НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

 

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ СИНАИТ

ПОГЛАВЉА
 
1. Свако ко је крштен у име Христово треба да прође кроз све Његове узрасте. Јер, он их је у крштењу примио као способност, а кроз заповести може да их оствари и спозна. Зачећу Христовом одговара обручење Духа. Његовом Рођењу одговара дејство радости, Крштењу – очишћујућа сила огња Духа, Преображењу – зрење Божанске Светлости, Распећу – умртвљење верног у односу на све, Погребењу – освајање божанствене љубави у срцу, Васкрсењу – животворно устајање душе, Вазнесењу – занос у Богу и узношење ума. Онај ко није прошао речене узрасте Христове и не осећа их, још увек је одојче и телом и духом, макар и био сматран од свих старцем и делатељем.
2. Страдања Христова дају животворно умртвљење онима који су га у свему подражавали. Јер, разлог нашег састрадавања Христу јесте сапрослављање са Њим. Страдања (тј. страсти) од уживања, напротив, пружају смртоносно умртвљење онима који их врше. Јер, добровољно учествовање у страдањима Христовим јесте распеће распећа и умртвљење смрти.
3. Страдати са Христа значи подносити искушења која нам се дешавају. Карање Господње на оне који нису одговорни наилази због зависти демона и постаје виновник користи. Али, на нас, који смо одговорни за грехе, наилази као изобличење које нас призива на повратак и отвара нам уши. Стога је Бог онима који претрпе обећао венац у векове векова. Слава теби, Боже наш, слава теби. Тројице Света, слава ти за све.
 
Страсна измена
4. Мрзовоља је тешко савладива страст, која раслабљује тело. Уколико се, пак, раслаби тело, раслабљује се и душа. А пошто се опусте обоје, сладострашћем се мења телесни састав. Сладострашће покреће чежњу, чежња распаљивање, распаљивање узбуђење. Узбуђење покреће сећање, сећање покреће маштање, маштање доноси прилог помисли. Прилог доноси спајање, спајање – сагласност. Сагласност одводи делу било рукоблуда, било разноврсних сношаја. И човек бива побеђен и пада.
 
Добра измена
5. Трпљење у сваком делу рађа храброст. Храброст рађа расположење, расположење – истрајност, истрајност – узрастање. Узрастање на делу утишава неуздржљивост тела и умирује жељу сладострашћа. Жеља покреће чежњу, чежња – љубав, љубав – ревност, ревност – топлину, топлина – устремљење, устремљење – усрдност, усрдност – молитву, молитва – тиховање. Тиховање рађа зрење, зрење – знање, знање – поимање тајни. Крај тајни је богословље. Плод богословља је савршена љубав. Плод љубави је смирење, смирења – бестрашће, бестрашћа – предвиђање, пророштво и предзнање. Речене врлине нико не поседује у савршеном стањуј, нити се одједном уклања зло. Напротив, са порастом врлине умањује се зло, да би најзад потпуно нестало.
 
Искушења у сну
Питање: На колико начина се дешава грешно и безгрешно истечење?
6. Одговор: Грешно се дешава на три начина: блудом, рукоблудом и сагласношћу са помисли. Безгрешно се дешава на седам начина: заједно са мокраћом, од разне хране или покрета или пијења хладних напитака, или због раслабљености тела, или од превеликог умора, или од демонског маштања у сну на много начина. Код бестрасних се дешава само на први начин, тј. течност излази помешана са мокраћом, будући да су се на неки начин код њих опустили унутрашњи канали од многих подвижничких трудова, те им је божанственим очишћујућим и освећујућим дејством дат благодатни дар здравоумља. Последњи начин, тј. од маштања у сну, дешава се онима који су још увек острашћени и нејаки. Али, и овај случај, будући нехотичан, у ствари је без греха, као што [Свети] оци говоре.
Особина бестрасних је безгрешно истечење у ретким временским размацима, по промислу, док остатак течности нестаје од божанствене ватре. Код делатеља нужда је многовидна и испражњење безгрешно. Код страсника постоје два вида – једноставно и зло, тј. истечење које се дешава у сну и на јави, због саглашавања са разним маштањима. Прво није за осуду, док је друго греховно и повлачи епитимију [казну].
Код бестрасних, речени покрет и истечење тела је по промислу једно, тј. један део течности се избацује заједно са мокраћом као текућина, док остатак нестаје од божанствене ватре. За делатне и средње кажу да постоје шест општих начина истечења који нису за осуду, којима се тело чисти и ослобађа од штетне течности која настаје природно и нужно: од хране, или покрета, или пијења хладног пића, или раслабљености човека, или одузетости од превеликог труда, или на крају, по демонској зависти. Код болесних и почетника постоје такође шест страсних начина: или од стомакоугађања, или оговарања, или осуђивања, или сујете, или због саглашавања са маштањима у сну и на јави, или, на крају, због демонског напада из зависти. Међутим, и речено се уврштава у намеру промисла да се очисти људска природа од пропадљивости, од убачених и њој страних текућина и од бесловесних тежњи, те да се васпита подвижник да се смирава, да пази и да се уздржава у свему и од свега.
7. Онај ко тихује у самоћи и храни се прилозима љубави других, дужан је да прима милостињу на седам начина. Први је да тражи оно што је неопходно, други – да узима оно што је неопходно, трећи – да оно што му дају прима као од Бога, четврти – да се узда у Бога и верује да је Наградодавац, пети – да буде делатељ заповести, шести – да не злоупотребљава оно што му дају, седми – да не буде шкрт, него да и сам даје другима и да буде милосрдан. Онај ко се опходи на речени начин има радост, будући да осећа да његове потребе бивају намирене од Бога, а не од људи.
 

ДЕСЕТ ПОГЛАВЉА О ТИХОВАЊУ И МОЛИТВИ,
И О ПОКАЗАТЕЉИМА БЛАГОДАТИ И ПРЕЛЕСТИ, О РАЗЛИЦИ ТОПЛИНЕ И ДЕЈСТВА,
ТЕ О БЛИСКОСТИ ПРЕЛЕСТИ КОД ОНИХ КОЈИ СУ БЕЗ РУКОВОДИОЦА

 
1. Требало би да можемо да кажемо, заједно са великим учитељем[1], да немамо потребе за помоћ [Светога] Писма и других светоотачких речи, дивни Лонгине, већ да нас сам Бог учи, према пословици: „Сам Бог све учи“. Ми, наиме, треба да учимо и бивамо поучавани од Бога и преко Бога ономе што нам је на корист. И не само ми, него и сваки верник [треба да чини слично], како би закон Духа био уписан на таблицама срдаца наших и како бисмо се удостојавали (што је предивно) да разговарамо са Христом чистом молитвом на непосредан и херувимски начин. Будући, пак, да смо одојчад у време нашег препорода светим крштењем, те нити благодат поимамо, нити смо свесни сопственог обновљења, не спознајући превелику величину части и славе коју примамо, нити [чињеницу] да смо дужни да се развијемо душевно и духовно кроз заповести и да умно сагледамо оно што смо примили, већина нас због сопственог немара и страсних навика падамо у неосетљивост и помраченост. Ми, дакле, не знамо ни да ли постоји Бог, ни ко смо и шта смо крштењем постали, премда смо постали синови Божији и синови светлости и чеда и удови Христови. Уколико се, опет, крштавамо у зрелим годинама, ми осећамо само воду, али не и Духа. Препорађајући се духовно, ми имамо само просту и мртву, а не делатну веру и велимо да се налазимо у двоједушности. Стога смо тела и телесно живимо и ходимо. И уколико се деси да се покајемо, ми ипак схватамо и држимо заповести само телесно, а не и духовно. И уколико нас након много трудова благодат из човекољубља удостоји извесних својих пројава, ми је примамо као превару. Уколико, опет, чујемо да благодат делује у другима, ми је из зависти сматрамо прелешћу. Ми, дакле, остајемо мртви до смрти, без живота и дејстава Христових. И као што каже Свето Писмо, у тренутку смрти и суда узеће се од нас и оно што имамо због безверја или безнађа. Ми не схватамо да деца треба да личе на оца, тј. да буду богови од Бога и духовни од Духа, као што Господ вели: Што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3, 6). Иако смо постали верни и небески, ми смо тела, те стога Дух Божији не обитава у нама. Стога је Бог допустио несреће и ропства и много покоља, покушавајући да исправи, или да прекине, или да излечи зло јачим лековима.
2. Уз помоћ Божију (који даје силину речи онима који благовесте слична добра) испитајмо најпре како можемо наћи, или пре, како је Христос нађен, будући да га имамо духовно кроз крштење, као што апостол Павле каже: Или не познајете себе да је Исус Христос у (срцима вашим) (2. Кор. 13, 5). Потом ћемо рећи и како се може напредовати, а затим и како сачувати оно што се обрете. Изврстан и сажет начин је да укратко проговоримо о крају и средини, с обзиром да имамо опширни [садржај]. Јер, много је оних који су се подвизавали да нађу оно што су тражили, да би потом своју жељу зауставили. Они не иду даље и неће ни ићи, него су задовољни почетком који су нашли. Наилазећи на препреке и скренувши на стазицу [беспућа] без да су схватили, они мисле да иду добро, премда бескорисно ходају мимо пута. Други, опет, пошто су достигли до пола пута просвећења, постају уморни, те из немара не настављају до краја, или се враћају назад равнодушним животом својим, поново постајући почетници. Трећи, најзад, достигавши до савршенства, падају из непажње због превазношења и враћају се назад, постајући једнаки по делу са средњима и почетницима. Почетницима, пак, приличи дејство Духа, средњима – просвећење, а савршенима – очишћење и васкрсење душе.
 
Како ћемо пронаћи дејство Духа
3. Дејство Духа, које смо тајинствено примили у крштењу, налазимо на два начина. Као прво (говорећи уопштено), дар се открива вршењем заповести уз много труда и времена, као што говори свети Марко. И уколико вршимо заповести, утолико дејство јасније блиста над нама својим зрацима. Као друго, оно се пројављује у послушању кроз зналачко и стално призивање Господа Исуса, тј. сећањем на Бога. Првим начином оно се налази спорије, а другим брже, уколико, наравно, човек научи да копа земљу са трудом и усрђем, тражећи злато. Уколико, дакле, желимо да нађемо и спознамо истину и да не упаднемо у прелест, иштимо једино да имамо целовито дејство срца без облика и изгледа, не тражећи да маштом гледамо обличја и ликове наводних светих или разне светлости. Јер, у природи прелести и у њеним начелима јесте лажним маштаријама варати ум неискусних. Ми треба да се подвизавамо да имамо једино дејство молитве у срцима нашим, које загрева и орадошњује ум наш и распламсава душу за неизрециву љубав према Богу и људима. На речени начин ће се доћи до смирења и скрушености, а не само до молитве. Молитва код почетника јесте свагдакрећуће умно дејство Светога Духа. У почетку она је као ватра радости која исијава из срца, а на крају као светлост која мирише божанственим дејством.
4. Проговорићемо сада о показатељима почетка дејства Духа код оних који га истински траже, а не као кушајући Бога, сагласно Мудрости Соломоновој, која вели да је „налазе они који је не искушавају и да се јавља код оних који не сумњају у њу“ (уп. Муд. 1, 2). Код неких се оно види као светлост која се рађа. Код других – као веселост заједно са трепетом. Код трећих – као радост. Код четвртих – као радост помешана са страхом. Код неких – као трепет и радост. Понекад код неких – као сузе и страх. Душа се, наиме, радује посети Божијој и милости Његовој, али се плаши и дрхти од Његовог присуства, будући да је одговорна за многе грехе. Код свих, опет, оно у почетку бива као неизрецива скрушеност и неописив бол душе, која је болна као жена у часу порођаја, као што каже Свето Писмо. Јер, живо и делатно Слово, тј. Исус, улази дубоко до предела где се раздвајају душа и тело, кост и коштана срж, као што говори апостол, да би силом уништио острашћеност из свих делова душе и тела. Код неких се оно испољава као љубав према свима и непобедиви мир. Код других – као раздраганост, коју свети оци често називају поскакивањем, што представља силу духа и покрет живога срца. Оно се зове и пулс и уздах духа који посредује за нас пред Богом неизрецивим уздасима. Исаија га је назвао породом правде Божије. Велики Јефрем га назива убодом, тј. пробадањем, док га Господ назива извором воде који проистаче вечни живот (водом назива дух) и поскакује из срца и кључа од јачине силе.
5. Треба да знаш да постоје две врсте поскакивања, тј. раздраганости: смиреновидно (које се зове пулс и уздах и посредовање духа) и велико поскакивање срца (које се зове и поскакивање и скок, тј. пропињање, и узводећи лет живога срца ка божанственом ваздуху). Јер, душа, окриљујући се божанственом љубављу и ослобађајући се свеза страсти, покушава да полети у висину још пре него што се раздвоји од тела, чезнући да се раздвоји од тежине тела. Речено се зове и потрес (тј. кључање и кретање) духа, као у реченици: Исус се потресе у духу и сам се узбуди говорећи: Где сте га метнули (Јн. 11, 34). Разлику између великог и малог поскакивања показује божанствени Давид говорећи: Горе узиграше као овнови и брда као јагањци овчији (Пс. 113, 4). Он је мислио на савршене и на почетнике. Јер, да је мислио на вештаствене горе и брда, било би сувишно да каже да поскакују, будући да немају живота.
6. Треба да знамо да божанствени страх не садржи преплашеност (под преплашеношћу не подразумевам трепет који произилази из радости, већ страхоту од божанственог гнева, тј. васпитног карања и богоостављености), већ веселост са бојажљивошћу коју изазива молитва са огњем страха Божијег. Под страхом не подразумевам уплашеност која се јавља од негодовања Божијег, тј. од казне, већ страх мудрости, који се назива почетком мудрости. Страх се дели на три дела (премда су оци говорили да се дели на два), тј. на уводни и савршени, и још на страх од гнева Божијег, који треба углавном звати застрашеношћу, тј. потресеношћу и скрушеношћу.
7. Има више врста уплашености. Једна је од гнева, друга – од радости, а трећа – од срчане [силе] (тј. када се збуде превелико кључање, како веле, крви око срца). Другачија је уплашеност која долази од остарелости, другачија од греха, тј. прелести, а другачија од проклетства, која је дата роду људском преко Каина. Међутим, подвижника на почетку напада уплашеност од радости и од греха. Речено се, међутим, не дешава код свих. Код једног постоји веселост са страхом, при чему благодат доноси утеху души са пуно благопријатности и суза. Код другог постоји неприродно загревање, превазношење и тврдоћа срца, што распламсава душу и распаљује полне удове за телесно сједињење и заљубљеност, при чему се у машти унутрашње чини срамно дело пристанком на помисли.
8. Постоје две врсте дејстава код сваког почетника. Оно на два начина делује у срцу, при чему је један начин одвојен од другог. Једно дејство произилази од благодати, а друго од прелести. Велики Марко Подвижник сведочи говорећи: „Постоји дејство духовно, а постоји и дејство сатанско, које неискусан не разликује“. И опет: „Постоје три врсте топлине, која се распаљује од дејства у људима: једна је од благодати, друга од прелести, тј. од греха, и трећа од изобиља крви“, коју свети Таласије Африканац назива телесним саставом и саветује да је подешавамо и смиравамо умереним уздржањем.
9. Дејство благодати је распиривање ватре духа, која се креће у срцу радошћу и благопријатношћу, те утврђује, загрева и очишћује душу, привремено заустављајући помисли и привремено умртвљујући кретање тела. Њени знаци и плодови који пројављују њену истинитост јесу сузе, скрушеност, смирење, уздржање, ћутање, трпљење, сакривање од других и друго слично, из чега се уверавамо без оклевања.
10. Дејство прелести је распиривање греха, који душу распаљује уживањем и подиже сулуду жељу у телу за сједињељем са другим телима. Она је сасвим непредодредива и немирна, по свегом Дијадоху. Она поседује бесловесну радост и превазношење и смућење и неодредиву и (да кажем) неухрањену пријатност. Она са млаким уживањем утиче превасходно на желатељни [део душе]. Као вештаство свог распиривања она поседује уживања, за сарадника имајући ненасити стомак. Од њега она црпи и подиже читаво тело. Од њега она узима повод да дејствује и распаљује душу и да је вуче ка себи. И навикавајући се на сладострашће, човек постепено избацује благодат из себе.
 

ПЕТНАЕСТ ПОГЛАВЉА О МОЛИТВИ И О ДВА НАЧИНА МОЛИТВЕ
 
1. Постоје два начина сједињења, или боље речено, два улаза са једне и друге стране умне молитве, која се духом врши у срцу. Реченим начинима се или ум налази у срцу пре молитве, прилепљујући се уз Господа, по Светом Писму, или дејство молитве, крећући се и напредујући у радосном огњу, привлачи ум и везује га за призивање Господа Исуса и сједињење са Њим. Јар, уколико дух делује у свакоме како хоће, по речима апостола, понекад једно стање код неких претходи другом стању и [обратно], као што смо навели. Понекад, пак, дејство делује у срцу како се страсти смањују сталним призивањем Исуса Христа. Потом се пројављује божанствена топлина, будући да је Бог наш огањ који спаљује страсти, како каже Свето Писмо. Понекад, пак, дух привлачи ум себи и ограђује га у дубини срца, спутавајући његово уобичајено кретање. И већ се он, као заробљеник Асираца, не одводи далеко од Јерусалима, него се похвално враћа из Вавилона у Сион, са пророком говорећи: Теби приличи песма, Боже, на Сиону, и теби ће се одати молитва у Јерусалиму (Пс. 64, 2), и: Када врати Господ робље Сионско… обрадоваће се Јаков и узвеселиће се Израиљ (Пс. 125, 1; Пс. 52, 7). Под наведеним именима подразумевају се делатни и зритељни ум, који уз помоћ Божију побеђује страсти делањем и сагледава Бога зрењем, према својим могућностима. И као да је позван за богату трпезу, ум се радује божанственом насладом и пева: Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих (Пс. 22, 5), тј. демона и страсти.
 
Како треба да вршимо молитву
2. Изјутра сеј семе своје (мисли се на молитву), али ни увече нека не почива рука твоја (Проп. 11, 6), како не би постојао прекид у току молитве и како можда не би пропустио час у коме ћеш бити услишен. Соломон наставља: Јер, не знаш шта ће бити благоугодно. Пошто ујутру седнеш на столичицу од једног педља, премести ум из владалачког [дела, тј. главе] у срце и држи га у њему, трудећи се савијен и болујући грудима, раменима и вратом, те узвикујући из ума и душе: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Пошто је речено тескобно, и напорно, и вероватно заморно услед понављања, што уосталом не произилази од самог честог храњења са три имена (Господе Исусе Христе), будући да Писмо говори: Они који ме једу још више ће огладнети (Сир. 24, 21), ти пренеси ум на другу половину и говори: Исусе, Сине Божији, помилуј ме. Много пута изговоривши речено призивање, пређи опет на прву половину. Међутим, из лењости не треба често мењати наведене узвике. Јер, растиње које се често пресађује не успева да се укорени. Слично [неће успети да се укорене] ни молитвена кретања у срцу при честој промени молитвених речи. Уколико приметиш подизање и приступање помисли, немој се загледати у њих, чак и кад не би биле рђаве, већ држи свој ум у срцу безизлазно, призивајући Господа Исуса. И убрзо ћеш прогнати помисли и протерати демоне који их наводе, опаљујући их и невидљиво бичујући Божанским именом. Слично учи Лествичник, говорећи: „Исусовим именом бичуј противнике: ни на небу ни на земљи нема јачег оружја“.
 
О дисању
3. Исаија Усамљеник (као и многи други) сведочи да ваздух треба да се задржава. Један каже: „Држи незадрживи ум“, који притиска и расејава непријатељска сила, која се после крштења због нашег немара опет вратила у лењиву душу заједно са још горим духовима, као што говори Господ: И буде потоње горе човеку ономе од првога (Мт. 12, 45). Неко други учи: „Монах треба да се сећа на Бога као што дише“, и још неко: „Љубав према Богу код њега треба да задржава дисање“. Свети Симеон Нови Богослов говори: „Ограничи и дисање да не би дисао неометано“. Свети Лествичник саветује: „Исусова молитва нека се сједини с дисањем твојим, па ћеш видети каква је корист од тиховања“. Апостол Павле уверава: А не живим више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2, 20), који дејствује и удахњује божанствени живот. И Господ говори: Дух дише где хоће (Јн. 3, 8), узевши пример у дувању чулног ветра. Очистивши се (у крштењу), ми смо примили обручење Духа и усађену реч (Јак. 1, 21), по речи брата Божијег Јакова, као семе које је посејано у нама. Он се са нама сјединио несместивим општењем, чинећи да се обожујемо, при чему сам не трпи умањење. Он нас сједињује са преизобилним Богом из благости. Међутим, ми смо постали немарни према заповестима, које у ствари чувају благодат, услед чега смо опет упали у страсти. Стога смо се, уместо дахом Духа Светог, испунили ветром злих духова, од којих се у нама јавља свако зевање и стиска [тј. неред], као што говоре оци. Онај, пак, ко је сачувао Духа и Њиме стекао очишћење, распламсава се Њиме и надахњује божанственим животом. Он Њиме говори, умује и креће се, по речи Господњој: Јер нећете ви говорити, него ће Дух Оца вашега говорити из вас (Мт. 10, 20). На сличан начин и онај ко има супротног духа, чини и говори оно што је супротно, будући њиме савладан.
 
О појању
4. Лествичник каже: „Заморивши се, човек устаје и моли се, па опет седне и храбро наставља да врши своје делање“ (Слово 27). Он говори о умном делању, тј. да треба поступати на речени начин пошто се достигне чување срца. Међутим, прилично је да се слично каже и за псалмопојање. Упитан о садржини појања, Варсануфије Велики је одговорио: „Часови и песме су црквена предања и добро су установљени ради [молитвеног] усаглашавања свих људи. Скићани, [тј. келиоти или усамљеници], пак, не читају ни часове, нити песме, [тј. каноне], него се у усамљености упражњавају. У рукодељу, поучавању и размишљању, и после извесног времена започињу молитву. Стојећи на молитви ти треба да говориш Трисвето и Оче наш, молећи Бога за избављење од старог човека. Ипак, не треба дуго остајати на поменутом молитвословљу. Напротив, твој ум треба целог дана да буде на молитви“ (Одговор 74). Старац је наведеним речима показао да „усамљено поучавање“ јесте срдачна молитва, а „кратка молитва“ – стојање на псалмопојању. Јасно говори и велики Јован Лествичник: „Прво делање тиховања састоји се у избегавању бриге о било чему земаљском… друго – у ревносној молитви (тј. стајању на псалмопојању), а треће – у неукрадљивом делању срца“ (Слово 27). Ето седишта молитве и уједно тиховања.
 
О разликама појаца
5. Питање: Откуда речена разлика? Једни уче да се много поје, други – мало, а трећи – да се уопште не поје, већ да се [човек] само држи молитве, телесног труда, неког рукодеља и поклона, или неког другог напорног делања.
Одговор: Ево разрешења питања. Они који су делатним животом кроз многе напоре и дуге године нашли дејство благодати, стекли су знање, па и друге уче. Они не верују онима који говоре да су зналачки по милости Божијој, као што говори свети Исаак, достигли речено за кратко време врелом вером. Они поменуте прекоревају, будући покрадени незнањем и самопоуздањем, уверавајући да је све што се дешава другачије неголи код њих представља прелест, а не дејство благодати. Они не знају да је пред очима Божијим лако да се сиромах изненада обогати (Сир. 11, 21). И Приче кажу: Почетак мудрости јесте да стекнеш мудрост (Прич. 1, 7). И апостол прекорева ондашње ученике, који нису знали за благодат, говорећи: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13, 5), тј. уколико због лењости ие напредујете. Они ни дивна својства молитве, која дејсгвом Духа постоје код понеких, не прихватају због свог неверја и високоумља.
 
Противречење реченоме
6. Питање: Кажи ми зар онај ко пости, уздржава се, врши бдење, стоји, чини поклоне, плаче и држи се оскудољубља у ствари не упражњава делање? Како ти, претпостављајући псалмопојање, говориш да без делатног живота није могуће држати се молитве? Зар речено није делање?
Одговор: Онај ко устима твори молитву а умом лута, у ствари нема користи. Уколико један зида, а други разграђује, ништа се не добија осим труда (Сир. 34, 23). Напротив, као што дела телом, [човек] треба да дела и умом, како се телесно не би показао праведним, а у срцу био испуњен сваке мрзовоље и нечистоте. И апостол потврђује, говорећи: Јер ако се тим језиком, тј. устима молим Богу, мој дух, тј. глас мој се моли, а ум је мој без плода… Молићу се Богу духом, а молићу се и умом… Волим рећи пет речи умом својим… неголи хиљаде речи језиком (1. Кор. 14, 14-15; 19). Свети Лествичник је сведок да он говори о (умној молитви). У Слову о молитви он каже: „Велики подвижник велике и савршене молитве каже: Волим рећи пет речи умом својим, и остало“. Делања су многобројна и појединачна, а срдачна молитва је, по Лествичнику, велика и свеобухватна као извор врлина. Преко ње се стиче свако добро. Показујући превасходност делања, свети Максим говори: „Нема ничега страшнијег од помисли на смрт и ничега велељепнијег од сећања на Бога“. Услед помрачености која долази од неосетљивости, незнања и маловерности, неки у садашње време не желе чак ни да чују да постоји благодат.
7. Сматрам да они који не поју много добро чине, удељујући част умерености (која је, по мудрима, у свему прекрасна). Наиме, [они пазе] да не истроше читаву душевну силу на делање, тј. труд псалмопојања, услед чега би се ум показао недовољно усрдним за молитву, не налазећи у себи довољно силе за њу. Напротив, унеколико појући Псалме, он треба већи део времена да проводи у молитви. Са друге стране, када се умори од честог мисленог вапијања и непрестаног усмеравања пажње на молитву, уму праведно треба дати известан одмор, из притешњености тиховања пуштајући га у ширину псалмопојања. Ето прекрасног реда, ето учења мудрих.
8. Добро чине и они који уопште не упражњавају псалмопојање уколико напредују. Уколико су достигли просвећење, они немају потребу да псалмопојањем, већ треба да пребивају у ћутању, непрестаној молитви и умозрењу. Јер, они су сједињени са Богом и не треба свој ум да одвајају од Њега, погружавајући га у смућење. Свети Лествичник говори: „За послушника је пад – сопствена воља, а за тиховатеља – напуштање молитве“. Ум сличних у ствари чини прељубу када одступа од сећања на Бога, тј. Женика, и љубављу се веже за незнатне ствари. Није могуће све, пак, научити реченоме поступку. Једноставни и неписмени послушници се могу научити с обзиром да је послушност ради смирења способна за сваку врлину. Непослушнима, пак, било једноставнима или ученима, речену науку не треба предавати како не би упали у прелест. Јер, самовољни не може да избегне надменост, коју обично прати прелест, као што каже свети Исаак. Не помишљајући на могућу штету, неки све поучавају својим напорима, тј. да држе сећање на Бога. [Они хоће да их] навикну на сећање да би га заволели, што је у ствари немогуће, нарочито за оне који су навикли да живе по својој вољи. Њихов ум је нечист услед немара и високоумља. Он није очишћен сузама, услед чега пре виде срамне кумире помисли, неголи молитву. Узнемиравани страшним именом [Божијим], нечисти духови који се гнезде у њиховом срцу реже на оне који их рањавају. Дакле, уколико самовољни чује или буде научен [из књига] о реченом делању и пожели да га упражњава, свакако ће пострадати на један од два начина: или ће, присиљавајући се, упасти у прелест и остати неисцељен, или ће бити немаран, читав живот остајући безуспешан.
9. Рећи ћу и ја нешто што сам познао на незнатном опиту. Седећи у тиховању дању или ноћу, непрекидно се молећи Богу, без помисли и са смирењем, ум твој ће изнемоћи од призивања, тело ће те заболети, а срце ће, и поред силног и непрестаног призивања Исуса остати без топлине и веселости, из којих се обично рађа и подстиче ревност и трпљење подвижника. Ти стога устани и пој Псалме сам или са учеником, који је са тобом, или се прихвати размишљања о неком слову из Писма, или се погрузи у сећање на смрт, или узми рукодеље, или пази при читању, углавном стојећи, како би сморио тело. Уколико сам стојиш на псалмопојању, читај Трисвето, потом душевно или умно твори молитву, при чему ум треба да пази на срце. Уколико те нападне мрзовоља, читај Псалме, два или три, и умилне тропаре пригушено: јер, [тиховатељи] не поју, као што каже Лествичник. Да би добили веселост и радост њима је, по речима [преподобног] Марка, довољно да срдачно болују са чежњом за благочашћем и духовном топлином. После Псалама врши душевну или духовну молитву без расејавања и Алилуја. Ето поретка светих отаца Варсануфија и Дијадоха и осталих. Божанствени Василије говори да Псалме треба мењати сваки дан како би се подстицала усрдност и како ум не би оптеретио појући стално исто. Уму треба давати слободу како би се још више учврстио у усрдности. Уколико заједно са верним учеником стојиш на појању, препусти му да чита Псалме, а ти скривено у срцу пази и моли се, чувајући се. Све чулне и мислене помисли које излазе из срца ти презири уз помоћ молитве. Јер, тиховање јесте одстрањивање помисли које нису од Духа и нису божанствене. [Треба] до погодног времена [пазити] да се оне не прихвате као добре, да се не би изгубило оно што је веће.
 
О прелести
10. Са тачношћу и познањем пази, љубитељу Божији. Уколико, вршећи своје дело, угледаш светлост или спољњи или унутрашњи огањ, или неки образ, Христа на пример, или анђела, или неког другог, ништа немој примати како не би претрпео штету. Немој ни сам да, гледајући образе, у уму правиш уображења. Јер, све што се прима као спољашње и смућено преобликовање води ка прелести душе. Истинско почело молитве јесте срдачна топлина која спаљује страсти, усељава утеху и радост у срце непоколебивом чежњом и учвршћује срце несумњивим осведочењем. Оно што улази у душу, говоре оци, било чулно или духовно, а срце га не прима и сумња, у ствари јесте од непријатеља, а не од Бога. Уколико видиш да ти ум споља или одозго вуче нека невидљива сила, немој имати поверења и немој дозвољавати да буде одвучен, већ га одмах принуди на његово дело. Оно што је од Бога долази само по себи, говори свети Исаак, при чему човек не примећује његово време. И непријатељ покушава унутар бедара да привидно представи духовно, једно подмећући уместо другог, тј. уместо топлине наводећи неуредно распиривање (чиме мучи душу преваром), уместо весеља побуђујући бесловесну радост и влажну сласт, који рађају надменост и високоумље. Он реченим прелестима успева да се прикрије пред неискуснима, представљајући превару као дејство благодати. Међутим, време, опит и осећај обично га откривају пред онима којима нису непознате његове замке. Грло разликује јела, говори Писмо. И духовни укус све јасно показује као што јесте, не подвргавајући се превари.
 
О читању
11. Лествичник говори: „Пошто си делатељ, оно што читаш треба да представља делатно [штиво]. Јер, опитно остваривање делатног штива чини сувишним читање осталих књига“ (Слово 27). Свагда читај о тиховању и молитви код светог Лествичника, светог Исаака, светог Максима, [светог Симеона] Новог Богослова и његовог ученика, Никите Ститата, Исихија, Филотеја Синајског и других, који су писали о реченоме. Остале списе привремено остави. Они нису неприхватљиви, али привремено не одговарају твоме циљу. Јер, предмети којих се они дотичу могу твој ум да одвуку од молитве. Нека твоје читање буде усамљено. Глас нека ти не буде обојен надменошћу и жељом за истицањем. Читање нека не буде брзо и са дотераном благојезичношћу, или са благозвучношћу слова или уживањем, да те не би поткрадала неприметна страст да се допаднеш људима, иако нису присутни. Оно не треба да буде ни ненасито. Јер, у свему је најбоља мера. Оно не треба ни да је брзо, ни превише лењиво или немарно, већ побожно, трпељиво, постојано, разумно, са тактом, са умом и душом и словесношћу. Крепећи се душекорисним читањем, ум добија силу и навику да се снажно моли. Уколико, пак, читање буде супротно наведеном начину, ум се помрачује и раслабљује и изводи из себе. Владалачки [део, тј. ум] осећа бол у мозгу и постаје неспреман за молитву.
12. Обраћај пажњу и на намеру своју, тј. посматрај где се приклања. Гледај да ли по Богу, ради самог добра и ради душевне користи седиш у тиховању, појеш Псалме, читаш молитве и неку другу врлину чиниш. Пази да не будеш покраден без да приметиш и да се не покаже да по образу личиш на делатеља Божијег, а по срцу – на угодника људима. Јер, лукави има много замки. Он тајно прати усмерење наших намера, на сваки начин се трудећи да неприметно упропасти наше дело (што многи не знају), те да оно што се чини не буде по Богу. И премда он упорно ратује и бестидно приступа, ти треба да имаш чврсту намеру да јединоме Богу угађаш, те нећеш бити често поткрадан, макар се усмерење твоје воље невољно и вукло у страну и колебало. Чак и да по немоћи невољно падне и буде побеђен, човек брзо добија опроштај од Онога ко познаје наше намере и срца. Страст таштине монаху не дозвољава да напредује у врлинама, услед чега подноси напоре, али се на крају показује бесплодан. Она огољује од плода врлинских напора сву тројицу – и почетника, и средњега и савршенога.
13. Ево шта бих још рекао на основу познања [из опита]. Монах никако не може да напредује без следећих врлина: поста, уздржања, бдења, трпљења, храбрости, тиховања, молитве, ћутања, плача, смирења, које једна другу рађају и једна другу чувају. Непрестани пост, исушујући похоту, рађа уздржање, уздржање – бдење, бдење – трпљење, трпљење – храброст, храброст – тиховање, тиховање – молитву, молитва – ћутање, ћутање – плач, плач – смирење. Смирење, обрнуто, рађа плач и све редом, при чему ћерке рађају мајке. Међусобно рађање и представља највећу врлину. Супротно је, опет, свакоме очигледно.
14. Неопходно је да наведемо и болне напоре реченог дела по поретку и да јасно покажемо како треба упражњавати свако делање, како нико не би, по чувењу без напора ходећи реченим путем, ни нас ни друге окривљавао што на делу није као што смо рекли. Јер, срдачни бол и телесни труд обично доказују да се ради о истинском делу. Преко њих се обнаружава дејство Духа Светога, које се на крштењу даје свакоме верујућем, премда се због немара према заповестима затрпава страстима. Оно по неизрецивој милости [Божијој] очекује наше покајање како на крају услед наше неплодности не бисмо чули: Узмите од њега талант (Мт. 25, 28), и: Ко нема, узеће се од њега и оно што мисли да има (Лк. 8, 18), и како не бисмо били послани у ад, на вечну патњу у геени. Свако телесно и духовно делање које не садржи бол и труд никада не доноси плод ономе ко га упражњава. Јер, Господ говори: Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12). Под напором подразумевај болно телесно осећање у свему. Многи су много година чинили и чине [подвиг] без бола. И пошто су без трудољубља и пламене срдачне готовости предузимали и предузимају напоре, они су се показивали и показују се туђи чистоти и заједници у Духу Светоме. Они, наиме, нису понели љутину болних напора. Јер, они који делају са немарношћу и лењошћу напрежу се много, по своме мишљењу, премда не сабирају никакве плодове. Они су дубоко неосетљиви стога што нису понели бол. Сведок за речено је онај ко говори: „Уколико у животу свом немамо болећиво срце, сви наши подвизи биће лажни и бљутави“ (Лествица, Слово 7). Уколико живимо без напора и бола, мрзовоља нас гура у бескорисну презаузетост. И ми се помрачујемо, мислећи да ћемо у њој наћи покој (што је немогуће). И ми се једноставно везујемо са невидљивим неразрешивим везама, постајући троми за свако дело, будући да се у нама умножава млитавост, нарочито уколико смо почетници. Слично сведочи и свети Јефрем, говорећи: „Трудећи се, труди се са болом како би избегао бол узалудног труда“. Јер, као што каже пророк, на земљи нашег срца ми нећемо зачети дух спасења уколико се удови наши не исцрпе од посног труда и уколико нас не обузме бол срца, као жену која рађа дете (Ис. 21, 3; 26, 18). Ми се, међутим, хвалимо многогодишњим пребивањем у бесплодној пустињи и лењом тиховању, мислећи да смо нешто значајно. У време свога исхода, пак, сви ћемо несумњиво познати плод свога живота.
15. Нико сам не може да научи науку врлина, премда су се понеки искористили својим искуством као учитељем. Јер, уколико човек дејствује сам по себи, а не по савету оних који су узнапредовали, сведочи надменост, или пре – изазива надменост. Јер, Син ништа сам од себе не чини, већ говори што га је научио Отац (Јн. 5, 19). Слично и Дух… неће говорити од себе (Јн. 16, 13). А зар ће неко помислити да је достигао висину врлине која му омогућава да више нема потребе да туђим тајновођењем? У самопрелести, сличан пре поседује безумље, неголи врлину. Стога треба слушати оне који су на опиту познали бол и труд делатне врлине. Њу треба упражњавати под њиховим руковођењем, [истрајавајући у] изгладњујућем посту, горком уздржавању, трпељивом бдењу, заморним поклонима, непокретном стојању, непрестаној молитви, непатвореном смирењу, постојаној скрушености и уздисању, благословеном и сољу зачињеном ћутању и свеопштем трпљењу. Нико не треба да се стално налази у задовољству, нити да се пре времена или непринуђен старошћу или болешћу дуго и искључиво занима седењем на молитви. Писмо говори: Трудове плодова својих јешћеш (Пс. 127, 2), и још: Царство небеско с напором се осваја (Мт. 11, 12). Онај ко се трудољубиво стара да свакодневно врши наведена делања, у ствари ће са Богом у своје време сабрати плодове.
 

О НАЧИНУ СЕДЕЊА ТИХОВАТЕЉА НА МОЛИТВИ
И О ИЗБЕГАВАЊУ БРЗОГ УСТАЈАЊА

 
1. Седи углавном на столичици, будући да је напорно. Понекад, ређе и привремено седи на власеници ради извесне олакшице. Твоје седење треба да је трпељиво, [испуњавајући заповест светог апостола Павла]: У молитви будите истрајни (Кол. 4, 2). Немој бити неспокојан, немој брзо устајати са патничког напора, са мисленог вапијања и непрестаног стезања свога ума. Јер, пророк говори: Обузеше ме болови као жену која рађа (Ис. 21, 3). Савијајући се и сабирајући ум у срцу (наравно, уколико се отворило), призивај Господа Исуса Христа да дође да ти помогне. Уколико се и заморе твоја рамена и често те боли глава, ипак издржи са трпљењем, трудољубљем и љубављу, иштући Господа у срцу своме. Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12). Господ је наведеним речима истински показао да треба да будемо истрајни и трпељиви у свему што рађа и телесне и душевне напоре.
 
Како треба произносити молитву?
2. Једни од отаца су говорили да треба произносити целу молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, а други – половину: Исусе, Сине Божији, помилуј ме, што је лакше за немоћ ума. Јер, нико не може тајно сам у себи да призива Господа Исуса без благодати Духа. Речено се чисто и савршено врши једино са Духом Светим. Иначе је [човек] као дете које још увек муца и не може да повеже целокупну молитву. Ипак, не треба често мењати речи молитве, пружајући уступак лењости, већ ретко, да би се обезбедила трајност. Једни опет уче да се молитва изговара устима, а други умом. Ја сматрам да треба користити оба [начина]. Јер, понекад ум нема снаге да сам у себи изговара молитву услед мрзовоље, а понекад се и уста умарају. Стога је неопходно молити се и устима и умом, а [свагда] тихо и без смућености, како глас не би нарушио осећање и пажњу ума и пресекао [молитву]. А кад се ум навикне на делање и почне снажно и целовито да се моли, добивши силу Духа, већ неће бити неопходно да се молитва произноси устима. Штавише, усна молитва ће бити немогућа, с обзиром да се [молитвеник] удостојио да се задовољава једино целокупним умним делањем.
 
Како треба држати ум?
3. Схвати да нико сам по себи не може задржати ум. Њега може само Дух задржати. Он је, наиме, незадржив, премда не по природи (као увекпокретан), већ стога што је због немара усвојио скитање лево десно, спочетка се навикавши на њега. Кроз преступ заповести одвојивши се од Онога ко нас је препородио [у крштењу], ми смо изгубили јединство са Њим и у осећању изгубили мислено чуло. Саплевши се и одвојивши се од Бога, ум већ лута као заробљеник. И он не може да се заустави уколико се не повинује Богу и уколико се не сједини са Њим у радости, уколико не почне често и трпељиво да му се моли и да му свакодневно мислено исповеда своја сагрешења. Јер, Он одмах опрашта све онима који са смирењем и скрушеношћу ишту опроштај и који свагда призивају Његово свето име. Псалмопојац каже: Исповедајте се Господу, и призивајте свето име Његово (Пс. 104, 1). Ум задржава и задржавање даха и стезање уста, премда само делимично, да би се опет расуо. Уколико се, пак, у срце усели дејство молитве, ум ће остајати код себе, поседујући радост и [слободу] од поробљености. Понекад, опет, и док се ум моли и налази у срцу, разум лута и разматра нешто друго. Он се потпуно покорава једино савршенима у Духу Светом, који су у Христу Исусу достигли нерасејано стање.
 
Како одгонити помисли?
4. Од почетника нико никада не може да отера помисли, уколико их Бог не отера. Једино снажни могу да се боре са њима и да их прогоне. Међутим, ни они их не одгоне сами од себе, већ се са Богом подижу на борбу против њих, обучени у Његово свеоружје. Када ти долазе помисли, ти често и трпељиво призивај Господа Исуса, те ће побећи. Не трпећи срдачну топлину, коју даје молитва, оне ће побећи као огњем опаљене. „Исусовим именом бичуј противнике“, говори Лествичник. Јер, Бог наш је огањ који спаљује злобу. Брз на помоћ, Господ ће брзо осветити оне који му даноноћно сведушно вапију. Онај ко нема дејство молитве њих побеђује на други начин, подражавајући Мојсија. Јер, кад је он устајао и ка небу простирао своје руке и очи, Бог је прогонио [непријатеље] (Изл. 17, 11). Потом опет седи и започињи молитву са трпљењем. Ето какав начин употребљава онај ко још није стекао дејство молитве. Међутим, и онај ко има дејство молитве при кретању телесних страсти, тј. мрзовоље и блуда (љутих и тешких страсти) често устаје и простире руке своје ради [искања] помоћи. Ипак, због прелести он речено не чини дуго, већ опет седа како му непријатељ не би ум донео неко маштање одозго, показавши му привид истине. Јер, једино чистима и савршенима јесте својствено да имају ум који је безбедан од пада и горе и доле, и у срцу и свуда. Само они могу да га сачувају од штете.
 
Како појати?
5. Једни говоре да треба често појати, други – ретко, а трећи – никако. Ти немој ни често појати (ради избегавања смућености), нити сасвим напуштај појање (ради избегавања раслабљености и немара), већ подражавај оне који не поју често. Јер, умереност је у свему прекрасна, као што говоре мудраци. За оне који проходе делатни живот добро је дуготрајно појање стога што не познају [мислена занимања] и због труда. Међутим, [оно није добро] за тиховатеље, којима је довољно да пребивају једино у Богу, молећи се у срцу и уздржавајући се од појмова. Јер, по Лествичнику тиховање представља одлагање појмова о чулним и мисленим стварима. Штавише, истрошивши сву своју силу на дуготрајно појање, ум више неће бити у стању да крепко и трпељиво пребива у молитви. Лествичник такође говори да ноћу треба за молитву одвајати више времена, а за појање – мање. И ти треба на речени начин да поступаш. Уколико при седењу увидиш да молитва дејствује и не престаје да се креће у срцу, никада немој да је остављаш ради устајања на појање, све док те сама по промислу не остави. У супротном би ти, остављајући Бога у себи, стао да му се обраћаш споља, прелазећи од вишег ка нижем. Штавише, и у уму ћеш изазвати смућење, извукавши га из мирног затишја. Тиховање по свом имену има и своја делања, која упражњава у миру и тишини. Јер, наш Бог је мир, који се налази изнад сваког метежа и вике. Према начину нашег живота, и појање треба да буђе анђелско, а не телесно. Гласно појање јесте указање на умни вапај унутра, и предано нам је за случај разлењености и огрубелости, како бисмо доспевали у истински [прилично настројење]. Они који не познају молитву, која је, према светом Јовану Лествичнику, извор врлина, који напаја наше душевне силе као младице, треба много и без мере да поју, свагда се занимајући разним делањем. Они никада не треба да имају покоја од њих, све док од великог напорног делања не ступе у стање умозрења, пронашавши умну молитву која дејствује изнутра. Једно је дело тиховања, а друго општежића. Сваки ће бити спасен пребивајући у ономе у чему је призван. Ја се бојим да пишем због немоћних, знајући да се крећеш међу сличнима. Онај ко се по чувењу или учењу труди на молитви, у ствари се узалуд труди, немајући руководитеља. Онај, пак, ко је окусио благодат треба умерено да поје, по речима отаца, више упражњавајући молитву. Уколико га нападне лењост, нека поје или чита делатна отачка поглавља. Лађи нису неопходна весла уколико ветар надува једра, с обзиром да јој ветар даје довољно пловљење за лако препловљавање сланог мора страсти. А уколико [ветар опадне и лађа] се заустави, неопходно је да се покрене веслима и барком. Неки у виду приговора указују на свете оце, или неке овдашње [монахе], који су вршили свеноћна стајања, све време проводећи у псалмопојању. Ми ћемо одговорити из Писма да није све код свих савршено, с обзиром да некима недостаје ревност и крепост. Оно што је мало уопште није мало за велике, и оно што је велико за мале уопште није савршено. Савршени, пак, све извршавају са лакоћом. Ни сада ни у ранијим временима нису сви били делатни [подвижници]. Нити су сви проходили и држали до краја један пут. Многи су од делатног живота прелазили на умозритељни. Напуштајући све, они су се успокојили и ступили у суботу, [покој], по духовном закону и обрадовали се у једноме Богу. Насићени божанственом сладошћу, која по благодати не даје да се поје или о нечем другом помишља, они су свагда били у удивљењу, достигавши, премда делимично и као залог, сврху својих жеља. Други су до краја, тј. до смрти проводили делатни живот и добили спасење, починувши у очекивању да у будућности добију награду. Неки су при смрти добили осведочење [о спасењу], по смрти издавајући миомирис као његов показатељ. Они су, као и сви, имали благодат крштења, премда за живота због поробљености или незнања ума нису тајанствено општили са њом. Други и једно и друго, тј. и појање и молитвено искусно врше и проводе живот богат у увекпокретној благодати, ни у чему не сусрећући препреку. Други су до краја понајвише држали тиховање, иако су беху простодушни, сјединивши се са Јединим Богом и много добро поступајући. Њима је молитва била потпуно довољна. Савршени све могу у Христу Исусу, који им даје снагу. Њему слава у векове вековa. Амин.
6. Шта да се каже о утроби, царици страсти? Уколико можеш да је умртвиш или бар да је половично умртвиш, немој јој попуштати. Мене је, љубљени, она савладала и ја јој служим као роб и поданик. Она је сарадница демона и обиталиште страсти. Преко ње се дешава пад наш и наше устајање, уколико се држи поретка. Преко ње смо изгубили и прво и друго божанствено достојанство. Јер, после кварења које се давно десило, ми смо обновљени у Христу. Потом смо опет отпали од Бога преко занемаривања заповести (које иначе чувају и увећавају благодат у напредовању), премда се из незнања надимамо, мислећи да смо уз Бога. По питању телесне исхране постоје велике разлике, као што говоре оци. Једноме је неопходно мало, а другоме много ради подржавања природних сила. Свако се подмирује храном према својим силама и навикама. Међутим, тиховатељ свагда треба да буде гладан, не дајући себи храну до ситости. Јер, уколико је стомак претоварен, ум се помрачује, те човек не може крепко и чисто да твори молитву. Под дејством испаравања од многих јела нагоњен на сан, он жели што пре да легне и заспе, при чему безбројна маштања у сну испуњавају ум. Стога је ономе ко жели да добије спасење и ко се принуђава да ради Господа живи у тиховању, довољна литра хлеба и три или четири чаше воде или вина. Он може умерено да једе и осталу храну како се задеси, не допуштајући себи ситост. И мудрим употребљавањем јела, тј. једењем сваке хране, он ће са једне стране избећи надимање, а са друге стране показати да се не гнуша творевине Божије, која је веома добра, за све захваљујући Богу. Ето расуђивања оних који исправно размишљају. Немоћнима у вери и у души уздржање од хране је више корисно. Њима апостол наређује да једу зеље (Рим. 14, 2), будући да не верују да ће их Бог сачувати. А шта теби рећи? Ти си тражио правило. Међутим, оно је обично тешко, нарочито за тебе старога. Ни млађи не могу увек држати вагу и меру. А како ћеш ти? Ти треба слободно да поступаш у примању хране. Уколико будеш побеђен, покај се, те употреби ново усиље. И немој престајати да чиниш речено, падајући и устајући и једино себе прекоревајући, а не другог. И имаћеш покој, мудро падовима стичући победу, према Писму. Ипак, немој преступати границе које смо раније одредили. И биће ти довољно. Јер, тело више укрепљују хлеб и вода, неголи друга јела. Стога је пророк, све остало сматрајући у ништа, рекао: Сине човечији, једи са вагом хлеб свој и воду под меру пиj (Јез. 4, 9). Узимање хране има три границе: уздржање, довољност и ситост. Уздржање значи бити унеколико гладан и после јела. Довољство значи не бити гладан, нити бити сит. А ситост значи бити унеколико преоптерећен. А јести и после ситости представља врата стомакоугађања, кроз која улази блуд. Знајући тачно све речено, ти изабери најбоље према својој сили, не преступајући границе. Јер, савршенима је, по апостолу, својствено да буду и сити и да гладују, будући да све могу [у Христу који им моћ даје] (Фил. 4, 12-13).
 
О прелести и о другим предметима
7. Пази, хоћу да ти пружим тачно познање о прелести како би се чувао од ње и како из незнања не би себи причинио велику штету, погубивши душу своју. Јер, човеково самовлашће се лако преклања на општење са непријатељима, нарочито код неискусних, којима и управљају. Непријатељи њих, наиме, неуморно прате. Близу и около почетника и самовољника демони обично распростиру замке помисли и погубних маштања, припремајући ров за пад. Јер, њихов град се још налази под влашћу варвара. И није за чуђење уколико се неко од њих превари, или иступи из ума, или прими прелест, или види нешто што је туђе истини, или говори нешто неприлично из неискуства и незнања. Говорећи о истини из свог незнања, често понеко говори једно уместо другога, не умејући да правилно искаже како ствари стоје. Он приводи у смућење слушаоце, на тиховатеље извргавајући увреду и подсмех својим безумним дејством. И није никакво чудо што се
почетници варају и после многих напора. Слично се дешавало многима који су тражили Бога и у садашња и у пређашња времена. Сећање на Бога или умна молитва је виша од свих делања. Као љубав Божија, она је глава врлина. Међутим, онога ко бестидно и дрско жели да приђе Богу и да га исповеда чисто, принуђавајући се да га има у себи, демони лагано умртвљују, уколико им буде допуштено. Јер, он дрско и безобразно тражи оно што не припада његовом стању, у надмености се напрежући да га пре времена постигне. Штедар према нама и видећи да смо брзи на високе [ствари], Господ не дозвољава да често упаднемо у искушење како би се свако, познавши своје високоумље, сам од себе обратио ка доличном дејствовању и како не би постао подругивање и подсмех демонима, те плач за људе. [Он нарочито помаже] онима који речено дивно дело траже са трпљењем и смирењем и нарочито са послушношћу и распитивањем код искусних, како уместо пшенице не би посејали кукољ, уместо сладости – горчину, и како уместо спасења не би нашли погибао. Силнима и савршенима приличи стална борба са самим демонима, на које стално треба да усмеравају духовни мач, тј. реч Божију (Еф. 6, 17). Немоћни, пак, и почетници се користе бекством као тврђавом, са побожношћу и страхом избегавајући борбу и не усуђујући се да пре времена ступају у њу, чиме избегавају смрт. Ти, пак, уколико добро тихујеш, очекујући да будеш са Богом, никада немој да примаш никакав чулни ни мислени образ, ни споља ни изнутра, макар се радило о образу Христа, или анђела, или неког светог. [Немој прихватати] ни светлост која ти долази кроз машту или се запечаћује у уму. Ум сам по себи има силу да машта и лако може да сачини образе онога што жели код оних који не пазе много на себе, сами себи чинећи штету. И сећање на добре и рђаве ствари обично одмах у осећају ума оставља печат њиховог образа, уводећи га у маштање. Стога је онај ко трпи речено пре јесте маштар, неголи тиховатељ. Ти, дакле, пази да се не сложиш и да не поверујеш било чему, макар се радило и о нечем добром. Понајпре треба да питаш искусне, у потпуности испитавши ствар, како не би претрпео штету. Свагда буди опрезан према реченоме, чувајући ум без боје, изгледа и образа. Често се и оно што је Бог слао ради испитивања и венца окретало на штету многима. Господ наш хоће да испита наше самовлашће, тј. где је усмерено. Онај ко без распитивања код искусних прима оно што види разумом или чулима, чак и да је од Бога, лако пада у прелест, будући брз на прихватање. Стога почетник треба да пази на срдачно дејство, које је незаблудиво. Све остало он не треба да прима све док се не умири од страсти. Бог не негодује на онога ко са тачношћу пази на себе, тј. уколико из опрезности пред прелешћу оно што је од Њега не прима без распитивања и неопходног испитивања. Штавише, Он га похваљује као мудрог, премда је на неке и негодовао. Уосталом, не треба све питати, него само онога коме је поверено руковођење и других, ко блиста животом и ко, по Писму, иако сиромашан, многе богати (2. Кор. 6, 10). Многи неискусни су учинили штету многима несмисленима, услед чега ће по смрти бити суђени. Јер, не приличи свима да руководе друге, већ само онима којима је, по апостолу, дато божанствено расуђивање (1. Кор. 12, 10), тј. разликовање духова, које добро од рђавог раздваја мачем речи. Свако има своје природно, делатно или научено знање и расуђивање, али немају сви духовно расуђивање. Стога мудри Сирах и говори: Они који граде мир са тобом су многи, али саветник нека ти буде један од хиљаде (Сир. 6, 6). Није мали труд наћи незаблудивог руководитеља и у делима, и у речима, и у схватањима. Незаблудив је онај ко има сведочење из Писма и за делање и за разборитост, држећи се умерености у ономе о чему треба разабрати. Велики је, наиме, труд неопходан да се очигледно постигне истина и да се буде чист од онога што је супротно благодати. Јер, ђаво има обичај, нарочито код почетника, да под видом истине подмеће своју прелест, своју лукавост претварајући у духовност. Стога је онај ко се труди да достигне чисту молитву у тиховању дужан да ходи са великим трепетом, са плачем се распитујући код искусних. Он непрестано треба да пролива сузе због грехова својих, држећи се скрушености и бојажљивости да не допадне ада или не отпадне од Бога, будући одлучен од Њега и у садашњости и у будућности. Видевши некога да живи у плачу, ђаво се удаљује, бојећи се смирења које се рађа од суза. Онога, пак, ко са надменошћу машта да достигне високе [ствари], имајући сатанску а не истинску жељу, он лако хвата у своје мреже као свога слугу. Стога највеће оружје представља држање себе у молитви и плачу, како молитвена радост не би довела до пада у надменост. [Човек] треба да претпоставља радостотворну тугу како би остао без штете. Туђа прелести, молитва је топлина, заједно са молитвом Исусу, који у земљу срца нашег полаже огањ. Она је топлина која спаљује страсти као трње. Она у душу полаже весеље и тишину, не прилазећи јој са десне или са леве стране, нити одозго, већ исходећи из срца као извор воде од Животворног Духа. Једино њу пожели да стекиеш и нађеш у свом срцу. Свој ум чувај од маштања и држи га обнаженим од појмова и помисли, те се не бој. Јер, Онај ко је рекао: Не бојте се ја сам, не плашите се (Мт. 14, 27), заиста је са нама. Ми иштемо да нас увек покрива и не треба да се бојимо или да уздишемо, призивајући Бога. Уколико су неки скренули, повредивши се умно, знај да су се држали самовоље и високоумља. Јер, онај ко у послушности са распитивањем и смиреноумљем иште Бога, никада неће претрпети штету благодаћу Христовом, који хоће да се сви људи спасу. Уколико се са њима и деси искушење, десиће се ради испитивања и увенчавања, будући праћено брзом помоћу од Бога, који га попушта из само Њему познатих разлога. Јер, оци говоре да онај ко живи исправно и беспрекорно се понаша, удаљујући се од човекоугађања и високоумља, неће претрпети штете чак и да читава хорда демона на њега подигне безбројна искушења. Они, пак, који дејствују са дрскошћу и самовољом лако трпе штету. Стога тиховатељ увек треба да се држи царског пута. Јер, претеривање у свему обично прати надменост, коју затим следи прелест. Дах ума треба да задржаваш, за време молитве унеколико стежући уста, али не и дах у носу, као што чине неуки, како не би претрпео штету од надувавања. Три врлине треба са свом тачношћу држати у тиховању, сваког часа испитујући да ли свагда пребивамо у њима. Ми треба да пазимо да нас не поткраде заборавност, те да не почнемо да ходимо ван њих. Ради се о уздржању, ћутању и самоукоревању, тј. смирењу. Оне су свеопште и једна другу подржавају и чувају. Од њих се рађа молитва и непрестано узраста. Почетак [дејства] благодати у молитви се код неких различито пројављује, с обзиром да, по апостолу, и раздељивање Духа бива разнообразно, тј. како сам хоће (1. Кор. 12, 11). Оно се и код нас пројављује по узору пророка Илије Тесвићанина. Код неких долази дух страха, рушећи горе страсти и кршећи камен, тј. жестока срца. Од реченог страха тело као да се пробада клинцима и као да постаје мртво. Код других се јавља потрес или невештаствена и суштинска (будући да је несуштинска безлична и непостојећа) радост у утроби (коју су оци назвали поскакивањем). Код других, најзад, нарочито код оних који су напредовали у молитви, Бог изазива танан и миран поветарац светлости, пошто се Христос, по апостолу, усели у срце (Еф. 3, 17) и тајанствено засија у духу. Стога је Бог говорио Илији на Гори Хоривској (З. Цар. 19, 12) да се Господ не налази у једном или другом (тј. у делимичним дејствима почетника), већ у тананом поветарцу светлости (указујући на савршенство молитве).
8. Питање: Шта чинити уколико се демон преобрази у анђела светлости и превари човека?
Одговор: Човек има потребу за великим расуђивањем како би добро распознавао разлику добра и зла. Дакле, немој из лакомислености брзо да се поводиш за оним што се представља, него буди тежак [спор] и са великим испитивањем добро примај, а зло одбацуј. Ти свагда треба да испитујеш и разматраш, па тек потом да верујеш. Знај да су дејства благодати очигледна. Премда се и преображава, демон не може да их предаје. Дејства благодати, као што су кротост, снисходљивост, смирење, мржња према свету, пресецање уживања и страсти, он не може [да предаје]. Демонско дејство јесте надменост, високоумље, страшљивост и свако зло. По реченим дејствима можеш препознати да ли је светлост која ти је засијала у души од Бога или од сатане. Салата по изгледу личи на рен, и сирће по боји личи на вино. По укусу, пак, грло распознаје и одређује разлику сваке од наведених ствари. И душа која има расуђивање мисленим чулом може да распознаје дарове Духа Светога и призрачна маштања сатане.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Са светим Јованом Златоустом, I беседа на Јеванђеље по Матеју, прим. прев.

3 коментар(а)

  1. роса петровић

    О Боже, сада видим где су грешке код моје непрестане молитве: мој ум није сабран и не налази се у срцу. А и оно, да у свему треба слушати вољу оца духовнога, ни то нисам знала…дакле, прочитах цело Добротољубље и увидех колика сам незналица, хвала Богу. Идем да тражим опроштај за сву моју тврдоглавост и помисао да нешто знам, и да знам боље од других, опрости ми Боже. Боже, помилуј писце Добротољубља, хвала и славаТеби и њима. роса

  2. Pingback: Св. Григорије Палама – Десетослов Хришћанског закона – Подвижничка слова

  3. Hvala vam puno

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *