НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

 

ИЗВОРИ
Роман о Немањи и Светом Сави

 

 
СРБИЈА
 
Снег је прекрио шуме и падине и друм по коме је неуобичајена, а величанствена поворка крчила себи пут. Неколико саоница пратили су коњаници, превасходно монаси; прве саонице, погребне, прекривене тамном простирком, као и а ти који су их вукли, биле су средиште пажње свих пратилаца. Када су на хоризонту, на врху планине сагледали латинске граничне карауле, на чело колоне искрсну свети Сава, држећи, узбуђен и напет, у десној руци велики сребрни крст. И све је чешће притискао тај крст уз груди приближавајући се граници од које је почињала његова отаџбина, Србија. Из караула истрчаше Латини, али одмах, са страхопоштовањем оставише оружје и стадоше са десне стране друма да пропусте свету поворку.
Но, они су још од јутрос посматрали и другу, србску страну, тик иза самога врха планинског венца, где се сабрала огромна маса; највише племство, у скупим бундама и одорама, угледне војсковође са скупоценим оружјем, групе сталешки издвојене и различите по изгледу, народ, народ, народ… а испред свих стајале су две скупине: једна у којој су били велики жупан Србије, Стефан Немањић, са породицом и дворјанима и друга, са леве стране друма, у којој је предњачио веома уплакани Вукан са својом породицом.
Ваздух је био хладан, тих, само су крици гаврана и сврака секли ту необичну тишину. Свет на србској страни је осећао и по понашању Латина схватао да се поворка приближава. Наста тишина, потресна испуњена страхопоштовањем, када се свети Сава појави на врху и заустави коња. Огромну масу људи сагледа, но сузе му помутише вид. Његова рука са крстом припијеним уз груди, у којима је срце снажно лупало, полако се подиже. И тим сребрним крстом који је засветлео одблесцима зимског сунца, начини у ваздуху велики знак крста и тако благослови Србију и све Србе, а најпре те које је пред собом видео. Велико мноштво људи са државним и церквеним заставама се заковитла. За Савом доспеше и саонице са очевим телом, око којих су јахали монаси и пред њим се Срби, као по команди, спустише на колена. Више се ни птице нису чуле. Свети Сава са дигнутом руком са крстом крену на коњу наниже друмом затрпаним снегом, и тада одјекнуше крици људи и жена:
– Оче Немањо… светитељу наш… Господару… Мили наш…
Стефан и Вукан скочише на ноге и кренуше ка саоницама које су већ биле прешле границу, што се са србске стране испод врха планинског венца пружала. Из масе појурише и други мужеви, племићи, и зауставише запрегу. Пре свих до сандука са телом светитеља беху стигли његови синови, плачући пали су на ћивот један са једне, други са друге стране и док су га целивали, њихове се руке додирнуше изнад светог тела… и чврсто се дохватише и стегоше. Свети Сава је, заустављен масом, окренут тој слици одједном осетио спокојство, огромно олакшање. Тај додир руке два брата откри да је између њих већ настао однос здрав, братски, па у себи обојицу благослови. Народ скиде ковчег да би га на рукама даље носио…
Тако је замишљао дочек тела светога Симеона у Србији. Сава крену, непрекидно благосиљајући око себе људе који су се тискали да га бар додирну. И видећи у њима ону љубав коју је у својим ближњима од детињства виђао, уочи још и нешто што га забрину. Били су то добри људи, али некако као заплашени. Зато су упирали погледе пуне наде ка ћивоту светог Симеона и ка њему, Сави, изненађени његовом појавом. А она је то Сави није пало на ум била чврста, стамена, сигурна. Откривала је ону снагу коју је имала појава његовог оца док је као Немања водио и привлачио народ освајајући и градећи државу. Али су Савине очи откривале бригу и нежност, освајале срца људи.
Јахао је испред, и придружили су му се Стефан са десне, Вукан са леве стране. Беху уплакани. За њима су људи нг смену носили ћивот, а око њега заставе, док су монаси Грци и Срби кадионицима и мирисавим тамјаном кадили простор около, сву пратњу и тело светитеља. Дуга колона је ишла кроз беле наносе равница, кроз мала шћућурена села из којих су становници истрчавали, кроз густе шуме испод зимзелених крошњи и грања старих храстова над којима је бели покривач мировао као огроман кров бескрајне палате са снажним стубовима. Јеромонаси и протојереји су певали молитве на грчком. Тако је поворка стигла до манастира Студенице. Дочека их сребрни звук звона.
Три брата нису могла ни хтела успут да говоре.
Тело су у храм унели синови Вукан и Стефан са најугледнијим племићима. Чинодејствовали су свети Сава, Дионисије игуман и јеромонаси. Добар део пастве је певао заупокојене молитве. Тело светог Симеона спустише у мраморну гробницу.
Три брата се сада над гробом загрлише у плачу. Игуман Дионисије успе да их са монасима заокружи и одведе у олтар да би браћа бар сада и бар мало били сами, неометени од народа. А народ је био позван да се свуда по конаку окрепи и одмори. Један светао немир држао је све. Нешто се крупно догађало, крупније од свега до сада, догађао се почетак нечег новог чему су се напаћени људи надали.
Сава је схватио да је тај народ стварно његов или боље речено: да он сав припада том народу и да је сав његов план да утоне у самоћу и молитву промењен. У њему ће остати места за потпуно поунутрење у молитвама, али ће све остало време испуњавати радом, но остала му је танка а јака нит непрекидне молитве, која и сада, на дан доласка и сахране очеве, у њему бруји, испуњујући га смиреношћу.
Чим уђоше у олтар, Вукан, доста измучена и остарела лица, окрете се Сави и опет га загрли:
– И исти си, онај мој брат, Растко и сасвим си, сасвим други човек, Саво… а једно је свакако у теби остало исто. Оно што волимо и оно чиме ти волиш. Шта је то?
Стефан је стојао са десне стране Свете трпезе.
– Хвала ти што си донео очево тело… и хвала ти што си нас путем писама измирио… И хвала што си дошао! Земља нам је опустошена… Срби растрзани… Фратри пролазе као мрави… Богумили сада из Босне беже у наша села где су многе Србе побили папини Мађари; поплаве су однеле куће, друмове и мостове, народ све мање верује у Бога, а све више у ситне богове од камена и дрвета. Грчке свештенике као да немамо. Споља смо угрожени, изнутра слаби, добро си нам дошао, помози…
– И хоћу, Стефане… ако то Бог да и ти допустиш…
– Па ја те за то молим!
– Али, ту постоје још две сметње: прва: ја сам монах Никејске церквекоја је наследила Цариградску, а Србија припада охридској, епирској, туђој церкви, која ми неће одобрити да ту останем и радим.
– Ту сметњу смо већ отклонили. По законима, онај ко подигне манастир, стиче право да у њему поставља игумана. Ја сам, као наследник ктитора Немање, тебе именовао за игумана овог манастира уместо оца Дионисија који се са тим потпуно сложио. Тако ћеш бити слободан у раду. А шта ти друго, или ко други смета да овде останеш?
– Tи, брате…
– Саво! Како то мислиш? Стефан се тргну.
Бруј масе у храму био је пригушен, тако да су два брата тихо говорила.
– Ти, брате Стефане! Ти још прижељкујеш да ти римокатолички папа додели круну краља! Једном ћеш је отуд и добити, али ћеш страшну цену морати да даш. Мораћеш да се поримиш. А за тобом ће променити своју веру и све већи број властелина, а потом и народ. А то је страшно!
– Та ће круна да додирне само моје теме а не и срце… Али, драги моји, ја уопште не видим како ће сама Србија између толиких непријатеља да се спасе, ако је не штити најјача сила овога света, папа?
– Јача сила од света јесте Бог. Научи да се молиш Њему, па ти нико неће да нашкоди, нити ће ти ко обилније да помогне.
Стефан се сасвим окрете Сави, пружи руку са окренутом шаком увис, па тише него до сад, покуша да објасни:
– Не водим ја, Саво, моју државу, него Божију… па Немањину… па твоју и свег овог народа… и не смем да се ослоним само на моје молитве. Бог је виши, моје речи до њега једва допиру… О, и Он, и сви ви сте ми ставили терет и рекли ми: сналази се, твоје је царство земаљско. А ја сам,Саво, слаб у томе царству, и само би ме круна папина спасла. Сви смо ми православни сада без икакве заштите на земљи… али ако, Саво, ти кажеш да од папе више не тражим краљевску круну… уздржаћу се од такве помоћи… Али, докле? Уздржаћу се и нећу тражити круну од папе све дотле док видим да и без ње ово могу да сачувам…
Код самих јужних врата олтара стајао Је, напетих нерава, игуман Дионисије. Ситног раста и црвенкастог, а милог и забринутог лица, рече;
– Стефане… Ово си рекао у олтару! Не идеш по круну папи? Стефан се широким покретима прекрсти: тиме се, у ствари заветовао. Прекрсти се и Сава, са огромним олакшањем. И приђоше један другоме, загрлише се и пољубише. Споро и престрашено прекрсти се и Вукан најпре шаком, шокачки, па хитро и енергично сачини још један крст, православни са три прста. И заби лице у шаке и оста тако непокретан. Чуо је када је Стефан рекао:
– Дакле, остајеш у Србији, ослонићу се на твоје молитве, а не на папу.Али окренућу се и њему ако видим да ми другог спаса нема, а ти ми тада у томе не сметај.
– Никада ти, Стефане, нећу стати на пут ни командовати. Наша два пута су одвојена али паралелна, ако иду на исток. Кренеш ли на запад, раздвојићемо се доврши Сава.
– А дотле ћемо један другога помагати. То је, само је то желео онај којег смо данас овде сахранили, наш отац, Симеон.
Наста тренутак ћутања. Беху озарени. Дионисије се приближи Сави:
– Племство, сав народ… пуна трпезарија, пун конак гостију, сви чекају Саву… Почнимо то што нас све чека.
Насмешише се оба брата држећи се за руке. Сава са огромним олакшањем шапну:
– Почнимо, одмах почнимо то што нас чека. Отац Симеон нас гледа.Вукан подиже лице из шака и помисли: „Само мене нема ту…“Дионисије отвори главни портал. Храм је био препун људи, окрену тих лицем олтару и браћи. Истовремено, руку под руку, изиђоше Стефан и са његове десне стране Сава. Дочека их љубав свих и они је осетише.
Стефан је одједном схватио колико Сава личи на њиховог оца, на Немању у младости. И скоро сви су већ открили ту сличност гледајући младог архимандрита, а Стефан тога би свестан тек кад народ похрли ка Сави, а њега, владара, потисну у страну. Није му завидео, смејао се томе. Гледајући високог снажног брата схватио је и духовну снагу те личности. Сава и Немања беху и духовно слични.
Трпезарија је такође била препуна људи, највиших војсковођа и властелина, а кад Сава уђе, сви скочише на ноге, а он их је погледом пуним неке радости, гледао и благосиљао. Претежно то беху остарели пријатељи великог Немање и синови умрлих. Крену ка челу дугачке софре где су одредили места у средини њему, са стране Вукану и Стефану, али Сава не седе, но каза:
– Браћо, Бог да вас благослови, а ви мени опростите! Ред би био да пре нашег обеда видим и благословим болеснике, њима ће бити лакше, а нама и лакше и лепше…
Светине по ходницима је било много. Дионисије је крчио пут светитељу. Објашњавао је да је морао да за ову ноћ прими и смести у посебно оделење теже болеснике из околине, па чак и једно дете, толико њих је знало да Сава чуда чини молитвама…
За Савом и игуманом пошао је и Андреј, јеромонах, са епитрахиљем и крстом у руци, иако је схватио да Сава овом приликом неће лечити и исцељивати.
Игуман је носио луч као и монах пред њима, а гости који су на шамлицама и по клупама седели чекајући обед па да ту и преноће, устајали су, па игуман уведе Саву и Андреја у веће оделење једва осветљено уљаним лампама. На неколико постеља лежале су оболеле жене, једна од њих је јечала, друге нешто шаптале, све док не видеше Саву. Он је све њих благосиљао крстом. Претрнуле су и зајечале и закукале неке. А Сава примети како на првој постељи лежи трогодишња девојчица уплашена лица и немирних покрета. Окренут лицем, ка њој клечао је омањи, мршав човек, свакако отац детета, Имао је испијене образе, а дуге надоле спуштене бркове. Сава није могао поглед да одвоји од тог детета, крупних застрашених очију. Сељак скочи на ноге, заиста је био ситан, смерно пољуби руку светитељу и измуца:
– Чекамо те… чекамо, рођени… Од како се родила, глас још није пустила… и никада неће, ако јој ти не помогнеш… Жудимо да је чујемо да плаче, како бисмо сви ми од среће плакали, оче Саво…
Сава је посматрао дечије лице, посматрао је запрепашћен тим што види тако немо дете и што чује ту страшну причу, па се нагло саже, клече. Сузе му грунуше, загрли малу.
– Зар је могуће да не говориш? Зар је то заиста могуће… О, Бог ће теби да да глас, мило, мило моје тапшао је и миловао девојчицу, па устад еи окрете се женама:
– Сестре, мајке… Нека све вас Бог добри и предобри благослови! – он опет начини руком крст према свима Дошао сам сам да вас благословим, а сутра ћу најпре вас да посетим. Сада бисмо могли заједно да се помолимо за ово дете… А какво је њено име?
– Јованка, Јованкица! – избезумљено је проговорио њен отац. Андреј рашири епитрахиљ и даде га Сави, који то стави на се. И сасвим усправљен усмери поглед увис, прекрсти се и поче молитву, а леву руку стави на главу девојчице, која је, застрашена, легла.
Прве речи молитве Сава изговори плачући и тада се деси чудо. Девојчица уздахну и напреже дах… и из њеног надрегнутог грла испусти необично нежан клик, неку мешавину самогласника.
Сељак паде на колена и зари главу у постељу, плакао је, љубио и гризао вунени прекривач. Девојчица не скидајући поглед запрепашћених очију усмерених ка том необичном човеку, Сави, настави да плете онај звук из грла, слушајући саму себе као да не верује томе што чује, прекидајући тај глас само када би узимала ваздух…
Подучавајући своје о смислу овог догађаја Сава је пред вечеру говорио овако:
– Бог чини чудо, ко има праву веру и јаку веру, све што од Бога иште, а добро је, Бог ће му дати. Нисмо ми чудотворци. Он је чудотворац. Јер… свака појава коју је Бог створио чудо је превасходно по лепоти, а и по свему другом. По мудрости са којом је здана. По корисности за свет. По доброти са којом је створена. По непоновивости сваке мрве света. По складу са којом се свака појава уклопила у свет. По свему, свака је појава чудо уређено вишим законима. И кад неко од нас, деце Божије, иште посебно чудо, само је Бог тајкоји хоће и може сопствене законе да пробије и да пошаље у стварност, ону појаву, коју иштете. Он је Отац наш, а који то отац не би дао детету оно што иште, ако је то добро за дете, али и за остале? Многи веома скромни умеју дасе моле и уместо других. Моле се за све остале, и Бог им излази у сусрет. А како ћете ви молити Бога да вама изађе у сусрет и учини чудо знате и сами,али ћете се и у молитвености све више дизати и са Богом бити све ближи,ако се молите и учите молитвама у православној Церкви. Молите се Богу!…Ох, како ће радо Он да вам прискочи у помоћ чак и неким чудом! Душа ми се радује док ово говорим! Радујмо се животу јер нам се даје све што нам треба да се молитвом спајамо са Богом! Молите се и Бог ће вам дати и нешто више од свега што иштете, а то је мир… мир у души…
Код Срба је и обед обред, нарочито после парастоса и других верских чинова. И сада, када се Сава вратио из болничких одаја, званице су у трпезарији и по свим другим одајама и ходницима, почеле да једу смерно и ћутећи, али је у трпезарији владало посебно расположење. Са узбуђењем је Сава гледао остареле очеве пријатеље, а они њега са дивљењем и поносом мада су та своја осећања прилично успешно крили. Плавооки старац испијена лица и седе браде и косе, Небојша Анђелић, више није деловао срдито, а монах Методије, Немањин пријатељ из затвора, беше ситнији но пре, а енергија и озареност су и сада избијали из његовог бића…
Свети Сава је од доласка осећао да главног очевог пријатеља нема.
– А где је чика Рафајло? брижно упита.
– Тешко болестан. Код своје је куће. Један му је син, Јован, у Венецији… други су, са најстаријим, Трајком, ту…
Током вечере често је одмеравао изразе лица браће: Стефаново је постало горче, мушкије, тамније, а Вуканово растројено. Први је био усредсређен на редовне и ванредне бриге са којима се борио, а други је постао уморан, као човек који се препустио токовима живота не желећи да о њима и мисли. Спокојство свих за време овог обеда било је привидно. Сви су осматрали младо лице Савино, и озбиљне и брижне очи тог снажног мужа, и чудили се како је јак и крупан, тај човек пун неке благости, и нежности, и љубави. И били су пуни питања, али је први, после обеда, кренуо у разговор баш Небојша Анђелић.
– Када си одавде отишао, Немања је био ту, а Византија је владала половином нашег света. Сада када си се вратио, нема ни Византије, ни Немање. Па шта ћемо ми? И куда ћемо? Да ли си нам дошао за стално?
То све изговорио је брзо, али заиста у име свих, јер нико у Небојшу док је говорио није ни гледао, сви су то питање носили у себи и сви су одговор тражили од Саве.
– Малочас смо у олтару утврдили: остаћу ту као игуман да помогнем брату у пословима државе, а народу да прихвати православље, али с тим да Стефан од папе не тражи краљевску круну. Стефан је дао реч да круну неће од папе да тражи докле год буде видео да може без ње. Ја сам то прихватио: видеће и он, видеће и сви Срби да ће нам држава и вера да цветају и без потчињавања папској сили. Нама ће Бог да помаже све докле смо православне вере, и докле се пуни Христа молимо…
Иако је Сава говорио врло тихо, а из свих оделења конака је продирао шум људи који су тамо седели, сви у трпезарији су врло добро чули и са видним олакшањем прихватили те Савине речи. Стефан је тврдо гледао пехар пун вина, па енергично диже главу.
– Ја сам малочас у олтару Сави обећао да нећу круну ни заштиту од папе да тражим, докле год видим да без ње можемо. Али о томе да ли ћу од папе да иштем круну одлучићу само ја сам. Нипошто ви племићи, па чак ни Сава, нећете моћи у том да ме ометате. Држава је моја. Ја за њу одговарам Богу, светитељима…
– Бога ми, и нама, и нама суво рече властелин Небојша.
– Не. Нема договарања ни са ким, знам ја вас, ви сте несложни. Сваки од вас има три идеје како да се пожар гаси. А слажем се са Савом да настави да све нас приведе источној вери и церкви, како је то желео и наш отац… Али, ако нам прети опасност да нестанемо као Византија, ја ћу од папе да тражим заштиту, ма у ком облику. Та круна ће преклопити само моју главу, а не и моје срце. Најзад, ја још не видим да се те две церкве много разликују.
Стефан је био изненађујуће срдит. Поцрвенео у лицу, био је на граници учтивости и та је нова братовљева црта изненадила Саву. При том погледа племиће и војводе за столом, па и оне придошле около. Сви су у Саву били уперили поглед и млади архимандрит осети да су сви са њим. Схвати да је он са племством и народом који је стајао иза племића; осети то као дар, као надахнуће, као снагу. О судбини Срба Стефан неће сам одлучити. Сава каза:
– Ти си оправдано оптерећен бригом о држави. Па води је и ја ћу ти и сви ми помоћи, али ако решиш да Немањину државу потчиниш папској церкви, ја ћу да одем у мој мир на Светој гори… јер би се народ ускоро расцепио и потукао. Такво доба нам долази, а ја ту мржњу у народу не бих могао да поднесем. Србски народ мора да буде јединствен.
– Ето теби народ и Студеница, а мени рвања са животом рече Стефан. Било је и у његовом гласу и на лицу нечег и паћеничког и тврдог.
Племићи и војводе су опет усмерили брижан поглед ка уморном Сави. Он климну главом и благим очима их погледа. А тада Вукан проговори.
– Ех, браћо моја Вукан исправи згрчено тело. Усне су му постале тање, енергичније, очи паћеничке Браћо, и браћо рођена моја, и господо.Ја сам се свима вама једном већ замерио, можда ћу свима сада и други пут да пореметим мир… али ја сам се већ као млад определио за Рим и остајем при томе, а ви останите уз Цариград, то јест уз Никеју, то је ваша ствар, но и ваша је и моја дужност да знате ово. Вукан за трен заћута. Монах који је управо ушао, спустио је два огромна суда испуњена вином на сто. И ту оста јер је у ваздуху лебдело неко осећање да је тај део разговора такође битан.И остали који су за столом седели или иза њих стајали, нису се ни помакли када је Вукан наставио:
– Никада до данас, ниједан од стотине папа, није био тако зао, моћан,страшан, безобзиран, вешт и опасан као што је данашњи, Инокентије III.Сви говоре да је тај папа за ових неколико година левом руком везао за себе све владаре Европе, а десном све бискупе на свету. Једном је руком пустио да Дандоло са крижарима сруши православну царевину, а сада сановим крсташима убија хиљаде и хиљаде Француза као богумиле… Уводи инквизицију у монаштво, право церкве да сама тужи, суди, саслушава сумњиве и да их убија отимајући им благо. Нигде отпора нема, а ја видим да вине дате скромном Стефану ни да тражи помоћ од Инокентија. Па шта ви мислите, да ћете моћи сами да му се одупрете у Европи где је остало само неколико… колико? Три државице од остатка Византије? Ја сам неки мали владар са празном наслеђеном титулом краља, а ја вам кажем: нећете моћи више ни ви, племићи, да одржите, ни Сава да прошири православну веру. Ви ћете само изложити муци Стефана коме ће главу, ако буде без папине круне, скинути много убојитија војска римског папе, а то су Мађари, Немци или Бугари. Моја је дужност, да вам кажем, препустите се и предајте се јачем току! Срби не могу да зауставе ход папине церкве, његових крижара, авантуриста, пустахија, инквизитора…
Тек сад у свима преста напетост. Вукан је рекао што је хтео, али то као да није ни коснуло присутне. Племићи и војводе окретоше очи опет ка Сави, који се смешкао, па рекао:
– Изгледа да је Инокентије до сада заиста најјачи папа. Тачно је и то да је свет већ његов. Али нешто није освојио, а то је мало јелинско срце. Ја сам, када су сви веровали да је Инокентије победио нашу веру, видео да сусе сва велика срца малих Грка више но икад испунила правом вером и уверењем да је православна вера истинита, а да су паписти достојни сажалења. У Ромејима то расте и што је терор освајача страшнији, Грци постају отпорнији, лукавији. Усне Грка можда ће под принудом признавати папу, али срца им се све више пуне чистим древним апостолским православљем. Истина у тој вери ће морати да победи, макар када! Ја сам видео како је у душама поробљених Грка она већ победила! Тек када сам то видео, кренуо саму Србију. Јер ту православље треба утврђивати, и садити, олује су опустошиле многе душе… Треба пожурити, будуће време биће пуно олуја. Треба јересима стати на пут, то је посао овог нараштаја. Зато овде и постојимо.Зато је свако од нас сада ту.
На лицима свих блистала је радост, осим на лицу Вукана и још неких који су се држали неодлучно. Стефан оста стиснутих црта око усана.
Сава је наставио да говори. На вратима која су из трпезарије водила у друге одаје, и у простору иза оних који седе око дуге софре, стајали су надошли гости из других оделења и монаси и хватали са очитим одобравањем сваку његову реч. Држао је проповед коју до краја свог живота неће напуштати. Осетио је свој главни задатак: да сеје хришћанство у душе Срба, а свака му је душа србска била од Бога и од Немање, светог оца Симеона, сада поверена и била неизоставно, необично важна. Тада је схватио да је та његова дужност постала његов први животни смисао, а да је монашка усамљеност драгоценост коју је већ жртвовао. И знао је да није било времена ни за двоумљење у себи ни за препирања са другима. Рекао је:
– Сви осећамо да над нама стоји Бог, а да смо и ми, људи, важни за сав свет. И свако од нас, макар био краљ или прост кочијаш, свако је од нас важан Богу, јер има неке задатке због којих постоји. Сваки човек је одговоран за чување и неговање себе, али и свих односа својих са Богом, са светом и са собом самим. Али, ми смо те односе гресима нашим и гресима наших предака толико упропастили, да је Бог послао Свога Сина да нас научи како да се вратимо Богу и усавршимо себе и народну заједницу. И да нам открије пуну праву истину и стазу ка Богу. И Син Божији је открио људима све оно што треба да знају да би себе и друге спасли и опет створили добре односе према Богу, према свету и свако према себи самоме. Јевреји су прихватили Христову науку, и поверовали Му; први апостоли створили су заветну заједницу са Васкреслим Исусом Христом, Церкву, Бог је дао људима свест и вољу да слободно себе удружују у безбројне, какве желе заједнице, али је од свих нарочито благословио заједницу брака, заједницу звану народ и заједницу церкве на челу које се налазио васкрсли Христос. Молимо Бога да свима постане јасна истина колико је Церква, једна једина Церква Исуса Христа, важна. Њој припадају сва бића која мисле и уклапају се у складан Божији свет; а Божији свет јесте огроман, тако огроман да су све звезде, сва твар, према духовном свету само једна шака песка према океану. И ти Божији светови јесу Церква јединствена, јер њој припадају сви верни који признају Божије заповести и који су крштени, Њој припадају душе умрлих хришћана са земље и Њој припадају, пре свега, сви неизбројиви бестелесни духови: свети Серафими, Херувими, Престоли, Господства, Силе, Власти, Началства, архангели Михајло, Гаврило, Рафајло, Уријел, Наталијел, Јехудијел, Салатијел и Јеремијел и неизбројиви Божији ангели. Сви они и људи, крштени православно, ту су. А Церкви не припадају само они духови и људи који су одбили да слушају Бога Оца… У ово време се човечанство више и одлучније но пре позива да приђе великој јединој Христовој Церкви. Они који воде борбу против те једине Церкве, православне, помућеног су духа, јер их зле силе одвлаче од нас православних ка другим скупинама, које вођене неистинама губе пут ка Богу. Сада је дошло време да се коначно одлучимо хоћемо ли остати у светињи правој, у небоземној Церкви или отпасти од ње као папини људи, грабећи се искључиво за земаљско царство. Римокатолици су били део наше, Христове Церкве, али део који је почео да лута, а ми нисмо вољни да губимо време и пут ка Богу.
У огромној и препуној трпезарији Сава је наставио проповед која ће трајати дуго, дуго… по манастирима, церквама, градовима и селима, по њивама и ливадама, по племићким дворовима и сиромашним колибама… трајаће годинама, а око њега ће ницати редови нових хришћана, нарочито оних који ће постати монаси или свештеници и који ће надаље преносити Реч Христову. Најважније истине је у разним варијантама износио, али оне су увек биле јасне и проповеднички потресне.
Дакле, да би народ опстао, он се организује у државу, а да би схватио истину како да успостави добре односе са Богом, светом, и самим собом, он се кроз Церкву удружује са свим духовним бићима, а глава те Церкве је Исус Христос. Веома је опасно испасти из те Церкве у друге верске скупине. Ми морамо да се потрудимо да се сав србски народ определи и сав пође за светима Ћирилом, Методијем и Симеоном. И то морамо одмах, сви православни, свим срцем да деламо да се сви Срби са Исусом Христом и свим добрим дусима саберемо, иначе ће неке Србе друге вере прогутати а, они ће, претопљени у Латине, са мачем јуришати на своју браћи, не правоверну Србију. И ја вас сада позивам да ми помогнете да све Србе што пре оправославимо. Вукан и они који су се већ утопили у римокатолике, нека нама остану пријатељи, ми нећемо никога силом да преводимо у нашу веру као што то чине римокатолици, мухамеданци, и многи други јеретици. Ми, сви Срби ћемо за Исусом Христом, Он све нас чека. Ми, србски монаси, и дан и ноћ ћемо вам осветљавати истину и пут у вечни живот. Ја сам зато и повео са собом монахе из Свете горе, одакле ће све више монаха долазити и проповедати вам Свето Писмо и Предања Светих Отаца.
Веровали су светом Сави, и осећали су присуство светог Симеона, понела их је вера и сигурност. Били су на правом путу. Радост је обасјала Србе, радост непрекидна… и смањивала је Стефанову забринутост.
Сви они који су знали Немању видели су огромну нарочито духовну сличност Саве са оцем, али је све више збуњивала разлика између некадашњег Растка и Саве. Осећајан и мио, нежан и стрпив, онај дечак витак као стабљика, прерастао је пре времена у огромни храст тајанствене, неуобичајене врсте. И његова браћа и они други најближи открили су у њему несхвативо велику духовну снагу, а опет и неку топлину и сталоженост, постојаност и осећајност, крепкост и смерност, помну пазивост и трпеливост, бригу за друге и тугу. Био је то богато обдарен човек који је све своје снаге мудро држао у својим рукама. Био је то човек јаке руке на коју су сви могли да се ослоне.
Сви су били изненађени и испуњени њим, откровењима његовим, његовим поступцима, скромношћу… Понео их је свим што је проповедао. Они старији су се питали како се нежан млади храст толико у животу разгранao.
– Тешио сам се да је само наш отац Немања недостижан за све, а сада видим да је и Сава недостижан! – шапну Вукан Стефану. Нешто се заиста крупно дешавало тих дана, расло је узбуђење у свима.
Многи су отворено говорили о чуду које су очекивали: да ли ће кроз неки дан на годишњем парастосу на гробу светог Симеона да се опет као у Хиландару појави свето миро. Ипак је већи део сумњао да ће ишта посебно да се догоди. Но, Вукан није сумњао: повучен у себе, увек мало при пићу, малаксао и меланхоличан, чекао је уверен да ће се остварити све сем неке његове чежње коју је још потискивао и презирао. Снажно је волео Саву, више но икога и био је тужан.
Свакодневно је у Студеницу долазило више света него што је одлазило, па су се поклоници смештали у околним селима у којима су се домаћини грабили за госте, заправо су уживали у њима. Живнуо је читав крај, покривен снегом. Једино непријатни беху урлици вукова који су пратили наоружане путнике, а они су само у групама смели да прелазе беле просторе планина, равница и шума.
Сава је схватао да је том свету јаких самосталних људи више но икад потребан био духовни пастир, тако су се сталожено и коначно примицали њему, све испуњенији вером коју је он сејао и сипао. Од првог дана стално је крштавао, а добијао је позиве да одмах с пролећа обиђе свако село и масовно крсти некрштене, венчава невенчане супруге и опоје умрле, тако су га, као сухо тле воду, почели да траже. Огроман би био грех не напојити и не нахранити дух тог доброг здравог народа. Сасвим се предао новим пословима, спавање још више смањио, а снагу уместо из сна добијао је свакако из молитава.
Већ првог јутра по доласку, свети Сава одржа у храму јутрење и литургију, а потом проведе до подне време са болесницима, читајући им, у храму или у собама, где беху смештени, молитве и дајући им тејове и мелеме од трава донесених и из Хеладе. Очигледно, болеснима је било боље, или су се осећали боље, а поштовање према архимандриту Сави је стално расло. Стефан и Вукан су запањено гледали колико се пажња народа усредсредила на њиховог брата и колико су њих двојица у стварности том народу у храму значили много мање од Саве, доброг и питомог човека који је људе око себе већ самом својом мекотом и добротом оплеменио, а неком унутарњом силом привлачио и чинио их бољим.
Другог дана по доласку, после ручка Сава позва Трајка, сина чика Рафајловог, снажног младог човека плавих радосних очију.
– Молим те, спреми два коња. Сутра идемо твоме оцу.
– Па ваљда нећемо само нас двојица, сами, кроз вукове?
– Ко ти је рекао да смо икада сами?
Ујутру је у манастиру настало комешање када се сазнало да њих двојица, од којих је само један био наоружан, крећу белом пустињом. А Трајко није веровао очима кад је видео како их далеко уокруг, чопори прате. Свети Сава се ведро и шапћући Богу молио. Младићу је рекао:
– Умирујмо коње, не бој се, нисмо сами…
У дворишту Рафајловог дворца опасни шарпланински пси су се брзо смирили; из двора истрчаше слуге и домаћи, па узбуђени, одведоше светог Саву старцу, који је, плакао од среће и често понављао како је само он у Немањином двору знао да ће побегли Растко да се врати као други Немања, а сви ће тек сада да виде колико је он био у праву… Срби су убрали новог Немању… И док се чељад умиривала, и док је Сава мелемима мазао и масирао болесника, стално уз речи молитве, жене су накитиле трпезу јелима и пићем… Тада се из даљине чу долазак већег броја јахача на коњима који су њиштали од страха. Дојахали су витези који се у манастиру нису помирили с тим да су пустили Саву да само са Трајком крене кроз пустињу. Ту групу вуци су одмах до на дохват мотки и стрела и копаља крвавих опколили.
– Зар је истина, Трајко, да се вама двојици чопори нису ни приближили?
– Истина је. тихо одговори Трајко.
Предвече кренуше Сава и витези натраг, а вукова као да није ни било, начинили су тако велики круг. Дионисије увече исприча како су те животиње почеле и у села да упадају. И пред свима умоли Саву да се помоли Богу, да се те звери смире, бар да би људи слободније путовали до манастира за дан парастоса. Тог месеца више нико у окружју није био од звери нападнут и тај догађај још више потресе мнење.
Свети Сава је од првог часа у Србији делао све више, молио се предано сталном молитвом, а спавао веома мало… Служио је литургије и духовно хранио паству која је све бројнија долазила у Студеницу, а убрзо је почео да путује кроз Рашку, чинећи веома често и права чуда о којим се гласови веома хитро пронеше широм Србије и даље. Али, првих дана по доласку молио је Бога да опет учини чудо са светим миром на гробу… А то су чудо почели да очекују сви, но многи са сумњом…
А на два дана пре парастоса, са групом мушкараца стиже у манастир са неколико својих рођака једна жена црне косе и трагично тамних колутова испод црних очију. Испод мараме је провиривала проседа коса, али није скривала високо чело пуно дугих водоравних бора. Пољуби руку светитеља:
– Дођох, свети оче да те упозорим. Ја сам Надежда, жена каменоресца Игњата Јоксића. Он је славан мајстор, као и његов брат Станојло. Угледни су то људи, најугледнији у нашем селу, али несрећа одведе мог мужа у богумиле, а његовог брата у католике. Сада се наша задруга и фамилија цепа, сада се већ и село цепа, само се ја и ове жене тајимице скупа држимо, ја их држим… јер је мој отац ратовао уз твог, Немања је својим рукама изнео мог рањеног оца из боја, па зар ја да дозволим да мој муж и девер избрукају светог твог оца? А они имају намеру да за време литургије и парастоса све време стручњачки мотре и открију свету да миро из камене плоче не потиче и да је то све превара. А ја сам дошла да те замолим да ту двојицу превејанаца доведеш да тада стално буду ту и гледају… или… да их и пре тога изгнаш из храма, да ти бруку не чине.
Светитељ је погледао Надеждине пратиље, и радостан рече:
– Свакако ћу да наредим да обојица буду у то време крај гроба. А не знам ни сам хоће ли нам Бог опет и овде то чудо да пружи. Нека вас Бог благослови што сте ми то јавиле! Нека благослови и тебе, Надежда, и све твоје и вас Живана, Јованка, и Савка…
Биле су згрануте што им је знао имена. А он спокојно крену у храм да би са приспелим сликарима разговарао о фрескама које још нису биле довршене. Желео је да се у редослед фресака унесе и лик светог Кирила, философа. А у храму су га чекале и занатлије, који су и по овом зимском времену побегли од латинског терора из Солуна, а Сава им је обећао добру зараду ако своја умења усаде и у србска села и градове. Кад је Сава кренуо у села да проповеда и крсти, са њим су ишли и по селима остајали стручњаци који су драгоцена знања и нове алате пренели из византијске цивилизације у живот Срба. Многи од тих стручњака се више нису хтели да врате у Хеладу. У Србији су се осећали као у својој отаџбини. У неком погледу и боље били су цењенији, поштованији…
Стефан је више пута током тих дана долазио из Раса пун новости:
– Свуда се примећује радост што се мошти нашег оца сада налазе у Србији. Души нам је лакше. Али… када сам јавио двојици грчких епископа у Рашкој да сам за игумана поставио тебе и кад сам их позвао на парастос,одбили су да дођу рекао је Стефан тресући шубару пуну снега када је искочио из саоница. Сава који је тек био изашао из храма, повуче брата ка конаку и топлој соби за госте.
– Одбили? упита зачуђено.
– Са разлозима да они припадају охридској архиепископији, да је Студеница породични храм Немањића, да верују да ћеш ти своју делатност да обављаш само у границама овог храма и… рекоше, да они не очекују чуда на гробу нашег оца. Дипломатски, а арогантно! Боже, колико желим да се и то догоди… сви ћемо да осетимо ослонац. Ти се никада ниси осећао самим?
На дан пре парастоса свети Сава је такође одржао проповед коју су верници саслушали са извесним чуђењем:
– Браћо и сестре, све што је Бог створио било је добро и савршено, а најсавршенији је био човек коме је дато да буде Богу сличан, Бог му је дао савест и вољу да сам собом и свим што је на земљи влада. Греси су човека оружнили, али му нису одузели најдрагоценији дар да буде сличан Богу, па му ту сличност, осим Бога, нико, па ни он себи не може да узме, смањи и поквари. Али, Бог је дао људима и прилике да сами себе дижу и усавршавају и да буду све више подобни Богу, дао им је моћ да се усавршавају, а то могу једино ако из себе избаце мане а усаде врлине, и ако одбаце своје грехове кајањем, а своје дарове умножавају. Човек то добро не користи. Гресима он је себе сурвао наниже, али му је та способност уздизања покајањем остала, иона је, та способност и чежња, једини пут за спас. Човек, сличан Богу, уподобиће се, постаће мали бог, ако себе путевима Исуса Христа изведе из заблуда ка небу. Бог је у личности Богочовека Исуса Христа и сишао на земљу да би нам открио тај пут ка спасењу. Сав рад Православне Церкве се и своди нато да човека води путем причешћа, ка небу. Али сваки је човек створен руком Божијом врло одговоран за то хоће ли ту прилику да постане мали бог по благодати да искористи или неће. Свако је одговоран за себе, али смо и сви ми одговорни ако другоме не пружимо руку и помоћ да крене са нама.Када је Немања окренуо леђа папској церкви па закорачио у православну,коју су већ добрано засадили велики светитељи, мисионари Кирило и Методије, Немања, свети Симеон је желео да и сав србски народ, расут нашироко светом, изабере тај једини прави пут ка Богу. Знао је да се на земљи води у свакој људској души рат против зала и да што пре треба да се србски народ сакупи у јединој истинитој, православној Церкви. Народе на путу ка Богу треба да брани сопствена сила, држава. Немања је и створио државу и помогао да сви кренемо православљем, а сам је збацио са себе богате панцире и одежде, одгурнуо моћ и благо и као сиромах се замонашио и пошао тамо где се хришћанска вера најчистије чува и распламсава. Тамо је као прост монах и умро, али Бог нам је открио да је тај монах био светитељ тако што је из светитељевог гроба и почело да извире свето миро. То је велико чудо! Сутра ћемо том нашем светитељу ту да одржимо парастос. Молимо се Богу да и нама опет истим чудом открије ту истину. Али Његову вољу не знамо, погнимо главе јер не знамо да ли смо ми овде заслужили ту милост, да Бог пред нама опет чудима крши Своје законе. Колико ће дуго свето миро тећи, не можемо да претпоставимо. И то зависи од тога колико се трудимо ми, Срби, да се Богу уподобимо.
Храм је био препун, а свети Сава је говорио много више и много лепше но што би то ма ко могао да понови, а опет је видео колико су га сви жудно слушали и веровали његовим речима. Било је у том гласу дубине, и топлине, и вере, која је потресала слушаоце. Али, било је и духовне потребе у људима да се најзад, правој тајни и вери предају, јер су већ страховали од толиких вера и духовних омама тога времена.
За разлику од свих који су се скоро поделили око питања хоће ли опет потећи миро, свети Сава се није узбуђивао. Касније је објаснио зашто. Имао је осећање да ће и овога пута Бог да благослови и испуни његове молитве, јер је било потребно да се народ увери у то да Немања, као светитељ Божији, стално бдије над Србима и да их својим молитвама помаже у овом неизвесном времену.
Касно увече обишао је болеснике, па оде право у своју келију и стаде испред иконе Мајке Божије. Смирене Њене очи су га гледале са оним спокојем које имају ликови само у православним храмовима. Шта је те једноставне ликове чинило тако чистим?… Обратио се Њој, хтео је да је обаспе речима молитве и вере. Неко закуца.
Уђе Андреј. Блед од умора. Донео је на тањирићу комад колача од куваног жита и меда. Седе на постељу. Уморно.
Сава му се захвално насмеши, па и сам седе на столицу. Ћутали су. У том зачуше се тихи а хитри кораци и опет куцање; то је био Стефан. Погледао је Саву, па Андреја који хтеде да се дигне, али Стефан му то махањем не даде, приђе му и двоумећи се трен два, саже се, зграби Андрејеву руку и пољуби је. Свети Сава је као и Андреј подигао обрве, изненађен и осмехнут. Велики жупан седе на другу столицу свега су две и биле у келији па гласом који је био некако рапав, и уздрхтао, рече:
– Сви се питамо, Саво, како издржаваш такав напор… а то и тебе, оче Андреје, треба да питам..
Оба се монаха шире насмешише, а жупан настави:
– Ја знам да идете за свецима… И да би требало и ја за вама… да је то једини пут… а осећам се као да вас издајем.. И издаћу вас једном, издаћу вас, мораћу ако треба, а ипак знам да то и није издајство… Али како другачије да поступим? Сутра ћете видети међ’ племићима и другом господом више непријатеља но пријатеља, а на кога ћу ја да се ослоним, Саво, мучени Саво одједном Стефан заплака, лице није прикривао длановима ни марамом, плакао је пружајући руке ка брату и ка Андреју:
– Ви видите само Церкву, а ја гледам мој брод који тоне. Ви видите само светитеље, а ја око себе обичне људе, и слабиће, и многе јунаке, мудраце и будале, и лопове. Ви сејете веру, а ја сумњу; ви градите церкву коју немате, него служите грчкој, а ја имам државу коју ће Запад газити. Ви се надате миру, а ја знам да ће мачеви да нам буду пресудни. Ја сам зато дошао да ти, Саво, сада кажем ово: ако сутра миро не потече, мој ће брод наставити да тоне… Како се ти тога не бојиш?
Тек после поноћи Стефан и Андреј су кренули, Сава је устао и пришао икони Богородице, наставио је да се моли.
Можда је на Стефана утицала и поподневна река гостију и то највише оних страних. Пристигла су четири римокатоличка фратра и скоро сви властелини србски. Међу најдражим свакако је био опорављени Рафајло са небројеним синовима и унуцима, али ипак су са највише пажње били дочекани римокатолици. Сви су причали како су путовали ненападани од вукова који су их у чопорима на растојању пратили.
Због краткоће дана, снега, вукова, смештаја, Сава је одредио да парастос почне пред подне, после литургије, а у међувремену отац Дионисије успе Саву да одвоји од послова и гостију и да му кроз завесе на прозору мале писарнице покаже масу народа у порти испред храма:
– Највећи део и племића и простог народа је православан, али они са леве стране капије, то су римокатолици. Они мало даље, код јужног улаза у храм, то су богумили, и то они најугледнији, старци. Они одмах код капије се изгледа враћају старој вери. Нису дозволили младима да дођу.
– А да ли су ту негде два брата, чувени каменоресци?
– А Станојло? То је онај најкрупнији… међу римокатолицима, а Игњат, његов брат, то је онај најкрупнији међу богумилима. Али, ти дигни руке од њих; они су чак одбили да доврше радове и на овом храму!
– Оче, молим те, одведи та два брата да све време стоје поред самога гроба. Ако Бог допусти чудо, они ће бити најбољи сведоци. Удеси да и фратри буду близу гроба.
– Али, сине, шта ако миро не потече?
Сава загрли старца. Био је ојађен оним што је видео у порти. Лица тих издвојених одавала су мржњу или бар осећања отуђености.
– О, како је то страшно! Погледај, оче, како су лица тих људи обузета мржњом и непријатељством… Колико су одбојна! Да ли је могуће да разлике у вери стварају већу мржњу него разлике између народа и раса, оче!Они жуде да миро не потече да би нас исмевали.
Старац Дионисије, ситног раста, уздрхтао од напетости, пропе се на прсте да Сави, иако су били сами, шапне:
– Ја, сине, проучавам те разлике годинама, а једна је, тамо код њих,најужаснија. Сви који нису наше вере, па чак и Срби, кад пређу у било коју другу веру, нас, православне, по неком нагону мрзе, и то више мрзе нас но припаднике иједне друге вере. А и ти ћеш да откријеш колико ми, Срби, и то православни, стварно не мрзимо никог. Ни непријатеље. Зашто то, сине Саво?
– Део њихове душе, чега ум и није свестан, тај део им шапуће да су побегли од једине истините праве вере, а то је наша, православна. И зато нас мрзе, а немају снаге да то признају, или имају сувише интереса да остану при својој заблуди. Највећи део своје душе човек и не сагледа, па често и не зна зашто нешто воли или не и зашто доноси овакве а не онакве судове. Но, хајдемо у храм, драги мој оче! Сава га обргли руком.
Док се Сава са неколико саслужитеља, јеромонасима и ђаконима, припремао за почетак парастоса, Дионисије је кроз масу људи привео гробници два римокатоличка фратра и два брата Јоксића, који беху изненађени и збуњени тим позивом, али беху и толико прибрани да се одмах нагоше над поклопац од мермера над самим гробом, пипкали су га и загледали и још мргодни устадоше и ту остадоше. Највећа властела Србије је била ту око гроба и тамо у броду храма. А испред трона за владаре стајали су у првом реду Стефан и Вукан са синовима… Пред свршетак парастоса јереји и оба владара за њима кренули су ка гробу, док су све и храм и нарочито гробницу два ђакона са драгоценим кадионицама кадили мирисним димом тамјана. Напетост народа све више се осећала. Сава приступи гробу и рече:
– Свети Симеоне, оче, нека ти Господ Бог да благослове да и надаље бдијеш над народом својим и над државом коју си нам створио! Помози нам да се ујединимо у Богу и да Га служимо као што Га ти служиш! Моли Бога да у нас усади најлепше врлине Исуса Христа, љубав, праведност, смисао за жртву… и снагу да њу увек поднесемо и опстанемо на овом тлу, на овом тлу предвиђеном за љубав и тихи спој међу свима, на овом тлу које мржња са стране стално напада. Помози нам да сви идемо путем којим си ти пошао,путем Исуса Христа, који је једини Пут, Истина и Живот у овом свету пуном заблуда… Помози нам да идемо православним путем Исуса Христа у Духу Светоме ка Богу Оцу са којим сви желимо вечно да будемо…
Говорио је то својим дубоким гласом, усмеравајући поглед час ка небу, у вис, час ка гробној плочи. Крстом сачиш? над гробом велики знак крста. И тада поче да се излива миро, и тада се очи свих около, усмерене ка плочи почеше да шире, и тада нагло клекоше крај гроба они около, а Игњат Јоксић међ’ првима… По камену су избијале блиставе прозирне капи, а ванредно фини и јаки мириси ливадскога цвећа пробише се кроз мирис тамјана. И док су сви около почели да замачу прсте у миро, оба брата каменоресца Игњат, богумил, и Станојло, римокатолик, почеше да се православним начином крсте, да се опет сагињу и пипкају и гладе плочу. Остали који су успели да умоче прсте у миро које се скупљало у мали ток, мазали су њим себе и по челу и местима која су оболела, а метеж, нарочито метеж гласова нико није могао да обузда. Римокатолици четворица њих одмах су отишли, неколико богумила за њима, али сви који су остали и они који су накнадно успели у храм да уђу, приступали су гробу, а многи су прилазили Сави, Дионисију, јерејима студеничким и жудно питали да ли могу одмах данас или када да се покрсте и пређу у православну веру…
Обед их је све још више потом здружио. Свети Сава је и тада орно, из душе сејао веру и истину, православље…
Осећао је да се само за то и родио, и да се само ради овог задатка и припремао и свег себе тој мисији дао. Био је све време веома спокојан и духом врло јак.
И народ, и племство, и два брата Савина сви су променили расположење. Били су сведоци чуда. Стефан се расцветао у некој новој самоуверености, био је испршен, али још увек напет, а Вукан је био погрбљен, осећао се као да је све животе битке изгубио. Браћа каменоресци Јоксићи су у заносу питали:
– Хоћеш ли данас да нас покрстиш?
– Не, најпре ћу да посетим ваше село, Ресницу. Тада ћемо да крстимо све некрштене, да венчамо све који су у дивљем браку и да опојимо све који су сахрањени без опела. Обилазиће свако насеље монаси Студенице самном.А тих ће монаха бити све више и више… говорио је Сава.
– Можда би било добро да и моју Зету посетиш рече Вукан, муклим гласом.
– У њој ће ускоро бити више католика него наших! изговори стари Небојша Анђелић, сух као трска, упалих образа и стално као срдит.
– Неће тако бити! убаци Стефан После овог чуда данашњег… другачије ће народ тећи. Ка Истоку.
Нису одвајали поглед од Савиног лица. Оно је било озбиљно, а мило, топло.
Рафајло, уморан од узбуђења, помисли:
„Нека је нама Симеонова помоћ на небу, а Савин рад на земљи, и сви ће Срби бити наши…“ Али, то не изусти, само се погледа са монахом Методијем.
Наступио је период који историја из записаних догађаја није успела дубље да сагледа. А Сава га је предвидео и чак га је одмах сутрадан по парастосу наговестио Стефану и влади највишој властели која је у манастиру остала и из поштовања према Вукану који је са својима тад кренуо својој кући.
– Можете много да ми помогнете. Грци сматрају да је Студеница само маузолеј Немањин, али као манастир он ће бити расадник нашег етоса.
Треба овде да отворим кошницу монаха. Пошаљите ми најпаметније младиће из ваших фамилија и села то вам често понављам: из сиромашнијих нарочито они су од детињства зрелији да одаберемо оне који би радо отишли у монахе, што снажнији монашки рој да имамо, све ћемо више меда небеског да сакупимо. Народ који сада стиче јаке и добре монахе прекорачиће ово опасно време и ући у будућност. Монаси нису само учитељи народу као што су то наставници ваших синова, монаси су бакље које сада озаравају још мутне душе народа и воде небу народ. Ја бих хтео монахе нарочито да васпитам, а са њима да уносимо у народ истину о Богу, тако Србе више ниједна јерес неће тровати.
– Било би добро да нама о томе монаштву кажеш коју реч каза неко од властелина. За мене су они људи побегли од света себе ради… своју душу да би очистили.
Велика трпезарија препуна људи беше претопла, на огњишту је пуцкетала ватра, многи су се присутни почели да зноје, али пазивије но икада слушали су Савине речи.
– Пре него је Бог послао свога Сина међу људе, хиљадама година су ницале разне религије, а и после Христове смрти и Васкресења, ницале су нове лажне вере, али је и против свих тих „вера“ устала само Христова реч. Да би она до краја победила све јереси, треба поднети жртве: своје спасење људи морају да извојују подвигом. Они морају да се боре противу лажи, и својих мана, а многи не умеју ни да их открију, нити имају духовне снаге за тај велики бој, па многи не би успели да нема ближњих који ту снагу и то знање имају. Такво знање имају монаси, јер су га стекли кроз поуке старијих и кроз битке, сами на себи сагоревајући и знајући непријатеља, бољку и лек. Свет би пропао да нема тих изузетних људи. Они себе спасавају најпре тиме што стичу молитву, највишу људску врлину. Монаси уче и себе и остале тој и другим врлинама. А, успех постижу, јер се одричу једног дела живота да би сву своју снагу и време користили да хришћанство унесу у себе и у свет. Ми немамо других монашких школа, сем оне у Хиландару. Моја је намера да монахе образоване у Хиландару и овде распростремо и народ докрстимо јер свети Кирило и Методије и други мисионари нису стигли тај посао код нас до краја да ураде. Ви ми у томе помозите. Ви, племићи. Ни са које друге стране немамо помоћи. Сами смо.
Ипак, један, само један човек је изгледа био духом одсутан јер теми није поклањао пажњу. Био је то Стефан. Небојша прасну:
– Тебе, Стефане, то питање не занима?
– Па, Небојша хтеде да одговори, али Савине очи га задржаше. Када се састанак завршио, Сава искористи прилику да војводу одвоји.
– Чика Небојша… Не треба Стефана да принудимо ни силом убедимо. Он као владар још расте у мудрости и храбрости. Будимо уз њега!
– Ма што теби Бог не даде да водиш ову државу?
– Више добра може донети најмањи монах, него највећи монарх!
– Зато и тражиш најбоље младиће за то. Такве смо ти већ слали у Хиландар… У чему ти још треба наша помоћ?
– Треба дизати манастире и храмове, ма и најмање…Небојша је споро дигао руку, погладио седу танку косу и рекао:
– Сине Саво, колико те велики посао чека! А твој брат и не схвата колико смо јаки ми, властела. Ми га чувамо због Немање. И због тебе рекао је љути Небојша. Но, чуваћемо га…
Манастир Студеница је одмах постао место поклонства, а свето миро тражен лек који је на махове капао из водоравне плоче у храму. Широм Рашке и ван ње о томе се чуду и доласку младог јаког светитеља Саве причало са узбуђењем.
Он је већ првих дана сабрао око себе десетину монаха Срба, од којих неки дошли из Хиландара. И када је убрзо снег почео да копни, а шуме синуле од пролећног сунца, кренуо је чешће по околним селима. У понеком крају дочекивали су га као светитеља, а у другом становници су га примали уздржано. Тамо где су фратри били пустили корен, деца су без осмеха долазила до капије да гостима, умирујући махните псе, кажу како домаћин није ту. Свети Сава је сваком селу унапред јављао када ће доћи и сваког је пута ипак све више доживљавао свечане и радосне дочеке и по томе је мерио како православље у народу јача. Већ следеће године у свим су га селима сачекивали са литијама и неописивом љубављу, па је такав преокрет запањио и Стефана и племиће у чије би домове, такође, обавезно навратио.
Имао је и непријатности у неким сеоским кућама. Баш у селу Ресница, где живе каменоресци Јоксићи, међу осталима домаћим око њега стално је била и Надежда, жена Игњата Јоксића. Озбиљна, са тамним очима и подочњацима, набрана чела, успела је да му насамо каже:
– Оче, неколико породица у селу се вратило каменим идолима. Не дај да село због њих страда. Крени на њих…
Сава се насмеши кад чу то: крени на њих.
Рафајло се сасвим опоравио и прешао Сави у манастир.
– Твог оца сам пратио као Давида, знао сам да му Бог даје ту прилику да нама направи државу. Када је твој отац умро, а Стефан одмах затражио од папе круну, ја сам двор напустио, вратио сам се својој кући. Сад хоћу да будем уз тебе, да теби будем при руци. Да ли ћеш бар ти са вером да нас окупиш у Церкви колико је твој отац нас сабрао у државу? Хоћеш, и више,ако ти Бог да да поживиш, мада ме твоје бледило данас брине…
– Понекад ме стомак веома тишти, али тада могу да радим, а ређе добијам тако велике нападе бола да данима нисам у стању ишта да чиним.
– А твоје молитве? А твоје траве са којима лечиш толике људе?
– Не молим Бога да ми смањи болове, молим га само да ме не ометају у раду. Но, мојим боловима можда искупујем неке своје или туђе грехове.
– А у Светој гори живи дивни монах, најбољи травар у Византији, отац Атанасије. Он трага за леком за мене, али узалуд… Лечимо друге, себе не.
Ако је Рас у Рашкој стално био обасут посетама владару, сада је ту престоницу градић од прелепих кућа, изграђених од снажних стабала, у томе надмашио бели манастир Студеница који је окружен тешком зеленом шумом изазивао дивљење путника.
Сава је одлазио на сваку седницу владе у Рас, али су све чешће и владар и племићи заказивали састанке код Саве.
– Ви мене уводите у живот државе, а ја вас у послове Церкве. Тако ћемо да се узајамно помажемо, а никада једни другима да намећемо своју вољу. Између државе и Церкве треба да постоји симфонија и равнотежа.Никако нам не треба надмоћ Церкве над државом као на Западу, нити државе над Церквом као на Истоку. То су два једнако ј ака крила народа, мада не знам да ли ћемо икада добити и самосталност церквену. Но, ми смо почели церквено да постојимо.
Није имао времена да се преда молитвама онако како је жудео. Био је захвалан Богу што га је научио непрестаној Исусовој молитви, али је хтео и да созерцава таворску светлост коју је Христос открио само тројици најспособнијих међу апостолима. Све је мање имао времена да се таквој молитви предаје. Једнога дана замоли једног од Рафајлових синова:
– Одведи ме у ту пећину о којој ми је Рафајло говорио…
Била је у густим шумама и врлетима, а у близини Студенице, предивна за молитву, пећина. И ту је понекад долазио и дуго се молио и дању и ноћу сам. И тада су га више силе штитиле и од звери и од непријатних збивања у држави и у Студеници. Ни самртници га нису звали на исповест. Одморнији но икад, срећнији но икад, пунији љубави но икад, настављао је рад.
Једном, дан беше прелеп а испаде и нарочит. Друмовима су ишли пешаци, коњаници, кола. У близини манастира, на јужном путу, између неколико пешака, кретала су се и двојица високих грчких монаха, са торбом пунијом но што се у монаха да видети. Један је монах корачао спокојних покрета, а други уског тела а раста високог, жустрих веселих покрета и са живахним црним окицама које су управо тек сад виделе прелеп манастир Студеницу Беху то Исаија и Атанасије. Први се благонаклоно осмехнуо:
– Изненадиће се кад нас види. И он и остали Хиландарци крај њега.
– Од многих смо чули да се Сава као монах у свету мирјана сналази боље но ико игде. Слио се са свима као ја са биљкама…
– Са биљкама се спојити лакше је него са људима…
Са леве стране друма беше стара шума, а цвркути птица и разговор пешака испрва је пригушио топот неколико коња. Била је то група од пет коњаника од којих је један, у средини, био гиздаво одевен. Пешаци су се склањали и учтиво поздрављали тог господина. Пратиоци му беху војници, од којих су прва двојица крчила пут журно и доста жучно. Коњ првога главом гурну монаха Исаију и обори му торбу окачену о раме. Оба монаха стадоше и група коњаника се заустави, а пешаци по ивици пута засташе изненађени. Стефан је са нелагодношћу осмотрио оба монаха и зарио се својим погледом у Исаијине смирене и насмешене очи. Хитро скочи са коња и гледајући Исаију саже се и подиже торбу, а саже се и Исаија, па покупи оно мало просутих сасушених биљака, климну главом Стефану, обојица истовремено се исправише.
– Опрости, оче, неспретност мог човека.
Предаде му торбу, спорије узјаха, климну главом монасима, па подбоде коња, но коњ крену доста споро и сви се за коњаницима упутише ка манастиру. Коњаници уђоше у порту манастира трен два пре пешака, владар споро сјаха и предаде животињу једном од својих пратилаца, а монаси и други мирјани у порти видеше доста необичну слику. Из конака изађе Сава и видећи госте нагло пожури ка њима ширећи пресрећан руке. Стефан се том малчице претераном дочеку као и изненади, али се још више изненади кад виде како његов брат протрча поред њега и пресрећан загрли најпре старијег, па млађег монаха.
– Оче Исаија… брате Атанасије…
Владар се обрадова. Сава их једне другима представи, а Стефан, пољубивши обојицу монаха у руку, објасни:
– Сава ми је о обојици толико доброг причао.
– И нама тамо о теби…
Дотрча и Дионисије, за њим и остали монаси… У гостинској соби, када осташе сами, заподену се разговор. Сава, радостан и зачуђен, запита:
– Оче Исаија… забога, па ти си напустио усамљенички живот анахорете?
Дотле лепршава радост на лицу Исаије као да се помеша са недоумицом.
– И мене је испрва као и тебе бринуло хоће ли народ и монаси да издрже терор или ће да прихвате папство. Ти си пре мене видео, јер си увек у додиру са бројним људима, да у души Грка против Латина јача отпор и гнев. Ти си тад кренуо у Србију. Аја сам схватио да је хеленски народ победио страх и да нас монаха у Хелади има пуно… и да си ти у Србији без монаха… Још су неки монаси анахорете кренули из Ромеје у Србију, немају мира у Хелади где бесне Латини. А ја некако осећам да ће Србији бити најтеже… и да ти у њој започињеш велике духовне битке. Хајде, рекох, већ само присуство пријатеља ће ти помоћи.
То је Исаија говорио тихо, Сава се обрадова:
– То ће много да ми значи… Али још више користи имаћу ако будеш са нама подизао младе Србе монахе. А највише ако се стално за нас молиш…
– Ја се већ дуго за вас највише молим. И за све нас. Многи и не слуте каква искушења прете православљу и колико дуго ће трајати. Папство је прво. Ислам ће бити друго. Атеизам треће… Вера и истина биће мали као пламен у кандилу према тами унаоколо. Ви сада такво кандило палите у Србији… Ја то не сазнајем из неког натприродног предосећања; мени је то јасно и кад стварност погледам умом.
– Како, како то ти мислиш, оче? упита узнемирени Стефан.
– Говорим о вековима који долазе… а сад почињу, господине.
– Свето писмо каже: не ратуј, него се помири са непријатељем када је он много јачи од тебе… Зашто се не бисмо помирили са папом? – запита Стефан.
Сва тројица монаха погледали су га са благом осудом у очима.
– Зато што је он духовно много слабији од нас, иако нас заробљава. Ион не може, једноставно, не може да победи. Та битка трајаће вековима, а победници ће бити само они народи који у себи носе истину, православље стрпиво му одговори Исаија. Али, владар немоћно тргну раменима:
– Ја се, оци, бринем како ћемо да преживимо ову годину, како следећи крсташки рат, Германе из Европе и дивљаке из Азије… чије хорде већ чујем.. А ви ми говорите о верским ратовима који ће трајати вековима…
Исаија је с топлином и стрпивошћу посматрао Стефана. Рече:
– Данас је прошлост, а од тебе зависи оно сутра…
Атанасије хтеде да прекрати тај део разговора и загрли Саву једном руком:
– А ја сам ти донео ново биље за чајеве да излечимо твој стомак…Сава му захвали тиме што га потапша по руци, ослободи је се, па рече:
– И ја стално мислим на оне хиљаде и милионе Срба који тек долазе на свет. Којим ће путем они да иду? Западним, папским, ка земљи? Симеоновим, ка небу, на Исток? Замислите, милиони долазе на свет и осврћу се,нигде јасне стазе, нигде упутства од предака… а слуте опасност одасвуд… Ја стално на то мислим како ће они, наши потомци, распознати који пут води Богу, небу… Према тим милионима није важно, Стефане, шта ће бити овом поколењу, али коме народу папа данас стави узицу око врата, тај ће народ другачије ходати, ићи ће онамо куда папска јерес хоће… И зато је свако однас, данас, а ти Стефане више од свих одговоран.
Сад Стефан устаде, скоро скочи. Откопча појас о коме је висио мач, и баци га на сточић који се у углу собе, одмах иза њега, налазио покривен чипкастим везом. Нагло се окрете свом брату:
– Саво, опет и то пред твојом браћом и оцима кажем ти: ја не видим јерес у римокатолицизму онакву каквом је ви видите. Ако мој народ буде угрожен, а ја могу да га спасем једино ако се сагнем пред папом, ја ћу то да учиним. Али, драги оци, оче Исаија, сви племићи су уз Саву, па и ако ми Сава не стаје на пут, они ће да се испрече ако кренем ка Риму. Мноме је најпре владао Немања, па је хтела моја жена Евдокија, па би хтело и племство, па би и монаси. Од дана смрти мог оца, ја сам се борио противу својих, својих, схватате ли ме. И Вукан ме је напао!
Био је блед и руке су му се тресле, хтеде да са сточића узме опасач са мачем, хтеде то из чисте нервозе, но махну руком. А Сава му шапну:
– Стефане, смири се!
Иако је то рекао сасвим тихим гласом, то умири Стефана намах. Немоћан, потамнелим очима је гледао Саву, па се опет спусти на столицу.
– Смири се. Ти си и као владар и као човек нормалан. А цела твоја ситуација је тешка, није добра. У свету је све поремећено грехом. Вера у Бога је једини прави пут. Ко јако верује у Бога, Бог му удели очинске разговоре, споразуме. Кад би ти имао силну веру у Бога, брда би померао, ти би био јачи од свих папа и од свих других напасника. Бог би теби многу молбу испунио.Нас двојица се ипак нисмо сасвим лепо споразумели. Ево шта предлажем.Кад год наиђе нека велика опасност, од које би те по твом суду само папина сила заштитила клекнимо заједно, молимо Бога да ту опасност савладамо и савладаћемо је сами, својим снагама, не тражећи помоћ и круну од папе. Ако ту опасност молитвама не отклонимо, онда… онда иди папи и тражи његову круну… Али, дотле немој, Бога ћеш наљутити! Он нам је дао светога Симеона, немој ти, први наследник, да скренеш са пута нашег родитеља, молим те!
Стефан је задрхтао, устао са столице и окренуо се сточићу. Узе опасач. Окрете се брату и рече:
– За сада од Рима одустајем. Али ипак, о свему ја одлучујем…И окрете се ка вратима, успут климну главом гостима и изађе.Исаија није имао осмех у очима.
– Саво, твој брат је добар, али крхак. Доказује се да је јак, а и сам у то не верује. Ваљда ће племићи бити сложни и јаки и уз тебе. Треба много да се молимо. Сви морамо много да се молимо за вас, и за нас…
Извана се чу Рафајлов глас; питао је где је Сава са гостима.
Сава осети задовољство. Племство и народ биће сагласни са њим. Ипак се ту, сред Србије, међу својима, гледајући тврдог Стефана, осети усамљено. Али, сети се Бога, није био сам. Не!
И одједном осети присуство свога оца. То осећање није само Саву узбудило… И Исаија и Атанасије се тргоше и погледаше… И они су осетили присуство нечега…
Исаија шапатом изговори:
– Ми нисмо сами… Сва Церква, сви духови су са нама… са сваким… од нас… Ми смо вечни сабор…
Гласови и бука из порте допреше и до те собе. Сава рече:
– Па, оци, овде живот бурно тече. Прикључите се како ви желите.Данас пристиже група мојих младих ученика… Или хоћете самоћу. По Србији има и доста пећина и кутака за самовање.
По изразу лица Сава схвати да оба монаха желе борбу, мисионарење.
– Много бих радије некуд побегао и слатко тиховао, али ти сада сам водиш битку која не може да се одлаже, а бескрајно је важна за све.
Изиђоше. Порта је била препуна верника, болесника, путника. Мирис густих шума се мешао са мирисом прашине и зноја животиња. Бели храм од сиге још није био завршен, али је владао пејзажом. Појави се и Стефан, расположенији но пре.
– Коњ ми је успут малко храмао, морао сам да га видим покуша онда оправда што је нагло изашао.
Атанасије преузе болницу, али су он и Исаија често пратили Саву или Андреја при обилажењу Рашке, па су по бројним селима, градовима и насељима дубоко заорали и сејали њиву вере и на први поглед неприметно мењали духовни живот себара, властеле, ратника. После две-три године у Стефановој држави сви су људи били крштени, а сељани су зидали храмове од дрвета, или истакнуте крстове тако да су се та света места откривала и видела ма куд човек кретао и гледао…
Чланови владе и војни заповедници, долазили су да заседају у Студеницу. Рад им је после литургије био успешнији, а срце лако и ведро сем Стефаново.
Једном је седница тих највиших људи Србије започела у смеху и весељу. За дугим столом седели су сви највиши властелини и војводе, министри, и Сава, а за другим као гости оци Исаија, Атанасије, Андреј, Дионисије и још неколико угледних монаха и мирјана.
Стефан је последњи дошао, мрк и расејан сео и одсекао:
– Утврдимо о чему ћемо данас… Смех ваш чује се и ван манастира.Сви се изненадише. Сава устаде:
– Најпре се помолимо.
Шум столица, сви устадоше, властелин Богомир очита Оче наш. Седоше. Одједном Рафајло поче:
– Стефане, предлажем да најпре говоримо о теби. Од како је Сава дошао, све нам је кренуло на боље: њиве рађају, сунца и кише имамо колико год нам треба, непријатељи нас не нападају, болести има врло мало,народ по кућама пева, деца ђикају свуда… само си ти смркнут и мртав. Шта ти недостаје? Твој папа? Говори, нама твоја напетост, мрзовоља смета, хајде, де, шта то теби и нама недостаје, човече! Рафајло је викао код последњих речи. Велики жупан је не верујући гледао њега, па све остале. Сава је поцрвенео, гледао је у зид крај прозора.
Стефан се обема ухвати за опасач. Усне су му подрхтавале.
– Браћо, господо, зар ви заиста верујете да ја треба да се смејем и небринем и не очајавам? Господо, ви не видите да се ми тек приближавамо вулкану који никада нећемо моћи сами да савладамо…
– Него нам треба папина заштита брзо промрмља Небојша.
– Ја још не говорим о излазу из опасности, него о улазу у њу. Ви видите како из рушевина Византије ниче Никејска царевина у малој Азији, и Епирска у Албанији, а ја видим између тих сломљених делова Византије Латинску царевину која расте и која се већ удружује са исламом и то се занавек удружује против православља. Европа је сва уз папу, а ми смо само мало острво у мору непријатеља. Ви желите да се ја смејем. Ја, господо, дрхтим не од страха и од немоћи. Ко је уз нас? Кажете Бог, а не знате да ли смо ми довољно добри да нам Он стално буде заштита!
У том тренутку је и Стефан застао са говором, а сви су напето чекали да настави…
– Папине војске кољу по Француској, а у Европи се јављају нови освајачки покрети. Ево, ево да вам прочитам писмо Рафајловог сина Јована које је послао Сави, а и мени, у ствари, свима нама. Стефан махну руком, а писар који је за столом седео, отвори свитак необично лепог папира исписаног ситним лепим словима, црним тушем. Тихим баритоном тај мирјанин ситна раста поче да чита:
„Мили мој брате, оче и пријатељу, Саво.
Латини и Германи освајају свет, а ја њих ово кажем у шали, а да бих објаснио да су мени, као врло богатом трговцу, отворена сва врата и у најмоћнијим дворовима и у Венецији и другде. Тако сазнајем доста ствари које би требало и ти са господарем Стефаном да знаш. Папа Инокентије је кренуо са крсташима по југу Франиуске и уништава градове и села скоро као што је уништио Византију. Владари многих европских држава му се предају и у смислу правном: поклањају своје државе у својину папи, а папа им даје нека нижа, феудална права као да су они закупци, а папа власник. Да ли сам добро објаснио тај зависан положај, не знам. Али, у још зависнији положај према папи улазе сви људи запада и то широм свих сталежа. Племство и ратници, земљорадници и трговци, занатлије и сви људи, сви су застрашени једним новим ужасом, папском инквизицијом. Иако је римско право, кажу, највећи домет и плод прехришћанске римске цивилизације, јер је то право веома успело дело људи којима је Бог дао да разумно сами уређују своје односе, папа је то право згазио на следећи начин. Увео је начело инквизиције, по којем суд има право и да тужи и да суди коме и како хоће, а окривљени нема права каква је имао у старом Риму, да се брани. Инквизицџја је махнита, затвори су пуни, ломаче букте, а ускоро ће све више невиних људи и жена да буду убијани, а сва ће њихова богатства да прелазе у руке папине церкве
Писар за тренутак преста да чита. Беше то човек са оштром црном брадицом и крупним очима којим је са страхопоштовањем погледавао властелине и господара Стефана. Владар је деловао робусно и намрштено, али је његово срце било тако пуно несигурности. Писар настави:
„У целој Европи расте страх од папских фратара. Иако је већи број фратара, као и свуда, добар, онај мањи број инквизитора изазива у свима страх. У инквизицији се не суди по начелу: две равноправне а супротне стране, једна је тужилац а друга туженик, обе излажу, а суд одлучује; тамо сад суд сам има све функције, а одлучује највише на основу признања која суд изнуђује мучењима. Жалбе фактички не помажу. Европа постаје ломача.
Појављује се још нешто наизглед неочекивано и чудно. Пошто су римокатоличке хорде опљачкале Цариград, Европејци су полако и све више сазнавали колико је четврти крсташки рат био ружан, па се против њега уздигао морални бунт најчеднијих, деце… Нећете ми веровати, јавља се у свим државама огроман покрет деце који у религиозном заносу хоће да крену да она ослободе Јерусалим од мухамеданаца и тиме да смање грехе својих родитеља, који су пљачкали Византију и скрнавили највише хришћанске светиње. Тај покрет деце, тај луди занос, расте, па се родитељи више боје него смеше том лудилу, а ја у њему видим један вид општег немира у римокатоличком свету, немира савести, која ће клонути пред новим бурама. Ја вам све ово пишем да бисте знали да ће део те буре и преко вас у таласима да прелази. Буре са запада где више ни деца неће моћи да дижу бунт против недела својих оцева.
Овде највиши моћници сматрају да је православље побеђено и нико и не слути да га тамо у Србији вредни монаси још дубље саде. Нарочито у то да смо ми њихови уверавају покушаји твоји, господине Стефане, да од папе добијеш круну. Бес римокатолика је сад окренут само против богумила. Саво брате, ти, сеј, сеј православље, оно ми је све лепше што дуже живим на Западу. Кад ови на Западу овде схвате да је православна лоза почела свуда у Србији да буја јаче но пре, код вас ће ка небу расти најлепше грожђе и тећи пуно слатког и здравог вина. Инокентије ће добити оцат иако ће на идућем концилу његове церкве, коју сматра више својом но Божијом, прогласити папу, то јест, себе, за јединог господара на свету, а у заносу ће га као намесника самога Бога славити стотине хиљада послушних верника, лаковерника и фратара који као прву врлину сматрају слепу послушност.
 
Стефан даде писару знак руком, и овај прекину читање.
Небојша прекиде туробно ћутање.
– Ти се све више спремаш да опет затражиш круну из Рима?
Прозори дворане окренути ка западу били су црвени од сунчевог заласка.
– Не, ја вас припремам, ако видим да немам куд, а опасност се надвије… Ма слушај ти, Небојша! Ја више него ти волим то православље, ја се ноћу преврћем. Ја не штитим круном моју главу него вашу. А како ћу да штитим све главе у Србији, одлучићу ја. Или ви, али пре тога изволите моју главу. Мене је Бог одабрао да за све вас одговарам. Мене. А вас да ме слушате. Али ја сам вам обећао да нећу ка Западу ни корак да пружим догод видим да нас Бог чува. До сад је чувао и Инокентија. Сада још одмеравам, а ако затреба, поклонићу се Риму, слободан, а не побеђен. Исаија, после тог тешког састанка, приђе Сави.
– Ви сте диван, диван свет, ви Срби.
– Па Стефан ће сигурно отићи папи! – рече Сава горко. Ја не желим да му се противим, ја морам да чувам његов ауторитет, да га властела не би срушила. Он мора сам у себи да устане против папске јереси, тако да више никада не зажели да се папи као заштитнику потчини…
– Како је то дивна, дивна битка. Биће то духовна победа наше вере у овом веку пораза рече Исаија. Да ли би је ико као ти тако добро водио?
У дворани су остали сами. Напољу је вече падало. Исаија је стајао са шакама прекрштеним на грудима. Био је миран као стуб, али његово лице је обасјавала огромна унутарња радост. Таква радост одједном букну и у Сави, и он је стајао мирно као свећа. Сетио се недавног сусрета:
– Пре неки дан сам, као и обично, обишао градилиште манастира Жиче, када је наишао Стефан. Врло ми захваљује што водим ту градњу и мајсторе. Тада ми рече:
„Изабрали смо најлепше место за манастир, овде је центар Балкана, а Балкан је срце света. И нека свуда дижемо наше церкве велике или мале, јер када и најмању церкву осветиш, осветио си и тле под њом, и оно буде свето. Непријатељи ће и даље да руше наше храмове, али тла ће остати све светија, па ће и та тла да напајају наше потомке благотворним духом и сва ће Србија бити света скоро као Јерусалим.“ Ето, то ми је говорио Стефан, а сав у заносу. Онда ми је рекао: „Волео бих да цела планета постане православна… а њу сву заробише јереси… Ево, папска јерес ће можда и мене, Немањиног сина, да зароби. И сву малу Србију. Нека нас Бог испуни снагом, неком посебном снагом. Ја ту снагу немам Србији да дам. Ја јој дајем само моје немоћи.“ Тако ми се намах Стефан отвори. Видиш, он је у души сасвим православан, али је уздрман страхом. Страшни су ланци страх и брига.
И испуњени молитвама, србски монаси у Студеници раширише свој рад. Сава је посећивао села и градове, засеоке и насеља, усамљене колибе и сточарске насеобине, дворце племића и војничке логоре, манастире и храмове и капеле. Обилазио је и римокатоличке манастире и са многим фратрима успоставио достојанствене пријатне односе, али је, теолошки гледано, био према њима непомирив, православне догмате је истицао као највишу духовну вредност дату људима, а сваку повреду светих одлука Васеленских сабора сматрао је неопростивим грехом. Свети Сава је нарочито младим монасима говорио:
– Ако бисмо и градове од злата зидали, мања бисмо добра чинили од овог што народу пружамо потпуну истину и догме православља. Не смемо да допустимо да иједна неистинита реч уђе у нас или у народ. За нас је вера оно на чему стојимо. Верујемо Светом писму и Предању, истинама до којих су дошли наши свети оци, а ако померите једну реч, лопови ће ући у душу верника. Кроз мале рупе непријатељи уђу у тврђаве и освајају их. Православљу, јединој небеској тврђави коју су изградили и доградили апостоли и светитељи, чувајте сваку реч, и штитите без промена. Хиљаде су светитеља те истине видели, проверили, и у тврђаву, уградили и молили се да их јереси не помере. А најјача јерес, папска, управо такве рупе буши на делу тврђаве који је дат и њима на чување. Јер нема других истина сем оне која нам је већ дата, прихватите је и проносите и кроз потомке, али увек са једном посебном молитвом: да светиње вере коју имате не реметите новотаријама. Нових истина нема, само је једна ту, ова која је у Светом писму, у предању, у догмама. Та вера уноси у нас, сеје, шири друге небеске вредности као што су љубав и нада, праведност, чедност, доброту, поштење, молитву и смерност, кајање и опраштање, мудрост и сталоженост, најдрагоценије друге врлине, као што су истинољубивост, сажалење, вредноћа, и безброј других вредности, од којих бих опет истакао праведност и истину испред многих. О, Боже, колико духовног блага уноси православно хришћанство у људске душе! Господе, не знам које је благо од којег вредније. говорио је то свети Сава и покушавао да при том не заплаче, али саме су сузе влажиле његове плаве очи пуне доброте и озарености.
Једнога дана допре вест да се у топличком крају река побунила, преплавила је села, а у исто време неколико људи је у истом крају тешко оболело и умрло изгледа од колере. Сава је са Атанасијем и осталим монасима кренуо одмах на то подручје, а у манастиру осташе стари који су се ту затекли, Рафајло и Небојша, и Исаија. И они, брижни, заподенуше разговоp.
– Оче Исаија, хоћемо ли моћи све ове невоље и ратове да издржимо?
– Хоћете, мада се ја чудим откуда Сави снага да издржи оволике напоре. Живим у монашком свету Истока, а он је најбољи монах којег сам на Истоку видео… и највреднији монах који постоји и на Западу. Он је са снагом ко зна колико нас… Недавно сам по неким селима слушао његове проповеди,усађивао је хришћанске врлине у људе, несвестан колико је и сам те исте врлине унео и потпуно их развио у себи… Погледајте како живи! Дан и ноћ дела, саосећајан, чојствен и трпељив, издашан и ведар, уман и чедан, пожртвован, осетљив и храбар… Та несхватива брига… то је љубав према ближњима и брига за њих. Откуд толико бриге за све? Како је могуће да једна душа толико носи… Знам, небо му их је дало. Бог. Да ли сте приметили како он воли своје монахе, свакога посебно? Соколи их као отац децу, као мајка децу, видео сам га како мотри да ли довољно једу, а сам је оболео од постова.А јесте ли видели са колико снаге дела? Па он све слушаоце храни том снагом; то је духовна снага, а она нарочито долази из осећања да ту истину мора да унесе у људе, да би их спасио… Сава је светитељ монах, не брините се за Србе кад вам је Бог дао таквога духовног оца који дела више од безброја других… Исаија тихо и спокојно то изговори, и умири старце.
Једнога дана када су све службе у церкви биле завршене, а монаси кренули на своје послове, у порту улете на коњу Стефан, са својим пратиоцима. У том тренутку су у порти били монаси, међу којима и Исаија.
– Нешто се догодило? упита великог жупана, који је смркнут, стиснутих усана климнуо главом. Сава је у храму. и обојица кренуше. Исаија мало тише додаде: Тебе море неке бриге, а њега слутње. А ја се варам да сам вам сад потребан?
– Јеси, молим те… рекао је Стефан журно и растројено, док су ушли у храм. Исаија се прекрсти и заста, па левом руком ухвати Стефана за раме и споро, не грубо, заустави га и повуче натраг.
– Прекрсти се! Зар си толико растресен?
Стефан се окрете монаху, осмехну се некако искрививши усне, прекрсти се и крену напред.
Испред отворених царских двери стајао је Сава још у одежди, дигнутих руку се молио, као да је вапио. Спустио је руке и осетио да му се неко приближава. Окрену се, споро. Два брата су се погледала у очи.
– Шта се десило? питао је Сава.
Стефан одједном као да клону. Са страхом је гледао Саву, па оца Исаију, па опет Саву… узрујан рече:
– Десило се оно најгоре. Латински цар Хенрик и бугарски Борило са огромним војскама крећу против мене и Србије… За неки дан већ ће бити ту. Хоће да ме казне што сам помагао Стреза…
Сава брижно погледа Исаију, а Стефан настави:
– Стрез је бугарски властелин, рођак претходног бугарског цара Калојана. Када је Калојан погинуо, Стрез је од новога цара Борила пребегао мени. Пружио сам му сву заштиту. Веровао сам да је добар и поштен, бољи од садашњег цара Борила који нас Србе не воли. Али, преварио сам се. Ни Стрез није био вредан мог пријатељства. Дао сам му област Просек, а он сад отима и суседна, наша и грчка имања! Због таквог злочинца мене сад нападају латинско и бугарско царство. А свако од та два царства је, Саво,довољно јако да мени нико више не може помоћи. Нико сем…
– Папе? упита Исаија да би му помогао, јер Стефан беше занемео.
– Папе. Јест. Његова реч би ме спасла. Само реч…
У храм уђоше неки монаси. Браћа пак нису ни приметила да је ушао и Рафајло и да им је пришао и стао тако близу да је чуо скоро све. У галопу се у порту сјури група јахача. Беху то Небојша Анђелић и његова два суседа, властелини, са пратиоцима. Монаси који се ту нађоше упутише властелине у храм. И они приђоше ближе браћи испред олтара и скоро сви монаси Студенице се у храму скупише. Слушали су разговор браће врло напет иако је на експлозивне речи свога брата Сава одговарао смирено. Брига и очајање Стефаново многе захвати.
Сава се окрете свима у храму и рече:
– Сви сте сазнали да је наш велики жупан Стефан био обећао да неће окренути свој брод ка Риму све док види да Бог испуњује наше молитве иштити нас… А ево прилике, ево искушења… Две војске, Латина и Бугара, крећу против нас. Пред Богом и вама молим Стефана да слободно прихвати бој,јер друге нам нема. А сви ми ћемо да молимо Бога да нас спасе, јер су силе које иду на нас страшне. Али нема сила јачих од Божијих, коме се молимо…
Стефан иступи корак ка монасима у храму и стави шаку на груди:
– Ако нас Бог у тој битки заиста спасе, ја ћу вам…
Није био способан да заврши реченицу, удахну ваздух испрекидано, па промени глас и став, спусти руку са груди, лице му постаде енергично:
– Нека се све што је за рат способно сакупи у Расу… Сава се осмехну и рече:
– Најпре да одмах почнемо са заједничком молитвом.
Исаија је запазио како се Стефаново лице опет промени, владар је, збуњен, осећао да Србе у ову војну не води он.
Сава започе молебан топлом молитвом и сви у храму бурно и снажно запеваше, осим Стефана који је стојао испред олтара. Плакао је без гласа и није брисао сузе.
– Као да присуствујем некој драми из митологије помисли Исаија. Хелени су певачи трагедије хероја, а Срби ће је остваривати помисли пре него се и сам прикључи молебни.
Повремено је усмеравао поглед ка Сави, који је хрлећи душом са својим молитвама узлетао небу, крстећи се веома широким и спокојним покретом руке. У исто време је осетио да све у храму постаје сједињено и некако још свечаније, обухватније. Колико је дивно када све људе у храму заједно обухвати молитва и понесе.
„У почетку сваког обреда треба Бога молити да нас уједини у молитви!“ помисли Исаија. Увече он рече монаху Андреју:
– И ван храма нешто се мења, сви постајемо… јединственији. Сваки је Србин, веома индивидуалан, а сви постајете јединствени у опасности…
Србија се духовно и ратнички сабирала, орна за борбу. Велика је србска војска прекрила Рас и околне пољане и ливаде. Исаија је видео да су Срби орни за борбу као никада до тада. Само је један био пун зебње, велики жупан. Пред покрет Сава и многи монаси одслужише молебан, а Исаија се наже Стефану.
– Буди ведар, победићеш и вратићеш се…
– Са колико људи мање? – јекну пргаво Стефан.
Једак скочи на коња и одјаха на чело војске опкољен заставама и уз звуке труба и страшних бубњева крену. Не чу кад му Исаија рече:
– Победниче, вратићеш све људе,.. и све коње и сваку стрелу! Сава и скоро сви монаси и неборци остадоше, али су Андреј, Исаија и још неки кренули за ратницима и непрекидно узносили молитве.
На место битке стигли су по подне. Беше то повелика висораван ишарана ретким дрвећем и бројним жбуњем, са потоком иза којег су обе непријатељске војске, пристигле нешто раније, већ заузеле не мудро изабрана места. Около беше доста шуме, али и јаруга и висова и амбиса, а такав је терен заокруживао ту висораван на којој се и Стефан зауставио. Иза Стефанових леђа падало је сунце, али се на тој страни неба појавише кишни тамни необично брзи облаци који угасише одблеске сунца које је тонуло о западне црне борове шуме.
Не много удаљене једна од друге, две војске су се гледале, и грдиле, Стефан стиснутих усана одвоји се од својих и скоро сам приђе ближе противнику. Срби су хитро разапињали шаторе. Ни он ни његове војсковође нису схватили каква је луда мисао натерала Бугаре и Латине да ово место изаберу за окршај. Стефану, тамна и густа шума није дала ни да сагледа докле допиру шатори непријатељских војски. Но жамор и песме ратника, довикавања и псовке, па рзање нешто узнемирених коња говорило му је да по броју непријатељи надалеко надвисују србску војску.
Тамило је све брже и Стефан не издржа, него реши да се још више у мраку приближи противничком табору. Покретом нареди онима иза себе да га не прате, па се отисну између жбуња и ретког дрвећа напред. Никада касније није себи могао да објасни како се усудио то да учини. И већ после педесетак метара у мраку зачу прве групе Бугара, а лево и групе Латина. Тада је небо, већ набијено облацима, сурово заблеснула прво муња и то све људе утиша. Само се чу вапај једног Бугарина:
– Хеј, ово није на добро! Идемо против Срба, а њихови свеци чуда праве…
– Сава прави чуда, а његов отац Симеон је умро… Удаљена грмљавина наговести наставак свађе облака.
– Ти си умро и ја сам и сви смо ми умрли пре него свети Симеон! Ако се он са неба појави, нећемо се сакупити код куће.
Чу се рзање већег броја усплахирених коња и звук сабаља извучених из корица без разлога, и гласови многих ратника. Опет снажна муња осветли тамне и развитлане облаке. Насред неба неки се раздвојише и направише над свима празан круг, али усред тог круга који се ширио, други облаци гоњени небеским олујинама дојурише и, осветљени муњама, сакупише се у страшан облик човека који се надвио над бојиште.
У исто време многи из противничког табора викнуше:
– Свети Симеон! Дух Немањин! Он на нас напада… Господе, Боже, спаси нас! ‘
Те вапаје и вриске људи прекрили су и пригушили грмљавина и пуцњи громова које је небо блескајући муњама просуло на помахнитале и преплашене ратнике. Ехо тих страхота распростре се низ цео простор, а неколико огромних дрвета су као буктиње запаљене громовима гореле и чиниле сав призор још видивијим и страшнијим. Латини и Бугари, полудели од страха, нагло устадоше у бег, урлајући и газећи, и падајући, и рањавајући једни друге, и кукајући, док их је грмљавина са громовима долуђивала. На њих су, побеснели од страха, коњи налетали и газили их, махнити…
Иза Стефанових леђа стојала је без покрета војска његових ратника. Запањени, чак застрашени, али непокретни док их је киша засула, гледали су у грохоту грмљавине и громова најневероватнију слику у животу, а она је била потресна. Нико у војсци се није окренуо ни видео како на врху брдашца под кишом и озаравани муњама, стоје Исаија и неколико других монаха и моле се Богу.
Киша поче још јаче да пљушти, али брзо и преста… Србски ратници загазише на противниково тле, да виде рањене и провере невероватну стварност.
У зору су сакупили сав плен и водећи многе унезверене заробљенике и певајући церквене песме кренули ка Расу, где их је свети Сава уз молитве сачекао. А потом су клекли сви, и заробљеници. Свети Сава са јерејима под ведрим осмешеним небом започе службу. Исаија је често испадао из опште молитвености, гушило га је осећање радости и неотклонива мисао да је Србији ово знак да ће што се и убудуће са њом буде дешавало бити слично овом чуду. „Србски народ подвиг не измишља него остварује. Боже мој, каквој стварности си ме предао!“
Победа над војскама две царевине није смањила напетост у Србији. Осећало се да недаће не попуштају и да непријатељи неће оставити на миру Стефана који је, после смрти свога оца, наставио да осваја доста нових области насељених Србима.
Једнога дана дојаха Небојша Анђелић у Студеницу и не потражи Саву но Рафајла, који је близу манастира са неколико сељака усађивао саднице воћа.
– Нешто сам непријатно сазнао… рече му и знојав скиде капу са главе на којој се седа коса, танка по природи, под сунцем пресијавала као танана свила. Лице тог војводе беше замишљено и мрко. Ухватио је Рафајла испод руке и кренуо ка обали речице.
– Бугарски цар Борил и латински Хенрих не могу да се од стида поврате што смо тако лако разбили бугарску и латинску војску… па су склопили мир са Стрезом, који се толико осилио да ме страх хвата. Поласкан, Стрез је пристао да крене на нас.
Рафајло, са врло достојанственим и смиреним изразом лица рече:
– А и ја сазнајем неке лоше вести… Имаћемо свега сем мира!
Птице су около кликтале и певале, неко девојче је на удаљеној њиви викало на стоку, ветрић је повремено улазио у грање и са лишћем се поигравао. Рафајло хтеде да настави, одједном се из шуме са јужне стране зачу звук трубе, са којом је Стефан најављивао само оне хитне и званичне доласке. Сва се природа спокојно купала у сунцу.
Два племића се погледаше. Рафајло, сетан, заклима главом:
– Да ли и он неке зле вести Сави доноси? Наше невоље само Бог може да уклони. А Сава какву то снагу има? Већ је сва села у Рашкој привео у православље говорио је стари Рафајло, тешко дишући јер су ка манастиру журили благом узбрдицом, коју је прекрила густа трава са пољским мирисним цветовима.
– И стално се моли, литургише, проповеда… Народ се окупља око њега баш као овце око пастира… Верује му, воли га… и иде за њим као што језа Немањом ишао. Овце се више не боје вукова, пастир овце бескрајно воли. Мој Рафајло, нешто се велико са нама дешава, а тога нико од нас није довољно свестан. Па ни Стефан, образовани Стефан заврши Небојша.Ми смо већ нов, други, учвршћен народ… од када је Сава ту…
Наставили су ка манастирским вратима кад видеше како из порте изађе Сава са неколико монаха, а из шуме излете на коњу Стефан окружен са неколико ратника. Јахали су у галопу. Труба првог јахача се сијала на сунцу. Било је нешто злокобно у укоченим фигурама тих ратника. Сава сачека госте, изљуби се и сејући спокојство топло, радосно предложи:
– А што не бисмо нас четворица овде, на ливади, поред манастира разговарали?
Када су се остали склонили, главари и Сава се не макоше да некуд оду и седну, и Стефан узрујано објави:
– Стрез нас напада. Са страшном војском. Добија помоћ Бугара и Латина. И Михајло, епирски владар, намерава да се на нас са својом војском сручи низ албанске планине… Сада нам, Саво, неће помоћи нико… сем Бога на небу… и папе на земљи. Да сам му као и остали пришао и пред њим савио главу и примио круну…
Рекао је то тужно, без кивности и беспомоћно гледао брата; двојица стараца крај њих су слушали непокретни.
Један се бумбар редак и крупан размахнуо зујавим крилима и кретао око њих, па одлете.
Небојша не издржа настало ћутање:
– Хајдемо у храм. Овакав разговор се лакше тамо води.
Сава се осмехну, сложио се са тим и сви споро кренуше не проговоривши ни речи.
Ушавши, прекрстише се и седоше са десне стране у броду храма.
– Ја немам довољно војске за рат ни против једног од те двојице напасника прасну Стефан. Немам ни за рат само са Стрезом!
Сава мирно, али са тугом рече:
– Па и не треба ти. Ово су искушења да видиш да теби никаква друга помоћ и не треба ако верујеш у Бога и милиш му се. Ето, против страшног Стреза идем само ја са два пратиоца… а противу Михајла нека нико и не иде. Молићемо се да нам Бог помогне да би ти, Стефане, видео да ти папа као покровитељ није потребан…
Рафајлу задрхташе усне:
– Ја те, синко, Стрезу не пуштам…
– Саво, Стрез је безбожник, не дам ти ја да одеш рече Стефан
– Нека иде Сава сад – Небојша рече, а лице му је од поноса и среће сијало… и двоумице нестаде. Храм је био тих. Али су људи у њему били још увек напети. Стефан збуњено запита:
– Ако ти Стреза и умириш, ко да обузда страшног Михајла? Брате! Нико му није ништа одговорио. Беше то најбољи одговор.
Али и пре но је кренуо, заблиста у народу брига за Саву и поста потресно видива.
Са два монаха, кренуо је на пут, а испратили су га сав двор, сав народ Раса и ратници. Стајали су на месту где их је напустио и ћутке гледали како он са пратиоцима нестаје путем. Без наде су се разишли, а народ је тог дана према својим главарима показивао мрзовољу и смањено поштовање. Стефан је сам у двору правио план: један за случај ако Сава умири непријатеља; други за случај да луди Стрез ипак крене на Србију; трећи, ако само Михајло покрене војску на Србе. Четврти план, за случај ако га истовремено, нападну оба непријатеља. Стефан је видео да ниједан од тих планова није обећавао добар исход, осим ако Савина мисија успе. Ко је знао Стреза, ту могућност би сматрао најмање вероватном.
Само је тако густа шума омогућила да три човека брзо путују. Велика спарина је владала баш када је испред њих, на планини Просеку, искрсла огромна сива тврђава са које су одблескивала оружја. Када се три јахача приближише, испред самог града појави се крупан човек у скупоценом оделу, наоружан мачем и праћен четворицом ратника. То беше Стрез, мрк човек са великим, огромним брковима и густим обрвама које су се идући увис ломиле и нагло као кровови скретале надоле, над ситним косим очима. На ознојеном лицу се појави лукав израз, неки лажан осмех. Али убрзо је нестао, па је лице опет било грубо, пуно снаге, воље.
– Како ми јавише да нам три монаха прилазе,. знао сам да то твој брат тебе шаље.
Сава га осени крстом, па полако сиђе са коња. И рече:
– Боље је да свештено лице покуша да помири пријатеље, него да их пусти у бој.
Код саме капије већ су се скупиле и стојале и Стрезове војводе такође одевени у скупа одела са оружјем са скупим украсима. Стрез уведе Саву и његове пратиоце у град, па у замак који се налазио на врху литице испод које је текао бујни Вардар. Изашли су на терасу где седоше за спојеним столовима у хладу. Домаћин седе за чело стола, а Саву позва да седне са његове десне стране. Слуге су трчећи доносиле јела и пића. За то време су за софром сви ћутали. Војводе су, видело се по изразу лица и понашању страховале од Стреза, али се исто тако на њиховом лицу видело са колико су поштовања и пажње све питомије слушале Саву, а све хладније тврдог и лукавог непокретног Стреза.
– Ја сам тражио да ми Стефан неке земље да или да ми данас одговори где ћемо снаге да одмеримо. А он ми шаље тебе ради мирења. Ја на мирење не пристајем, мени треба све!
– Зар ти није довољно оно што ти је до данас дао? Кад је цар Борис после погибије цара Калојана, преузео власт а хтео и твоју главу, тебе је као брата прихватио Стефан, дао ти је део Србије, спасао те је, изазвао бес Латина и Бугара, док си ти освајао туђе крајеве, нагло се обогатио и створио војску… Зар ти ратом да захвалиш Стефану? Шта ти је лоше учинио…?
– Много шта…
– Реци бар нешто.
Стрез повуче столицу даље од стола, али, не одговори ништа. А Сава настави. Нико за столом се није помакао, ни са трпезе ишта узео. Сава је споро али веома убедиво причао и сви су га слушали пазиво, али Стрез оста као камен непокретан и ћутив. То узнемири Саву:
– Али, ти ми још ниси рекао ниједан разлог због којег хоћеш рат самојим братом…
Стрезу се уста нису од бркова видела, сем када би као тад подигао главу:
– Моји разлози су мој мач, моја нетрпељивост и његова земља! Тек те речи Саву разбукташе. Говорио је тако увериво да су све војводе гутале сваку његову реч, и не помисливши да управо тиме разрешавају проблеме и невоље. Стрезови великаши су све више мислили као и он, али се то никако није дало пред Стрезом видети.
– Ти који грабиш туђе благо и који са ове терасе бацаш затворенике у амбис и Вардар… нећеш да ме послушаш… него водиш своју војску у зао рат. Упамти, ништа од тебе ни са ове софре нећу, ја се са мојим монасима враћам у Србију, а тамо су наши коњи спремни за бој против тебе. Реци коначно прихваташ ли братску Стефанову руку?…
– Не – изрече Стрез непомириво. Сава устаде, устадоше сви.
На капији Сава се окрете Стрезу и осени га крстом лаганим покретом руке и потом благослови и све великаше. За то време слуге доведоше коње, нешто нервозне.
Узјахаше. И коњи и даље нервозни, скоро без наредбе полетеше ка равници тако да се монаси погледаше. Коњи су се смирили тек када су зашли у шуму. Сунце је силазило ка западу, у шуми је већ настајао мрак, када врло расположени Сава, спокојни Угљеша и хитри Илија решише да ту застану, припале ватрицу и до зоре се одморе.
Свети Сава се у себи стално молио, али је убрзо уморан заспао испуњен осећањем спокојства иако је било много више разлога за бриге. Ујутру су угасили жар, кренули и бодро и добро замакли кад чуше из даљине, али са стране одакле путују, узвике и галоп коња. Јахачи беху два великаша из свите Стрезове, који дојурише, скочише са коња и клекоше на тле прекривено сухим лишћем. Један, најмлађи, док му је ветрић косу лепршао, викну:
– Оче Саво… Оче Саво… Стрез је мртав… мртав је.
Сва три монаха се истовремено прекрстише. Сава споро сјаше и приђе властелинима.
Они остадоше клечећи.
– Јуче се љутит Стрез лудо напи, а ноћас легао у својој соби. Одатле се током ноћи разлегао страшан крик… Улетесмо ми најближи. Лежао је на кревету са грудима крвавим само је рекао да га је Ангео Господњи убио. И издахну… Одмах смо се сви ми, скупљени великаши, договорили да не кренемо у рат противу вас и да распустимо плаћену војску, а ти, оче Саво, иди и реци своме брату Стефану и целој Србији… да никада нико од нас више неће ни да помисли да крене против вас… против тебе и твојих…
Сава их је замолио да се дигну, изљубили су се и растали и тек онда Савини монаси се смирише да одмере чудо и Богу да захвале.
На самој граници чекао их је одред ратника, брзи гласник је полетео напред и штафетно даље саопштавао вест. Испред малог и белог градића Раса путнике је сачекало много људи, а испред свих велики жупан са највишом властелом. Грљењу, љубљењу и јакој радости као да је нешто сметало. Стефан је био непотпуно радостан, властела мало и збуњена, а када је ту на друму окружен масама испричао како је Стрез одбио мир, али га је током ноћи мачем пробо Ангео Господњи, Сава виде како су се лица свих његових пријатеља, а брата највише, збунила и необјасниво смутила.
– Па шта се догодило? – упитао је док је маса ратника и других око њих занемела.
– Саво, рекао си да је Стреза ноћас убио Анђео Господњи? А да ли знаш какву су ми вест пре два сата доставили гласници са нашег мора?
– Да није епирски владар Михајло кренуо на нас? упита Сава.
– Михајло је скупио огромну војску и без икакве објаве рата почео да осваја наше тле… а јутрос је нађен у свом шатору мртав, прободених груди мачем. Баш као и Стрез…
Настаде мук. Многи погледаше небо које је са малим белим облацима било спокојно. Сава, а потом и сви други прекрстише се.
Наши непријатељи су против нас повели три рата, а ми смо их у самом почетку, па и пре тога, једноставно победили и то само уз помоћ Бога. Зашто сматраш да ти је већи заштитник папа? – говорио је Сава Стефану, ухвативши га под руку док су пешице корачали ка двору. Из кућа и расцветаних вртова излазиле су жене, деца и старији људи да се пред светим човеком прекрсте.
Стефан ћутке и брижно настави да корача.
Крај Саве са леве стране ишао је Рафајло, побожно, пренапрегнуто, није дао себи слободу да буде сасвим срећан, али је шапнуо Сави:
– Нас воде и носе чуда… али у Стефана је страх већи.
Настало је време богаћења и мира, све се расцветало, само је Стефан скупљао у себи бриге и тај непрестани страх. Мислио је да га сакрива, али они који су га волели осећали су шта мисли… Као што су сви у Србији знали, видели и осећали колико је свети Сава увек био присутан свуда.
Сва су села у Србији, сва сеоца, да не спомињемо градове, постала православна. Два грчка епископа и свештеници, сувише су лепе дарове од државника србских добијали да би својим надлежним скретали пажњу каква све чуда чини Сава водећи Србе православљу, по храмовима које су сами градили и водили, и тајно зачели сопствену церкву без формалне самоуправе. Расла је самосталност церкве, иако нико није смео ни да се нада да ће она ускоро бити и формално призната. У избору вере Срби су се све страсније везивали за православну Церкву, духовно, а све више осећали себе и своју заједницу као церкву своју посебну. Римокатолици у великим драмама тог времена нису одмах запазили те промене ни одмерили им значај. Папа и високи клер и фратри разних редова су били заузети новим добом на Западу, јер је Инокентије сазвао Четврти латерански концил, који је 1215. прогласио васеленским и на коме ће да оствари највиши ниво папске власти до тада. Папа је проглашен господарем држава и света и свих хришћанских церкава. Тада су се стотине и стотине бискупа и великих свештеника спремали да неке јеретичне идеје и појаве у цекрви прогласе законитим. Док су хришћанске просторе гушиле ломаче паљене руком инквизитора, зар је ико могао да види како један народ усред Балкана, постаје изузетно свој, и то веома православан, веома самосталан и антипапски. И то захваљујући једном оцу и једном сину, скромним и преданим монасима јаког духа и образовања. И другом сину који је грешио, али је водио брод тамо куд је хтео отац, онако како је најмлађи брат његов проповедао. А ипак је, тај други син, стално стрепео и желео да Србију подвуче под папин скут где су послушно легле Енглеска, Француска, Шпанија, Немачка, Португалија, Арагонија, Данска, Пољска, Чешка, Угарска, Хрватска, Далмација…
– Знаш ли ти када је твој брат Стефан коначно одлучио да се ипак преда папству, првом приликом, независно од воље твоје, племства, и народа? Кад је то био сасвим заробљен страхом од Запада? – питао је Рафајло Саву када су се главари сакупили у Студеници, а Стефан још није био стигао на седницу владе. Тада када се одиграо дечији крсташки рат. Да вас подсетим, господо. Тада су дечаци из Француске и Немачке и из других земаља, гневни на оцеве што нису ослободили Јерусалим, али су разбојнички рушили хришћанске земље и трговали са светим моштима и стварима опљачканих народа, кренули да ослободе Свету земљу од неверника… Хиљаде и хиљаде дечака и девојчица је у заносу кренуло из родитељских кућа у рат… Предводила су их два детета, француски пастирчић Стефан и немачки дечак из Келна, Никола. Они и хиљаде других дечака и девојчица уморни и болесни, дотетурали су се до Италије и Марсеља, где су их намамили на бродове трговци робљем, обесни и перверзни људи… Мало се које дете спасло. То је потресло сав Запад, али и Стефана… Говорио је да је побуна деце био последњи пламен колективне савести Запада и да ће Запад од тада без гриже да чини све што његове вође и папе желе. А онда су дошле вести о томе како папина инквизиција хвата и пљачка и мучи и убија јеретике у западној Европи. Тада је Стефан закључио да без потчињавања папи не може опстати. Папе су фактички господари свих народа на западу, а ти су народи немилосрдни, и увек спремни на војевања…
Дође још неколико властелина, па за трен се о томе прекиде разговор потом се настави до Стефановог доласка. Дејан, војвода, са осмехом пуним извинења, огласи се:
– О, неправдо! Сви знамо да је Стефан храбар у боју, он је сада само у бригама. А није кукавица. Западњаци су сурови, сирови… Оно што чине у Грчкој, па овде по Босни, па у Француској, па оно што су чинили у крсташким ратовима… та се слова не бришу. Наш образовани владар, Стефан, исада се ужасава оног што је недавно Ричард Лавово Срце, енглески краљ,учинио: три хиљаде ратних заробљеника је убио само зато што му откупнина није стигла на време. Та бујица освајача би само на папин миг сатрла све куда би прошла… И ја се, као и Стефан, тога бојим. Страшније од свега десило би се нама ако би нас те силе напале.
Тад одјекнуше гласови из порте да долази велики жупан. За њим уђоше још два властелина и Јован, у обесном венецијанском оделу. Стефан је деловао тмурно, мада се, кад виде како су се Сава, Рафајло и други, великом путнику Јовану радосно изненадили, малчице осмехну, али се сручи на столицу и сачека да се са Јованом сви поздраве. Они то брзо обавише и Стефан пређе шаком преко лица:
Господо… Долази још једно неизмерно искушење… Латински цар Хенрик и мдђарски краљ Андреј крећу против нас, са огромним војскама, које сеспајају у Нишу. Да ли знате, да ли ти, Саво, знаш хоће ли небо опет да нампомогне? Ја са снагама моје земље не могу те непријатеље да савладам.
Запањени чланови његове владе су се међу собом погледали, па погледаше Стефана, те, коначно, Саву, који рече мирно, као да је пророкоBao:
– Против Борила и Хенрика повео си војску огромну и сувишну.Против Стреза послао си једино мене. Против Михаила никог. Сада јеред да ти одеш на састанак са тим владарима… сам.
– Сам са војском, или без ње? Па они са многобројним ратницима већдолазе! Не дају ми времена ни да ја моју војску скупим. Поставиће ми услове неприхвативе, а ако сам одем, главу ће моју да узму, главу моју која надвамавлада…
Свети Сава тихо али врло јасно настави:
Мој савет је да одеш сам, са много поклона и са слугама напред и данегде пре Ниша, можда код Ћуприје, сачекаш краља Андреја… и да се сањим пријатељски поразговараш. Он ће одустати од ратовања. Он ће и Хенрика натерати да одустане. Али, изиђи испред њега ти, са богатим даровима и зауставићеш га. рекао је Сава чврсто, мирно. Пророчки.
Погледи великаша су се кретали од Саве ка Стефану. Од Стефана ка Сави. Велики жупан, блед, рече:
– Да ли ти мислиш да ја могу да се ослањам увек на чуда? На Бога?
– Мораш и када ти све добро иде. Ти си владар земље где се сталночуда одигравају. Веруј ми, иди сам на непријатеље како сам ти објаснио. Ами, господо, поразмислимо какве најлепше дарове можемо краљу Андрејуда дамо… рекао је као да је гледао у будућност.
Неки су великаши гледали Саву са сумњом, неки са вером, Стефан суморно, као да му је свеједно ако се његово царство сломи, а Јован је киптео од одушевљења волео је велике храбре потезе и коцку. Одједном се његов глас над насталим жамором чу:
– Господару рече успламтело и устаде ја се враћам са далеког истока где сам за најбогатију кућу у Венецији купио најлепши драгуљ о комесе у свету драгуљара само може да прича… Ето, нека то буде мој прилогтвом подухвату за мађарског краља… док је то говорио оштрим потезима скинуо је скупу одору и нервозним прстима напипа у рукаву скривенипростор и извади кесицу, па из ње дијамант. Ни усклик присутних није сечуо, зането су гледали камен који је блистао, и неколико пари шака се кањему пружише и застадоше. Стефан се помаче и оста непокретан. Само јеСава непрекидно гледао Јованово лице. Сузе су архимандриту потекле, радосно је мислио како Запад није појео душу његовог пријатељ из детињства. Јован даде драгуљ властелину који је седео до њега, а овај га са страхом и дивљењем предаде оном до себе, четврти је био Стефан. Он дижепоглед ка дародавцу и рече:
– Брате мој, нема владара који због оваквог камена не би започео илипрекинуо рат. Хвала ти, брате, брате мој…
А онда је Витомир Попајовић узвикнуо;
А ја дајем три од мојих пет арапских коња…Неколико властелина се тргоше, а Стефан узвикну:
– Нудио сам ти благо за једнога од њих…
– Јоване шапну Сава пријатељу Нема у Европи таквих коња, Витомир је уложио у њих богатство и љубав, вреднију и од твог камена! Гоcrro~e…
Сви су се одвајали од неког свог блага. Стефан живну…
И наста бурна припрема, пажљиво су у бројна велика кола смештани драгоцени предмети, украси, тканине, скупа оружја, источњачке чипке и разнобојне свиле, грчки кондири и друге скупоцености.
Никад богатије дарове нисам видео. рекао је неко, а другег Ма штаим дали, мање је од онога што би нам Мађари опљачкали као непријатељи.
Предвече, уочи поласка, Атанасије приђе Стефану који је на клупи испод вењака чекао Саву:
– Господару… И ја ти нешто важно доносим… Пре две године солунскиепископ ме је молио да му дам мелем против појаве белих флека на кожиРекох му да не знам такав ефикасан мелем, али да ћу све да учиним да такавлек пронађем или сам створим. Нешто ми је говорило да ћу успети. Тек тадами епископ рече да тај лек тражи за неког владара, али не рече за ког.
– Па зашто ми то, оче Атанасије, причаш? Да ли имаш лек за случајако ми краљ Андреј прекосутра главу одсече?
– Саслушај ме, господару. Ја сам сазнао како се тај мелем прави.
– Па пошаљи га том епископу…
– Хоћу, али сам малочас чуо да мађарски краљ и зими и лети носикафтан до грла закопчан… као да све сем лица скрива…
– Хеј, хеј… шта ми ти то говориш!
– Ја сам недавно сазнао за рецепт и направио сам такав мелем, са травама са Ртња, понеси га. Ако приметиш да Андреј сакрива више но обичноод твог погледа тело, понуди му ово, обрадоваћеш га више но икаквим другим благом.
Сутрадан, Стефан је Јованов драги камен ставио у десни џеп свог плашта, а мелем у леви. ОдЈедном се осетио сигурним.
Беше девети април, подне. Рано разлистане шуме су мирисале. Стефан крену са достојном пратњом и слугама који су возили многа кола, пуна дарова и водили коње замамно лепе. Стигли су предвече и улогорили се на мирисној ливади поред царског друма.
Прорачун беше добар. Сутрадан тек пред подне дојави први гласник на коњу да се огромна војска приближава. У разлистаној шуми око ливаде где су били разапети главни шатори би склоњен цео караван. Када се низ царски друм појави војска са заставама, Стефан, у најсвечанијој одори, праћен само са два кнеза, изађе из свог шатора. Србе мађарска извидница на време виде и јави својој страни. На чело војске се у свечаној одори појави краљ окружен врхунском свитом ратника. Два владара кренуше један другоме у сусрет и по свем ритуалу тог времена измењаше поздраве и пригодне жеље. Мађарски
краљ Андреј беше јак, стамен и подозрив човек и није успео да сакрије своје изненађење што виде србског владара без војске и без панцира, а са осмехом и добродушношћу која је пленила.
– Ја сам очекивао да ћеш нам изаћи као непријатељ. А шта ћу сада санаметнутим пријатељством? рече Андреј са циничним осмехом чим сусели за сто постављен испод огромнога храста, усамљеног на тој пространој ливади око које се низала густа шума.
– Много је лепше, господине, бити твој пријатељ него непријатељ,лепше је и теби и мени.
– Мислиш ли тиме да би ме твоје непријатељство угрозило? И да бихи ја у рату са тобом прошао као недавно Бугари и Латини и Стрез? Мислишли или не…
– Могу да признам да си јачи, али бојеве води нека виша сила и јаканда њу слушам кад ти излазим у сусрет са срцем пуним љубави… премамиру, ако не још и према теби лично. А излазим ти и са шакама пунимдрагоцених дарова… Ја ти заиста носим пуно… пуно.
– Па, рецимо да пружену руку прихватим, али на тебе је кренуо иХенрик Латин са Југа, он је на тебе до смрти љут што си његову и Борилову војску растурио, и не знам како, у њу унео панику…
– То је против њега небо дигло руку, али веруј ми Србија има многоруку и на тлу, довољно да растури и војске јаче од твоје, ако то Бог да. А тенаше руке, рекох ти, сада ти носе прелепе дарове окрете се Стефан и показа ка шуми где се у хладу растегла мала колона кола, са слугама. Испред шуме два србска витеза су стојала као почасна стража испред тајанственог каравана. Неколико слугу изађе из шуме са великим сребрним пехарима пунимвина. Војсковође приступише ближе столу кад из шуме два пажевски углађена млада човека ситног раста изведоше једног коња, арапског, каквог до таданико од ових људи није видео… Краљ се трже, па се и подигну са клупе.
Ма да ли је могуће,.. рекао Је Ма да ли то ти мени поклањаш?Граја грлатих ратника… Стефан потврди и даде знак оној двојици пле
мића Срба, а из шуме слуге изведоше и другог, па и трећег коња, а краљ се већ дигао и пришао првом и гледао долазеће ате поносне и прелепе.
Све време је Стефан као зачаран осматрао до грла закопчан краљев капут и руке са дугим рукавима и малу белу флеку која је испод дугог рукава извирила. Слуге су доносили дарове и дарове, војска их је уз брујање гласова гледала, неке је поклоне краљ одмах давао својим великашима, а слуге су успу т дздосиле вина у пехарима из којих су ратници пили, пошто је наЈпре краљ нагнуо свој пехар и очито задовољан наставио са гледањем брда дарова крај којих су коњи које је добио трупкали од снаге копитама.
Стефан је ту представу инстинктивно извео мудро и споро, а на крају извукао кутију од неког ретког афричког дрвета и отворио је. Пред дијамантом сви около занемеше. Краљ нареди свом човеку:
Бивак! Мој шатор сместите овде!
Стефанова послуга је доносила јела и пића, сви су били радосни.
– А сада бих хтео нешто да те насамо запитам… рекао је Стефан иоткопчао блузу због врућине која је тог пролећа рано почела. Краљ рукомнареди својима да се склоне, али да коње ту, пред његовим очима оставе.
– Да ли си ти пре две године од једног солунског епископа тражио дати прибави мелем за болест на кожи?
Краљ се укочи па се споро усправи и повуче уназад, гримаса му откри стиснуте зубе, песницом страшно удари о сто, па рече:
– А шта се то тебе тиче?
– Тиче се нас обојице.
– Па добро, јесам, тражио сам, када сам чуо да у Светој гори једанмонах, травар, има најбогатију апотеку… Ја сам болестан од белих флека…али тај монах није имао лек за мене…
Краљев јед се претварао у јад. Тад Стефан рече:
А ја сам ти мелем донео. Лек је пронашао тај монах.
Краљ се опет укочио. Потом се споро нагнуо ка столу, оборио главу и гледајући Стефана мрко, испод ока, рече:
Стефане, не замарај ме и не заваравај са тим. Све ово што си ми даона дар не значи ми толико као тај лек. Ја се пред женама и слугама не смемда свучем; у реку не смем да скочим, да не виде моју шарену кожу… Ни наврућини не смем да се раскопчам. Не волим да други виде моје стање. Акоми тај лек заиста одговара, сматраћу те највећим пријатељем… док сам живбићу ти добар друг… Помози, молицте!
Стефан извуче кутију од афричког дрвета и даде је. Уз савет:
– Само једном добро утрљај, рекао ми је Атанасије. Вечерас.
– Када би ми неко понудио цело туђе краљевство, или ово, ја бих узеолек… проговорио је мађарски краљ чим је кутију узео. Руке су му дрхтале.
Сви су пили то поподне и рано увече легли. У свом шатору је краљ пред јединим собаром који га је голог видео, скинуо са себе све. И његов слуга утрља лек у кожу где год је она била изгубила природну боју.
Ујутру је рано, неиспаван, одевен само у кошуљу и панталоне, тетурајући се од среће и умора, краљ изашао из свог шатора и раздрљен и бос дошао до шатора у коме је Стефан лежао будан. Скочио је када се крило шатора дигло.
#Два пријатеља су се немо гледала. Обојица су раширили руке и загрлили се.
Нико други сем собара није знао зашто је теревенка војске трајала пуних дванаест дана. Вино се доносило одасвуд, музичке банде се ориле. А првог дана Хенрику су послани гласници са писмом Андрејевим да се латински краљ врати својој царевини, јер су се појавиле околности које не допуштају да се њихов планирани поход оствари.
Опет се десило оно што се и пре догађало, а није било логично. Огромно олакшање захватило је сву Србију… Племство, сељаци и занатлије су се разбашкарили, развеселили, одали слављу, а само Стефан оста брижан, иако је његова радост требала да буде највећа. Био је ужаснут силама које се могу сручити на Србе, још несабране за рат. А било је и других догађаја који су у то време све више ружили свет и рушили спокојство народима истока и запада. Моћ церкве папске, и то земаљска, очитоје расла и повећавала страх у људима који су предосећали да више неће бити броја ломачама и бесправљу. Многобожачки Рим је створио правну науку, а папоцезаристички је срушио њене темеље. Образовани Стефан је страховао од земаљске силе папства.
Једном је дошао у Студеницу и нашао Саву како прегледа украшене приспеле књиге у библиотеци, ослоњен на рагастов отвореног прозора. Стефан је сео на нову, чврсту клупу крај прозора. Сава примети колико је Стефан уморан, пун патње. Спусти књигу на сто, па седе до брата.
– Нови архиепископ охридски, Димитрије Хометијан писао ми је.
– Поводом чега? Нисам знао да се дописујете! рече Свети Сава.Стефан се седећи промешкољи и облизну усне, десна рука му се до
хвати опасача, беше то стари знак нервозе у том човеку, па уздахну:
Можда сам мало претерао, Саво, у томе што све своје и све државне проблеме разрешавам сам. То чиним да бих и самога себе ојачао. Зато рече са осмехом који је такође деловао некако рањено ни теби нисамрекао. Окренуо сам се епирском деспоту Теодору да се са његовом династијом ородим. Епир и Никеја, две крхотине бивше Византије, видиш и сам,нагло јачају, такмиче се која ће прва да скрши Латинско царство и тако да наследи углед и моћ Византије, па рекох, географски ми је Епир ближи.Деспот Епира, Теодор, прихватио би моју идеју да се сродимо тако што бих ја ступио у брак са Маријом, ћерком покојног Михајла, Теодоровог брата,али је нови охридски архиепископ Димитрије Хометијан одбио да одобри такав брак због сродства између мене и ње. Ја сам потом понудио бракизмеђу мог сина Радослава и Теодоре, друге ћерке Михаилове, али Хометијан сматра да је и ту сродство законска церквена сметња за склапањебрака… тако је и та једина повољна могућност да оЈачам Србе браком санеком дамом на Истоку пропала.
Зрело лето је владало природом напољу, зраци сунца су озаравали собу, а брујање птица и гласови људи који су напољу брали гроздове са младих чокота као да су појачавали тишину у библиотеци. Стефанов глас је био резак, тих и оштар:
– На крају, тражићу жену тамо на Западу, тражићу је ја сам, мождаопет не говорећи никоме ништа о томе. Имам право да сам себи одаберем жену. Имам и дужност да се оженим. А имам у свима вама и контролу коју не желим. Душа ме вуче ка Немањином Истоку, а једини пут да спасем народ јесте да владарски венац, а и брачни прстен потражим на Западу…
Сава се наслони на зид, главу забаци загледан у иконе на зиду, док су му плаве очи са ведрином и нежношћу зрачиле, уздахну:
– Бити човек значи прихватити се дужности. За сваки поступак свој си одговоран. Па чак си одговоран и за поступке других ако добре поступке других не подржиш, и ако лоше поступке других помажеш. Ти си владар,ти си најодговорнији за народ и државу. А када бих ја био поглавар церкве,никада ти не бих наметао своје мишљење, али бих ти га увек предлагао. Па и сада као свештеник и као твој брат ти кажем: не намећем ти своје мишљење, Церква и држава су два крила народа, који кроз време треба далети у будућност. Јадан је народ, који само једно крило вуче, а друго јемртво. Али, ту је још једна велика тајна. И ја њу осећам, и све више откривам. Реч је о утицајима према којима ваља бити опрезан. Када је Бог одвео Јевреје у Обећану земљу, рекао им је да истребе, затру или изгоне Хананце, древне народе који су Израил били духовно загадили својим гресима.Бог је забранио Јеврејима да ступају у брачне односе са Хананцима, јер би ови кварили Јевреје и својим лошим својствима, сујеверјем, навикама, манама, мислима, хтењима, обичајима све више само тле духовно загађивали. Јевреји Бога нису у потпуности послушали, а то је њих водило кварењу и тешким гресима. Хоћу да кажем да се и тле посвећује добрим духовним дејствима или загађује рђавим делима људи, а о духовном утицају једних људи на друге и да не говорим. Сви су људи носиоци великих духовних моћи којима једним делом и не владају, па је зато православни рад на изградњи самога себе и своје духовности најсветији рад човека и није израз његове себичности него његове дужности да себе духовно очисти и собом зрачи добро. Молим те студирај псалм 1 и 119…
Свети Сава устаде и са прве полице узе псалтир остарелих корица, даде је брату и опет седе до њега, па настави:
Људи су телесним границама врло одређени и одвојени, али духовнонису. Ми над својом сопственом духовношћу немамо потпуни увид, на људесе сгјурују и туђе мисли, али и други наши духовни садржаји утичу на нашеближње. Једним делом су у човеку, а другим зраче, спајају се, па чине заједничке духовне сфере и садржаје који имају језовиту снагу да повуку слабијеиндивидуалне духове некуд куда они, да су били ван тих утицаја, никада не бикренули… Зато ти псалми налажу да човек бира средину са којом ће да седружи и да бира себи брачног па и пословног пријатеља. Зато ја бринем сакаквом ћеш се женом и каквом средином да вежеш, али одлука о најважнијим стварима у животу мора да буде само твоја. Познајем римокатолике иврло поштујем појединце, пуни су врлина; међутим, врховни папски двор духовно је пао у грех властољубља и похлепе. То је само споља Христова церква, а унутра је банка. Обрати пажњу, не уводи у наше Србе својим браком са неком римокатолкињом папске духовне набоје, него Христове какве носимо ми православни. Ако узмеш за жену, мудру и добру, па макар и из западног света, она може да нам помогне да се лепше снађемо између Истока и Запада… Ако такву жену нађеш, можда ће ти родити сина који ће Србијом да влада и да њоме спаја нашу и западну сферу на најбољи начин… Гледај, на теби лежи одговорност шта ћеш Србима, нашој духовној реци да додаш или наметнеш… Опасни су страни утицаји, опасни… Јадни мој и велики брате… Ја стога сејем по народу чисто хришћанство у коме неће бити ни труни јереси. Стога, у нашој вери, у вери Срба мора да постоји нарочито јак отпор према јереси. За такву праву и чисту веру преосетиву на јерес и одбојну против јереси, ја и дању и ноћу молим Бога… Јереси су јаке, са јеретицима треба имати што мање веза, а папска јерес осваја и мачем, а много више преваром. Сада се коначно формирају церкве и народи, сада, после рушења Цариграда. Понекад помислим да ће папство успети да сав свет претвори у једну папску церкву, у једну државу, у један мравињак, али православље мора томе ца се одупре. Много смисла има што Бог оснива и одржава народе тако различите и својеврсне и богате посебностима. Много је лепши цветник човечанства са различитим цвећем него са једним посејаним. Ти си добио Србе када је папска церква најјача, ти владаш народом у време када је римокатоличка церква груби диктатор над светом, православљу потписала нестанак. Можда православљу у Србији твоја круна од папе не би много сметала, али ако би ти жена била опасни папски шпијун мисионарских нагона, њен би утицај на тебе и народ био опасан. Зато бих желео да, чувајући твоје владарско достојанство и људску самосталност, тебе саветујем: да се браком твојим или Радослављевим ипак вежемо за Хелене…
Стефан чу кричање првих птица, виде кроз прозор да се небо наоблачило грдним тешким облацима, а једно велико ваљда голубије перо је из висина, лелујајући се, падало и пало на рагастов. Стефан устаде, приђе прозору, подиже прелепо перо умрљано крвљу и са жалењем га одбаци.
– Ти се бојиш за нашу веру, а ја за вашу главу… Схваташ ли, брате мој,да ће на зиму на Латеранском концилу папа Инокентије, власник света,послати и позив за нови крсташки рат? А ако та војска крене преко наше Србије, проћи ћемо без заштите Рима ужасно… Стефан рашири руке.
У међувремену на небу се сакупише облаци, црни, тешки, и заклонише сунце.
Тад упаде Андреј.
– Оче Саво, један младиће те тражи да исповедиш и причестиш његовог деду на самрти… Далеко би морао да путујеш. Да те заменим ја?
Сава је устао, а мало потом на коњу, са пратиоцем, прошао кроз кашју у тренутку када је севнуло и страховити гром ударио негде у близини. Настао је пљусак. Сава се више није видео. Тек се ујутру вратио уморан и задовољан, јер је на време старца исповедио и дао му последњу причест.
Бујан живот је у Србији постајао све пунији, а мирни манастири више нису имали оно спокојство које је монасима било неопходно. То њих није обеспокојавало, јер су осећали да се Србија расцветава и то најпре и највише духовно. Студеница је постала центар хришћанства у Србији, Рас је остао центар државног живота, а манастир Жича градилиште, села су и градови брујали од живота, на друмовима се све чешће видели млади монаси и незамонашени Савини ученици, који су обилазили села, а ова су се пунила православљем. Жетве су биле пребогате, реке послушне, шака са неба је давала сунца и кише како је требало, али Стефаново се чело није мање борало. Зима је дошла са лошим вестима са Запада, нарочито о Концилу Латеранском, па мило пролеће бану са горким збивањима…
Био је миран светли пролетни дан…
Сава је дошао у Рас нешто пре сата у који је требало да почне заседање ширег скупа Стефанове владе. Приспели су и тројица војвода, Видосав, Мирослав и Славомир Војиновић, који већ целе зиме ни на један састанак нису дошли. На крају је стигао стари Рафајло.
– Да ли си добро? упита га Сава.
– Добро нисам, али не са здрављем.
Не стиже ишта да каже, јер Стефан који тад уђе свима овлаш климну главом, седе за чело спојених столова и рече:
– Господо, да почнемо. Нема много новости, али има много послова;изаберимо најпре оправке друмова… или набавку гвожђа…
– Е, нећемо ни о једном том – викну Рафајло басом и тресну руком о сто. Много важније ствари треба да изнесемо на видело. Оне које кријеш од нас. потамнела лица и дрхтаво старац настави Догађају се ствари о којима властела, пре свих, треба да нешто зна, а ти то кријеш.Чујем да се у Енглеској и у Мађарској племство успешно диже и обуздава владаре. Од како је Сава дошао, било је јасно да ћемо ми, властела, доједног бити под тобом. Сагињаћемо пред тобом главу, не због удела у власти. Не, него зато што у теби видимо сина Немањиног, сина који проводи Немањину политику; у теби видимо и Савиног брата, па тек потом Стефана. Али ми ћемо да те штитимо само докле идеш Немањиним и Савиним путем. Али, ти си, Стефане, скренуо са тога пута, скренуо си јер си се недавно поново и кришом од свих нас поново обратио папи молећи га за круну.
Рафајло задихан и узбуђен застаде, сви су гледали Стефана, али владар је спокојно гледао војводу Рафајла, који се смири и настави.
– А уз то, како сазнајем из писма мога сина Јована, ти си предузео кораке да нађеш жену на Западу… и то у Венецији…
Цео напад Рафајла на владара изазвао је изненађење, а те последње речи су изазвале запрепашћење свих, сем у спокојног Стефана. Он је био као никада до тада миран, узвишен, тврд. Старац се наже ка њему:
– Изабрао си младу унуку најгорег човека на свету Енрика Дандола, који је крижаре и Латине водио на Византију, и уништио православље. Гору фамилију ниси могао да изабереш. Кога ја од сада треба да слушам? Тебе,католичког краља, зета зверске породице Дандоло… И коме да се као краљици клањам, римокатолкињи Ани, за коју ми Јован, поред свих хвала, пише да је мудрија од змије и умиљатија од голуба? Ја се ње унапред одричем, а ако се и ти тих корака не одрекнеш… питање је хоћу ли ја, хоће ли србска властела тебе да прихвати за краља. Сад нам, Стефане, откри све! Говори, како си сад тако миран, када си годинама све нас узнемиравао својим страховима?Зашто падаш пред папом и зашто си све чинио иза наших леђа?
Старац је дрхтао, дрхтали су још неки за столом. Сви су се узнемирили. Стефан је био само безмерно уморан. Побледели Сава се није померио, али је осматрао лице свакога.
Стефан удаљи од себе кондир. Сави паде на ум мисао да је Стефан зато миран што је нешто у њему умрло. Наде, чистота, веза са оцем. Заиста Стефан мирно одговори:
– Пријатељи… говорили смо и договорили да ја сам као ваш владар отим битним питањима одлучујем, пошто чујем и ваше савете. Ја сам заиста решио и предузео те кораке, али сам још увек у фази преиспитивања. Папа Инокентије је умро, нови папа Хонорије нам није познат. Угарски краљ Андреј је у новом крсташком плану, неће бити ту да нам код папе смета, а велике силе света постају све ужасније. Ја се подвлачим под папино крило свесно и не дам никоме да такве моје одлуке ремети. Ни кочије не трпе много кочијаша. Тек кад будем имао нове податке и кад будем испитао околности у погледу мог новог брака саопштићу вам сваку своју намеру и одлуку. Ово је Стефан рекао са неким умором, мирно, па настави:
– Све наше победе које нам је Бог дао у ратовима и у дипломатији јесу чудо, а ја не могу наш народ вечно да спасавам чудима Бога. Нисмо заслужили толику милост. Опасности су у ствари све веће. И ја сам решио да док мађарски краљ буде на крсташком путу, Рим искује круну која ће притиснути моју главу, али неће ни врат, ни леђа, ни срце. Све време сам био и убудуће ћу остати у души… Немањин, Савин, православан… ваш. Пресече га граја…
– Све што би нам рекао, знамо рече Ненад Војиновић. Оче Саво,шта каже православље, шта наша Церква каже не о односима између племства и владара, него између Церкве и владара. За нас си ти и ми са тобом Церква. Када се држава, то јест, Стефан и Церква не слажу, коју страну послушати?
– На Западу влада папоцезаризам, где папа командује и владару, а на Истоку често цезаропапизам, где владари желе да наређују Церкви и у догматским стварима. А у средини, код нас у православљу, треба да влада хармонија, склад, да ни једна страна другој не намеће своју вољу. Немања је такву политику желео… То је начело хармоније и симфоније између та два крила народа.
– А да ли је могуће да вас двојица ти као Церква, и твој брат као држава, сада нађете сагласно треће решење?
Стефан енергично рече:
– Не, држава је моја царевина, а Церква његова. Али ми нашу церкву… немамо, немамо јекну Стефан жалосно.
Наста страшна тишина. Стефанов мир је помутио све. До тог тренутка годинама се ломећи, ширио је око себе немир. Сада, када се преломио постао је равнодушан. Рафајло уздахну:
– И ти си при свему томе миран, сине?
– Миран? Не. Него мртав… ја без радости дишем, једем, спавам, говорим, наређујем… Ја се без радости женим најмлађом девојком из најславније куће… Ако се оствари то што нам је обећано у Риму и у Венецији, ја ћу да обезбедим вас. Ви знате да је Инокентијев предлог да се крене у нови крсташки рат концил прихватио. Пре но крсташке легије крену, моја ће круна од папе да постане бедем око Србије.
Опет су сви, још увек згранути, окренули очи ка Сави. Сава погледа своје пријатеље. Уморно се осмехну.
– Ја сам то очекивао. Стефан нема довољно снаге и вере да се ослони само на Бога када штити толики народ… Морамо да му на други начин помогнемо… Ја сам се припремио за овакав разлаз са њим. Не, не мислим да се ни са њим ни са вама сасвим и заувек разиђем.. али мислим да треба одавде да одем…
– Како, шта? викну Небојша, пргаво и понови Шта?
– Мислим да треба да одем одавде и да се потом, ако успем, вратим овде са православном круном за династију Србије. Хоћу да покушам да од Никеје добијемо самосталност србске церкве.
Неколико њих кликнуше, неколико скочише, устадоше, изненађени…
– Хеј! Хеј! Немогуће!
– Мислим да од васеленске патријаршије измолим да Церкви Србије призна самосталност и зрелост, аутокефалију…
– Никада ти то неће ни Никејска ни Епирска церква дати! – рече неко.
– Никада – рекоше Стефан и још неки.
– Никеја је најпризнатији наследник Византије, а њена церква је постала наследник патријаршије цариградске, у очима света. Ако Србији призна самосталност церкве, Никеја добија на угледу, а смањује област церкве у Епиру, то јест архиепископије у Охриду којој ми формално сада припадамо. И још неки разлози говоре да би Никеја много добила тиме кад би Србији дала аутокефалију… Али, ја морам да тамо одем, тај неизмерно велики посао не могу брзо и лако одавде да обавим.
– Али, Никеја се бори да добије и задржи сваки део Византије, рече Митар Дмитровић а ти хоћеш да нам она да део своје церкве. Немогуће!А зашто то не би остваривао одавде?
– Тамо ћу имати подршку целе Свете горе и безбројних пријатеља међу Грцима. А овде бих имао сметње и у самом двору.
Настаде узбудиво препирање. Сава ником не рече да је пре но што Рафајлу приспе писмо, и он добио од Јована једно писмо.
 
„Оче мој духовни, брате и пријатељу,
Журим да ти са неколико речи јавим да сам добро. Ја сам у Венецији најбогатији драгуљар. Ја више проблема немам својих, али ми се намичу твоји, па бих да ти их наговестим. Пре само неколико дана видео сам Војиновиће, тројицу србских велможа у Венешји, и са стране сазнао да су пре тог посетили Ватикан. Зашто? Они се не баве трговином, врло су свечаног изгледа били, пребогаташки су се понашали као емисари владара. И наишли на мене. Нису ми одговорили каквим су послом дошли. Слутим да се твој брат, а мој господар Стефан, опет окреће папи, али и нешто друго. Три брата су се у вишим друштвеним сферама Венецџје веома занимали за Ану Дандоло, унуку проклетог Енрика. Иако је та дама веома млада, врло је образована и мудра, али је и велики паписта и сматра да је дужност сваког човека да све остале а најпре себе смува под папучу папе као Божјег намесника на земљи. Ако има у свему томе неке случајности, ја грешим. Ако пак не грешим, врло сам забринут за тебе, за моје, за све вас тамо. Из средине запада ти кажем, ко у Запад западне у мрак улази, то ти ја велим, окружен богатством какво на свету више нигде нећеш наћи. Но, то све богатство мање вреди од обичне мрве пропале Византије. Помолимо се за Стефана, римокатоличка круна на Глави једног краља много је мање опасна од лепе и паметне римокатоличке лије која испод мужевљеве круне завлада и мозгом и срцем свога мужа. Моли се за мене, губим смисао због чега сам овде; то што сам хтео имам, а тако сам празан, па се окрећем теби. И моли се за Србију, јер њен владар Стефан, изгледа, коначно улази у папино царство, а оно већ дуго није нити ће бити достојно да прими Србе и безбројне Рафајле.
Твој Јован.
Додајем: ако је Енрико Дандоло био највећи непријатељ православља, његова унука је тим непријатељством задојена још од детињства, мада је, кажу, врло мудра и племенита. Ко зна.
 
Сава је тада, прочитавши и савијајући писмо, нагло схватио да ће са краљем погруженим под папском круном, са краљицом мисионарком Ватикана, једини излаз за Србе бити да Срби добију своју православну самосталну церкву, ону самосталност о којој нико дотле није смео ни да помисли…
Схватио је тада, неколико дана пре тог састанка владе, да је добијање самосталности церкве битно за све, да само Церква православна и своја може спасти један народ, па ма каквог краља имао, јер је Церква непролазна и бесмртна, а краљеви и цареви се мењају, државе тону и нестају, диктатори у прах одлазе, системи се распадају… Срби, у сталној опасности, једноставно, морају да учине све да би до своје самосталне церкве дошли што пре.
„Тада ће огањ Педесетнице да силази из Небеског Јерусалима и на Србију. Она постаје пунолетна са двоглавим орлом као Ромеја: цар и патријарх на врху. Србија постаје посебно племе новозаветног Израила.
Наш патријарх са србским архијерејима постаје наследник светога Петра и свих дванаест апостола са Тајне вечере. Не треба нам никакав тутор из Рима.
Тада и наши будући цареви постају настављачи великог законодавца Јустинијана. Управо он је указао на сагласје између двеју власти: царства и свештенства. Идеал је да цар и патријарх буду као два рођена брата, и један и други да имају крст на круни, а то говори: ко хоће да буде први треба да умре за мању браћу, као Христос. Царска власт је служење Богу кроз браћу, а патријархова власт је богослужење са браћом. И једна и друга власт уважава слободу синова Божијих.“ мислио је Сава и то сазнање и осећање, та огромна навала мисли није допуштала сумњу, иако је такву замисао свако други сматрао илузорном и неизводивом. Опет је доживео осећање да се и Бог, и отац Симеон, и све небо саглашава са тим. Пристаће и никејски цар и патријарх… али, како им прићи?
Сви властелини на томе састанку беху запањени таквом одлуком светога Саве, а Стефан је био некако посебно сломљен. Док он, Стефан, подмеће главу ка Западу за краљевску круну, његов брат Сава одлази на Исток да тамо добије круну за церкву! Сумњао је… осећао се пониженим….
Беше ноћ када се седница завршила, беше утврђен дан Савиног одласка, беше решено, како је Сава хтео, да са два своја пратиоца крене и да народ не буде обавештен о дану поласка. Стефану је са горчином одобрено да настави преговоре са Римом и Венецијом.
Тешка је мора притиснула све, а Стефана посебно.
Нико ни у манастиру то још није сазнао, када се ујутру у храму појави високи и смирени Исаија, па ведар уђе у олтар. Био је већ месец дана одсутан, али осетио је преокрет. Питао је:
– Дошао је тренутак за одлазак? – Сава потврди.
– Иди, а вратићеш се пуна срца.
– Хоћеш ли и ти, оче, са мном?
– Знаш да нећу. Православље сада овде почиње своју битку. А она ће да траје до краја света… Тешко је и свето бити Србијанац.
– Пророкујеш нам страшну судбину?
– Дивну и страшну. Већ тада када сам те на Атосу у планини видео тако што сам предосетио.
Сава узе посуду са нафором.
Убрзо се распростре глас по Србији да Сава одлази можда заувек. И од тада настаде немир. У Студеницу почеше да пристижу многи верници да добију благослов, болесници за лек и молитве, богаташи да донесу дарове за Хиландар, пријатељи да га поздраве и многи други само да га виде, а одлазили су забринути, јер се осећало да се и ту, и у свету уопште, иза спољњег мира нешто дешавало. Бринула их је и та круна понижавајућа и та женидба Стефанова према коме је маса постала још више подозрива и хладна. Тада се схватило да је свети Сава у деценији боравка у Србији изградио и потпуно утврдио у њој православље, објединио народ и испунио Србију и Србе неком необјаснивом љубављу. Народ га је поштовао као духовног оца, па ипак се осећало да је и сам тај народ постао пун извесних синовских осећања према њему, осећања захвалности и поверења. Била је то љубав. Одозго.
– Када би мене народ тако волео као тебе, и много много мање, ја бих био спокојан и срећан… – рекао је Стефан када је уочи братовљевог поласка, предвече, приспео са малом пратњом. Чуло се затварање капије. Летња јара се још није почела да повлачи. Изгледало је да нико сем највишег племства и оних у манастиру није знао тачан дан Савиног одласка.
А ујутру, када су се Сава и монаси Андреј и Серафим, потпуно спремни за пут, поздравили са монасима и када је један од млађих капију откључао и отворио, петнаестак властелина и војсковођа на коњима су их чекали.
– Нисмо могли а да не сазнамо када одлазиш, нити смо могли да те не испратимо, оче – плакао је стари, сићушни растом властелин Павле Орловић.
Успут, на сваком раскршћу, Саву су чекали бар по неколико оних који су некако сазнали за овај полазак. Највише је тих озбиљних и пријатних мужева чекало на самој граници. Латински стражари су се узбудили видећи толику масу отмених великаша. Стефан замоли Саву да неку реч и ту упути свима, јер су сви тако радо њега слушали и сваку реч упијали.
– Оци, браћо и синови моји, требало би да вам пред растанак још причам о православљу, о томе да нас церква учи да у себе унесемо уместо мана безмерно златне врлине: веру, љубав, наду… смерност, дареживост, чистоту, кајање, трпељивост, праштање. Нико неће умети да нам укратко објасни како је бескрајно лепо православље. Једном ми се учинило да би оно могло да се искаже само речима: православље је безгранична љубав, доброта и праштање, и вера, то благо у човеку које наша мисао не може да обухвати. Али, ја ћу овом приликом као последњу поруку пред пут да изнесем ово…
– Пре неки дан ме је једна реченица на првој страни Старог завета, иако сам је до данас безброј пута читао, изненадила, господо. Када је Бог створио Адама и Еву, благословио их и рекао поруку важну за све људе ижене: „Множите се и будите господари свега на земљи“, тиме је, браћо, свакоме дао право да учествује у владању земљом. Упамтите, то је право и обавеза свакога од нас да управља, да учествује у управљању колико год може боље и више својом земљом, самим собом, са народом коме припада. И нико нема права да друге у томе омете. Сваки човек се зато и удружује у свој народ, а народе Бог обликује, одржава, множи и облачи у државу. Они који желе да све државе и народе претворе у једну, раде против Бога јер би хтели да све, сву власт над свим народима узму у своје руке, и да униште сваку разлику између народа, да смање различитост богатства толиких народа. А најважнија штета коју такви насилници чине овом Свету, овом Божијем делу, јесте што сваком човеку одузимају учешће у власти, па све људе и све народе претварају у послушнике једног моћника, у једну државу. А када људи и народи не могу собом и својим народом да владају, и да негују своје посебности, него им други прописује живот, смањује се човек, смањују се људске основне моћи… Таквом друштву, таквој владавини једног над свима, тежи папина церква. Ваша је дужност да то знате и да Србе папи никада не дате. Људи нису мрави у мравињаку или под једним папом или царем, него мали богови у сопственој малој заједници којом братски управљају. Ту вредност православља негујте, јер не смете ничији робови бити…
Сава поста свестан да га необуздана радост испуњује из два разлога. Први је тај што се враћа у Свету гору, у неизмерно вољену Свету гору и у Хиландар и у Кареју, у испосницу, у тишину, у молитве без прекида, када се сва душа у усхићењу отвара као цвет пред излазећим Сунцем Божанства. Неизрецива је та светлост Божанске Тројице.
А други разлог било је сазнање о необичној љубави коју је осећао према народу и огромне љубави народа према њему. Мислио је на разговор који је имао са Исаијом. Питао га пре неки дан поново:
– Објасни ми боље што не би са мном на пут?
– О, мени баш треба да будем овде! Не видим да сам неопходан ниовде, а ни тамо у Хелади. А зашто мени треба да сам ту? Бити у Србији јесте нешто прелепо и тешко. Твоју земљу сав Исток назива Западом. Иако сте на Западу, ви постајете сви више Исток на Западу. Ви сте постали чисти Исток у овом времену Немање… а били сте пре њега диспонирани за Исток. Господе, како лепа и велика драма прати Србе! Папа ће кроз своје римско прозорче вековима да посматра србски народ на Балкану, као православни, његова ће церква бити моћна држава, која већ сада влада светом,а Србија ће и као мала држава њему и свима да изгледа као церквена порта која, упркос свему, није њему хтела да припадне. Боже мој! О, колико ће народа хтети да упрљају и згазе ту церкву!
Сава је са страхом слушао то предвиђање. Осетио је да је будућност већ ту, да путеви које граде свети Симеон, па он и његови монаси, па и сам застрашени Стефан јесу добри и прави и… осети да је Србија не Запад, него Исток, као велика књига великих светих отаца којој и он и свако од савременика додаје по неко слово, реч, страницу. И да је то само једна од књига покајаних сарадника Божијих, коју треба исписати и дописати и из ње читати на вечној литургији света. Идући ка граници радосно је Сава мислио на тај разговор са мудрим Исаијом.
Схватио је и сам да је пут којим иде православље веома тежак. Евангелије је тај пут описало, биће он све тежи, пут за Исусом Христом све више угрожавају зле силе што се више ближимо крају времена.
Али, светитеља је обрадовао и догађај који се недавно, дан-два после заседања владе одиграо. Беше недеља, Сава је завршио литургију и из олтара изашао да народу који се тискао расподели нафору. Одједном подиже главу и виде како се мало девојче, Јованка, пробија кроз народ, допре до њега и загрли га, безброј пута пољуби му руке и образе, један па други, док се он смејући се једва одбранио. Сада је та безмало девојка од петнаестак година иако неразвијена, и неизрасла, са неком необичном енергијом деловала на све около тако да су се њеном изливу љубави сви радовали. А сви су је знали, сви су знали да је светитељ молитвама њу као девојчицу излечио од онемелости. Расла је пред свима, јер је често, али никад са таквим изливима нежности, са родитељима долазила у храм и мирно одстојала литургију. Сави је пољубила руку, предала некој икони букетић цвећа и враћала се у удаљено село пешице.
Тог дана је Сави рекла:
– Одлазиш? Одлазиш? Оче, заиста одлазиш…
– Данима је Јованка немирна, несрећна говорио је њен отац, сићушнији а крупнијих очију но икад одједном је нешто прозрела… отац Сава нам одлази… на дуги пут и на дуго време… пророкује она.
– Али, вратићеш се, слутим ја то и видим, и видим – блистало је то девојче.
На путу према граници из мисли га је отргао Стефан:
– Ти идеш, и сви су око тебе, а ја остајем сасвим сам…
Тек тад је видео колико је Стефан остарео и болестан. Ивице капака беху му црвене, лице избораније но икад. Заиста је био сам иако су око њега јахала два сина и најмоћнији племићи Србије.
– Ако осетиш да си тако сам, више но икада потражи Бога и Он ће са тобом бити више него икада. Молимо Бога да нам да нашу Церкву, онда се нећеш осећати усамљеним… Православље је заједница сваког човека са Богом и Церквом. Зато човек није усамљен. Верујмо и молимо се и успећемо да стекнемо своју сопствену Церкву…
У ствари, тада, само је Сава веровао у такав успех…
У разговору, проповедима и у бурним мислима и са ведрим осећањима, светитељ је дошао до међе где су латински војници напето стајали и гледали елитне јахаче и три монаха испред њих. Сава са врха брда подиже велики сребрни крст и начини знак благосиљања и благослови их без речи.
Сава никада неће да заборави како су тада његови пријатељи изгледали: беху мрки, љутити, а Стефаново лице беше несрећно. Али, њему, у души је блистала нада, вера, љубав, то скупно осећање које га је носило ка будућности.
Путовање…
… шуме, шуме, шуме, густе, старе, раскошне. Реке, потоци, мала села пуна дрвених кућица, па поља препуна стада, па опет шуме и кроз њих доста добар друм којим је Сава са пратиоцима ходао споро, мирно, одмарајући се.
Ћутала су, сва тројица путника, дуго, предати свако својим мислима. Када су се код једног потока напили воде, Сава прекиде мук:
– Кад год путујем, копном или морем, па и када идем пешице, имам утисак да ми се мисли разуздавају, сећам се нечега што ме у редовном раду никад не оптерећује. наставили су путовање ћутке, обогаћенији мислима.
У ствари, упорно се сећао догађаја који се пре неколико недеља одиграо. Он и монах Андреј враћали су се у манастир Студеницу пошто су по врлетима удаљених планина обишли нека села. Као да их је стално ту чекао, а затекоше како пред самом капијом манастира стоји прелат Амброзије. Био је веома несрећног израза лица, таман од патње, једва гласан. Пољубили су се са њим, коње предали искушеницима који су се ту нашли, а Сава, не скидајући поглед са лица прелата и са његових стално трепћућих плавих очију, запита:
– Да ли ти се нешто десило? Да ли је Валентин жив?
Ухвати госта испод руке, а Андреја замоли погледом да их прати. Поведе госта ка конаку. Сели су у хлад испод дрвета крај самог зида главне зграде. Сто је био прекривен столњаком. Прелат је свакако ту седео и током дана чекао њега. Чим су сели рекао је:
– Валентин је жив. Довео сам га, ено га у келији оца Андреја. Тешко је оболео, брате и сине и оче Саво.
Испред оног улаза у зграду, где беху болничке одаје, изађе један сељак, очито болесник, јер је тешко ходао, па видевши Саву трже се и некако одскакута натраг, а из тих соба одјекну срећан жагор болесника и гласови: „Отац Сава је дошао“…
Прелат је гледао Сави у очи, али је поглед с часа на час и на Андреја усмеравао. Говорио је:
– Када сте прошлог пута чудом излечили мога брата од болова, он је ведар кренуо са мном ка Западу. Још увек се ничег из времена када је оно био у Цариграду нападнут није сећао, када је решио да се од мене одвоји.Отишао је у планине и у једном од грчких манастира је примио православље и монашки чин. Прошло је неколико година, посећивао сам га, а пре неколико недеља уочи мог доласка добио је нервни напад. Њему се ненадно вратило сећање на догађај када су га звери у Цариграду хтеле да убију…
Иако смо сви око њега схватили да се њему памћење вратило, нико да схвати какво је оно било, јер је, сетивши се свега, он одједном пао у страшну апатију, у стање горе од сваке болести. Он се срушио… и данима лежао, и ћутао и гледао некуд далеко… Таквог сам га и довезао, ено га, лежи крајње убијен… због нечега што не открива. Нису му ни моје, ни молитве оних, па ни овдашњих калуђера помогле, нису га отргле; он је болестан страшно… Помозите му вас двојица, схватате ли… он је мој рођени брат… Свети Сава и отац Андреј се погледаше.
– Хајдемо одмах њему рече Сава енергично и тихо. Устали су и када су кроз ходник пролазили, Сава заврши мисао – Њему ће помоћи молитве и… истина.
Андреј се трже. Схватио је Саву. Прелат је мислио да је Сава истину споменуо као начело. Валентина су у келији нашли како клонулих и огромних рамена седи са неописиво ојађеним лицем. Погледао их је и споро, врло споро устао. Одједном се, пруживши руке ка Сави и Андреју, опет срушио на постељу са шакама прекрио лица. Плакао је. Плакао је горко, огромна су му се рамена тресла, плакао је он, плакао прелат, плакао је и Андреј који је сео крај болесника, грлећи га и говорећи:
– Брате мој, брате мој… смири се…
Тада се Валентин окренуо ка Андреју, загрлио га и крикнуо:
– Сетио сам се свега! Али боље да се никада тог нисам сетио. Ја сам, људи моји, у оној оргији убијања… помахнитао од страсти, ја сам почео да пијем и посматрам како су крсташи као звери нападали људе, жене, децу, светиње…
Говорио је плахо, кроз јецање. А Амброзије се ужаснуо од онога што је наслутио да ће да сазна.
– Пио сам, био сам пијан, када ме је страст ухватила… зграбио сам девојчицу и унео у храм православни, где су беснели, пили, водили блуд крсташи… Однео сам дете у олтар… Сећам се, није имала ни девет година…и тада се нешто десило… неко је планину сручио на моју главу…
Ту престаде са исповешћу, клону, и рече сломеним гласом:
– Ја сам тек сада, када сам се свега сетио… схватио све…
И занеме, само се његово тело повремено стресало. Очи је затворио, дисао је са прекидима. А његов брат се окрете, држећи се обема шакама за главу, хтео је да изађе и да оде, да више никада ни брата ни та два србска монаха не види, али тада га заустави Андрејев глас.
– Валентине… ти си се сада исповедио… знаш ли пред ким? Преда мном. А ја сам био тај који је тебе крстом ударио по глави… Крстом, оним истим,тешким који си пољубио кад сам ти читао молитву за престанак болова… Овим крстом овде, овим пргаво и хитро устаде Андреј и пружи само два корака и са сточића из угла собе, зграби велики стони крст, блистав од трљања, чишћења и љубљења.
Сава је видео запањено лице болесника, али и запањено лице Амброзија.
Валентин дрхтећи поче да устаје са постеље, али клече и полако пружи обе руке ка крсту. Андра је топло говорио.
– Овај те је крст спасао од тога да не учиниш зло. Ја сам мислио, и полудео сам од ужаса мислећи да сам те убио… склонио сам оно дете и једва се вратио у Хиландар… Молио сам Бога да умрем… а онда сте ти и Амброзије дошли у Хиландар. Ја сам се, видећи да си ти жив и да ја нисам убица, поново родио. Сада се поново роди и ти, неко је спречио твоје пуно лудило, не неко, не нешто, него крст. Опет ћемо да се за тебе молимо, опет ћемо да те причестимо, сматрај да си грех са себе опрао. А ако га опет наваљујеш на себе, нови грех чиниш, ти си сада прошао своју стазу кајања које ће Бог да прихвати… осећам, осећам то! А овај крст чуваћу ја. Њиме сам ја тебе излечио, мили мој брате, брате по Христу…
И оба монаха плачући падоше један другоме у загрљај.
Смиривале се буре у њима, али не и у Амброзију. Запањено је посматрао и слушао и повремено се стресао, па је наједном истрчао из собе.
Када су оба брата после неколико дана напустила Студеницу, испратили су их Сава и Андреј спокојни и срећни.
Свети Сава је и тада, одлазећи из Србије, мислио на римокатолика Амброзија и његовог брата, Валентина који се упутио у бугарски манастир близу Трнова да тамо служи као монах. Пошао је из Студенице бодар.

Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Дивна књига!

  2. молила бих вас за препоруку сличне књиге.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *