NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

TEOLIPT, MITROPOLIT FILADELFIJSKI

Kratko svedočanstvo o njemu
 
Veliko filadelfijsko svetilo, Teolipt je bio u punoj snazi pri Androniku Drugom Paleologu, oko 1325. godine. On je najpre provodio podvižnički život na Svetoj Gori, a potom je prizvan da primi vladičanski čin u Filadelfiji. Pod njegovim rukovodstvom i tajnovodstvom se nalazio Grigorije Solunski, kome je dao prekrasne časove o sveštenom trezvoumlju i otkrio tajne umne molitve dok je još bio zauzet svetskim stvarima, kao što stoji u njegovom žitiju, koje je napisao patrijarh Filotej.
Njegovo trudoljubivo slovo predstavlja tačno i verno izobraženje pravila skrivenog delanja u Hristu. I poglavlja koja slede, u kojima su božanstvene misli sjedinjene sa čistotom izražavanja, predlažu se zajedno sa ostalim (otačkim spisima) stoga što su veoma poučna i dragocena za one koji u kratkom pregledu hoće da imaju čitavo bogomudro učenje duhovnog mudroljublja.
 

SLOVO
u kome se objašnjava skriveno delanje u Hristu
i ukratko pokazuje u čemu se sastoji glavno delo monaškog čina

 
1. Monaštvo je visoko i mnogoplodno drvo, čiji koren predstavlja – odstranjivanje od svega životnog, grane – nepristrasnost duše i odsustvo bilo kakvog osećanja za stvari koje su ostavljene, a plod – bogatstvo vrlina i bogotvorna ljubav i radost, koja je od njih neodvojiva. Apostol govori: A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir i ostalo (Gal. 5, 22).
2. Udaljavanje od sveta daruje pribežište kod Hrista. Svetom ja nazivam ljubav prema čulnim stvarima i telu. Onaj ko se odstranjuje od njih radi razumevanja istine, postaje Hristov usvojenik radi ljubavi prema Njemu. Odvojivši se od svega svetskog, on je kupio jedan mnogoceni biser, tj. Hrista.
3. Ti si se u Hrista obukao u spasonosnom krštenju, odbacivši prljavštinu (grehovnu) u božanstvenoj kupelji. U njoj si stekao svetlost duhovne blagodati i prvobitno blagorodstvo. Šta je, pak, potom bilo? Ili, bolje rečeno, kako je potom čovek postradao zbog nerazumnosti? Ljubavlju prema svetu on je izmenio božanstvene crte, pristrasnošću prema telu unakazivši obraz. I mrak strasnih pomisli je zacrnio ogledalo njegove duše, u kome inače treba da se ogleda Hristos, umno Sunce.
4. Sada si opet prilepio dušu svoju za strah Božiji, poznao pomračenje svetskog nastrojenja, shvatio rasejanost misli koju u um uvode životne brige, uvideo ispraznost [mislenog] lutanja, u koje čoveka neizbežno gura mnogometežni život, ranio se strelom ljubavi prema tihovanju, zatražio mir pomisli, po reči proroka: Traži mira i idi za njim (Ps. 33, 14), zaželeo duševno spokojstvo koje se od njega rađa, po reči istog proroka: Povrati se, o dušo moja, u spokoj tvoj (Ps. 114, 7). Stoga ti je na misao i došlo blagorodstvo koje si dobio na krštenju po blagodati i koje si potom odbacio zlim proizvoljenjem, služeći strastima u svetu. Sada si ga ponovo vaspostavio dobrim proizvoljenjem, došavši u svešteno učilište i obukavši časnu odeću pokajanja, davši od sve duše zavet da prebivaš u manastiru do smrti.
5. I ti si već drugi zavet položio pred Bogom. Prvi (si položio) kad si stupio u sadašnji život, a drugi (si položio) kad si uzrevnovao za (dobar) njegov kraj. Najpre si se radi vere sjedinio sa Hristom, a potom si se pokajanjem prilepio za Njega. Najpre si obreo blagodat, a potom si primio obaveze na sebe. Najpre kao mlad nisi osećao dostojanstvo koje ti je darovano (premda si kasnije, dostigavši uzrast, poznao veličinu dara te [okolnost] da nosiš uzdu na svojim ustima), a kasnije si, nalazeći se u savršenom razumu, jasno shvatio silu obećanja. Pazi, dakle, (i drži reč) kako ne bi, narušivši obećanje, bio kao neki sasud razbijen u paramparčad i bačen u tamu najkrajnju, gde su plač i škrgut zuba. Jer, osim pokajanja nema drugog puta koji vodi ka spasenju.
6. Počuj šta ti saopštava David: Višnjega si postavio za utočište svoje (Ps. 90, 9). Ti si izabrao bolan život, po duhu Hristovom. Pazi da ti se ne približi zlo koje se lepi na nas pri kretanju u svetu. Pošto si uzeo na sebe pokajanje, pazi da za tobom ne idu pohlepa, uteha, čast, ukrašavanje, neobuzdavanje čula. Neka ne stoje bezakonici pred očima tvojim (Ps. 5, 6), tj. lutanje misli, porobljenost uma, raspuštenost pomisli koje se smenjuju, namerno skretanje od pravog puta i smućenost. Ljubav prema roditeljima, braći, srodnicima i prijateljima neka te ne sreće (na tvom putu). Ni nepotrebno i nekorisno susretanje i razgovor sa njima neka kod tebe nema mesta.
7. Ukoliko na rečeni način zavoliš odricanje od sveta i telom i dušom, bič nevolja neće se približiti tvojoj duši i strela tuge neće raniti tvoje srce, niti pomračiti lice tvoje. Oni koji su napustili slastoljubivu narav i pristrašće prema ranije navedenom otupljuju žalac tuge. Jer, Hristos dolazi duši koja se podvizava i srcu daje neizrecivu radost. Rečenoj duhovnoj radosti ništa i nikada ne mogu da oduzmu ni slasti sveta, ni njegove ljute gorčine. Dobra razmišljanja, spasonosna sećanja, božanstvena umozrenja i reči mudrosti služe podvižniku i čuvaju ga na putevima njegove bogougodne delatnosti. Stoga on i gazi svaku nerazumnu pohotu i drsku jarost kao guju i guštera, te potire gnev kao lava i slastoljublje kao zmiju. Uzrok njegovog napuštanja svake nade u ljude i pomenute stvari i prilepljivanja uz Boga, praćenog Njegovim svagdašnjim umnim prizivanjem u pomoć i bogaćenjem bogopoznanjem, jeste sledeće obećanje: Jer, na mene se pouzdao, i izbaviću ga; pokriću ga, jer je poznao ime moje. Prizvaće me, i uslišiću ga i izbaviću ga od svih koji ga skorbe i proslaviću ga (Ps. 90, 14-15).
8. Vidiš li kakva je borba onih koji se podvizavaju u Gospodu i kakve su im nagrade? Potrudi se da rečeno zvanje izvršiš na delu, odbacujući pomisli o stvarima s obzirom da si se osamio telom. Pošto si promenio odelo, učini sebe strancem (tj. tuđim za sve i u osećanju srca), odbaci i same reči (svojstvene svetu), a ne samo srodnike po prirodi. Jer, ukoliko ne prekratiš lutanje mislima spolja, nećeš moći da ustaneš protiv onih koji ti spremaju zasede unutra. Ukoliko ne pobediš one koji te napadaju preko vidljivih stvari, nećeš obratiti u bekstvo nevidljive napadače. Ukoliko prekratiš spoljašnju razonodu i ukrotiš unutrašnje pomisli, um će početi da se uzdiže ka duhovnim delima i rečima (ili da bude bodar u njima). I ti ćeš umesto poretka koji se drži pri opštenju sa srodnicima i prijateljima pažljivo da ispunjavaš poredak dobrog delanja. Umesto sujetnih reči, koje se razvijaju u svetkom razgovoru (na pomračenje duše), tvoju dušu će prosvećivati i urazumljivati razmatranje i objašnjenje Božanstvenih reči, koje se kreću u sećanju.
9. Odrešenje čula nalaže uzde na dušu, a uzde na čulima daju slobodu duši. Zalazak sunca uzrokuje noć. Ukoliko, pak, Hristos izađe iz duše, naići će mrak strasti i obuzeti je, pri čemu će je mislene zveri rastrgnuti. Kada čulno sunce izađe, zveri se sakrivaju u svoje jazbine. A ukoliko Hristos uziđe na nebo srca koje se moli, svako saosećanje prema svetu prestaje, telesna želja iščezava i um izlazi na delo svoje, tj. bogomislije do večeri. I on delanje duhovnog zakona ne ograničava samo određenim vremenom ili određenom merom, već (se u njemu podvizava) sve dok sadašnji život ne dođe do kraja i dušu natera da izađe iz tela. Ukazujući na rečeno prorok govori: Koliko zavoleh zakon tvoj, Gospode; sav dan poučenje je moje (Ps. 118, 97). On danom naziva tok sadašnjeg života svakoga. Dakle, prekrati spoljašnje besede sa spoljašnjima sve dok ne nađeš mesto čiste molitve i dom u kome obitava Hristos, koji te prosvećuje i uslađuje poznanjem i posetom svojom. On te i podstiče da skorbi za Njega smatraš radošću i da svetske slasti odbacuješ kao pelen.
10. Vetrovi podižu morske talase. Ukoliko oni ne prestanu, valovi ne mogu da se smire, niti more da se ukroti. I lukavi duhovi u duši nemarnog podižu sećanje na roditelje, braću, srodnike i prijatelje, kao i na pirove, praznike, pozorište i sve druge pronalaske slastoljublja, nagovarajući ga da se vidi sa prvima i da primi učešće u drugima vidom, jezikom i telom, kako bi i sadašnje vreme uzaludno potrošio, i kako bi mu potonje, dok sam sedi u keliji, prolazilo u ispraznim sećanjima o viđenom i slušanom. Eto kako se uzalud upropaštava život monaha koji dozvoljavaju da im se sećanja na svetske stvari zapečaćuju u sećanju, kao što noge čoveka koji hodi po snegu ostavljaju svoje tragove. Kako ćemo ubiti zveri ukoliko im dajemo hranu? Kako ćemo umrtviti mudrovanje tela ukoliko i na delu i pomislima budemo zauzeti nerazumnim druženjima i običajima? I kako ćemo moći da poživimo životom u Hristu, kao što smo obećali? Trag nogu u snegu se uništava ili od sunčevih zraka, ili od vode koja pada u vidu kiše, I sećanja na predmete slastoljublja i slastoljubiva dela, koja kruže u umu, nestaju ili Hristovim osijanjem u srcu kroz molitvu, ili kišom umilnih suza (iskrene skrušenosti).
11. Kako će monah koji nerazumno dejstvuje izgladiti iz uma predstave koje su se ranije zapečatile? Ukoliko zadržavaš običaje sveta delo vrlina se vrši samo telesno. U dušu se pečate i zadržavaju dobra sećanja i useljavaju božanstvene reči ukoliko čestim molitvama, koje se vrše sa vrelim umilenjem, iz uma izgladiš sećanje na ranija dela. Svetlost sećanja na Boga sa verom i skrušenost srca kao nož seku zla sećanja. Podražavaj mudrost pčela. Videći da oko njih leti mnoštvo osa, one ostaju unutar košnice, izbegavajući štetu od svojih napadača. Pod osama razumi opštenje sa svetom i svetovnjacima. Izbegavajući ih sa svim staranjem, prebivaj u skrivnici časne obitelji, te pokušaj dalje da uđeš u unutrašnju stražarsku tvrđavu duše, gde obitava Hristos, od koga dolaze mir, radost i nepomutiva tišina. Oni su darovi Hrista, umnog Sunca, koje On kao neke zrake ispušta iz sebe i kao nagradu daje duši koja ga prima sa verom i dobrotoljubljem.
12. Dakle, sedeći u keliji sećaj se na Boga. Odvezujući um od svega, bezglasno ga polaži pred Njega. I sve raspoloženje srca izlivaj pred Njim, prilepljujući se ljubavlju uz Njega. Sećanje na Boga jeste umozrenje Boga, koji ka sebi privlači gledanje i ustremljenje uma, ozarujući ga svojom svetlošću. Presekavši u sebi sve oblikovne predstave postojećeg, um se obraća Bogu i vidi ga bezoblično. I on svoj pogled prosvećuje, bez obzira na nesavršeno poznanje Sagledavanog usled Njegove nepristupne slave. Iako Sagledavanog ne poznaje zbog Njegove nepostiživosti, um istinski zna da je On Onaj koji jeste i koji jedini ima nadsuštastveno Biće. Hraneći svoju ljubav prema Njemu bogatstvom blagosti koja ističe iz Njega i zadovoljavajući svoja stremljenja, on se udostojava svagdašnjeg uspokojenja u Njemu.
13. Eto svojstava istinskog sećanja na Boga. Molitva je mislena beseda sa Gospodom. U njoj se proiznose reči molitve sa svecelim ustremljenjem oka uma ka Bogu. Ukoliko misao često priziva ime Gospodnje, a um napregnuto pazi na prizivanje Božanstvenog imena, svetlost poznanja Boga kao svetli oblak osenjuje čitavu dušu.
14. Posle istinskog i prilježnog sećanja na Boga dolazi ljubav i radost. Prorok David govori: Setih se Boga, i obradovah se (Ps. 76, 4). Posle, pak, čiste molitve sledi pomenuto poznanje Boga i umilenje. Isti prorok govori: U koji dan te prizovem; evo poznadoh da si ti Bog moj (Ps. 55, 10): Žrtva je Bogu duh skrušen (Ps. 50, 19). Ukoliko um i misao stoje pred Bogom sa napregnutom ustremljenošću oka prema Njemu i vrelim moljenjem, doći će i srdačno umilenje. Ukoliko um, reč i duh (srce) pripadaju Bogu, prvi – pažnjom, druga – prizivanjem, a treći – umilenjem, u stvari čitav unutrašnji čovek vrši službu Bogu, po zapovesti Gospodnjoj: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim (Lk. 10, 27) i ostalo.
15. Hoću, uostalom, da znaš nešto kako se ne bi desilo da misliš da se moliš, a da si u stvari daleko od molitve, te da ispadne da se uzalud trudiš i da trčiš uzalud (Gal. 2, 2). Za vreme usne molitve ponekad se vrši psalmopojanje, a um negde luta strasnim pomislima po svetskim predmetima, usled čega gubi shvatanje pevanoga. Slično biva i u mislenoj molitvi. Često misao ponavlja reči molitve, a um (pažnja) je ne prati, ne ustremljujući svoje oko Bogu, kome se i obraća beseda u molitvi, već neprimetno skreće na druge pomisli. I premda misao obično govori reči, umu izmiče poznanje Boga (tj. sećanje na Njega i razumno stojanje pred Njim). U rečenom slučaju duša jeste neuredna i kao nesvesna, s obzirom da njen um luta u nekim maštanjima i kruži ili u nečemu što ga privlači i što ga potkrada, ili u onome ka čemu sam svojevoljno odlazi. A kako će se usladiti molitva onome ko se moli bez svesti pred kim se moli i o čemu se moli, i ukoliko u duši nema molitvenog ustrojstva. Kako će se razveseliti molitvom srce onoga ko ima samo izgled molitvenika, iako u sebi nema istinski uspostavljenu molitvu. Raduje se srce onih koji traže Gospoda (Ps. 104, 3). Gospoda ište onaj ko sa svom mišlju i sa vrelim raspoloženjem pripada Bogu, odbacujući svaki svetsku pomisao radi poznanja Boga i ljubavi, koji izviru iz česte čiste molitve.
16. Da bih objasnio kakvo-treba da bude sagledavanje uma pri sećanju na Boga i moljenje misli za vreme čiste molitve, uzeću poređenje sa telesnim okom i jezikom. Sećanje (na Boga) za um i molitva za misli jeste ono što je zrak za oko ili izgovaranje reči za jezik. Oko kroz čulo vida prima utisak od predstojećeg vidljivog [predmeta], ne ispuštajući nikakav zvuk, već samim opitom gledanja stičući znanje o vidljivom. I um se sećanjem (poznanjem) sa ljubavlju ustremljuje pred Boga, te se sa vrelim osećanjima i ćutanjem jednostavnog umozrenja prilepljuje uz Njega, ozarujući se božanstvenim osijanjem, kroz koje prima zalog buduće svetlosti. Izgovarajući reči, jezik onome ko sluša otkriva nevidljive želje srca. I misao, često i vatreno proiznoseći kratke reči molitve, otkriva prozbu duše svevidećem Bogu, dok neodstupnom molitvom i neprestanom skrušenošću srca ozaruje čovekoljubivu štedrost milosrdnog Boga i prima bogatstvo spasenja. Srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti (Ps. 50, 19).
17. Ka shvatanju vršenja čiste molitve može da te rukovodi i uobičajeno ponašanje pred licem zemaljskog cara. Ukoliko se desi da dobiješ pristup caru, ti ćeš telom (prikladno) stojati pred njim, dok ćeš ga jezikom umoljavati i oči prema njemu (umoljavajuće) ustremljivati. Na rečeni način ćeš privući carsku naklonost. Slično čini i na molitvi, bilo da si na crkvenom sabranju ili da se moliš u kelijnoj usamljenosti. Dolazeći u crkvu na opštu molitvu Gospodu sa bratijom, pazi da ti, dok telom stojiš pred Njim i jezikom proiznosiš psalmopojanje, i um bude pažljiv prema rečima i prema Bogu, sa jasnom svešću sa kim besedi i kome se obraća. Sećaj se da će se srce udostojiti neoduzimljive radosti i neizrecivog mira ukoliko se misao usrdno i često zanima molitvom. Usamljeno sedeći u keliji drži se mislene molitve sa trezvoumljem i skrušenošću srca. I tebe će oseniti viđenje zbog trezvoumlja. U tebe će se useliti poznanje zbog molitve. Najzad, na tebi će počinuti mudrost zbog umilenja, izgoneći beslovesno slastoljublje i usađujući božanstvenu ljubav.
18. Veruj mi, istinu ti govorim: pri svakom svom trudu pored sebe neodvojivo imaj majku svega dobrog, tj. molitvu, koja neće zadremati dok ti ne pokaže bračnu odaju i ne uvede te unutra, ispunjavajući te neizrecivom slavom i radošću. Odstranjujući sve prepreke unaokolo, ona ravna stazu vrlina i čini je prohodnom za one koji ištu (spasenje).
19. Evo pogledaj i način mislene borbe. Beseda (tj. unutrašnja reč u molitvi) uništava strasne pokrete, gledanje (tj. ustremljenje) uma ka Bogu progoni svetske pomisli, a umilenje odseca teloljublje. Očigledno je da molitva, sastojeći se iz neućutnog prizivanja Božanstvenog imena, predstavlja saglasnost i jedinstvo uma, reči i duše (srca). Gospod govori: Gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt. 18, 20). Prizivajući duševne sile iz rasejanosti po predmetima strasti i sjedinjujući ih među sobom i sa samom trodelnom dušom, molitva ih izmiruje sa Jednim Triipostasnim Bogom. U početku molitva, posredstvom raznih vrlina, iz duše izglađuje sramotu greha, a potom, posredstvom poznanja koje joj je svojstveno, u njoj izobražava lepotu božanstvenih crta, najzad je iznoseći pred Boga. I duša odmah Tvorca priznaje svojim. Jer, rečeno je: U koji dan te prizovem; evo poznadoh da si ti Bog moj (Ps. 55, 10). I On nju poznaje, s obzirom da se kaže: Pozna Gospod one koji su Njegovi (2. Tim. 2, 19). Ona poznaje usled čistote obraza. Svaki, pak, obraz ima prirodnu čežnju prema Prvoobrazu. A biva poznata radi podobija po vrlinama, putem kojih ima poznanje o Bogu i Njime biva poznata.
20. Onaj ko želi da stekne carsku naklonost upotrebljava trojaki postupak: ili (doličnim) rečima moli (cara), ili ćuteći stoji pred njim (sa umoljavajućim položajem), ili se pruža pred njegove noge, s obzirom da jedino on može da mu pomogne. I čista molitva u sebi ujedinjuje um, (unutrašnju) reč i duh (srce). Ona rečju priziva ime Božije, umom bez rasejanosti gleda na Boga koga priziva, a duhom (srcem) projavljuje skrušenost, smirenje i ljubav. Na rečeni način ona stiče naklonost Bespočetne Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednoga Boga.
21. Raznovrsnost jela budi želju da se sva probaju. I razne vrste vrlina (duhovnih savršenstava) bude revnost uma (da ih stiče). Hodeći, dakle, mislenim putem, ponavljaj reči molitve i besedi sa Gospodom, neprestano vapijući i ne dopuštajući mrzovolju. Moli se neodstupno, podražavajući bestidnu udovicu, koja je pokrenula na milost neumoljivog sudiju. I ti ćeš hoditi duhom, ne obraćajući pažnju na telesnu pohotu. Ti svetskim pomislima nećeš presecati neprekidnost molitve, već ćeš biti hram Božiji, u kome se nerasejano peva Bogu. Prohodeći mislenu molitvu na rečeni način, ti ćeš se najzad udostojiti da dostigneš neprestano sećanje na Boga i uđeš u nedostupne skrivnice uma, te ćeš u tajinstvenim umozrenjima gledati Nevidljivog, jedan Jedinome Bogu usamljeno služeći i ispunjavajući se poznanjem i ljubavlju.
22. Ukoliko vidiš da počinješ da slabiš u molitvi, uzmi knjigu i pazi na ono što čitaš, usvajajući njegov smisao. Nemoj brzo prelaziti preko slova, već ih razmatraj sa rasuđivanjem (tražeći njihov smisao) i spoznato slaži u um kao u riznicu. Potom počni da rasuđuješ o pročitanom kako bi se tvoje srce usladilo njegovim shvatanjem i kako bi pročitano ostalo nezaboravno. Iz rečenoga će se u tebi razgoreti plamen pri razmišljanju o Božanstvenim stvarima, kao što govori David: U razmišljanju mome razgore se oganj (Ps. 38, 4). Hrana uslađuje ukus ukoliko se dobro izmelje zubima. I Božanstvene reči hrane um i vesele srce ukoliko se nalaze u duši kroz rasuđivanje. Isti prorok kaže: Kako su slatke grlu mome reči tvoje (Ps. 118, 103). Uči takođe napamet jevanđelske reči i izreke svetih blaženih otaca. Izučavaj i njihova žitija kako bi sve rečeno imao kao predmet razmišljanja tokom noći.
23. Ukoliko i posle čitanja i razmišljanja o Božanstvenim rečima bude bilo neophodno da još nečim oživiš misao, koja je oslabila na molitvi i ponovo je učiniš živom i delatnom, vrši usmeno psalmopojanje tihim glasom sa pažnjom uma, ne dozvoljavajući sebi da bilo šta od izgovaranog jezikom ostane bez razumevanja. Ukoliko nešto izmakne pažnji uma, opet počni da čitaš stih. Rečeno ponavljaj sve dok um najzad ne počne neodstupno sa pažnjom da prati ono što izgovara jezik. Um je sposoban i da peva ustima i da se seća na Boga. Rečenome se nauči iz opita. Kada besedi, čovek i razgovara sa nekim i gleda ga očima. I onaj ko peva Psalam može ustima da peva, a okom uma da gleda na Boga.
24. Nemoj ostavljati poklone. Preklanjanjem kolena se izobražava pad u greh, premda se podrazumeva i ispovedanje greha. Ustajanje sa kolena predstavlja pokajanje, sa nagoveštajem obećanja vrlinskog života. Svako kolenopreklonjenje vrši sa mislenim prizivanjem Hrista kako bi, pripadajući Gospodu dušom i telom, Boga duša i tela učinio pomirljivijim prema sebi.
25. Tvoj naporni molitveni podvig će biti potpomognut ukoliko mislenu molitvu bude pratilo rukodelje, koje nije mnogobrižno. Sva ukazana delanja, sjedinjena sa molitvom (kao oruđa) izoštravaju pažnju, progone mrzovolju, duši saopštavaju mladalačku živost i um čine oštrovidnijim i vrelijim za upražnjavanje u umnom delanju.
26. Čim udare u klepalo ti izađi iz svoje kelije, telesnim očima gledajući na zemlju, a misao udubljujući u sećanje na Boga. Ušavši u hram i dopunivši čin molitvenika, nemoj jezikom praznosloviti sa monasima koji stoje blizu, niti umom lutaj po ispraznostima, nego jezik zanimaj psalmopojanjem, a misao drži u molitvi. Po okončanju bogosluženja idi u svoju keliju i počni da činiš ono što je određeno tvojim kelijnim pravilom.
27. Došavši u trpezu, nemoj da gledaš bratska sledovanja, niti da razbijaš dušu svoju lošim posmatranjima. Gledaj samo na ono što je stavljeno pred tebe i telu pruži hranu, sluhu – slušanje onoga što se čita, a duši – molitvu, kako bi, hraneći se telom i duhom, svecelo zablagodario Onome koji na dobro ispunjava tvoje želje. Ustavši, skromno i ćuteći uđi u svoju keliju, kao trudoljubiva pčela rado se hvatajući za trud svojih dobrih dela.
Ukoliko nešto radiš zajedno sa bratijom, neka tvoje ruke rade, usta ćute, a um se seća Boga. Ukoliko se neko da na praznoslovlje, ti ustani i učini poklon kako bi presekao neprilični postupak.
28. Odgoni pomisli i nemoj im dozvoljavati da ti prođu kroz srce, te da se zadrže u njemu. Zadržavanje strasnih pomisli oživljuje strasti i umrtvljuje um. Stoga, čim se približe, pri prvoj pojavi u umu, ti požuri da ih poraziš strelom molitve. Ukoliko budu navaljivale, udarajući na vrata pažnje i smućujući misao, znaj da će dobiti potkrepljenje od sakrivene želje, koja prethodi njihovom napadu. One uznemiravaju i dosađuju duši stoga što kao da polažu pravo na nju, s obzirom da se u njoj već pokrenulo proizvoljenje. U rečenom slučaju njih treba predavati izrugivanju kroz ispovest. Jer, zle pomisli se okreću u bekstvo čim budu objavljene. Pri pojavi svetlosti nestaje tama. I pred svetlošću ispovesti iščezavaju strasne pomisli, koje i same jesu tama. Recimo, pomisli taštine i pohotna strast se odmah progone stidom pri ispovesti i zlopaćenjem pri nošenju epitimije, koja je dobijena zbog njih. Potom već svakovrsne pomisli brzo beže sa stidom, našavši misao slobodnom od strasti i zauzetom neprestanom skrušenom molitvom.
29. Ukoliko podvižnik (i pored napora da molitvom preseče pomisli koje ga smućuju, i premda ih na vreme odseca i uništava njihovo često pojavljivanje) nije u stanju da ih se sasvim oslobodi znači da sam neguje njihove uzroke, tj. telesni pokoj i svetsko častoljublje, zbog kojih ne žuri da ih ispoveda. On nema pokoja stoga što u sebi drži ono što neprijateljima daje pravo da ratuju protiv njega. Može li onaj ko je oteo tuđe stvari biti slobodan od uznemiravanja od strane onoga kome ih je oteo? I može li on, ne vraćajući ono što zlo zadržava, očekivati slobodu od svojih suparnika? Međutim, ukoliko se podvižnik ukrepi u sećanju na Boga, te zavoli uniženje i zlopaćenje tela, ispovedivši svoje misli ne bojeći se stida, neprijatelji će se odmah udaljiti. Postavši slobodna, misao će držati neprestanu molitvu i neprekidno umozrenje Božanstvenog.
30. Svako podozrenje koje se podiže u srcu protiv nekoga odmah odsecaj, budući da razara mir i ljubav. Svaku nevolju koja dolazi spolja hrabro prihvataj stoga što ti daje povod za spasonosno trpljenje, za koje će ti na nebesima biti darovani pokoj i uteha.
31. Na rečeni način provodeći svoje dane ti ćeš blagodušno proživeti sadašnji život, ispunjujući se blaženom nadom. Po smrti ćeš se sa smelošću prestaviti odavde i naseliti u mesta pokoja, koja ti je Gospod pripremio kao uzdarje za ovdašnje napore tvoje. I ti ćeš sacarovati uz Njega. Njemu priliči svaka slava, čast i poklonjenje sa bespočetnim Njegovim Ocem i Svesvetim i Blagim i Životvornim Njegovim Duhom sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 

DRUGIH DEVET POGLAVLJA
 
1. Udaljujući se od spoljašnjeg i sabirajući se unutra, um se vraća samome sebi i sjedinjuje sa svojom prirodnom mislenom rečju. Tom rečju, koja mu je sapostojeća, on se hvata za molitvu. Molitvom, pak, ushodi ka poznanju Boga sa svom ljubavnom silom i srdačnim raspoloženjem. I pohota tela odlazi, svako slastoljubivo osećanje prestaje i lepote zemaljske više nisu prijatne. Ostavivši iza sebe sve u telu i ono što je oko tela, duša ide za krasotom Hristovom, hodeći časnim delima i čistom mišlju i pojući: Privedoše se Caru devojke za njom (Ps. 44, 15). Ona Hrista predstavlja i gleda pred sobom, po reči proroka: Proviđam Gospoda preda mnom svagda, jer je s desne strane meni (Ps. 15, 8). Ona se prilepljuje uz Hrista ljubavlju i uzvikuje: Oči su moje svagda ka Gospodu (Ps. 24, 15). Ona sa Hristom besedi čistom molitvom, njome ga naslađujući i radujući, te govori: Njemu će mio biti razgovor moj, i ja ću se radovati Gospodu (svome) (Ps. 103, 34). Primajući molitvenu besedu, budući voljen i imenovan i moljen za pomoć, Bog duši dariva neizrecivu radost. I duša, sećajući se Boga u molitvenoj besedi, stiče radost u Gospodu, govoreći sa prorokom: Setih se Boga, i obradovah se (Ps. 76, 4).
2. Čuvaj čula i isušićeš naslađivanje čulnim. Beži od mislenih maštanja o čulnim sladostima i isušićeš slastoljublje pomisli. Um koji ostaje bez maštanja s obzirom da ne prima utiske i izmene ni od slasnih predmeta, ni od pohotnih pomisli, istrajava u čistoj prostoti. Nalazeći se iznad čulnih i mislenih stvari, on Bogu uznosi svoju misao. On samo ime Gospoda priziva u dubini srca pri neprestanom sećanju, kao dete u odnosu na oca. Sazdan rukom Božijom iz praha zemaljskog, Adam posta duša živa dahom Božijim. I um, vrlinama presazdan, biva izmenjen božanstvenom izmenom, često prizivajući Gospoda sa čistom mišlju i vrelim raspoloženjem, budući oživljen i obožen poznanjem i ljubavlju prema Bogu.
3. Ukoliko istupiš iz pohote za zemaljskim stvarima kroz neprestanu srdačnu molitvu, ukoliko kao nekim snom počineš od pomišljanja na sve što je posle Boga i svecelo se utvrdiš jedino na sećanju na Boga, u tebi će se, kao neka pomoćnica, sazdati ljubav Božija. Jer, srdačni vapaj, koji se rađa iz molitve, ističe Božanstvenu ljubav, koja opet um pobuđuje na otkrivanje skrivenih stvari. I um, usklađen ljubavlju, postaje plodotvoran mudrošću, čijim dejstvom saopštava divne stvari. Jer, Bog Slovo, koji se srdačno imenuje u molitvenom prizivanju, uzima razum, kao rebro, i daruje poznanje. Njegovo mesto ispunjujući dobrim raspoloženjem, On dariva vrlinu, sazdaje svetlotvornu ljubav i privodi je ka vansebnom umu, koji spava i počiva od svake zemaljske pohote. Rečena ljubav jeste druga pomoćnica uma, koji je počinuo od nerazumne pristrasnosti prema čulnim stvarima, pobuđujući ga ka rečima mudrosti. Gledajući iz nje i naslađujući se njom, um u opširnoj reči drugima obelodanjuje skrivena raspoloženja vrlina i nevidljiva dejstva razuma.
4. Izađi iz svega čulnog i ostavi zakon tela, te će se duhovni zakon napisati u srcu tvom. Onaj ko po duhu hodi ne čini telesnu pohotu, kao što kaže apostol (Gal. 5, 16). I onaj ko izlazi iz čula i čulnoga, tj. iz tela i sveta u stvari dospeva u stanje hođenja duhom i duhovnog razmišljanja. Rečeno ti možeš razumeti iz onoga što je Bog činio Adamu pre neposlušnosti.
5. Onaj ko se podvizava u čuvanju zapovesti i prebiva u raju molitve, neprestanim sećanjem na Boga stojeći pred Njim, odstranjuje od sebe slastoljubiva dejstva tela, sve čulne pokrete i sve predstave čulnih stvari iz misli, umrtvljujući strasti i greh i postajući pričesnik božanstvenog života. Onaj ko spava postaje sličan mrtvacu, premda je živ: po telu kao da je mrtav, a po dejstvima duše je živ. I onaj ko prebiva u duhu kao da je mrtav za telo i svet, dok je razmišljanjem duha živ.
6. Ukoliko shvataš šta pevaš, steći ćeš poznanje. Od poznanja se stiče svest ili savest (u odnosu na poznato). Od savesti niče vršenje poznatog na delu, a od njega raste plod opitnog poznanja. Opitno poznanje uzvodi ka istinskom umozrenju, od koga zasijava mudrost, koja svetlozarnim rečima blagodati ispunjava misleni vazduh i onima koji su napolje objašnjava skriveno.
7. Najpre um ište i nalazi, a potom se sjedinjuje sa nađenim. Iskanje on vrši razumom, a sjedinjenje ljubavlju. Iskanje razumom biva radi istine, a sjedinjenje ljubavlju radi dobra.
8. Onaj ko stoji iznad tekuće prirode stvari i ko je tuđ pohoti prema prolaznim stvarima ne gleda na donje i ne želi zemaljske lepote. On otvorenim očima gleda na gornje, gledajući gornje lepote i postavljajući sebi za cilj okušanje čistog blaženstva. Nebesa su zaključana za onoga ko gleda samo na veštastvena dobra zemlje i ko je sklon jedino ka telesnim zadovoljstvima, s obzirom da ima pomračene mislene oči. Onaj, pak, ko prezire donje i od njega odvraća pogled, ima um podignut gore i vidi slavu večnih dobara, te dostiže svetlozarnost koja je obećana svetima. On prima ljubav Božiju, koja na njega odozgo silazi, postajući hram Duha Svetoga. On čezne za Božanstvenim, budući upravljan Duhom Božijim, te se udostojava usinovljenja. I Bog pokazuje blagovoljenje prema njemu, s obzirom da se trudi da mu ugodi. Jer, koje vodi Duh Božiji oni su sinovi Božiji (Rim. 8, 14).
9. Nemoj ostavljati molitvu pod izgovorom nemoći čak ni na jedan dan, sve dok ima daha u tebi, slušajući reči apostola: Kada sam slab onda sam silan (2. Kor. 12, 10). Radeći na rečeni način steći ćeš veliku korist. I molitva će te ubrzo podići uz sadejstvo blagodati. Jer, gde je uteha Duha, nemoć i mrzovolja iščezavaju.

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *