НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна књижевност » ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

ИЗВОРИ – РОМАН О НЕМАЊИ И СВЕТОМ САВИ

 

ИЗВОРИ
Роман о Немањи и Светом Сави

 

 
РЕЦЕНЗИЈЕ
 
Роман о Светом Симеону и Светом Сави (од Милана Милетића)
 
Писац који брижно, у страху за свој народ и своју цркву, посматра шта нам се догађа данас, лако се уживљава у време светога Саве и светога Симеона. Лако, јер се и данас збива исто што се збивало и у време духовних отаца србске нације.
У трећој глави другог дела романа (књижевне или поетске хронике) монах Јаков, на молбу светог Саве, открива оцу Амброзију (папском прелату) своју визију будућности, а заправо визију свега онога што се догађа данас народу светога Саве. А догађа се исто, јер је исти и свет, само у већем опсегу, јер је и свет бар онај свет који је данас познат хришћанима, много шири, војне силе много веће, број њихових жртава сразмерно већи, као што је и папска империја далеко већа и јача него пре седам стотина седамдесет и седам година. Србски народ је и онда био у истој тешкој ситуацији:
Са севера и запада га је притискала угарска инквизиторско – крсташка сила, у то време највећа војна сила европског запада, а сва у служби папиној; са југа је Србима претило Латинско царство, устоличено у престоници православља, у Константинопољу, који је био ослонац и узданица Срба, баш као и данас Русија, притешњена са свих страна.
 
„Да је игде брата у свијету,
Да пожали, к ‘о да би помого!
Помрчина нада мном царује.
 

Али нема брата
ни да пожали,
а камоли да помогне!“
 
То што говори владика Данило око год. 1700, говорио је и патријарх Црнојевић водећи народ на север; могао је то да говори и свети Сава кад је одлучио да србску нацију спаси уводећи је коначно и неопозиво у православље, тврђаву самога Бога.
И данас је „Вражја сила одсвуд опколила“ (ГВ, 646) баш као у време светога Саве.
А историја је управо оно исто искушење у којем се народ налази и данас како се налазио у време свог духовног рађања.
Милетић пише са осећањем за оно што је исто у историји Срба. А то је његово, Милетићево драгоцено ОСЕЋАЊЕ ИСТОРИЈЕ: национална свест, могућа само у духу православља. Надарен тим благодатним (спасоносним) осећањем, Милетић тка причу о животу светога Саве, од његове ране младости до смрти: од времена када су отац и Рашка гледали у њему сјајну будућност државника и Србије, до времена када је србски народ коначно увидео да је снага, суштина и ослонац србске нације у ЦЕРКВИ: она је тај Небески народ, то Небеско царство, та заветна заједница која остаје несавладива чак и кад јој униште државу, саграђени дом те заједнице. Лепо се то показује у свести Срба кад изричу завет, заклетву Богу и свом светитељу апостолу Сави, на Жичком сабору, 1221. године, на Спасовдан, пре тачно седам стотина и седамдесет седам година. Чудесна годишњица, чудесна божанска бројка, коју и Милетић прославља овим својим романом, да њиме сваки од нас, читајући га, започне своје учешће у томе чудесном и светом србском јубилеју, у доба кад наше освешћење и духовно уздизање у светосавски завет и у православље може да нам се догоди само ако то уздизање схватимо као ИСТОРИЈСКУ СВЕСТ сваког од нас. Јер, нема нам вере ако она није она иста вера која нас је родила (духовно родила) у време светога Саве. Православље је аутентично, истинско само као ИСТОРИЈСКА СВЕСТ нације: светосавске, заветне нације, духовне заједнице.
Милетић нас, својим благодатним уживљавањем песника-приповедача, враћа нашем извору:
 
„Ту ти сједи и воде се напиј
Са бистрога тога источника;
Она ће ти управо открити
Страшну судбу твога паденија!
 

„Напијем се воде с источника,
Откри мени несретну судбину,
Ка предмете што за собом видиш
у свијетлом лицу огледала„.
 

(Луча микрокозма, II, 304-320)
 
А то је светосавски извор наше историјске свести. Предлажем само једну допуну, која би се дивно слагала са поруком романа Милана Милетића:
Да се, уз Епилог, дода још „ЖИЧКА БЕСЕДА“ светога Саве, као молитва којом ће сваки читалац завршити читање Милетићевог дела, чистог као вода с извора, као душа Милана Милетића.
 
У Београду, на Ђурђевдан 1998.
С поштовањем за Милана Милетића
 

Жарко Видовић
 
** *
 
Живети са светим Савом и светим Симеоном, живети са њиховом околином и природом, истовремено и писати о њима, то је задатак који је себи поставио Милан Милетић, будући потпуно одан нашем средњем веку. Писање Милана Милетића је врста ходочасништва. Сам Милетић је као неки од јунака Достојевског, уронуо у дубоке истине, осетљив за музику дубоке духовности. Ношен страстима духа, он се својим делом приповедања о светом Сави и светом Симеону нашао на граници одлучености од света и припадању његовој исконској лепоти. Дубина до које је допро пишући свој роман је излажење на раскрсницу свевремености: отуд Милетић с лакоћом успева да се повремено осврне на обзорја нашег доба и да удише двоструко присуство: наше савремености и нашег историјског незаборава. Милетић је као писац изједначен са мишљу и усхитима нашег монаштва, као да је одувек живео по хиландарском номоканону и дружио се са племенитом властелом и кротким боготражитељима. И његов роман као да је нађен на полицама неког нашег манастира и у његовој келији био поново написан.
 
Београд, 20. септембар 2000.
Академик Миодраг Павловић
 
* * *
 
Својом чудесном девичанском приврженошћу непролазној прошлости Немањића, Милан Д. Милетић пресадио нам их је да живе у нашој садашњости усхитно. Заљубљенички. Животоносно. Страдалнички. Подвижнички. Видовњачки…
Узнети смо осећањима чедништва која извиру из овог посвећеништва.
 
5.11.2000.
Академик Енрико Јосиф

Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Дивна књига!

  2. молила бих вас за препоруку сличне књиге.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *