НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

 

ИЗВОРИ
Роман о Немањи и Светом Сави

 

 
ПИРГ
 
Прошло је прилично времена. Једне вечери у огромној трпезарији двора, седели су за столом бугарски цар Асен и његов зет, краљ Србије, Владислав. Једва ако су нешто мало од обилних јела пробали, али су пехаре често, мада и помало опрезно, приносили уснама и намрштени водили споре а важне разговоре. Тамо крај главног улаза стајала су два бугарска и два србска војника из личне гарде владара. Једно време су у углу свирала два гуслара седећи на ниском погодном троножнику, али цар их је љутито отпустио замахом руке. Сада је Владислав по ко зна који пут завршавао своје излагање, осветљена лица светлошћу буктиње на зиду.
– Више сам ти пута и писмом јавио: ја и твоја ћерка нисмо сигурни на престолу, племићи већ виде у Урошу владара бољег од мене… И можда су у праву. Када је народ са племством чуо да нам ти не даш тело мог светога Саве, незадовољство је букнуло, а оно може да ме прогута. Дакле, и из тог разлога те молим, дај нам мошти светога Саве да их однесем и положим у срцу Србије. Ето, у манастир који зидам, у Милешеву, ужурбано сам га завршио…
Тврда лица, цар се неколико трена није померао. Потом задрто и љутито, али уздржавајући се да не виче, рече:
– Не дам. По хиљадити пут ти кажем: не дам. И мој народ Саву сматра свецем. Па човече, видео си колико њих долази на његов гроб и моли му се! Знаш ли ти колико се људи већ излечило молећи се над тим гробом? Недам! Моја је коначна реч: не дам!
А говорили су тихо, као да их је било срамота да војници почасне страже то чују. Владислав се нагну ка тасту па му опет тихо рече:
– А сада, тасте, помисли. Свети Сава је сав србски народ увео у источну Церкву, коју си ти напуштао. Али и пола србског народа и два брата Савина,западна церква је већ била привукла себи. Сада смо сви тамо где треба да будемо, у православној својој држави, али тело светога Саве није! Тај је човек свег себе дао Србима, а лежи у Бугарској! Сви Срби у њему виде заштитника. Зашто свем србском народу не даш свете мошти које му припадају?
– Мој зете! Први непријатељи Србије који вас нападну и победе, то ће тело да изваде и униште… Бугарска је мање изложена опасности, а ви сте… на сталном ратишту.
– Па ми зато и иштемо његово тело. Оно ће да нас јача. Дај нам га!
– А ја ти кажем, не дам!
Гледали су се претећи и Владислав клону. Устадоше скоро у исто време. Разишли су се. На вратима Владислав нареди свом човеку:
– Нека Милисав дође у моје одаје.
Брада му је дрхтала када је ушао у собу, а за њим је скоро одмах са лампицом која је горела, журио његов слуга. Био је то јак човек, од снаге погурен. Меким покретима спустио је лампицу на сто, погледао иконе и кандило на зиду које је мирно горело црвенкастом светлошћу* па се окрете, и са оном слободом коју имају најверније слуге, полако седе на столицу и прекрсти руке на грудима.
Владислав је стајао и гледао кроз отворен прозор у ноћ и у крошњу дрвета на коју је падала светлост бакљи окачених пред улаз на врата двора. Слуга га упита:
– Цар ти је коначно рекао не? Владислав се хитро окрете и оштро рече:
– Милисаве, цара ништа неће сломити, ништа… Рекао је опет – не. Владислав подиже очи ка икони Исуса Христа и коракну ка њој. Полако се спусти на колена. Милисав смерно устаде и приближи се и клекну. Краљ се гласно молио:
– Господе Исусе Христе, Тебе молимо: помози нам, помози нама Србима, помози!
И дуго су се молили. Зора је почела да руди, птице су се напољу распевале. Петлови су правили буку. Ипак у двору је владала тишина, када се ходником ка соби Владислава зачуше кораци некога који је трчао и јечао и врата се ове собе нагло отворише. Избезумен, одевен само у белу ноћну кошуљу, а бос, раштркане косе, улете Асен, па прилете Владиславу, ухвати обе мишице младог човека и тресући га поче да виче:
– Дајем ти светитељево тело! Дајем! Носите га старац је наслонио образ на груди Владислава и грцао је: малочас сам доживео… а не снио…Нека сила, нека велика сила ми се приказала, велика… Господе… како то да преживим! Саопштила ми је да дам тело светога Саве земљи и народу коме он припада… То ми је… то ми је рекло то биће.. та сила и одмах је нестала…
Опет се заценио од страха и опет наслонио образ уз груди свог зета. Па се одвоји од њега и плачући и гестикулирајући настави:
– Ето, повлачим своју реч… Носите тело светога Саве и то одмах, док се нису побунили племићи и свештеници и народ…
Требало је још доста да се цар смири. Милисав га је придржавао и одвео у царске одаје, а Владислав је пришао икони и плачући од среће захваљивао Богу, док се напољу дан јављао пун сунца и птица.
Тог дана свете мошти су извађене и однесене… а у свим србским селима и градовима куда је свита проносила мошти звонила су звона. Народ је излазио крстећи се и неко време пратио озбиљну поворку са црним заставама која је свечано носила тело светога Саве кроз шуме и долине ка срцу Србије.
Сваки Србин је у своме срцу већ носио веру православну и духовну природу светога Саве; народ је био спреман за тежак испит историје који ће ускоро почети и вековима трајати.
Западна церква је постала најмоћнија сила света која је материјална блага грабила свуда, а духовно је упила и она блага паганске Хеладе коју су православни Хелени одбацили. Западна цивилизација је освајала земна пространства и расла. Расла је, немилосрдна и стално наоштрена против других. А на југу се развила скоро исто тако моћна сила, другачија по вери и природи, сила којој је Запад помогао да зграби и зароби сав православни Балкан, и у његовом средишту Србе. Пет стотина година је ропство православних народа и Срба у средини Балкана под Турцима Запад свесрдно помагао, све док се поробени хришћани и борбени Срби нису сасвим отресли тог ропства. Али, тада су се Германи и други углавном папски народи острвили на православне Словене, па су нарочито Срби кроз два светска рата и касније били изложени страховитим прогонима и убијањима у размерама какве раније цивилизације не би могле ни да замисле. Запад је радикалније уништавао своје непријатеље и умешније крио од своје јавности какве је све грозоте чинио, помогнут силама које су извиривале испод папског плашта стално оптужујући невине за грехове Запада.
И много је милиона нарочито Руса и Срба погинуло или ојађено непријатељском политиком папе. И протестантски део Запада, који се одвојио до папства, учествовао је у прогонима и политици Запада против православних, а нарочито Срба и против Истине, коју су и од својих народа западне силе успешно криле. Сада траје нови рат против Срба, рат којег ће Запад док постоји да се стиди. Настао је рат у коме свим западним силама света притрчава и ислам, рат разрађен тако да се све државе света ангажују да Србе потчине Западу и смање. Али, Србе је одржало Светосавље, дакле, чисто православно хришћанство, са нечим посебним: са нарочитим отпором против јереси и безбожја.
Та отпорна снага Срба била је на вековном страшном испиту. Један од највећих и најзначајнијих беше када су окупатори Турци, покушавајући да смање отпор Срба спалили мошти светога Саве…
Исприповедајмо још како се одиграла драма спаљивања тела светога Саве, 27. априла 1594. године, када се дим зала дизао изнад чалми, као што се данас отровна зрачења дижу из западних држава.
Около манастира Милешева стара и густа шума је тих дана мировала, а по белим малим кућицама спремао се Васкрс. Био је најтужнији дан света, Велики петак. Старац Петроније испред своје куће и штале рече унуку Јакову:
– Увек се на Велики петак, барем ових последњих година, време када је Исус Христос био разапет, бар мало промени… Ево погледај… И са шаком испуцалом од рада показа у правцу врха брда над којим су се појавили и затамнили облаци…
Старац, замишљен и брижан, рече:
– А срце ми говори да ће се данас још нешто страшно догодити. Јаков, који је испред штале чистио вилама тле, подиже ка шуми очи које се одмах сузише.
– Дедо… јадна нам мајка! Ено на врху брега много Турака на коњима… И младић баци виле и отрча наниже и са погодног места, стављајући пред уста шаке као трубу, узвикну:
– Турци долазе!
Кроз јабуке и шљивике одмах одјекнуше крици, мушки и женски и дечји гласови. Али, да ли ће их чути они који су са децом већ отишли у церкву, да ли ће свештеници на време да примете Турке? А у храму већ беше постављена плаштаница, народ је већ љубио најдрагоценији предмет, владало је оно потресно осећање када се Голгота Бога надвила над Голготом Срба, у храму у чијем је углу лежало тело најсветијег Србина, Саве. Око гроба много сељака и из других крајева је стајало или клечало, са свећом у руци.
Одједном се зачу бесан топот коња, и обесни Турци са јатаганима и урлицима упадоше, јатагани севнуше, неколико мужева и жена попадоше, одјекну плач и врисак, а већина Турака полете ка гробу светога Саве… Одгурнуше сељаке, одвалише камен и указа се цело нетрулежно тело светитеља.
Сада крици сељака постадоше још гласнији, а Турци подигоше ћивот, понесоше га и везаше на леђа коња и… као вихор, уз повике, полетеше ка шуми, окрећући се да виде мужеве како гологлави и несрећни и голоруки јуре за њима… Оба свештеника су убијена лежала на тлу. А Турци нису ни пришли светој плаштаници.
Беше субота, 27. април 1594. године, а у Београду су од јутра рана добошари лупали у добоше и проносили наредбу да се све србско становништво одмах сакупи на Врачару. Сав је град био испуњен мргодним турским ратницима, но још мргоднији и бројнији беху они изван града који су опколили ћувик, на чијем се врху налазила ломача. Турски коњаници и пешаци су раји довикивали увреде и псовке, но још нико није споменуо о чему се ради и шта то Турци спремају Србима. Због тога су напетост и бес расли. Одједном неко из масе крикну:
– Народе… Светога Саву…
Није се чуло шта је тај глас до краја рекао, сви се окретоше ка граду из којег изађе на коњу најпре Синан паша, а иза њега у две колоне турски коњаници, но између њих коњи су вукли кола са мртвачким сандуком. Тек сада из других повика се разбра:
– Хоће тело светога Саве да спале…
И Турци који су долазили и они који су бдели око ломаче и масе Срба извукоше јатагане и подигоше копља спремни да секу… Срби, али сви скидоше капе, а жене закукаше и сви се Срби спустише на колена. А Синан паша, унезверено и јаросно приђе ломачи. Коњ његов заигра од страха, мада је србски народ сада само ћутао, али баш је то деловало тако да су се окупатори јежили. Поједини крици жена су чинили тишину дубљом, страшнијом. Синан паша одједном подиже јатаган и секну надоле и викну:
– Несрећници! Како и чиме да вас Србе умиримо? Сва се царевина Турска напрегла да Србе умири и покори! Сечемо вас, сечемо, а ви још горе штрчите! Палимо вас, а ви ничете! Везујемо вас ланцима, а ви нападате! Одакле вам та дрскост, и та снага, копилади! Одкуда се ви том снагом појите? Мислите ли да ми то не видимо? И да не знамо да је тај ваш Сава жив у вама, у вашој души и срцу. Каткад ми изгледа да је живљи сада него док је земљом ходао. А ви мислите да ми не видимо како кришом одасвуд одлазите у милешевски манастир само да бисте на гробу свога светога Саве плакали, молили се и добијали снагу да постанете још бесније бунџије…
Дотле је неколико турских војника тело светитеља пренело на ломачу, Синан паша опет подиже јатаган и даде знак снажном војнику који је држао запаљену лучу, да потпали ломачу. Синан је урлао:
– Сада ћемо то тело да спалимо… и пепео ћемо да развејемо! Да ништа од њега не остане, да више немате откуд снагу да црпите, да вас најзад спустимо на тло како то чинимо са сваким другим народом!
Турски ратници потпалише ломачу, а она нагло букну.
И тада се зби нешто необично. Уместо плача и псовки, завлада таква тишина, али испуњена нечим другим, што је и лица Срба стврдло, окаменило и та тишина следи Турке. Срби су без речи и са неисказаном одлучношћу гледали Турке. Коњи под Турцима зањишташе од страха.
Синан не издржа, даде знак коњу, ошину га и полете ка тврђави града. Остали Турци су помно осматрали народ, држећи спремне јатагане.
Ломача је пламсала. Сада је сав народ гледао само њу. Крстили су се и тихо молили, а кад ватра обујми ковчег, повремено се чуло пригушено плакање жена и прасак гладног пламена. И опет претеће страшно ћутање.
Споро се ватра ломаче смањивала, али се распламсала у Србима.
Да вечно гори али не мржњом према гониоцима, него љубављу према светитељу.
После епаљивања моштију светога Саве, у Београд Синан паши стиже глас да је велики султан послао у Србију чувеног свог саветника и научника Мустафу пашу како би боље испитао учинак веома оштрих мера Турака над Србима и да се та мисија већ приближила Београду.
А на Калемегдану и у свем Београду, расцветало се пролеће са благим поветарцем који је разносило мирис цвећа и дрвећа и моћних река Дунава и Саве…
У своме двору Синанпаша је врло нервозно прстима гњечио примљено писмо, очи су му биле базедовски испупчене, а беоњаче помало црвенкасте, образи му беху упали, а изборано чело се знојило.
Лупио је дланом о длан и тихи дворјанин Мухарем уђе:
– Алију! И све друге моје главешине које нађеш. Одмах!Неколико минута док је своје доглавнике чекао, Синан паши је било довољно. Донео је одлуку. Алија, гојазан турски племић, пресавијен од понизности, уђе и по обичају седе преко пута Синан паше, па се умири али је опрезност владала тим средовечним човеком. Опрезност и мудрост, шкиљио је.
– Долази философ Мустафа… Јаук раје је допро до Султана и до Цариграда. Мустафа само што није стигао..
Заћутао је, а и изненађени Алија није изустио ни реч, само се згрчио.
– Па шта мислиш, што ћутиш?
Алија је подигао најпре рамена, па главу, па очи.
– Не знам, господару, не знам Мустафу философа, мада сам много о њему чуо, а знам да смо… прекардашили. Па ево, данас у подне опет ћемо овде на Калемегдану десет Срба да набијемо на колац, двојицу да обесимо… А то је све мање од онога… када си светитељево тело сагорео… Машта да чинимо, ми Србе само мобилишемо.. а не покоравамо… Мустафа ће то да види, кажу, паметан је.
Сухе, помало модре усне Синан паша рашири. Алија настави:
– А ако осуди то… што овде чинимо… султан нас неће по глави помиловати… Све зависи од Мустафе како ће и шта ће он пренети…
Синан забаци обе руке позади и наслони се на њих. Бацио је поглед ка прозору кроз који се видео простор Калемегдана на коме се десетак кочева спремних за мучења блескао на сунцу, јер већ беху намазани свињском машћу како би лакше клизнули у тела патника. Алија несигурно рече1
– А можда ће бити боље да данас одложимо мучење Срба, можда ће Мустафа данас стићи, можда је он помало склон Србима… Господару, заиста смо много сурових казни спровели…
Очи Синан паше оштро се уперише ка Алији.
– Еј, шта ти, бре, причаш! Мустафа и јесте осетивији човек, али мићемо казну над Србима спровести и пред њим. Према то где како се он одмах буде понашао, знаћу шта ћу даље да радим.. Цариград ми није јавио дањега у инспекцију шаље. Он је можда већ ту, пред Београдом. Ти ћеш пре него на Калемегдан дође да ставиш затворенике на муке И на колац. Нареди да џелат Ћазим донесе и друга средства за мучење. Нека чује и нека види Мустафа како се овде ратује и Србима влада… Нема милости. А ако грешимо, нека он узме дизгине и нека савлада овај народ. Он јесте осетив, али је и мудар. Знаш ли ти да смо он и ја пореклом Срби, из истог села? Он је имао седам, а ја четири године када су нас, србску децу Турци сакупљали. Ја се тога не сећам, бејах врло мали, али се Мустафа сећа. Његови родитељи имали су кућу до мојих па је он цео догађај упамтио и стално потом некако пратио мој живот. Њега су одвели на школовање, био је јако бистар, а мене упутили у ратнике, но Мустафа паша ми је само једном приликом нешто од својих сећања открио… Он ме као старији брат и сада воли, но ја се на то не могу да ослоним… а не могу ни да га лажем. Прочитаће ме, паметан је. Дакле, појачај гласоноше… чим чујемо да се Мустафа приближава… наби оне хајдуке на колац, нека Мустафа одавде гледа како они сатима умиру.
Синан паша је узбуђено говорио и подрхтавао, био је пун опет неких слутњи, када се опет нечујно отворише врата и уђе Мухарем.
– Господару… стиже гласоноша са авалског пута… чета од преко стотину турских ратника прилази Београду.
Синан паша нервозно скочи, окрете се ка Алији па показа руком.
Овај је већ био устао, преплашен и погрбен излетео је из просторије и већ је трчао ходником.
Ускоро је десет Срба доведено на губилиште. Много турских ратника се приближило да гледа извршење казне; а потом пустише у тврђаве и Србе мештане углавном родбину младих осуђеника…
Њихов лелек и јаук је почео да се вије ка небу и широм града, па тврђавом и преко ситних улица ван ње, ваздухом завлада ужас када је на колима Мустафа паша праћен са стотинак коњаника ратника ушао у београдску тврђаву.
Мустафа беше висок, астеничан човек, виши од Синан паше. Испод чалме, веома пажљиво савијене, вирила је исто тако бела коса, а испод чворнатог чела зрачила је светлост оштрих нервозних очију. Синан паша га сачека на улазу у двор и са осмехом загрли свога заштитника.
Мустафа се малчице окрете ка губилишту и запита:
– А шта је ово? Мени за дочек? Синан паша направи зачуђен изглед лица:
– Па нисам ни знао да ти долазиш. Не, не таманим ја овде Србе теби за дочек, него нама за опстанак. Иначе бисмо и ти и ја, и све што је турско,побегли одавде главом без обзира, као луди и заувек… Ово што сада овде видиш, то је цена да ти тамо у Цариграду науке купиш и господски живиш, а да султани шаљу нас да овде лудимо од страха, и да ширимо страх до лудила.
Синанпаша ухвати Мустафу испод руке и окрете га ка губилишту да боље види Србе набијене на колац како урлају.
– Сазнао сам да ћеш доћи, али касно, могао сам да ти ово не приредим,али мораш да гледаш по коју цену опстаје турско царство којој смо ти и ја слуге. И немој да се догоди да вечерас, ноћу, сам изађеш из ове тврђаве јер су сви Срби па и деца, за разлику од других народа, спремни да ти забоду нож. Пробали смо ми са Србима све. Нудили им веру, прихватили смо да остану у својој вери, забранили смо да им се руше цркве, одобрили смо им и да своје цркве зидају, али они неће нас, па неће… неће веру нашу… Ти са двеста ратника ми долазиш… али ти ја кажем: од све наше војске, од свих наших џелата јачи су и победиће нас, али, заправо, знаш ли ко… Не хајдуци и ускоци, нас ће победити најситнији, најмањи, најмирнији Срби, победиће нас српски калуђери који су мршави од глади, који не дижу ни прст против нас, који не носе оружје, али ако затреба и оружје ће понети… Они ће нас да савладају, а ја њих не могу, не могу све и кад бих могао све монахе да нађем, сакупим, да погубим. Могао бих, њих и нема толико много, али када бих то учинио, сваки би Србин преузео и део улоге мантијаша, постали би још повученији. Прича се да Срби нису црквени. Није истина! Воле они цркву више него ми џамију, али се боје нас, па су своје куће претворили у цркве. Свака кућа има свог светитеља, своју икону, свој празник, свог свеца коме се као у цркви, али кришом, моле… Више верују свом светом Сави него иједном живом човеку. То што сам његово тело спалио, говори колико сам немоћан пред тим народом. Но, гледајмо ово залудно мучење.
Били су толико поштовани да су многи Турци направили око њих круг, али широк, да нико ниједну реч тих паша није чуо. И Мустафа осети како му тело задрхта. Запита:
– Зар не знаш да си том ломачом и овим овде повећао снагу Срба? Синан паша рашири и опусти руке, очито немоћан да искаже колико је питање његовог пријатеља било неумесно. Но сада Мустафа зграби Синана за руку и чврсто га поведе у зграду.
Сели су обојица ознојени, на јастуке, али тако да нису могли да виде мучилиште одакле су се крици бола и јецаји разлегали и допирали.
Мухарем је безмало падајући на колена доносио пића и посластице.
Гост рече Синану:
– Учини ми услугу. Поби их одмах. И док сам ту уздржи се од тога…
– Кад би султан знао колико си слаб према Србима, набио би тебе на колац, Мустафа.
Сада је Мустафа ћутке и мирно гледао Синан пашу, па како се овај ни померио није, рече, тихо, смирено;
– Ја и јесам према Србима осетљив. И то у целом царству највише ја,можда. А ја то кријем. Ја сам осетљив према Србима делом и због тебе; ти нешто мало о томе знаш, јер сам ја више сакрио но пред тобом открио како се одвијало одвођење нас деце из србских кућа. Наше је село било мало, на падинама. Лепо. Турске су чете непримећено кроз шуме изненадиле Србе.Ја се и сада сећам како су упадали у куће и мачем пробадали мужеве и младе сељанке обарали на тло… а потом су ловили децу и бирали најздравију. Моје су укућане побили, мене нашли, вукли ме… Пролазили смо поред плота твог када се твоја мати… млада жена придиже са тла. Беше измучена и силована. Крикнула је ка мени:
– Ненаде, чувај ми Бају… Богдана… Богдан ти је име, отуд Баја. Наиме она је видела како један од Турака тебе носи, а имао си свега четири године. Видео сам како је један од Турака копљем убио…
– Од тада ја водим рачуна о теби и о себи. Успео сам да ме уврсте у даровиту децу коју треба високо школовати и чувати, али сам знао за тебе као ратника где си и шта радиш. Када је недавно дошао у Цариград глас о зверствима које ту чините над Србима, султан ми је наредио да ствар испитам. Па шта да радим са тобом? Да ли знаш како ти је мајка изгледала?
Синан се тек сада помаче, руку подиже ка госту, па је спусти.
– Не знам.
– Никада ни до данас нисам видео лепшу особу од ње, Била је лепа икада је мене ословила трен после тога када је обестан наш ратник њој зарио копље у груди…
Синан паша је ћутао, извукао је бројанице и хтео нешто да каже. Али се споро окрете вратима и удари дланом о длан. Улете Мухарем.
– Реци Алији нека оне све одмах посече.
И окрете се ка госту. Био је уморан, а Мустафа напет као стрела.
Гледали су се без речи. Озбиљно и дуго.
Напољу уз крике Срба одјекну и смех неких Турака.
Предвече, пошто се Мустафа паша одморио, наставише разговор на тераси са које су гледали две реке и чаробно мирну Панонију тамних боја. Са мраком нагрнуше звезде, а месец нешто касније, скривајући се у грању бреза. Говорили су тихо.
– Ти, Мустафа, још мање схваташ ту тајну… Србски монаси су ти који носе Србију. Двеста година после смрти светога Саве Србијом су владали Немањини потомци и мудро и паметно, господски, али су више но династија у било којој другој земљи дизали манастире и церкве и васпитавали монаштво. Када бисмо нацртали све државе, а у свакој знаком обележили места где су подигнути манастири и церкве, тло би Србије било најбогатије тим знацима. Само један србски краљ, Милутин, сваке је године подизао по један манастир! Ми смо безбројне церкве и манастире порушили, али монахе нисмо. Ми смо уништили србску државу, школе, установе, али монахе нисмо. И не само да србским монасима не можемо ништа ми, Турци;преко србских монаха не могу да продру ни римокатолици. Јер Срби католике презиру, као јеретике. Па и оне богумиле… Њих нико није могао да уништи, али су се пред Савиним монасима полако претапали у православне. Тек када смо ми, Турци, дошли, богумили су пришли исламу… Србски монаси делују и када су мртви… Ето, то је оно нејасно што сам желео да кажем. Ја, у ствари, знам боље него ти, који си философ, где лежи снага Срба. Монаси су извор те снаге. А два најјача монаха су Сава и његов отац Симеон. Два најјача извора… Ти извори православља су јачи од свих нас. Сава и Симеон!
Месец се измакао из грања ка другом делу неба, али тамо се указао облак. Оба јаничара запазише тај облак, личио је на крст. И он прекри месец, па се оба Турчина погледаше. Били су сујеверни и исто су протумачили. Не рекоше ништа, али нерасположенији наставише да седе пуни немирних мисли.
Пролазиле су године, деценије, векови. Срби су опстајали и поред сталне сече и ратова. Кад год би нека сила, Аустрија, Мађарска или Русија ушла у рат против Турака, Срби су јој помагали, кад год би се рат завршио, Турци би се светили Србима, па су зато Срби све чешће у великим масама из својих крајева бежали ка северу и западу где су их државе Аустрија и Мађарска прихватале и од њих, борбених, чинили снажне одбрамбене појасе који су штитили Европу од исламских инвазија. Када би ратови против Турака јењавали, Србе по тим крајевима и аустријске и мађарске власти су на разне начине прогањале и гониле да се унијате и њима потчине. Али се србски народ ни у тим крајевима није предавао: Срби су јачали и војно и у сваком другом погледу, а нарочито у погледу културе тако да су од те своје браће, пребегле на Запад, и Срби у главној Србији добијали помоћ, нарочито у ратовима и у школовању Западне и друге силе, а нарочито Ватикан, клер, нису чиниле ништа што би Србима помогло. Напротив и Енглези и Французи и бројне папе и други били су уз Турску кад год су тиме могли да оштете позиције и планове Русије. Запад је помагао Турску у поробивању балканских народа, а та драма и нехуманост свег Запада и данас траје… иако се Србија стално доказује као пожртвовани пријатељ демократских сила у току цепања и мењања политичких мапа света које су кројиле велике империје. Кула и мост су опстали. Империје падале. И сада та драма и трагедија траје.
Да би се сагледала суштина те драме, требало би сагледати и догађаје који су се непосредно пре овог данашњег времена одиграли. А било би добро када би се перо могло да лати и догађаја најсавременијих. Но и они од јуче цепају завесу мистерије и до краја откривају стварност која траје још од времена светог Симеона и светога Саве. А њих двојица, два Светогорца, научили су нас да смисао наших патњи и понижења има да видимо тек о другом доласку Господа Исуса Христа – у радости општега Васкресења свих човечанских поколења.

Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Дивна књига!

  2. молила бих вас за препоруку сличне књиге.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *