НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

 

СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ

О ВЕРИ И О ОНИМА КОЈИ ГОВОРЕ ДА ЖИВЕЋИ У СВЕТУ
НЕ МОГУ ДА ДОСТИГНУ САВРШЕНСТВО У ВРЛИНАМА

 

На почетку слова многокорисна повест
 
Добро је дело пред свима проповедати милост Божију и саопштавати братији својој о великој штедрости и неизрецивој благодати, коју нам указује. Ја знам човека који није држао дуге и велике постове, нити је вршио бдења, нити је спавао на голој земљи, као што ни друге сличне тешке подвиге није на себе налагао, већ се сећао својих грехова, те спознао своје јадно [стање], осудио себе и смирио се. И, многомилостиви Господ га је једино стога спасао, као што говори блажени Давид: Понизих се, и спасе ме (Пс. 114, 6). Краће речено, он је поверовао речима Божијим и због његове вере Господ га је примио. За стицање смирења постоје многе препреке, које преграђују пут. Међутим, за веру у речи Божије не постоји никаква сметња, која би могла да се препречи. Чим усхтемо из све душе, ми ћемо одмах поверовати. Јер, вера је дар свеблагога Бога. Она нам ју је дао као природни дар. И његова употреба зависи од слободе нашег произвољења. Стога и Скићани и варвари по природи имају веру и верују међусобним речима. Међутим, ми на делу треба да покажемо дејство сведушне вере. За потврду ћу вам испричати једну повест.
У Константинопољу је живео човек који се звао Георгије, младић од двадесет година. Повест се десила у наше време. Он беше леп у лицу. И у његовом ходу, и држању, и у начину опхођења осећала се жеља за показивањем. Стога су они који гледају једино на спољашњост изводили разне неприличне претпоставке о њему, погрешно судећи будући да не знају шта се налази унутра у човеку. Он се упознао са једним монахом, који је живео у једном од цариградских манастира и који беше светог живота. Откривајући му скривености свога срца, он му је рекао и да силно жели спасење душе. Часни старац му је, као што приличи, дао да испуњава невелико правило. Дао му је и књижицу светог Марка Подвижника, у којој пише о духовном закону.
Младић је књижицу прихватио са великом љубављу и побожношћу, као да му је сам Бог послао, имајући силну веру и наду да ће од ње стећи велику корист и велики плод. И он ју је читао са великим усрђем и пажњом. Прочитавши је, он је стекао велику корист од свих њених поглавља. Ипак, у његовом срцу су се понајвише запечатила три поглавља: „Тражећи излечење, пази на своју савест. Чини све што ти говори и стећи ћеш корист“ (погл. 69). Потом: „Тражећи дејственост Светога Духа, понајпре чини заповести, слично робу који је купљен за новац. Још док га купују, он тражи да му заједно са уплатом новца потпишу и слободу“ (погл. 64, О онима који хоће да се оправдају делима). Најзад: „Онај ко се моли телесно и још нема духовног разума, личи на слепца који виче: Сине Давидов, помилуј ме (Мк. 10, 48). Неко други, ранији слепац, пошто је прогледао и угледао Господа, већ га није називао сином Давидовим, него га је исповедао као Сина Божијег (Јн. 9, 35; 38)“ (погл. 13-14, О духовном закону). Поменута три поглавља су му се веома допала. И он је поверовао да ће путем пажње у односу на своју савест, као што саветује прво поглавље, добити излечење (душевних немоћи), да ће кроз испуњавање заповести достићи дејственост Духа Светога, као што учи друго поглавље, те да ће благодаћу Светога Духа умно прогледати и угледати неизрециву красоту Господњу, као што обећава треће поглавље. Он се ранио поменутом красотом и силно је пожелео. Иако је још није видео, он је усрдно тражио, са надом да ће је најзад угледати.
Уза све, он није чинио ништа нарочито (како ме је уверавао са заклетвом), осим што је свако вече неизоставно вршио невелико правило, које му је дао старац. Након правила он је одмах легао у постељу и спавао. Временом је, пак, савест почињала да му говори да направи још неколико поклона, да прочита још неколико Псалама, да изговори што више пута Господе Исусе Христе, помилуј ме. Он је радо слушао своју савест и оно што му је нашаптавала. Он је све чинио без размишљања, као да му је наређивао сам Бог. Ни једанпут није легао да спава уколико би га савест изобличавала, говорећи: „Зашто ниси урадио једно или друго“. Он је увек слушао своју савест и никада није избегао да учини оно што му је налагала. А она му је свакога дана све више додавала на уобичајено правило, услед чега је за мало дана његово вечерње молитвословље израсло у велику службу. Дању се он налазио у палатама некога Патрикија. На њему је лежало старање о свему неопходном за људе који су [код њега] живели. Увече би он сваког дана одлазио и нико није знао шта ради код себе. Он је и обилне сузе проливао из својих очију, чинећи мноштво поклона, падајући лицем на земљу. Док је стајао на молитви, ноге је држао тесно једну уз другу, остајући непокретан. Пресветој Богородици је читао молитве са срдачним болом, уздисањима и сузама. Обраћајући се Христу, он је падао пред ноге Његове, као да је телесно био присутан, умољавајући га да му се смилује као над некадањим слепцем и да учини да прогледају његове душевне очи. С обзиром да се свако вече увећавала његова молитва, он је најзад стајао на молитви све до саме поноћи. Ипак, у време молитве он себи није дозвољавао лењост, ни немар, нити је удове свог тела опуштао. Он очима није гледао у страну или у висину, како би нешто видео, већ је стајао непокретно као стуб или као нетелесан.
Једном, док је слично стојао на молитви и говорио више умом, неголи устима: „Боже, милостив буди мени грешноме“, изненада је на њега сишло одозго божанствено пресветло осијање и испунило читаво место. И младић је већ заборавио да се налази у соби и да је под кровом, с обзиром да се на све стране видела само светлост. Он чак није знао да ли својим ногама стоји на земљи. Он већ није бринуо ни о чему земаљском и на мисао му није долазило ништа од онога што се обично налази у уму оних који носе људско тело. Он се сав спојио са оном невештаственом светлошћу. Њему се чинило да је и сам постао светлост. Он је заборавио на читав свет, испунивши се сузама и неизрецивом радошћу. Потом је ум његов потекао на небеса, где је угледао другу светлост, још светлију од оне која беше око њега. И на његово изненађење, њему се учинило да поред речене светлости стоји поменути свети и равноанђелски старац, који му беше дао малу заповест о молитви и књижицу светог Марка Подвижника. Чувши младића, ја сам помислио да му је молитва старца много помогла, те је Бог устројио слично виђење како би му показао на којој висини врлине се старац налазио. Пошто је прошло виђење, младић је дошао себи и био преиспуњен радошћу и одушевљењем (као што је касније говорио), плачући од свег срца. Оно беше испуњено сузама и великом сладошћу. Најзад, он је легао на постељу. Међутим, одмах је запевао петао и показао да већ беше поноћ. Ускоро су позвали у цркву на јутрењу и младић је устао како би по обичају прочитао службу јутрење. Стога он уопште није спавао наведене ноћи, а сан му ни на ум није долазио.
Сам Бог зна како се речено десило. Он је речено учинио на само Њему познат начин. Младић није учинио ништа нарочито, осим што је са крепком вером и несумњивом надом свагда верно испуњавао правило које је чуо од старца и поуку коју је прочитао у књижици. И нека нико не каже да је он речено чинио ради испитивања. Њему нешто слично ни на ум није долазило. Јер, онај ко испитује у ствари нема тврду веру. Одбацивши сваку страсну и самоугађајућу помисао, младић се много старао о верном испуњавању онога што му је налагала савест. Он више није имао никаквог саосећања за ствари овога света. Чак ни храну и пиће он није примао са сладошћу или до ситости.
Да ли сте чули, братијо моја, шта може да учини вера у Бога, посведочена добрим делима? Да ли сте схватили да ни младост уопште не штети, као што ни старост не користи када нема разума и страха Божијег? Да ли сте познали да ни свет, ни животна дела не сметају да се испуњавају заповести Божије, уколико постоји ревност и пажња? Ни тиховање, ни удаљавање од света не користи уколико владају лењост и немар. Слушајући Давида и дивећи му се, сви ми говоримо: „Један је био Давид и другог сличног није било“. Па ипак погледајте, на младићу се пројавило нешто веће него на Давиду. Давид је примио сведочанство од Бога, помазан је за цара, и пророка, добио је Духа Светога и имао многа осведочења о Богу. Када је, пак, сагрешио, он је изгубио благодат Светога Духа и пророчки дар, будући удаљен од уобичајеног разговора са Богом. И није ни чудно што је, сетивши се благодати коју је изгубио, он опет од Бога заискао изгубљена добра. Младић ништа слично није имао. Он беше везан светским делима, бринући се само о временском и немајући времена да помисли о нечем вишем од земље. Па ипак, дивних ли судова Божијих! Чим је нешто мало чуо од светог старца и прочитао три поглавља код аве Марка, он је одмах несумњиво поверовао ономе што је чуо и прочитао. И са непоколебивом надом спровео је он речено у дело. Уз мало делање, које је потом извршио, он се удостојио да узвиси ум свој на небеса, те да подстакне на милост Мајку Господњу. Он је њеним молитвама умилостивио Бога и на себе привукао благодат Светога Духа, која га је осенила са великом силом. Он се удостојио да види светлост коју многи желе да виде, премда се малобројни удостојавају. Младић није држао дуге постове, није спавао на земљи, није носио власеницу, није изашао из света телесно, већ само духовно, тј. са душевним настројењем. Уз незнатно бдење, које је вршио, он се показао вишим од дивног Лота у Содому, или, боље речено, показао се као анђео у телу људском, тј. беше човек по видљивости, а анђео по умном устројству. Стога се он и удостојио виђења најслађе светлости мисленог Сунца правде, Господа нашег Исуса Христа, која га је уверила да ће примити и будућу светлост. И праведно је. Јер, његова љубав и срдачно прилепљивање уз Бога учинили су га извансебним, одвојивши његов дух од овог света, од властите природе и од свих ствари. Они су га целог учинили светлошћу [која долази од] Светога Духа, иако је живео усред града и управљао целим домом, старајући се о робовима и слободнима и чинећи све што не неопходно за садашњи живот.
Речено је довољно у похвалу младића и за подстицај да и ви доспете до сличне љубави, подражавајући га. Или можда желите да вам кажем нешто друго, још веће, што можда ни слух ваш не може да прими? Уосталом, шта може бити веће и савршеније од страха Божијег? Наравно, нема ничега. Свети Григорије Богослов је рекао: „Почетак мудрости је страх Господњи. Јер, где има страха, има и чувања заповести, а где има чувања заповести има и очишћења тела, тј. облака који обавија душу, не дајући јој да чисто види Божанску светлост. Где има очишћења, има и осијања, а осијање је испуњење божанствене жеље“. Говорећи наведено, он је показао да је освећење Духом бескрајни крај сваке врлине. Онај ко је достигао освећење Духом, завршио је са свим чулним и започео свешћу да пребива једино у духовном. Ето, братијо моја, дивота Божијих. И Бог изводи на јаву скривене слуге своје да би их подражавали доброљубиви и благи и да би злонаравни остали без одговора. Они који се крећу у мноштву људи и живот проводе у светској бури, имајући прилично понашање, свакако налазе спасење и Бог их удостојава великих добара ради вере коју имају према Њему. Стога они који због своје лењости и немара не налазе спасење у дан суда неће имати никаквог оправдања. Истинит је, дакле, Бог који је обећао спасење ради вере у Њега. Стога, братијо моја љубљена, сажалите се на себе и на мене, који вас љубим и много пута проливам сузе због вас. Јер, милостив и штедар Господ је и нама наредио да будемо милостиви и штедри, те да се жалостимо због себе и једни због других. Верујте од све душе у Господа, мрзите овај свет, као што приличи, и немојте да се бринете за његова временска и испразна добра, него приступите Богу и прилепите се уз Њега. Јер, још мало времена, па ће доћи крај света и садашњег живота. И тешко онима који буду одлучени од Царства Божијег. Мене гуше сузе и ја плачем и жалим из свег срца када помислим да ми без размишљања, слично бесловесним животињама, иако имамо дарежљивог и човекољубивог Владику (који нам једино због искрене вере према Њему дарива велика и дивна блага која превазилазе и ум, и слух и очекивања), свему претпостављамо земљу и земаљско, које нам је, међутим, по штедрости Божијој, дато за употребу нашег тела. Оно, наиме, треба да се храни умерено, како би душа без препрека могла да ходи ка надсветском, сама се хранећи умном храном, која исходи из благодати Духа Светога, по мери њеног очишћења и обновљења. Нас људе је Бог створио словесним како би га прослављали, благодарили му и волели га због незнатних добара, која нам дарује у садашњем животу, чиме се удостојавамо да у будућем животу добијемо велика и вечна добра. Тешко нама, међутим, што не само што уопште немамо никаквог старања за будуће, већ и за садашње остајемо неблагодарни Богу, уподобљавајући се демонима или, боље рећи, постајући гори од њих. Стога по правди заслужујемо заиста и веће мучење од њих. Јер, нама је више учињено неголи њима. Ми смо постали Хришћани, добили мноштво духовних дарова, верујемо у Бога, који је ради нас постао Човек и претрпео страдања и крсну смрт како би нас избавио од заблуда прелести и греха. И шта бих рекао на све? Тешко нама. Ми само на речима верујемо у Бога, а делима га се одричемо. Зар се Христос не призива на сваком месту, и у градовима, и у селима, и у општежићима, и на горама? Не налазе ли се Хришћани свуда? Међутим, испитај, уколико ти изгледа оправданим, те до тачности истражи да ли испуњавају заповести Христове. И заиста између многих хиљада и десетина хиљада са тешкоћом ће се наћи један који је и на делу и на речи Хришћанин. Није ли Христос и Бог наш рекао: Ко верује у мене, дела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити (Јн. 14, 12). Међутим, ко ће се од нас усудити да каже: „Ја творим дела Христова и исправно верујем у Њега“. Не видите ли, дакле, братијо моја како ћемо се у дан суда показати као неверни и бити предати мукама, чак више неголи они који уопште нису знали за Христа, тј. неверници. Стога је неопходно или да будемо кажњени још теже неголи неверници, или да Христова реч није истинита (што је немогуће).
Ја речено нисам навео да бих некоме засметао да се удаљи од света, нити да бих претпоставио тиховатељски живот усред света, него да бих уверио све који ће читати моје речи да онај ко жели да чини добро, од Бога добија силу да га чини на сваком месту – и усред света, и у тиховању. Напротив, предмет моје речи треба још више да подстакне отшелништво. Јер, уколико је онај ко се кретао усред света и ко никада није помишљао о одрицању од света, ни о оскудољубљу, ни о послушности, добио велику милост од Бога само што је од све душе поверовао и призивао Бога, утолико ће већа добра, надамо се, добити онај ко је оставио читав свет и све људе, и ко је предао и сам свој живот на смрт ради заповести Божије, као што је сам наредио. Уосталом, онај ко са несумњивом вером и великим усрђем започне да чини добра дела, убрзо ће осетити корист која од њих долазе, те ће сам познати да светско старање и пребивање и кретање усред света представљају велику сметњу за оне који желе да живе по Богу. Оно што се десило са младићем јесте нешто дивно и необично. Ми, међутим, нисмо чули да се десио неки други сличан случај. Међутим, чак и да се десио или да ће се десити, они треба да знају да ће убрзо изгубити добијено благо уколико се не удаље од света.
О поменутом младићу ја сам потом од њега самога сазнао још нешто. Срео сам га када је већ био постао монах и у монашком животу провео три или четири године. Беше му тридесет две године. Ја сам га знао веома добро, с обзиром да смо од младости били другови и васпитавали се заједно. Стога ми је он и рекао: „После дивног виђења и измене која се десила на мени, прошло је неколико дана и са мном су се десила многа светска искушења. Ја сам за време скривених дела по Богу, која сам обављао, приметио да постепено губим оно добро, услед чега сам силно зажелео да се удаљим од света и да у усамљености иштем Христа, који ми се јавио. Јер, ја верујем, брате, да је Он и благоизволео да ми се јави како би ме, недостојнога, узео себи, одвојивши ме од читавог света. Међутим, ја речено нисам одмах могао да испуним, услед чега сам постепено заборавио све што сам ти испричао и упао у савршено помрачење и неосетљивост. Ја се уопште више нисам сећао онога што сам ти испричао, ни малога, ни великога, чак ни најмањег покрета мисли или чула. Ускоро сам упао у још већа зла неголи раније, дошавши до стања у коме се чинило да никада нисам ни чуо речи Христове, нити их схватао. Чак сам и на светога који ми беше дао малу заповест и књижицу светога Марка гледао као на неког случајног човека, уопште не помишљајући на оно што сам видео у вези са њим. Ја ти причам подробно како би знао у какву сам дубину, јадни, упао због свог немара и како би се задивио неизрецивој благости Божијој, која се касније на мени пројавила. Не умем ти рећи како су без мог знања у мом бедном срцу остали љубав и вера према оном светоме старцу. Ја мислим да се ради њих после доста времена човекољубиви Бог, по његовим молитвама, смиловао на мене и извукао ме из прелести и истргао из дубине зла. Ја недостојни се нисам сасвим удаљавао од старца. Налазећи се у граду, ја сам често одлазио код њега у келију, исповедајући му шта се десило са мном и не испуњавајући, несавесни, његове заповести. Сада, пак, као што видиш, милостиви Бог је презрео мноштво мојих грехова и устројио да постанем монах код самог старца. И ја недостојни сада стално пребивам са њим. И тек после великог труда и обилних суза, после одлучног одвајања и удаљавања од света, при савршеној послушности и одсецању властите воље, те многих других дела и начина строгог самоумртвљавања и при незадрживом стремљењу ка добру, ја сам се опет удостојио да видим, макар и на неки примрачан начин, малу светлост од Божанствене светлости. Ипак, виђење које би било слично некадашњем ја се све до сада нисам удостојио да видим“.
И много друго слично он је мени говорио. Ја, пак, кукавни, слушајући његове свете речи, помишљах како је сав био испуњен Божанственом благодаћу, и како је био мудар, премда се није учио спољашњој мудрости. Стичући познање из дела и опита, он је добио најтачније схватање духовних ствари. Стога сам га замолио да ми каже каква је заправо вера неопходна за стицање дивних јављања, те да ми све напише као учитељ. Он је одмах почео да ми говори, не олењивши се ни да ми напише испричано. Но, да не бих неумерено одужио садашњу реч, ја ћу и у другим словима написати понешто, на радост и сладост оних који воле да са вером читају сличне списе.
Дакле, молим вас, братијо моја, потецимо са усрђем путем заповести Христових, те се лица наша неће постидети. Ономе ко са трпљењем куца, Господ отвара двери Царства свога, по обећању своме, и ономе ко иште, Он даје Духа Свесветога. И није могуће да онај ко иште из све душе Њега не нађе и не обогати се Његовим даровима. И ви ћете несумњиво од Њега добити дивна добра, која је припремио онима који га љубе – овде делимично, као што укаже духовна мудрост, а у будућем веку свецело, са свима светима од века у Христу Исусу, Господу нашем, коме слава у векове векова. Амин.
 

О ТРИ НАЧИНА ПАЖЊЕ И МОЛИТВЕ
 
Постоје три начина пажње и молитве, којима се душа узвисује и напредује, или, пак, пада и гине. Онај ко поменута три начина употребљава у своје време и долично, свакако успева, а онај ко их употребљава неразумно и ван времена, свакако пада. Пажња мора да буде неразлучно повезана са молитвом, као што је тело нераздвојно од душе. Пажња треба да иде напред и да чува од непријатеља, као неки стражар. Нека она прва ступа у борбу са грехом и супротставља се злим помислима које улазе у душу, а за њом нека следи молитва, која истребљује и одмах убија све зле помисли, са којима је најпре водила борбу пажња. Јер, сама пажња њих не може уништити.
Од борбе пажње и молитве (са помислима) зависи живот и смрт душе. Уколико пажњом молитву чувамо чистом, ми напредујемо, а уколико нисмо пажљиви и не чувамо је чистом, већ је остављамо незаштићеном (услед чега се скрнави злим помислима), ми смо ништавни и неуспешни.
Дакле, пошто постоје три начина пажње и молитве, треба да покажемо одлике сваког од њих, како би онај ко жели да се спасе изабрао оно боље.
 
а) О првом начину пажње и молитве
Нарочито својство првог начина се састоји у [настојању] да се, при стојању на молитви ка небу подижу руке, и очи и ум. У уму треба да су божанствене помисли. Он треба да замишља небеска добра, анђелске чинове и обитељи светих. Укратко, све што се налази у Божанственим Писмима треба сабирати у ум и за време молитве размишљати о њему, подстичући своју душу на жељу и љубав према Богу. Понекад он излива и сузе и плаче. (Ето првог начина пажње и молитве).
При поменутом начину (молитве, уколико се само на њему заустави), човек постепено почиње да се надима у срцу своме, без да примећује. Њему се чини да оно што се са њиме дешава јесте дејство благодати Божије на његову утеху. И он моли Бога да га удостоји да свагда пребива у наведеном делању. (мислити, пак, на наведени начин о поменутом начину молитве) јесте знак прелести. Јер, добро више није добро уколико не бива на добар начин и као што приличи.
Уколико сличан човек ступи на крајње тиховање (тј. постане тиховатељ, или затворник), тешко ће моћи да избегне скретање са ума (тј. наћи ће се у крајњој опасности од реченога). Чак и да не скрене са ума, он неће бити у стању да стекне врлине и бестрашће. На истом путу стоје и прелешћују се и они који виде светлост телесним очима, осећају мирис чулом мириса, слушају гласове својим ушима и слично. Неки од њих су побеснели и лутају из места у место. Други су се прелестили, примивши ђавола, који се преобразио и јавио у виду анђела светлости. Они речено нису схватили, те су остали неисправљени до краја, не хотећи да послушају савет неког брата. Неки су се чак сами лишили живота, подстакнути ђаволом. Неки су се бацили у провалију, а неки удавили. И ко може изрећи безбројне разне прелести, којима их вара ђаво.
Из реченога сваки разумни човек може схватити каква штета произилази од првог начина пажње и молитве (уколико се буде сматрао последњим ступњем савршенства у молитви). Чак и да се деси да не пострада ни од једног наведеног зла о којима смо чули, због живота са братијом (с обзиром да су у опасности нарочито они који живе усамљено), онај ко употребљава наведени начин ће читав свој живот провести без напретка (у духовном животу).
 
б) О другом начину пажње и молитве
У другом начину се ум своди у унутрашњост, одвајајући се од свега чулнога. Човек чува своја чула и сабира све своје помисли како не би лутале по испразним стварима овога света. Он час испитује своје помисли, час прониче у речи читане молитве, час враћа назад своје мисли, уколико их је заробио ђаво, заневши их ка испразном и рђавом, час се са великим трудом и самопринуђавањем напреже да дође до самог себе, уколико је био надвладан и побеђен неком страшћу. Нарочита особина поменутог дела јесте његово дешавање у глави: мисли се боре са мислима.
Имајући наведени подвиг и борбу са самим собом, он никада не може да мирује у себи, не налазећи времена да се бави делом врлина, како би добио венац правде. И сличан човек личи на онога ко води борбу са својим непријатељима ноћу у тами. Он чује гласове својих непријатеља и прима ударце од њих, али не може јасно да види ко су, одакле су дошли и како и зашто га ударају. Јер, он сам пребива у глави, а зле помисли излазе из срца. Он их и не види, с обзиром да не пази на срце. Тама која је у његовом уму и бура коју има од помисли у њему изазивају штету (тј. не дају му да види у чему је ствар). И он нема начина да избегне своје непријатеље, демоне и пораз од њих. Он, несретни, узалуд предузима труд, па чак и потпуно губи своју награду стога што је, ни сам не примећујући, надвладан таштином, умишљајући да исправно пази на себе. Он у својој гордости презире друге и осуђује их, док себе хвали, маштајући да је достојан да буде пастир словесних оваца и да руководи друге. Он личи на слепога који се лаћа да води друге слепце.
Ето другог начина (пажње и молитве). Онај ко жели да се спасе треба да зна за штету коју он изазива у души и да добро пази на себе. Уосталом, он је бољи од првог, као што је ноћ са месечином боља од тамне ноћи, тј. ноћи без месечеве светлости.
 
в) О трећем начину пажње и молитве
Трећи начин је заиста диван и необјашњив. Онима који га не знају из искуства, он је чак невероватан. Они не верују да слична ствар постоји па делу. У ствари, у наша времена поменути начин пажње и молитве не среће се код многих, већ само код малобројних. Мени се чини да је наведено благо од нас побегло заједно са послушношћу. Онај ко има савршену послушност према свом духовном оцу постаје безбрижан према свему, с обзиром да је једном за свагда своју тугу пребацио на свог духовног оца. Стога, будући далеко од сваког светског пристрашћа, он постаје способан да буде веома ревностан и нелењиви делатељ трећег начина молитве, уколико уосталом наиђе на истинског духовног оца, који сам није у прелести. Онај, дакле, ко је себе посветио Богу и сву своју тугу пребацио на Њега и на духовног свог оца, из истинске послушности преставши да живи сопственим животом и да твори своју вољу, умревши за сваку светску пристрасност и за своје тело, може ли бити побеђен и савладан неком привременом ствари? Или, какво он може имати старање и бригу? Стога трећим начином пажње и молитве, праћеним послушношћу, бивају уништене и расејане све замке и лукавства које употребљавају демони да би повукли ум на многе и разноврсне помисли. Будући слободан од свега, ум поменутог човека има времена да без икакве сметње испитује помисли које му наноси демон, те да их са великом лакоћом одгони, чистим срцем приносећи своје молитве Богу. Ето почетка истинског (духовног) живота. Они који не постављају речени почетак, у ствари се, ни сами не знајући, узалуд труде.
Почетак трећег начина се не састоји у гледању на небо, у подизању својих руку увис, у држању свог ума у ономе што је на небу (што иначе припада првом начину и није далеко од прелести), нити у чувању чула умом, при чему се сва пажња усмерава [на спољашњост], док се не гледа на унутрашњу духовну борбу, коју изазивају непријатељи (што иначе представља надлежност другог начина). (Онај ко га употребљава пада у ропство демонима, не могући да се освети својим поробљивачима. Њега непријатељи непрестано нападају и јавно, и тајно, чинећи га таштим и гордим).
Ти, пак, љубљени, уколико хоћеш да се спасеш, почни дело на следећи начин: након (утврђења у срцу) савршеног послушања (какво, као што смо рекли, треба да имаш према свом духовном оцу), ти сва своја остала дела треба да вршиш са чистом савешћу, тј. као да се налазиш пред лицем Божијим. Јер, без послушања ни савест не може бити чиста. Своју савест треба да чуваш чистом у тројаком смислу: у односу према Богу, у односу према духовном оцу и другим људима и у односу према (животним) стварима и предметима света.
У односу према Богу ти треба да чуваш своју савест чистом, не дозвољавајући себи да чиниш ништа од онога што знаш да би му било неугодно и непријатно.
У односу према духовном оцу не треба да чиниш ни мање, ни више од оног што ти заповеда, ходећи по његовим намерама и његовој вољи.
У односу према другим људима чувај своју савест чистом, не дозвољавајући себи да чиниш нешто што сам мрзиш и што не желиш да теби чине.
У односу према стварима, тј. према храни, пићу и оделу, треба да чуваш своју савест чистом, свагда их долично употребљавајући.
Укратко, све чини као да си пред лицем Божијим и ни у ком случају немој дозволити да те изобличава или рањава савест твоја, тј. да нешто не чиниш добро.
Чинећи речено, ти ћеш равнати истинску и незаблудиву стазу ка трећем начину пажње и молитве, који се састоји у следећем: ум треба да чува срце (с обзиром да је нарочита особина трећег начина молитве борављење у срцу) док се моли, неизлазно се налазећи у њему и из његове дубине узносећи молитве Богу. (У реченоме је све. Труди се док не окусиш Господа). А када, најзад, унутар срца окуси и чулима искуси да је Господ благ, наслађујући се (при чему труд припада нама, а окушање – дејству благодати у смиреном срцу), ум више неће хтети да се удаљује од срдачног места (говорећи речи апостола Петра: Добро нам је овде бити – Мт. 17, 4) и већ ће стално гледати унутар срца, неисходно у њему боравећи и одгонећи помисли које сеје ђаво. (Ето доличног трећег начина пажње и молитве). Он већим делом изгледа тежак и тескобан онима који немају никаква сазнања о њему. Међутим, они који су искусили сладост коју пружа и насладили се њиме у дубини свога срца, заједно са божанственом Павлом узвикују: Ко ће нас раставити од љубави Христове (Рим. 8, 35).
Слушајући Господа како говори да из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле… које погане човека (Мт. 15, 19-20), и слушајући како Јеванђеље на другом месту заповеда да чистимо унутрашњост зделе, како би и спољашњост била чиста (Мт. 23, 26), свети оци наши су оставили свако друго духовно дело и почели да се свецело подвизавају у њему једином, тј. у чувању срца, будући уверени да ће заједно са њим лако стећи и сваку другу врлину, док без њега не могу да се утврде ни у једној. Поменуто делање су неки од отаца звали срдачним тиховањем, други – пажњом, трећи – трезвоумљем и противречењем (помислима), четврти – разматрањем помисли и чувањем ума. Они су се сви првенствено у њему упражњавали, преко њега се удостојивши да приме божанствене дарове. Њега је подразумевао и проповедник, кад је говорио: Весели се, младићу, у младости својој и у путевима срца свога ходи непорочан (Проп. 11, 9) и чист, удаљујући срце своје од злих помисли. O истоме говори он и на другом месту: Уколико наиђе на тебе прилог ђаволски, немој му дозволити да уђе у место твоје (Проп. 10, 4), мислећи на срце. И Господ нам говори у Светом Јеванђељу: Немојте маштати [немојте се узнемиравати] (Лк. 12, 29), тј. немојте се носити умом својим тамо-амо. И на другом месту Он говори: Блажени сиромашни духом (Мт. 5, 3), тј. блажени су они који у свом срцу нису стекли никакву пристрасност према свету, остајући сиромашни у светским помислима. И сви свети оци су много писали о реченоме. Ко хоће нека чита њихове списе и видеће. Нека прочита списе Марка Подвижника, светог Јована Лествичника, преподобног Исихија, Филотеја Синајског, аве Исаије, Варсануфија Великог и многих других.
Једном речју, онај ко не пази на себе и не чува свој ум не може да има чисто срце, којим би се удостојио да види Бога. Онај ко не пази на себе не може да буде сиромашан духом, не може да се скрушава и да плаче, не може да буде тих и кротак, ни да гладује и жеђује за правдом, да буде милостив, или миротворац, нити да поднесе гоњење за правду. Уопште, он не може да стекне врлине ни на који други начин, изузев поменуте пажње. Стога више од свега треба да уложиш старање како би се на властитом искуству уверио у оно што ти говорим. Уколико желиш да научиш како се њиме треба бавити, рећи ћу ти следеће.
Три ствари треба пре свега да чуваш: безбрижност у односу на све, чак и дозвољено, а не само на недозвољено и испразно, или умртвљеност за све, чисту савест у свему, како те уопште ни у чему не би изобличава и савршену беспристрасност, како ти се помисао не би приклањала ни једној светској ствари. Стој са својом пажњом унутар себе (у срцу, а не у глави)[1] У њему имајући свој ум, старај се да на сваки начин нађеш место срца како би, нашавши га, већ свецело у њему пребивао. Подвизавајући се у реченоме, ум ће наћи место срца. Речено ће се десити када благодат да сладост и молитвену топлину. Од поменутог тренутка па убудуће, ма са које стране да никне и покаже се нека помисао, ум је, пре него што уђе унутра и помисли се или представи, сместа прогони и уништава именом Исусовим, тј. [речима] Господе Исусе Христе, помилуј ме. Убудуће ум човечији стиче злобу и мржњу према демонима, подижући на њих непрестану борбу и поражавајући их. Остало, што обично следи за реченим делањем, ти ћеш сам уз Божију помоћ из опита познати, посредством пажње ума и у срцу држећи Исусову молитву: Господе Исусе Христе, помилуј ме. Неко од отаца је рекао: „Седи у својој келији. Она ће те свему научити“.
Питање: Због чега први и други начин пажње и молитве не могу пружити речено?
Одговор: Стога што их ми не употребљавамо долично. Поредећи начине са неком лествицом од четири степеника, свети Јован Лествичник говори: „Једни укроћују страсти и смиравају се, други певају, тј. моле се устима, једни упражњавају умну молитву, а други усходе до умозрења. Они који предузимају да се пењу по наведеним степеницама не почињу од врха да би силазили наниже, него од нижих иду ка вишим, тј. најпре ступају на прву, па на другу, затим на трећу и најзад на четврту. Онај ко жели да се од земље попне на небо треба да иде следећим начином: најпре треба да се подвизава умом и укроти страсти, затим да се упражњава у псалмопојању (тј. да се моли устима, услед чега ће се умањити страсти, а само мољење ће по природи донети задовољство и сладост језику, урачунавајући се у [дело] угодно Богу), потом треба да се моли умно и најзад да усходи до умозрења. Прво је својствено почетницима, друго – напреднима, треће – онима који приступају последњим ступњевима напретка, а четврто – савршенима“.
Почетак је, дакле, умањивање и укроћавање страсти. Оне се, пак, умањују једино чувањем срца и пажњом. Јер, Господ наш говори да из срца излазе зле помисли, које скрнаве човека. У њему су и неопходни пажња и чување. Када се страсти, кроз супротстављање срца, потпуно умире, ум долази до чежње према Богу и иште Његову близину, услед чега умножава молитву и првенствено у њој проводи време. Од чежње за Богом и молитве ум постаје крепак и одгони све помисли које наилазе да уђу у срце, поражавајући их молитвом. И настаје борба. Зли демони устају са великим шумом и посредством страсти изазивају метеж и буру у срцу. Међутим, именом Исуса Христа све се уништава и распршава, као восак у огњу. Додуше, и изгнани и изашавши из срца, они се не успокојавају, него опет покушавају за помуте ум извана кроз чула. Ум, међутим, врло брзо долази себи и почиње да осећа тишину која се обично у њему налази, будући да они немају силе да помућују саму његову дубину, већ само површину. Ипак, ум не може да се сасвим избави од борбе и да не буде нападан од злих демона. Речено је достојанство савршених, који су се свецело одвојили од свега и непрестано пребивају у срдачној пажњи. Дакле, онај ко све по реду пролази и у своје време, након што очисти срце од страсти може свецело да се преда псалмопојању. Супротстављајући се помислима и на небо погледајући чулним очима, он може да га сагледава и умним очима душе, заиста се молећи чисто, као што доликује. Уосталом, треба ретко гледати на небо чулним очима из страха од злих демона, који се налазе у ваздуху и који се и називају ваздушним стога што у ваздуху изазивају многоразличне прелести. А ми треба да смо пажљиви. Бог од нас захтева једно, тј. да наше срце буде чисто путем пажње. А затим ће већ бити по речи апостола: Ако је корен свет, и гране су (Рим. 11, 16). Онај, пак, ко није у реченом стању, као што смо рекли, а почне да подиже очи и ум свој на небо, те да замишља нешто мислено, свакако ће да угледа нешто измаштано и лажно, а не истинито с обзиром да му срце није чисто. Стога први и други начин пажње и молитве, као што смо више пуга рекли, човека не доводи до напретка. Желећи да саградимо кућу, ми не постављамо најпре кров, а потом темељ. Нешто слично није могуће, већ најпре постављамо темељ, потом градимо кућу и најзад постављамо кров. Слично треба да поступамо и у духовним стварима: најпре треба да поставимо темељ (тј. да чувамо срце и изгонимо страсти из њега), потом треба да градимо духовни дом (тј. да прогонимо метеж који у нама подижу зли духови посредством спољњих чула, навикавајући се да брзо пресецамо борбу) и најзад да положимо и кров (тј. савршено одвајање од свега како бисмо се свецело предали Богу), чиме завршавамо свој духовни дом у Христу Богу, коме слава у векове. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Даље писац указује на извесне спољашње начине који понеке изазивају и одбијају од дела, док код других искривљују само делање. С обзиром да наведени начини без руководитеља могу да буду праћени нежељеним последицама и будући да представљају само помоћ за унутрашње делање, ништа суштински не додајући, ми их изостављамо. Суштина дела је стицање навике да се стоји умом у срцу, у чулном срцу, премда нечулно. Ум из главе треба свести у срце и у њега га усадити. Неки од стараца је рекао да ум треба спојити са срцем. Како речено постићи? Ишти и наћи ћеш. Најлакше ће се постићи хођењем пред Богом и молитвеним трудом, нарочито одлажењем у цркву. Ипак, треба се сећати да је наш само труд, док је дело, тј. сједињење ума са срцем, дар благодати који Бог дарује када и како хоће. Најбољи пример је Максим Капсокаливит.

3 коментар(а)

  1. роса петровић

    О Боже, сада видим где су грешке код моје непрестане молитве: мој ум није сабран и не налази се у срцу. А и оно, да у свему треба слушати вољу оца духовнога, ни то нисам знала…дакле, прочитах цело Добротољубље и увидех колика сам незналица, хвала Богу. Идем да тражим опроштај за сву моју тврдоглавост и помисао да нешто знам, и да знам боље од других, опрости ми Боже. Боже, помилуј писце Добротољубља, хвала и славаТеби и њима. роса

  2. Pingback: Св. Григорије Палама – Десетослов Хришћанског закона – Подвижничка слова

  3. Hvala vam puno

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *