НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

 

СВЕТИ СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ

 

Кратко сведочанство о њему
 
Свети Симеон је био родом из Пафлагоније. Васпитавао се у Цариграду код свог деде, који је припадао дворјанима. По завршетку учења кратко је био при двору, али је ускоро све оставио и ступио у Студитску обитељ, где се налазио његов старац Симеон Побожни, који је њиме руководио још од времена његовог школовања. Његов престроги живот је међу братијом изазвао незадовољство, те је по савету старца прешао у Oбитељ светог Маманта, где је по смрти старешине изабран за игумана и где га је патријарх Николај Хрисоверг рукоположио у јеромонаха. Средивши своју обитељ, свети Симеон се предао тиховању, оставивши иза себе достојног наследника, искусног Арсенија. Ипак, он није могао до краја да се наслађује спокојством тиховања. Против њега се подигла бура због његовог поштовања упокојеног старца Симеона Побожног, која га је избацила из Цариграда. Недалеко од Цариграда он је заволео место на коме се налазила стара црква Свете Марине. Поседник поменутог места, велможа Христофор Фагура, беше његов поштовалац. Он му га је уступио и на њему је Симеон устројио обитељ. Пошто је све средио у обитељи, он се опет повукао у тиховање. Након тридесетогодишњег спокојства у тиховању он се, почетком XI века, упокојио. Његове свете мошти су откривене 1050. године. Његов спомен се слави 13. марта, на дан његове кончине. Никодим Светогорац га је на поменути датум унео у свој Синаксар, премда у белешци испод текста стоји да му је спомен премештен на 12. октобар. Он му је и службу написао.
Свети Симеон је оставио много списа. Док је руководио манастиром обично је говорио поуке у цркви, а за време тиховања је писао општехришћанске и подвижничке посланице и савете. [Монасима се] углавном обраћао кратким одломцима или поглављима.
Његов ученик Никита Ститат је саставио његово житије, сабрао његове списе и преписивао их још за његовог живота.
На новогрчком постоји књига са његових 92 слова, његових и старчевих подвижничких поглавља, а на старогрчком су 55 молитава у стиху. Слова и поглавља су преведени на руски и налазе се код атонских стараца.
Грчко Добротољубље је из списа светог Симеона узело његова подвижничка поглавља, укључивши и поглавља његовог старца. Нека његова поглавља су пропуштена, али су додата два његова слова из општег саборника.
И ми ћемо узети подвижничка поглавља светог Симеона и његовог старца. Узећемо и два слова, али ћемо их сместити на крају целог зборника, као што је случај у грчком Добротољубљу.
 

ДЕЛАТНА И БОГОСЛОВСКА ПОГЛАВЉА
 
1. Вера представља (спремност) да се умре за Христа ради Његових заповести (у убеђењу да слична смрт доноси живот), да се сиромаштво сматра богатством, немаштина и убогост – истинском славом и знаменитошћу, а околност да се нема ништа – да се све поседује. Она нарочито значи стицање неиспитљивог богатства познања Христа и гледање на видљиво као на прах и дим.
2. Вера у Христа не значи само пренебрегавати пријатности живота, него и трпељиво и благодушно подносити свако долазеће искушење, туге, скорби и непријатне случајеве, све док Бог не благоволи да погледа на нас, чиме се опонаша Давид, који је говорио: Трпећи потрпех Господа, и обрати на ме пажњу (Пс. 39, 2), тј. трпећи скорби, ја сам се надао да ће ми Господ помоћи; и Господ је, видећи да непоколебиво очекујем да ми помогне, погледао на мене и указао ми своју милост).
3. Они који у било чему претпостaвљају своје родитеље заповести Божијој, у ствари немају веру у Христа. Наравно, и властита савест их изобличава у неверју, уколико је у њима уопште жива. Јер, највернији признак истински верујућих јесте да ни у чему никада не преступају заповести Великог Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа.
4. Вера у Христа, истинитог Бога, рађа жељу за вечним добрима и страх од мука. Жеља за добрима и страх од мука приводе строгом испуњавању заповести, а строго испуњавање заповести учи људе дубоком сазнању властитих немоћи. Сазнање наше истинске немоћи рађа сећање на смрт. Онај ко успе да сећање на смрт буде његова сапутница свакако ће упорно тражити да сазна како ће му бити по исходу и удаљавању из овог живота. Ко се, пак, приљежно стара да сазна будуће, најпре треба да се лиши свега садашњег (тј. добара и ствари овога света). Наиме, онај кога је надвладало пристрашће према било чему од другога, чак и најништавнијем, не може да стекне савршено познање првога. Штавише, кад би, по промислу Божијем, унеколико и опитовао слично познање, од њега би (уколико одмах не остави оно за шта је привезан пристрашћем и уколико се свецело не преда стицању једино поменутог познања, не дозвољавајући себи чак ни да мисли на нешто друго) било одузето и познање које сматра да поседује.
5. Одрицање од света са жаром ревности и савршено удаљавање од њега за кратко време ће нам донети велику корист, уколико се истовремено потпуно удаљимо од свих животних ствари, нарави, погледа и лица, уз одбацивање тела и властите воље.
6. Уколико имаш намеру да се удаљиш од света, пази да у почетку, још док живиш у њему, својој души не пружаш телесна задовољства, па макар те сви сродници и пријатељи и принуђавали на њих. Њих, у ствари, демони подстичу како би погасили топлину твог срца. Јер, чак и да не омету испуњење твоје намере, она ће је свакако охладити и ослабити.
7. Уколико будеш храбро одбијао сва животна задовољства и удаљавао се од сваке утехе, демони ће код твојих сродника изазвати сажаљење, побуђујући их да плачу и ридају због тебе пред твојим лицем. Да је речено истинито, познаћеш по околности, да ће се твоји сродници, уколико останеш непоколебив и у реченом искушењу, одмах против тебе разгорети јарошћу и мржњом, одвраћајући се од тебе као од непријатеља и не желећи да те виде.
8. Видећи да родитељи, браћа и другови тугују због тебе, подсмевај се демону који се наведеним разноврсно наоружао против тебе. Ипак, пожури да се удаљиш са страхом, приљежно „досађујући“ Богу молитвом, да те удостоји да што пре стигнеш у пристаниште доброг оца, у коме би успокојио твоју намучену и обремењену душу. Јер, животно море нуди много чега чемерног и крајње погубног.
9. Онај ко из дубине душе жели да замрзи свет, треба да заволи Бога и да стекне непрестано сећање на Њега, што понајвише побуђује на радосно напуштање свега као смећа.
10. У свету немој остајати дуго ни због оправданих, ни због бесмислених разлога. Напротив, чим будеш позван, пожури да послушаш. Јер, Бог се највише радује нашој брзини (у испуњавању Његове воље). Наиме, боља је брза послушност са сиромаштвом, неголи спорост са мноштвом имања.
11. Свет и све што је у њему пролази. Бог је, пак, вечан и бесмртан. Стога сви који су ради Њега оставили трулежност треба да се радују. Трулежно је не само богатство и новац, него и свако задовољство и греховна наслада. Само заповести Божије су живот, као што их сви и називају.
12. Уколико си, брате, обузет пламеном ревношћу за спасење, трчећи дошао у општежиће, или код духовног оца, немој се саглашавати када ти (било он, било братија саподвижници) буду предлагали купање, јела или неке друге утехе ради покоја тела. Напротив, увек буди спреман на пост, на злопаћење (добровољно лишавање), на крајње уздржање. Уколико ти твој отац по Богу нареди извесну утеху за тело, послушај га, одсецајући своју вољу. А уколико ти не нареди, са радошћу и трпљењем испуњавај оно што си усхтео (тј. на сваки начин се уздржавај од свега). Испуњавајући речено, испашће да увек постиш и уздржаваш се у свему, одрекавши се своје воље. Штавише, и пламен који постоји у твом срцу и који те подстиче да све [земаљско] презиреш, ти ћеш сачувати неугасивим.
13. Учинивши све са своје стране и не успевши да уздрмају намеру по Богу, или да омету њено испуњење, демони прилазе (братији) који су само по изгледу побожни и путем њих покушавају да ометају оне који су већ започели да се подвизавају добрим подвигом. Они им најпре, наводно побуђивани љубављу и саосећањем, саветују да се не удаљују од телесних утеха, како им тело не би изнемогло и како не би упали у мрзовољу. Затим, позивајући их на некорисне разговоре, они их наводе да читаве дане проводе узалудно. Најзад, уколико неко од ревносних послуша њихов савет и постане им сличан, они почињу да се смеју, готово се радујући његовој погибли. Уколико, пак, не послуша њихове речи, већ остане по страни од свега, пазећи на себе и будући далеко од смелости (тј. будући скроман и покоран свима), они се покрећу на завист и наоружавају против њега, употребљавајући све начине да га чак истерају и из манастира. Јер, за нечасну сујету постаје несносно да види како им пред очима хвале истинско смирење.
14. Сујетни са болом пати гледајући како смирени, проливајући сузе, и Бога умилостивљује и људе подстиче на ненамерне похвале.
15. Цео се предавши свом духовном оцу, знај да је за тебе све што си донео изван постало туђе – и ствари и новац. Са њима немој ништа чинити без његове воље и од реченога немој ништа тражити од њега, ни мало, ни велико. Нешто можеш узети једино уколико ти он, по властитом произвољењу, нареди да узмеш, или ти својеручно преда.
16. Без воље твога оца по Богу немој ни помишљати да дајеш милостињу од новца који си донео са собом. Немој чак ни преко посредника да покушаваш да од њега добијеш нешто од новца. Јер, боље је бити и називати се сиромах, неголи растурати и давати сиромашнима новац када си већ почетник. Дело савршене вере је да се све, као у руку Божију, преда на вољу духовног оца.
17. Немој тражити ни гутљај воде да попијеш, чак и да се деси да гориш од жеђи, све док ти твој духовни отац, сам од себе покренут, не каже да учиниш речено. Притешњавај се и принуђавај у свему, наговарајући се речима: „Уколико хоће и уколико сам достојан, Бог ће свакако мом старцу дати да каже: „Напиј се“. И ти ћеш се већ напити са чистом савешћу, чак и ако није време за пиће.
18. Онај ко је опитом познао духовну корист и ко је стекао истинску веру, имајући Бога за сведока истине, каже: „Ја сам у себи прихватио помисао да никада од свог оца не тражим ни да једем, ни да пијем, нити да уопште било шта узимам, све док га Бог не надахне да ми нешто слично нареди. И поступајући као што рекох, моја нада никада није била изневерена“.
19. Онај ко је истински стекао веру у свог оца по Богу, гледајући га, мисли да види самог Христа, и будући са њим и следећи га – несумњиво верује да је са Христом и да иде за Њим. Он никада неће пожелети да поразговара са било ким, нити ће сећању на Њега и љубави према Њему претпоставити било шта од земаљских ствари. Јер, шта би било боље или корисније у садашњем и у будућем животу од пребивања са Христом? Шта је красније или слађе од умозрења Њега? Уколико се неко удостоји и беседе са Њим, свакако ће, [из речене околности], поцрпсти живот вечни.
20. Онај ко благонаклоно воли оне који га вређају, грде и причињавају му штету, те се моли за њих, свакако ће за кратко време постићи велики напредак. Имајући слично добро расположење у осећању срца, он доспева до бездана смирења из кога настају извори суза, у које се погружава читава троделност душе (тј. словесна, срчана и желатељна њена сила), те се ум узводи на небо бестрашћа и чини умозритељним. Окушањем тамошњих добара човек се подстиче да сва добра садашњег живота сматра смећем, те да и саму храну и пиће не прима са сладошћу и учесталошћу.
21. Подвижник не треба да се удаљава [само] од злих дела, него да се стара да буде слободан чак и од мисли и помисли које су противне (заповестима и вољи Божијој). Он у себи треба да је свагда заузет душеспасоносним и духовним сећањима, пребивајући безбрижан за животне ствари.
22. Онај ко обнажи цело своје тело, али на својим очима остави неко покривало, избегавајући да га узме и одбаци, неће моћи, и поред све остале обнажености, да види светлост. Ни онај ко је оставио све своје ствари, и новац, избавивши се и од самих страсти, неће моћи да види умну светлост – Господа нашег Исуса Христа и Бога, уколико и око своје душе не ослободи од сећања на животне ствари и рђавих помисли.
23. Светске мисли и присећања су за ум и око душе исто што и покривало које се ставља на [телесне] очи. Све док им допуштамо да постоје, ми нећемо ништа видети. А уколико их одагнамо сећањем на смрт, ми ћемо угледати истинску светлост, која просвећује сваког човека који долази на свет.
24. Онај ко је слеп од рођења не може да зна снагу писане речи, нити да јој верује. Међутим, уколико се икада удостоји да прогледа, почеће да сведочи да је оно што је написано и што се чита – истинито.
25. Онај ко види чулним очима зна кад је дан и кад је ноћ, док слепи не зна ни једно, ни друго. И онај ко је духовно прогледао и који види духовним очима, тј. ко је угледао истинску и незалазну светлост, [може] због немара и непажње да се опет врати на пређашњу ослепљеност и да се лиши светлости. Налазећи се у добром стању чула, он добро осећа лишеност светлости, премда не зна због чега се речено десило. Онај, пак, ко је од рођења духовно слеп, ништа слично не зна ни по опиту, ни по дејству. Он само из слушања може нешто сазнати о ономе што никада није видео. Он ће другима причати о реченоме, премда ни он ни они који га слушају ништа поуздано не знају о стварима о којима разговарају.
26. Није могуће у исто време и тело пунити до ситости јелима, и духовно се наслађивати умним и божанственим добрима. Јер, човек се лишава кушања духовних добара у мери у којој служи стомаку. Напротив, човек ће се наситити храном и утехом духовном у мери у којој стањује своје тело.
27. Оставимо све земаљско, тј. из душа наших изагнајмо не само богатство и злато, и друге животне ствари, већ и саму похлепу према њима. Омрзнимо не само задовољства тела, него и његове бесловесне покрете, постаравши се да га умртвимо напорима и подвизима. Јер, преко њега се буде похоте и спроводе у дело. И све док је оно живо, наша душа по неопходности бива мртва, тј. тешко покретна или сасвим непокретна за сваку заповест Божију.
28. Пламен огња се увек подиже навише, нарочито уколико се разгрће вештаство у коме се заметнуо и распламсао. Слично се ни срце сујетног не може смирити. Јер, рекавши му нешто што му је на корист, он се још више узвисује. А уколико га изобличиш и уразумиш, он снажно противречи. Уколико га, најзад, похвалиш и поздравиш, он се зло надима.
29. Човек који је научио да противречи сам себи јесте двосекли мач. Он убија своју душу и без свог знања, чинећи је туђом за вечни живот.
30. Онај ко противречи сличан је ономе ко се произвољно предаје противницима свога цара, тј. непријатељима. Противречење је удица којој као мамац служи оправдавање (тј. наводна заштита правде, самооправдавање и самозаштита). Њиме преварени, ми гутамо удицу (тј. кукицу удице) греха. Обично на описани начин кукавну душу духови злобе лове за језик и грло. И она се час подиже на горе, час погружава у хаотични бездан греха, будући осуђена заједно са онима који су отпали са неба.
31. Нека је на знање да онај кога срце силно боли, када га бешчасте или вређају, у ствари показује да у својим недрима носи древну змију. Уколико, пак, почне са ћутањем да подноси оно што му наносе или да противречи са великим смирењем, он ће змију учинити немоћном и раслабљеном (и сасвим је убити). Уколико, напротив, почне да противречи са горчином и да говори са дрскошћу, он ће змији додати силу, изливајући отров у своје срце и немилосрдно изједајући своју унутрашњост. Стога ће змија на крају, свакодневно будући оснаживана, прогутати саму намеру кукавне душе да се исправи и да буде исправна у добром поретку живота, одузевши јој сву снагу. И слични ће већ почети да живи за грех, будући сасвим мртав за правду.
32. Уколико хоћеш да се одрекнеш од света и да се научиш јеванђелском животу, предај се искусном и бестрасном учитељу, како се не би научио ђаволском животу. Јер, код добрих учитеља су и поуке добре, а код лоших – лоше. Од рђавог семена и растиње је рђаво.
33. Молитвама и сузама умоли Бога да ти да бестрасног и светог учитеља. И сам испитуј Божанствена писма и нарочито делатне списе светих отаца како би, поредећи са њима оно што те учи учитељ и старешина, као у огледалу видео колико су сагласни међу собом. Потом оно што је сагласно са списима усвој и задржавај у мисли, а оно што није, добро расудивши, одложи, како се не би преварио. Наиме, знај да се у наше дане појавило много варалица и лажних учитеља.
34. Свако ко не види (тј. ко је слеп душом), а преузима да руководи друге, јесте преварант, те оне који иду за њим баца у јаму погибли, по речи Господњој: А слијепи слијепога ако води, оба ће у јаму пасти (Мт. 15, 14).
35. Онај ко је слеп у односу према Једноме (Богу), слеп је и у односу према свему, а онај ко види у Једином (Богу), види у свему. Међутим, он је и удаљен од виђења свега и налази се у виђењу свега, и јесте изван свега видљивога. Будући у Јединоме, он види све и, будући у свему, не види ништа од свега. Гледајући у Једином, он кроз Њега види и себе, и све [ствари] и све [људе]. И будући сакривен у Њему, он ништа од свега не види.
36. Онај ко се у свом унутрашњем словесном и мисленом човеку није обукао у образ Господа нашег Исуса Христа, небеског Човека и Бога, заправо јесте само крв и плот, те не може само помоћу речи да стекне осећај духовне славе, као што ни слепи од рођења не може да позна шта је светлост сунца једино на основу речи.
37. Онај, пак, ко види и осећа на речени начин, у ствари познаје значење онога о чему се говори, с обзиром да се већ обукао у образ небеског и да је већ доспео у меру човјека савршена, у мјеру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13). Потом он већ може добро руководити и стадо Христово на путу заповести Божијих. Онај, међутим, ко речено не зна и ко није сличан, заправо нема просвећена и здрава чула душе. За њега је много боље да буде руковођен, неголи да руководи уз опасност за себе и за друге.
38. Онај ко гледа свог учитеља и руководитеља као у Бога, не може да противречи. Онај ко мисли и говори да има и једно и друго (тј. да гледа у свог оца као у Бога и да противречи) треба да зна да је у заблуди, будући да не зна какво расположење према Богу имају људи Божији.
39. Онај ко верује да се у руци његовог пастира налази његов живот и смрт, никада неће успротивречити. Незнање реченога рађа препирање, које изазива духовну и вечну смрт.
40. Све док се не донесе пресуда, ономе коме се суди се даје реч самооправдања, тј. да на суду говори о ономе што је учинио. По разматрању његовог случаја и после доношења пресуде судије, он више ни мало, ни много не противречи онима који га кажњавају (ради извршења пресуде).
41. Пре него што ступи на суд (покајања, тј. у манастир) и открије оно што му лежи на срцу, монах може понешто да говори противећи се, било из незнања, било из помисли да сакрије нека своја дела. Међутим, по откривању и искреној исповести властитих помисли, он више никада до смрти не треба да противречи свом судији и владици по Богу. Јер, ступивши на поменуто судиште и у почетку обнаживши скривеност свога срца, монах од самог почетка живота у [манастиру] носи, уколико је при здравој памети и уколико зна силу тајинства, убеђење да је достојан безбројних смрти, премда и верује да ће се преко послушности и смирења избавити од сваке муке и казне.
42. Онај ко речено неизгладиво чува у свом уму, никада се, док га уче, уразумљују и изобличавају, неће срцем покренути на нешто неприлично. Јер, онај ко при реченоме пада у погубни грех противречења и неверја свом духовном оцу и учитељу, још се у овом кукавном животу сурвава у дубину ада, постајући станиште сатане и све његове нечастиве војске, као непокорни син погибли.
43. Молим те да, пошто си већ узео бреме послушности, речено често имаш у својим мислима, са сваким старањем се подвизавајући да не упаднеш, као што је речено, у ад на вечне муке. Напротив, сваког дана се топло моли Богу, говорећи: „Боже и Господе свега, који имаш власт над сваким дисањем и сваком душом, који једини можеш да ме излечиш, услиши моје мољење те змију, која се гнезди у мени кукавном, наиласком Духа Свесветога твог, умртви и истреби. Научи ме и настроји да, премда сиромах и лишен сваке врлине, ипак припадам стопама оца мога, те његову свету душу орасположи на саосећање и милостивост према мени. Даруј ми, Господе, смирење у срцу моме и помисли које приличе грешнику, који је решио да се каје пред тобом. Немој до краја оставити душу која се једном сјединила са тобом, која тебе исповеда, која је тебе уместо целога света изабрала и свему претпоставила. Ти знаш, Господе, да ја желим да се спасем, премда ми моја лоша навика смета. Међутим, теби је, Владико, могуће и оно што људима није могуће“.
44. Они који су на попришту благочашћа са страхом и трепетом положили добар темељ вере и наде, те своје ноге непоколебиво утврдили на камену послушности духовним оцима, слушајући оно што заповедају као да излази из уста Божијих, у ствари брзо напредују, на основу послушања без колебања са смирењем душе се бринући о испуњењу реченог. И на њима се остварује велико и прво дело које се састоји у одрицању од себе самих. Јер, испуњавање туђе уместо своје воље не само да укорењује душевно самоодрицање, него производи и умирање за цео свет.
45. Онај ко противречи своме оцу радује демоне. А ономе ко се до смрти смирава пред њим диве се анђели. Јер, он врши дело Божије уподобљујући се Сину Божијем, који је показао послушност Оцу своме чак до крсне смрти.
46. Безмерно и неправовремено скрушавање срца због нечега чулног помрачује и смућује ум, што из душе изгони чисту молитву и умилење, усађујући у њу болно мучење срца. Отуда јарост и бескрајна безосећајност, чиме демони обично наводе и очајање на оне који су се латили духовног живота.
47. Уколико се са тобом, монаше, деси да (иако у својој души налазиш ревност и велику жељу за савршенством, услед чега силно стремиш да испуњаваш сваку заповест Божију, да не грешиш чак ни празном речју, те да ниуколико не заостајеш за древним светитељима, ни у делу, ни у знању, ни у умозрењу) видиш да те омета непријатељ, сејући кукољ малодушности и не допуштајући ти да се попнеш на висину светости, већ наводећи раслабљеност путем подстицања на страшљиве помисли да се не можеш спасти усред света и да не можеш без омашки испунити све заповести Божије, ти седи у угао, усамљен, те сабери и усредсреди своје помисли, дајући добар савет својој души и говорећи: Зашто си жалосна, душо моја, и зашто се смућујеш? Уздај се у Бога, јер ћу се исповедати Њему. Он је спасење лица мога, а не дела моја. Он је Бог мој (Пс. 41, 6). Ко ће се оправдати делима закона? И цар пророк говори: Јер, неће се оправдати пред тобом нико жив (Пс. 142, 2). Напротив, вером коју имам у Бога мог, ја се надам да добијем спасење као дар по неизрецивој штедрости Његовој. Иди од мојих очију, сатано. Ја се поклањам Господу Богу моме и од младости му служим, будући да може да ме спасе једино по милости својој. Одступи од мене. Нека те сатре Бог, који ме је створио по образу и подобију своме“.
48. Бог од нас људи не тражи ништа осим да не грешимо. И не ради се о испуњавању закона, него о ненарушивом чувању образа и горњег достојанства. Стојећи у њему по природи и носећи светлозарну одећу Духа, ми пребивамо у Богу и Он у нама, постајемо богови по благодати и синови Божији, знаменујући се светлошћу познања Бога (по речи: Знаменова се на нама светлост лица твога, Господе (Пс. 4, 7).
49. Мрзовоља и отежалост тела, који у душу долазе од лењости и немара, одводе од обичног правила и производе помрачење ума и малодушност. Отуда у срцу често почињу да се појављују помисли страха и хуле. Онај кога искушава демон мрзовоље често од тромости не може да нађе обично место молитве, предајући се лењости и често испитујући нападе неумесних помисли о Творцу свега. Стога, знајући узрок од кога ти речено долази, пожури да уђеш у уобичајено место молитве твоје. Павши пред човекољубивим Богом, моли се са срдачним стењањем, са патњом и сузама, иштући избављење од терета мрзовоље и злих помисли. И ускоро ће ти бити дата слобода од њих, уколико будеш напорно у упорно куцао (на двери милосрђа Божијег).
50. Онај ко је стекао чисто срце свакако је победио страховање. А онај ко га још чисти, понекад га савлађује, а понекад бива савладан њиме. Онај, пак, ко се уопште не подвизава (за чистоту) или је потпуно упао у стање неосетљивости (поставши пријатељ страсти и демона, уз сујету болујући још и од самоуверености и мислећи да је нешто, иако није ништа – Гал. 6, 3), или је роб који је предан у руке страховања, те као детињаст умом, дрхти и трепти од страха на месту где нема страха ни бојажљивости за оне који се боје Бога.
51. Онај ко се боји Бога не боји се подизања демона на њега, нити њихових немоћних напада, као ни претњи злих људи. Будући као неки пламен и огањ који пржи, он одвраћа у бекство демоне чак и кад ходи по скривеним и тамним местима. Јер, они беже од њега (више неголи он од њих) како не би били опаљени лучама божанственог огња, које излазе из њега.
52. Онај ко је проникнут страхом Божијим не боји се да се налази међу злим људима. Имајући у себи страх Божији и носећи непобедиво оружје вере, он је способан за све и може чинити чак и оно што многима изгледа тешко и немогуће. Он између њих ходи као див међу мајмунима, или као лав који риче међу керовима и лисицама, уздајући се у Господа. Чврстином свог размишљања он их избезумљује и ужасава, поражавајући их словом мудрости као гвозденим жезлом.
53. Безбрижан, тј. слободан од печалне брижљивости за животне потребе не треба да буде само тиховатељ или послушник, већ и игуман, тј. старешина над многима, који све устројава. Јер, уколико се бринемо, ми показујемо да смо преступници заповести Божије, која каже: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим у шта ћете се одјенути… Јер, све ово незнабошци ишту (Мт. 6, 25; 32), и још: Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота (Лк. 21, 34).
54. Онај чије су помисли заузете бригама о животним стварима није слободан. Јер, старање о њима га држи у својим рукама и чини својим робом, без обзира да ли се брине за себе или за друге. Онај ко је слободан од реченога ни због себе, ни због других не брине о животним [стварима], било да је епископ, или ђакон, или игуман. Ипак, он није никада беспослен, не показујући ни најмању равнодушност ни према безначајним или ништавним стварима. Богоугодно све чинећи и уређујући, он остаје потпуно безбрижан читавог свог живота.
55. Пази да не разориш свој дом, хотећи да изградиш дом ближњега. [Изградити дом ближњега] јесте напорно и тешко изводљиво дело. Стога буди опрезан да се не би десило да, заузевши се око реченога, и свој дом разориш и његов не изградиш.
56. Уколико ниси стекао савршену беспристрасност према животним стварима и новцу, немој пожелети да ти буде уручено домостројитељство (надлежност над стварима и располагање њима) како не би био поробљен њима и како уместо награде за служење обитељи не би потпао под осуду за утајивање и крађу светиње. Уколико те, пак, настојатељ принуди на речено дело, обављај га као да рукујеш са горућим огњем. Разбијај већ први прилог помисли (о присвајању туђег) исповешћу и покајањем, те ћеш молитвом старешине остати неповређен.
57. Онај ко није постао бестрасан чак и не зна шта је бестрашће, уопштe не верујући да је бестрасних било на земљи. Онај ко се најпре, није сам себе одрекао и своју крв усрдно пролио ради блаженог живота, тешко да ће помислити да је неко други речено учинио да би стекао бестрашће. Слично и онај ко мисли да поседује Духа Светога (иако га заправо нема), не верује када чује да су дејства Духа Светог препознатљива на онима који га поседују. Он подједнако не верује да је било ко у нашем роду раван апостолима Христовим и свим светима од века, те да је покретан дејством Божанственог Духа, да је под Његовим надзором или да га осећа Јер, свако по свом сопственом стању суди и о ономе што се говори о ближњима, тј. по врлини или гресима.
58. Једно је бестрашће душе, а друго – бестрашће тела. Бестрашће душе и тело освећује сопственим сијањем и изливањем светлости Духа. Друго, пак, само по себи уопште није корисно ономе ко га је стекао.
59. Сиромах из крајње беде кога је цар обогатио, узвео у висок чин, обукао у светло одело и одредио да стоји пред његовим лицем, самог цара гледа са чежњом и безмерно воли као доброчинитеља, весело гледајући на одело у које је обучен, будући свестан свога чина и спознајући своје богатство. Слично и монах који је искрено оставио свет и све светско, који је приступио Христу и, вучен добрим осећањима, узишао на висину духовног умозрења путем испуњавања заповести – и самог Бога нетварно види, као што јасно види и промену која се у њему дешава. Он увек види благодат Светог Духа која га обасјава, која се именује и одећом и царским плаштем, речено је за верне, управо и сам Христос Господ у кога се они облаче.
60. Многи људи сами читају Божанствена Писма. Други слушају оне који их читају. Па ипак, малобројни успевају правилно да разумеју значење и смисао читанога. Једни сматрају да је оно што се чита у Божанственим Писмима немогуће. Други изравни смисао написаног сматрају тешко прихватљивим, те се лаћају да га тумаче по своме, рђаво га тумачећи. О ономе што је речено у садашњем времену, они расуђују да ће се догодити у будућности, а оно што је казано за будућност, они односе на прошлост или на свакодневно дешавање. Стога код њих нема правилнога расуђивања и истинског распознавања особина Божанских и људских ствари.
61. На све верне ми треба да гледамо као на једнога, мислећи да у свакоме пребива Христос. За свакога треба да имамо љубазно расположење, којим смо готови чак и душу своју за њега положити. Стога не треба да говоримо или мислимо да је било ко зао, већ све треба да видимо као добре, као што је речено. Уколико видиш да се неко бори са страстима, немој омрзети брата, него страсти које га нападају. Уколико, пак, видиш да некога мучи похота и лоше навике, имај према њему још веће састрадавање, како иначе и сам не би био искушан на сличан начин, с обзиром да си и сам склон променама и да стојиш под утицајем променљивог вештаства.
62. Онај ко је унеколико искварен због лицемерја, или крив за нека дела, ко је рањен неком страшћу или унеколико неисправан због немара, неће бити примљен у број исправних у свему, већ ће бити одбачен као непотребан и неискусан како не би изазвао расцеп у савезу који треба да остане нераскидив и како не би довео до раздељења међу онима који треба да остану нераздељиви. Он би и код једних и код других изазвао тугу, с обзиром да би они који су испред (у врлини) били тужни због оних који су иза, а они који су иза – због раздвајања са онима који су испред.
63. Онај ко на пламен распаљене пећи баца земљу заправо гаси огањ. Слично и животне бриге и сваки вид пристрашћа према нечему, чак и последњем и најбезначајнијем, у ствари истребљује топлину срца која се разгорела у почетку.
64. Онај ко се са радошћу и савршеним осећањем одрекао од свега спољашњег, тј. од ствари и људи, и све заборавио, прескачући као стену свако пристрашће према њима (и остављајући их иза себе), биће туђ за свет и све што је у свету. Држећи свој ум у сабраности, он се увек поучава у сећању и мишљењу на смрт. Стога се он свагда и стара о ономе што се тиче суда и награда, будући њиме заплењен и као окован узама. Удубљивањем у речене помисли он у своје срце унедрује неизрециви страх.
65. Онај ко у дубину срца свога усели страх од суда, на позорници света изгледа као неки осуђеник, окован у узе. Он пребива у страху као онај кога немилостиви џелат вуче на место казне, мислећи само на страдања и муке које ће трпети у вечном огњу. Осећање мука у његовом срцу остаје неизгладиво због страха који га је породио, не дајући му да се брине ни о чему људском. Јер, он као да се увек налази на крсту. Он као да у свој сили и болу осећа страдања крсне смрти, што му не’ дозвољава да пази на било кога, или да мисли на људску част или бешчашће. Из све душе се сматрајући достојним сваког презира и бешчашћа, он не обраћа пажњу на увреде и понижења која му чине.
66. Онај ко је испуњен страхом од смрти гнуша се сваког јела, пића и украшавања. Он хлеб не једе и воду не пије ради задовољства, већ ради пружања телу оног што му је неопходно за одржавање живота. Он одбацује сваку својевољност и бива благоразумни слуга, испуњавајући све што му се нареди.
67. Онај ко се као слуга предао својим оцима по Богу из страха од мука неће почети да прави избор из онога што му наређују, што би олакшало бол његовог срца и разрешило узе страха, као што неће послушати ни оне који би га пријатељски, или варљиво, или наредбено подстицали на речено. Он ће претпоставити оно што повећава његов бол, пожелевши оно што јаче стеже поменуте узе и заволевши оно што џелата чини суровијим. У сличним расположењима он ће увек пребивати, не хранећи наду да ће се било када ослободити од заслужених крајности. Јер, нада на избављење олакшава бол срца, што за покајника није корисно.
68. За све који су почели да живе по Богу користан је страх од мука и бол срца, који он порађа. Онај ко без поменутог бола и уза страха замишља да постави почетак (добром животу) не само да на песку полаже темељ својих дела, већ штавише машта да у ваздуху изгради дом без темеља. Наравно, речено је немогуће. Напротив, поменути бол убрзо рађа сваку радост, док узе раскидају сваку свезу греха и страсти, а џелат постаје виновник вечног живота, а не смрти.
69. Онај ко не почне да се удаљава од бола срца, који се рађа из страха од вечног мучења, већ га следи са произвољењем срца, по мери успеха све више се стежући његовим узама, у ствари ће све брже ходити напред. Он ће га довести и пред лице Цара над царевима. Дошавши до реченога, чим буде, макар и нејасно, погледао на Његову славу, одмах ће се раскинути узе његове, страх-џелат ће далеко побећи од њега, а срдачан бол ће се претворити у радост која ће у њему постати живи источник или бујни извор, који ће увек чулно точити реку суза, а духовно – тишину, кротост и неизрециву сладост, уз храброст да се са спремношћу слободно и несметано преда на свако испуњавање заповести Божијих. Речено иначе није могуће почетнику, него ономе ко се попео до средине напретка. За оне, пак, који прилазе савршенству, поменути извор постаје светлост при изненадној промени или измени срца.
70. Онај ко у себи има светлост Свесветог Духа пада на земљу (не будући способан да поднесе његово виђење), призива и вапије са ужасом и великим страхом с обзиром да је видео и окусио нешто што је изнад природе, речи и разума. Он постаје сличан човеку коме се из неког разлога разгорела утроба огњем, те због врелине и жарења пламена не може да трпи, постајући сав измучен и не могући да остане у себи. Ипак, будући непрестано орошаван и прохлађиван сузама, он се још више разгорева огњем божанствене жеље, услед чега му сузе још обилније теку. Будући омиван њиховим изливањем, он сија још блиставије. И када се разгори и сав постане светлост, на њему се испуњавају речи (Богослова): „Бог се сједињује са боговима који га познају (будући да се Бог сједињује са онима које обожује и који га познају) у степену у коме се већ сјединио са онима који су се са Њиме спојили, откривши се у мери у којој су га познали“.
71. Нека нас нико не вара празним речима, као што ни сами себе не треба да варамо: пре плача и суза ми немамо покајања, ни истинску намеру да се променимо, ни страха Божијег у срцима нашим, нити смо схватили да смо кривци, нити смо се осудили, нити је наша душа стекла осећање будућег суда и вечних мука. Јер, кад бисмо осудили себе, кад бисмо имали сличне покрете срца, кад бисмо имали слична осећања, ми бисмо одмах пролили сузе. Без њих суровост наше душе не може да се смекша, нити душа може да стекне духовно смирење, нити можемо постати смирени. Ко, међутим, не стекне речено, не може се сјединити са Духом Светим. Не сјединивши се, пак, са Њим кроз очишћење од свега страсног, он не може да се удостоји умозрења и познања Бога, нити скривеног поучавања у врлини смирења.
72. Спочетка од плача по Богу настаје смирење, од кога потом долазе радост и неизрецива веселост. Око смирења по Богу, пак, расте нада на спасење. Јер, уколико човек себе из све душе сматра грешнијим од свих људи, утолико у њему све више, заједно са смирењем, расте и нада. Она цвета у његовом срцу и испуњава га увереношћу да ће несумњиво бити спасен посредством смирења.
73. Уколико човек дубље силази у дубину смирења и осуђује самог себе, утолико више плаче и испушта потоке суза. Међутим, по мери суза и плача у његово срце улази духовна радост. Заједно са њом се улива и израста и нада, дајући веродостојније уверење о спасењу.
74. Свако себе треба да разматра и да пази на себе разумно, како се не би уздао једино на наду без плача по Богу и смирења, нити опет само на смирење и сузе без наде и духовне радости.
75. Постоји привидно смирење, које произилази од немарности и лењости, те од силног осуђивања савести. Они који га имају често га сматрају путем ка спасењу, иако заправо није, будући да нема радостотворног плача који би био сједињен са њим.
76. Постоји и плач без духовног смирења. Они који плачу на речени начин такође мисле да сличан плач чисти грехове. Међутим, они узалуд обмањују себе, будући да су лишени сладости Духа, која се тајанствено рађа у мисленом скровишту, тј. скривници д?ше, не окушавајући од Господње благости. Стога се они брзо запаљују гневом и не могу да потпуно презру свет и оно што је у њему. Онај, пак, ко га није потпуно презрео и према њему није стекао мржњу из све душе, никада неће моћи да стекне чврсту и несумњиву наду на спасење, него ће свагда лутати са сумњом. Он, наиме, своју наду није засновао па камену.
77. Плач има двојако дејство: као вода, он сузама гаси пламен страсти и душу омива од скверни, коју оне причињавају, а као огањ, присуством Духа Светог, оживотворава, загрева и омиришљује срце, распламсавајући у њему љубав и жељу за Богом.
78. Пази на себе и труди се да препознаш дејства која у теби настају од смирења и илача. Пази да приметиш корист коју ти доносе сваког часа. Код почетника они доносе још једну корист, наиме – одбацивање сваке земаљске бриге и пристрашћа, одрицање од свих људи (родитеља, сродника и пријатеља) и безбрижност и презирање свих ствари, тј. новца и свега, не само до последње нити, већ и самог тела свога.
79. Оне који се претварају да су врлински и чији се спољњи изглед разликује од њиховог унутрашњег човека, те који су понекад испуњени сваком неправдом, пуни зависти, љубоморе и смрада чулних сласти, многи поштују као бестрасне и свете, имајући неочишћено око душе и не будући способни да их познају по плодовима њиховим. Оне, пак, који живе у побожности, врлини и простоти срца, будући заиста свети, они не разликују од других људи, те пролазе поред њих са непажњом, не рачунајући их ни у шта.
80. Причљивог и самоистичућег они сматрају способнијим за учитеља и духовнијим, док ћутљивог и оног ко се чува од празнословља они сматрају грубим, необразованим и немим.
81. Високоумни и они који болују од ђаволске гордости удаљују се од онога ко говори у Духу Светом, с обзиром да им изгледа високоуман и гордељив. Они су, наиме, његовим речима више поражавани, неголи привођени у умилење и скрушеност. Онога, пак, који меље као жрвањ и говори по свом стомаку или по науци, они хвале и прихватају, премда о делу спасења све наопако тумачи. Стога међу њима нема ни једнога који би добро и као што јесте могао да распозна и види (људе и ствар спасења).
82. Бог говори: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети (Мт. 5, 8). Чисто срце не чини једна, или две, или десет врлина, већ све заједно, сливши се, такорећи, у једну, којом се достиже последњи степен савршенства. Па ипак, ни у наведеном случају саме врлине не могу срце учинити чистим, уколико не дође дејство и посета Духа Светог. Ма колико искусно знао да рукује оруђем, ковач ништа не може да уради без садејства огња. И човек који све чини са своје стране (ради очишћења срца), користећи се врлинама као оруђем за остварење свог циља, ипак остаје неуспешан и недејствен без посете огња Духа. Јер, саме врлине немају силу да чисте нечистоту и скверну душе.
83. У божанственом крштењу ми добијамо отпуштење сагрешења, ослобађајући се од прародитељске клетве и освећујући се наиласком Светога Духа. Ипак, савршену благодат која се означава речима: Уселићу се у њих, и живећу у њима (2. Кор. 6, 16), ми не добијамо у наведеном тренутку. Она је наслеђе оних који су се савршено утврдили у вери и доказали је делима. Уколико после крштења скрећемо на скверна и рђава дела, ми потпуно губимо и само освећење. И већ покајањем, исповешћу и сузама које одговарају делима ми опет добијамо отпуштење грехова, а потом и освећење горњом благодаћу.
84. Кроз покајање се врши омивање скверни ранијих неприличних дела. После реченог очишћења долази до заједнице са Светим Духом, премда не једноставно, већ због силе вере, расположења (тј. чврсте решености да се стоји и не пада) и смирења оних који се кају из све душе. Штавише, неопходно је не само пројављивање наведених расположења, него и добијање разрешења грехова од духовног оца и кума. Стога је добро свакодневно се кајати, као што наређује заповест. Јер, речи: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт. 3, 2) налажу на нас свагдашње делање, које није ограничено одређеним временом.
85. Благодат Свесветога Духа се, као обручење или залог, даје душама које су се уневестиле Христу. Жена без обручења нема чврсту увереност да ће се несумњиво икада сјединити са мужем. Ни душа која не добије обручење или залог благодати Божије и која га свесно не поседује у себи, никада неће стећи веродостојно уверење да ће вечно пребивати са својим Владиком и Богом, или да ће се тајинствено и неизрециво сједињавати са Њим и наслађивати се Његовом неприступном красотом.
86. Обручење не бива извесно уколико саглашавајуће хартије, на којима се пишу услови брака, не потпишу сведоци достојни поверења. Ни чврсто осијање благодаћу не бива пре испуњавања заповести и стицања врлина. Јер, вршење заповести и врлина су у духовном обручењу исто што и сведоци при закључивању услова [брака]. Њима свако ко жели да се спасе стиче савршене услове за обручење (тј. благодат Светога Духа).
87. У почетку као да се вршењем заповести пишу брачни услови, да би се врлинама запечатили и потписали. И већ Женик Христос невести души даје прстен, тј. заруку Духа.
88. Невеста пре брака од женика добија само залог обручења, а остало што је условљено и обећане дарове очекује после брака. И невеста Христова, тј. Црква верних и душа свакога најпре од Женика Христа добија само обручење Духа, а вечна добра и небеско Царство очекује по одласку одавде. Она се на њих нада на основу залога обручења, који јој све показује као у огледалу. Несумњивост стицања реченог се потврђује њеном сагласношћу са њеним Владиком и Богом.
89. Уколико се расрди стога што се женик задржао у одсуству или што је, заузет другим пословима, привремено одложио чин брака, невеста може да презре љубав и брачни договор, те да га избрише или поцепа. Она се истовремено, пак, лишава и свих нада којима јој је женик много обећавао. Слично се дешава и са душом. Јер, подвижник који себи каже: „Докле ћу ја да се злопатим (тј. да трпим свакаква лишавања)“, те занемари подвижничке напоре и подвиге, пренебрегавајући заповести и напуштајући свагдашње покајање, у ствари као да брише и раздире свој договор са Господом, услед чега се одмах лишава и залога обручења (благодати) и потпуно губи сваку наду на Бога.
90. Уколико почне јавно или тајно да живи са другим, и посвети му љубав, коју је била обавезна да пружи женику са којим се обручила, невеста не само да не добија ништа од онога што јој је обећао женик, већ треба да очекује и достојну казну и срамоту по закону. Слично се дешава и са нама. Уколико јавно или тајно замени љубав према Женику Христу са заљубљеношћу у било који други предмет и срце јој се зароби њиме, душа постаје мрска и одвратна Женику и недостојна сједињења са Њим. Јер, Он је рекао: Ја љубим оне који мене љубе (Прич. 8, 17).
91. По наведеним признацима свако треба да распознаје да ли је добио заруку Духа од Женика и Владике Христа. И уколико ју је добио, нека се стара да је одржи и сачува, а ако се још није удостојио да је прими, нека се потруди да је путем добрих дела, неопходних делања и топлог покајања што пре стекне и потом чува вршењем заповести и умножавањем врлина.
92. Обручење Светим Духом је необјашњиво чак и ономе ко га је стекао, с обзиром да се стиче несхватљиво, одржава неодрживо и види невидљиво. Оно оживљава, говори и покреће онога ко га је стекао. Оно одлеће из своје скривнице, у којој је запечаћено, и опет се у њој налази неочекивано, чиме даје да се стекне убеђење да не дозвољава ни да се његова посета учини утврђеном једном за свагда, нити да се његов одлазак учини неповратним и коначним. Стога онај ко га је стекао и кад га нема у себи (опипљиво) – као да га има, и када га има – као да га нема.
93. Уколико ноћу стоји иза врата и прозора који су са свих страна затворени, прекривени и потом отвори један прозор, човек ће одједном бити преплављен блиставом светлошћу, услед чега ће, не подносећи сијање, одмах затворити своје очи, замотати се и сакрити. Слично је и са душом. Уколико је одасвуд закључана у чулном, те некако умом својим, као кроз прозор, погледа у изванчулно и облиста се сијањем које постоји унутар обручења Светим Духом, она неће бити у стању да поднесе сијање божанствене непокривене светлости, те ће одмах почети да трепти својим умом, сва се сакривајући у саму себе и као бежећи у некакав дом, под покров чулног у људског.
94. Мудри Соломон говори: Хоће ли ко узети огња у њедра и хаљине да му се упале (Приче 6, 27). А ја кажем: „Зар онај ко у своје срце прими непокривени небески огањ Духа Светога неће да се разгори и облиста, зар неће засијати и зар неће стећи обасјање Божанством по мери свог очишћења и примања огња“. Јер, примање огња долази после очишћења срца. И опет, очишћење срца иде за примањем огња. Наиме, срце прима божанствену благодат по мери очишћења, и опет – оно се чисти по мери примања благодати. Када се речено заврши (тј. и очишћење срца и примање благодати), човек свецело постаје бог по благодати.
95. У дому се кров држи на темељу, заједно са осталим здањем, а темељ се (заједно са осталим здањем) поставља да држи кров, с обзиром да је и једно и друго неопходно и благопотребно. Ни кров се обично не прави без темеља (са осталим здањем), нити темељ (са осталим здањем) представља станиште погодно за живот. Слично се и у души благодат Светога Духа чува испуњавањем заповести, док се испуњавање заповести полаже као темељ за добијање дара благодати Божије. Ни благодат Светога Духа обично не остаје у нама без испуњавања заповести, нити испуњавање заповести Божијих бива потребно и корисно без благодати Божије.
96. Дом који нема кров услед немара неимара не само да ничему не служи, већ му служи и на подсмех. И онај ко је положио темељ испуњавањем заповести и подигао зидове високих врлина остаје недовршен, те за савршене остаје предмет сажаљевања, уколико не добије благодат Светога Духа, са душевним виђењем и осећањем реченога. А он се лишава благодати из два разлога: или што занемарује покајање или што је, поставши малодушан због безмерно великог дела стицања пуноте врлина, оставио неке од њих, које су, премда изгледају неважне, ипак суштински неопходне за потпуно зидање и окончање дома врлина. Јер, без њих дом не може да буде покривен благодаћу Светога Духа.
97. Син Божији и Бог је на земљу сишао да би нас, који смо му непријатељи, својим посредништвом помирио са Оцем и да би нас са собом свесно сјединио посредством Светог и једносушног Духа свог. Онај ко се лиши наведене благодати, какву ли ће другу примити? Наравно, он се ни са Њим (Оцем) неће измирити, ни са Њиме (Сином) сјединити благодаћу Светога Духа.
98. Онај ко је постао причесник Светога Духа избавља се од страсних похота и сласти, али се не ослобађа и од природних телесних потреба. Ослободивши се од уза страсне похоте, окусивши бесмртну славу и сладост и сјединивши се са њом, он се принуђава да се непрестано узноси горе и пребива са Богом, не дозвољавајући себи ни на тренутак да одступи од умозрења Њега и ненаситог наслађивања Њиме. Међутим, као свезан са телом и трулежношћу, он се одваја од горњега, бива вучен на доле и враћа се ка земаљском. Стога се у њему јавља туга (због одвајања од горњег), која је слична тузи грешне душе при раздвајању од тела.
99. За телољупца, животољупца, сластољупца и светољупца одвајање од предмета његове љубави представља смрт. За љубитеља, пак, чистоте и невештаственог Бога и врлине, смрт представља и најмање удаљавање срцем од њих. Онај ко гледа чулну светлост постаје тужан и жалостан уколико затвори очи или му их други затвори, те не може дуго да подноси стање мрака, нарочито уколико је гледао важне и дивне предмете. Утолико пре ће се жалостити и туговати онај ко је просвећен Духом Светим и ко јасно (у виђењу на јави или мислено, у будном стању или у сну) види добра која око није видело, о којима ухо није слушало и која на срце човеку нису долазила, у која и сами анђели Божији желе да проникну, уколико буде отргнут од њиховог умозрења. Њему ће речено праведно изгледати као смрт и отуђење од вечног живота.
100. Једни ублажавају пустињски живот, други општежитељни, трећи руководећи, којим се води, уразумљује и учи народ, те граде цркве од којих се обично многи хране и душевно и телесно. Ја не бих хтео ни једном да дам предност пред другима, нити да кажем да је један достојан похвале, а други порицања. Наиме, у свему и у сваком делу и делањима живот за Бога и по Богу јесте преблажен.
101. Обичан људски живот је устројен и тече као међудејство разних животних подухвата, вештина и искустава, при чему један једно, а други друго приноси и чини оно што је другима на потребу. Људи, дакле, једни другима дају и једни од других примају, задовољавајући своје природне телесне потребе. Слично се може видети и у духовном животу. Један врши једну врлину, други – другу, један проходи један пут живота, а други – други, премда сви заједно ходе ка једном циљу, један другоме помажући.
102. Циљ свих који живе по Богу јесте да благоугоде Христу Богу нашем и да се измире са Богом Оцем кроз примање Духа Светог, чиме се гради спасење. Јер, у реченоме се састоји спасење сваке душе. Уколико реченога нема код нас (као циља и дејства), узалудан је сваки други труд и испразно свако друго делање наше. Сваки животни пут је бескористан уколико онога ко ходи по њему не води ка [спасењу].
103. Онај ко је оставио свет и удаљио се у гору на тиховање, да би потом марљиво писао онима који су у свету, једне ублажавајући, а другима делећи ласкања и похвале, личи на човека који се развео са блудном, распусном и злобном женом и отишао у далеку земљу како би избрисао и само сећање на њу, да би потом заборавио на циљ због кога се удаљио у туђину (на гору), те почео да пише са чежњом онима који опште са њом или се, тачније речено, оскрнављују, ублажавајући их. И премда се не оскрнављује телом, он се свакако оскрнављује срцем и умом, будући да произвољењем саосећа са њиховом везом са поменутом женом.
104. Они који живе усред света али чисте своја чула и срце од сваке греховне похоте свакако су достојни сваке похвале и ублажавања. Они, пак, који живе по горама и пећинама, али желе похвале и ублажавање од људи, достојни су сваког прекора и одбацивања. Они су пред Богом, који испитује унутрашњост, једнаки са онима који чине прељубу. Јер, онај ко страсно жели да се о његовом животу и делима чује у свету чини прељубу пред Богом, као и древни народ јудејски, као што говори Давид.
105. Онај ко се са несумњивом вером у Бога одрекао света и свега што је у њему, верује да милостиви и штедри Господ прима оне који му приступају са покајањем. Знајући да Он своје слуге кроз бешчашће води ка части, кроз крајње сиромаштво – ка богатству, кроз увреде и понижења – ка слави, кроз смрт – ка наследству и учешћу у животу вечном, он жури као жедни јелен ка бесмртном извору, усходећи ка горњем као по лествици по којој анђели узлазе и силазе, помажући онима који се пењу. На њеном врху седи Бог и очекује наш труд и усиље према сили, наравно не стога што се радује што се ми трудимо, већ што, као човекољубив, жели да нам да награду као [неки свој] дуг.
106. Они који живе усред света и чисте чула и срце од сваке греховне похоте достојни су похвале и ублажавања. Они, пак, који живе у горама и пећинама, а желе похвале и ублажавање од људи, у ствари су достојни прекора и порицања. Они су пред Богом, који испитује срца, једнаки са онима који чине прељубу. Јер, онај ко страсно жели да његов живот, име и дела постану чувени у свету, врши прељубу пред Богом, слично древном јудејском народу, као што говори Давид.
107. Праведно је да [човек] понајпре под бреме заповести Христових савије свој врат, не скрећући у страну, не враћајући се уназад и не заостајући, већ право и усрдно ходећи у њима све до смрти, све више се обнављајући и чинећи себе уистину новим Божијим рајем, све док са Оцем Син кроз Духа Светог не уђе и почне да обитава у нама. И кад га већ на описан начин стекнемо у себи као Житеља и Учитеља, ма шта да нам нареди (да узмемо као служење) и ма коме шта да повери, нека се прихвати. И нека свако поступа како је Богу угодно. Ипак, пре времена не треба искати слично служење, нити га примати када га дају људи (сами од себе), већ треба пребивати у заповестима Владике нашег и Бога и очекивати Његове наредбе (да на себе узмемо извесно служење).
108. Пошто нам буде поверено служење у божанственим стварима и пошто се долично потрудимо, ми не треба да се противимо уколико нас Дух усмерава да пређемо на друго служење, или делање или дело. Јер, Бог неће да смо залудни, нити да остајемо на делу од кога смо започели, већ да, напредујући, све више стремимо ка стицању бољега, наравно, руководећи се Његовом, а не својом вољом.
109. Онај ко се стара да умртви своју вољу треба да чини вољу Божију, тј. да у себе уместо своје уводи Божију вољу, насађујући је и унедравајући у своје срце. При свему треба марљиво пратити да ли расте оно што је насађено и унедрено, пустивши дубоко корење, тј. да ли је порасло и дало стабло. Потом [треба пратити] да ли је стабло срасло са калемом који је нарезан на њега и да ли је постало једно са њим. Најзад, треба пратити да ли је калем израстао, расцветао се и дао прекрасни и слатки плод, како земља која је у себе примила семе, и корен, на коме се дубоко утврдило непостиживо и неизрециво живоносно растиње не би остали непознати.
110. Ономе ко из страха Божијег одсеца своју вољу, Бог на њему невидљив начин даје своју вољу, чинећи да постане неизгладива у његовом срцу. Он му уједно отвара очи његовог срца како би је познао и даје силу да је испуњава. Све речено чини благодат Духа Светог, без које ништа не бива.
111. Уколико си добио опроштај свих својих грехова једноставно кроз тајну покајања и исповести или кроз примање светог анђелског образа [схиме], ти треба да у себи поседујеш источник благодарења и смирења. Јер, будући достојан бескрајних мука, ти не само да си их се избавио, већ си се удостојио и усиновљења, славе Царства небеског. Имајући речено у свом уму и свагда га се сећајући, буди спреман и припремај се да собом не обешчастиш Онога ко те је створио и почаствовао и опростио ти безбројна сагрешења, већ да га свим својим делима прослављаш и поштујеш, да би те и Он, који те је успоштовао изнад сваке видљиве твари (у творевини), још више успоштовао (благодаћу) због [поменутог твог држања], именујући те својим најближим пријатељем.
112. Уколико је душа часнија од тела, утолико је словесни човек бољи и вишљи од целог света. Човече, немој гледати на величину онога што постоји у свету, помишљајући да је због величине часније од тебе. Напротив, гледајући на благодат која ти је дата и на достојанство своје умне и словесне душе, песмама прослављај Бога, који те је почаствовао више од свега видљивог.
113. Гледајмо и разматрајмо како ћемо прослављати Бога. А ми га не можемо прославити другачије неголи што га је прославио Син. Оним чиме је прославио Оца, и сам Син је био прослављен. И ми чинимо исто што (и Син) са марљивошћу, како бисмо прославили Оца нашег који је на небесима (који је благоволео да се назове [нашим Оцем]) и како би нас прославио славом Сина, коју је имао код Њега пре него што је свет постао (Јн. 17, 5). А ради се о Крсту, о умртвљењу за читав свет, о скорбима, искушењима и другим Христовим страдањима, која је поднео са потпуним трпљењем. И ми треба да подражавамо Његова страдања, те да њима прослављамо Оца нашега, као Његови синови по благодати и сунаследници Христови.
114. Душа која се није потпуно ослободила од светских навика и пристрасности према видљивим стварима, у самим осећањима и расположењима свога срца не може без туге да подноси невоље које јој се дешавају, тј. клевете и искушења од демона и људи. Пристрашћем према људским стварима везана као узама, она се рањава због губитка у новцу, тешко је поражава скорб због губитка ствари и силно тугује због рана које се наносе њеном телу.
115. Онај ко је своју душу отргао од пристрашћа и привезаности за чулно, те се тесном везом сјединио са Богом, равнодушан је према новцу и стварима око њега, без туге подносећи њихов губитак, као да и нису његови, већ туђи. Он ће и сам бол који се причињава његовом телу подносити са радошћу и одговарајућим благодарењем, увек увиђајући, по речима божанственог апостола, да се наш унутрашњи обнавља из дана у дан чак и ако се спољашњи човек распада (2. Кор. 4, 16). Јер, другачије је немогуће са радошћу подносити скорби. За речено је неопходно савршено познање и духовна мудрост. Онај ко их нема, свагда ходи у тами безнађа и незнања, немајући никакву могућност да види светлост трпљења и утехе (молитве).
116. Ни један од оних који сматрају да су мудри стога што су прошли све науке и што познају спољашњу незнабожачку мудрост никада се неће удостојити да проникне у тајне Божије, нити да их види уколико се најпре не смири и у осећању свог срца не постане луд, заједно са самоуверењем одбацујући и стечену ученост. Онај ко поступа на речени начин и са несумњивом вером следи људе који су мудри у божанственим стварима, ући ће, руковођен њима, у град Бога Живога, те ће, поучаван и просвећиван Духом Светим, видети и познати оно што нико од других људи не може да види и позна. Стога он постаје богоучен.
117. Ученици мудраца овога века богонаучене сматрају лудима, иако су сами заиста луди, будући испуњени спољашњом слуђеном мудрошћу, коју Бог претвори у лудост (1. Кор. 1, 20), и коју је богословски глас назвао земаљском, чулном, демонском, испуњеном завишћу и свађом (уп. Јак. 3, 15-16). Налазећи се изван божанствене светлости, они не могу да виде чудеса која су у њој. Штавише, и оне који се налазе у њој и поучавају о њој, они сматрају прелешћеним, премда су сами обманути и премда никада нису окусили од божанствених добара.
118. И сада постоје и међу нама ходе бестрасни и свети људи, испуњени божанственом светлошћу, који су умртвили удове своје који су на земљи, одвојивши их од сваке нечистоте и сваке страсне похоте. Они уопште не помишљају да чине било шта рђаво. Штавише, и кад их други вуку на речено, они не трпе никакву измену у бестрашћу, које је присутно у њима. Њих би познали и они који се презриво према њима односе и не верују им када их поучавају у божанственим стварима у мудрости Духа, када би добро разумели божанствене речи, које свакодневно читају и певају. Јер, кад би савршено знали Божанствено Писмо, они би веровали у добра која нам је Бог обећао и даровао. Међутим, због своје надмености и немара, они не учествују у реченим добрима, те омаловажавају и оне који су се удостојили општења у њима и који их уче о њима, не верујући им.
119. Они који су испуњени благодаћу Божијом и савршени у познању и горње мудрости желе да излазе у свет и да виде оне који у њему живе једино да би их, напомињањем о заповестима Божијим, подстакли на добра дела и пружили им могућност за стицање неке награде, наравно уколико их послушају и убеде се. Јер, будући да их не води Дух Божији, они ходе у тами и не знају куда иду, нити да ли успевају у неким заповестима. (Они који живе у благодати иду ка њима са наведеним напомињањем, са жељом и надом) да једном прихвате истинско учење Светога Духа, пробудивши се из самоуверености која их је обузела, да искрено (а не са претварањем и самохвалисањем) обрате пажњу на вољу Божију, те да се покају и испуне је, поставши судеоници у неком од духовних дарова. Уколико се не деси да постану виновници поменуте користи за световњаке које посећују, они плачу због окамењености и ослепљености њихових срдаца. Они се враћају у своје келије и почињу даноноћно да се моле за њихово спасење. Јер, они који непрестано пребивају са Богом и који су испуњени сваким добром не тугују ни због чега другог.
120. Какав је циљ домостроја Оваплоћења Бога Слова, који се проповеда у целом Божанственом Писму, премда га ипак не познајемо? Ништа друго до да, ступивши у општење са оним што је наше, постанемо учесници у ономе што је Његово. Син Божији је постао Син Човечији да би нас, људе, учинио синовима Божијим, благодаћу узводећи наш род у оно што је сам по природи, рађајући нас горњом благодаћу Светога Духа и одједном нас уводећи у Царство небеско, или, боље речено, чинећи да Царство небеско поседујемо у себи (Лк. 17, 21). Стога се ми не хранимо једино надом да ћемо ући у њега, већ будући од сада уведени у њега, узвикујемо: „Живот наш је сакривен са Христом у Богу“ (Кол. 3, 3).
121. Крштење не искључује самовласност, [слободу] и самопроизвољење, [одлучивање], већ нам дарује слободу од тираније мучитељства ђавола, који више против наше воље не може да влада нама. По крштењу је већ у нашој вољи да ли ћемо самопроизвољно пребивати у заповестима Онога у чије смо се [Име] крстили, тј. Христа, Владике и Бога и ходити путем Његових наредби, или ћемо скренути са правог пута, опет се вративши ђаволу, противнику и непријатељу нашем.
122. Они који се после Светог крштења повинују захтевима лукавог и творе оно што му је угодно, себе отуђују од свете материце светог крштења, по Давидовој речи: Отуђише се грешници од материце (Пс. 57, 4). Јер, нико од нас се не мења или претвара у неку другу природу у односу на ону са којом је створен. Напротив, саздан Богом као добар (будући да Бог ништа зло није створио) и пребивајући непроменљив по природи и суштини као што је створен, он чини оно што својом слободном вољом хоће и жели, било добро, било зло. Нож не мења своју гвоздену природу, било да се употребљава на зло или на добро. Ни човек не иступа из своје природе, премда чини и дела како хоће, као што је речено.
123. Не спасава се [човек] уколико једном некоме укаже милост, премда се и предаје огњу вечноме уколико само и једнога [потребитог] презре. Јер, огладнех и… ожеднех (Мт. 25, 35) није речено за један случај и за један дан, већ указује на читав живот. На исти начин, дадосте… напојисте ме… оденусте ме (Мт. 25, 35-36) и остало не указује на једнократно дело, него на свагдашње и према свима. Христос Господ и Бог наш је исповедао да сличну милост сам прима од својих слугу (у лицу потребитих).
124. Чак ће и онај ко је дао милостињу стотини потребитих бити на суду пред Христом и одговарати за избегавање храњења [сиромашних], уколико је могао да нахрани и напоји и друге, али је одбио оне који су га молили и вапијали. Јер, Он сам се налази и у свима њима, те га ми хранимо у сваком од сиромаха.
125. [Понеко једног дана] потребитима пружа све што им је неопходно за тело. Међутим, уколико сутрадан, премда има могућност да учини исто, пренебрегне неку братију и остави их да умиру од глади, жеђи и хладноће, он самог [Христа] оставља да умире, презирући Онога ко је рекао: Кад учинисте једноме од ове најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40).
126. Господ је благоволео да прими на себе лице сваког сиромаха и да се уподоби сваком потребитом како се нико од оних који верују у Њега не би узвисивао над братом својим, већ како би свако, видећи у брату своме Бога свога, себе сматрао мањим и горим од брата свога, с обзиром да је мањи од свога Творца, те како би прихватао брата свога као што прихвата Њега, будући спреман да ради помоћи њему потроши и све своје имање као што је и Христос и Бог наш и своју крв дао ради нашег спасења.
127. Онај коме је наређено да се према своме ближњем односи као према самоме себи, треба да га у реченом односу има за цео живот, а не за један дан. Слично се и заповест да се даје свакоме ко тражи односи на читав живот. И од оног ко жели да му други (увек) чине добро очекује се да и сам чини добро другима.
128. Онај ко се према ближњем односи као према самом себи не може себи да дозволи да има нешто више од ближњега. Стога онај ко не дели изобилно све док и сам не постане сиромашан и док се не уподоби својим ближњим у ствари не може тачно да испуни заповест Владике. На сличан начин се и онај ко има барем грош или комад хлеба (показује) неспремним да да свакоме ко проси уколико од себе отпусти празног оног ко тражи помоћ од њега, или уколико не учини за ближњег оно што ближњи од њега тражи, отпуштајући га код другог који би могао да му укаже [помоћ]. И онај ко је сваког сиромаха и ништег хранио, појио, одевао и све друго за њега чинио, ипак ће бити убројан у оне који су презрели Христа Бога, који гладује и жеђа, уколико презре само једнога и занемари га.
129. Како неки затварају Христа Господа само у једном сиромашном, када се Он нераздељиво раздељује и када је у сваком сиромашном? Претпоставимо у своме уму да постоји сто сиромаха, а један Христос? Јер, Христос остаје савршено нераздељив. Шта је урадио онај ко је дао по новчић деведесет деветорици сиромаха, а једнога изгрдио, ударио и отерао без ичега. И коме је, шта мислиш, речено учинио? Наравно, самоме Христу, који је рекао, који говори и који ће увек говорити: Кад учинисте једноме од ове најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40).
130. Из реченога је очигледно да Господ усваја и прихвата као да је Њему самоме учињено оно што се чини за нашу сиромашну братију. И реч Господња: Ни мени не учинисте (Мт. 25, 45), не ограничава се само на оне према којима смо били немилостиви, којима смо учинили неправду, чијом смо се имовином окористили, или којима смо учинили зло сваке врсте, већ и на оне које смо презрели. И презир је довољан за нашу осуду с обзиром да, презирући их, ми презиремо самога Исуса Христа.
131. Може бити да речено свима изгледа тешко, те ће стога сматрати оправданим да кажу себи: „Ко може све тачно испуњавати како би свима угодио и све нахранио, и како никога не би оставио незадовољним?“. Међутим, они треба да чују Павла, који говори јасним речима: Јер нас љубав Христова обузима па овако мислимо (2. Кор. 5, 14).
132. Главне заповести у себи садрже све делимичне заповести. Слично и главне врлине у себи садрже све делимичне врлине. На пример, онај ко је продао све своје и поделио сиромасима, и сам поставши сиромах, одједном је испунио све делимичне заповести, које се односе на речени [случај]. Стога он више нема потребе да даје просјаку или да одбија онога који хоће од њега да узме. Слично и онај ко је стекао непрестану молитву кроз једно испуњава све заповести о молитви. Он више не стоји под неопходношћу да седам пута на дан хвали Господа, или увече, изјутра и у подне, с обзиром да је већ у себи испунио све молитве којима се, иначе, ми молимо и појемо по уставу, у одређено време и часове. Подједнако, и онај ко свесно у себи има Бога, који људима даје познање, у ствари је прошао сво Свето писмо, као плод сабравши сву корист која се иначе може стећи од читања, немајући више потребу за читањем књига. Јер, да ли ће имати потребу за читањем онај ко је за саговорника стекао Онога ко је надахњивао оне који су писали Божанствена Писма и ко у себи има запечаћене неизрецивости скривених тајни? Напротив, он сам ће за друге бити надахнута књига, која у себи носи нове и древне тајне, које у њему пише прст Божији, с обзиром да је све извршио и у Богу починуо од свих дела својих, што представља врхунац савршенства.
133. Истечење које се дешава за време сна обично има многе узроке: стомакоугађање, таштину и демонску завист. Оно бива и од дугог бдења, због кога се тело потом разнежује у сну, или од страха да не пострада [од реченога], или ради Божанствене литургије коју (као свештеник) треба да одслужи, или ради Светог причешћа (за које се припрема као прост сабрат). Са оним ко је заузет сличним помислима на свом одру, тј. ко се боји да не пострада од реченога, дешава се да заиста доживи [оно чега се боји] чим заспе. Исто се дешава и због зависти демона. Бива још да понеко дању види лепо лице и потом га слика у мислима, одлазећи најзад на спавање са блудним помислима. Не одбацивши их ради раслабљености, он доживљава истечење у сну, а понекад и још пре сна, док лежи на одру. Дешава се и да понеки немарни, као и ја, седе и разговарају о страсним покретима било страсно, било бестрасно, да би потом, одлазећи на сан, окрећући сличне призоре у свом уму, уснули у сједињењу са њима. Потом се у сну и подвргавају поменутој непријатности. Може се десити да је неко још за време разговора примио штету од другога. Стога треба да пазимо на себе и да се свагда поучавамо у речи пророка: Провиђам Господа преда мном свагда, јер је с десне стране мени, да не посрнем (Пс. 15, 8), затварајући слух за сличне речи. Други су се често подвргавали телесним покретима по престанку молитве (тј. по остављању молитве), као што смо показали у поглављу о молитви.
134. Ономе ко богословствује не приличи покајање, као што ни ономе ко се каје не приличи богословље. Јер, богословље је више од покајања колико је исток далеко од запада. Онај ко се налази у стању покајања и чини дела покајања, осећа се као болестан човек, који из дана у дан живи у немоћи, или као сиромах који је одевен у закрпе и проси милостињу. Онај, пак, ко богословствује личи на човека који време проводи у царским палатама, у светлом царском руху, свагда се налазећи поред цара, разговарајући са њим и од њега самог слушајући јасно његове наредбе и све што хоће (подразумева се стање умозрења, а не научно богословствовање).
135. Умножавање познања Бога постаје узрок смањивања знања свега другог. Наиме, уколико човек више познаје Бога, утолико оскудева у познању свега осталог. Штавише, он све више доспева до свести да не познаје ни самога Бога. Обиље Његовог обасјања у духу бива Његово савршено непознање, док чуло које се узвисује изнад чулности постаје неосетљивост за све што је споља. И како се може назвати чулом оно што не зна ни шта је, ни какво је, ни где је оно у чему оно пребива, остајући изван сваке могућности да позна или схвати речено? А и како може бити доступно чулу оно што око није видело, ни ухо слушало и што у срце човеку није долазило?
136. Онај ко нам даје оно што је изнад чула, благодаћу Светога Духа нам даје и друго чуло које је изнад чула како бисмо њиме чисто и јасно осећали Његове дарове и уздарја, који су изнад чула.
137. Онај ко је глув за реч Божију, глув је и за сваки Његов глас. Напротив, онај ко слуша речи Божије, слуша (тј. способан је да слуша) све речи (сваку реч Божију). Он не слуша никога осим оних који говоре речи (поуке) благодаћу Слова. И он не слуша њих, него реч која се безгласно изговара њиховим гласом.
138. Када си доле, у земаљском, немој испитивати оно што је горе, тј. небеско. Усходећи горе, немој бити знатижељан за доње све док не достигнеш врх, како се не би оклизнуо и пао, или боље рећи – како не би остао доле (мислећи да се пењеш).
139. Онај ко се обогатио небеском скривницом, тј. доласком и усељењем Христа, који је рекао: Ја и Отац мој… ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23), душевним знањем (тј. опитно, свесно и чулно) зна какву радост је добио и какву и колику скривницу има у царским ризницама свога срца. Разговарајући са Богом као пријатељ са пријатељем, он са смелошћу стоји пред лицем Онога који у њему обитава у неприступној светлости.
140. Блажен је онај ко верује ономе што сам рекао. Онај, пак, ко се делатно подвизава да посредством свештених подвига дође до познања реченога, јесте трипут блажен. Најзад, онај ко је посредством делања и умозрења достигао висину реченога стања и као син дошао до самога Бога, већ је анђео, да не кажем нешто више.
141. Онај ко стоји на обали мора види безмерну пучину воде. Он њене границе не достиже виђењем, већ види само један њен мали део. И онај ко се удостојио да путем умозрења угледа безмерно море славе Божије, да мислено види самог Бога, умним очима види Бога и бездан Његове славе, премда не сву, него само према својој мери.
142. Онај ко стоји на обали мора не само да га види, већ и улази у његову воду уколико хоће. И они који су достигли духовно (савршенство), уколико зажеле улазе у светлост Божију и сагледавају је и свесно учествују у њој по мери предузетих напора, труда и стремљења жеље.
143. Онај ко стоји на обали мора види све унаоколо и назире његово пространство све док стоји ван воде. Међутим, уколико уђе у воду и погрузи се у њу, он већ више ништа не види изван ње. И они који учествују у божанственој светлости све више доспевају у незнање (о свему што је ван Бога) уколико више напредују у познању Бога.
144. Онај ко улази у морску воду до колена или до појаса јасно види све што се налази изван воде. Сишавши, пак, у дубину и сав се погруживши у воду, он више не може да види ништа од онога што је напоље, већ једино зна да је у дубини мора. Слично бива и са онима који узрастају у духовном напредовању и усходе до савршенства познања и умозрења.
145. Они који напредују у духовном савршенству у [тренутку] просвећења или обасјања ума виде мислену славу Господњу, будући божанственом благодаћу мислено поучавани кроз виђење за виђењем, усходећи од умозрења постојећег ка познању онога што је заиста изнад свега постојећег.
146. Видећи само делимично неограниченост (духовних ствари) и спознавајући недостижност онога што виде, они који се приближавају савршенству [почињу] да се диве и долазе до запрепаштења. И уколико више улазе (не знајући како) у светлост познања, утолико више схватају своју немоћ. И оно што им се јавља на неки начин у примраку (показујући се као у огледалу и загонетки, делимично обасјавајући ум који мисли о њему), уколико благоизволи да се појави у већој светлости (и по учествовању се сједини са онима које обасјава, увлачећи их све у себе, услед чега бивају у дубини Духа као у дубини безмерних светлих вода), заиста чини да необјашњиво усходе у савршено непознање, с обзиром да ступају у [област] која је изнад знања.
147. Будући једноставан, обнаживши се од сваке стране помисли и ушавши у једноставну светлост Божију, наш ум бива обузет и читав сакривен светлошћу, не могући да сретне било шта друго, нити да помишља о било чему другом. Он пребива у божанственој светлости, не могући да погледа изван ње, што и показује изрека да је Бог светлост највиша. И када се речено деси, долази до успокојења (починка) сваког умозрења.
148. Потом увекпокретни ум постаје непокретан и без мисли, сав се покривши божанственим облаком и светлошћу, пребивајући ипак у свесном умозрењу и осећању и окушајући добра међу којима се налази. Дубине Духа Светога нису као дубине морске. Оне су жива вода вечног живота. Све што се налази у дубинама Светога Духа јесте неухватљиво и необјашњиво. Ум у њих улази пошто прође све видљиво и мислено. Усред несхватљивих ствари он се креће и окреће, живећи изнад живота у животу, будући светлост у светлости и не будући светлост с обзиром да је сам у себи. И он већ не види себе самог, него Онога који је изнад њега. Будући мислено измењен тамошњом славом, он више самог себе не препознаје.
149. Онај ко је доспео до мере савршенства бива мртав и жив, живећи више животом у Богу, с којим пребива. Јер, он више не живи себи, као што говори апостол: А не живим више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2, 20). Он бива и слеп и уједно види, с обзиром да гледа неприродним очима, уздигавши се изнад сваког природног гледања и добивши нове очи, које су неупоредиво боље од природних очију. Њима он и види изнад природе. Он бива и недејствен и непокретан с обзиром да је испунио свако сопствено дејство. Он бива и без мисли с обзиром да је постао једно са Оним ко је изнад сваке мисли и да је починуо на месту где нема дејства ума, тј. његових кретања кроз сећања, помисли или размишљања. Немајући могућности да постигне или позна непостижно и дивно, он на неки начин почива на њему савршеним починком, непокретношћу блажене неосетљивости, тј. нерадознало се наслађујући необјашњивим добрима са веродостојним и одређеним осећањем.
150. Ко се не удостоји да доспе до наведене мере савршенства и постигне речена добра, нека криви самога себе, и нека не говори у своје оправдање да је наведено дело немогуће или да у нама постоји савршенство о коме ми ништа не знамо. Увераван Божанственим писмом, нека он зна да је речено дело могуће, да је у својој истинској сили дејствено, те да се очигледно дешава уз његову свест. Међутим, услед неиспуњавања и нарушавања заповести Божијих, свако у ствари сам себе лишава наведених добара, у сагласности са својом неисправношћу.
151. Бог је од почетка створио два света – видљиви и невидљиви, као и цара над видљивим [светом], који у себи носи одликовне црте оба света, тј. једног у свом видљивом делу – телу, а другог у свом мисленом делу – души. У поменута два света сијају и два сунца – видљиво и мислено. И сунце је за видљиви и чулни свет оно што је Бог за невидљиви и мислени свет, будући да се и именује Сунцем правде. Чулни свет и све што је у њему осветљава се чулним и видљивим сунцем, а мислени свет и они који се налазе у њему осветљавају се и обасјавају мисленим Сунцем правде. Чулно се осветљава чулним сунцем, а мислено – мисленим одвојено, независно једно од другога, како се не би слили и помешали међу собом, тј. ни мислено са чулним, ни чулно са мисленим.
152. Од свега видљивог и мисленог Бог је само човека саздао двојаким. Он има тело које је састављено од четири састојка, чуло и дисање, док је душа мислена, невештаствена, нетелесна. Она је неизрециво и неиспитљиво сједињена и несливено сарастворена и спојена са оним што је у телу. И ето шта је човек – смртно и бесмртно живо биће, видљиво и невидљиво, чулно и мислено, способно да види творевину и да позна мислене [ствари]. Два сунца раздвојено делују свако на свој свет. Она раздвојено делују и на сваку страну човека: једно осветљава тело, а друго – душу. И свако од своје сопствене светлости даје одговарајућој страни или богато или оскудно – у зависности од пријемчивости онога ко се осветљава.
153. Чулно сунце је видљиво, али не види, а мислено Сунце виде достојни и само гледа све, а нарочито оне који на Њега гледају. Чулно сунце не говори и никоме не даје силу и способност да говори, а мислено Сунце и само говори пријатељима својим и свима даје способност и силу да говоре. Сијајући на чулну башту, чулно сунце топлотом својих зракова исушује само земљину влагу, не насићујући и не хранећи растиње и семење. Када засија у души, мислено, пак, Сунце пројављује оба наведена дејства, тј. исушује влагу страсти, чистећи уједно прљавштину и смрад који оне производе и пружајући мисленој земљи душе храну (чинећи је плодном), наиме божанствену благодат. Њоме се насићујући, младице врлина постепено расту у изобиљу.
154. Излазећи, чулно сунце осветљује чулни свет и све што је у њему: људе, звери и све остало. Оно подједнако простире своју светлост, царујући у подне, а затим се опет скрива, остављајући у тами места која је обасјавало. Засијавши, пак, мислено Сунце увек светли, безместно се смештајући у свему и уједно остајући изван својих творевина, неодвојиво одвојено пребивајући у њима, будући све у свему и не будући нигде искључиво у својој творевини (у смислу да га не би било на другим местима). Оно је све у видљивом и све у невидљивом, потпуно свуда присутно и уједно нигде искључиво.
155. Христос је начело, средина и крај. Он је и међу првима, и међу средњима, и међу последњима. Он је међу свима као међу првима. За Њега нема разлике између њих, као што за Њега нема ни варварина ни Скита, ни Јудејаца ни Јелина, него је све и у свему Христос (Кол. 3, 11; Гал. 3, 28).
156. Проничући све, од првих до последњих, од главе до ногу, света љубав све са собом спаја, сједињује, везује и обједињује, чинећи све крепким и непоколебивим. Пошто је упознају, она се сваком појединачно открива као једнака. Она је Бог, с којим и последњи постају први, и први – као последњи.
157. Мислене чинове небеских сила Бог просвећује по поретку, при чему божанствено изливање светлости кроз прво чиноначелство прониче у друго, потом у треће, па у остале. И свети, будући просвећивани светим анђелима, везујући се и сједињујући свезом Светога Духа, постају једнаки са њима и слични њима. И свети који се јављају из рода у род, од времена до времена, после светих који су им претходили, посредством испуњавања заповести Божијих сједињују се са њима и, добијајући благодат Божију, просвећују се слично њима, сачињавајући повезани златни ланац, при чему је сваки [у ствари] засебни беочуг, сједињавајући се са претходнима путем вере, добрих дела и љубави. И утврђујући се у Богу, поменути ланац је нераскидив.
158. Онај ко са свом љубављу и жељом у смиреноумљу не жели да се сједини са последњим (по времену) од свих светих, имајући према њему извесно неверје, у ствари никада се неће сјединити ни са претходнима, те неће бити прибројан у ред претходних светих, чак и ако му изгледа да има сву веру и сву љубав према Богу и свима светима. Он ће бити одстрањен од њих с обзиром да није са смирењем хтео да заузме место које му је пре векова Бог одредио, те да се сједини са последњим светим (по времену), као што му је предодредио Бог.
159. Бог нам се открива у мери у којој хоће да буде познат, и достојни га виде и познају по мери у којој се открива. Међутим, реченог нико не може да се удостоји или да окуси уколико се претходно не сједини са Духом Светим, унапред трудом и знојем стекавши чисто, једноставно и скрушено срце.
160. Онај ко почне да даје часове из говорништва и мудрољубља ономе ко тек учи азбуку не само да му неће донети никакве користи, већ ће га одбити и од онога што учи, учинивши да заборави научено, с обзиром да не може да прими учење које му се нуди. И онај ко говори о последњим степенима савршенства почетницима, штавише онима лењивијима међу њима, не само да им неће донети користи, већ ће учинити да ће се вратити назад. Јер, погледавши на висину врлина и увидевши колико далеко су удаљени од њеног врха, они ће, помисливши да им је немогуће да дођу до њега, као некорисна одбацити и малобројна добра дела која су већ почели да чине, погруживши се у безнађе.
161. Чувши да човек који је савршен по Богу себе сматра нечистијим од свих људи, сваке животиње и сваке звери, да се радује кад га бешчасте, да благосиља и захваљује кад га вређају, да трпи кад га прогањају и са сузама и болом у срцу се моли Богу за своје непријатеље, они над ким господаре страсти (држећи их у својој власти) понајпре не верују ономе што чују, упоређујући себе са њима и сматрајући да су им слични. Потом, будући изобличавани Божанственим Писмом и оповргавани светима, који су речено показали на делу, они схватају да не могу да достигну поменуту меру савршенства. Најзад, чувши да се не могу спасти уколико не почну и сами да поступају на сличан начин, они упадају у безнађе, не желећи да оставе своје греховне навике и да се покају.
162. Обилне сузе прате дубоко смирење, а њих прати посета Духа Светога. Пошто дође благодат Духа, коме се клањамо, у ономе ко се нађе под њеним дејством јавља се свака чистота и светост. Он сагледава Бога и Бог гледа на њега. Јер, Господ говори: На кога ћу погледати? На невољнога и онога ко је скрушена духа и ко дрхће од моје ријечи (Ис. 66, 2).
163. Човек може да побеђује страсти, али не може да их искорени. Он је добио власт да не чини зло, али не и да не помишља о њему. Права побожност се не састоји само у нечињењу зла, него и у избегавању помисли на њега. У ономе ко помишља на зло нема чистоте. Јер, како може бити чисто срце код онога ко се оскрнављује нечистим помислима, слично огледалу које тамни од прашине.
164. Мени се чини да чисто срце има онај ко не само што се не оптерећује и обремењује неком страшћу, него чак и не помишља на рђаво и светско, чак и када би хтео. Он се само Бога сећа са незадрживом љубављу. Јер, око душе, тј. ум чисто у чистој светлости види Бога уколико га ништа не омета у умозрењу.
165. Мени се чини да је бестрасан онај ко се не само удаљава од дејствовања по утицају страсти, већ је туђ и за саму њихову похоту. Штавише, он је обнажен и од самог помишљања на њих, слободно се узносећи изнад небеса када усхте, одлазећи изван предела свега видљивог и чулног као да су му чула потпуно закривена. Његов ум пребива у натчулној области, премда са собом има чула, као што орао има своје перје (на висини са собом).
166. Ум без чула не пројављује своје дејство, као ни чула без ума.
167. Срце се може назвати чистим уколико у себи не налази никакву светску помисао, већ је читаво прилепљено уз Бога и сједињено са Њим, услед чега већ не прима ништа светско, ни тужно, ни радосно. Оно пребива у умозрењу, узносећи се до трећег неба, уздижући се у рај и гледајући наслеђе добара која су обећана светима. У сагласности са реченим, оно потом у складу са људским немоћима, представља себи и вечна добра. Ето шта служи као знамење срдачне чистоте и као верни признак по коме свако може да одреди меру своје чистоте и да се види као у огледалу.
168. Онај ко се налази изван куће не види оне који се налазе затворени у дому. Ни онај ко се распео и умро за свет нема никакво осећање за ствари и послове света.
169. Мртво тело нема никаква осећања ни према живим телима, ни према мртвим, која леже заједно са њим. И онај ко је благодаћу Светога Духа изашао из света и пребива са Богом, нема више осећања према свету, нити пристрашће према стварима света, премда и има телесне потребе.
170. На делу, у искуству, у сили и истини постоји смрт још пре природне [телесне] смрти, као што постоји васкрсење душе још пре васкрсења тела. Јер, уколико се смртно размишљање уништи бесмртним умом и уколико се смртност истера животом, душа као да васкрсава из мртвих, саму себе видећи чисто као што се виде они који се буде из сна. Она познаје истинитог Бога који ју је васкрсао. Помишљајући на Њега и благодарећи му, она излази из области чула и читавог света, испунивши се неизрецивом радошћу, услед чега се смирује сваки смртни покрет.
171. Једно ми сами уносимо (у спасоносни живот), а друго нам даје Бог. Уколико се више очистимо сопственим трудом и свештеним знојем, утолико ћемо више сијати божанственом светлошћу, све више се чистећи сопственим сузама. Јер, ми од себе приносимо сузе, за које од Бога добијамо светлост скрушености.
172. Приносећи нешто од свог сопственог, многи нису добили оно што обично Бог даје. Речено је јасно из онога што су учинили и што су доживели Каин и Исав. Јер, онај ко своје не принесе са исправном помишљу, са благочастивим расположењем, са вером и великим смирењем, не може да доживи да га Бог погледа милостиво и да прими оно што му приноси. Не примивши га, пак, Он му не даје оно што обично пружа у сличним случајевима.
173. За свете је свет мртав, као и светски људи. Светски људи иако гледају, не могу да виде добра дела светих људи, нити да схвате, премда слушају, божанствене речи које им предлажу благодаћу Светога Духа. Ни духовни и свети мужеви не могу да виде лукава дела светских људи, нити да схвате њихове страсне речи. Иако гледају, они не виде оно што је у свету. Иако слушају оно што се односи на светске људе, због божанственог стања и расположења у коме се налазе, они као да не слушају, будући да немају осећање према реченоме. Стога не постоји никакво општење између духовних и светских људи.
174. Између таме и светлости постоји очигледна раздвојеност, будући да се не могу мешати: Какву заједницу има свјетлост с тамом?… Или какав дио има вјерни с невјерником (2. Кор. 6, 14-15). Слично раздвајање постоји и између оних који имају Светога Духа и оних који га немају. Јер, духоносци живе на небесима, поставши више анђели неголи људи, а други још седе у прародитељској тами и сенци смрти, приковани за земљу и земаљско. Једне обилно осветљава мислена невечерња светлост, а друге само чулна. Једни виде и себе саме и ближње, а други не знају и не верују да постоји васкрсење мртвих, суд и награда према делима, иако сваки дан виде и себе и ближње како умиру душевном смрћу.
175. Ти сам можеш истински да познаш да ли у себи имаш Духа Светога по Његовим дејствима у теби, по речи светога Павла: А гдје је Дух Господњи ондје је слобода (2. Кор. З, 17), и још: [А ако је Христос у вама], онда је тијело мртво за гријех, а Дух је живот за праведност (Рим. 8, 10), и још: А који су Христови, разапеше тијело са страстима и жељама (Гал. 5, 24). Они који су се крстили у Духу Светом обукли су се у читавог Христа, постали синови светлости и ходе у невечерњој светлости. Видећи свет, они га не виде, и слушајући светске [ствари] – не чују. За светске људе је написано да гледајући не виде и да слушајући о божанственим стварима – не разумеју и не могу да схвате духовно, с обзиром да им изгледа као лудост. Слично треба размишљати и о онима који у себи имају Духа. Наиме, премда носе тело, они су бестелесни, као што говори апостол: А ви нисте по тијелу него по Духу, пошто Дух Божији живи у вама (Рим. 8, 9). Они су мртви за свет и свет за њих, као што о њима говори кроз себе: Мени се разапе свијет и ја свијету (Гал. 6, 14).
176. Човек је двојак, састојећи се из душе и тела. И свет је, слично, двојак, тј. видљив и невидљив. За сваки од њих одговарају посебна дела, по њиховом духу, и посебне бриге и послови. Слично налазим и у виђењима и сновима. Душа машта или мудрује у сну о ономе чиме је заузета и о чему разговара на јави. Уколико сав дан проводи у људским пословима и делима, она ће се испразно бавити њима и у сновиђењима. Уколико се, пак, све време поучава у божанственим и небеским стварима, она ће и за време сна улазити у њих и умудривати се њима, по пророку који каже: И младићи ваши видјеће виђења (Дап. 2, 17). И она се не вара лажном сновиђењима, него у сну види истину и поучава се откривењима.
177. Уколико се желатељни део душе покреће ка страсти, утеси, насладама и задовољствима овога света, душа види снове који су им слични. И опет, уколико срчани део душе постане зверолик и свиреп према једнородним људима, и у сновима се виде напади звери и гмизаваца, ратови и битке, сукоби и препирање на суду са онима са којима смо у раздору. Најзад, уколико се словесни део душе надима у сујети и гордости, у сну се машта о винућима у ваздух на крилима или седењу на високим столицама судија и старешина народних, те о свечаним изласцима и сусретима.
178. Истинска виђења у сну (будући да их не треба називати сновима, већ виђењима) бивају само код оних чији је ум благодаћу Светога Духа постао једноставан и слободан од сваког притиска са стране страсти (и од ропства њима), чија је једина брига и старање за божанствено, чије све помишљање бива усмерено на будуће награде и уздарја, чији је живот изнад живота осталих, тј. безбрижан, нерасејан, тих, чист, пун милости, мудрости, небеског познања и других добрих плодова, који код њих ничу дејством Духа Светог. Код оних који нису слични њима, снови су лажни и неуредни, пуни обмане и очигледне прелести.
179. Онај ко умртви своју вољу свакако постаје безвољан, лишивши се воље. У живој и самопокретној твари нема ни једне безвољне. [Безвољна је само] твар без чула и кретања. Растиње се креће некако изнутра и расте, премда се не каже да кретање и узрастање врше по својој вољи, с обзиром да је бездушно. Свака твар која има душу има и природну вољу. Дакле, онај ко умртви своју вољу подвигом и нарочитом пажњом и старањем, те постане безвољан, свакако излази из своје природе. Он више ништа неће својим хтењем, те ништа не чини сам – ни добро, ни лоше.
180. Од оних који су се удостојили да постану једно са Богом, сјединивши се са Њим дејством Светога Духа и окусивши неизрецива Његова добра, нико се не наслађује испразном и, рећи ћу, нечасном и ништавном славом коју пружају људи. Он не жели ни новац, ни скупоцену одећу, ни драгоцено камење (како га називају неразумни људи). Он не воли да прилепљује своје срце или да има пристрашће према пролазном и непостојаном богатству, које се преноси од једног на другог. Он не воли да је познат цару и начелницима, који у ствари нису истински начелници, властодршци и господари, будући да њима владају и господаре многе страсти. Он их и не сматра великим и високим и не мисли да својом блискошћу могу друге обући у славу. Он не жели да буде близак ни са другим, познатим и славним у овоме свету, као што нико од богатих не жели да постане сиромашан, или као што нико од великих и славних властодржаца и господара не жели да постане презрен и ништаван, без части и славе.
181. Онај ко много говори устима, у својој молитви није лако да позна све што говори. Онај, пак, ко се моли са мало речи може да позна шта говори на молитви. Онима који не познају све добро шта говоре наложено је да много говоре, а они који су научили да познају шта говоре на молитви не могу да говоре много како се не би расејавали умом. Нема потребе да се Богу много говори. Напротив, треба говорити са разумним поимањем онога што се говори. Уосталом, уколико не постане причесник Духа Светога, човек уопште не може да се моли са разумним поимањем. Један од великих отаца је рекао да душа не може да се моли са разумним поимањем уколико се не сједини са Богом кроз Господа Исуса Христа у Духу Светом. Ми се молимо као што доликује једино силом Духа Светога. Онај ко мисли да се на прави начин моли и без Духа Светога у ствари хули на Њега, чак и да Бога прославља у песмама, с обзиром да је нечист и да се још није сјединио са Богом.
182. Онај ко стално гледа на чулно сунце и без своје намере трпи промену у гледању, тј. почиње да гледа другачије, с обзиром да не може ништа друго од видљивог да види, већ у свему види само сунце. И онај ко својим умом и срцем свагда гледа на умно Сунце правде и без своје намере трпи промену у умном гледању, стога што више ништа од земаљског не може да замишља, већ у свему види јединога Бога.
183. Једном су светог и блаженог Симеона питали какав треба да буде свештеник. Он је одговорио: „Ја сам недостојан да будем свештеник, али добро знам какав треба да буде свештеник. Најпре, он треба да је чист не само телом, него и душом, туђ сваком греху. Затим, он треба да је смирен не само по спољашњем држању и владању, већ и по унутрашњем настројењу. Стојећи пред свештеном и светом трпезом и чулно видећи свете дарове, он треба мислено да сагледава Божанство. Штавише, он треба да стекне Онога ко је невидљиво присутан у даровима, свесно га имајући у свом срцу, како би са смелошћу могао да узноси мољења Богу, те да, беседећи као са пријатељем, говори: Оче наш који си на небесима, да се свети име твоје (Мт. 6, 9). Јер, поменута молитва показује да онај ко је изговара у себи има Сина Божијег по природи, заједно са Оцем и Светим Духом. Ето каквог сам презвитера ја видео. Опростите ми оци и братијо“.
184. Подстакнут љубављу према ближњем и општом коришћу, он је [још нешто] испричао, наводно о неком другом, а у ствари сакривајући себе и бежећи од славе људске: „Ја сам чуо од једног монаха свештеника, који је према мени имао велико поверење, да никада није литургисао уколико није видео Духа Светог, као што га је видео када су га рукополагали и када је митрополит над његовом главом читао молитву свештеничког посвећења, док је Молитвослов био положен на његову смирену главу. Ја сам га упитао како га је видео и у ком облику. Он је рекао да је био једноставан и безобличан, као светлост. Видевши оно што никада није видео и задививши се, он је почео у себи да размишља о чему се ради. А Он му је тајанствено, али разговетним гласом рекао: „Ја силазим на пророке и апостоле и садашње изабранике Божије и светитеље. Јер, ја сам Свети Дух Божији“. Њему слава и сила у векове векова. Амин“.

3 коментар(а)

  1. роса петровић

    О Боже, сада видим где су грешке код моје непрестане молитве: мој ум није сабран и не налази се у срцу. А и оно, да у свему треба слушати вољу оца духовнога, ни то нисам знала…дакле, прочитах цело Добротољубље и увидех колика сам незналица, хвала Богу. Идем да тражим опроштај за сву моју тврдоглавост и помисао да нешто знам, и да знам боље од других, опрости ми Боже. Боже, помилуј писце Добротољубља, хвала и славаТеби и њима. роса

  2. Pingback: Св. Григорије Палама – Десетослов Хришћанског закона – Подвижничка слова

  3. Hvala vam puno

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *