе, жмиркао је због сунца и радости. Прелат настави:
– Ја сам и сада у ствари незванични папин извештач за Блиски исток, тако сам служио папу Целестина Трећег, Инокентија Трећег, Хонорија Трећег и данас Грегура Деветог, значи у време када си ти ушао у монахе и…отео нам Србију.
– Како то мислиш?
– Тако како сам ти рекао. Када сам те први пут видео, ти си био младић који је као река јурио монаштву и Истоку, и ја сам видео твој пут али не и домет. Света гора те је неисказано лепо продубила, Србија те је повукла себи и својој драми и судбини. У време када је папа Иникентије Трећи згазио све остале државе и церкве, а своју церкву претворио у најмоћнију државу на свету и у историји, ти си у то време, неприметно и дефинитивно, и то у близини Рима, иза леђа папа, увео у православље србски народ који се тако дуго колебао куда ће. Ти си то урадио у време када је православна држава била уништена и када је православље замирало у свету. То твоје дело, у то време, нико на Западу није ни приметио, али ти си у исто време освојио и даровао Србима самосталност церкве, а своме брату статус краља и Србима легалну државу. И нико на Западу, ни папа не схвата колико си радикално одвојио свој народ од нас! И колико си јаку и вечну брану поставио између Рима и Истока. Рим може да се и силом шири на све стране света, али преко твојих планина и твојих епископа и попова моја церква више неће моћи да пређе. То сам испрва само наслутио, а потом сам гледао дизање православне бране у твојој Србији. И нисам ни хтео да своја предвиђања јављам Риму. Схватио сам да је за сурове народе Запада римокатоличка церква неопходна, али за Грке и Словене не. Ви сте мекши, вама православље више одговара. Можда грешим… али у једном не грешим. Запад ће догод може покушавати да Србе силом савлада. Ето вам крста, ето вам Голготе… ја сам потресен над… свима. Ми смо узели мач и не знам када и да ли ћемо га икада испустити, а ви крст… Бог нека вам помогне, цео ће свет под папом бити против Срба. О мојим запажањима нисам узбуне правио… Осећао сам да си ти у праву у свему… и да ја немам основа да ти реметим дело ненадмашно у овој фази историје. У ствари…. ја сам данас пожурио да ти то кажем, јер осећам да ће нас смрт на овом свету ускоро да раздвоји… а споји на оном. Хоћу да ти кажем да сам издао своју службу када сам своје слутње и запажања сакрио пред папом, но и да то нисам учинио, да сам Рим узбунио, не бих те много омео. Ти би Србе увео у православље, ти си непобедиви монах западног делања, а источне молитвености, и крилатости. Но, сада могу натраг, на мој брод, па нека свако од нас крене даље својим путем… Али, да ли си заиста уверен да је православље толико у праву? И да су наше погрешке тако страшне? И да је расцеп био толико трагичан?
– Немојмо, оче, о томе да говоримо, сувише много доказа имамо да је сва истина у мојој вери и Церкви. Нама и пророци откривају патњу која нам предстоји, али и победу…
– Какви пророци?
Свети Сава га је гледао усправљен, помало забачене главе, размишљао је да ли да томе римокатолику открије пророка који се ту налази, мало даље од њих, спреман да им наточи вино или послужи другим чим
– Оче Амброзије… монах који мало даље седи, Јаков, један је од пророка којих у ово време у православљу доста има. Јакове, брате… Молим те… Потребно је да откријеш нека твоја виђења оцу Амброзију…
– Али, сем теби и краљици Ани, никоме нисам открио моја виђења…
– Врло је потребно, веруј ми. Отац Амброзије нам је пријатељ! Јаков седе на пакет везан за ограду једрилице, ослони се левом руком на ограду брода, а другом протрља чело…
– Од недавна ми је дато да видим и да знам шта значи то што видим…Оци, ја знам каква судбина нас Србе па и свет чека током следећих векова.Видим и грозим се, али и ви то треба да знате кад ми је дато да вам то кажем. Оче Амброзије, твоја ће церква постати највећа сила на свету, сто пута већа него је сада… и најбогатија ће бити… али ће и зла нанети и моме и многим другим народима. Црни крсташи који су утаманили Византију и део Француске, уступиће место инквизиторима, који ће гонити, мучити,пљачкати и убијати много, много католика. И друге. Церква ће вам се преполовити, а нас, православне народе, препустићете Турцима које ћете вековима помагати да нас држе у ропству. За то време ви ћете пронаћи нови континент, а ваши људи ће тамо нагрнути… и уништити милионе и милионе староседелаца, можда најдуховнијег народа на свету… А у двадесетом веку ће усред Европе један народ више пута изазвати светски рат, побити преко пет милиона Јевреја. А онда ће је распалити у целом свету омразу противу нас Срба, покушаћете да нас потпуно уништите. Пробаћете то са свим православним Словенима и нећете успети. Ми ћемо после пет стотина година ропства под Турцима да се полако сналазимо, а ви ћете нагнати Хрвате да нам убију преко милион Срба. Једним делом ваша ће церква дизати светитеље, а други део чиниће зла. Градићете нови Вавилон, а не Нови Јерусалим. Затроваћете земљу, воду, ваздух, људима ћете у главу сипати неистине или само оне истине које вама одговарају. Милиони ће једни друге мрзети онолико колико то ви будете наредили, направићете справе и многа чуда, али више неће бити земље, воде, ваздуха какви су били раније…. Све ће бити затровано због ваше грабеживости… Не могу да ти ређам неправде које ће чинити твоји народи… Бог све да спасе и опрости, али… тако ће бити..
Амброзије је био љут, али то није показивао. Сматрао је да овај монах верује да је пророк, а његове су речи произвољне и невероватне.
Устаде најпре он, па Јаков, па свети Сава. Амброзије рече:
– Хвала ти, брате, али ниси ме усрећио, надам се да се вараш. Хоћеш ли, Саво, да се поздравимо?
Сава се смешкао, устао, загрлио приЈатеља, кад Јаков проговори:
– Оче Амброзије, Валентин, твој брат је прешао у Бугарску, сада је срећан… Али, ти пази на колена, данас ћеш на њих да паднеш…
– Занимљиво рече Амброзије ледено. Ниси ли нешто о моме брату чуо од твојих монаха, Јакове? Морам о твом пророштву малчице да размислим. Брате Саво…
Окрете се Сави и загрли га. Амброзије се и са Јаковом рукова, па пређе у своју једрилицу, коју морнари одмах одвезаше и одвојише, па разапеше једра.
Један је брод наставио свој пут на Исток. Други на Запад. Свети Сава је стајао на кормилу свог брода, а Амброзије свог. Узбуркано море накриви оба брода, и Амброзије изгуби равнотежу. Паде на оба колена. Гледао је Саву, па Јакова, подигао и раширио обе руке Био је уплашен.
Бродови су се све више удаљавали један од другога.
Свети Сава осети целовитост и испуњеност свога живота и крену ка кабини. Тамо је на столу лежало Свето писмо, то је била његова мапа света по којој је пловио…
Балканске планине беху покривене снегом при врху, а само Црно море беше топло када су се путници са огромним пртљагом искрцали на кеј малога града Месембрије који се из даљине белео. Ту још није било хладно, али како су путници кренули виЈугавим друмом ка пркосним планинама, бивало је све хладније. А најхладније је било на западу, где се гранала престоница Бугарске, Трново са дворцем, у коме се све узбудило када је дуги караван на саоницама прилазио. И птице су се узбудиле због звоњаве, а из двора излете цар Асен Други огрнут кожухом, а беле проседе главе и махнито покретних руку.
– Светости, разбио си мрак над мојом Бугарском викао је и темпераментно гестикулирао, од срца радостан. А већ су ми са свих страна јавили да си успео и са оним оцима тамо. Признаше нам патријаршију! говорио је уводећи светога Саву у двор, па у претоплу трпезарију где јеватра у огњишту гутала укрштене облице дрвета које је мирисало.
Царева породица прилазила је светоме Сави и његовој руци, па потом и племићи који су га у двору чекали. Стигоше добродушни врхунски свештеници цркве. Дворана је била препуна, мирис вина и јела, смех и ларма, па тишина када је свети Сава о Светој земљи почео да прича… Уморни путници кренуше у собе да се одморе, а свети Сава изрази жељу да сутрадан, на Богојављење и он служи литургију.
И назеб тада до краја захвати светога Саву док је леденом водом прскао у храму све узбуђене вернике престонице, а најпре цара и његове.
Свети Сава је брзо схватио да га је болест посетила као претходница краја на који је деценијама мислио. Био је забринут за друге, а спокојан у погледу себе.
Тако је у њему настало двојство: једним је делом духа све више и снажније улазио у безгранично осећање састанка са духовним светом, и тај је део духа растао, огроман постојао, отварао се ка свемиру; а другим је делом свога духа чврсто припремао свој растанак са земљом, са пословима на земљи. Но, док је први део духа све више бујао, онај, други, земни, све се више сужавао. Светитељ Је о земним стварима мислио све уже и хитрије, давао је кратке наредбе присутним монасима, разрешавао се овог света. Све више се светитељу занетом духовном лепотом која се отварала и коју је све више осећао у неисказано јасноЈ свести пројављивале истине које је у себи носио од детињства. Биле су у њима усађене углавном речи светога Јована Дамаскина и светога Атанасија, али и његове, Савине. Биле су то речи његове последње молитве… и захвалности.
– Верујем у једнога Бога Оца беспочетнога, нестворенога, нерођенога, нетрулежнога и бесмртнога, вечнога, бесконачнога, неописанога, безграничнога, бескрајно силног, Једноставног, несложеног, неизменивога, невидивога… Творца свега видивог и невидивог, одржитеља и чувара свега, промислитеља свега.. који је изнад свега, надбог, наддобар, надпун,.. који је изнад суштине, и живота, и речи, и мисли… који је самосветлост, самодоброта, саможивот, самосуштина… Он не добија своје биће ни од кога… него је Он сам Извор битија свему што постоји, Ипостасни Извор Сину и Духу…, Извор живота свему што живи, Извор разума свему разумном, узрок свеблага свима створењима… Боже мој… Тебе волим и сав ти се дајем… прими ме…
Силом своје љубави обраћао се Тројици, а и свим светима… све већим делом духа. А другим делом разума је кончао своје последње послове на овом свету. Знао је да мора да жури. Та ноћ је и напољу била немирна, дрвеће је шкрипало од ветра који је пред зору застао. По нечему се осећало да јутро већ прилази. Видар Николај, старац са погрбеним телом, целе ноћи није тренуо, кувао је чајеве, које је свети Сава немим покретом одбијао не знајући како болеснику више да помогне. А болесник је стално гледао две дивне иконе из Јерусалима, иконе мајке Божије и Исуса Христа које је монах Амфилохије по његовом захтеву поставио тако да их је Светитељ све време, озарене светлошћу огња из камина, могао да гледа.
Молио се непрестано, озарен у лицу и души. Зачуше се кораци и упаде цар Асен одевен у ловачки дуги кожух, приђе и Савину руку додирну.
– Свјатејши, како ти је?
Светитељ одвоји поглед од икона и тихо рече:
– Боље ми… Ти слободно иди у лов…
– Звао сам најбоље видаре из Русије и Румуније, а када оздравиш држаћу те до пролећа овде.
Свети Сава је тихо рекао:
– Ако оздравим, требаће ми много времена за снагу за пут.
Цар се саже, и пољуби руку светитеља, погледа Николаја и Амфилохија, монаха који се од улазних врата није одвајао, и изађе.
Но, чим цар изађе, свети Сава помаче главу и рече Амфилохију:
– Доведи ми Арсенија, Анђелка, и Петра, молим те. И замоли патријарха Јоакима да дође…
Ћутиви и брижни Амфилохије, одмах изађе. Ватра на огњишту је пуцкетала и бацала искидану светлост по зидовима. Сада се чуло само тешко дисање светога Саве. Убрзо стигоше Амфилохије, млади монах црне браде а бледа лика, Арсеније, крупан човек, врло усправна стаса и монах Петар КОЈИ скину монашку капу са зализане ретке косе у перчин везане. Узбуђени су стали уз постељу. Неко од њих се загрцнуо од плача видећи крај светитељу, који је скупио снаге да каже:
– Овде ћу умрети. И ту ме сахраните за сада, а касније пренесите моје тело у Србију. А ви, по мојој смрти, вратите се у Србију и однесите делове моштију светаца добијене у Јерусалиму… и све дарове однесите и разделите како сам обележио… а ви… носите Исуса Христа у души и проповедајте тамо и свуда да је једини пут ка Богу Оцу Исус Христос у Светоме Духу…
– Оздравићеш ти, нама, оче загрцну се Амфилохије и поче од плача да се тресе. Оздравићеш нам, оздравићеш, јецао је. Светитељ погледа сву четворицу монаха. Очи му посташе тамније и сакупи снагу, сасвим полако подиже руку и све у соби благослови. Рука му паде на груди.
Уто уђе бугарски патријарх Јоаким, седа велика раштркана брада се на њему тресла; он клече крај постеље и наслони лице на узглавље светитеља и зајеца:
– Болестан си, Саво, на смрт… Узалуд су наше наде – проплакао је старац. Благослови ме, благослови ме макар само малим покретом руке, ако не можеш да говориш! Пожели и ти нашој Бугарској оно што си урадио Србији, велики, велики човече… Целог себе си даровао Богу…
Сава, гледајући иконе, сасвим мало подиже руку и благослови патријарха. Самртник је већ видео духовни свет, лице му је постало узнесено. Амфилохије прошапта:
– Свакога дана узима једино причест… Видар са друге стране постеље је дрхтао. Патријарх је са сузама говорио:
– Имаш ли какву поруку, оче, онима којима си припадао? А ти си свима нама припадао, у ствари, ти си само Господу припао, мили оче… Тиси целог себе њему даровао, читавог си себе дао Богу као уздарје за све оно што Он свима нама даје!
Тада су сви видели како свети Сава, гледајући лик Исуса Христа нечујно, тихо издахну.

Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Дивна књига!

  2. молила бих вас за препоруку сличне књиге.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *