НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

 

ПАТРИЈАРХ КАЛИСТОС КСАНТОПУЛОС
И ЊЕГОВ САПОДВИЖНИК, ИГЊАТИЈЕ КСАНТОПУЛОС

Кратко сведочанство о њима
 
Најсветији патријарх цариградски Калистос Ксантопулос је живео у време Андроника Другог Палеолога (1360. године). Научивши се подвижништву код светог Григорија Синаита, чије опширно житије је касније написао, он је проводио подвижнички живот на Светој Гори Атонској, у Скиту Магула, који се налази у близини Манастира Филотеја. Живео је са својим тајником Марком читавих двадесет осам година. И са Игњатијем, такође Ксантопулом, беше веома близак, те се чинило да имају једну душу. Поставши потом патријарх и полазећи за Србију заједно са клиром ради измирења са гамошњом Црквом, он је пролазио кроз Свету Гору, где му је Максим Капсокаливит предсказао скори крај, говорећи: „Овај старац више неће видети паству, будући да се иза њега већ чује надгробна песма: Блажени непорочни на путу [свом] (Пс. 118, 1)“. Дошавши у Србију он је стварно трулежни живот заменио за нетрулежни.
Расуђујући о Исусовој молитви Симеон Солунски о реченој двојици великих подвижника говори следеће: „У наше дане су о овој молитви узвишено писали Духом покретани богоносни оци Калистос, патријарх Новог Рима, и једнодушни му саподвижник, преподобни Игњатије у књизи коју су богомудро саставили, излажући потпуно савршено познање о њој. Иако су били изданци Царског Града, они су оставили све и најпре девствено и монашки поживели у послушању (у обитељи), а затим удвоје нераздвојно проводили заиста небески подвижнички живот, једино у Христу пребивајући, како је сам Христос желео, молећи се за нас Оцу (Јн. 17, 11). Сачувавши у потпуности мир, који је свети Павле желео својим ученицима (Фил. 4, 7), они су мирно прешли у други живот, где поседују узвишени мир чисто сагледавајући Исуса, кога су савршено заволели и тражили, једино са Њим пребивајући и светлошћу Његовом ненаситно се наслађујући. Залог реченога они су још овде стекли, очистивши се кроз умозрење и делање и удостојивши се небеског просвећења, чији одблесак је био виђен на њиховим лицима као на лицу Стефана“.
 

Уводне напомене
 
Тиховање представља вид духовног живота који је достојан поштовања и који је можда најузвишенији пут тајинственог савршенства у Христу и божанственог сједињења. Црква је украшена мноштвом светих, тиховатеља који су доспели до највиших нивоа савршенства. Њихово учење сажима божанствену љубав и нестворена блистања, која је у њиховим богоносним душама дејствовао „нествореносапорестонисатворац“ Свети Дух. Међу светим тиховатељима, који су познали и „трпели“ божанствене [ствари] налазе се и животом слични, једнодушни и благодаћу богоподобни Калистос и Игњатије
Ксантопули, из средине четрнаестог века, пореклом из истоименог византијског манастира. Они су до силног савршенства достигли на пољу тиховања. Први је потом био позван на цариградски трон, као Калистос Други, док је преподобни Игњатије до кончине свога живота остао прост јеромонах. Обојица су, пак, пуни Духа Светога, саставили богомудро дело које следи, о тиховању и разним стадијумима у напредовању по реду. Ради се о делу особитог светодуховског опита, које сажима васцело учење посвећеника тиховања, које су свети Григорије Синајски и Палама уобличили и обогатили душевновештинским поступцима, који су употребљавани у првим стадијумима умне и срдачне молитве.
Свети тиховатељи, писци дела о коме је реч, заиста предају опитни и умозритељни поступак и тачно правило тиховатељског живота, почињући од основних човекословних [антрополошких] претпоставки, пролазећи кроз различне духовне стадијуме, да би достигли до савршеног сједињења са Богом у Светом Духу. Опипљива је чињеница да све што излажу и заступају нису гносеолошки изуми, маштања, осећајна таласања, неки вид сатанских или природних вежбања источњачког порекла, већ личносне истине, које су окусили и доживели у савршеној истинитости, које су усклађене са светодуховским опитом претходних светих отаца, на који се често позивају. Сто поглавља представљају озакоњење васцелог тиховатељског предања, које садржи све стадијуме и степене божанствених искустава њихових светих писаца, потврђиваних односним упућивањима на тиховатељске списе. Њихов значај се састоји у поступности и редоследу божанствених искустава. Свакако је очигледно да средиште свих пројава божанственог опита светих Ксантопула представља углавном умносрдачна молитва са божанственом љубављу као врхунским завршетком, којом су биле обузете њихове свете душе, што се одражава у њиховим најслађим записима и упућивањима на духовнољубавне изразе Божанственог Писма.
Састављачи Добротољубља нам дају животописне податке о блаженим Ксантопулима. Они су се волели и били као једна душа „у два тела“. Свети Симеон Солунски их назива „богоречитим, богоносним, христоносним и обоженим“. Међутим, ми не знамо довољно о њиховом натприродном животу. Ипак, висина њихове светости постаје осетна преко њихових божанствених речи, које су љубавно бремените дејствима Светога Духа. Ми не знамо ко је кога превазилазио, пошто се сто поглавља предају као заједнички плод, у коме постаје духовно осетна „поскакујућа вода“ у њиховим освећеним срцима. Као што је речено, сто поглавља су миомирисни цвет личног опита светих. Да би донели користи својој браћи у Христу, као братољубиви, они су поткрепили своја поглавља односним упућивањима на разне богослове и свете оце тиховатеље. Живећи средином четрнаестог века, у коме се, захваљујући тиховатељским споровима, развило опширно духовно, тиховатељско и богословско списатељство, било је разумљиво да и сами употребе светодуховске ризнице, које су потврдили Сабори из 1341, 1347. и 1351. године. Стога стално примећујемо тиховатељско учење, које је развио свети Григорије Палама, премда се његово име не наводи, будући да у речено време још нису били утихнули одјеци Паламиних противника.
Сто поглавља свакако представљају сажетак учења Цркве о тиховању у свим његовим пројавама, у читавом његовом распону, у његовим одречним и потврдним странама, од нижих нивоа тиховатељског образовања, до крајњих његових исхода, тј. до божанственог сједињења. Премда у њима преовладава струја умносрдачне молитве, ипак се пружају и умозритељни и одрицајни [апофатички] садржаји, услед чега се више пута понављају имена Дионисија Ареопагита и Максима Исповедника. Уколико поседује Сто поглавља светих Ксантопула, тиховатељ може незаблудиво да дође до последњег свог циља, што не значи да не постоје и други путеви и други простор развоја душевних сила у сарадњи са Духом Светим, који је псалмопојца надахнуо истином: Показао си ми путеве живота (Пс. 15, 11), која искључује искључивост ма ког пута.
 

ПОУКА ТИХОВАТЕЉИМА У СТО ПОГЛАВЉА
 
1. О неопходности да једни друге поучавамо у добру
Као чеда светлости и наследнике Божије и сунаследнике Христове, по обећању Божанском нас би требало да учи сам Бог (Јн. 6, 45), да неизрециво носимо у срцу јасније од пламена исписани Нови Завет и да се управљамо благим и правим Духом, требало би да живимо анђелоподобно и да немамо никакве потребе да нас било ко учи: Познај Господа (Јер. 31, 34). Међутим, пошто нас са једне стране наше одвајање од доброг и приклањање злу од младости, и са друге стране – превара и непомирљиво непријатељство према нама љутог велијара [тј. ђавола], уче да се, удаљивши се од спасоносних и боготворних заповести, носимо по душегубним провалијама и, што је жалосније од свега, да против себе самих и расуђујемо и дејствујемо, услед чега, по речи Божијој, нема онога који разумева или тражи Бога, те смо сви, скренувши са правог пута, постали непотребни (Пс. 13, 2-3), телесни и безблагодатни, ми имамо велику потребу за узајамним подстицањем на добро и сарадњу у реченоме.
2. Поуке се пишу по молби неког брата и као испуњење отачке заповести. Проси се помоћ Божија за писање, а читаоцима за разумевање и испуњавање прочитаног
Пошто си ти, чедо наше духовно и вољено, по речи Господњој, са жељом да испиташ Божанствена животворна Писма и да постанеш непогрешиво посвећен у њихове тајне, често молио од нас непотребних поуку и писано правило на корист себи, а, може бити, и другима, како сам говориш, ми смо коначно сматрали да треба да испунимо, уз Божију помоћ, твоје похвално искање, из љубави према теби и ради користи твоје заборавивши на нашу васпитачицу – лењост и подражавајући теби у твом стремљењу ка добру и твом неуморном трудољубљу, а изнад свега убојавши се Божије осуде, која очекује свакога ко скрива свој таланат, а уједно и желећи да испунимо отачку заповест коју су нам оставили наши оци и учитељи духовни – наиме, да и другим богорачитељима тј. [богољупцима] поверимо оно чему смо се од њих научили. Бог, пак, Отац љубави и уопште свих добара свештедри Дародавац, који је удељивао речи и бесловесним животињама, нека би нама, неспретним и немим, даровао потребну реч којом би се отворила уста наша на корист оних који слушају, а теби и онима са тобом, по речи твојој, нека би придодао ухо мудро и разумно да слуша, те да (као што му је драго) непогрешиво живите по реченоме: јер, без Њега, као што је написано, ми не можемо учинити ништа душекорисно и спасоносно (Јн. 15, 5). И још: Ако Господ не сазида дом, узалуд се мучи градитељ (Пс. 126, 1).
3. Скица намераване поуке
Циљ управља сваким делом. Наш циљ је да по сили својој искажемо све што може помоћи твоме напредовању. Твој, пак, циљ је да са свом тачношћу усмериш свој живот сагласно са оним што ће бити речено. Стога пре свега другог треба објаснити на чему можемо, гледајући на пуноту домостроја Христовог, положити проверени темељ здања живота, потом здање окончати и најзад, у своје време или како Бог помогне, поставити одговарајући кров – све градитељством Духа.
4. Основно начело поучавања
Основно начело нашег поучавања уз помоћ Божију се састоји укратко у следећој намери: неопходно је на сваки начин и уз сав напор старати се да се живи по указањима свих боготворних заповести Спаситеља, да би се њиховим испуњавањем дошло опет до савршеног духовно-благодатног образовања и обновљења какво нам је на почетку низашта било даровано у светој купељи. Ако ти је драже, поменути дар можемо одредити и као одбацивање старог Адама са његовим делима и похотама, како бисмо се обукли у новог и духовног, који је Господ Исус Христос, како говори божанствени Павле: Дечице моја, коју опет с муком рађам док се Христос не уобличи у вама (Гал. 4, 19), и опет: Који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27).
5. Слава благодати светог крштења. Шта је помрачује, а шта васпоставља
О каквој се благодати ради и како се је удостојавамо, шта је помрачује, а шта чисти, објасниће свети Златоуст, који сија душом и речју више него злато и који говори: „Одражавајући славу Господњу, ми се преображавамо у тај исти лик (2. Кор. 3, 18). Речено је било јасније за верујуће из апостолског времена, када су дејствовали дарови чудотворства. Штавише, кад се крштавамо, наша душа, будући очишћена Духом, постаје светлија од сунца, те не само да постајемо способни да гледамо на славу Господњу, него и сами примамо од ње извесно сијање. Чисто сребро, лежећи наспрам сунчевих зракова, и само испушта зраке не само од сопствене природе него и од сунчевог блеска. Слично и душа, очишћена Духом Божијим и поставши сјајнија од сребра, у себе прима зрак славе Божије и собом одражава њену светлост. Стога и говори апостол: Одражавајући славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик из славе у славу, тј. из славе Духа, која се у нас усељава, у славу нашу, којој приличи да је од Духа Господа.
Нешто касније он продужује: „Хоћеш ли да ти речено јасније и очигледније покажем на апостолима? Сети се Павла, чија је одећа имала чудотворно дејство, опомени се Петра чија је сенка показивала чудотворну силу. Да у себи нису носили образ Цара небеског и да њихово блистање није било недоступно, њихова одећа и сенка не би показивале поменуту силу. Јер, одећа Цара је страшна и за разбојнике. Хоћеш ли да видиш како и кроз тела прониче њихова унутрашња светлост? И погледавши на њега (тј. Стефана], каже књига Дела апостолских, видеше лице његово као лице анђела (Дап. 6, 15). Међутим, речено још није ништа у поређењу са славом која је сијала унутар њега. Јер, оно што је Мојсије некада имао на лицу своме, они су носили у души својој. И још много више, будући да је оно код Мојсија било [више] чулно, а њих више духовно. Тела која имају способност да примају и одражавају светлост, будући обасјана телима из којих извире светлост, и сама разливају на блиска им тела светлост која се одражава на њима. Слично бива и са вернима. Они који речено окусе одвајају се од земаљског и мисле само на небеско. Међутим, ми при свему реченоме морамо горко да застењемо. Јер, удостојивши се великог благородства, ми чак и не схватамо шта се о њему говори стога што га убрзо губимо, приклањајући се чулноме. Неизрецива и страшна слава остаје код нас дан или два, а затим је гасимо, гомилајући [на себе] буру животних дела и густим облацима одбијајући њен сјај“ (7. бес. на 2. Посл. Кор. ).
На другом месту он говори: „Тела угодника Божијих облаче се у славу, која се не може видети, [тј. телесним] очима. Нека знамења и нејасне наговештаје реченога Бог је благоизволео да пружи у Старом и Новом Завету. Мојсијево лице је засјало великом славом, услед чега га очи Израиљаца нису могле гледати, а у Новом је још много више засјало лице Христово“.
Да ли си сада чуо речи Духа? Да ли си познао силу тајне? Да ли си спознао какве су муке нашег потпуног духовног препорода у светој купељи, [тј. крштењу]? Какви су плодови, пунота и почасти победе и колико стоји у нашој власти да умножимо или умалимо натприродну благодат, тј. да је пројавимо или затрпамо? Њу затрпава бура животних брига и мрак страсти, који се од њих рађа и који јој (слично вихору или дивљем потоку, нападајући на нас и потапајући душу) не даје да одахне ни да погледа на оно што је уистину добро и блажено, за што је и саздана. Пребијену и измучену валовима и димом чулних страсти, он душу помрачује и погружава у неприличности. Њу [тј. благодат], пак, пројављује оно што је супротно – што се рађа из боготворних заповести код оних који не ходе по телу, него по духу. Јер, речено је: По Духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5, 16). Она их, као душекорисна и спасоносна, као по лествици узводи на сам врх савршенства, на највиши њен степен, до љубави која је – Бог.
6. У светом крштењу ми ни за шта добијамо Божанствену благодат. Уколико је покријемо страстима, ми је опет можемо очистити испуњавањем заповести
У божанственом крилу, тј. у свештеној купељи у потпуности као дар примамо савршену божанствену благодат. Уколико је, међутим, потом било како (због злоупотребе земаљским стварима или због многобрижности око животних дела) поново прекријемо маглом страсти, ми је кроз покајање и испуњавање боготворних заповести можемо наново задобити и изнова стећи натприродну њену светлост, те угледати њено јасно пројављивање. Њено пројављивање се открива по мери човекове ревности да буде веран вери, али изнад свега помоћу и благовољењем Господа Исуса Христа, како говори свети Марко: „Христос, као савршени Бог, савршено даје онима који се крсте благодат Светог Духа, која са наше стране не прима никакав додатак, него се само раскрива и пројављује у нама саобразно испуњавању заповести. Она, напротив, у нама развија веру, све док не достигнемо сви у јединство вере: у меру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13). Стога, Уколико ми нешто после препорода у нама и додајемо, ипак је све Њиме и од Њега већ било положено у нас“.
7. Онај ко живи по Богу треба све заповести да врши, иако већи део делатности треба да посвећује првима од њих, као родитељкама осталих
Рекли смо да се почело и корен свег дејствовања које нам је својствено састоји у животу по спасоносним заповестима, док се граница и плод (који се од нас очекује) састоји у долажењу до савршене благодати Духа Светог, која нам је у почетку дарована кроз крштење, и која је, премда је још у нама (будући да се Бог не каје за своје дарове, као што говори апостол – Рим. 11, 29), пригњечена страстима, пројављујући се само кроз испуњавање боготворних заповести. Стога нама свакако предстоји да се усрдно постарамо да путем напорног испуњавања свих заповести очистимо скривену у нама благодат Духа и да је пројавимо у себи, како би се јасно увидела Блажени Давид говори: Светилник је ногама мојим реч твоја и светлост стазама мојим (Пс. 118, 105), и: Заповест Господња је светла, просвећује очи (Пс. 18, 9), и: По свима заповестима твојим управљах се (Пс. 118, 128). Онај, пак, ко је легао на груди Господње говори: Онај који држи заповести Његове у Њему пребива и Он у њему (1. Јн. 3, 24), и: Заповести Његове нису тешке (1. Јн. 5, 3). И сам Господ учи: Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам (Јн. 14, 21), и: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (ст. 23), и: Ко мене љуби, речи моје држи (ст. 24).
Изнад свега је неопходно постарати се око првих и изворних међу заповестима, које су као мајка осталих. Њима треба посвећивати највећи део труда. И уз Божију помоћ, ми ћемо без спотицања достићи циљ који смо поставили на почетку доброг подухвата и сврху нашег стремљења, тј. пројављивање у нама благодати Светог Духа.
8. Почетак сваког богоугодног подухвата јесте призивање са вером имена Господа нашег Исуса Христа, а са њим и мира и љубави, који исијавају из њега
Почетак сваког богоугодног подухвата јесте призивање са вером спасоносног имена Господа нашег Исуса Христа, као што је и сам рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5), а са Њим призивање и мира и љубави. Мир – будући да апостол говори да се треба молити без гнева и двоумљења (1. Тим. 2, 8), а љубав – будући да је Бог љубав… Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1. Кор. 4, 16). Они (тј. мир и љубав) не само да молитву чине благопријатном, него се и сами опет из молитве рађају и исијавају као нераскидиве божанствене луче, узрастајући и долазећи до савршенства.
9. Са сваком од ове три заповести и са све три заједно ми добијамо обиље свих блага
Са сваком од три [заповести] и са све три заједно нама се даје и у нама се умножава обиље свих добара. Јер, уколико са вером призивамо име Господа нашег Исуса Христа, ми се тврдо надамо да ћемо добити милост и истински живот, који су у Њему сакривени. При честом призивању имена Господа нашег Исуса Христа унутар срца, они се точе као из неког непресушног божанственог извора. Миром који превазилази сваки разум и који нема границе, ми се удостојавамо помирења са Богом и са ближњима. Љубављу, пак, чија је слава неупоредива (пошто је крај и глава закона и пророка и пошто се и сам Бог њоме назива) ми се у потпуности сједињујемо са Богом кроз изглађивање нашег греха правдом Божијом и уз помоћ благодатног усиновљења, које дивно дејствује у нама кроз љубав. Јер, љубав покрива мноштво грехова (1. Пт. 4, 8). Љубав све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје (1. Кор. 13, 7).
10. Господ наш Исус Христос их је у дане спасоносног страдања оставио ученицима својим као закључне заповести и божанствено наслеђе, као уосталом и по Васкрсењу
Када се приближио [добро]вољном страдању за нас и кад се јавио апостолима по Васкрсењу, кад је имао да се узнесе ка Оцу своме по природи и нашем по благодати, као истинити и чедољубиви Отац, свеблаги и најслађи Господ наш Исус Христос је исте [заповести] оставио свима својима као неке последње налоге и слатке утехе, као драгоцене и поуздане, такорећи, залоге, или још боље – као Богом даровано наслеђе. Када је настало Његово спасоносно страдање, Он је својим ученицима саопштио: И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити (Јн. 14, 14), и: Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам. До сада не искасте ништа у име моје; иштите и добићете, да радост ваша буде испуњена (Јн. 16, 23-24). И опет, Он им је после Васкрсења говорио: А знаци онима који верују биће ови: именом мојим изгониће демоне, говориће новим језицима, и остало (Мк. 16, 17). Сагласно са реченим саопштава и девственик, Јован јеванђелист: А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим која нису записана у књизи овој. А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у име Његово (Јн. 26, 30-31). И свети апостол Павле [говори]: Да се у име Исусово поклони свако колено, и остало (Фил. 2, 10). И у Делима апостолским је написано: Тада Петар, испунивши се Духа Светога, рече њима: Нека је на знање свима вама и свему народу Израиљеву, да у име Исуса Христа Назарећанина, кога ви распесте, кога Бог подиже из мртвих, стоји овај пред вама здрав. И нешто мало ниже: Јер, нема ни у једном другом спасења. Јер, нема другог имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасти (Дап. 4, 8-12). И опет Спаситељ [говори]: Даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мт. 28, 18). Речено је јасно и из онога што је Богочовек Господ рекао апостолима пре Крста: Ово сам вам казао да у мени мир имате (Јн. 16, 33), и: Ово је заповест моја: да љубите једни друге (Јн. 15, 12), и: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 25), и: Као што Отац мене љуби, и ја љубим вас; останите у љубави мојој. Ако заповести моје држите остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповести Оца мога и остајем у љубави Његовој (Јн. 15, 9-10). И по Васкрсењу се Он често види како даје мир, јављајући се својим ученицима и говорећи: Мир вам (Јн. 20, 21). Апостолу Петру, коме је поверио првенство над ученицима, три пута је рекао: Ако ме љубиш, Петре, више од других, напасај овце моје (уп. Јн. 21, 17), показујући да је поверавање бриге о пастви неко уздарје за најватренију љубав према Њему самом (Господу Исусу Христу). Неће бити далеко од нашег циља или нашег предмета уколико неко каже да се из три наведене врлине рађају три друга дивна плода, наиме: очишћење душе, просвећење и духовна зрелост.
11. У наведене три, смештене су све врлине
Онај ко усхте са свом пажњом тачно да испита, наћи ће да на поменутој трострукој и нераскидивој врпци виси Богом саткана порфира свих врлина. Јер, живот по Богу јесте нека драгоцена златоткана нит, у којој се једна врлина тесно спаја са другом и све се саглашавају међусобно, будући да све назиђују једно дело, наиме, обожују човека који искрено живи са њима, обогаћујући га као прстеновима који се спајају: спасоносним призивањем најслађег имена Господа нашег Исуса Христа са вером, и, ако хоћеш, са надом и смирењем, а такође и миром и љубављу. Они су уистину богонасађено троструко и животодавно дрво, од кога они који га се благовремено дотичу и причешћују као што треба, сабирају бескрајни и вечни живот, а не смрт, као првосаздани.
12. Дар и посета Светог Духа удељује се вернима од Бога Оца у Христу Исусу, и у Његово свето име
Дар и посета Светог Духа даје се вернима од Бога Оца, Христом Исусом, у Његово свето име, као што је сам надбожански и душељубиви Господ Исус Христос рекао апостолима: Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама (Јн. 16, 7), и: Када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи и остало (Јн. 15, 26), и опет: Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје (Јн. 14, 26).
13. Свети оци и Дух Свети, који живи у њима, преподобно су нам определили да се молимо Господу нашем Исусу Христу и да од Њега иштемо милост
Стога веома мудро славни руководитељи наши и наставници, заједно са Духом Светим који живи у њима, све нас, а особито оне који су пожелели да ступе на поприште боготворног тиховања, да се посвете Богу и одвоје од света и са разумом тихују, саветују да се изнад сваког другог дела и бриге најпре Господу моле и од Њега ишту милост са несумњивом надом, имајући као [своје] непрекидно дело и занимање – призивање свесветог и најслађег имена Његовог, свагда га носећи у уму, у срцу и у устима, и стално се принуђавајући да у Њему и са Њим и дишу, и живе, и спавају, и бде, и ходе, и једу, и пију – и уопште, у свему делају. Јер, у Његовом одсуству нам се приближава све штетно, не остављајући места ничему душекорисном, а у Његовом присуству се све противно прогони и ни једно добро не недостаје, него се све лако испуњава, као што и сам Господ саопштава: Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5). Са вером призвавши поштовано и за сваку творевину страшно име, које је изнад сваког имена, и ми недостојни ћемо, уз помоћ Божију, подићи једра наше речи и са стремљењем кренути напред.
14. Онај ко је пожелео да без падања у Господу ходи путем тиховања, пре свега треба са потпуним одрицањем од свега да изабере и савршено повиновање
У име великог Бога и Спаса нашег Исуса Христа, који је рекао: Ја сам светлост и живот и истина, пут и врата ка Оцу (уп. Јн. 8, 12; 14, 6), и: Ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи (Јн. 10, 9-10), пази на оно што ти говоримо и искрено саветујемо. Пре свега, изабери за себе, по речи божанственој, савршено и непритворно повиновање и одрицање. Стога се са свом усрдношћу постарај да потражиш и нађеш себи руководитеља и нелажног наставника (његова истинитост нека се показује у потврђивању његових речи кроз сведочанства из Божанственог Писма), духоносног, који води живот сагласан са својим речима, високог у умозрењу [тј. сагледавању], смиреног у мишљењу о себи, у свему благонаравног, и уопште, по богопреданим речима, онаквог какав треба да буде учитељ у Христу.
Нашавши га, и везавши се за њега телом и духом као очељубив син за рођеног оца, пребивај убудуће потпуно у његовим заповестима, са њиме се у свему саглашавај, гледајући на њега као на Христа, а не као на човека, одгонећи од себе свако неверје и сумњу, као и свако своје мишљење и самовољно хтење. И корак по корак иди за својим учитељем, имајући потпуно послушање према њему без расуђивања и имајући га као неко огледало и као савест своју. Уколико нешто противно некад у твој ум и посеје ђаво, који је противан свему доброме, ти од њега одскочи као од блуда или од огња, говорећи мудро против обмањивача, који ти потура сличне мисли: „Не руководи руковођени руководитеља, него руководитељ руковођенога“, и: „Нисам ја над својим оцем, већ је он нада мном добио право суђења; нисам ја њему, већ је он мени постављен за судију“, као што [говори] Лествичник (уп. Лествица, слово 4).
Стога, за оног ко је решио да растргне обвезницу својих грехова и да се удостоји да буде уписан у божанствену књигу спасаваних, нема проверенијег начина [ка остварењу реченога] од наведеног образа живота, тј. послушања. Јер, по божанственом Павлу, Син Божији и Бог наш, Господ Исус, ради нас поставши сличан нама и мудро остварујући Очево благовољење о нама, иђаше реченим путем (послушања), и кроз њега се удостоји Очевог прослављења, тј. због угађања Њему по човештву [своме], будући да је унизио себе и био послушан до смрти, чак до смрти на крсту, услед чега и Њега Бог високо уздиже, и дарова му име изнад сваког имена (Фил. 2, 8-9). И зар ће се било ко дрско усудити да нерасудљиво каже и да се понада да ће се удостојити славе Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа и отачких награда уколико не изабере да ходи стазом којом је ишао Руководитељ и Учитељ наш Исус Христос? Јер, уколико хоће да буде као и учитељ његов, ученик је дужан да непоколебиво и са свом усрдношћу гледа на живот и дела руководитеља као на пример и најбољи узор, и да се принуђава да му у свему подражава. И о самом Господу нашем Исусу Христу написано је да је био послушан оцу и мајци својој (Лк. 2, 51). И сам је о себи Спаситељ рекао: Нисам дошао да ми служе, него да служим (уп. Мт. 20, 28). Да ли се, дакле, за онога ко живи другачије, тј. без руководства, својеглаво и самовољно, може мислити да живи божанственим животом и сагласно са Речју Божијом? Ни на који начин! И Лествичник говори: „Онај ко иде без водича лако скреће са пута и лута. И онај ко самовољно проводи монашки живот лако гине, па макар и познавао сву светску мудрост“. Стога многи (да не кажемо – сви) од оних који не ходе путем послушања и који остају без савета уистину жању веома мало (премда због труда свога и зноја и маштају, као у сну, да много сеју), а неки, авај, уместо пшенице жању плеву, будући да свој живот воде својеглаво и по самовољном мудровању (од чега нема ништа горе). О реченоме сведочи и Лествичник, пишући: „Ви који се спремате за поприште духовног исповедништва; ви који хоћете да на свој врат ставите јарам Христов; ви који од сада настојите да сопствено бреме пребаците на туђа плећа; ви који се журите да драговољно сами себе продате у ропство, да бисте у замену добили праву слободу; ви који пливате подржавани рукама других, како бисте прешли преко ове бескрајне пучине – знајте да сте крочили на пут кратак и каменит, на коме вреба само једна заблуда, која се зове самовоља. Онај ко се самовоље потпуно одрекао, чак и у стварима које му изгледају добре, духовне, богоугодне, стигао је на циљ пре него што је и коракнуо. Јер, послушност је неверовање себи у свакоме добру до краја живота“ (Сл. 5).
Стога и ти, схвативши разумно, и пожелевши да се подвижнички научиш добром и неодузимљивом делу (уп. Лк. 10, 4) небу-усмереног тиховања, следи добро установљене законе, као што ти је показано, и најпре свеобухватно обгрли послушност, а затим и тиховање. Немој покушавати да прекорачиш границе које су положили оци, као што је написано (Прич. 22, 28), и сећај се реченога: Тешко усамљеноме (Проп. 4, 10). Положивши добар почетак темељу, током времена ћеш поставити и славни кров на твоје духоносно здање. Код оног чији почетак није искусан, како је неко рекао, и све остало бива климаво. Напротив, код оног чији је почетак опитан, и све остало је благољепно и долично, премда се понекад дешава и супротно, што уосталом бива по нашој вољи.
15. Обележја истинске послушности уз помоћ којих, уколико их има, истински послушник проходи послушање без падова
O реченом начину живота речено је много тешко разумљивог. Стога га и они који су га прихватили различито упражњавају. Ми ћемо теби указати на неке његове црте. Уколико се речених обележја будеш држао као правила и ослонца, моћи ћеш да живиш са непогрешивом исправношћу. Можемо ти рећи, као што се нама чини, да истински послушник мора да се држи пет врлина. Он најпре треба да има чисту и нелажну веру према (руководитељу) своме, те да на њега гледа као на самог Христа и да му се повинује као [што би се повиновао самоме] Христу, као што и говори Господ Исус: Ко вас слуша, мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао (Лк. 10, 16), и као што учи апостол: Све што није од вере, грех је (Рим. 14, 23). Затим, треба да се држи истине, тј. да истинствује на делу и у речи и у тачном исповедању помисли, будући да је написано: Начело твојих речи је истина (Пс. 118, 160), и: Истину тражи Господ (Пс. 31, 24). И Христос говори: Ја сам истина (Јн. 14, 6), због чега је и назван само-истином. На трећем месту, [он не треба] да твори своју вољу. Јер, како се каже, за послушника је велики губитак и велика штета кад чини своју вољу. Он свагда мора да одсеца своју вољу добровољно, тј. не по принуди свога оца. Као четврто, он никако не треба да противречи или да се препире стога што роптање и свађа нису својствени побожнима. И свештени Павле пише: Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије (1. Кор. 11, 16). Уколико се речено забрањује уопште свим Хришћанима, утолико пре се забрањује монасима који дају завет потпуног повиновања у свему. Препирање и свадљивост произилазе из самоуверености, коју прати неверје и високоумље, док, напротив, избегавање препирања и свадљивости произилази из верног и смиреноумног настројења. И као пето, он треба да испуњава врлину тачног и искреног исповедања своме настојатељу (руководитељу). Ми и на постригу (док као да предстојимо страшном престолу Христовом, пред Богом и Његовим светим анђелима) дајемо, поред других обећања, и завет да ћемо за почетак и крај (наших жеља и дела) имати исповедање тајни срца (помисли и жеља). И божанствени Давид је рекао: Исповедих безакоње моје Господу и ти си оставио нечастивост срца могa (Пс. 31, 5). А Лествичник [каже]: „Ране које се откривају не само што се не погоршавају, него се лакше и лече“ (Сл. 4).
Онај ко пет путоказних врлина почне мудро и разумно да испуњава, без [сваке] сумње нека зна да већ сада, као неки залог, прима саучесништво у блаженству праведних. Ето особина славне послушности, њеног корена и основе. А сада почуј какве су њене гране, какав плод и врх.
„Од послушности – смирење, говори опет Лествичник, од смирења – расуђивање, од расуђивања – прозорљивост“ (Сл. 4), што је већ дело јединог Бога и изузетан и натприродан дар, који дарује блажено обоженим. Поред реченог нека ти је познато да ће по мери верности и искрености твог послушања у теби извирати и смирење, и опет, по мери смирења – расуђивање. Исто се може рећи и о врлинама које даље следе. Стога се подвизавај, колико имаш силе, да без спотицања идеш путем послушања, чиме ћеш се без скретања устремити и ка осталим [врлинама]. А уколико на стази послушања будеш храмао, знај да ни осталу дужину пута који ти предстоји, тј. живота по Христу, нећеш остварити добро и темељито, те нећеш бити увенчан венцем који се даје победницима. Стога нека ти послушање и његова горе наведена обележја буду као неки путевођа, као неки компас којим се користе морепловци да би нашли прави пут, како би, гледајући на њега без скретања, могао безбедно да препловиш велико море врлина и да достигнеш тихо пристаниште бестрашћа. А уколико нека бура и олуја и наиђу на тебе, све ће се десити по мери твог послушања. Истинском послушнику ни сам ђаво не може учинити штете, како говоре свети оци. Да бисмо ти укратко показали часну узвишеност преславног послушања, сетићемо се још једне изреке светог оца.
Најсветлији светилник живота по Христу, нови Веселеил небеске лествице, опет говори: „Оци одређују појање Псалама као оружје, молитву као бедем, а непорочне сузе као умиваоник. Блажену послушност они схватају као исповедање, без којег нико од страсника неће видети Господа“ (Сл. 4). Речено је довољно, како нам се чини, да заиста истакне и похвали преблажено послушање путем неподраживог обрасца. Додуше, ми и из опита можемо да увидимо колико је послушање велико дело уколико обратимо поглед на оно што се раније догодило, и размотримо шта је био узрок наше повреде и смртности. Јер, ми нисмо од почетка били саздани у стању у коме смо сада. И опет, који је узрок нашег обновљења и бесмртности. Наћи ћемо да је узрок првог, тј. наше озледе била Адамова самоувереност, самовоља и непослушност, из којих се и састоји занемаривање и преступање божанствене заповести. Начело, пак, другог, тј. нашег обнављања и нетрулежности јесте једновољност другог Адама, Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа са Богом Оцем и послушност Њему, од чега и следи чување Његових заповести. Ја не говорих сам од себе, говори Спаситељ, него Отац мој који ме посла Он ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је заповест Његова живот вечни. Што год, дакле, ја говорим, онако говорим како ми је рекао Отац (Јн. 12, 49-50). Код праоца и свих који су по његовом лику, корен и мати свих зала јесте надменост. У Новом Богочовеку, Исусу Христу и код оних који решавају да живе по Његовом обличју, почетак, извор и основа свих блага, пак, јесте смирење. Сличан поредак и чин, као што видимо, негује и пренебесни, виши и свештени свет свих боголиких анђела, као и наша земаљска Црква. И ми се учимо да верујемо да се они који се удаљују од реченог основног закона и бирају да живе по дрској самовољи, одвајају од Бога и пресветог небеског наслеђа и од васељенске Цркве, услед чега бивају изгнани и шаљу у најкрајњу таму и адски огањ. Слично ће пострадати, сматрамо, и лукави злочинци, који су на страни палог данице и зломислећи јеретици, тј. брбљивци који се повремено јављају, као што описују богописане речи, будући да се због самовоље и гордости најжалосније одстрањују од божанствене славе и свештеног сабора оних који су благоугодили Богу.
Неко од мудрих је рекао да се супротно лечи супротним. Пошто је узрок свега жалосног за нас у непокорности и гордости, а свега радосног у повињавању и скрушености, онај ко жели да живи без сагрешења треба да пребива у послушању код искусног и нелажног оца, који је дуготрајним подвизима стекао познање божанствених ствари и чији је живот украшен врлинама, и да сваку његову заповест и сваки савет сматра гласом и саветом самога Бога. Јер, спасење је, говори мудри, у многим саветима (Проп. 11, 14), и: Човек без савета је сам себи непријатељ. Уколико је неки од многопоштованих отаца и успео да без реченог подвига послушности стекне боготворно тиховање и савршенство у Богу, радило се о особитом откривењу Божијем, што бива веома ретко. Оно, пак, што је ретко, као што је негде написано, није закон Цркве, као што ни једна ласта не чини пролеће. И ти, верујући да је истинско послушање нека припрема за узвишено тиховање, остави оно што је по особеном промислу бивало ретко и управљај се према ономе што је опште за све прописано свечасним оцима, те ћеш се и ти удостојити награде одређене за оне који правилно живе.
Шта, дакле? На случајан пут, неиспитан на делу, ретко ко решава да ступи без поузданог предводника, као што се на море нико не пушта без искусног крманоша и као што се нико неће латити неке науке или заната без учитеља који познаје ствар. Ко ће се онда усудити да приступи изучавању науке над наукама и вештине над вештинама, да ступи на тајанствену стазу која води Богу и да се спусти у бескрајно мислено море, тј. у монашки живот, који је сличан животу анђела, те да са самоувереношћу дође до краја без руководитеља, без искусног и истинитог крманоша и учитеља? Ма ко био, он заиста вара себе и пре ступања на пут већ је залутао као онај ко се неправилно подвизава. Напротив, онај ко се потчињава отачким упутствима, већ је дошао до краја, премда ни корака није направио. Јер, одакле бисмо иначе могли знати како да се боримо против тела или како да се наоружамо против страсти и демона? Како ћемо се без њих научити да разликујемо добро од рђавог, када се уз врлине лепе рђаве страсти, које некако увек стоје поред њихових врата? Како ћемо без њих научити да обуздавамо телесна чула и да, као струне на гуслама, доводимо у сагласност душевне силе? Штавише, како ћемо без њих моћи да разликујемо гласове, откривења, наговештаје, божанствена виђења, те замке, прелести и ђаволске привиде? Једном речју, како ћемо се удостојити да достигнемо до сједињења са Богом, да се научимо боготворним свештенодејствима и тајнама без посвећења кроз истинске и просвећене тајноводитеље? Заиста, речено никако није могуће, никако, будући да видимо да и изабрани сасуд, најблаженији Павле, тј. уста Христова, светлост света, сунце васељене, свеопшти учитељ, жури ка апостолима да би заједно са њима размотрио своју благовест. А због чега? Да како, говори, не трчим или не трчах узалуд (Гал. 2, 2). [Такође], видимо да и сама Мудрост, Господ наш Исус Христос, говори о себи: Ја сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца који ме је послао (Јн. 6, 38). И за Светог и Животворног Духа Он саопштава да неће говорити од себе, него да ће говорити оно што чује (Јн. 16, 13).
Гледајући на боготворно правило, кога се држи све небеско и земно са трепетом, [сетимо се], обузети одушевљењем и ужасом, наше немоћи и лењости и опасног положаја оних који се, због лакомислености и самоуверености, решавају да живе својеглаво, тј. без икакве главе, на растројење и погибао своју. Заиста је наш подвиг страшан. Уз њега су безбројни грабљивци, непрестане заседе пирата, безбројни бродоломи. Стога се од многих само неколицина спасавају. Међутим, они нека путују како хоће, будући да ће се свачије дело, као што је писано, огњем испитати какво је (1. Кор. 3, 13), и: Јер, ти ћеш свакоме дати по делима његовим (Пс. 61, 13). Заправо, нека не путују једноставно како хоће, него нека ходе и живе како приличи. Нека ти Господ да разборитост у свему (2. Тим. 2, 7). А ти и свако ко жели да живи по Богу из изрека Писма, као од неке срме, схвативши сво златно и духовно ткање блажене послушности, потруди се да, као што је раније указано, нађеш себи нелажног и савршеног учитеља. А јака храна је, по христоносном Павлу, за савршене, чија су чула навиком извежбана за разликовање и добра и зла (Јев. 5, 14). Тражећи на речени начин, тј. са трудом и вером, ти ћеш без заблуде достигнути жељени циљ. Јер, сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се, говори Божанствено Писмо (Мт. 7, 8). И он (нађени учитељ) ће те по реду и поретку свему приличном и богоугодном научити. Он ће те довести и до још богоугоднијег и духовнијег, тј. до онога што не може свако и што није свима доступно, уколико увиди да се усрдно држиш умерености у свему, простоте и уздржања у јелу и пићу, у покривалима и одећи и да се задовољаваш оним што захтева време, што је прилично и потребно, не тражећи ништа излишно, што разнежује и наслађује чула, као што [иначе] поступају они који неразумно живе, и који сами на себе и на своје спасење подижу мач. Јер, велики апостол говори: А кад имамо храну и одећу, будимо задовољни (1. Тим. 6, 8).
Међутим, ти и од нас желиш да се поучиш и да од нас имаш писмено изложење свега што се тиче почетка, средине и краја живота у Христу. Уосталом, Христос ће пружити десницу своју да нам помогне у разрешавању твог питања и ми ћемо се потрудити, зидајући на пречасном и савршеном послушању као на тврдој и непоколебивој основи многоопевани дом читавог духовног здања, тј. боготворно тиховање. Дакле, ослањајући се на отачке изреке које су произнесене од Духом покретаних, ми говоримо:
16. Онај ко искрено и по Богу жели да тихује треба поред Православне вере да се постара да има и добра дела, и остало
а) Спаситељ говори: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско, но који твори вољу Оца мојега који је на небесима (Мт. 7, 21). Стога се и ти, вољени, уколико желиш боготворно тиховање (које онима који му искрено приступају даје да и овде примају јасне пројаве Божијег Царства небеског, а у будућем веку још потпуније и савршеније) не само на голим речима, него уистину и на делу, потруди да поред Православне вере поседујеш и добра дела. Даље, имај мир са свим људима колико до тебе стоји (Рим. 12, 18), ничим се не расејавај, немој бити многобрижљив, тј. немој дозволити да тобом овладају сујетне бриге, буди ћутљив и тих, за све благодаран и свестан своје немоћи. Изнад свега нека ти око буде неуспављиво, бодро и пажљиво према свему што се свакодневно дешава са тобом, према разним и многообразним искушењима. Бори се са трпљењем и великодушношћу са сваком узнемиреношћу и сваком жалошћу која наилази на тебе.
Што се тиче првог и другог, тј. да је поред Православне вере неопходно да се украшаваш и добрим делима, нека ти недвосмислен учитељ буде преславни брат Божији, који говори: Вера без дела је мртва, као и дела без вере, и: Покажи ми веру твоју без дела твојих (Јак. 2, 26; 18). И пре њега, Наставник свих и Учитељ, Господ наш Исус Христос је рекао ученицима својим: Идите и научите све народе крстећи иху име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28, 19-20). И (Григорије) Богослов говори да „Бог од сваког крштеног човека очекује три врлине: праву веру од душе, здравоумље, [наравствену чистоту] од тела и истину од језика“.
б) Двојака вера
Обрати пажњу [на околност] да је вера, по богопреданим речима, двојака: једна општа за све православне Хришћане, у којој смо спочетка примили крштење и с којом ћемо најзад и отићи одавде, а друга – наслеђе ретких људи, тј. оних који су кроз испуњавање свих боготворних заповести сву своју наду утврдили у Господу до мере да се, по речи Господа (Мт. 11, 23), у време молитве уопште не двоуме у срцу око оног што траже од Бога, него са вером ишту и одмах добијају потребно, дошавши до стања да буду по образу и подобију Божијем и обогативши се божанственом светлошћу благодати. Речену јаку веру су блажени стекли од чистих дела, одлучно одбацивши од себе свако знање, премишљање и колебање и сваку бригу и све, потпуно се погрузивши у божанствену опијеност вере, наде и љубави према Богу, изменивши се, по божанственом Давиду, добром и блаженом изменом деснице Вишњега (уп. Пс. 76, 11).
О првој вери сада немамо времена да опширно говоримо. Међутим, погодно је време [да поговоримо] о другој, која се као неки божанствени плод рађа и цвета од прве. Она је као неки корен и глава узвишеног боготворног тиховања. „Мајка тиховатеља је вера: ако немаш вере, говори Лествичник, како ћеш уопште бити тиховатељ“ (Сл. 27)? И божанствени Давид говори: Веровах, зато и проговорих (Пс. 115, 1), а велики апостол Павле саопштава: Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јев. 11, 1), и: Праведник ће од вере живети (Јев. 10, 38). И Спаситељ је, кад су га ученици молили да им дода вере, рекао: Кад бисте имали вере колико зрно горушично, рекли бисте овоме дуду: ишчупај се и усади се у море, и послушао би вас (Лк. 17, 6); а други пут: Ако имате вере и не посумњате, учинићете не само оно што се зби са смоквом, него и гори овој ако речете: дигни се и баци у море, догодиће се! И све што узиштете у молитви верујући, добићете (Мт. 21, 21-22). Такође и преподобни Исаак пише: „Вера је истанчанија од знања, будући да се знање односи на чулне ствари. Удостојивши се живота који потреса побожност пред Богом, сви свети уз помоћ вере пребивају у наслађивању натприродним животом. Под реченом вером не подразумевам веру којом се верује у различност прослављаних Божанских Ипостаси или у једну природу Божанства, која све надвисује, и у предивни домострој Оваплоћења и примање наше природе (премда је и сама крајње узвишена), него веру која сија у души од светлости благодати сведочанством ума, која укрепљује срце да буде непоколебиво у верности нади далекој од сваке сумње, која се не пројављује у приклањању слуха ушију, него у умозрењу духовним очима скривених тајни у души, тј. благодатног богатства које је сакривено од очију синова плоти, а откривено Духом онима који се хране на Христовој трапези, веселећи се законима Његовим, као што је рекао: Ако заповести моје држите послаћу вам Утешитеља, Духа Истине, кога свет не може примити… и Он ће вас научити свему (Јн. 14, 17; 16). Он указује човеку на свету силу која обитава у њему у свако време, која га увек покрива и одбија од њега све штетно. Њу духовни ум осећа очима вере. Она је сам Утешитељ, који силом вере као огњем запаљује душевне силе, те се душа устремљује горе, пренебрегава сваку опасност у нади на Бога, на крилима вере се подиже изнад сваке видљиве творевине, и увек пребива као опијена, у занесености божанственим старањем о нама и у чистом умозрењу божанствене природе. Јер, док не дође савршенство тајни и док се не удостојимо очигледних њихових пројављивања, вера између Бога и светих свештенодејствује неизрецива тајинства (тј. прима их, садржи и сагледава), којих нека бисмо се, благодаћу Христовом, удостојили и ми, овде – као са залогом, а у Царству небеском – у самој стварној истини, заједно са онима који га љубе“ (Сл. 28).
в) Треба да будеш у миру [са свима]
О трећем, тј. о [неопходности] да треба да будеш са свима у миру, силно те подстичу савети и изреке блаженог Давида и речи христоносног Павла, које су громогласније од трубе. Један саветује: Мир велики имају они који љубе закон твој и немају саблазни (Пс. 118, 165), и: Са онима који мрзе мир, бејах у миру“ (Пс. 119, 6), и: Потражи мир и иди за њим (Пс. 33, 15), а други поучава: Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа (Јев. 12, 14), и: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима (Рим. 12, 18).
г) Не треба да будеш расејан
О четвртом, тј. да не треба да си расејан, уразумљује те преподобни Исаак, говорећи: „Уколико је похота пород осећања, нека умукну најзад они који уверавају да имају мир ума и при многој и сујетној расејаности. Са наведеним метежњацима немој имати општења“.
д) Не треба да будеш многобрижљив и неспокојан
О петом, тј. да не треба да будеш многобрижљив и неспокојан ни због оправданих, ни због неоправданих ствари, нека ти као поука послужи оно што говори Господ у Јеванђељу: Не брините се душом својом шта ћете јести, или пита ћете пити; ни телом својим у шта ћете се обући. Није ли душа претежнија од хране и тело од одела? Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице… нисте ли ви много претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одело што се бринете?… Не брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер, све ово незнабошци ишту; а зна Отац ваш на небесима да вама треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се, дакле, за сутра: јер, сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога (Мт. 6, 25-28; 31-34). И свети Исаак говори: „Уколико се не ослободиш од брига, немој тражити светлости у души својој, нити тишине и тиховања при распуштености чула својих“ (Сл. 1). И Лествичник [говори]: „Мала длачица узнемирава око, и мала брига упропашћује тиховање. Тиховање је одбацивање свих помишљаја (на земаљско), и одрицање чак и од брига које су саме по себи природне. Онај ко је одиста постигао тиховање, не мисли више ни на сопствено тело. Јер, Онај ко је обећао да ће се побринути о њему, не лаже“ (Сл. 27).
ђ) Треба да будеш ћутљив
Поредак слова нас принуђава да ти кажемо и о шестом, тј. да треба да будеш ћутљив. Говори ти, наиме, о [ћутљивости] и свети Исаак: „Изнад свега заволи ћутање стога што те приближава плоду. Њега језик не може да изрази. Најпре се принуђавамо ћутању, а затим се од ћутања у нама рађа нешто што приводи самом ћутању. Нека би ти Бог дао да осетиш оно што се рађа из ћутања. И уколико почнеш да живиш реченим животом, у теби ће засијати светлости коју не умем изрећи. Уколико на једну страну положиш сва дела свог (иночког, тиховатељског) живота, а на другу ћутање, наћи ћеш да ћутање претеже на ваги“ (Сл. 41). „Ћутање је тајна будућег века, а речи су оруђа овога света“ (Сл. 42). „Онај ко брани устима својим да расуђују (да много говоре), чува срце своје од страсти. А онај ко чува срце своје од страсти, стално гледа Господа“ (Сл. 8). И светом Арсенију је божанствени глас два пута узаконио: „Арсеније, бежи, ћути, пребивај у тиховању, будући да је у њима корен безгрешности“ (Изреке отаца).
е) Треба да будеш тиховатељски расположен (да волиш усамљеност)
И о седмом, тј. да треба да проводиш тиховатељни живот, убедљивије ће ти указати Василије Велики и свети Исаак. Први говори: „Тиховање је почетак очишћења душе“, а други: „Граница тиховања је ћутање о свему“, [тј. свестрано]. Наведеним речима је први укратко означио почетак (тиховања), а други – [његов] крај. И у Старом Завету је речено: Почините и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11). И свети Лествичник говори: „Првенствено делање тиховања састоји се у [намери] да се не води брига ни о чему земаљском, ни дозвољеном ни недозвољеном. Јер, онај ко отвара врата дозвољеним земаљским делима, неминовно ће пасти и у недозвољена. Друго делање је ревносна молитва, а треће – неукрадљива делатност срца. Природно је да човек који није научио слова не може ни књиге да чита; још мање је могуће да они који нису савладали први задатак, извршавају с разумом остала два“ (Сл. 27). И опет, свети Исаак пише: „Најдраже дело тиховања треба да буде непрестано очекивање смрти. Онај ко без речене помисли ступа на тиховање, не може понети оно што смо ми на сваки начин дужни да трпимо и носимо“ (Сл. 41).
ж) За све треба да благодариш Богу
Довољан учитељ за осмо, тј. да за све треба да благодариш Богу, нека ти послужи божанствени апостол Павле, који заповеда: На свему захваљујте (1. Сол. 5, 18). Њему додај и преподобног Исаака, који пише: „Благодарност оног ко прима побуђује дародавца да поклони дарове веће од првих. А онај ко је неблагодаран за мало, и у великом је лажљив и неправедан“ (Сл. 2). И још: „Посредник између дарова Божијих и човека јесте срце, које је непрестано покретано благодарношћу, а посредник између искушења и душе јесте помисао роптања, која свагда кружи у срцу“. Такође: „Уста која свагда благодаре примају благослов од Бога, и у срце које истрајава у захваљивању изненадно силази благодат“.
з) Треба да си свестан своје немоћи
Колико се велико благо сабира у оном ко је достигао до познања своје немоћи (што је девето по реду), разумећеш уколико проникнеш у шести Псалам божанственог Давида, у коме се говори: Помилуј ме Боже јер сам немоћан (ст. 3). И на другом месту он каже: Ја сам црв, а не човек, подсмех људима и руг народу (Пс. 21, 7). И свети Исаак говори: „Блажен је човек који познаје своју немоћ стога што речено познање за њега постаје основа, корен и почело сваке доброте. Јер, чим позна и заиста осети своју немоћ, човек одмах притешњава душу у њеној сујетној гордељивости, која [иначе] помрачује разум, те ризничи себи заштиту“ (Сл. 61). И још: „Човек који је дошао до познања своје мере, достигао је савршенство смирења“.
и) Неопходно је да одважно подносиш искушења
Последњи одељак речи, која испуњава нама намеравани број десет, назначује да је неопходно да храбро подносиш разна и многообразна искушења, која ће те задесити и да им се супротставиш трпљењем и мушкошћу. Почуј, дакле, шта је написано у Светом Писму. Христоносни Павле говори: Јер, не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6, 12), и још: Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови (Јев. 12, 8), а такође: Јер, кога љуби Господ, онога и кара, и бије свакога сина кога прима (ст. 6). И мисао брата Божијег, Јакова, у првој глави његове Посланице, истиче: „Човек без искушења јесте неискусан“. Свети Илија Екдик говори: „Ниједан Хришћанин који исправно верује у Бога не треба да се предаје немарности, него да увек очекује искушења и да је готов да их прима, како се не би, када наиђу, смућивао и сматрао их необичним, него како би са благодарношћу претрпео тежину скорби, сећајући се шта пева са пророком: Искуси ме Господе и испитај (Пс. 25, 5), и још: Казна твоја ће ме најзад исправити (Пс. 17, 36). Обрати пажњу – није рекао: Казна твоја ће ме оборити, него: Најзад ће ме исправити (Цветник).
Немој тражити узроке искушења и одакле долазе, него се само моли да их благодарно поднесеш, као што говори свети Марко: „Када наиђе искушење, немој тражити због чега или ради чега је наишло, него (се побрини) да га благодарно и незлопамтљиво поднесеш“ (О оправдању делима). И још: „Нема човека који би могао да угоди Богу без искушења. Стога треба благодарити Богу за сваки скорбни случај“. Такође: „Свака жалост изобличава настројење наше воље, тј. да ли се нагиње на десно или на лево. Жалост која се деси назива се искушењем стога што подвргава испитивању скривена расположења онога ко је трпи“. Свети Исаак поред многог другог говори: „Искушење је корисно за сваког човека. Јер, уколико је било корисно за Павла, нека се свака уста затворе и сав свет нека буде крив Богу (Рим. 3, 19). Подвижници се искушавају да би нешто додали своме богатству, слаби – да би се сачували од штетног, спавалице – да би се пробудили, далеки – да би се приближили Богу, своји Богу (домаћи Божији, тј. они који су у дому) – да би са смелошћу пребивали у Њему. Син који се није извежбао (у подношењу тешкоћа) не прима на корист своје богатство из дома оца свога. Због чега Бог најпре искушава и мучи, а затим открива дар благодати? Слава Господу који нас горким лекарствима води у сладост здравља! Нема човека који не трпи у време учења и нема онога коме не изгледа горким време у коме пије од отрова искушења. Без њих је немогуће стећи снажни (душевни) састав. Али, ми немамо силе [чак] ни да их претрпимо. Јер, како би глина, која је блато, могла имати снаге да поднесе наилазак воде, кад је божанствени огањ не би учинио крепком? Уколико се сакријемо под иго воље Божије, и уколико се са смирењем и непрестаном жељом будемо молили, ми ћемо кроз трпљење и све остало стећи у Христу Исусу, Господу нашем“ (Сл. 37). И у Књизи Мудрости Сираха је речено: Чедо, ако приступаш да служиш Господу, припреми душу своју на искушење… и претрпи и немој бити брз у време пробе (Сир. 2, 1-2).
Треба се надати на Бога и од Њега очекивати корист
Котву наде (Јев. 6, 19) утврди у Богу, који нас може спасти и од Њега очекуј прекид искушења у одговарајуће време. Јер, као што говори апостол: Веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај (1. Кор. 10, 13). Послушај шта још говори Писмо: Невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду, а нада не постиђује (Рим. 5, 3-5). Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт. 24, 13). Трпљењем својом спасавајте душе своје (Лк. 21, 19). Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка… Блажен је човек који претрпи искушење јер кад буде опробан примиће венац живота који Господ обећа онима који га љубе (Јак. 1, 2-4; 12). Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8, 18). Трпећи потрпех Господа, и обрати на ме пажњу, и услиша мољење моје; и изведе ме из рова мучења и из муља блата, и постави на камен ноге моје, и управи стопе моје; и стави у уста моја песму нову, оду Богу нашем (Пс. 39, 1-4). И блажени Симеон Метафраст пише: „Душа која је везана узама љубави према Богу ни у шта не сматра страдања, него се наслађује жалостима и цвета у злопаћењу. И када уопште не страда за Љубљеног, она још више страда и бежи од утехе као од муке“.
17. О двојаком страху Божијем: почетном и савршеном
Нећемо се олењити да сада кажемо и о двојаком страху Божијем, будући да свети оци, у поретку врлина, страх стављају после вере.
О првом страху Божијем – почетном
Знај, љубљени мој, да је страх двојак: један почетника, а други – савршених. О првом страху је написано: Почетак мудрости је страх Господњи (Пс. 110, 10; Прич. 1, 7); приђите чеда, почујте ме, и страху Господњем ћу вас научити (Пс. 33, 12); страхом Господњим се свако уклања од зла (Прич. 15, 27), и: Где је страх, постоји и вршење заповести. И преподобни Исаак говори: „Страх Божији је почетак врлине. Њега сматрају породом вере. Он се сеје у срцу када се ум одвоји од светске сујете, како би своје разбијене мисли сабрао од расејаности непрестаним удубљивањем у будуће васпостављање свега“ (Сл. 1). [Он] такође [каже]: „Почетак истинског живота у човеку јесте страх Божији. Он, пак, не може пребивати у души истовремено са расејаним мислима“, и још: „Постави мудро као основу свог хођења страх Божији, те ћеш за мало дана стати пред двери Царства, не лутајући по путу“.
О другом, савршеном страху Божијем
О другом или савршеном страху Божијем је речено: Блажен је човек који се боји Господа и који се много труди око заповести Његових (Пс. 111, 1); блажени су сви који се боје Господа, који иду по Његовим путевима (Пс. 127, 1); бојте се Господа сви свети Његови, јер нема недостатка онима који га се боје (Пс. 33, 10); тако ће се благословити човек који се боји Господа (Пс. 127, 5); страх Господњи је чист, траје довека (Пс. 18, 10). И свети Петар Дамаскин пише: „Обележје првог страха јесте мржња према греху и гнев према њему, као што се човек гневи на звер која га је ујела. Обележје, пак, савршеног страха јесте волети врлину и бојати се колебивости, будући да нема човека који би био непроменљив. Стога смо у овом животу дужни да се при сваком делу бојимо превртљивости“ (Књ. 2, Сл. 3). Стога се и ти, разумно слушајући, потруди да заједно са свим указаним врлинама непрестано у себи држиш као што приличи и први страх. Јер, он је као нека скривница и спремиште сваког доброг дела, чак најкрепкије. Истрајавајући у њему, увек ће ти стопе бити управљене на вршење свих заповести Господа нашег Исуса Христа. Пружајући се даље реченим путем, стећи ћеш и савршени страх, чисти, због љубави према врлини, по милости благог Бога нашег.
18. Уколико време захтева, ми за заповести и за веру Господа нашег Исуса Христа не треба ни живот да штедимо
Уз речено, треба да знаш да за животворне заповести и веру Господа нашег Исуса Христа ми треба, уколико време захтева, радо да изгубимо и саму душу своју, тј. да не поштедимо ни живот свој, као што и сам Господ Исус Христос говори: Ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати (Мк. 8, 35), несумњиво и без премишљања верујући да је и васкрсење и живот и све што је спасоносно – сам Богочовек Исус Спаситељ, као што је сам рекао: Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће. И сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек (Јн. 11, 25-26). И још: Јер, Бог тако заволе свет да је Сина свог Јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3, 16), и такође: Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 10, 10). Пребивајући у поменутој настројености и заборављајући прошло, те пружајући се ка будућем, као што је речено (Фил. 3, 13), трчи са Христом Исусом Господом нашим својим путем, не обазирући се назад (Лк. 9, 62).
Сада је, како нам се чини, прикладно да се изложи извесни природни начин улажења у срце пажњом путем дисања блаженог Никифора, будући да потпомаже усредсређивању помисли ума. Навевши сведочанства многих светих отаца о унутарњем животу, подвижник најзад и сам говори следеће:
19. Природни начин улажења у срце пажњом кроз дисање са изговарањем молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. Поменути поступак много помаже усредсређивању помисли ума
„Познато ти је, брате, како дишемо: удишемо ваздух и издишемо га. На реченоме се држи телесни живот и од њега зависи топлота тела. Дакле, севши у своју тиховатељску келију, сабери свој ум и путем дисања га уведи унутра, принуђавајући га да заједно са ваздухом који удишеш уђе у срце. У њему га и задржи. Држи га, али га не остављај да ћути и да је без посла, него му дај следећу молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. Нека му она буде непрестано дело и нека га никад не оставља. Јер, она га, чувајући га од маштања, чини недоступним за демонске нападе, узводећи га до божанствене чежње и љубави. Међутим, брате, узми на себе труд да свој ум приучиш да не излази брзо из срца. У почетку ће му бити веома тесно у унутрашњој закључаности, али ће затим, пошто се навикне, изгубити склоност да се креће по спољашњим предметима. Јер, Царство Божије је у нама. Ономе ко га унутра угледа и осети путем чисте молитве, све спољашње постаје непривлачно и губи сваку вредност. Њему унутра већ није тужно и жалосно. Човек који је дуго био изван куће по повратку не зна шта ће од радости што види жену и децу. И ум, из расејаности опет се сјединивши са душом, постаје пун неизрециве сладости и радости“. Ето шта је изрекао блажени отац, имајући намеру да научи ум да се, под утицајем природног начина, пажњом врати у себе од свог уобичајеног лутања, заробљености или маштања, те да се кроз пажњу поново сједини са самим собом, објединивши се са молитвом. Са молитвом он силази у срце и у њему стално пребива. Као објашњење реченог неко други од богомудрих, опитом навикавши на свештено делање, наводи следећу примедбу:
20. Још о природном начину призивања Господа Исуса Христа заједно са дисањем
Онај ко жели да се научи реченом делању треба да зна да ћемо, приучивши свој ум да заједно са улажењем ваздуха улази унутра, из опита сазнати да може приступати улажењу само уколико одбаци сваку помисао, начинивши се усамљеним и нагим и остајући без икаквог другог сећања изузев призивања Господа нашег Исуса Христа. Излазећи, напротив, и окрећући се спољашњем, он се одмах расејава многоразличним сећањима.
21. И свети Златоуст учи молитви у срцу са речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме.
И велики Златоуст говори: „Молим вас, братијо, никада немојте нарушавати и занемаривати правило речене молитве“. А нешто касније [он каже]: „Монах је дужан било да једе, било да пије, седи или служи, путује или нешто друго дела – да непрестано изговара: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, како би име Исуса Христа, силазећи у дубине срца, смирило змију која држи тамошње пашњаке, а душу спасло и оживотворило. Непрестано, наиме, буди са именом Господа Исуса, да би срце прогутало Господа и Господ срце, и да двоје буду једно“. И опет, он говори: „Немојте одвајати срце своје од Бога, него пребивајте са Њим. Своје срце увек чувајте сећањем на Господа Исуса Христа, све док се име Господње не укорени у њему и док не почне да мисли једино о [начину] како да се Христос прослави у њему“.
22. Сведочанства светог Лествичника и Исихија о истоме
И Лествичник такође говори: „Исусова молитва нека се сједини с дисањем твојим, те ћеш видети каква је корист од тиховања“ (Сл. 27). Такође и свети Исихије говори: „Уколико истински желиш да стидом покријеш помисли, да благодушно тихујеш и без труда будеш трезвоуман срцем, нека се уз твоје дисање прилепи молитва Исусова, те ћеш за мало дана речено видети на делу“ (погл. 182).
23. Онај ко жели да је мислено трезвоуман, нарочито почетник, треба да, ради подеснијег бављења молитвом, живи у тиховатељској и мрачној келији, стога што се у њој ум и разум на природан начин сабирају
Као главно и давно узакоњено [дело] велики свети оци (што је очигледно из сведочанстава на која смо указали) наводе начин молитве, размишљања и трезвоумља у Господу нашем Исусу Христу, Сину Божијем уз [коришћење] Његовог светог и спасоносног имена. Силазећи заједно с дисањем унутар срца, треба од Њега искати милости. Они додају још и напомену да увек, а нарочито у време установљено за молитву, сваки онај ко се труди да је мислено трезвоуман у срцу (утолико пре почетник), треба да се сакрије у тиху и мрачну келију, као што о поменутом блаженом делању божанствени оци и учитељи тајноводе и заповедају. Гледање и посматрање очима онога што се види и опажа обично расејава и развлачи мисли. Међутим, у тихој и мрачној келији, као што је речено, мисли престају да лутају и множе се, а ум се, хтео не хтео, постепено утишава и сабира у себе, као што говори свети Василије: „Ум се враћа у себе уколико се не расејава спољашњим и уколико се кроз чула не расипа по стварима света“.
24. Избегавање лутања ума пре свега подарује Господ наш Исус Христос, уколико се Његово свето име призива у срцу. Природни, пак, начин силажења у срце путем дисања, усамљивање у тиховатељском и тамном месту и све остало само на известан начин потпомаже призивање
Више од свега, поменути подвиг се успешно врши умом уз садејство божанствене благодати, уз срдачно, чисто и нерасејано призивање Господа нашег Исуса Христа, а не једино природним начином силажења у срце путем дисања или усамљивањем у тихом и тамном месту. Никако!
Свети оци су речено смислили једино стога што потпомаже сабирање мисли, враћање ума од обичног лутања ка себи самом и усредсређивање његове пажње, као што је казано раније.
Од њих (од сабраности мисли и усредсређивања пажње) ум почиње непрестано да се моли чисто и без лутања, као што говори свети Нил: „Пажња која тражи молитву, најзад ће је наћи, будући да после пажње више него било шта друго долази молитва, за коју треба да имамо највеће усрђе“ (погл. 179). Ето како треба гледати на поменуту ствар. Ти, пак, чедо, желећи живот, и волећи да видиш добре дане, и у телу живи као бестелесни, држећи се следећег правила и устава.
25. Како тиховатељ треба да проводи време од вечери до буђења од сна
По заласку сунца, призвавши у помоћ свеблагог и свесилног Господа Исуса Христа, седи на столичицу у тихој и тамној келији и, сабравши ум од уобичајеног лутања и расејаности, путем дисања тихо га сведи у срце, држећи молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме! Сједињене са дисањем некако уводи и молитвене речи, као што говори Исихије: „Са својим дисањем сједини трезвоумље и име Исусово, и неодступно сећање на смрт, и смирење. Јер, и једно и друго доноси велику корист“ (погл. 189). Уз молитву, осим реченог, треба да имаш и сећање на суд и награду за добра и рђава дела, сведушно се сматрајући грешнијим од свих људи и нечистијим и од самих демона. Помишљај да ћеш стога најзад бити вечно мучен у аду. Уколико ти при некој од речених помисли дође скрушеност, плач и сузе, потруди се да истрајеш на њој све док сузе не прођу саме од себе. Уколико се, пак, још ниси удостојио дара суза, прихвати подвиг и моли се са смиреноумљем да их стекнеш, будући да се њима чистимо од страсти и скверни и постајемо судеоници спасоносних расположења, као што говори Лествичник: „Ватра прождире сламу. И чиста суза сагорева сваку прљавштину, мислену и видљиву“ (Сл. 7). И други отац говори: „Онај ко хоће да се опере од рђавости своје, нека користи плач. И ко жели да стекне врлине, нека их стиче плачем. А уколико немаш скрушености, знај да поседујеш сујету, која души не даје да се скруши“. Уколико сузе не дођу, ти, пазећи на речене помисли, поседи са молитвом око час, те устани и пропевај са пажњом мало повечерје. Потом опет седи и држи се претходне молитве колико имаш снаге, чисто и без расејаности, без икакве бриге о било чему, без икакве помисли и маштања, са потпуним трезвоумљем, око пола часа. Најзад, знаменовавши се часним и животворним крстом, а такође и постељу своју, седи и ступи у размишљање о будућем наслађивању и мучењу, о непостојаности и лажности свега временског, о изненадном наступању смрти, тј. општег удела, и о страшном посмртном и предсмртном испитивању. Сети се укратко свих својих сагрешења и топло испроси опроштај за њих, са свом тачношћу размотривши како си провео прохујали дан. Затим легни на постељу своју, држећи се молитве, по речи онога који каже: „Са молитвом Исусовом и усни и спавај“. Одспавај пет или шест сати. Уопште, спавање подешавај са дужином ноћи.
26. Како, уставши од сна, време проводити до јутра
Пробудивши се из сна, најпре узнеси славу Богу. Призвавши га за заступника, започни своје најглавније дело, тј. да се молиш у срцу без маштања и чисто. У молитви проведи око једног часа. Ум сам по себи већином бива тих и тиховатељни, а ми имамо заповест да првине и оно најбоље приносимо Богу на жртву, тј. да своје прве мисли у чистој срдачној молитви неуморно простиремо пред Господа нашег Исуса Христа. Свети Нил говори: „Онај ко увек све своје прве мисли као зрели плод приноси Богу, припрема [терен] да му молитва буде услишана“ (погл. 126). Потом пропевај полуноћницу.
Уколико, пак, не будући још постојан у савршеном тиховању, не можеш да започнеш како смо рекли из једног или другог разлога (што се често дешава са онима који тек започињу речено делање, а понекад, премда ретко, и онима који су узнапредовали, али још нису достигли савршенство – будући да само савршени све могу у Христу који им даје моћ – (Фил. 4, 13) ти, уставши од сна и успоставивши, колико ти је могуће, бодро трезвоумље, отпој најпре полуноћницу са пажњом и разумевањем онога што се поје.
Потом седи и моли се у срцу чисто и нерасејано, како је показано, један час, или боље – колико ти да Дародавац добара. Лествичник говори: „Већи део ноћи посвети молитви, а мањи део појању Псалтира. Дању, пак, прикупљај снагу за борбу“ (Сл. 27).
Уколико и након подвижничког принуђавања још увек будеш савлађиван отежалошћу и разлењеношћу сна, устани и напрегни се, све се држећи молитве и старајући се како знаш да се доведеш до бодрог стања (свети Исаак: „Изађи напоље и прошетај“). Потом седни и помоли се као што је написано, увек са марљивошћу се старајући да са чистом молитвом беседиш са чистим Богом.
Затим устани и разумно отпевај шестопсалмије, педесети Псалам и неки канон. Потом опет седи и са бодрим трезвоумљем се искрено помоли пола часа. Уставши опет, отпевај хвалитне [стихире], обично славословље и први час. Затим сатвори отпуст.
Оно што читаш изговарај гласно колико је потребно да чујеш својим ушима, будући да је заповеђено да Богу приносимо плод усана. Из све душе и свом мишљу благодари човекољубивог и премудрог Бога, који се брине о нама и који нас је по безмерној милости својој удостојио да успешно пређемо пучину прошле ноћи и да видимо светло поприште данашњег дана. Помоли се топло да дарује да безбедно прођемо и мрачну и свирепу буру демона и страсти.
27. Како треба живети од јутра до обеда
Од јутра до обеда, сав се у целини препустивши јединоме Богу и Њему се моливши са скрушеним срцем како би ти, немоћноме, лењивом и безбрижном, био Помоћник, постарај се, према силама, да све време проведеш у чистој срдачној молитви без маштања у читању. Читајући установљено из Псалтира, Апостола и Светог Јеванђеља, труди се да стојиш, као уосталом и при произношењу молитава Господу Исусу Христу и Пречистој Богородици. Остала читања из Светог Писма можеш вршити седећи. Затим, у одређено време, са пажњом отпој уобичајене часове, које су свети оци премудро установили, са свом силом и душом одбијајући лењост, тј. учитељицу свега рђавог. Заједно са страстима, избегавај и поводе за њих, ма како мали и незнатни изгледали.
28. Неопходно је избегавати лењост. И онај ко тихује треба да чува црквено предање
Свети Исаак говори: „Чувајте се, вољени, лењости, у којој се крије права смрт. Без ње монах не може да падне у руке оних који покушавају да га заробе. У онај дан Бог нас неће осудити због Псалама и због пропуштених молитава, него стога што се њиховим пропуштањем отвара улаз демонима. А они, нашавши пролаз, улазе и затварају врата наших очију. Потом нас они насилнички испуњавају сваким нечистотама, које нас подвргавају божанственој осуди и најстрожој казни. И ми постајемо робови због пропуштања малога, што је Христа ради требало сматрати достојним великог старања, као што је написано: „Онај ко своју вољу не потчињава Богу, пада под иго Његовог противника“. Стога оно што изгледа као незнатно ти сматрај стеном против оних који намеравају да нас заробе. Његово вршење у келији су ради заштите нашег живота мудро установили они који су успоставили црквени поредак. Они који немају мудрости његово изостављање сматрају неважним, не узимају у обзир штету која од њега долази. Међутим, код њих је и почетак пута и средина у ствари необуздана слобода, која је мајка страсти. Стога је боље подвижнички се принуђавати на испуњавање и оног незнатног, неголи његовим пропуштањем давати место греху. Јер, крај јадне слободе јесте жестоко ропство“ (Сл. 71).
Нешто касније он опет каже: „О, како су слатки страсни подстицаји. Дешава се да понекад понеко и може да одсече страсна дела, те да удаљавањем од њихових предмета у себе унесе неки мир, обрадовавши се покојем од њих. Међутим, он не може да заустави страсне подстицаје. Стога ми и ненамерно трпимо искушење. Тј. ми се жалостимо због страсти (које устају), али волимо одуговлачење њихових подстицаја или страсних сласти. Ми грех не желимо, али са наслађивањем прихватамо подстицаје који нас приводе њима. Стога они за нас постају узрочници за грех на делу. Онај ко воли страсне сласти, по нужди им се потчињава, те и без своје жеље постаје роб страсти. Престаће да греши [само] онај ко мрзи своје грехе, и добиће опроштај онај ко најпре исповеди своја сагрешења. И прво служи као узрок истинског смирења, а друго – скрушености, због стида који се рађа у срцу“ (Сл. 71). Он још [каже]: „Једини неопростиви грех јесте онај због кога се не кајемо“ (Сл. 2). Уосталом, о реченоме је довољно.
Пошто отпојеш наведене часове, седи и једи, држећи и за време јела молитву како би, по заповести, благодаћу Божијом дошао до навике да се непрестано молиш. Међутим, нека реч о храни, која, по неизрецивој премудрости Саздатеља, подржава тело
унеколико сачека. Најпре изнесимо реч о храни која укрепљује и оживљава душу, тј. о свештеној и боготворној молитви по светим оцима, што је потпуно исправно с обзиром да је душа драгоценија од тела.
29. О молитви и о неопходности да се свагда молимо
Наше тело, по изласку душе, постаје мртво и смрдљиво. Слично је мртва, јадна и смрдљива и душа која се не подстиче на молитву. Велики пророк Данило нас добро учи да је лишеност молитве горчија од сваке смрти. Он је сматрао да је боље умрети неголи и трен провести без молитве (Дан. 9). Реченоме нас добро учи и свети Златоуст: „Онај ко се моли, беседи са Богом. Свако зна колико је велико да човек разговара са Богом, премда нико не зна да изрази величину речене части. Јер, она превазилази и анђелско достојанство“. Он још [каже]: „Молитва је заједничко дело анђела и људи. У делу молитве нема ничега средњега (што представља границу) између једне и друге природе. Она те одваја од бесловесних и сједињује са анђелима. И онај ко се читавог живота стара да се упражњава у молитви и служењу Богу брзо по животу, части, благородству, мудрости и схватању постаје сличан анђелима“. Он још [каже]: „Видећи душу ограђену врлинама, ђаво не сме да јој се приближи, бојећи се силе и снаге коју јој пружа молитва, која је храни више неголи што јело храни тело“. Он још [каже]: „Молитве су живци душе. Тело уз помоћ живаца стоји у поретку, живи, креће се и јесте истрајно. Уколико их неко пресече, читав склад тела се нарушава. Слично и душа уз помоћ светих молитава долази до благог устројства, поприма истрајност и лако ходи путем благочашћа. Уколико се лишиш молитве, ти ћеш бити као риба изван воде. Јер, њој је живот вода, а теби – молитва. Њоме се [човек] може пронети кроз ваздух, као кроз воду, узићи на небо и стати близу Бога“. Он још [каже]: „Молитва и мољење људе чине храмом Божијим. Злато, драго камење и мермер украшавају царски дом. Слично и молитва украшава храм Христов, тј. душе верујућих. Може ли молитва добити већу похвалу од околности да нас чини храмом Божијим, те да у живу душу уводи Онога кога небо не може да смести“. Он још [каже]: „Сила молитве се може увидети и из [живота] апостола Павла. Као са крилима, он је облетео целу васељену, живео у тамницама, бивао подвргаван бичевању, носио окове, живео у крви и невољама, изгонио демоне, васкрсавао мртве, заустављао болести. У грађењу спасења људи он се није надао ни на шта речено, већ је молитвама ограђивао душу. Након знамења и васкрсавања мртвих, он је журио на молитву као на главни подвиг који овенчава дело. Јер, молитва дарује и васкрсење мртвих и све остало. Јер, у животу светих молитва има дејство које вода има у дрвећу“. Он још [каже]: „Молитва је виновница спасења, извор бесмртности, непоколебива ограда Цркве, несавладива тврђава. Она је страшна за демоне и спасоносна за нас у делу благочашћа“. Он још [каже]: „За царицом која улази у град следи свако богатство. Слично и после молитве, која улази у душу, улази и свака врлина“. Он још [каже]: „Шта темељ значи за кућу и молитва значи за душу. Усадивши је у душу као основу и корен, марљиво треба назиђивати и здравоумље [наравствену чистоту], и старање о сиромашнима и испуњавање свих Христових закона“. Он још [каже]: „Неугасива и непрестана светлост за ум и душу јесте марљива молитва. Стога зли непријатељ наш у ум полаже безмерну нечистоту помисли. Сабравши много тога о чему нисмо ни помишљали, он оптерећује душу за време молитве“. Он још [каже]: „Молитва је велико оружје и велика ограда“. И Богослов говори: „На Бога треба помишљати чешће неголи дисати“. И свети Исаак каже: „Без непрестане молитве [човек] се не може приближити Богу“. Он још [каже]: „После молитвеног труда, полагање у ум неког старања доводи до расејавања мисли“. Он још [каже]: „Молитва при којој се тело не умори и не скруши срце личи на недоношче из утробе. Она је без душе“. И свети Лествичник каже: „По својој каквоти, молитва је сапостојање и јединство човека и Богом. По своме дејству, она је одржавање света, помирење са Богом, мајка суза – и њихова кћер у исти мах, умилостивљење за грехе, мост којим се прелази преко искушења, грудобран који штити од сваке муке, разбијање демонских напада, служба анђела, храна свих бестелесних, будуће весеље, бесконачни подвиг, извор врлина, узрочник благодатних дарова, невидљиво напредовање, храна за душу, озарење ума, секира за очајање, потврда наде, ослобођење од туге, богатство монаха, ризница тиховатеља, смањивање гнева, огледало духовног напретка, показатељ духовних мера, откривач духовног стања, предсказивач будућих добара, предзнак вечне славе. За онога ко се истински моли, молитва је суд Господњи, суђење пред престолом Његовим пре Страшног суда“ (Сл. 28). Он још [каже]: „Молитва је одстрањење од видљивог и невидљивог света“. И свети Нил каже: „Уколико желиш да стекнеш молитву, одреци се од свега, те ћеш све наследити“. Он још [каже]: „Молитва је усхођење ума Богу“. Он још [каже]: „Молитва је разговор ума са Богом“ Он још [каже]: „Хлеб је храна за тело, а врлина за душу. Духовна, пак, храна за ум јесте молитва“.
О реченом на сличан начин расуђујте.
Сада је погодно време да према нашој сили нешто долично кажемо о телесној храни, о њеној мери, количини и каквоти.
30. О телесној исхрани, тј. како тиховатељ треба да се храни
Написано је: Сине човечији, са мером једи хлеб свој и са мером пиј воду (Јез. 4, 9-10), тј. према потреби, како би, будући задовољан и подвизавајући се по Богу, могао да будеш жив. Јер, неко од отаца каже да нећеш примити Духа уколико не даш крв. И велики Павле каже: Него изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1. Кор. 9, 27). И божанствени Давид [каже]: Колена моја изнемогоше од поста, и тело се моје измени јелеја ради (Пс. 108, 24). И Богослов [каже]: „Богу се највише угађа злопаћењем и телесним лишавањем ради Њега. Његово човекољубље се највише привлачи сузама“. И свети Исаак [каже]: „Христос се свагда стара о телу онога ко се злопати (тј. ради Њега трпи телесна лишавања), као што се мајка стара о детету. Он је увек близу његовог тела“ (Сл. 58). Он још [каже]: „При пуном стомаку нема виђења тајни Божијих“. Он још [каже]: „Они који сеју са сузама примају прегршт радости. Слично се радошћу испуњавају и они који се злопате (предузимају произвољна телесна лишавања) ради Бога“. Он још [каже]: „Блажен је онај ко је заградио улаз у себе сваком сладострашћу, које нас раздваја од нашег Саздатеља“ (Сл. 75).
Он још [каже]: „Дуго време искушаван са десне и са леве стране, вишекратно познавши себе на речени начин, примивши безбројне ударце противника и удостојивши се тајно велике помоћи, ја сам током многих година стекао опитност и по благодати Божијој у искуству сазнао следеће:
Основа свега доброг, повратак душе из ропства непријатељу и пут који води ка светлости и животу садрже се у следећим поступцима: сабирању у себе и свагдашњем посту. Себи, дакле, као правило треба поставити мудро и благоразумно уздржавање стомака, неисходно пребивање на једном месту и непрестано бављење богомислијем.
Отуда долази покорност чула, трезвоумље, кроћење свирепих страсти које се буде у телу, тишина помисли, светли покрети мисли, ревност за дела врлине, високе и танане представе ума, сузе без мере које се точе у свако време, сећање на смрт, чисто здравоумље удаљено од сваког маштања које искушава мисао, проницљивост и далековидост, дубока и различита схватања која ум постиже уз помоћ божанствених речи, унутрашњи покрети који се дешавају у души, разликовање и одвајање духовног и код светих сила и истинских виђења и код испразних маштања.
Отуда страх на путевима и стазама који у мору мисли одсеца лењост и нерад, пламен ревности који поништава сваку опасност и превазилази сваки страх, пламеност која пренебрегава сваку жељу и изглађује је из ума, уједно доводећи до заборава свако подсећање на прошлост, слобода истинског човека, душевна радост и васкрсење са Христом у Царству.
Онај ко занемари два наведена поступка нека зна да ће се оштетити у свему што је речено. Штавише, уколико пренебрегне речене две врлине, он ће уздрмати и саму основу свих врлина. За онога ко их се придржава и прихвата, оне су почетак и крај божанственог делања у души, те врата и пут ка Христу. Онај, пак, ко их запусти и удаљи се од њих, стићи ће до два супротна порока, тј. телесног лутања и нечасног стомакоугађања. Они су почетак пута који је супротан наведеноме, дајући у души место страстима“ (Сл. 75).
На другом месту он пише: „Они који су немарни и слаби у почетку подвига упадају у бојазан и смућеност не само од сличних борби, већ и од шума лишћа на дрвећу. Њих савлађује и мала невоља, глад у случају оскудице и незнатна немоћ, те се одричу од подвига и враћају назад. Истински и искусни подвижници се не преједају зељем и поврћем, већ се хране сувим биљем. Они се не решавају да било шта окусе пре утврђеног времена, те при телесној изнемоглости леже на голој земљи. Њихове очи једва гледају од прекомерне исцрпљености тела. Чак и кад су због невоље блиски раздвајању са телом, они не дозвољавају победу над собом, не напуштајући крепко произвољење, будући да самопринуђавање Бога ради и труд ради врлине желе више од привременог живота и спокојства у њему. Они се веселе кад на њих наилазе искушења, будући да се кроз њих усавршавају. У љубави Христовој се не колебају ни усред тешких напора. Све док су у животу они пламено желе да са храброшћу истрајавају у нападима. Они уопште не одступају будући да се кроз њих усавршавају“ (Сл. 60).
Саглашавајући се са сличним саветима и покоравајући се ономе ко је рекао: Ходи царским путем, не скрећући ни десно ни лево (Прич. 4, 27), ми ћемо ти изложити средњи устав о храни, који се састоји у следећим правилима:
31. Како подвижник треба да се храни у понедељак, среду и петак
У три дана седмице, тј. други, четврти и шести увек се држи деветке, наиме једи једанпут на дан (у девети час [дана, тј. 3 поподне]), узимајући шест унци [180 грама] хлеба. Суве хране не треба јести до ситости, а воде треба пити до три или четири чаше, следећи 69. правило светих апостола, којим се установљује: „Уколико епископ или свештеник или ђакон или читалац или појац не пости у среду или петак и у свету четрдесетницу пред Пасху, нека се свргне (изузев у телесној немоћи), а световњак нека буде одлучен“. Пост у понедељак су касније установили свети оци.
32. Како он треба да се храни у уторак и четвртак
У два дана, тј. у уторак и четвртак храну примај два пута дневно, једући такође шест унци хлеба, неко скромно вариво и нешто суве хране. Такође пиј и вина, уколико га употребљаваш, растворивши га водом, три до четири чаше. Увече узми три унце хлеба, нешто од суве хране или неког поврћа, и вина са водом једну чашу, или највише две, када је велика врућина.
Жеђ, уосталом, много потпомаже сузе, које прати бдење, као што говори Лествичник: „Жеђ и бдење скрушавају срце, а из скрушеног срца се изливају сузе“ (Сл. 6). И свети Исаак каже: „Трпи жеђ Бога ради како би те напојио својом љубављу“.
Уколико и у речена два дана радије примиш храну једном дневно, врло добро ћеш поступити с обзиром да је пост и уздржање прва врлина, тј. мати, корен, извор и основа свега доброга. И један од спољашњих мудраца говори: „Изабери најбољи живот. Навика ће га потом учинити пријатним“. А [свети] Василије Велики [каже]: „Сметње не постоје уколико имамо произвољење са чврстом решеношћу“. И један други богоносни муж каже: „Почетак плода јесте цвет, а почетак делатног живота – уздржање“.
Можда ће речено, као и оно што следи, некима изгледати тешко или чак немогуће. Онај, пак, ко узме у обзир плод до кога се долази и ко пред очима буде држао славно стање до кога се обично долази, свакако ће га, уз помоћ Господа нашег Исуса Христа и своју ревност према снази, сматрати лаганим. Он ће истинитост реченога потврдити и речима и делима, утврђујући његову лаку остваривост. И свети Исаак говори: „Оскудан хлеб на трпези чистога чисти душу која је окусила од сваке страсти… Са трпезе оних који посте и пребивају у бдењу, трудећи се у Господу, узми за себе лек живота и пробуди своју душу из умртвљености. Јер, међу њима се налази Љубљени, освећујући њихову храну и горчину њихове оскудне трпезе претварајући у своју неизрециву сладост. Његови духовни и небески служитељи осењују њих и њихову свету храну“ (Сл. 8). Он још [каже]: „Мирис испосника је веома сладак и сусрет са њим весели срца разумних… Богу је пријатно понашање уздржљивих“ (Сл. 8).
33. Како треба јести у суботу. Такође и о бдењима и о начину узимања хране код њих
У сваку суботу, изузев Велике, треба два пута да узимаш храну, као што је наведено за уторак и за четвртак. Речено одређују и свештена правила. Штавише, ти уочи сваког дана Господњег [тј. недеље] треба да вршиш бдење, изузев уочи сиропусне недеље [после које почиње велики пост] или уколико се у току седмице деси велики Господњи празник или празник неког од великих светитеља. Бдење врши уочи речених дана, а уочи дана Господњег га изостави. Уосталом, ма како било, у суботу два пута узимај храну. Свакако, за тебе је свагда корисно да се подстичеш на вршење ноћног бдења. Стога и кад се десе бдења током седмице ти ћеш имати велику корист уколико га вршиш и уочи недеље. Корист од реченога убрзо ћеш видети. Пророк Исаија каже: Откриће се рано светлост твоја и твоја исцелења ће убрзо засијати (Ис. 58, 8).
Свети Исаак говори: „Сваки подвиг против греха и похоте треба да започне са бдењем и постом, нарочито када се подвизавамо против греха који је у нама. Из реченога се види знак мржње према греху и похоти код онога ко се подвизава у невидљивој борби. Скоро сви страсни подстицаји почињу да се смањују од пошћења. Потом подвижништво нарочито потпомаже ноћно бдење. Онај ко читавог свог живота буде волео да разговара са реченом двојицом свакако ће бити пријатељ здравоумља [наравствене чистоте]. Успокојавање стомака и спавање до раслабљености јесу почетак сваког зла, будући да распаљују блудну похоту. [Са друге стране], пост, бдење и бодрост у свештенослужењу Богу јесу свети Божији пут и основа сваке врлине“. Он још [каже]: „У души која је обасјана сећањем на Бога и неуспављивим даноноћним бдењем Господ успоставља свој облак, који је сенком покрива дању а светлошћу огња осветљава ноћу на њено утврђење и безбедност“ (Пс. 77, 14). Он још [каже]: „Изабери сладосно делање, тј. свагдашње ноћно бдење, којим су сви оци са себе свукли старог човека и удостојили се обновљења ума. У речене сате душа осећа онај бесмртни живот, са осећања скида таму страсти и прима Светога Духа“. Он још [каже]: „Успоштуј дело бдења како би обрео утеху својој души“. Он још [каже]: „Немој мислити, човече, да у целом монашком подвижништву постоји делање које је изнад ноћног бдења“. Он још [каже]: „На монаха који са расуђивањем ума пребива у бдењу немој гледати као на онога ко носи тело. Јер, његово дело је заиста дело анђелског чина“. Он још [каже]: „Душа која се труди на анђелском делу бдења свакако ће имати херувимске очи и зрети и непрестано гледати небеска виђења“.
Бдења ти проводи у молитви, псалмопојању и читању, чисто и без маштања и са скрушеним умилењем, усамљен или са милим и једномисленим друштвом. Након сваког бдења због напора пружи себи незнатну утеху у храни и пићу за вечеру, тј. поједи три унце хлеба заједно са сувом храном колико је потребно, додајући и вина са водом до три чаше. Пази, уосталом, да никада не нарушиш деветку, чак и ако се бдење деси на дан деветке. Јер, и једно треба чинити, и друго не остављати. Утешење о коме се говори односи се на крај бдења.
34. Како се треба хранити у недељу и о другим стварима, такође о труду и смирењу
И у све васкршње [недељне] дане два пута узимај храну, као и у суботне. Наведена правила треба у целости да се испуњавају у све дане, изузев при немоћи. Слично ради и у све дане које су одредили свети оци, или који су се установили дугим обичајем услед извесних разлога. У речене дане ми нећемо једном узимати храну и нећемо се држати сухоједења, већ ћемо јести од поврћа, уосталом са уздржањем и са одређеном мером, будући да је уздржање у свему и свагда прекрасно дело. При телесној немоћи може се, као што смо рекли, јести без стида од свега неопходног и разрешеног ради потпоре тела. Јер, свети оци су нас научили да будемо страстоубице, а не телоубице. Под разрешеним, пак, не мислим оно што важи уопште за све Хришћане, него за наш монашки чин. Све речено примај са благодарношћу, у славу Божију, избегавајући надменост и сувишност. Свети Исаак говори: „Оскудност у стварима и невољно човека учи уздржању, тј. мимо његове воље. Напротив, ми се тешко уздржавамо када свега имамо у изобиљу и кад нам је све доступно“. Немој волети телесни покој. По речи светог Исаака, „душа која заволи Бога, једино у Њему и може имати свој покој“. Јер, један свети пише да „труд и смирење стичу Христа“.
35. Какве се исхране треба држати и како живети у време постова, а нарочито у време великог поста
О исхрани и уопште о животу у свете постове сматрам да је излишно посебно и подробно говорити. У све дане осим суботе и недеље треба држати деветку. Уколико, пак, можеш у речене дане се држи још строжије и трезвоумније, нарочито у свету велику четрдесетницу, која као да представља десетак Богу од целе године. Она Христовим победницима доноси награде за подвиге у пресветли дан Божанственог Васкрсења.
36. Посебно о расуђивању и о чињеници да умереном делању нема цене. О послушању
Уосталом, све речено и њему слично треба да спроводиш са марљивим расуђивањем ради очувања мирног устројства срца при задовољавању потреба твоје двојаке природе. Мудри говори: Дом се гради мудрошћу и разумом се одржава, а са осећањем се пуне скривнице сваким часним и добрим богатством (Прич. 24, 3-4). И божанствени Таласије пише: „Оскудица и тескоба са расуђивањем јесте царски пут. Неразумно, пак, изнуривање и бесловесно попуштање јесу штетни, будући да су неосмишљени са обе стране“. И преподобни Исаак каже: „Након слабости удова следи иступљење и смућеност помисли. После неумереног делања долази мрзовоља, а за мрзовољом – извансебност. Међутим, једно иступљење се разликује од другога. После једнога следи блудна страст, а после другога – напуштање тиховатељског пребивалишта и прелажење са места на место. Стога умереном и са трпљењем (премда и са тешкоћом) одржаваном делању нема цене. Смањивање подвижничког самоумарања умножава греховну сласт, а његова неумереност порађа иступљење“ (Сл. 71). И свети Максим Исповедник [каже]: „Немој се стално бринути о телу. Напротив, одредивши му подвиг према снази, сав свој ум обрати на унутрашњост. Јер је телесно вежбање за мало корисно, а побожност је корисна у свему (1. Тим. 4, 8)“. Уколико унеколико претегне, телесни тас на ваги мучи и оптерећује душевни тас, вукући га ка жељама и непристојним и душештетним покретима, као што је написано: Јер тело жели против Духа, а Дух против тела (Гал. 5, 17). Ти га, пак, обуздај уздом уздржања, умртвљујући га све док и невољно не почне да слуша онога ко управља и да се покорава бољем, по речи великога Павла: Ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2. Кор. 4, 16). И свети Исаак каже: „Реши да умреш у подвизима и да не живиш у немару. Јер, мученици нису само они који су због вере у Христа примили смрт, већ и они који умиру ради испуњавања заповести“. Он још [каже]: „Боље је да умремо у подвизима, неголи да живимо у падовима“. Он још [каже]: „Главно је да све чиниш уз саветовање и распитивање код свог духовног оца у Христу Исусу. И теби ће, уз благодат Христову, несносно и окомито бити лагано, те ће ти изгледати да ходиш по равноме или унеколико нагнутоме пољу“. А сада је време да се вратимо на оно што смо оставили.
37. Како подвижник треба да проводи време од примања хране до заласка сунца. Треба веровати да нам се по труду и мери делања уручују Божанствени дарови
Окрепивши се храном као што приличи подвижнику, по речи божанственог Павла, који наређује: А сваки који се бори од свега се уздржава (1. Кор. 9, 25), седи и довољно читај отачке списе, нарочито оне који уче трезвоумљу. Потом одспавај један сат уколико је дан велики. Уставши потом, држи се унеколико рукодеља, држећи се и молитве. Потом се помоли, као што је раније речено… Потом опет читај, размишљај и поучавај се, на сваки начин се старајући да се држиш смиреноумља и сматрајући да си гори од свих људи.
Јер, Господ говори: Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18, 14). И још је [речено]: Који мисли да стоји нека пази да не падне (1. Кор. 10, 12). Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак. 4, 6). И још је [речено]: Почетак гордости јесте одступање од Господа (Сир. 10, 14). И још је [речено]: Горди безаконоваху до краја (Пс. 118, 51). И још је [речено]: Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима (Рим. 12, 16). И божанствени Златоуст говори: „Најбоље познаје себе онај ко мисли да је – ништа. И Богу је најмилије наше прибројавање себе у последње“. И свети Исаак [каже]: „Смиреноумнима се откривају тајне“. Он још [каже]: „Слава Божија се истаче [код оних] код којих расте смирење“. Он још [каже]: „Благодати претходи смирење, а кажњавању претходи самоувереност“. И свети Варсануфије [каже]: „Уколико истински желиш да се спасеш покажи послушање на делу: подигни ноге своје од земље и свој ум узнеси на небо, пребивајући на њему даноноћно помислима. Уза све, себе сматрај презреним, на сваки начин се напрежући да се видиш нижим од сваког човека. Ето истинског пута. И нема другога за оне који хоће да се спасу у Христу који… моћ даје (Фил. 4, 1З). И нека онај ко хоће трчи, нека онај ко хоће трчи, нека онај ко хоће трчи – да добије (1. Кор. 9, 24). Речено сведочим пред Богом живим, који хоће да вечни живот подари свакоме ко га жели“. И свети Лествичник [каже]: „Ја нисам постио, нисам вршио бдења, нисам спавао на голој земљи, али се смирих, изнад свега иштући самоунижавање, и убрзо ме спасе Господ (Пс. 114, 5)“. Опет свети Варсануфије говори: „Безбрижност у свему приближава те граду, држање себе за безначајног међу људима те усељава у град, а умирање за сваког човека чини те наследником града и његових ризница“. Он још [каже]: „Уколико хоћеш да се спасеш држи се самониподаштавања и ходи напред“. Самониподаштавање по преподобном Јовану, ученику претходног светога, јесте избегавање поређења себе са било ким и избегавање да се о добром делу каже: „Ја сам га учинио“.
Потом се опет моли чисто и без маштања, све док не падне вече. Затим отпој обичну вечерњу и учини отпуст, чистим срцем верујући да нам по мери труда и злопаћења ради врлине и уопште по мери подвижничког делања Бог одређује уручивање дарова, венаца и утеха, као што говори божанствени псалмопојац: По мноштву болова мојих у срцу моме, утехе твоје обрадоваше душу моју (Пс. 93, 19). И сам Спаситељ [каже]: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). И велики Павле [говори]: Пошто с Њим страдамо да се с Њим и прославимо. Јер мислим да страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8, 17-18). И мудри у разумевању божанствених ствари Максим [говори]: „Узрок раздавања божанствених блага јесте мера вере свакога. Јер, сила ревности за делање по вери одговара нашем веровању. Онај ко дела по вери по својој делатности показује и меру вере, која јој одговара. Он прима меру благодати по својој вери. Онај, пак, ко не дела по вери показује и меру безверја, која одговара његовом неделању. Стога он, будући да није веровао, остаје лишен благодати. И рђаво чини завидљиви, завидећи напреднима с обзиром да је очигледно у његовој власти (а не неког другог) да дода веру и делатност по вери како би примио благодат која долази по мери вере“.
Најзад, ти од душе ишти да остало време проведе у миру и покајању, да се удостоји хришћанског, безболног, непостидног и мирног краја живота, те да пружи добар одговор на страшном суду Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа.
38. Чиста молитва је већа од сваког делања
Уз показано раније треба, брате, да знаш да су сваки поступак и начин, свако правило и, ако хоћеш, разна делања установљени стога што још не можемо чисто и без маштања да се молимо. А уколико се речено, благовољењем и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, оствари у нама, ми остављамо много и разнообразно, непосредно се изнад разума сједињујући са Јединим Јединственим и Обједињујућим, по речима славног Богослова: „Када се Бог сједини са боговима (тј. богоподобним људима) и када га познају, у срцу се Светим Духом врши уличносњено осијање“. Оно се рађа од поменуте чисте и непомућене срдачне молитве. Ретко се ко или једва један од хиљаде удостојава да благодаћу Христовом достигне речено стање. Још више њега јесте стање достизања духовне молитве и откривења тајни будућег века, својствено само малобројним у читавим родовима по благовољењу благодати, као што пише свети Исаак: „Од многих хиљада једва да се нађе један који испуњава заповести и све законско, достигавши душевну чистоту. Слично ће се из хиљаде једва један наћи да се уз велико чување удостојио достизања чисте молитве, улажења у њене пределе и постизања њене тајне. Јер, чисте молитве су се удостојили само малобројни, а не многи. Они који су достигли тајну која је после ње и после њених граница, једва да се могу наћи благодаћу Христовом из рода у род“ (Сл. 16).
Стога и ти, уколико хоћеш да се удостојиш речених нових тајни на делу и у стварности, тј. у самом искуству у Исусу Христу, у свако време и у сваки час и при сваком свом делу настоји да се настројиш да се у срцу молиш чисто и без маштања, како би из младенца узрастао у савршеног човека, у меру раста пуноте Христове, и како би са верним и мудрим управитељем чуо ублажавање и гласно одобравање стога што на суду (разумно) управљаш речима својим, тј. стога што водиш живот у складу са речима, услед чега се нећеш поколебати довека. Филимон пише: „Брате, уколико те Бог ноћу или дању удостоји да се чисто и без маштања помолиш умом, немој гледати на своје правило већ се, према снази, напрегни да останеш прилепљен уз Њега. И Он ће просветити срце твоје за духовно делање“. Још неко од богомудрих је рекао: „Уколико желиш у телу да служиш Богу као бестелесан, стекни непрекидну молитву, скривену у срцу. И твоја душа ће и пре смрти бити као анђео“. Сагласно и свети Исаак, одговарајући на питање: „Шта је главно у свим напорима овога дела, тј. тиховања. Како ће онај ко је достигао оно што је главно знати да је постигао савршенство у том начину живота“, каже: „[Најважније је] стицање непрестане молитве. Уколико је достигне, он ће се попети на сами врх врлина и постати станиште Духа Светога. Јер, онај ко није несумњиво примио речену благодат Утешитеља, није у стању да са утехом пребива са молитвом у срцу. Стога се каже да човек не престаје са молитвом уколико се у њега усели Свети Дух. Јер, у њему се већ сам Дух Свети непрестано моли (Рим. 8, 26). Потом већ и када спава и када је будан, молитва не престаје у његовој души. Било да једе, или пије, или спава или нешто ради, из његовог срца се без напора испуштају мирисни и молитвени уздаси. И молитва већ не одступа од њега. Уколико и застаје споља, она сваког часа, тј. непрестано тајно свештенодејствује унутра. Стога је ћутање чистих неко од христоносаца назвао молитвом. Њихове помисли су божанствени покрети. Покрети чистог срца и ума су кротки гласови, којима скривено поју Скривеноме“ (Сл. 21). Будући на опиту самом благодаћу тајно научени, и многи други богоносни мужеви су изрекли много сличног и дивног, што ми због дужине речи изостављамо.
39. О количини поклона током дана и ноћи
Што се тиче количине поклона ми знамо да су божанствени оци одредили број триста, који треба испунити у току дана и ноћи током пет дана недеље. Јер, у сваку суботу и недељу, и у понеки други обичајем одређени дан у недељи ми смо из неког тајног и скривеног разлога добили заповест да се уздржавамо од поклона. Неки, уосталом, праве још већи број поклона, а неки мање, тј. свако по својој сили и произвољењу. И ти их врши по сили својој. Уосталом, заиста је блажен онај ко свагда и у свему што је по Богу принуђава себе, па и у реченоме. Јер, Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12).
40. Раздавање дарова Божијих не бива само по мери нашег подвига и делања, као што је речено, него и по навици, способности, вери и нашем природном расположењу
Треба да знамо да нам Бог даје дарове не само по мери нашег подвига и делања, као што смо раније рекли, него и по навици и реченом начину живота, и по способности, и по вери нашој и по нашем природном расположењу. Свети Максим говори: „Ум је оруђе мудрости, разум оруђе познања. Природно унутрашње осведочење ума и разума јесте оруђе вере, која се сједињује са мудрошћу и познањем. Затим, оруђе благодати исцелења јесте природно човекољубље. Јер, сваки божанствени дар у нама има способност и одговарајуће оруђе за прихватање, тј. силу, навику и расположење. Наиме, онај ко је свој ум начинио чистим од свих чулних маштања најзад прима мудрост, а ко је разум поставио за господара над страстима које су нам урођене, тј. гневу и похоти – најзад поприма познање. Онај, пак, ко и у уму и у разуму има непоколебиво убеђење о божанственим старима, добија веру којој је све могуће, а онај ко је напредовао у природном човекољубљу и потпуно уништио самољубље – најзад добија дар исцелења“. Ето како стоје ствари.
Пази да нико не зна твоје дело, изузев настојатељ и руководитељ твој. Моли се усрдно и за нас недостојне, који говоримо, али не чинимо добро, да се удостојимо најпре да творимо оно што је угодно Богу, а потом да другима говоримо и саветујемо. Јер, по речи Господњој: Ко изврши и научи, тај ће се велики назвати (Мт. 5, 19). Теби нека Сведржитељ и свештедри Господ дарује силу и да пожуриш и да чујеш разумно, све творећи са усрђем. Јер, по божанственом Павлу: Нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Рим. 2, 13). И нека те Он упути на свако дело благо и спасоносно. Нека те на предстојећем умном и свештеном делању руководи Духом по молитвама светих. Амин.
Раније смо нешто кратко рекли о делатном расуђивању. Сада је благовремено да, по сили нашој, укратко кажемо и о свеобухватном и савршеном расуђивању, које је, по сведочењу великих отаца наших, изнад свих врлина.
41. О свеобухватном и савршеном расуђивању. Ко живи противприродно и телесно, ко природно и душевно, а ко натприродно и духовно
Своје расуђивање је потпуно изгубио онај ко живи и дејствује противприродно и телесно. Онај, пак, ко се одвојио од зла и положио почетак чињењу добра, по писаноме: Уклони се од зла, и чини добро (Пс. 33, 14), тек почиње да приступа неком осећању расуђивања које је својствено почетнику, с обзиром да се тек уводи у област добра и да тек приклања ухо учењу. Онај ко живи и дејствује по природи или душевно, тј. смислено и разумно (услед чега се [његов начин живота] назива средњим), по својој мери види и расуђује оно што се тиче њега и њему сличних. Онај, најзад, ко живи натприродно и духовно, прешавши границу страсног, почетника и средњега, те благодаћу Христовом достигавши савршенство, тј. суштинско просвећење и савршено расуђивање, види себе и расуђује најјасније, а такође види и све друге и расуђује истински, сам остајући непримећен и неразматран, иако се налази пред свима, по речи апостола: Духовни пак све испитује, а њега самог нико не испитује (1. Кор. 2, 15).
42. Такође о расуђивању, кроз поређења
Од наведених први је сличан човеку који ходи у дубокој ноћи по најгушћој тами. Јер, ходећи по непрозирној тами и покривен мраком, он не само да себе не види и не разматра, већ не разуме ни где је усмерен и где ступа, по речи Господњој: Ко иде по тами не зна куда иде (Јн. 12, 35). Други је сличан човеку који иде по светлој ноћи, осветљеној звездама. Унеколико осветљаван треперењем звезда он полако ступа, често се спотичући ногама о камен нерасуђивања и подвргавајући се падовима. Он унеколико, као у сенци, и види и разматра, као што је написано: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос (Еф. 5, 14). Трећи је сличан човеку који ходи по тихој ноћи при пуном месецу. Будући праћен тихом светлошћу месеца, он иде са мање грешака и пружа се напред, видећи себе као огледалу и разматрајући се, као уосталом и друге сапутнике, по реченоме: Добро чините што пазите на њу [тј. на пророчку реч] као на светилник који светли у тамном месту, докле Дан не осване и Даница се не роди у срцима вашим (2. Пт. 1, 19). Четврти је сличан човеку који иде у чисто подне, осветљаван светлим сунчевима зрацима. Он и сам себе савршено види, као при сунчевој светлости, и потпуно и веродостојно разматра, а и многе друге, тачније – све испитује по наведеној речи апостола Павла. Све што се дешава са њим, ма шта било и ма како било, ходећи незаблудно он без саплитања приводи, заједно са онима који га следе, ка истинској Светлости, Животу и Истини. O сличнима је написано: Ви сте светлост свету (Мт. 5, 14). И божанствени Павле говори: Рекавши да из таме засија светлост, Бог засија у срцима нашим ради просвећења знања славе Божије у лицу Исуса Христа (2. Кор. 4, 6). И блажени Давид [говори]: Знаменова се на нама светлост лица твога, Господе (Пс. 4, 7). Он још [каже]: У светлости твојој видимо светлост (Пс. 35, 10). И сам Господ [каже]: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота (Јн. 8, 12).
43. О измени и промени која се дешава са сваким човеком и о високој слави смирења
Желимо да знаш да и они који су достигли савршенство кроз очишћење и просвећење према сили (с обзиром да у садашњем веку нема савршеног савршенства, већ пре недовршеног савршенства) не успевају увек да сачувају непроменљивост или због природне немоћи, или због узношења које се понекад прокрада. И они понекад трпе промену и поткрадање ради испитивања, премда се и удостојавају највећег заступништва. Јер, непроменљивост и неизменљивост јесу особине будућег века. У садашњем веку постоји час време чистоте, мира и божанствене утехе, час наиласка нечистог узнемирења и туге. Речено је својствено животу и напретку свакога по судби која је једино Богу позната, како бисмо познали своју немоћ. (Неко је и рекао да је блажен онај ко је познао своју немоћ), слично апостолу Павлу, [који каже]: Да се не бисмо уздали у себе него у Бога који подиже мртве (2. Кор. 1, 9). И свети Исаак говори: „Један за другим се многоструко ређају преступи закона да би се потом душе лечиле покајањем. И благодат их прима. Јер, у сваком словесном бићу се дешавају безбројне промене и сваки човек се сваког часа мења. Онај ко има расуђивања има много прилика да га речено уразумљује. Међутим, испитивања која се сваког дана дешавају са њим могу нарочито да га умудре да почне трезвоумно да бодри над собом. Он може да посматра себе умом и да примећује промене у кротости и тихости које му душа свакодневно трпи, тј. како из мирног устројства изненада прелази у смућеност, налазећи се у великој и неизрецивој опасности. Из великог старања и ревности за братију, тј. ради њиховог подсећања и поуке, слично је написао и блажени Макарије, [истичући] да не треба да се предају у време промена при противностима (или борби) у очајање. Јер, и онима који стоје у стању чистоте често се дешавају падови, као што се у ваздуху дешава хлађење. И са њима се дешавају падови, који су противни циљу њиховог стремљења, иако уопште нису немарни или лењиви, већ напротив – ходе у свом чину“ (Сл. 46).
И нешто даље он говори: „Измене се, каже свети Макарије, дешавају у свакоме, као у ваздуху“. Схвати да се [речено дешава] у свакоме, будући да је природа једна. Како ти не би помислио да је он говорио о нижим и немоћнијим, сматрајући да су савршени слободни од промена и да свагда непоколебиво стоје у свом стању без страсних помисли (као што и евхити говоре), он је додао – у свакоме. Како, блажени Макарије? Ти кажеш да се у нашем подвижништву дешава као и напољу – час хладноћа, па час врућина, час град и потом опет зачас ведро. Час имамо борбу, час покривање благодаћу, час душа бива у бури, при чему на њу устају високи таласи, час изнова долази промена стога што се јавља благодат, пунећи срце човека радошћу и миром у Богу, те здравоумним и мирним помислима. Он указује на помисли здравоумља, напомињући да су пре њих биле животињске и нечисте помисли, те као да даје савет: „Уколико после здравоумних [чистих] и скромних помисли следи напад рђавих, немојмо се жалостити и падати у очајање“. И свагда, у време благодатног успокојења избегавајмо да се величамо у самопохвали. Напротив, у време радости очекујмо скорби“ (Сл. 46).
Он даље говори: „Знај да су сви свети пребивали у реченом делу. Док смо у свету, заједно са жалосним дешава нам се тајно и изобилна утеха. Јер, сваки дан и сваки час од нас се очекује опит наше љубави према Богу у борби и подвигу против искушења. И наш пут напредује уколико се не жалостимо и нисмо мрзовољни у подвигу. Онај ко жели да од реченог одступи и удаљи се, у ствари постаје плен вукова. Код светог оца је дивно што је кратком речју потврдио речену мисао и, доказавши да је пуна разума, из ума читаоца потпуно одагнао сваку сумњу. Он говори: „Онај ко се уклања од реченог постаје плен вукова, будући да неће да иде доличним путем, већ је у ум свој поставио да стекне жељено ходећи сопственим путем, којим ноге отаца нису крочиле““ (Сл. 46).
Он даље говори: „Смирење и без дела стиче опроштај многих сагрешења. Дела, међутим, без њега су сасвим некорисна. Смирење за сваку врлину јесте што и со за свако јело. Оно може да сруши тврђаву многих грехова. Стога у души за њега човек треба непрестано да се стара, уз унижавање свога разума. И уколико га стекнемо, начиниће нас синовима Божијим. Оно ће нас и без добрих дела ставити пред Бога. А, без њега су сва наша дела, све врлине и свако делање – узалудни. Оно само је довољно да, без помоћи са стране, будемо стављени пред Бога, те да имамо заступника“ (Сл. 46). Он још [каже]: „Неко од светих је рекао: „Уколико ти дођу помисли гордости и кажу ти да се сетиш својих врлина, ти им реци: „Старино, погледај на блуд свој““ (Сл. 46).
44. О покајању, чистоти и савршенству
Свети Исаак говори: „Савршенство читавог нашег пута се састоји у три [ствари]: у покајању, чистоти и савршенству. Шта је покајање? Оставити прошлост и жалостити се због ње. Шта је чистота укратко? Срце које милује сваку саздану природу. А шта је савршенство? Дубина смирења која значи остављање свега видљивог (свих чулних ствари) и невидљивог (свих мислених ствари“ (Сл. 48).
Другачије речено: „Покајање је двоструко произвољно умирање за све. Милосрдно срце јесте срдачни пламен за сваку ствар, човека, птицу, животињу, демона и за свако створење“ (Сл. 48).
Он опет [каже]: „Све док смо у овом свету и у телу ми не можемо бити без дела и труда, чак и да се до самог неба попнемо. У реченом је све савршенство, опрости ми. Нешто више јесте тајно поучавање у срцу без помисли или умна молитва“ (Сл. 47).
Свети Максим говори: „Мудрољубље у врлини обично доводи до бестрашћа произвољења, а не бестрашћа природе. Због бестрашћа произвољења у нашу душу долази мислена благодат божанствене сладости“. Он опет [каже]: „Онај ко је искусио жалост и сладост тела може да се назове искусним, будући да је на опиту познао пријатност и непријатност телесних ствари. Савршеним може да се назове онај ко је силом разума победио телесне сладости и жалости. Целовитим, пак, може да се назове онај ко је делатне и мислене навике сачувао непромењеним путем крепког устремљења Богу. Расуђивање се сматра највећом врлином стога што они у којима се, по Божијем благовољењу, породи могу најтачније, будући просвећени божанственом светлошћу, разликовати божанствене и људске ствари, те тајанствена и скривена виђења“.
Међутим, већ је време да ти, према ономе што је нама доступно, изложимо начело свештеног и боготворног тиховања. Нека нас Бог поучи у ономе што треба да кажемо.
45. О пет делања почетног или уводног тиховања, тј. молитви, псалмопојању, читању, богомислију и рукодељу
Почетник који је тек приступио тиховању своје време, тј. часове дана и ноћи треба да проводи у пет богоугодних делања. Најпре, у молитви, тј. у непрестаном сећању на Господа Исуса Христа, које се тихим дисањем, као што је речено, уводи у срце и потом опет изводи при затвореним устима и без икакве друге мисли или замишљања. При свестраном уздржању, тј. при обуздавању стомака, сна и других чула, она се са искреним смирењем обавља у келији. Осим у молитви, он време треба да проводи у псалмопојању, у читању Светог апостола и Светог Јеванђеља, списа светих и богоносних отаца, нарочито поглавља о молитви и трезвоумљу, и осталих божанствених речи Духа, у сећању на грехове своје са срдачним болом, у размишљању на суд Божији, или смрт, или вечно мучење, или на окушање будућих добара и на слично, или у незнатном рукодељу, ради одгоњења мрзовоље. (После наведених делања, нарочито рукодеља), он опет треба да се враћа на молитву, иако је њено вршење напорно и захтева самопринуђавање све док се ум не навикне да лако пресеца своје лутање свецелим прилепљивањем (уз пуну пажњу) Господу Исусу Христу, непрестаним сећањем на Њега, честим улажењем у унутрашњу клет или скривену област срца и усађени корен пажње. И свети Исаак пише: „Потруди се да уђеш у клет која постоји у теби и угледаћеш небеску клет. Јер, оне су једно. Једним уласком ти ћеш угледати обе“. И свети Максим [каже]: „Срце управља свим [телесним] деловима. Уколико му благодат обузме све пашњаке, срце ће се зацарити над свим помислима и удовима. Јер, у њему је ум и све душевне помисли. Стога у њега и треба гледати да би се видело да ли је благодат Свесветога Духа написала своје законе“. Где? У господствени уд, на престол благодати, у коме су ум и све душевне помисли, тј. у срце.
46. Од чега треба да започињу они који хоће разумно да тихују. Какав је почетак, узрастање, напредовање и савршенство [у тиховању]
За оне који су се подухватили да разумно тихују, тј. за монахе почетнике прво и уводно, почетно делање јесте прихватање страха Божијег, трајно испуњавање свих боготворних заповести, безбрижност за све благословене и неблагословене ствари путем вере, путем савршеног удаљавања од свега што је супротно предузетом подухвату и путем искреног расположења према ономе што истински постоји, као што је раније речено. Потом они узрастају непостидном надом, простирући се напред у меру узраста пуноте Христове кроз пребивање у срдачној, чистој и нерасејаној молитви са свецелим прилепљивањем уз Бога. Потом они ступају у савршенство неизмењивом и непрестаном духовном молитвом, доспевајући до иступљења, усхићења и многожељењог сједињења, који истичу из савршене љубави према једином Богу. Речено представља непогрешиво пристизање и простирање од делања ка зрењу, које је богоотац Давид искусио. Изменивши се оном блаженом изменом, он је узвикнуо: Ја рекох у иступљењу моме: Сваки је човек лаж (Пс. 115, 2). Један други, који је просијао у истом чину, говораше: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1. Кор. 2, 9). Потом је још додао: А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије (1. Кор. 2, 10).
47. О стању тиховања почетника
Дакле, почетник, по реченоме, не треба често да излази из своје келије. Он треба да избегава разговор и виђање са свима, осим ретко, по крајњој нужди са пажњом и уздржаношћу, као што говори и божанствени Исаак: „При сваком делу нека сећање (на чување себе) пребива са тобом будући да је помоћ која од њега долази већа од помоћи од дела“. Разговори и сусрети изазивају расејаност и разбијеност мисли не само код почетника, него и код оних који су напредовали, као што опет свети Исаак каже: „Успокојавање тела доноси штету само младима, а распуштеност [понашања] – и младима и старима“. Он још [каже]: „Тиховање умртвљује спољашња чула, покрећући унутрашњу покретљивост. Спољашње, пак, општење доводи до супротног: оживљава спољашња чула, а умртвљује унутрашњу покретљивост“. И Лествичник пише: „Тиховатељ је онај ко бестелесно биће, тј. своју душу покушава да задржи у оквирима телесног дома, што је за крајње дивљење“. Он још [каже]: „Тиховатељ је онај ко из дубине срца свом снагом вапије: Спремно је срце моје, Боже (Пс. 56, 8). Тиховатељ је онај ко је рекао: Ја спавам, а срце моје бди (Пес. 5, 2). Закључај врата келије за тело, врата језика за речи, и унутрашње двери срца за зле духове“ (Сл. 27).
48. О пажљивој и трезвоумној срдачној молитви и њеном делању
Пажљива и трезвоумна молитва која се врши у срцу, без сваке друге мисли и маштања речима: Господе Исусе Христе, Сине Божији, невештаствено и безгласно ум пружа ка самоме Господу Исусу Христу, који се призива, а речима: Помилуј ме, поново га враћа себи самом, с обзиром да још не може да се не моли за себе. Када, пак, на опиту достигне савршену љубав, он се свецело простире ка јединоме Господу Исусу Христу, о другоме (тј. помиловању) већ добивши дејствено осведочење. (Стога, као што говори неко други, он једино призива: Господе Исусе Христе, са силним љубавним расположењем срца).
49. Како су нам свети оци предали изговарање молитве
Нису нам сви свети оци предали да се молимо читавом молитвом, него неки целу, а неки половину, већ према стању молитвеника. Божанствени Златоуст нам преноси да је изговарамо целу, говорећи: „Молим вас, братијо, да никада не остављате правило молитве, нити да га пренебрегавате. Јер, ја сам некада слушао оце који говораху: „Зар је монах онај ко занемарује правило или га пренебрегава“. Било да једе, или пије, седи кући или путује или нешто друго ради, он је дужан непрестано да узвикује: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, како би га помињање имена Господа Исуса Христа подстицало на борбу против непријатеља. Реченим помињањем душа, принуђавајући се, може у себи да нађе све, тј. и рђаво и добро. Она ће најпре унутра, у свом срцу угледати рђаво, а потом и добро. Помињање ће покренути змију, али је и смирити. Помињање ће у нама изобличити постојећи грех, али ће га потом и потрети. Помињање може подићи сву силу непријатељску у срцу, али ће је постепено и победити и искоренити. Силазећи у дубину срца, име Исуса Христа ће смирити змију која држи његове пашњаке, а душу – спасти и оживотворити. Непрестано буди са именом Господа Исуса како би срце прогутало Господа и Господ срце, те да двоје буду једно. Уосталом, речено дело се не односи на један или два дана, већ на многе године и дуго време. Јер, неопходан је велики и многогодишњи подвиг да би се истерао непријатељ и уселио Христос“.
Он још [каже]: „Неопходно је затворити се у себе, управљати умом и обуздавати га, те сваку помисао и свако дејство лукавога казнити призивањем Господа нашег Исуса Христа“. Он још [каже]: „Ум треба да буде где је и тело, како између Бога и срца не би постојала никаква препрека, никаква преграда, која би засењивала срце и ум одвајала од Бога. Уколико понекад понешто и поткраде ум, не треба се задржавати на помислима како се слагање са њима не би урачунало у греховно дело у дан суда пред лицем Господа, када ће Бог судити тајне људске. Свагда се празните [од непотребних мисли] и пребивајте са Господом Богом нашим све док нас не обаспе штедростима. И од Господа славе иштите само милост са смиреним и умилним срцем, од јутра до вечери вапијући, а ако је могуће и сву ноћ: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. Свој ум принуђавајте на речено дело до саме смрти. Јер, оно захтева велико принуђивање. Наиме, уска су врата и тескобан пут што воде у живот (Мт. 7, 14) и само подвижници улазе у њега. Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12). Стога вас умољавам да не одвајате срца ваша од Бога, већ пазите на њих и чувајте их свагдашњим сећањем на Господа нашег Исуса Христа. И у вашем срцу ће се укоренити име Господње, те ће оно једино помишљати о начину како да се у вама прослави Христос“.
Пре светог Златоустог свети Павле је у једној својој посланици рекао: Јер ако исповедаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен. Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење (Рим. 10, 9-10). Он још [каже]: И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12, 3). Он, наиме хоће да каже да срце прима дејство Духа Светога, којим се и моли. Речено је наслеђе напредних и оних који су се обогатили Христом, који заиста обитава у њима. Слично говори и свети Дијадох: „Уколико му сећањем на Бога затворимо све излазе, наш ум ће имати потребу за неким делањем како би се запослила стална покретљивост која му је својствена. Њему треба дати једино свештено име Господа Исуса: нека њиме у потпуности подмири своју ревност у достизању постављеног циља. Међутим, треба знати да, по речи апостола, нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12, 3). Од нас се захтева да у унутрашњости ума (који се у себи притешњује) непрестано изговарамо исказ (Господе, Исусе Христе, и остало). При томе, он не треба да скреће ни у какво маштање. Они који свето и преславно име непрестано мислено држе у дубини свога срца, биће у стању да виде светлост свог ума (тј. јасност мисли или одређено сазнање о свим унутрашњим покретима). Штавише, уколико се са напрегнутом брижљивошћу држи у мислима, предивно име сасвим приметно спаљује сваку нечистоту која се појављује у души. Јер, по речи апостола, Бог наш је огањ који спаљује свако зло (Јев. 12, 29). Стога Господ, најзад, душу доводи до велике љубави према Његовој слави. Јер, задржавајући се у топлом срцу кроз сећање ума, преславно и многожуђено име у нама ствара навику да Његову благост љубимо без препрека. Наиме, више нема ничега што би постављало препреку. Оно је драгоцени бисер који се стиче продајом целокупног имања. И [човек] стиче неизрециву радост што га је нашао (Мт. 13, 46)“ (Погл. 59). И свети Исихије износи своју мисао: „Винувши се после смрти по ваздуху ка небеским вратима, душа се неће постидети пред својим непријатељима, имајући Христа са собом. И она ће, као и сада, смело са њима на вратима проговорити. Неопходно је, међутим, да до свог изласка из тела даноноћно истраје у вапијању Господу Исусу Христу, Сину Божијем. Он ће потом бити њен брзи осветник, по истинитом и Божанском Његовом обећању, изреченом у причи о неправедном судији: Кажем вам да ће их убрзо одбранити, и у садашњем животу и по изласку из тела (Лк. 18, 1-8)“ (Погл. 47). И Лествичник говори: „Исусовим именом бичуј противнике: ни на небу ни на земљи нема јачег оружја“ (Сл. 21). На другом месту он додаје: „Исусова молитва нека се сједини с дисањем твојим, па ћеш видети каква је корист од тиховања“ (Сл. 27).
50. И код светих апостола, а не само код светих отаца, могу се наћи речи о свештеној молитви, тајноводствено изречене Духом
Речи о свештеној молитви ти нећеш наћи само код поменутих светих отаца, и других сличних њима, већ још пре код самих првих и врховних апостола Петра, Павла и Јована. Један од њих, као што смо већ навели, говори: И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12, 3). [Други каже]: Благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (Јн. 1, 17). Он још [каже]: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је (1. Јн. 4, 2). Ученик Христов, који је претпостављен другима, на питање Спаситеља упућено свим апостолима: Шта о мени говоре људи, одговара у име свих, уводећи блажено исповедање: Ти си Христос, Син Бога Живога (Мт. 16, 13; 16). Славни наставници наши, који су дошли после њих, а нарочито они који су ходили путем непоробљеног, пустињског и тиховатељског живота сличне изреке, издвојено и делимично изреченим од стране три стуба Свете Цркве, као и божанствене речи узакоњене по откривењу Духа Светога, сабраше у једну изреку уз помоћ Духа Светога, који живљаше у њима, прекрасно је усагласивши и ускладивши, саставивши нашу свештену молитву. Њу су назвали стубом молитве, предавши потомцима да је држе и чувају у истом виду.
Погледај сада о каквом се дивном поретку и дивној поступности ради, која јасно носи печат небеске мудрости. Један призива име Господа Исуса, други Исуса Христа, трећи Христа, Сина Божијег, као да следе један за другим и као да се један другог држе са пажњом у сагласности и сједињењу богодејствених речи. Видиш ли како свако од њих узима крај изреке једнога и поставља га на почетак своје. Блажени Павле је рекао: „Нико не може да исповеда Господа Исуса„. Последњу реч Исуса узима свети Јован и ставља као прву у својој изреци: „Онај ко исповеда Исуса Христа„… Његова последња реч – Христа, у исповедању светог Петра је поменута као прва: „Ти си Христос, Син Бога„. И као да се саставио троструки и нераскидиви конопац, боготворна молитва наша, премудро и разумно исплетена и саткана. У реченом виду она је, као што можемо приметити, дошла до нас и у истом виду је ми предајемо онима који ће доћи после нас. Изреку, пак, помилуј ме, која се додаје спасоносним речима молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, придодали су свети оци нарочито због оних који су још недорасли на делу врлина, тј. почетници и несавршени. Јер, напредни и усавршени у Христу сваким од појединачних узвика, наиме: Господе Исусе; Исусе Христе; Христе, Сине Божији, или чак само узвиком: Исусе, бивају сасвим задовољни, грлећи га и поздрављајући као потпуно делање молитве. И само кроз њега они се испуњавају неизрецивом радошћу и сладошћу, која превазилази сваки разум, свако виђење и свако слушање. Да бисмо се најпотпуније убедили и осведочили у речено, најслађи и душељубиви Господ наш, Исус Христос, Син Божији, отворено је рекао (а Његове речи су дело и исказ, Дух и живот): Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5), и још: И што год заиштете (од Оца) у име моје, то ћу учинити (Јн. 14, 13).
51. И почетници могу да се понекад моле свим речима молитве, а понекад само делом ње, премда унутра, у срцу и увек, при чему не треба често да мењају молитвене речи
И почетници могу да се моле понекад са свим речима, а понекад само са неким од њих, уосталом унутар срца и непрестано. Јер, по Дијадоху, „онај ко увек пребива у свом срцу далек је од свих красних ствари овог живота. Ходећи духом, он не може да упражњава телесну похоту. Он свој пут проходи ограђен врлинама. Оне служе као чувари при вратима његовог града чистоте. Стога све замке ђавола против њега остају безуспешне“ (Погл. 57). И свети Исаак пише: „Срце онога ко стално прати своју душу бива развесељавано откривењима. Онај ко зрење свога ума усредсређује у себе самог, види себе у зраку Духа. Онај ко се гнуша над сваким надимањем ума, види свога Владику у срцу своме“ (Сл. 8).
Ипак, не треба често мењати речи молитве како због честе промене и пребацивања (пажње са једно на друго) ум не би навикао да несталност и преношење, те остао неукорењен и бесплодан, као дрва која се често преносе и пресађују.
52. Плод унутрашње-срдачне молитве изискује дуготрајни подвиг и самопринуђавање, као што се и иначе све добро постиже уз огроман труд и време
Свагдашња молитва у срцу и оно што следи за њеним границама не достиже се једноставно и случајно, тј. без дуготрајног и великог труда (премда има и изузетака по неизрецивом Божијем увиђању). Напротив, неопходно је много и времена, и труда, и телесног и душевног подвига, и напрегнутог и дуготрајног самопринуђавања. Јер, по превасходству дара и благодати у којима очекујемо да учествујемо ми према својој сили треба да уложимо и сразмерне подвиге и часове. По свештеним наставницима нашим, ми треба из пашњака срца да истерамо непријатеља и делатно уселимо Христа. Свети Исаак говори: „Онај ко жели у себи да угледа Христа нека се са свим усрђем напреже да очисти своје срце непрестаним сећањем на Бога. И он ће у светлости ума свога сваки час зрети Господа“ (Сл. 8). И свети Варсануфије [говори]: „Човек се узалуд труди у спољашњем уколико му унутрашње делање са Богом не помогне. Јер, унутрашње делање са срдачним болом доноси чистоту, чистота – истинско тиховање срца, тиховање – смирење, док смирење припрема човека за обиталиште Божије. Због Његовог пребивања изгоне се демони са страстима и човек постаје храм Божији, испуњен светошћу, светлошћу, чистотом и благодаћу. Блажен је онај ко у унутрашњим тајностима срца сагледава Господа, са плачем изливајући пред Његовом благошћу своју молитву“ (Одг. 210). И преподобни Јован Карпатски [говори]: „Дуги подвиг у молитвама и велико време неопходни су да би се у несмућеном устројству ума нашло неко ново срдачно небо на којем обитава Христос, по речима апостола: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13, 5)“. И велики Златоуст [говори]: „Непрестано пребивај са именом Господа Исуса како би срце прогутало Господа, и Господ срце. И биће двоје једно. Међутим, речено дело се не постиже за дан, или два, већ [захтева] дуг подвиг и много времена. Јер, неопходно је много подвига и времена да се истера непријатељ и усели се Христос“.
53. О нечистој срдачној молитви. Како се достиже чиста и нерасејана молитва
Од упорности у употреби наведеног начина или начина за стицање чисте и нерасејане молитве, уз савладавање свих препрека у помислима и спољашњим околностима, подвижник најзад долази до навике да се без принуђавања истински чисто и без маштања моли, или до стања у коме ум увек пребива у срцу, улазећи преко дисања у њега не са принудом или против своје воље, него безизлазно са љубављу боравећи у њему и непрестано се молећи. Свети Исаак каже: „Онај чија молитва није чиста од помисли (тј. која непрестано не делује у унутрашњој скривености срца) у ствари нема оружје за борбу, у којој би призивањем Господа Исуса Христа невидљиво бичевао и опаљивао непријатеља који скривено напада“ (Сл. 21). Он још [каже]: „Заиста је блажен онај ко се мишљу прилепио за Исусову молитву, вапијући му непрестано у срцу, као што се ваздух припија уз наша тела или пламен уз свећу“. Он још [каже]: „Ходећи над земљом, сунце чини да је дан, а свето име Исуса Христа, коме се поклањамо, рађа безбројно мноштво сунцеликих помисли, непрестано сијајући у уму“.
54. О нерасејаној и чистој срдачној молитви и о топлини која се рађа из ње
Из срдачне, чисте и нерасејане молитве рађа се у срцу извесна топлина, као што се пева у Псалмима: Запали се срце моје у мени, и у размишљању моме разгоре се огањ (Пс. 38, 4). Господ Исус Христос је дошао на земљу да баци огањ на земљу срдаца наших, које је раније доносило трње страсти, а сада уз благодат приноси духовне плодове: Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желео да се већ запалио (Лк. 12, 49). Речени огањ је некада и Клеопу заједно са његовим сапутником загрејао и распламсао, нагнавши их да у заносу један другоме завапе: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма (Лк. 24, 32). И свети Јован Дамаскин у једном тропару својих песама Пресветој Богородици говори: „Ка певању песама вуче ме срдачни огањ девичанске љубави“. И свети Исаак пише: „Од напрегнутог делања рађа се превелика врелина, која се у срцу распламсава пламеним помислима, које се изнова појављују у уму. Речено делање и чување стањује ум својом пламеношћу и саопштава му виђење. Од пламености коју производи благодат рађа се ток суза. Од непрестаних суза душа добија умирење помисли и узвисује се до чистоте ума. При чистоти ума, пак, човек долази до виђења тајни Божијих. Потом ум долази до гледања откривења и знамења, као што је гледао пророк Језекиљ“ (Сл. 59). Он још [каже]: „Сузе, ударање по глави у време молитве и усрдно падање ничице буде у срцу додатну сладост, које се са похвалним усхићењем устремљује ка Богу, призивајући: Жедна је душа моја за Богом Живим; кад ћу доћи и јавити се лицу твоме Господе (Пс. 41, 3)“ (Сл. 69). И Јован Лествичник [каже]: „Огањ љубави васкрсава молитву која се уселила у наше срце. А кад ова васкрсне, и узнесе се на небо, долази до силаска Огња у одају душе“ (Сл. 28). Он још [каже]: „Који је монах, онда, веран и паметан? Онај који је сачувао своју ватреност, и који свакога дана, до краја свог живота, није пропуштао да дода пламен на пламен, жар на жар, ревност на ревност, и чежњи за Богом богочежњивост“ (Сл. 1). И свети Илија Екдик [каже]: „Умиривши се у односу на све спољашње и сјединивши се са молитвом, душа бива њоме окружена као пламеном, као гвожђе огњем. И она сва постаје огањ. И премда остаје иста, душа постаје недодирива, слично усијаном гвожђу“ (Погл. 103). Он још [каже]: „Блажен је онај ко се још у овом животу удостоји да се види у реченом стању, тј. свој по природи земни образ види огњеним по благодати“.
55. Топлина има различите узроке. Најистинскија је она која произилази од чисте срдачне молитве
Знај да речена топлина у нама има различите и многообразне узроке и начине, што је очигледно из изложених изрека светих отаца, премда не смемо да кажемо – и из самог дела (опита). Од њих најпоузданија је топлина која долази од чисте срдачне молитве. Она узраста заједно са њом и успокојава [човека] у суштинском просвећењу, тј. чинећи га заиста просвећеним, по сведочанству отаца.
56. О непосредном дејству срдачне топлине
Она непосредно одгони све што омета да се савршено врши чиста молитва. Јер, огањ је Бог наш, који уништава зле замке демона и наших страсти. Свети Дијадох говори: „Знак да је душа болно почела да мрзи страсти јесте осећај оштрог бола срца које прима убоде демонских стрела, при чему се човеку чини да носи саме стреле. Она се налази на почетку свог очишћења. Јер, уколико не претрпи велики бол од бестидности греха, она касније неће моћи богато да се радује благости праведности. Потом, онај ко жели да очисти своје срце нека га загрева непрестаним сећањем на Господа Исуса, имајући у њему јединствено поучавање и непрестано делање. Јер, онај ко жели са себе да збаци сопствену гњилост не треба само повремено да се моли. Напротив, он увек треба да се бави молитвом и да чува ум, па макар се налазио и далеко од молитвеног дома. Онај ко хоће да очисти злато [не треба] ни за кратко време да остави огњиште без ватре, иначе ће се руда коју чисти поново стврднути. Ни [подвижник] не треба само повремено да се сећа Бога, тј. да у друго време не мисли о Њему. Јер, оно што стиче молитвом, он ће изгубити када је прекрати. Љубитељу врлине је својствено да непрестаним сећањем на Бога чисти земљаност срца. На речени начин ће, при постепеном испаравању зла под дејством огња доброг сећања, душа у пуној слави да савршено дође до своје природне прозрачности“ (Погл. 97). Без сметњи пребивајући у срцу ум се моли чисто и без лутања, по речи светога: „Уколико ум чува срце за време молитве, врши се чиста и нерасејана молитва“. Свети Исихије пише: „Истински монах је онај ко се држи трезвоумља, а истински трезвоумник је онај ко је монах у срцу (коме је у срцу само Бог и он сам)“ (Погл. 57).
57. О жуђењу за Господом и о расположењу према Њему, који се рађају од топле пажње и молитве
Од топле и пажљиве, тј. чисте молитве у срцу се рађа чежња, божанствено расположење и љубав према Господу Исусу Христу, кога се стално сећа, по написаноме: Девојке те заволеше и привукоше (Пес. 1, 2), и још: Ја сам рањена љубављу (Пес. 2, 5). И свети Максим говори: „Све врлине помажу уму у божанственом расположењу, а највише чиста молитва. Јер, преко ње, узвишујући се ка Богу, он бива изван свега“.
58. О срдачним сузама и о божанственој чежњи и расположењу
Из описаног срца често се точи суза, која не исцрпљује и исушује, већ чисти и обогаћује оне који су се њоме обогатили. Јер, прво бива од божанственог страха, а друго од божанственог расположења при силној и незадрживој чежњи и љубави према Господу Исусу Христу, на кога се увек сећа. Доведена у усхићење, душа вапије: „Усладио си ме чежњом Христе, и изменио твојим божанственим расположењем“. Она још [узвикује]: „Сав си, Спаситељу, сладост, сав си жеља и чежња, сав се незаситост и сав незамислива красота“. Она узвикује, заједно са Павлом, Христовим проповедником: Јер нас љубав Христова обузима (2. Кор. 5, 14). Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8, 35; 38-39).
59. Савет да се не тражи ништа што је преко мере. Поука о непрестаном срдачном сећању на Господа нашег Исуса Христа
Онај ко жели да се удостоји реченога и онога што потом долази (о чему сада није благовремено говорити) треба строго да се држи следећег правила: „Немој пре времена тражити оно што ће бити у своје време. Јер, ни добро није добро уколико се не учини добро“. И свети Марко [каже]: „Није добро знати о потоњим делима пре него што се учине претходна. Јер, знање без дела надима, а љубав назиђује стога што све трпи (уп. 1. Кор. 8, 1)“. [Човек] по својој мери треба да се стара и да се свагда подвизава да, као што је речено, сећање на Господа Исуса Христа непрестано носи у дубини (а не на површини) срца, по речима светог Марка: „Уколико се са пуном духовном надом не открије унутрашње скривено место нашег срца, неће бити могуће да упознамо Онога ко живи у њему и сазнамо да ли су наше словесне жртве прихваћене“.
60. О топлој ревности, о божанственом јављању у нама и о суштинском просвећењу благодаћу
На речени начин ревнитељ савршенства у духу лагано ће да се уклони не само од лукавих дела, већ и од страсних помисли и неприличних маштања, по написаноме: По Духу ходите, и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5, 16). Он ће се уклонити и од сваке уопште помисли и од сваког маштања, с обзиром да својом пламеном ревношћу за врлину потире свако лукаво дејство које је раније у њему деловало кроз чула и мисли, заједно са начелницима свега злог, тј. злурадим демонима, као што говори свети Исаак: „Страшан је демонима и пожељан Богу и Његовим анђелима онај ко са пламеном ревношћу искорењује трње које у њега полаже непријатељ“ (Сл. 8). И он ће напредовати и стећи осведочење о љубави Божијој према њему, заиста се удостојивши пројављивања и усељења суштинског и божанственог просвећења благодаћу. И он ће са великом радошћу потећи ка ранијем благородству и духовном усиновљењу, које нам је благодаћу свештенодејствено саопштено у светом крштењу. Свети Исаак даље говори: „Речено је Јерусалим и Царство Божије, које је сакривено у нама, по речи Господњој (Лк. 17, 21). Поменута област јесте облак славе Божије, у који ће ући само чисти срцем, како би видели лице свога Владике“. Једино не треба [човек] сам да тражи јављање Божије у себи, како не би примио онога ко је права тама, премда се лажно представља као светлост.
61. О Божанском и непријатељском дејству
Уколико ум угледа светлост ни када је не иште, нека је не прихвата, али нека је ни не одбацује, као што говори свети Марко: „Постоји дејство благодати непознато почетнику у духовном узрастању, а постоји и дејство зла налик на истину. Не треба да се много загледамо у слична дејства да не бисмо пали у заблуду, нити треба да их проклињемо, јер се може десити да су истинита. Стога све треба са надом приносити Богу, који зна користи и једног и другог. Уосталом, нека [човек] пита онога ко има благодат и силу по Богу да научи и расуди“.
62. О просвећеном и незаблудном учитељу
Благодари Богу уколико успеш да нађеш онога ко те може научити ономе што је сам блажено искусио кроз божанствено просвећење, а не само што је сазнао из Божанственог Писма. Уколико сличнога нема, боље је не примати [светлост]. Са смирењем треба прибегавати Богу, са искреним срцем се сматрајући и називајући недостојним сличне части и виђења, као што смо се тајно научили благодаћу Христовом од нелажних језика (уста), покретаних Духом Светим. Они, наиме, саопштаваху и из Богонадахнутих Писама и из опита.
63. О истинском и лажном просвећењу, тј. о Божанској и лукавој-непријатељској светлости
У неким својим списима наши славни оци указују на знаке нелажног и лажног просвећења. На питање свога ученика о реченоме, блажени Павле Латрски је одговорио: „Светлост вражије силе је огњевидна, димљива и слична чулној светлости. Угледавши је, душа која је обуздала страсти и очистила се од њих, осећа непријатност и гнушање. Светлост, пак, Духа Светога јесте блага, радостотворна и чиста. Приближавајући се, она освећује светлошћу, те радошћу и тихошћу испуњава душу, чинећи је кротком и човекољубивом“. Слично говоре и други.
64. О непотребном и корисном маштању. Како се односити према њима
Нешто раније смо поменули маштање, тј. непотребно маштање. Биће веома корисно, изгледа нам, да нешто кажемо и о сваком маштању уопште. Јер, често се говори о њему и против њега. Многолико, као баснословни Дедал, и многоглаво, као Хидра, маштање је неки мост за демоне, као што су рекли оци, преко кога прелазе и пролазе убиствени нечастивци. Они некако опште и мешају се са душом, чинећи је кошницом трутова, тј. обиталиштем бесплодних и страсних помисли. Маштање треба потпуно одбацивати, изузев уколико понекад ради покајања, скрушености, плача и смирења, а нарочито ради проучавања бића и зрења или посрамљења рђавог маштања, привучеш и супротставиш долично маштање. Помешавши их, наиме, и припремивши њихово супротстављање, ти ћеш поразити рђаво маштање, као бешчасно и бестидно, те ћеш га савладати. Радећи речено, ти нећеш себи начинити никакву штету. Напротив, стећи ћеш велику корист стога што ћеш, непогрешивим расуђивањем уређујући своја дела, рђаво маштање победити доличним, на смрт поражавајући непријатеља његовим оружјем, као некада божанствени Давид Голијата (1. Цар. 17, 49).
65. Ипак, свети оци не само неприлично, него и долично маштање сматрају неумесним у чистој молитви и у једноставном и јединственом умном делању
Наведена борба је, уосталом, својствена младенцима, или почетницима. Они који су напредовали у дуготрајном подвигу, пак, одбацују свако маштање уопште, и неприлично и долично, при чему му не остаје ни трага. Восак се топи у близини огња. И оно се расејава и ишчезава пред дејством чисте молитве, пред једноставном и безвидном приврженошћу ума Богу, пред предавањем Њему и блиским сједињењем са Њим. Свети Исихије говори: „Свака помисао у уму производи образ неког чулног предмета. Јер, асирац (непријатељ), као умна сила, људе може да заводи само ако користи нешто чулно, што је уобичајено за нас“ (Погл. 1, 78). Он још [каже]: „Свака помисао у срце улази преко уображавања нечег чулног (а чулно смета умном). Стога божанствена светлост почиње да обасјава ум који се испразнио од свега и постао савршено безвидан (избегавајући сваки изглед и образ). Јер, речена светлост се јавља тек у чистом уму, тј. под условом да осиромаши од свих помисли“ (Погл. 11, 87). И свети Василије [каже]: „Господ не живи у рукотвореним храмовима. Он не живи ни у некаквим уображењима и мисленим постројењима (маштањима) која се представљају (пажњи) и окружују оштећену душу као зид, услед чега не може чисто да погледа у висину, држећи се само огледала и загонетки“. И божанствени Евагрије [каже]: „Може се признати да Бог пребива [у ономе ко] има познање. Стога се чисти ум и назива престолом Божијим. Помисао о Богу се не налази у помислима које у уму стварају образе, већ у онима које не стварају. Стога молитвеник треба на сваки начин од себе да одбацује помисли које стварају образе“. И свети Максим у појашњењима на великог Дионисија [каже]: „Једно је маштање, а друго помисао или мисао. Оне се производе различитим силама и разликују се својим кретањима: мисао је дејство и дело ума, а машта – плод страсти, обликовање образа који представља нешто чулно или као нешто чулно. Стога у односу према Богу машта не треба да има било какво место. Он, наиме, све превазилази изнад ума“. И свети Василије [каже]: „Ум који се не расејава по спољашњим предметима и који се чулима не носи по свету у ствари долази самом себи. Из себе он помишљу може да узлази ка Богу. И будући обасјан лепотом, он заборавља и на саму природу“. Знајући речено, и ти се свакога часа, уз Божију помоћ, принуђавај да се без маштања, без уображавања и образа чисто молиш целим умом, свом душом и свим срцем. O реченоме свети Максим говори:
66. О чистом и савршеном уму, души и срцу
О чистом уму: „Чисти ум се просвећује божанственом светлошћу, избегавши незнање“.
О чистој души: „Чиста душа се непрестано радује божанственом љубављу, ослободивши се страсти“.
О чистом срцу: „Чисто срце свагда има безвидно и безоблично сећање на Бога, једино од Њега примајући упечатљивост, којом благоизвољева да се показује“.
О савршеном уму: „Савршени ум је вером познао Онога који је изнад свакога познања. Промотривши сва Његова саздања, он је од Њега примио свеобухватно (у општим цртама) познање о Његовом промислу и суду, које се у њима пројављује (наравно у мери која је човеку доступна)“.
О савршеној души: „Савршена душа има желатељну силу у потпуности устремљену Богу“.
О савршеном срцу: „Савршено срце нема никакво природно кретање ни према чему и ни на који начин. Ради његове једноставности, Бог на њему, као на добро углачаној дашчици, приступивши, пише своје законе“.
Додајмо и следеће:
О чистом уму: „Очишћење ума јесте дело једино Светога Духа“ (свети Дијадох). „Задржавање ума од лутања јесте једино дело Светога Духа“ (Лествичник). „Онај ко хоће да види стање свог ума нека се испразни од свих помисли. И видеће га сличним сафиру или небеској [плавичастој] боји“ (свети Нил). „Стање ума јесте мислена висина, слична небеској боји, на којој се за време молитве појављује и светлост Свете Тројице“ (свети Нил). „Уколико свуче старог човека и обуче се у новог благодатног човека, ум ће угледати своју чистоту, сличну небеској светлости, коју су старешине синова Израиљевих именовали местом Божијим (Изл. 24, 10), када им се Бог јавио на гори“ (свети Исаак, Сл. 16).
Делајући као што је речено, тј. молећи се чисто, без маштања и без образа, ти ћеш ходити по стопама светих. У супротним, бићеш маштар, а не тиховатељ, те ћеш (да не буде) уместо грожђа сабрати трње.
67. Како су пророци видели образна виђења
Онај ко претпоставља да су пророчка виђења, образи и откривења била дело маштања, произилазећи природним путем, нека зна да је далеко од правог циља и истине. Јер, пророци, као уосталом и данашњи свештенотајници, нису по неком природном поретку и чину видели и изображавали оно што су видели и изобразили. Напротив, некако божанствено и изнад природе у уму њиховоме виђење је било запечаћено и представљено, неизрецивом силом и благодаћу Светога Духа, као што говори свети Василије Велики: „Неком неизрецивом силом пророци су примали изображења у уму, који беше нерасејан и чист. Они као да су у себи слушали звучање Речи Божије“. Он још [каже]: „Пророци су видели виђења дејством Духа, који је у њиховом владалачком уму запечаћивао образе“. И [свети] Григорије Богослов [каже]: „(Свети Дух) је најпре дејствовао у анђелским и небеским силама, а потом у оцима и пророцима. Једни су Бога видели и познавали, а други су сазнавали будућност када би њихов владалачки ум од Духа примао образе, услед којих су будућем присуствовали као садашњем“.
68. О маштању и многим и разноврсним зрењима
Поједини још увек сумњају, јер прихватају маштања и многа и разноврсна зрења, и супротстављају нам се, мислећи да наводно следују светима. [Свети] Григорије Богослов вели да се Бог само умом не назире по себи, него по ономе што је око Њега, тј. спајањем разних маштања у једну слику истине. А божанствени Максим [каже] да ум не може да достигне до бестрашћа само делањем, уколико нема и низ многих и разних зрења. И други свети оци проповедају слично њима. Нека они, дакле, знају, да свети нису говорили о духовном делању и благодати „по прихватању“, тј. о познању и гледању Бога, које га кроз јасни опит сједињује са човеком, већ о зрењу „по наметању“, тј. о зрењу које је сложено од мудрости и сличности и складности бића, замагљено се приближавајући поимању о Богу, које могу многи, или чак и сви, уопштено користити и замишљати. Речено ће чисто разумети онај ко пажљиво испита раније наведене одељке [из дела] светих, или друге сличне. Као што је записано, Творац се поима из величине и лепоте творевине, а не из светског и народног, брбљивог и сујетног вештинског учења. Јер, оно је слично распусној слушкињи, која се дичи гордошћу због своје научне и мудријашке и изражајне способности, не учећи се јеванђелској вери и смирењу и истинском усаглашавању са Божанским стварима, удаљивши себе далеко од свештених предворја. Ми сада, међутим, говоримо о савршеном и ипостасном [личносном] озарењу, које су на неизрецив начин доживели [претрпели] изабрани апостоли када су заједно са Исусом узишли на Гору Тавор, примили добру и истинску блажену измену деснице Вишњега, и удостојили се да виде невидљиво Царство и Божанство својим вештаственим очима, које су се измениле ка божанственијем, тј. постале духовне силом Свесветога Духа. Колико је далеко исток од запада и небо од земље и колико је душа узвишенија од тела, и делање и благодат „по прихватању“ је далеко од делања „по наметању“. Јер, делање „по наметању“, као што рекосмо, напредује спољашње, прикупљајући од правилног кретања, поретка и скупа бића разна маштања, које саставља у једну слику истине, те се вером узвишује ка Богу. Делање „по прихватању“ збива се, пак, на непосредан и ипостасан [личностан] начин од самога Бога унутар срца, понекад и ван њега, видно преносећи и на тело надумно божанствено озарење и најбожанственије просвећење. Речено се дешава с обзиром да срце, по најмудријем Максиму, доживљава [трпи] натприродно, само не дејствујући нерођено обожење. Јер, светитељ вели: „Нерођеним обожењем називам својеврсно личносно озарење Божанства. Оно нема рођења, већ се несхватљиво јавља достојнима“. Са реченим слаже се и велики Дионисије, говорећи: „Треба да знамо да ум наш има силу поимања, којом види умне ствари. Он има, такође, и могућност сједињења, која превазилази природу ума. Њоме се он сједињује са оним што је изнад и изван њега“. И преподобни Исаак вели: „Ми имамо два душевна ока, као што говоре свети оци. Међутим, није иста употребљивост њиховог зрења. Једним оком ми гледамо сакривености у природама [творевине], тј. силу Божију, Његову мудрост и Његов промисао о нама, који поимамо из светости којом нас управља. Другим оком ми сагледавамо славу Његове свете природе, уколико благоизволи да нас уведе у духовне тајне“. И свети Дијадох вели: „Као и сви божанствени дарови, и мудрост и познање јесу дарови Духа Светог. Сваки од дарова, као и сви други, има своје посебно дејство. Стога и апостол сведочи да се једноме даје реч мудрости, а другоме реч знања по истом Духу (1. Кор. 12, 8). Познање опитно (осетљиво) спаја душу са Богом, премда је не покреће на разговор о стварима. Стога неки од оних који са мудрољубљем проводе усамљенички живот не приступају разговору о Божанственим стварима, иако су им чула просвећена познањем. Мудрост се понекоме (премда ретко) даје заједно са познањем и страхом [Божијим]. И она раскрива најунутрашњија дејства познања. Јер, (познање) обично просвећује унутрашњим дејством, а (мудрост) – речју. Они се, пак, стичу на следећи начин: познање доноси молитва и велико тиховање уз савршену безбрижност, а мудрост – ненадмено изучавање Речи Духа, а пре свега благодат сведарежљивог Бога“. И свети Максим вели у тумачењима: „Јаковљев студенац је Свето Писмо. Вода је знање које се садржи у Светом Писму. Дубина бунара је зрење светописамских загонетки, тешких за тумачење. Посуда за вађење воде је учење Божанске Речи читањем. Посуду Господ није имао, будући да је сам Слово. Онима који верују Он не пружа знање које произилази из учења и проучавања. Напротив, достојнима Он дарује непресушну и свагдашњу мудрост, која извире из непресушне духовне благодати. Јер, посуда за вађење воде, тј. учење, захвата незнатни део знања, а оставља целину, коју не може да појми ни један разум. Напротив, знање по благодати има целину (и без проучавања) мудрости која је људима могућа, која истиче на разне начине, сходно потребама“. И опет, свети Дијадох вели: „Наш ум већим делом није много спреман за молитву, с обзиром да га врлина молитве стешњава и ограничава. Богословствовању се, пак, радије предаје с обзиром на простор и неограниченост божанствених зрења. Стога, да не бисмо давали места његовом слободном разматрању и да не бисмо попуштали његовој склоности да се безмерно окриљује радошћу, најбоље је да се упражњавамо у молитви, псалмопојању и читању Писма, не пренебрегавајући притом ни тумачења словољубивих отаца, чија се вера по речима познаје. Дејствујући на речени начин, ми му нећемо дозволити да своје изреке меша са благодатним речима, нити да се, подстакнут таштином, расејава у лутањима под дејством радости и причљивости. Напротив, ми ћемо се научити да га чувамо чистим за време зрења, све његове помисли учинивши сузоточним. Успокојивши се у часовима тиховања и опијајући се сладошћу молитве, ум не само да ће се ослободити од страсних покрета о којима смо говорили, већ ће се обновити и добити снагу да лако и без напора пребива у божанственим зрењима, напредујући истовремено и у знању расуђивања са великим смирењем. Треба, међутим, да знамо да је молитва виша од сваке свеобухватности. Она је својствена искључиво онима који су у сваком осећању и осведочењу преиспуњени светом благодаћу“. Јеси ли чуо? Постоји, вели, молитва која превазилази сваку ширину, својствена онима који су пуни најбожанскијег просвећења благодаћу у сваком осећању и осведочењу, тј. на натприродан и личностан начин у срцу. Њу свети Исаак назива незапечаћено, тј. безвидно, безоблично и једноставно сећање. Други свети оци јој дају и друга имена.
69. Пет сила душе. Маштања која су својствена души и уму. У једноставном и јединственом делању ума и чистој молитви треба потпуно да избегавамо маштања, и образе, и изображења и облике
Душа, као што рекосмо, има [особину] да машта не само [подстакнута] демонима, него и по својој природи, будући да има пет сила: ум, разум, мнење, машту и осећање, као што и тело има пет чула: вид, мирис, слух, укус и додир. Дакле, маштање је једно од чула душе, као што рекосмо, помоћу кога машта. Уколико душа, дакле, жели да се стара и правилно разликује ствари о себи, треба да се бори да задобије крила и да уздиже Богу своје целовите силе, које је већма сједињују са Њим и у овом и у будућем веку, док о другима треба једноставно да се стара и да се њима служи и да их употребљава према потреби. Испитајмо, дакле, шта свети оци говоре и шта је право по њима. Свети Максим вели: „Пошто је словесна и умна за себе саму, тј. за своју суштину, душа је свакако и самоипостасна. Уколико је самоипостасна, она ће дејствовати по сопственој природи и када је сама и када је са телом. Она ће и да поима и да мисли по својој природи и неће престајати никада да се служи својим умним силама, које има као природна својства. Јер, природна својства која неко биће поседује на било који начин јесу неодузимљива, све док јесте и постоји. Будући да јесте и постоји увек од како је постала (као што ју је Бог створио), за себе и по сопственој природи душа увек поима и размишља и познаје и сама по себи и када је заједно са телом. Не постоји, дакле, никакав разлог који би могао да отуђи душу од својстава која има по природи ни по одвајању од тела“. Ми добро знамо и учимо се од светих да се ум и разум, и у овом и у будућем веку, крећу око Бога и сарађују [са Њим], док се остале силе [примењују] само у овом, будући да су му саобразне. Душа, дакле, као искусни управитељ, који по природи има власт над својим силама, треба да изабере да дејствује не само за садашњост, него углавном за будућност, и да хита на сваки начин да уздиже и покреће и присаједињује ум и разум Богу, у време чисте молитве и умног и јединственог и једноставног духовног делања, док од маштања и других сила треба сасвим да одваја ум. Јер, по светом Нилу: „Стање молитве је бестрасна навика, која крајњом љубављу узноси мудрољубиви и духовни ум у мислену висину“. Чинећи речено, душа ће сачувати драгоцено достојанство које јој доликује.
70. О уму
И сам ум, као недељива и једноставна и целовита суштина, чист и светловидан, треба да пази и чува се, одвајајући се од учешћа у машти. Јер, он по себи има природну силу за речено, као и да се окреће, да се навраћа и креће незадрживо ка себи. Речено је „став“ ума, који му долази од божанствене благодати, по речима Лествичника: „Само Дух Свети може зауставити ум“. Као сила душе, ум се креће и на неки начин налази под њеном влашћу. Ипак, он јесте и назива се оком душе, будући обдарен и неком сопственом природном силом, једноставном и самоделатном. Налазећи се у природним односима са душом и њеним силама, ум постоји „као способност“, називајући се „душевни човек“. Међутим, прихвативши своју природну и једноставну вредност и блиставост своје недељиве, целосне, и самоделатне [слободне] суштине, тј. ослободивши се телесних и душевних природних односа и покрета, те удостојивши се да од ума „као способност“ постане ум „као дејство“, тј. узнапредовавши и достигавши до натприродног „духовног човека“, он се свагда поново непоколебиво враћа себи и кроз себе незадрживо и слободан од свега усходи у неизобразиво и безоблично и једноставно поимање Бога, као што Василије Велики говори: „Ум који се не расејава споља, нити се чулима разлива ка свету, враћа се себи и кроз себе усходи у поимање Бога. И будући преоблиставан и сав просвећен красотом, он заборавља и саму људску природу“. Он поново задобија образ и подобије и очувава их читавим, будући да је ум и да се кроз себе, без другог посредника, мислено сједињује и општи са Божанским Умом, тј. са Богом. Ради се о кружном кретању, тј. усхођењу и окрету и сједињењу ума са собом самим и кроз себе и са Богом, без опасности од прелести и погрешке, будући да се ради о незадрживом и непосредном сједињењу, које превазилази свако поимање и о виђењу које превазилази свако виђење. Велики Дионисије вели: „Једно кретање душе је кружно, тј. улазак у себе споља и јединствено сабирање умних сила као у круг, што јој дарује (силу) да не лута, од многих спољних ствари опет је враћајући и усредсређујући на себе. Поставши целосном, речено је сједињује са њеним силама које су целовито сједињене, руководећи је у лепо и добро, које је изнад свих бића и једно и исто и беспочетно и бескрајно. Кроз друго, спирално кретање душа се облистава божанственим познањима на начин који јој је својствен, тј. не умно и целосно, већ словесно и потврдно, сложеним и променљивим дејствима. Треће кретање душе је „право“, при чему не улази у себе и не креће се једином умственошћу (као при кружном кретању), већ иде око себе спољашње. И из реченога, као из неких различитих и многих символа, она се уздиже до једноставних и сједињених зрења“. Свети Максим вели: „Уколико ум прими непосредно сједињење са Богом, његова природна сила, тј. да поима и бива поиман, остаје сасвим неделатна. Уколико, пак, разреши речену силу и поима неко од створења, он се раздваја од Бога, будући да прекида сједињење, које превазилази свако поимање. Док је, опет, сједињен са Богом, он са себе сваљује природни закон као неку непремостиву планину, будући да је превазишао природу и постао бог по учешћу“. Он опет каже: „Својим сједињењем са Узроком бића, чисти ум долази у општење које превазилази свако поимање, прекидајући многоврсно природно кретање и однос са свиме што није Бог. Он достиже у неизрециви исход при чему се, на начин који превазилази знање, држи само свеблаженог ћутања изнад поимања, које никако не може да обзнани ни реч, ни поимање, већ само опит учешћа оних који су се удостојили да га окусе изнад поимања. Његов лако препознатљиви и свима уочљиви знак јесте свесна и савршена неосетљивост и удаљеност душе од садашњега века. Уколико не бива потпомогнут од душе у свом сталном кретању према Богу, ум не остварује и не дела своје дело, тј. не враћа се себи да би слободно усходио у поимање Бога. Боље речено, [у реченим околностима] они не доносе плодове, него се сједињују са маштом, расејавајући се и налазећи се далеко од Бога“.
71. О чистој молитви
Свети Нил говори: „Подвизавај се да свој ум за време молитве учиниш слепим и глувим, те ћеш имати могућност да се долично молиш“. Он још [каже]: „Блажен је ум који у време молитве сачува потпуну безвидност или немаштарење“. И свети Филотеј [каже]: „Веома ретко могу да се нађу они који тихују умом. А они сва средства употребљавају да привуку божанствену благодат и испуне се духовном утехом која из ње истиче“. И [свети] Василије Велики [каже]: „Добра молитва заиста у душу унедрује помисао о Богу. Усељење Божије представља поунутарњење Бога кроз сећање, које није испресецано земаљским бригама и при слободи ума од смућивања од неочекиваних покрета страсти. Бежећи од свега, богољубиви прибегава Богу“.
72. Једно је бестрашће ума, а друго (и више) – истинска молитва
Свети Максим каже: „Ум не може да постане бестрасан једино добром делатношћу, већ мора да прими и многа и разна зрења“. Божанствени, пак, Нил каже да човек може бити бестрасан, па ипак да се не моли истински, будући расејан разним помислима и остајући далеко од Бога. Свети отац говори: „Не моли се истински свако ко је достигао бестрашће. Јер, он може још да буде заузет једноставним помислима (о стварима) и да се расејава њиховим околностима (тј. њиховим сликама и разним везама), далеко се налазећи од Бога“. Он још [каже]: „Међутим, чак и да се ум не задржава на простим помислима о стварима, не значи да је већ нашао место молитве. Јер, он може да буде заузет умозрењима о реченим стварима и да се удубљује у њихове узрочне односе. Додуше, можда се ради о извученостима [уопштеностима]. Ипак, пошто се умозрења баве стварима, њихови образи се запечаћују у уму, далеко одводећи од Бога“. Свети Лествичник говори: „Људи чији је ум научио да се истински моли, разговарају с Господом лице у лице, као на ухо с царем“.
Из сличних изрека можеш тачно разумети оба вида живота, тј. различност делатности и неупоредиво упоређивање, наиме, онога који се води под утицајем одозго и онога који се сопственим силама успоставља. Дело другога јесу поуке и многа и различна умозрења, а првог – истинска молитва. Штавише, схвати да је једна ствар бестрашће ума, а друга – истинска молитва. Оци указују да онај ко има истинску молитву неопходно има и бестрасни ум, док онај ко има бестрасни ум нема обавезно и истинску молитву. Ето како ствари стоје. Вратимо се сада на нашу садржину. Треба да кажемо да не само оно што је претходно речено, него и само сећање на добра и на оно што им је супротно на неки начин одмах оставља образе у уму и води га у маштање.
73. О маштању и о уображењима ума, те о знацима прелести и истине
Признаци прелести
Тихујући и желећи да будеш једино са Богом никада немој примати ништа чулно или мислено што би видео у себи или изван себе, тј. лик Христа, или анђела, или лик светога, или светли лик, који се представља као машта ума. Реченоме немој веровати, чак и ако изгледа као добро, све док не питаш неког опитног, те ћеш поступити на најопрезнији и Богу најмилији и благоугодан начин. Чувај увек свој ум од боје, образа, изгледа, облика, каквоте и количине, пазећи једино на речи молитве, у њима се поучавајући и о њима размишљајући у унутарсрдачном покрету, следећи Лествичника, који говори: „Почетак молитве састоји се да одбијању помисли које приступају кратким речима одмах чим се појаве. Средина се састоји у борављењу разума у ономе што се молитвом говори или мисли. Савршенство молитве јесте отимање ка Господу“ (Сл. 28). Свети Нил говори: „Виша молитва савршених јесте неко усхићење ума и његово потпуно иступање из чулнога, при чему се сам Дух… моли за нас уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26) пред Богом, који види расположење срца, које је откривено као написана књига и које ћутљивим знацима изјављује своје намере. [Апостол] Павле је био однесен до трећега неба, не знајући да ли у телу… да ли изван тела (2. Кор. 12, 2). И Петар изиђе на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа, те виде велико платно (Дап. 10, 9). Друга по реду након узвишене молитве јесте молитва при којој се речи изговарају уз скрушено праћење ума, уз свесност о Ономе коме се приноси молитва. Молитва која се пресеца телесним бригама и оним што је са њима повезано свакако да се налази далеко од устројства које приличи молитвенику“. Пребивајући у реченоме, немој ништа прихватати све док се страсти не смире, наравно, уз распитивање код опитних.
Ето признака прелести.
Признаци истине
Особености истине и Благог и Животворног Духа јесу љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23), као што говори божанствени апостол, називајући врлине плодовима Божанственог Духа. Он опет говори: Владајте се као деца светлости. Јер плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини (Еф. 5, 8-9). Све супротно јесте удео прелести. Неко од мудрих, одговарајући на питање, говори: „Ти си питао, љубљени, о незаблудивом путу ка спасењу. Знај да постоје многи путеви ка животу и многи ка смрти. Један пут који води у живот јесте испуњавање заповести Христових. У заповестима ћеш наћи сваки вид врлине, нарочито три, тј. смирење, љубав и милосрђе, без којих нико неће угледати Господа. На три непобедива оружја против ђавола, које нам је дала Света Тројица, тј. смирење, љубав и милосрђе, не може ни да погледа читава војска демона. Јер, код њих нема ни трага смирења. Стога што су се помрачили превазношењем, за њих је припремљен огањ вечни. Где је код њих љубав, или бар сенка милосрђа, с обзиром да имају непомирљиву мржњу према људском роду, те даноноћно не престају да ратују против њега? Сви се обуцимо у речено оружје. Јер, онај ко га носи, постаје неуловљив за непријатеље. Троструки конопац, који је сашила и саплела Света Тројица, уједно је и јединствен и трострук. Три су по имену, ако хоћеш – и ликом, а једно – силом и дејством и приљежношћу ка Богу, и устремљењем и усвајањем. О њима је рекао Господ: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт. 11, 30). И Његов љубљени ученик [је рекао]: Заповести Његове нису тешке (1. Јн. 5, 3). Стога се душа, која се са Богом сјединила чистотом живота, чувањем заповести и уз три наведена оружја, које су сам Бог, у ствари облачи у Бога и на неки начин постаје бог кроз смирење, милосрђе и љубав. Прошавши природну двојицу и узишавши изнад главе закона, тј. љубави, она се сједињује са надсуштаственом и животоначелном Тројицом, непосредно беседећи са Њима, светлошћу примајући светлост и радујући се непрестаном и вечном радошћу“. Довољно је о реченоме. Сазнавши делимично о знацима и плодовима прелести и истине, рецимо нешто, наравно изрекама отаца као што и приличи, и о утеси која долази са обе стране, тј. и о божанственој и истински благодатној утеси, те о лажној, демонској утеси. Блажени Дијадох говори:
74. О божанственој и о лажној утеси
„Када ум почне да осећа благодатну утеху Светог Духа, и сатана у душу убацује своју утеху у облику привидно слатког осећања за време ноћног одмора, у тренутку најтананијег сна (или уснивања). Уколико ум буде заузет топлим сећањем на свето име Господа Исуса, те уколико пресвето и преславно име искористи као најверније оружје против прелести, лукави заводљивац ће се одмах удаљити. Због тога ће се он, најзад, распалити на личну борбу против душе (а не преко помисли). Тачно препознајући варљиве прелести лукавог, ум све више напредује у искуству расуђивања“ (Погл. 31).
Он још [каже]: „Добра утеха се дешава или у будном стању тела или при погружењу у сан, тј. кад се [човек] у топлом сећању на Бога на неки начин љубављу прилепљује уз Њега. Варљива, пак, и лажна утеха, како сам рекао, увек бива у време кад подвижник доспева у танани дремеж, или заборав, при посредном сећању на Бога. Происходећи од Бога, добра утеха очигледно привлачи душе подвижника благочашћа љубави Божијој, која се изражава у силном изливању осећања. Варљива, пак, утеха обично обавија душу некаквим ветром варљиве прелести. За време телесног сна она покушава да осећања заплени окушањем нечег пријатног, без обзира што је ум у извесној мери здрав у односу на сећање на Бога. Стога, уколико се, као што сам рекао, буде пажљиво сећао Господа Исуса, ум ће одмах расејати обмањиво наводнопријатно вејање непријатеља. Он ће са радошћу ступити у борбу са њим, имајући спремно оружје (на основу благодати и похвалне духовне опитности)“ (Погл. 32).
Он још [каже]: „Уколико душа непоколебивим и немаштарским покретом успламти у љубави Божијој, увлачећи у њену неизрециву дубину на неки начин и само тело у будном стању, као што сам рекао, или при погружавању подвижника у сан под дејством свете благодати (при чему не помишља ни на шта друго осим на оно у шта је увучена), препознаћемо дејство Светог Духа. Сва препуна пријатних осећања од неизрециве Божанске сладости, она не може да мисли ни о чему другом, већ само осећа да је обрадована неком неисцрпном радошћу. Треба, међутим, да знамо да утеха при којој ум у распламсалости поприма извесно сумњиво колебање или неку нечисту помисао (користећи свето име Господње ради одбијања зла, а не једино из љубави према Богу), долази од преваранта. Стога је и радост само привидна. Слична радост се намеће споља: она није својство и постојано расположење душе. Очигледно је да непријатељ хоће да душу увуче у прељубу. Видећи да ум почиње да показује право искуство [у владању] својим чулима, он својим утехама (које изгледају као добре) приступа души очекујући да, занета тромом и влажном сладуњавошћу, неће препознати своје мешање са варалицом. По реченим знацима можемо да разликујемо духа истине и духа обмане (1. Јн. 4, 6). Онај ко се није уверио да се благодат населила у дубину његовог ума није у стању да је осети ни чулима. Он ни горчину демонску не може осетно искусити уколико се зли духови не гнезде негде око делова срца. Демони, наравно, никако не желе да људи сазнају за њих, како се ум против њих не би наоружао непрестаним сећањем на Бога“ (Погл. 33).
И о реченом сада имаш довољно сазнања. Стога буди задовољан, по савету мудрога: Нашавши мед, једи са мером да га не би, прејевши се, избљувао (Прич. 25, 16).
75. О божанственој сладости која се точи из срца
Још ближе суштини ствари можемо да кажемо да се сладост меда не може објаснити онима који га нису окусили. Утолико је теже објаснити божанствену сладост и натприродно и живототочно радовање, које се непрестано точи из чисте и истинске срдачне молитве. Богочовек Исус говори: А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4, 14). Он још [каже]: Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у име Његово (Јн. 7, 37-39), по сведочењу онога ко му се наслонио на прси. И велики Павле потврђује: Посла Бог Духа Сина свога у срца ваша, који виче: Ава, Оче (Гал. 4, 6).
76. Духовна сладост има много знамења, али ни једно [погодно] име
Духовна, натприродна и живототочна сладост уједно је и суштинско сијање и светлост, незамислива красота, највећа жеља, боговиђење и тајанствено обожење, које остаје неизрециво и после његовог делимичног изрицања, непознато и после његовог делимичног познања, те несхватљиво и после његовог делимичног разумевања. Свети Дионисије говори: „Ми се молимо да уђемо у примрак који је изнад светлости, те да кроз невиђење и непознање угледамо и познамо Онога који је изнад виђења и познања, [достигавши] саму неугледљивост и непознатљивост Његову. Ето шта значи угледати и познати Надсуштаственог и надсуштаствено запевати Њему, кроз одрицање у Њему свега тварнога“. Он још [каже]: „Божанствени примрак јесте неприступна светлост у којој се Бог живима исказује као невидљив услед безмерне очигледности и као неприступан услед надсуштаственог блистања. У реченом мраку се налази свако ко се удостоји да позна и види Бога. И само невиђење и непознавање показују да истински доспева до Онога који је изнад гледања и знања, при чему се зна једино да је изнад свега чулног и мисленог“. И свети Василије [каже]: „Муњеносна блистања Божанске красоте су потпуно неизрецива и неописива: ни реч не може да их изрази, ни слух да их прими. Њена слава се не може упоредити са блеском данице, или светлошћу месеца, или сијањем сунца. У поређењу са истинском светлошћу они су даље неголи што је дубока ноћ и најужаснија тама далеко од подневне јасноће. Речена красота, невидљива телесном очима и достижна једино душом и мишљу, облистала би понеког од светих, остављајући неиздрживу рану чежње. И смућени овдашњим животом, они су говорили: Авај мени! Јер се боравак мој продужи (Пс. 119, 5). И опет: Кад ћу доћи и јавити се лицу Божијем (Пс. 41, 3). И још: Имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље (Фил. 1, 23). И опет: Жедна је душа моја за Богом Живим (Пс. 41, 3). И још: Сад отпушташ у миру слугу свога, Господе (Лк. 2, 29). Овим животом су се оптерећивали као оковима они чијих се душа коснула божанствена чежња, те њихово стремљење Богу беше незадрживо. Ненаситно желећи да сагледавају Божанску красоту, они су се молили да се зрење продужи на читав вечни живот“.
И [свети Григорије] Богослов [каже]: „Испуњавање заповести прати страх [Божији]. Вршење заповести прати очишћење тела и избављење од облака који осењује душу, не дајући јој да види божанствени зрак. Очишћење доводи до засијања светлости, које опет у потпуности удовољава жељу, која је виша од свих жеља“. И свети Григорије Ниски [каже]: „Пошто старањем за добар живот опереш нечистоту, која се накупила у твом срцу, у теби ће поново засијати боголика красота, као што обично бива и са гвожђем. Јер, пошто се на тоцилу оголи од рђе, оно почиње да издаје неко сијање и блесак, одбијајући сунчеве зраке, премда беше црно. И наш унутрашњи човек, кога Господ назива срцем, очистивши нечистоту рђе, која се на његовом лику образовала од лукаве мокрине, поново добија првообразни лик и постаје благ“. Свети Нил [каже]: „Блажен је онај ко је достигао непостижност (Божију), која је неразлучна од молитве“. И свети Лествичник [каже]: “ У дубини плача налази се утеха, и чисто срце прима озарење. А озарење је неисказано дејство Божије, које се сазнаје несазнајно и види невидљиво“ (Сл. 7).
Стога су троструко блажени они који су, слично древној Марији, изабрали добар удео, тј. духовни живот, удостојавајући се неког богоподобног наслеђа, које је веома благо и које доводи до великог и усхићујућег радовања, услед чега се заједно са божанственим Павлом надахњују на узвик: А када се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега, спасе нас не за дела праведна која ми учинисмо, него по својој милости бањом новога рођења и обновљења Духом Светим, кога изли на нас обилно кроз Исуса Христа Спаситеља нашега, да бисмо, оправдани Његовом благодаћу, постали наследници живота вечнога као пито се надамо (Тит. 3, 4-7). И још: А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша (2. Кор. 1, 21-22). И опет: А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога, а не од нас (2. Кор. 4, 7). Ето како нас извештавају богопросвећени мужеви. Нека бисмо и ми њиховим богоубедљивим молитвама Господу бар делимично поживели слично њима, по милости и благодати Божијој.
77. Они који желе да долично тихују по неопходности треба да имају кротко срце
Ти, чедо, сада, пре свега другог, или заједно са свим другим, треба да знаш да онај ко жели да научи да гађа лук натеже са одређеним циљем. И онај ко жели да се научи да тихује нека као свој циљ има свагдашњу кротост срца. Свети Исидор говори: „Није довољно једино се подвизавати за врлине. Неопходно је у подвигу држати извесну меру (или сразмерност, кроз усаглашавање различитих подвига). На пример, можда ћемо, проходећи подвиг кротости, направити пресек путем неког узнемирујућег кретања, што би значило да желимо да се спасемо, али да не желимо да чинимо оно што је за спасење неопходно“. Међутим, још пре светога је божанствени Давид рекао: Упутиће кротке на суду, научиће кротке путевима својим (Пс. 24, 9). И Сирах [каже]: Кроткима се откривају тајне (Сир. 3, 19). И најслађи Исус [је рекао]: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11, 29). И још [је речено]: На кога ћу погледати ако не на кроткога и ћутљивога и на онога ко трепти од речи мојих (Ис. 66, 2). И још [је речено]: Блажени кротки, јер ће наследити земљу (Мт. 5, 5), тј. срце које благодаћу Божијом доноси плод по тридесет, по шездесет или по сто, саобразно чину почетника, напредних и савршених, који се ничим не смућују и никога не смућују, изузев уколико се ради о [питањима] благочашћа.
78. Како напредовати у кротости. О три силе душе: срчаној, желатељној и словесној
У безгневљу и кротости ћеш лако напредовати уколико све отклањаш од себе, уколико душу подстичеш на љубав, уколико ћутиш, умерено се храниш и свагда молиш, као што кажу оци: „Срчани део душе обуздавај љубављу, желатељни исушуј уздржањем, а словесни окрили молитвом, те се светлост ума никада неће помрачити у теби“. Још [је речено]: „Узда гнева јесте благовремено ћутање, узда жељама јесте умерена исхрана, а узда незадрживости помисли јесте једнословна молитва“. Још [је речено]: „Три врлине свагда пружају светлост уму: ни у коме не видети злонамерност, све што долази трпети без смућења и благодарити злотворима. Оне рађају друге три, још веће врлине: љубав, кротост и мир“. Још [је речено]: „Постоје три основна наравствена стања код монаха: ни у чему не грешити на делу, не дозвољавати души да се задржава на страсним помислима и бестрасно гледати у уму на лица жена и увредљиваца“.
79. У случају пада треба се брзо кајати, чиме се човек укрепљује против будућих искушења
Уколико се смутиш, или чак саплетеш, или погрешиш, удаљујући се од доличнога, одмах треба да исправиш ствар. Уколико те је други ожалостио, или си ти другога ожалостио, брзо се измири. Сам се, пак, кај у души, плачи и проливај сузе, самога себе у свему осуђујући. На речени начин ћеш себе укрепити за будућност, пазећи се потом разумно. И Господ Исус учи, говорећи: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23-24). И апостол [каже]: Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама (Еф. 4, 31-32). И још [је речено]: Гневите се али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашем (Еф. 4, 26). И још [је речено]: Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу… (Рим. 12, 21) Не дај да те зло победи, него победи зло добрим (Рим. 12, 19; 21). Ето како се говори о међусобном измирењу.
80. О поклизнућу и о покајању
О поклизнућу свети Исаак говори: „Немојмо жалити кад у нечему посрнемо, већ уколико се задржавамо [у паду]. Поклизнуће се често дешава и савршенима, док је задржавање потпуно умртвљење. Жалост коју осећамо приликом својих посрнућа благодатно нам се прихвата уместо чистог делања. Онај ко често посрће надајући се покајању, у ствари препредено корача пред Богом. Он изненада умире и не налази очекивано време које би испунио врлинским делима“ (Сл. 90). Он још [каже]: „У сваком тренутку требало би да знамо да нам је током двадесет четири часа дневно неопходно покајање. Као што смо дознали из стварног својства ствари, значење речи покајање јесте следеће: неослабна прозба да нам се опрости пређашње, која Богу приступа са молитвом преиспуњеном скрушеношћу, те човекова молба да буде сачуван у будућности“ (Сл. 47). Он још [каже]: „Као благодат на благодат људима је након крштења дато покајање. Оно је друго рођење од Бога. Дар чији смо залог примили вером у ствари примамо покајањем. Покајање су врата милости, која се отварају онима што их упорно траже: њима улазимо у милост Божију. И не постоји други улазак којим бисмо обрели милост. По речима Светог Писма: Јер сви сагрешише… А оправдавају се даром, благодаћу Његовом (Рим. 3, 23-24). Покајање је друга благодат и рађа се у срцу услед вере и страха [Божијег]. Страх је очински жезал који нас управља све док не достигнемо духовни рај добара. Када га достигнемо, он нас напушта и враћа се назад. Рај је љубав Божија у којој је наслађивање свим блаженствима“ (Сл. 83). Он још [каже]: „Велико се море не може препловити без барке и лађе. Такође нико без страха [Божијег] не може да достигне љубав. Смрадно море које нас дели од духовног раја може се прећи једино на лађи покајања, на којој је веслач страх. Уколико речени веслач не управља лађом покајања, на којој по смрадном мору овога света одлазимо Богу, ми ћемо се утопити у њему“ (Сл. 83).
81. О покајању, страху, љубави, плачу, сузама и самоукоревању
(Наставак слова светог Исаака) „Покајање је лађа, а страх његов кормилар, док је љубав – божанствено пристаниште. Стога нас страх уводи у лађу покајања, којом пловимо по смрадном мору живота, упућујући нас ка божанственом пристаништу, које је љубав. У речену луку доспевају сви који се труде и који су обремењени покајањем. А када достигнемо љубав, ми смо достигли Бога, те је наш пут окончан. Ми смо дошли на острво тамошњег мира, на коме су Отац, и Син и Свети Дух“ (Сл. 83).
O жалости по Богу Спаситељ говори: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5, 4). О сузама још пише преподобни Исаак: „Сузе у време молитве јесу знак Божије милости које се душа удостојила у свом покајању, знак да је молитва прихваћена и да је њима крочила на поље чистоте. Уколико људи не удаље помисли о пролазном и не одбаце уздање у свет, уколико се у њима не роди презир према свету и не почну да припремају ваљану попутнину за свој исход, уколико им се у души не почну јављати помисли о ономе што ће бити онамо, очи неће моћи да проливају сузе. Јер, сузе су плод чистог и неизвештаченог размишљања, те многих чистих и постојано присутних помисли и сећања на нешто истанчано [духовно], које се одвија у уму и које срце доводи у стање туге. Управо од реченога се сузе умножавају и понајвише појачавају“ (Сл. 30). И Лествичник [каже]: „Ватра прождире сламу, а чиста суза сагорева сваку прљавштину, видљиву и невидљиву“ (Сл. 7). Он још [каже]: „Постарајмо се да добијемо чисте и необмањиве сузе, које се рађају у размишљању о нашем одвајању од тела, будући да у њима нема ни крађе, ни охолости. Напротив, оне доводе до очишћења и напретка у љубави према Богу, до окајања грехова и ослобођења од страсти“ (Сл. 7). Он још [каже]: „Не веруј сузама пре него што се потпуно очистиш, јер не треба имати поверења у вино које се сипа у чашу непосредно из каце у којој се правило“ (Сл. 7). Он још [каже]: „Сузе страха саме у себи садрже трепет и пажњу, док сузе љубави пре савршене љубави код неких, изгледа, лако нестају, уколико само онај велики огањ, кога се увек треба сећати, не запали срце у часу кад треба делати. И чудно је да оно што мање вреди испадне чвршће у своје време“ (Сл. 7).
Свети Антоније говори о самоукоревању: „За човека је велики подвиг да се пред Богом каје за грехе своје и да до последњег даха очекује искушења“. На питање: „Шта је нарочито нашао на [монашком] путу“, један други свети отац је одговорио: „Самог себе укоревати у свему“. И онај ко је поставио питање га похвали, рекавши: „Заиста нема другог пута“. И ава Пимен је рекао: „Уз стењање су све врлине дошле на свет. Међутим, узми једну врлину и човек ће тешко опстати“. Питали су га: „Коју врлину“. Он је рекао: „Свагдашње самоукоревање“. Он још [каже]: „Онај ко укорева себе уопште се неће смутити уколико на њега наиђе губитак, бешчашће или скорб, будући да се унапред сматра достојним свега реченога“.
82. О пажњи. На свом путу [човек] треба да се држи са мудром опрезношћу
Божанствени Павле пише о пажњи и пажљивој чврстини: Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи време, јер су дани зли (Еф. 5, 15-16). И свети Исаак [каже]: „О чудесна мудрости, која све издалека предвиђаш. Блажен је онај ко те је стекао, ослободивши се од немара младости. Добро чини онај ко за ниску цену или за малу ствар купује лек од великих страсти. Мудрољубље значи бити бодар и пажљив и у малим, и у најмањим стварима. Он себи припрема велико спокојство. Он не спава како му се не би десило нешто непожељно. Он благовремено одсеца поводе за нежељено, те у малим стварима подноси малу жалост, како би отклонио велику. Због чега мудри говори: Буди трезвоуман и пази на свој живот. Сан је, наиме, сродан истинској смрти, будући њена слика. А богоносни Василије говори: „Немој веровати да ће човек који је немаран у малом, у великом бити марљив““ (Сл. 75).
83. Тиховатељ треба да се подвизава за све речено, нарочито да је тих и кротак, на сваки начин се старајући да призива Господа Исуса Христа у срцу
Стога о свему реченоме треба да имаш марљиво старање, нарочито да будеш тих и кротак, те да са чистом савешћу у дубини срца призиваш Господа Исуса Христа, као што смо рекли. Пружајући се путем напред на речени начин, твоју душу ће успокојавати божанствена благодат. Свети Лествичник говори: „Ниједан човек који је подложан гневу и гордости, лицемерству и злопамћењу, не треба да се усуди да види ни трага од тиховања, јер га не чека ништа друго до силазак с ума. Онај ко је чист од речених страсти, сам ће познати шта је корисно. Но, мислим да ни он речено не може достићи сам по себи“ (Сл. 27). И не само да ће благодат успокојавати твоју душу. Она ће те штавише успокојити од свега што те је раније смућивало и оптерећивало, тј. од демона и од страсти. Они ће и даље досађивати, али без последица. Јер, душа више не прелази на њихову страну и не жели њихове сласти.
84. О добром и одушевљеном богољубљу и о Божанској красоти
Сва његова чежња, сва његова срдачна и одушевљена љубав, свецело његово расположење усмерено је ка натприродној Божанској лепоти, коју оци називају врховним предметом жеље.
Свети Василије говори: „Уколико благочастива љубав (тј. љубав према Богу) обузме душу, сваки вид борбе јој постаје достојан подсмеха. Њу све муке за жељенога Господа више наслађују, неголи рањавају“. Он још [каже]: „Шта је дивније од Божанске красоте? Која помисао је радоснија од мисли на Божанско благољепије? Може ли се по јачини и ненаситости жеља коју Бог унедрује у душу која је очишћена од свакога зла и која искрено и из дубине узвикује: Рањена сам љубављу, поредити са ичим другим“.
85. О борби, васпитном попуштењу и напуштању због одбојности
Међутим, ради васпитног попуштења, борби се подвргава и сличан, премда не и ради напуштености због одбојности. Ради чега, заправо? Стога да се не би узнео његов ум услед добра које је стекао. Напротив, борећи се и кроз борбу се учећи, он се увек држи смирења, које једино за свагда може не само да побеђује гордост оних који га нападају, већ и да се удостојава и већих дарова, напредујући по мери људске природе. И без обзира што је неизбежним узама и теретом тела везан и задржаван, он напредује ка савршенству у Христу и бестрашћу. Свети Дијадох говори: „Сам Господ говори да је сатана пао са неба (Лк. 10, 18), како (као унакажен) не би гледао обитавалишта светих анђела. Кад, пак, не беше достојан општења са добрим слугама Божијим, како ће моћи да заједно са Богом обитава у уму човечијем? Можда ће неко рећи да речено бива по попуштењу. Међутим, реченим се ништа не доказује. Јер, васпитно попуштење никако не лишава душу Божанске светлости: благодат само, како сам већ говорио, скрива од ума своје присуство да би се душа због ђаволске горчине, тј. његових дејстава покренула да са свим страхом и великим смирењем потражи помоћ од Бога. Слично и мати своје дете, које се лоше понаша (не желећи да се потчини потреби храњења млеком), на кратко време испушта из свога загрљаја. Уплашивши се необичних непознатих људи који га окружују, оно у великом страху и са сузама поново хрли у мајчин загрљај. Напротив, одвраћање Божије душу (која не жели да га има у себи) препушта демонима у ропство. Међутим, ми верујемо да нисмо недоношчад, него истинска чеда Божије благодати, која се хране ретким попуштењима (искушења) и честим утехама. [Ми верујемо] да ћемо под дејством њене доброте доспети у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13)“ (Погл. 86). Он затим наставља: „Васпитно попуштење најпре погађа душу великом тугом, осећајем понижења и извесном мером безнађа, како би се у њој угушила таштина и жеља да собом задивљује, и како би се привела доличном смирењу. Међутим, одмах потом оно у срцу изазива умилни страх Божији и исповест са сузама, те велику жељу за добрим ћутањем. Међутим, напуштање, које се дешава због Божијег одвраћања [одбојности], душу препушта самој себи, услед чега се испуњује очајањем и неверјем, надменошћу и гневом. Познајући и једно и друго, тј. попуштење и напуштање, ми треба да приступамо Богу сагласно са својствима сваког од њих: у првом случају треба Богу да приносимо благодарност и обећања, с обзиром да необузданост наше нарави милостиво кажњава лишавањем утехе са намером да нас очински научи да разликујемо добро од лошег, а у другом – непрестано исповедање грехова, непрекидне сузе и велико усамљивање, како бисмо, својим трудом умолили и умилостивили Бога да погледа, као раније, на срца наша. Уосталом, треба знати да се у случају васпитног попуштења благодат скрива у души, на неухватљив начин јој помажући у њеној борби против сатане прса у прса, услед чега њеним непријатељима изгледа да је победа над њима дело ње саме“ (Погл. 87). И свети Исаак [каже]: „Човек једино снагом испитивања које је поднео може да се умудри у духовним борбама, да позна свог Промислитеља, да осети свог Бога и да се тајно утврди у вери у Њега. Чим примети да је у човековој помисли почело да се појављује неко преузношење и да стиче високо мишљење о себи, благодат одмах попушта да се против њега појачају и оснаже искушења све док не позна своју немоћ, док не притекне Богу и док се са смирењем не привеже за Њега. Реченим он долази у меру човека савршеног вером и уздањем у Сина Божијег и узноси се до љубави, будући да се чудесна љубав Божија према човеку познаје у околностима које руше његову наду. Јер, спасавајући га, Бог показује своју силу. Човек, наиме, никада не упознаје силу Божију у спокојству и слободи. И Бог нигде потпуно очигледно не открива своју делотворност као у пределу тиховања и у пустињи, на местима лишеном дружења и метежа, који се дешавају међу онима који живе међу људима“ (Сл. 49).
86. О бестрашћу. Шта је људско бестрашће
Уз речено треба још додати слово о бестрашћу и савршенству, а потом окончати наш спис. О бестрашћу свети Василије говори: „Онај ко је постао љубитељ Бога и пожелео да, макар незнатно, постане судеоник Његовог бестрашћа, духовне светости, тихости, неузнемирености и кротости, те да окуси весеље и радовање које од њих долази, стара се да своје помисли одведе далеко од сваке вештаствене страсти која може да смути душу, те да непомућеним оком гледа Божанске ствари, ненаситно се наслађујући тамошњом светлошћу. Утврдивши душу у сличној навици и устројству и поставши свој Богу по могућем уподобљењу Њему, он постаје мио и пожељан Богу, с обзиром да је храбро поднео велики и напоран подвиг. Он је, наиме, узмогао да усред своје помешаности са вештаством чисто беседи са Богом, одвојивши се од сваког мешања мишљу са телесним страстима“.
O људском бестрашћу свети Исаак пише: „Бестрашће се не састоји у одсуству осећаја страсти, него у одбијању да их примимо. Услед многих и разноликих, јавних и скривених врлина, које су свети задобили, страсти у њима изнемогавају и није им лако да устану против [њихове] душе. Мисао више нема потребу да непрестано буде пажљива у односу на њих. Помисао је у свако време испуњена изучавањем и испитивањем превасходних умозрења, која се свесно покрећу у уму. Чим почну да се покрећу страсти, мисао се због њихове близине одмах лаћа нечег горњег, које долази у ум. Стога страсти, како би рекао свети Марко, у њему остају беспослене. Ум који извршава врлинска дела и који се приближио знању, по благодати Божијој слабо осећа оно што излази из рђавог и неразумног дела душе. Наиме, њега знање узноси на висину и отуђује га од свега што постоји на свету. Услед непорочности светих и истанчаности, покретљивости и оштрине њиховог ума, а такође због њиховог подвига, њихов ум се очишћује и бива просвећен, што прати исушеност њихових тела. Код светих он је непорочан, танан, лаган и оштар. Услед подвига, он се очишћује и постаје светловидан, будући да им се тело исушило од делања тиховања и дугог пребивања у њему. Стога се они лако и брзо дају на свако умозрење, које их, пребивајући у њима, руководи ка удубљивању у сагледавано са усхићењем. Они обично изобилују умозрењима и њиховој мисли никад не недостају предмети вишег разумевања. Стога они никада нису без онога што у њима ствара плод Духа. Дуготрајном навиком из њиховог срца се бришу успомене којима се у души побуђују страсти, те се ослабљује сила ђаволске власти. Јер, уколико се не здружи са страстима помишљањем на њих, душа је заузета другом бригом. Стога сила страсти није у стању да у својим канџама задржи њена духовна чула“ (Сл. 48).
И блажени Дијадох [каже]: „Бестрашће није стање у коме нас не нападају демони. Јер, иначе би, по апостолу, требало изићи из овога света (1. Кор. 5, 10). Бестрашће значи да остајемо мирни и када нас они нападају. Они који су обучени у оклопе могу да се подвргавају стрељању противника, да чују звук стрела које лете и чак да виде саме стреле које су на њих одапете, па ипак да остану нерањиви услед тврдоће своје ратничке одеће. Ограђени гвожђем, они нису подвргнути ранама за време борбе. Ми се, пак, посредством чињења добрих дела облачимо у оклоп свете светлости и у шлем спасења, те разгонимо мрачне демонске редове. Јер, чистоту не доноси само престанак чињења зла, него још више велика ревност за добро, која на крају потпуно искорењује зло“ (Погл. 98).
Свети Максим указује на четири вида бестрашћа, говорећи: „Прво бестрашће онемогућује да се телесно кретање ка греху оствари на делу. Друго бестрашће потпуно одбацује страсне душевне помисли, услед чега вене кретање страсти, немајући страсне помисли које га иначе распаљују на делање. Треће бестрашће је потпуна непокретност страсне похоте (која обично још има место у другом бестрашћу), будући да су помисли чисте. Четврто бестрашће је савршено напуштање страсних маштања у мислима (која још постоје у трећем бестрашћу), те нема страсних изгледа које би она побуђивала“. Он још [каже]: „Бестрашће јесте мирно стање душе, услед чега је тешко покретна на зло“.
87. О бестрашћу и савршенству
И свети Јефрем говори о бестрашћу и савршенству: „Ненаситно се пружајући према врховном жељеном добру, бестрасни показују да је савршенство незавршено или несавршено, будући да ни вечна блага немају краја. Судећи по мери силе човекове, оно је незавршено и несавршено, с обзиром да свагда само себе превазилази свакодневним додавањем, непрестано се узвишавајући усхођењима ка Богу“. Слично о савршенству говори и свети Нил: „Треба имати у виду два савршенства: привремено и вечно, о коме пише апостол: А када дође савршено, онда ће престати што је делимично (1. Кор. 13, 10). Речи: А када дође савршено, показују да овде не можемо примити божанствено савршенство“. Он још [каже]: „Свети Павле познаје два савршенства, сматрајући да је човек и савршен и несавршен. У односу на садашњи живот, он га назива савршеним, а у односу на истинско савршенство, које му је својствено – несавршеним. Стога он каже: Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, да би нешто касније додао: Савршени, овако да мислимо (Фил. 3, 12; 15)“.
88. О страсности, сладострашћу, пристрашћу и бестрашћу
Свети Илија Екдик говори: „Зло или греховно вештаство тела јесте страсност, душе – сладострашће, а ума – пристрашће. Оне се изобличавају и јављају додиром и другим чулима. Оно што им је супротно, пројављује се супротним“. Он још [каже]: „Сладострасни је близу страснога, а пристрасни – сладостраснога. Далеко од њих је бестрасни“.
89. Ко је страстан, сладострастан, пристрасан и бестрасан и о њиховом лечењу
Преподобни [Илија] још каже: „Страстан је онај код кога је привлачност ка греху јача од помисли, премда још не греши споља. Сладострастан је онај код кога је греховно дејство слабије од помисли, премда се већ страсно њиме наслађује унутра. Пристрасан је онај ко је слободно, или пре поробљујуће привезан и за једно и за друго. Бестрасан је онај коме су слични [греховни] покрети и стања непознати“. Он јасно указује и на начине њиховог лечења, говорећи: „Страсност се из душе изгони постом и молитвом, сладострашће – бдењем и ћутањем, а пристрасност – тиховањем и пажњом. Бестрашће се, пак, стиче сећањем на Бога“.
90. О вери, нади и љубави
Вера, нада и љубав, тј. троструки боготкани конопац, јесте почетак, средина и крај, хоровођа и поглавар свих блага или наравствених добара, а нарочито љубав, услед чега се Бог и назува љубављу (1. Јн. 4, 8). Стога би било неправедно да њима не допунимо оно што још недостаје у нашем делу. Свети Исаак [каже]: „Употпуњење плодовима Светога Духа дешава се кад се [човек] удостоји савршене љубави“ (Сл. 21). И Лествичник пише: „А сад, после свега што је речено, остаје троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1. Кор. 13, 33), јер се њоме именује Бог (уп. 1. Јн. 4, 16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај. Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем“ (Сл. 30). Он још [каже]: „Истина љубави позната је анђелима, па и њима – по дејству озарења. Бог је љубав (1. Јн. 4, 16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну. По својој каквоти, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је опијеност душе. По својој особености, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења. Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав не мисли о злу (1. Кор. 13, 5). Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу. Светлост, огањ и пламен се стичу у једном дејству. Слично треба замишљати и о њима“ (Сл. 30).
И свети Дијадох [каже]: „Духовном сагледавању, браћо, треба да претходе вера, нада и љубав, а изнад свега љубав. Јер, оне (вера и нада) нас уче да презремо видљива добра, а љубав саму душу кроз врлине сједињује са Богом, умним чулом достижући Невидљивога“ (Погл. 1). Он још [каже]: „Љубав у души може да буде природна. Међутим, постоји и љубав коју излива Свети Дух. Уколико зажелимо, прва ступа у одговарајуће кретање и нашом вољом. Стога њу лако расипају зли духови, уколико престанемо да напрегнутим усиљем подржавамо своје произвољење. Друго [осећање], пак, разгорева душу љубављу према Богу, при чему се сви њени делови прилепљују за неизрециву сладост Божанствене заљубљености у некој неизмерној једноставности расположења. Јер, ум као да је трудан духовним (благодатним) дејством и излива из себе неки обилни поток љубави и радовања“ (Погл. 34).
И свети Исаак [каже]: „Љубав подстицана нечим спољашњим налик је на малу светиљку (која се напаја јелејем, који и одржава њену светлост), или на поток (који се наводњава кишом и који пресушује чим нестане кише која га сачињава). Међутим, љубав чији је узрочник Бог, наликује врелу што избија из земље: вода из њега никада не пресушује. Јер, Бог је сам извор љубави, и њена неоскудна храна“ (Сл. 30). На питање: „У чему се састоји крај плодова Духа“, он одговара: „У стицању савршене љубави“. А на потоње питање: „Како знати да је се човек удостојио“, он опет одговара: „Уколико се у његовом уму пробуди сећање на Бога, и његово срце ће брзо бити побуђено на љубав према Богу, те ће се из његових очију обилно изливати сузе. Јер, за љубав је уобичајено да кроз сећање на љубљене изазива сузе. Онај ко пребива у љубави Божијој никада се не лишава суза, будући да му никада не понестаје оно што га вуче на сећање на Бога. Стога он и у сну беседи са Богом. Љубав обично производи нешто слично. Она је савршенство људи у садашњем животу“ (Сл. 21). Он још [каже]: „Љубав према Богу је по својој природи пламена. Наишавши на некога прекомерно, она му душу чини усхићеном. Стога срце онога ко ју је осетио не може да је обухвати и поднесе. Ипак, сразмерно особини љубави која је на њега наишла, на њему се види необична промена. Чулна обележја речене љубави јесу следећа: човеково лице постаје огњено и радосно, а тело му се загрева. Од њега се удаљују страх и стид, те као да постаје усхићен. Сила која ум сабира у једно бежи од њега, те као да постаје занесен. Он страшну смрт сматра радошћу, а зрење његовог ума не допушта никакво пресецање у размишљању о небеском. И у одсуству, када никога нема, он разговара као са присутнима. Његово знање и виђење превазилазе природно познање, те чулима не осећа свој покрет, којим се креће међу стварима. Јер, премда понешто и чини, он уопште не осећа шта чини, будући да његов ум лебди у зрењу, а његова мисао као да стално беседи са неким другим. Реченом духовном опијеношћу опијали су се некада апостоли и мученици: једни су обишли читав свет, трудећи се и подносећи понижења, а други су из својих посечених удова изливали крв као воду. У суровим страдањима они нису клонули духом, него су све одважно подносили. Иако беху мудри, сматраху их безумнима. Други су лутали по пустињама, по горама, по пећинама и по јамама земаљским, у највећим неприликама остајући најприбранији. Нека нас Бог удостоји да достигнемо слично безумље“ (Сл. 73).
91. О Светом Причешћу. Колика нам добра доноси често причешћивање са чистом савешћу
Често причешћивање Светим, Пречистим, Бесмртним и Животворним Тајнама, тј. самим Часним Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа са чистим срцем и расположењем (према силама човека) у највећој мери помаже и доприноси очишћењу душе, просвећењу ума и освећењу тела, њиховој божанственој промени, одбијању страсти и демона, те натприродном сједињењу са Богом и божанственом спајању и сажимању. Стога ћемо и о реченоме нарочито поговорити и потом закључити наш спис.
Причешћивање Светим Христовим Тајнама је крајње неопходно, што не истичу само оци, него и сам Живот и сама Истина најјаснијим речима: Ја сам хлеб живота… Ово је хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света (Јн. 6, 48; 51-52). Он још [каже]: Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни… Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. Као што мене посла живи Отац, и као што ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живети због мене. Ово је хлеб који сиђе с неба… који једе хлеб овај живеће вавек (Јн. 6, 53-58). И свети Павле говори: Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хлеб, и захваливши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови завет у мојој крви; ово чините, кад год пијете, у мој спомен. Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође. Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1. Кор. 11, 23-32).
92. Неопходно је познавати чудо Светих Тајни, тј. шта су, ради чега су дате и каква добробит од њих долази
Свети Златоуст пише: „Неопходно је знати чудо Тајни, тј. у чему се састоји, ради чега је дато и каква је добробит од њега. Речено је: Једно тело… јер смо удови тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових (Еф. 4, 4; Еф. 5, 30). Нека посвећени обрате пажњу на наведене речи. Сједињавајмо се са Христовим Телом, како бисмо и на самом делу били удови Његовог тела, а не само љубављу. Речено се дешава кроз храну коју нам је Христос даровао како би изразио своју велику љубав према нама. Он је помешао самог себе са нама и спојио своје тело са нама како бисмо били једно, као тело које је спојено са главом. Слично је и Јов указивао говорећи да су његови укућани имали огромну љубав према њему, желећи да срасту са његовим телом: Ко би нам дао од његовог тела да се наситимо (Јов 31, 31). Они су наведено говорили у жељи да изразе своју велику љубав према њему. Са истим циљем је поступио и Христос: да би нас увео у ближу заједницу са собом и да би нам показао своју љубав. Он је онима који желе дао не само да га виде, него и да га опипају и окусе, да се косну зубима Његовог Тела, да се сједине са Њиме и да Њиме насите сваку жељу“ (Беседа на Јована). Он још [каже]: „Они који се приопштавају [Његовом] Крвљу стоје заједно са анђелима, арханђелима и осталим горњим силама, обучени у царску Христову одећу и имајући духовно оружје. Међутим, ја још нисам казао нешто велико. Они су, наиме, обучени у самога Цара. Велико је, дакле, и чудно речено Тајинство. Међутим, уколико му приступиш са чистотом, приступио си на спасење, а уколико приступиш са лукавом савешћу – на казну и мучење. Речено је: Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије (1. Кор. 11, 29). Опи који упрљају царску порфиру кажњавају се једнако са онима који је раздеру. Стога није чудно што се и они који примају Тело Христово са нечистом душом подвргавају једнакој казни са онима који су га истрзали чавлима. Погледај на страшну казну на коју указује [свети] Павле: Кад неко преступи Закон Мојсијев, по исказу два или три сведока, има да умре без милости. Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и Крв Завета којом је освећен за несвету држи (Јев. 10, 28-29)“. Он још [каже]: „Причешћујући се Телом Господњим и пијући Његову Крв, сећајмо се да се приопштавамо Телом које седи горе и коме се поклањају анђели, које се налази близу непропадљиве силе. Ето које Тело ми окушамо. О, колико нам је путева ка спасењу откривено. Он нас је учинио Његовим телом, дао нам је своје тело, па ипак се нисмо удаљили од зла. О, помрачења. О, неосетљивости“ (III Беседа на Посланицу Ефесцима). Он опет [каже]: „Један диван старац ми је испричао да се удостојио да види и чује да оне који се удостоје да се чистом савешћу причесте Светим Тајнама пре него што се преселе одавде, сами анђели ради Причешћа преносе онамо“.
И божанствени Дамаскин [говори]: „Пошто смо двојаки и двосаставни, прилично је да и наше рођење буде двојако и јело сложено. Рођење нам се даје водом и Духом, а храна нам је животодавни Хлеб, Господ наш Исус Христос, који је дошао са небеса“ (Тачно изложење Православне вере). Он још [каже]: „За људе је уобичајено да се умивају водом и мажу уљем. Стога је Он у крштењу сјединио са уљем и водом благодат Духа, учинивши их купељу препорода. Такође, људима је уобичајено да једу хлеб и пију воду и вино. Стога је Он и са њима сјединио своје Божанство, учинивши их својим Телом и својом Крвљу, како би нам оно што обично бива и што бива по природи, уједно било и у стању које је изнад природе. Тело које је од Дјеве заиста је сједињено са Божанством не стога што, вазнесавши се на небо, опет силази, него што се сами хлеб и вино претварају у Тело и Крв Господа Бога. Уколико желиш да знаш како се речено дешава, довољно је да чујеш: Духом Светим, којим је од Свете Дјеве самом себи и у самом себи Господ и тело сачинио. Нешто више ми не знамо. Слово Божије је истинито, дејствено и свемогуће. Начин, пак, нећемо испитивати“. Он још [каже]: „Онима који се са вером достојно причешћују, Свето Причешће бива на отпуштење грехова и живот вечни, на чување душе и тела, док онима који се без вере недостојно причешћују – на осуду и мучење, као и смрт Господња. И хлеб и вино нису само образ Тела и Крви Христове. Не било. Они су само обожено Тело и Крв Христова. Јер, Он говори: Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће (Јн. 6, 55)“. Он још [каже]: „Тело и Крв Христова служе за укрепљење наше душе и тела, премда се не исцрпљују и не подвргавају трулежности. Они нам бивају на очување и очишћење од сваке скверни. Очистивши се њима, ми се сједињујемо са телом Христовим и Његовим Духом, те постајемо тело Христово. Речени Хлеб јесте зачетак будућег хлеба, који је насушни. Јер, [придев] насушни указује или на будући хлеб, тј. хлеб будућег века, или на онај који ми сада примамо ради очувања наше природе. Тело Господње је животворни Дух, с обзиром да се зачело од животворног Духа. А рођено од Духа јесте Дух. Говорећи речено, ја не мислим да одричем природу тела, већ да покажем његову животворност и божанственост“. Он још [каже]: „(Тело и Крв у Тајнама) се називају образом будућег не стога што нису истински Тело и Крв Христова, него што се сада преко њих причешћујемо Христовим Божанством, а тада ћемо – мислено, кроз само зрење Његово“.
И божанствени Макарије [каже]: „Вино се разлива по свим удовима онога ко га пије. И бива вино у њему, и он у вину. И онај ко пије Крв Христову пуни се Духом Божанства, који се разлива по читавој његовој души, те душа сва бива у Њему. Осветивши се на речени начин, она постаје достојна Христа Господа. Јер, апостол говори: И сви смо једним Духом напојени (1. Кор. 12, 13). И они који се истински причешћују хлебом у Евхаристији удостојавају се да буду заједничари Духа Светога. Стога достојне душе могу бити живе у векове. Живот тела не долази од њега самог, него изван њега, тј. од земље. Слично је Бог благоизволео и да душа има храну, пиће и одећу не из своје природе, него из Његовог Божанства, из Његовог Духа и светлости. Они су истински живот душе. Јер, Божанствена природа има и Хлеб живота, говорећи: Ја сам хлеб живота (Јн. 6, 35). Оно има и воду живу, и вино које весели и уље радовања“.
И свети Исидор [каже]: „Приопштењем се назива причешћивање Божанственим Тајнама, с обзиром да нам дају сједињење са Христом и чине нас заједничарима Његовог Царства“. И свети Нил [каже]: „Уколико се са страхом, вером и љубављу не причешћује Пречистим Тајнама Тела и Крви Христове, верни не може да се спасе, да добије отпуштење грехова и да се удостоји Царства небеског“. У писму благородној Кесарији слично пише и свети Василије Велики: „Добро је и корисно сваки дан се причешћивати и примати Свето Тело и Крв Христову. Јер, сам Христос јасно говори: Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни (Јн. 6, 54). И зар било ко сумња да бити непрестано причесник живота значи нешто друго изузев живети изобилније. Ми се причешћујемо четири пута седмично: на дан Господњи [тј. у недељу], у среду, у петак и у суботу, а такође и у друге дане, уколико бива спомен неког светог“.
Ја мислим да је у наведене дане и литургисао свети, будући да, обремењен многим бригама, није могао баш сваки дан. И свети Аполос је рекао да „монаси треба, уколико могу, сваки дан да се причешћују Светим Тајнама. Јер, онај ко се удаљује од Светих Тајни у ствари се удаљује од Бога. Онај, пак, ко се стално причешћује, свагда у себе прима Спаситеља. Јер, сам Спаситељ говори: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6, 56). За монахе је речено веома корисно, с обзиром да се уједно непрестано сећају спасоносног страдања Христовог. Уједно, они свакодневно треба да су спремни и да се припремају како би свагда били достојни да примају Свете Тајне и да се удостојавају отпуштења грехова“ (Лавсаик). У братству преподобног Аполоса се свагда одржавао речени поредак живота.
Свети Лествичник говори: „Тело које ступа у додир са другим телом, трпи његов утицај, и мења се. Како да се, онда, не измени онај ко се невиним рукама дотиче Тела Божијег“ (Сл. 28). У Старачнику је такође написано: „Свети муж, који је имао власт над нечистим духовима, Јован Вострски запита демоне који живљаху у неким демонизованим и злонапаћеним девојкама, говорећи: „Којих ствари се ви бојите код Хришћана“. Они одговорише: „Ви заиста имате три велике ствари: оно што носите око врата, оно чиме се омивате у цркви и оно што једете на сабрању“. Он их потом упита: „Од три ствари које се највише бојите“. Они рекоше: „Кад бисте добро чували оно чиме се причешћујете, нико од нас не би могао да ожалости Хришћанина“. Три ствари које се наши љути непријатељи боје јесу крст, крштење и Причешће“.
93. Крај свих пространо изложених ствари. Посебан савет ономе ко је искао [слово]
Ето, љубљено чедо, уз Божију помоћ, испуњена је твоја молба. Уколико можда нисмо успели све да учинимо у складу са твојом жељом и очекивањем, ипак смо учинили све по својим силама. А Богу је угодно оно што је према снази. Ти се, пак постарај да се не јавиш једино љубитељ учења и труда око њега, већ се и на делу покажи као љубитељ учења и ревнитељ. Јер, знаменити брат Божији говори: Будите пак творци речи, а не само слушаоци, варајући сами себе. Јер ако ко слуша реч а не твори, он је сличан човеку који гледа лице тела свога у огледалу; јер се огледа, па отиде, и одмах заборави какав беше. Али ко проникне у савршени закон слободе и остане у њему, и не постане забораван слушалац него творац дела, тај ће бити блажен у делању своме (Јак. 1, 22-25).
94. Како треба слушати и примати духовне речи отаца
Изнад свега треба да разумеш како приличи да верно и са одговарајућим страхопоштовањем примаш и слушаш божанствене и духовне установе отаца. Јер, свети Макарије говори: „Духовни предмети су недоступни за оне који их нису испитали. Помоћ за њихово схватање, света и верна душа налази кроз заједницу са Светим Духом. Потом већ небесна скривница Духа бива очигледна ономе ко је прихвата у опиту, док непосвећени о реченоме не може чак уопште ни да помисли. Стога, побожно слушај [све] од њих док се и сам, ради вере, не удостојиш да добијеш исте [дарове]. И ти ћеш већ из самог опита духовним очима увидети у каквом благу и тајнама душе Хришћана већ овде могу да учествују“.
Налазећи се у реченом стању, ти ћеш врло брзо сабрати богати принос и корист и од онога што је написано и од онога што чујеш. Сједињујући са наученим и делање указаног, ти ћеш напредовати, те ћеш бити у стању и друге да саветујеш и кроз опит руководиш у божанственим стварима, које су за многе недоступне. Нека се речено и оствари на теби свемоћном руком Господа Исуса Христа, која те држи и која тобом управља. Амин.
С обзиром да је претоварена реч непријатна за слух, као и пресићење храном за тело, док је умереност у свему најбоље дело, ми ћемо, избегавајући сувишност и љубећи меру, још унеколико објаснити наш предмет и, учинивши кратак сажетак нашег дела, најзад бацити сидро на наше слово.
95. Сажетак свега, тј. како се треба молити, те о истинском просвећењу и Божанској сили
Оци говоре да онај ко жели да се разумно држи трезвоумља треба путем дисања да сиђе у срце, непрестано се побуђујући да се моли чисто и нерасејано, пазећи једино на речи молитве и у њих се удубљујући: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, све док се ум не просвети у срцу. Свети Дијадох говори: „Они који ово свето и преславно име непрестано мислено држе у дубнни свога срца, биће у стању да виде светлост свог ума“ (Погл. 59). Пошто се речено по Божијем мигу оствари, сав остали ход нашег живота по Богу ми ћемо, као ходећи у светлости и као синови светлости, проћи без саплитања и заблуда, по речи Светлодавца Христа: Док светлост имате верујте у светлост, да будете синови светлости (Јн. 12, 36). Он још [каже]: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота (Јн. 8, 12). И свети Давид узвикује Господу: У светлости твојој видимо светлост (Пс. 35, 10). А божанствени Павле [каже]: Јер Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим (2. Кор. 4, 6). Њиме се, наиме, као неугасивим и свесветлим светилником управљају истински верни и упућују свој поглед иза граница чулнога. И њима се, као чистима срцем, отварају небеска врата ради равноанђелског и узвишеног начина живота и устројства. Њима као из сунчевог круга исијава светлост, чинећи их способним да духовно осуђују, расуђују, прозиру, предвиђају и слично. И уопште, кроз Њега њима сија свако указање и откривање непознатих тајни. Они се у Духу Светом испуњавају натприродном и божанственом силом, услед чега се и њихов прах [тј. тело] олакшава. Њихово тело постаје танано, као метеор се усмеравајући на горе. Реченом просвећујућом силом у Духу Светом неки од светих отаца су, иако још у телу, као невештаствени и бестелесни ходили сувим ногама по непрелазним рекама и морима, којима само бродови плове. Они су многодневне путеве прелазили у тренутку, те вршили и многа друга дивна дела на небу, на земљи, на сунцу, у мору, у пустињама, у градовима и на сваком месту и земљи, на зверима, на змијама и уопште на свакој твари и на свим састојцима, свакако се прослављајући. Док су стојали на молитви, њихова часна и света тела су се подизала са земље као да имају крила. По кончини, они су остајали нетрулежни, чинећи знамења и чуда. Тајник Божији, Павле уверава: По васкрсењу они ће бити узнесени на облацима у сретење Господу у ваздуху, и тако ће свагда с Господом бити (1. Сол. 4, 17). Свети Макарије [каже]: „Свака душа која се због вере и старања за све врлине још овде удостојила да се обуче у Христа у сили и осведочењу, постаје способна да свагда добија суштинско познање небеских тајни, будући сједињена са небеском светлошћу свог нетрулежног образа. На дан васкрсења тело ће, због славног небеског образа, бити прослављено заједно са душом, будући у Духу узнесено у сретење Господу у ваздуху, поставши саобразно телу славе Његове“.
96. Други сажетак
Начело и родитељ нових и неизрецивих наведених ствари и схватања јесте поменуто тиховање, уз савршену безбрижност и у јединству са пажњом и молитвом, чврсто и непоколебиво засновано на испуњавању божанствених заповести. Од њих, тј. од безбрижности, тиховања, пажње и молитве долазе срдачно кретање и топлина која опаљује страсти и демоне. Они срце чисте као у топионици, услед чега долази до чежње за Господом Исусом Христом и неисцрпне љубави. Она доводи до слатког тока срдачних суза као из источника, којима се душа и тело, у покајању, љубави, благодарењу и исповедању, чисте као исопом [мирисна биљка за кропљење] и постају танани. Од реченога долазе тишина и мир помисли којима нема краја, будући да превазилазе сваки ум, а од њих снеголико светло осијање. Сврха свега, пак, јесте бестрашће које је уопште доступно човеку, васкрсење душе пре васкрсења тела, изображење образа и подобија Божијег путем делања и зрења, вере, наде и љубави, савршено усмерење на горе ка Богу, непосредно сједињење са Њим, извансебност и почивање у Њему, у садашњем веку стајање као у огледалу, нагађању и залогу, а у будућем – виђење Бога лицем у лице, савршено општење са Њим и свагдашње наслађивање Њиме.
97. Тиховање после послушања (које су свети назвали скривеним животом у Христу) заиста је незаблудни и истински начин живота по Богу, који су нам предали оци
Речени пут, духовни живот по Богу и свештено делање истинских Хришћана јесте истински, незаблудни и прави скривени живот у Христу. Њега је успоставио и на њега је тајно упућивао сам Богочовек, најслађи Исус. По њему су ишли божанствени апостоли, а за њима они после њих, те као што приличи, наши славни руководитељи и учитељи, који су од самог почетка, од првог Христовог доласка на земљу па све до сада као светила сијали у свету зрацима животворних речи и предивних дела. Они су једни другима и онима који су у наше време предали добро семе, свештени квасац, свети зачетак, неукрадиви залог, благодат и силу одозго, многоцени бисер, божанствено отачко наслеђе, благо скривено у њиви, заруку Духа, царско знамење, живу и текућу воду, божанствени огањ, часну со, дар, печат и светлост и све слично. Речено ће се и од сада дешавати, преносећи се као наследство, предајући се из рода у род, до самог другог доласка Христовог. Јер, истинит је Онај ко је обећао: Ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин (Мт. 28, 20).
98. Постоје и други спасоносни путеви. Ипак, речени је превасходно царски пут, који води усиновљењу
Постоје и други путеви и животи, ако хоћеш, и делања који су уобичајени као добри и као спасоносни, пружајући спокојство онима који их проходе. Међутим, речени пут је превасходно царски, превазилазећи сва остала делања као што душа превазилази тело, те обнављајући [човека] до усиновљења Богу. Уколико га достојно проходи, човек се дивно обожује у Духу. Свети Василије говори: „Дошавши у душу, Свети Дух је дао живот, бесмртност и подигао онога ко лежи. Покренут вечним покретом од стране Духа Светог, [човек] постаје свето биће. И премда је раније био земља и прах, он поприма достојанство пророка, апостола, анђела и бога [по усиновљењу], с обзиром да се у њега усељује Дух“.
99. Због узвишеносги делања, речени живот има много имена
Свети оци речени живот називају многим славним именима. Они су га именовали разумним путем, похвалним делањем, верним зрењем, опширном молитвом, трезвоумљем, умним делањем, делом будућег века, анђелским животом, небеским животом, божанственим држањем, земљом живих, тајанственим виђењем, обилном духовном трпезом, рајем који је Бог сачинио, Царством небеским, Божијим Царством, примраком који превазилази светлост, скривеним животом у Христу, боговиђењем, натприродним обожењем и другим сличним називима.
Следећи божанствене оце, и ми, који живимо у лукавим и нечистим помислима, речима и делима, решисмо да марљиво испунимо твоје искање, љубљени. Ми се нисмо олењили да учинимо, као што си тражио, чак и више од наше мере ради твоје љубави и отачке заповести, као што рекосмо и у предговору нашег труда. Предводник реченог равноанђелског живота јесте Син Божији, Бог Слово по своме новом неизрецивом домостроју Оваплоћења, по благовољењу Беспочетног Оца и садејству Светога Духа.
100.Поука да уз Божију помоћ и благодат и ми треба да се старамо да се подвизавамо према мери како бисмо се још овде удостојили да као залог добијемо натприродне и највеће дарове и како их се, због незнатне лењости (не било), не бисмо лишили
С обзиром да нам предстоје велика блага, љубљени, не само у нади и по обећањима за будућност, него заиста и сада на делу, узревнујмо да их добијемо док имамо времена. Потецимо, подвизавајмо се како бисмо их се и ми удостојили ради малог и привременог труда и кратког напора, а више по дару и благодати Божијој. По речима Павла, божанственог проповедника: Страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим. 8, 18). Послушајмо га и од сада се потрудимо да их стекнемо по његовом уверењу у виду зачетка и залога (Рим. 8, 23; 2. Кор. 1, 22). Потрудимо се. Они који су из ниског сталежа позвани у сродство и општење са царским домом ради постизања свога циља користе све – и речи, и дела, и замисли, хватајући се чак и за недостижно и често презирући и сам живот. [И шта све они не чине] ради привремене и пролазне славе и части, које често служе на погибао, а не на добро. Утолико више делатности и ревности треба да употребимо ми, који смо призвани на општење, брак и сједињење са Богом, Царем свих царева и свагдапостојећим Саздатељем, који својим приврженицима даје пресветлу и непролазну славу и част, те власт да постану чеда Божија, као што каже Јеванђеље: А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име Његово (Јн. 1, 12). Он нама даје власт, а не да нас владалачки привлачи или принуђава без наше жеље. Јер, владалачко принуђивање увек принуђаваног подстиче против принуђивача, због жеље да злом врати за зло. На речени начин Он указује част нашем древном самовлашћу [вољи], услед чега добро дело приписује нашој ревности и старању, иако се врши по Његовом благовољењу и благодати. И премда је Бог и Владика и премда је све саздао, Он је све једнако саздао, а такође и умро да би их све подједнако спасао. Нама је остављено да му приступимо, да поверујемо, да му се приближимо, да му са страхом, ревношћу и љубављу служимо. Човекољубиви Владика и Старатељ наш нас је истински заволео, усхтевши чак и својевољно срамну смрт ради нас да претрпи како би нас избавио од насилништва ђавољег, тј. начелозлобног непријатеља нашег и примирио са Богом и Оцем, те учинио наследницима Божијим и санаследницима својим. Ето предивног и преблаженог [дела]. Стога немојмо дозволити да се ради неког кратког самоугађајућег немара или разлењености или неког сумњивог задовољства удаљимо од поменутих великих добара, части и сладости. Напротив, ревносно чинимо све што приличи и понесимо сваки напор, не штедећи, уколико је неопходно, ни сам живот ради угађања Господу, као што ни Он, будући Бог, није свој поштедео ради нас. И ми ћемо се удостојити и садашњих и будућих дарова и венаца. Нека бисмо их сви ми примили благовољењем и благодаћу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, који се ради нас смирио и кроз смирење нам још овде на делу дао своју натприродну и боготворну благодат. Њему приличи свака слава, част и поклоњење са Беспочетним и Пречистим Његовим Оцем, и са Савечним и Свесветим и Благим и Животворном Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.

3 коментар(а)

  1. роса петровић

    О Боже, сада видим где су грешке код моје непрестане молитве: мој ум није сабран и не налази се у срцу. А и оно, да у свему треба слушати вољу оца духовнога, ни то нисам знала…дакле, прочитах цело Добротољубље и увидех колика сам незналица, хвала Богу. Идем да тражим опроштај за сву моју тврдоглавост и помисао да нешто знам, и да знам боље од других, опрости ми Боже. Боже, помилуј писце Добротољубља, хвала и славаТеби и њима. роса

  2. Pingback: Св. Григорије Палама – Десетослов Хришћанског закона – Подвижничка слова

  3. Hvala vam puno

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *