НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

 

ПРЕПОДОБНИ НИКИТА СТИТАТ

Кратко сведочанство о њему
 
Преподобни Никита, презвитер Студитске обитељи и најближи ученик светог Симеона Новог Богослова живљаше у једанаестом столећу. Њега је свети Симеон упутио у све тајне духовног мудрољубља, услед чега је усвојио све његове врлине. Он је заиста постао друго упоредно сунце са својим учитељем, одражавајући у својој души све светлосне преломе његових дарова и учења. Потом се он неуспављивим трудом удубљивао у Божанствена Писма, и на делу се испробавајући и учвршћујући, сабирајући мноштво прекрасних увида на поретке духовног живота. Он је свој ум препунио божанственим и натприродним зрењима, породивши високе и премудре изреке, као што се [читалац] може уверити из предложене три стотине поглавља. Онај ко их назове тачним правилом делатног живота, руководством за непогрешиво познање, огледалом савршенства богодоличног живота, тј. најбогатијом скривницом наравствених поука и умозрења, заиста ће рећи праву истину. Оне су високе по мислима, а уједно и лепе у изразу. Стога је човек у недоумици о узроку сладости коју уливају у душу, тј. да ли проистиче из мисли које се у њима крију, или из лепоте излагања.
 

ПРВА СТОТИНА ДЕЛАТНИХ ПОГЛАВЉА
 
1. Чини ми се да, у оквирима савршеног тројства врлина (вере, наде и љубави), постоје четири узрока који онога ко је већ прешао почетак и достигао до тројства тајинственог богословља подстичу на писање душекорисних ствари. Први је слобода, тј. бестрашће душе, која је кроз напорно делање дошла до природног умозрења творевине, а потом ступила у примрак богословља. Други је чистота ума која се успоставља сузама и молитвом и од које се рађа благодатна реч, те точе токови увида. Трећи је усељење Свете Тројице у нас, од кога исходи изливање светлости Духа на корист свима који се чисте ради пројављивања тајни Царства небеског и откривања скривница Божијих у души. Четврти је дуг који лежи на свакоме ко је примио дар речи познања и који [има у виду] опомену Божију: Зли и лењи слуго… требало је стога моје сребро да даш мењачима; и дошавши, ја бих узео своје са добитком (Мт. 25, 26-27). Из истог разлога и Давид у страху говори: Благовестих правду у цркви великој; ево уста моја нећу спречити, Господе, ти знаш. Правду твоју не скрих у срцу моме, истину твоју и спасење твоје рекох; не крих милост твоју и истину твоју од сабора великог. (Пс. 39, 10-11)
2. Почетак живота по Богу јесте свецело удаљавање од света. Речено удаљавање представља одрицање од душевних жеља и одбацивање земаљског размишљања. Усходећи ка божанственом размишљању, ми од телесних постајемо духовни, умртвљујући се за тело и свет и оживотворавајући се душом у Христу и у Духу.
3. Нелажно познање Бога, дубока вера уз презирање свега видљивог и врлинско делање туђе самољубљу јесу троструки конопац, који по Соломону не могу брзо да растргну лукави духови (Проп. 4, 12).
4. Вером чекамо да добијемо награду за напоре, услед чега лако подносимо напоре врлине. Уверивши се у речено Духом Светим, ми се љубављу узносимо као Богу.
5. Ми не потпадамо у удео оних који чине неприличне ствари чим претрпе нападе нечистих помисли. Међутим, уколико у души ослаби ревност, уколико ум, услед непажљивог и неуредног понашања, почне да лута по смућујућим и помрачујућим маштањима и уколико се јави лењост за богомислије и молитву, престаће и труд око врлине. И ми ћемо се већ и без чињења неприличних ствари убрајати међу оне који се произвољно ваљају у уживањима.
6. Уколико ослабе бразде владалачких [виших] чула, одмах се подижу страсти и покреће дејство ропских [нижих] чула. Јер, разрешивши се од уза уздржања, бесловесност их обично баца на предмете страсти и напаса на њима као на смртоносним пашњацима. И она су утолико ненаситија, уколико се дуже наслађују њима. Уколико су слободна од уза, она, наиме, не могу да се уздрже од уживања у ономе ка чему природно стреме.
7. Нека од чула, тј. вида и слуха су словесна и више мудрољубива и владалачкија од других, тј. укуса, мириса и додира, која су бесловесна и животињска, назначена да служе словесним. Јер, ми најпре видимо и чујемо, а потом, покренути помишљу, дотичемо предлежећи предмет, те га после мирисања предајемо укусу. Дакле, последња три чула су више животињска и ропска, неголи прва два. На задовољавању [задња три] нарочито се труде звери и стока, чији су стомак и похота незасити, даноноћно се ненасито пунећи храном и незадрживо иштући парење.
8. Анђелски живот на земљи проводи онај ко дејство спољашњих чула замењује унутрашњим, тј. ко гледање замењује устремљивањем ума на зрење животне светлости, слушање – душевном разумношћу, окушање – расуђивањем словесности, мирисање – разумношћу ума, додиривање – срдачном бодрошћу. За људе он јесте и изгледа као човек, а за анђеле – сапостоји и схвата се као анђео.
9. Умним зрењем светлости божанственог живота ми примамо познање скривених тајни Божијих. Душевном разумношћу ми у наше срце полажемо узношење помисли са знањем и одвајамо добре мисли од лоших. Са расуђивањем словесности ми испитујемо врсте поимања, те она која произилазе из горког корена претварамо у слатку храну за душу, или потпуно одбацујемо, а погодна и зелена прихватамо, покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2. Кор. 10, 5). Са разумном [силом] ума ми миришемо мислено миро благодати Духа, услед чега се наше срце испуњава радошћу и весељем. Са бодрошћу срца свесно осећамо како Дух одозго освежава пламен жеље ка добру и како загрева душевне силе, замрзнуте хладноћом страсти.
10. Тело има пет чула: вид, слух, укус, мирис и додир, И душа има пет чула: ум, словесност, умно чуло, познање и науку. Пет чула душе сабирају се у три дејства: у ум, словесност и умно чуло. Умом схватамо замисли, словесношћу тумачења, а умним чулом – маштања божанствене науке и знања.
11. Онај ко има ум који исправно разликује мишљења, која настају од помисли и чисто прима божанствена поимања, словесност која тумачи природно кретање васцеле видљиве творевине, тј. прозире у смислове, [тј. назначења] бића, и умно чуло које прима науку небеске мудрости и знања, у ствари је, озарењима Сунца Правде, превазишао све чулно и достигао до натчулног, наслађујући се блаженством невидљивога.
12. Четири су опште силе ума: разборитост, оштроумност, поимање и досетљивост. Онај, пак, ко је са четири силе повезао и четири опште врлине душе, тј. ко је са разборитошћу ума сјединио здравоумље душе, са оштроумношћу разборитост, са поимањем праведност, и са досетљивошћу храброст, заправо је од две врсте вештаства саградио једну огњену небоходећу колесницу, за борбу против три општа челника и три силе из реда страсти, тј. против среброљубља, сластољубља и славољубља.
13. Онај ко је победио среброљубље сјединивши поимање са законитом праведношћу, тј. са састрадалношћу, саосећајношћу пуном милости према једнороднима, [тј. човеку], надвладао сластољубље благоразумним здравоумљем, тј. великим уздржањем, победио славољубље (као најслабије) оштроумношћу и разборитошћу, тј. јасним разликовањем божанствених и човечанских ствари, погазивши га победнички као земљано и безвредно, у ствари је победио земаљско размишљање тела. Штавише, он га претвара у закон духа живота и ослобађа мучитељског закона тела, говорећи: Благодарим Богу јер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона гријеха и смрти (Рим. 8, 2).
14. Онај ко иште људску славу, сматрајући је вредном, премда је ништавна, и пригрљује сластољубље са душевном ненаситошћу и похлепно се препушта среброљубљу, у ствари због високоумља и гордости постаје демонолик, или се усличује стоци због уживања стомака и подстомачних делова, или постаје сличан звери према ближњима због ненаситог и нечовечног среброљубља. Он, по речи Господњој, отпада од вере у Бога стога што прима славу један од другога (Јн. 5, 44), одвраћа се од здравоумља и чистоте стога што се ненасито наслађује распаљивањем подстомачних делова, потчињавајући се њиховим срамним нагонима и одваја се од љубави стога што се само о себи стара, ништа од свог имања не удељујући ближњима који имају потребе. Он се кроз све показује као неко многолико чудовиште, састављено од многих противречности и непријатељски расположено и према Богу, и према људима, и према животињама.
15. Уколико стоје и дејствују у свом поретку, срџба, жеља и словесни део ума, човек постаје божанствен и боголик, услед чега увек здраво дејствује, уопште не скрећући од природне основе. Уколико се, пак, против природе удаљују од доличног начина дејствовања, примајући покрете који нису својствени природи, човек се показује, као што је речено, као неко многолико чудовиште, састављено од многих противречности.
16. Срџба јесте граница између жеље и словесног дела душе, служећи свакој као оружје, било да дејствује по природи или противприродно. Уколико жеља и словесна сила дејствују по природи, усмеравајући се ка божанственим стварима, срџба служи као оружје правде за сваку од њих против злобне змије, која им нашаптава и предлаже да окусе од телесних уживања и да ишту људску славу. Уколико се, пак, оне одвоје од природног кретања и окрену ка противприродном, своје упражњавање са божанствених преневши на људске ствари, она почиње да служи као оружје неправде, којим се оне боре и ратују са сваким ко им смета у остваривању похоте и нагона. Стога човек у Цркви верних поприма или делатне, умозритељне и богословске црте, уколико дејствује по природи, или, пак, скотске, зверонаравне и демонолике црте, уколико скреће на оно што је противприродно.
17. Онај ко понајпре своје душевне силе болним покајањем и усиљеним подвизима не преобрази и учини онаквима какве их нам је Бог на почетку дао, саздавши Адама и удахнувши му дах живота, ни самога себе не може никада познати, нити стећи владалачку помисао над страстима (која неће бити ни надмена, ни знатижељна, ни лукава, већ једноставна, смиреноумна, туђа зависти и клевети), покоравајући сваку помисао на послушност Христу. Ни његова душа никада неће бити пламена и огњена у љубави према Богу, неће превазилазити границе уздржања, бити задовољна доступним и жељна покоја светих. Не стекавши, пак, речено, она не може никада имати кротко, мирно, негневљиво, благо, непобедољубиво, многомилостиво и тихо срце, будући да се противи сама себи. Услед смућивања својих сила, она постаје неспособна да прима у себе зраке Духа.
18. Како ће онај ко на себе поново не прими првобитно благољепије и трајно не изобрази особене црте образа Онога ко га је на почетку саздао по своме образу, моћи било када да се сједини са Оним од кога се одвојио несличношћу особених црта? Како ће онај ко је у себи угасио светлост и привукао супротно (тј. таму), моћи да се сједини са Оним ко је сама светлост? И не сјединивши се са Оним од кога је примио почело личности, из непостојећег поставши постојећи и над постојећим добивши власт, где ће бити вргнут по одвајању од Њега, будући да му није сличан? [Одговор] је очигледан онима који виде, премда ћу га ја прећутати.
19. Све док у себи имамо вештаство страсти и њихове узроке радо негујемо, избегавајући да их одбацимо, њихова сила ће нас надвладавати, добијајући снагу од нас самих. Уколико их, пак, одбацимо од себе, очистивши срце своје сузама покајања и замрзевши прелест видљивих ствари, ми ћемо постати судеоници присуства Утешитеља, сагледавајући Бога у светлости и будући Њиме сагледавани.
20. Они који су се одрешили од уза [пристрасног] осећања према свету пребивају у слободи од сваке поробљености чулима, живећи јединоме Духу и са Њим беседећи. Они се Њиме крећу и Њиме се обично сједињују и са Оцем и Словом, који су му једносушни, постајући један дух са Њима, по светом Павлу. Они су неуловљиви за демоне. ІІІтавише, као судеоници божанственог огња постајући и сами огањ, они су чак страшни за њих.
21. Додир није делимично чуло, које пројављује своје дејство само у једном делу тела, већ опште чуло, распрострањено по читавом телу. Уколико, дакле, без потребе нешто додирне, гајећи још пристрасност према разнежујућим стварима, ум ће се поколебати страсним помислима. Уколико се, пак, дотакне нечега по природној потреби, већ се одрешивши од сваке нежности и савладавши чулност, оно не колеба душевна чула.
22. Уколико се ум пресели код натприродних ствари, чула стоје у свом поретку, бестрасно долазећи у додир са узроцима страсти, једино истражујући њихова назначења и природу и верно одређујући њихова дејства и својства, без икакве пристрасности или противприродног кретања у односу на њих.
23. Духовни подвизи и напори рађају душевну радост, којој претходи умирење страсти. Последица реченога је да је оно што је за људе који су поробљени чулности тешко, за трудољубиве душе, које свештеним знојем стичу чежњу према Богу и које су рањене љубављу према божанственом познању, у ствари лако и веома сладосно. За оне који су предани покоју тела и наслађивању уживањима, напори и подвизи врлина су непријатни и сурови. Они се нису лаћали напора да сладост уживања оперу потоцима суза. За [душу, пак, која служи Господу], они су пожељни и добродошли. Јер, она мрзи уживања која јој причињавају патњу, одбацујући свако пристрашће према њима и свако телесно самољубље. За њу је скорбно само попуштање напора и пресецање подвига. Стога оно што [првима] служи на радост тела, души која је свецело наклоњена ка божанственом, у ствари причињава тугу. Оно, пак, што њој пружа духовну радост, за њих је узрок уздаха и патње.
24. Напори у почетку код свих изазивају патњу, с обзиром да приводе зноју и духовним подвизима. Уколико, пак, почну да се радо упражњавају у њима ради узрастања у врлини и достигну до средине напредовања, напори већ почињу да представљају извор дивног уживања и олакшања. А када, најзад, умртвљујуће размишљање тела буде прогутано бесмртним животом, који се даје наиласком Духа Светога у оне који истински пребивају у неуморним напорима и пружају се ка крајњим границама врлина, [јавиће се] неизрецива радост и весеље. Јер, у њима ће се открити чисти извор суза и слатког потока, који као киша лију умилење одозго.
25. Уколико желиш да достигнеш последње границе врлина и да непогрешиво нађеш пут који води ка Богу, немој давати сан очима својим, ни трепавицама својим дремање, ни починак образима својим (Пс. 131, 4) све док многим напорима и сузама не нађеш место бестрашћа за изморену душу своју, док не уђеш у светилиште познања Божијег, док кроз Његову уличносњену Мудрост са разумношћу не прозреш у последње сврхе људских дела и док, презревши доње, са жеђу, слично јелену, не потрчиш на високе горе умозрења.
26. Кратки пут за стицање врлина за почетнике јесте ћутање уста, затварање очију и запушивање ушију. Јер, користећи се неделатношћу ч?ла и затворивши улаз у себе од споља, ум почиње да се загледа у себе самога и у своје покрете. Он ће одмах утврдити која сећања пливају по мисленом мору помисли и које помисли се гурају у пећницу његовог разума. Он ће познати да ли су оне чисте и без примеса горког семена, тј. да ли као да их анђео даје, или су мешавина плеве и сламе, коју сеју силе које су противне светлости. Он, дакле, као самодржац владика, стојећи усред помисли, разматра и одваја добре од рђавих, те једне полаже у своју мислену житницу, као [хлебове] замешене на божанственој води и испечене огњем Духа (од којих напредује и испуњује се светлошћу), а друге шаље у дубину заборава, стресајући са себе њихову горчину. Описано дело поседује само онај ко је мислено ступио на пут који незаблудно води на небо ка Богу, тј. ко је свукао кукавне хаљине тамних страсти.
27. Душа која је одлучно одбацила лукавство и ћудљиво размишљање рђаве надмености, обогативши се једноставним и незлобивим срцем по наиласку Утешитеља, свагда пребива у Богу и у самој себи. Све што види и чује, она сматра верним и несумњиво истинитим, с обзиром да је прешла преко погубних провалија неверја, налазећи се изнад адске зависти.
28. У зачељу свих врлина ходи искрена вера, која душу води неколебивом мишљу и потпуно одбацује самољубље. Јер, онога ко је тек ступио на подвиг испуњавања заповести на делу понајвише омета управо најзлобније самољубље, [тј. жаљење тела]. Оно је сметња за напредовање чак и ревноснима. Оно у њих полаже мисао о неизлечивим болестима и страдањима тела, хладећи им жар душевне ревности и наговарајући их да напусте злопаћење ради врлине, које представља оптужбу самоугодљивог живота. Самољубље је бесловесна љубав према телу, које монаха чини самољубивим, душељубивим и телољубивим, одвајајући га од Бога и Његовог Царства, по преподобној речи: Ко воли душу своју изгубиће је. (Јн. 12, 25)
29. Онај ко је трудољубиво започео да испуњава заповести Божије и са топлим раченијем узео на своја рамена лаки јарам подвижништва, више не штеди здравље тела, не ужасава се од тежине врлинских дела, не одступа са болесним страхом пред напорима и не гледа на другог који се немарно и безбрижно односи према подвизима, већ са пламеном жељом ходи стазом врлина са сваким злопаћењем, гледајући на себе самог и на заповести Божије, свакодневно са сузама бацајући семе своје на земљу живих, све док не никне зеље бестрашћа и порасте стабло божанственог познања, те израсте клас који ће донети зрно речи и пород правде.
30. Сматрам да напредовање душе бива брзо и хитро понајвише од вере, премда не једноставно од вере којом верујемо у Једнога Бога и Његовог Јединородног Сина, већ нарочито од унутрашње вере, којом верујемо да су несумњиво истинита сва Христова обећања, која је обећао и припремио онима који га љубе, као и све опомене и адске муке, који су припремљени ђаволу и његовим слугама. Слична вера убеђује душу која се налази у подвигу да достигне устројство светих и њихово блажено бестрашће, да пожури ка висини њихове светости и постане са њима наследница Царства Божијег. Уверивши се у речено, она ревносније стреми ка делању заповести. Ни мало се не колебајући, она се стара да подражава њихове напоре, надајући се да ће подвизима који су слични њиховим достигнути и њихово савршенство.
31. Спољашњи изглед лица се по природи преображава у складу са унутрашњим стањем душе. Према делању умног кретања душе и изглед лица, онима који га посматрају, показује подобно расположење. Изглед и расположење се, дакле, мењају у односу на божанствено или демонско порекло одговарајуће помисли, услед чега се понекад показује радосно и светло (с обзиром да се срце весели усхођењима у добра сећања и бављењем Богом), док се понекад показује суморно и тамно (будући угорчано неумесним помислима). Стога унутрашња дејства човека не могу проћи непримећена од стране оних који имају извежбана чула душе. Уколико се ради о измени коју је изазвала десница Вишњега, они ће је одмах препознати с обзиром да су и сами њоме препорођени, поставши светлост и со ближњима. Уколико се, опет, ради о присуству непријатељских сила и смућењу помисли, биће им јасно, будући да су га одбацили, имајући уз божанствене дарове на себи најблиставије црте образа Сина Божијега.
32. Унутрашње делање души доноси или венце, или казну и муке. Уколико се, наиме, бави божанственим стварима и са љубављу обрађује поље смиреноумља, оно ће, имајући одозго росу од суза, неговати љубав и веру према Богу, а према ближњему састрадавање, чиме душа, одражавајући у себи красоту образа Христовог, постаје светлост за људе, зрацима врлине привлачећи погледе на себе и све побуђујући на слављење Бога. Уколико се, пак, буде занимало доњим и људским стварима, тј. уколико узбуркава и прокопава подземље греха, оно ће одоздо одавати смрад и мрак, изазивајући мржњу и одвратност према добру, чиме ће душа, одражавајући у себи земљани и неуобличени образ старог човека, изгледати као мрак за оне који јој се приближавају. Она ће неприличним делима и беседама развраћати незлобиве и неутврђене душе, побуђујући хуле на Бога. Најзад, душа ће добити уздарје према стању у коме при смрти буде затечена.
33. Онај ко негује рђаве помисли чини да му спољашњи изглед лица буде мрачан и суров, а језик неспособан за певање божанствених песама. Он свима постаје непријатан сабеседник. Онај, пак, ко негује добре и бесмртне младице у срцу има радосно лице са осмехом, милозвучни глас у молитвама, за све представљајући пријатног сабеседника. Из реченога за све који добро виде постаје јасно ко се још налази у ропству нечистих страсти, стојећи под невољним законом земаљског размишљања, а ко је законом Духа од њега ослобођен, у складу са речима Соломона: Лице цвета када је срце весело. Када је, пак, тужно и оно је снуждено (Прич. 15, 13).
34. Страсти се делима укорењују, а делима се, премда супротним, и исцељују. Неуздржање, уживање, преједање и расејани и распуштени живот у души образују страсно настројење и воде ка неумесним делима. Напротив, притешњавање себе у свему и уздржање, напори и духовни подвизи душу опскрбљују бестрашћем и преводе је из страсног у бестрасно стање.
35. Онај ко је најпре преко напорног и усиљеног подвижништва због смиреноумља био Богом удостојен великих дарова, да би потом отпао и био предан страстима и демонима мучитељима, нека зна да се погордио и нешто велико о себи узмаштао, са презрењем гледајући на друге. Он исцелење и избављење од страсти и демона који су завладали његовим животом може наћи једино у уздизању до ранијег доброг устројства кроз покајање, изабравши као добре посреднике смирење и познање своје мере. Под њиховим дејством и онај ко стоји на основи врлина сматра себе нижим од читаве твари.
36. Пред Богом и пред људима који живе у Христу зло страсних дела са ставом неумерености јесте подједнако са злом надмености у врлинама кроз дух уображености. О делима првог и о ономе што тајно чини, срамно је и говорити (Еф. 5, 12). Слично је и надменост другога мрзост пред Богом (Прич. 5, 12). И један је одбојан Богу с обзиром да у њему не може да се успокоји, будући да је, по речи Божијој, тело (Пост. 6, 3), и други је нечист пред Господом стога што је горд.
37. Страст није исто што и грешно дело. Страст се креће у души, а греховно дело се видљиво врши телом. Сластољубље, среброљубље и славољубље су погубне душевне страсти, а блуд, похлепа и неправда су греховна дела тела. Похота, гнев и гордост су душевне страсти које долазе од неприродног кретања њених сила. Прељуба, пак, убиство, крађа, пијанство и остали телесни греси јесу грешна и страшна дела тела.
38. Постоје три главна начелника свих страсти и три противљења њима и три лица која се боре са њима и руше троглаву аждају. Почетник савлађује сластољубље, напредни – среброљубље, а савршени – славољубље.
39. Није једна и иста борба речене тројице против три начелника и силе [лукавог] духа који влада, него се разликује у сваком случају. Јер, одговарајући супарник води другачију борбу против сваког од тројице начелника. Они као природно оружје имају праведну срџбу.
40. Онај ко се обнажио ради подвига благочашћа и ко се уводи у борбу против страсти, сву своју борбу усмерује против духа сластољубља, силно га поражавајући уз помоћ сваковрсног злопаћења. Он исцрпљује тело неједењем, спавањем на голој земљи, бдењем и ноћним молитвама, а душу скрушава помишљањем на вечне муке и сећањем на смрт. Он и срце умива сузама покајања, чувајући га од оскрнављења слагањем и спајањем [са помислима].
41. Онај ко је своје наступање од почетка распростро до средине и зној од борбе са духом сластољубља отро сунђером првог бестрашћа, почевши откривеним очима да гледа на природу ствари, потом већ оружје вере подиже против духа безверног среброљубља, ум узвишавајући ка поучавању у божанственим стварима. Он словесност устремљује ка схватању назначења твари и ка разјашњењу њихове природе, а душу вером подиже од видљивог на висину невидљивог, негујући убеђење да је Бог, који је све из небића привео у биће, уједно и Промислитељ о својој творевини, окриљујући се надом на достизање божанственог живота.
42. Онај ко је уз помоћ умозрења и бестрашћа прошао средину и заобишао прелести светског чула, ступивши уз помоћ речи познања и Уличносњене Мудрости Божије у примрак богословља, већ силом смиреноумља подиже оружје против духа славољубља, чинећи душу умилном кроз свештена откривења и налажући јој да без бола пролива сузе. Он своје размишљање потире сећањем на људску немоћ, уздижући га схватањима божанственог познања.
43. Постом, бдењем, молитвом, спавањем на голој земљи, телесним трудом и одсецањем своје воље са душевним смрдењем ми чинимо да је дух сластољубља безуспешан. Поробљавамо га, пак, сузама покајања, уводећи га у узе уздржања и чинећи га непокретним и недејственим уколико се увршћујемо у ред ревносних подвижника.
44. Оружјем вере и мачем Духа, који је реч Божија (Еф. 6, 17) ми побеђујемо духа среброљубља, кољући га и уједно се, уз помоћ речи мудрости, успињемо ка умозрењима постојећег, речју познања се узвисујући изнад ништавности видљивих добара и у царству љубави се успокојавајући под дејством богатих ризница наде у Бога.
45. На крилима бестрашћа и смиреноумља пливајући у ваздуху тајинственог богословља и улазећи у горњу дубину познања тајни Божијих уз Божанског Духа, муњама божанствених догмата и увида ми опаљујемо духа славољубља. Гледајући на исход људских дела, ми кишом суза и потоцима умилења давимо троколице његових демона, који против нас ратују надменошћу, таштином и гордошћу.
46. Онај ко је похоту телесну, похоту очију, и надменост живљења (уп. 1. Јн. 2, 16), тј. свет неправде (због љубави према којима постајемо непријатељи Богу) замрзео из душе и одрекао их се, у ствари се разапео свету и свет се њему разапео. Он је у телу разрушио непријатељство између Бога и душе, начинивши мир међу њима. Онај ко је умро на речени начин, тј. ко се свлачењем телесног размишљања помирио са Богом, убио је непријатељство света у умртвљивању уживања кроз живот разапет свету, загрливши пријатељство према Исусу. И он више није непријатељ Божији (као пријатељ света), већ заправо пријатељ Божији, који се разапео свету и који говори: Мени се разапе свет и ја свету (Гал. 6, 14).
47. Бог напушта подвижника обично из следећих разлога: због таштине, због осуђивања ближњега и надимања врлинама. Уколико нешто од реченога уђе у душу подвижника, Бог га оставља. И он неће избећи праведну осуду за пад, све док, одбацивши оно што је било повод напуштања, не прибегне на висину смиреноумља.
48. Нечистота срца и оскрнављење душе не долазе само од скверних страсних помисли, већ и од превазношења свагдашњим постигнућима и од надимања врлинама, од многог размишљања о властитој мудрости и познању Бога, те од осуђивања немарне и лењиве братије. Речено је очигледно из приче о царинику и фарисеју.
49. Немој очекивати да добијеш олакшање од страсти и да избегнеш оскрнављење од страсних помисли које од њих долазе уколико још у себи носиш охоло и надмено размишљање о врлинама. Ти нећеш угледати поље мира у доброти помисли и нећеш ући у храм љубави са радошћу у свакој благости и тихости срца све док се надаш на себе и на своја дела.
50. Уколико се твоја душа страсно лепи за лепа тела, те се потом подвргава мучењу страсних помисли које се рађају, немој мислити да су заправо тела узрок буре помисли и страсних покрета који у теби настају. Напротив, узрок је скривен у твојој души. Као што магнет привлачи гвожђе, и твоја душа привлачи штету од лица услед предрасположења и зле страсне навике. Сва створења Божија су веома добра, по речи самога Бога. Она немају ништа што би давало основу за хулу саздања Божијег.
51. Они који плове по мору и страдају од морске болести у ствари не трпе због природног својства мора, већ због неких унутрашњих сокова у њима самима. И душа се подвргава крајње силном потресу и бури страсти услед њеног расположења према злу, а не због лепоте лица.
52. У складу са унутрашњим расположењем души се представља и природа ствари. Уколико су њена умна чула у свом природном поретку и ум незаблудиво ходи око назначења догађања, словесношћу објашњавајући њихову суштину и кретања, она у природном поретку види и ствари и лица и сваку природу вештаствених тела, немајући никакав сакривени узрок заразе или штете. Уколико јој, пак, силе не дејствују по природи, устајући једна против друге, ни остало јој не изгледа као што је по природи. Све речено је више својом природном красотом не узводи ка познању Творца, већ услед њеног страсног стања сурвава у дубину погибли.
53. Не треба да ти изгледа необично или чудно уколико, будући остављен од Бога, паднеш у телесни грех, или грех језиком или помишљу, премда си водио напоран и суров живот. Пад ће бити твој и по твојој кривици. Јер, да најпре ниси помислио за себе да си нешто необично и важно (што није требало), или да се ниси узвисио над неким у гордељивом размишљању о себи, или да ниси осудио некога због неке људске природне немоћи, ти не би био остављен по праведном суду Божијем и не би сам окусио немоћ. Ти си је, међутим, сада окусио како би се научио да не осуђујеш, да не мислиш о себи више него што ваља мислити (Рим. 12, 3), те да се ни над ким не узносиш.
54. Упавши у дубину зала, немој очајавати мислећи да не можеш да се подигнеш, чак и да се сурваш у последњи степен адске злобе. Чак и да се дом који је направљен од разних каменова врлине поколеба и подвргне паду све до земље свестрасних зала, основу благочашћа, која је раније усрдно постављена делатним врлинама, Бог неће заборавити због твог претходног напора и зноја. Довољно ће бити да срцем скрушеним због пада са уздахом призовеш Њега, сећајући се пређашњих дана. Погледавши, он ће те убрзо видети, будући да трептиш од Његових речи (Ис. 66, 2), те ће се невидљиво коснути очију твог болног срца. Напорима положен темељ врлина, Он ће узети под свој покров и дати ти силу још већу и савршенију од пређашње у топлини пламтећег духа, како би изнова трпељиво стекао врлинска дела, која си изгубио због зависти лукавога. И ти ћеш у духу смирења подићи дом још светлији од пређашњег ради вечног успокојења, као што је писано (Пс. 131, 4).
55. Бешчашће које нам се дешава од људи или демона, бива по праведном суду Божијем и Његовом домостроју ради смиравања сујетног надимања наше душе. Намера Бога, Управитеља нашег живота, јесте да свагда будемо смирени, да не мислимо о себи више него што ваља мислити, него да мислимо смиреноумно (Рим. 12, 3), да не мислимо о себи високо, већ да гледамо на Њега и по могућности подражавамо Његово блажено смирење. Јер, Он је кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29). Он, који је ради нас претрпео неправедну и позорну смрт, жели да и ми будемо [смирени]. Њему је, дакле, најугодније и најмилије да је свака истинска врлина праћена кротошћу, смирењем и љубављу према ближњем. Они нас најсилније уздижу из блата страсти. Без њих, пак, сва наша дела и врлине, сваки труд подвига јесу узалудни, бескорисни и неприхватљиви.
56. Онима који се уводе у врлински живот ради испуњавања заповести и избегавања грехова помаже страх од вечних мука. Онима који су кроз врлину достигли до умозрења славе Божије такође помаже страх, премда чисти. Из љубави он им изгледа веома страшан. Наиме, он им помаже у непоколебивом стојању у љубави Божијој. Они се страшно плаше да не отпадну од ње. Уколико падну, отпавши од свог циља, први устају чим се покају, при чему им долази први страх, окриљујући их добром надом. Друге, пак, по огрешењу и паду са висине умозрења славе Божије по зависти ђавола не прати одмах други страх. Њих обузима нека магла и опипљива тама, пуна бешчашћа, патње и горчине и уједно првим страхом од мука. И кад Господ Саваот не би скратио дане неиздрживе патње, не би се спасао нико од оних који падну на речени начин.
57. Уколико се душа успокоји од постојаног узнемиравања страсним помислима и уколико мучна ватра тела увене, знај да ја унутра наишао Свети Дух, наговештавајући отпуштење грехова и дарујући бестрашће. Напротив, све док она осећа њихов мирис због њиховог честог досађивања и док се подстомачни [делови] тела распаљују, знај да је од ње далеко благоухање Духа и да се читава налази у неразрешивим узама страсти и чула.
58. Видео сам под сунцем, каже мудри, човека који мисли да је разборит. И ја сам сличне видео међу људима. Они се уздају у своја дела и имају високо мишљење у својој земаљској и телесној мудрости. Стога се они размећу пред једноставним људима, па чак и пред учитељима Христовим, који су божанствено скончали, ругајући им се и исмејавајући их због њиховог неуобичајеног језика и стога што нису хтели да опонашају изабрани и дотерани речник светске мудрости, нити да изналазе фактовно излагање у својим писаним учењима. Они, међутим, не знају да Бог не тражи и не воли дотеране речи и лепе изразе, већ добро значење мисли. Стога ћу им навести следећу изреку: Живи пас је бољи је од мртвог лава (Проп. 9, 4). И сиромашни и мудри младић је бољи од старог и несмисленог цара, који још није научио да обраћа пажњу [на добре узоре].
59. Страст хуле је љута и тешко савладива. Њен повод је горди сатански разум. Она напада на све који живе врлински по Богу, а нарочито на оне који су напредовали у молитви и умозрењу божанствених ствари. Стога на сваки начин треба чувати чула и имати страх Божији пред свим страшним тајнама Божијим, пред свештеним образима и речима, пажљиво пазећи на нападе поменутог духа. Он је уз нас кад се молимо и појемо Псалме, те понекад, због наше непажње, нашим устима изговара клетве на нас саме и необичне хуле на Вишњег Бога, уводећи их у стихове Псалама и у речи молитве. Уколико, дакле, нешто слично почне да изговара нашим устима или да сеје у наш разум, ми треба да против њега усмеримо Христове речи: Иди од мене, сатано (Мт. 4, 10), испуњени сваког смрада и осуђени на вечни огањ. Нека твоја хула падне на твоју главу. Рекавши речено, одмах насилно окренимо ум, као неког заробљеника, на неки други божанствени или људски предмет, или са сузама га узнесимо на небо и ка Богу. И ми ћемо се, уз помоћ Божију, избавити од терета хуле.
60. Туга је штетна страст за душу и тело, дотичући се саме сржи. Међутим, штетна је само туга овога света, која људима влада због привремених непријатности, које су често и узрок смрти. Туга по Богу је, пак, веома корисна и душеспасоносна. Она пружа трпљење у напорима и искушењима, открива извор умилења код подвижника и оних који су жедни правде Божије и сузама насићује срце њихово, услед чега се на њима испуњавају речи Давидове: Да нас храниш хлебом суза и појиш нас сузама на меру (Пс. 79, 6) као вином умилења.
61. Делове душе који су растројени чињењем рђавих дела врло успешно обнавља туга по Богу, поново их постављајући у њихово природно стање. Она сузама отапа зиму страсти и облак греха, изгонећи их из мисленог ваздуха душе. Стога у помислима ума одмах постаје ведро, на мору разума тишина, у срцу весеље и у изгледу лица промена. Гледајући на њу они који добро примећују успокојавају свој поглед и своје унутрашње расположење, те са Давидом могу да кажу: Ово је измена деснице Вишњега (Пс. 76, 11).
62. Немој примати помисли подозрења према ближњем које се сеју у тебе, будући да су лажне, погубне и свагда прелесне. Знај да преко њих демони покушавају да вргну у јарак погибли оне који су већ постигли успехе у врлинама. Они подвижнике могу да усмере у ров осуђивања и делатног греха једино уколико га наговоре да најпре прими лукава подозрења на ближњег, тј. на његове спољашње обичаје и расположења. Подводећи га на речени начин самог под суд и доводећи га до пада у грех, они чине да буде осуђен заједно са светом, по преподобној речи: Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1. Кор. 11, 31-32).
63. Уколико из немарности демонима допустимо да у наше уши полажу подозрења према братији (не пазећи на кретање наших очију), ми ћемо бити доведени до осуђивања чак и савршених у врлини. Јер, онај ко са осмехом на лицу гледа и бива доступан свима за разговор може да изгледа као да пристаје на уживања и страсти. Други, пак, који гледа строго и мрачно, може да изгледа као гневљив и горд. Међутим, по спољашњим цртама не треба градити суђење о људима, будући да готово увек бива погрешно. Јер, међу људима се примећују велике разлике у природним својствима, навикама и телесном саставу. На њих могу истински да гледају и истински да суде они који су умно око душе очистили многим умилењем. Имајући у себи безмерну светлост божанственог живота, они могу да познају тајне Царства Божијег.
64. Поставши делатељи срамних телесних дела, желатељна и срчана сила душе дела против природе, оскрнављујући тело срамним истечењем, а душу помрачујући горчином греха, чиме се отуђујемо од Сина Божијег. Стога оскрнављење нечистим истечењем из суштине тела треба да чистимо потоцима суштинских суза. На речени начин ће тело, које се оскрнавило уживањем са телесним истечењем, поново бити очишћено патњом туге преко природног тока суза. Мрак, пак, душе од горчине срџбе треба да прогонимо светлошћу умилења и сладошћу љубави Божије, поново се сједињујући са Оним од кога смо се раније отуђили.
65. Оскрнављење тела уживањем као претходећи узрок има сатанску љубав, којом довршује зло. И очишћење тугом пуном патње има као претходећи узрок топлину срца, којом довршује плач и сузе. Речено представља домострој Божије доброте према нама. Наиме, одбацујући и очишћујући труд уживања трудовима патње, а најсрамнија истечења тела током суза, ми из свог ума бришемо непотребне облике и ругобне слике из душе наше, како бисмо показали њену природну красоту још светлијом.
66. Онај ко по дејству злог духа чини блуд као плату добија уживање тела, док се његова нечасна дела завршавају оскрнављењем. Онај, пак, у коме одозго дејствује Свети Дух, као плату добија душевну радост и његова добра дела се завршавају очишћењем и сузама, препородом и јединством и сједињењем са Богом.
67. Два природна истечења по суштини постоје у нама: семена и суза. Првим се прља хаљина душе наше, док се другим чисти. Стога је неопходно да оскрнављење које проистиче из наше суштине спирамо сузама које такође проистичу из ње. Јер, не постоји други начин да се очисти прљавштина наше природе.
68. Свако расположење душе која греши и креће се на изопачен начин, њен труд приводи једном кратком уживању. Свака душа, међутим, која се чисти од изопачене навике и расположења, распростире своје трудове на дуготрајно уживање пуно радости. И чудно је како уживање које спречава уживање, сасвим заслађује патњу која се рађа од уживања.
69. Понекад проливање суза умном чулу срца доноси горчину и бол, а понекад радост и весеље. Чистећи се покајањем као јаком ватром од отрова и скверни греха, поседујући сузе које оно изазива кроз божанску ватру и имајући помисао која као да нас тешким чекићем удара (изазивајући уздисаје који излазе из дубине срца), ми осећамо горчину и бол и мислено и чулно. Пошто се, међутим, реченим сузама довољно очистимо и пошто осетимо слободу од страсти, нас ће утешити Божанствени Дух, будући да смо стекли тихо и чисто срце. И ми се испуњавамо уживањем и неизрецивом сладошћу од радостотворних суза умилења.
70. Једне су сузе које се проливају у покајничкој скрушености, а друге које се проливају у божанственом умилењу. Једне као река потапају и руше тврђаве греха, а друге су за душу оно што киша представља за њиве и снег за растиње, хранећи клас познања и чинећи га пуним зрна и многоплодним.
71. Нису исто сузе и умилење. Напротив, између њих постоји велико растојање. Оне долазе од кајања због ранијег начина живота и претходних падова душе ради очишћења срца као огањ или врела вода. А оно долази одозго од божанствене росе Духа као утеха и прохлађење душе, која је топло ступила у дубину смиреноумља и окусила од умозрења неприступне светлости, са Давидом у радости Богу вапијући: Прођосмо кроз огањ и воду, и извео си нас у одмор (Пс. 65, 12).
72. Слушао сам како говоре да је немогуће навикнути се на врлине без одлажења у даљину и без бежања у пустињу, те сам се задивио како су смислили да неодредиво одређују местом. Наиме, навика у врлинама јесте васпостављање сила душе у првобитно благородство и спајање у једно општих врлина ради дејствовања које им је својствено по природи. Речено, међутим, не долази у нас споља, као нешто што улази, већ нам је прирођено од стварања кроз божанствено и умно чуло. И уколико се њима користимо у складу са природом, ми улазимо у Царство небеско, које је у нама, по речи Господњој. Пустиња је, дакле, сувишна уколико ми и без ње улазимо у Царство кроз покајање и свестрано држање заповести, што је могуће на сваком месту владавине Божије, као што поје божанствени Давид: На сваком месту владавине Његове, благослови душо моја Господа (Пс. 102, 22).
73. Онај ко у мноштву царске војске под војводама и наредницима, премда штићен, борећи се није могао да покаже војничку храброст и племенитост против непријатеља, не поразивши ни једнога, како ће моћи сам да стане да ратује и бори се са хиљадама непријатеља. Како ће он, неискусан у ратовању, моћи да покаже неки војнички успех? Нешто слично је у људским делима немогуће. Утолико пре је немогуће у божанственим стварима. Јер, ко ће, побегавши у пустињу, познати нападе демона и јавне и скривене приступе страсти или сам на њих нападати уколико се најпре није добро научио одсецању своје воље усред братске заједнице и под руководством опитног путовође [упознао] дело невидљиве и мислене борбе. А уколико је речено немогуће, утолико пре је немогуће да он за друге успешно војује или да друге поучава у побеђивању невидљивих непријатеља.
74. Одсеци прекорни немар и нерад око заповести Божијих, достојан грдње, одбаци самољубље и беспоштедно се наоружај против тела. Тражи да научиш и да чуваш заповести Божије и осведочења из закона Његовог. Презри славу и бешчашће, замрзи уживалачку похоту тела, бежи од ситости од које се разгорева огањ испод стомака, заволи оскудицу и свакаква злопаћења, противи се страстима, своја чула окрени ка унутрашњости душе, своју унутрашњост усмери на делање доброга. Постани глув за људска дела, сву своју силу употребљавај на делање заповести, плачи, спавај на земљи, пости, злопати се и тихуј. Познај, најзад, шта си сам, а не шта је оно изван тебе, буди изнад ништавности видљивих ствари, устремљуј мислено око на умозрење Бога, гледај на лепоту Господњу кроз красоту творевине. Потом, сишавши саопштавај братији о вечном животу и о тајинствима Царства небеског. Ето шта значи бежање од људи на делу кроз крајње подвижништво и шта је циљ пребивања у пустињи.
75. Уколико желиш да угледаш добра која је Бог припремио онима који га љубе, насели се у пустињу одрицања од своје воље и бежи од света. Каквог света? Похоте очију и тела и надмености помисли и прелести видљивих ствари. Уколико побегнеш од реченог света, теби ће рано засијати светлост путем увиђања божанственог живота. И исцељење твоје душе, тј. сузе ће ускоро засијати (Ис. 58, 8), те ћеш се изменити изменом деснице Вишњега (Пс. 76, 11). И рана страсти се већ неће приближити телу твоме (Пс. 90, 10). И премда ћеш бити усред света и људи, ти ћеш живети као у пустињи, уопште не примећујући људе. Уколико на речени начин не побегнеш од света, ни видљиво бежање од света ти уопште неће користити у напредовању у врлинама и сједињењу са Богом.
76. Бити монах не значи бити далеко од људи и света, већ – одрећи се себе, напустити прохтеве тела и ући у пустињу страсти, [тј. у бестрашће]. У наведеном смислу је ономе великоме ави Арсенију речено: „Бежи од људи и спашћеш се“. Јер, ми видимо да је он и после бежања из света бивао међу људима, пролазио кроз насељена места и живео са ученицима. Марљиво чувајући мислено бекство при чулном општењу, он није претрпео никакву штету од дружења са људима. Слично је и један други велики узвикнуо, излазећи из сабрања: „Бежите, братијо“. Питајући га од чега да беже, он је показао на уста.
77. Боравак у заједници на једном месту је безопаснији од усамљености. О неопходности заједничког живота сведочи свештена реч Господа Исуса: Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт. 18, 20). О опасности усамљеничког живота говори Соломон: Тешко усамљеноме. Јер, уколико падне, нема ко да га подигне (Проп. 4,10). И Давид ублажава оне који певају Богу у љубави и једномислију, говорећи: Блажен је народ који зна клицање (Пс. 88, 16). Он похваљује и заједнички боравак говорећи: Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно (Пс. 132, 1). И за ученике Господње се у Делима апостолским говори да имађаху једно срце и једну душу (Дап. 4, 32). Најзад, и долазак Господњи није био у пустињи, него у насељеним местима, међу грешним људима. Дакле, неопходан је општи једномислени живот, док је усамљивање клизовито и опасно.
78. Господ говори: Потребно је да дођу саблазни, али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). [Речено бреме на себе навлачи] онај ко је изгубио побожност и немарно и без страха Божијег се понаша у сабору братије, у многима од једноставнијих изазивајући саблазан. Он својим дејствима, начином држања тела, лошим навикама, речима и беседом квари душе и добре и благе нарави.
79. Онај ко испуњава заповести не бива камен саблазни за људе, с обзиром да саблазни у њему нема (1. Јн. 2, 10). Мир је многи љубитељима закона твог, и нема им спотицања (Пс. 118, 165). Они су, наиме, светлост, со и живот, по речи Господњој: Ви сте светлост свету… Ви сте со земљи (Мт. 5, 14, 13). Они су светлост стога што имају врлински живот, што блистају у речи и што су мудри у разуму. Они су со стога што су богати божанственим познањем и силни у мудрости Божијој. Они су живот будући да словесним беседама оживљавају умртвљене страстима и изводе их из ада очајања. Светлошћу својих праведних дела сијајући пред лицем људи и освећујући их, они их пријатношћу и опорошћу својих речи подижу из разлењености и избављају од кварежа страсти. Они животворношћу својих речи оживљавају душе умртвљене грехом.
80. Страст таштине јесте трозубац таштине, надмености и гордости, који распаљују и кују демони. Они, пак, који се насељавају под покровом Бога небескога, њега лагано хватају и ломе му зупце. Они се на крилима смиреноумља уздижу горе и успокојавају на дрвету живота.
81. Уколико ти приступи поменути нечисти и подмукли бес и почне да ти, пошто си напредовао у врлини, прориче о висини престола, приводећи ти на памет и у помисли твоју делатност и превазносећи је као вишу од других, те представљајући да си довољно силан да и друге душе руководиш, ти га мислено ухвати и не дозвољавај му, уколико си одозго добио силу, да ти побегне, већ га поведи и пођи са њим разумом и уобразиљом до неког твог ранијег рђавог дела. Обнаживши га пред њим, ти му реци: „Да ли су они који чине слична дела достојни да се попну на висину начелства. Да ли ти се они чине довољно погодним да руководе душе и да их спасене приведу Христу? Ти ћеш се можда и сложити, али ја ћу прећутати“. И немајући шта да ти одговори, он ће ишчезнути као дим од стида, те више неће да ти много досађује. Уколико код тебе нема ничега рђаво учињеног или реченог, будући да ти је живот изнад света, постави себе пред заповести и страдања Господња, те ћеш одмах увидети да си пред пуном мером савршенства незнатнији неголи купељ воде у односу на море. Јер, људска правда је од Божије удаљенија неголи земља од неба или комарац од лава.
82. Онај ко је дубоко рањен љубављу према Богу нема довољно телесних сила да удовољи својој тежњи. Он трудовима и знојем подвижништва не може да насити своје расположење. Налазећи се у стању које је слично са крајњом жеђу, он ничим не може потпуно да насити унутрашњу жеђ која га опаљује. Он је спреман да се даноноћно налази у напорима, премда га телесне силе изневеравају. Претпостављам да су натприродним жаром љубави били надвладани и Христови мученици, те нису осећали муке, нити су могли да се насите у предавању на мучења. Они су сами себе побеђивали пламеном љубављу према Богу, свагда налазећи да њихова страдања стоје далеко од мере њихове пламене жеље да страдају за Господа.
83. Онај ко себе упоређује у било ком смислу са неким од саподвижника или са братијом која живе са њим у ствари сам себе вара у незнању, не ходећи Божијим путем. Он или сам себе не познаје, или је скренуо са пута који води на небо, по коме ревнитељи ходе са самоунижавајућим размишљањем. Они њиме прелећу замке непријатеља, летећи у мисленом ваздуху на крилима бестрашћа и лепршајући у светлим местима, будући украшени скромношћу.
84. Надмени и онај ко се у охолости вара у разбору, никада у светлости умилења неће добити благодат смирења, због кога се светлост мудрости Божије даје онима који су скрушени срцем, као што је написано: У светлости твојој видимо светлост (Пс. 35, 10). Њега покрива ноћ страсти, у којој ходи сво шумско звериње људске природе и лавићи надмености, тј. беси таштине и блуда, ричући и иштући кога ће да прогутају и вргну у утробу очајања.
85. За оног ко живи по човечански и кога вуче дух надмености садашњи живот представља море зла, погружавајући његов умни [део] душе у сланост уживања. Оно троделност његових [сила] обремењује свирепим таласима страсти под дејством духа злобе. Њега угрожава страшна недоумица и велико бешчашће све док се његова душевна лађа и кормило крше о телесна уживања и док кормилар, тј. ум остаје у дубини греха и у мисленој смрти. Он ће се избавити уколико се валови мора зла смире у дубини смирења и уколико сланост уживања своје токове преобрати у кишу суза, претворивши се у уживање светлоносног умилења.
86. Онај ко се уживањима и телесним делима служио до ситости, нека се до ситости потруди и у подвижничким напорима, зноју и злопаћењу, како би ситост одбијала ситост, патња – уживање, телесни напори – покој, и како би се стекла ситост весеља и радости у спокојству. На речени начин ти ћеш се насладити и мирисом чистоте и чедности и окусити неизрециво уживање од бесмртних духовних плодова. Ми обично и за одећу користимо прашкове за чишћење чулне нечистоте, којом се натопила до неупотребљивости.
87. Болести су корисне за оне који тек ступају у врлински живот будући да им помажу у исцрпљивању и смиравању пламтећег тела. Оне чине да слаби сила тела, да се стањује грубо земљано размишљање душе, при чему њена сопствена сила постаје већа и моћнија, по божанственоме Павлу, који говори: Јер, када сам слаб онда сам силан (2. Кор. 12, 10). Међутим, за оне који су напредовали у труду врлина, превазишли чула и достигли до небеских умозрења, оне су штетне, будући да их ометају у бављењу божанственим. Оне са патњом и невољом отупљују словесни део душе, замућујући га маглом нерасположења, те сувотом бола сушећи умилење. Свети Павле је знао за речено. Стога је, бринући о себи по закону расуђивања, рекао: Него изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1. Кор. 9, 27).
88. Од неуредног и неједнаког уздржања код многих се често јављају болести, тј. уколико услед усиљеног ревновања око напора врлина безмерно и без расуђивања належу на крајње удаљавање од хране. Међутим, потом они телу, нашем природном непријатељу, чине уступке многим јелом и пресићивањем. Стога је неопходно умерено уздржање и за оне који ступају на пут врлина, и за оне који су прешли средину подвига, простирући се ка области вишег умозрења. Оно је мајка здравља, пријатељица чедности и добра супруга смиреноумља.
89. Знај да је бестрашће двојако. Оно се нарочито код ревносних пројављује на двојаки начин. По довршавању делатног мудрољубља, прво бестрашће се јавља код ревносних. Након напредовања у разноврсним напорима законитог подвижништвима у њима, наиме, умиру страсти, стремљења тела се обустављају и постају бездејствена, силе душе почињу да дејствују по својој природи, а ум се узводи у првобитно стање, поучавајући се разумно у божанственим стварима. Затим, са зачецима природног умозрења, њима долази друго, најсавршеније бестрашће у коме се њихов ум, након мисленог тиховања помисли, узводи у мирно устројство и постаје зритељан у божанственим стварима (кроз увиђање бољега и кроз раскривање тајни Божијих) и прозорљив у људским стварима (које се у даљини дешавају и које се имају десити). У оба вида бестрашћа дејствује један Дух. Он у првом бестрашћу држи и везује, а у другом разрешује на слободу вечног живота, као што говори свети Павле (Рим. 6, 22).
90. Онај ко се приближио границама бестрашћа има исправна умозрења о Богу и природи бића. Од лепоте ствари и у сразмери са својом чистотом, он усходи ка Творцу, примајући обасјања Духа. Имајући добар став о свима, он увек мисли добро, све види светима и непорочним, износећи исправан суд о божанственим и људским стварима. Он ништа не воли од ствари овога света, које су људима веома миле. Свукавши се умом од сваког светског чула, он усходи ка небу и Богу, чист од сваке земаљске мрље и слободан од сваког ропства. Он се сав предаје мисленим добрима Божијим у једином духу и, гледајући Божанску красоту, воли да богодолично мислено пребива у божанственим местима блажене славе Божије у неизрецивом ћутању и радовању, изменивши се чулима и као анђео у вештаственом телу невештаствено општећи са људима.
91. Словесност налази пет подвижничких чула: бдење, поучавање, молитву, уздржање и тиховање. Онај ко своја чула споји са реченим чулима, наиме вид са бдењем, слух са поучавањем, мирис са молитвом, укус са уздржањем и додир са тиховањем, убрзо ће очистити ум своје душе. Њима га учинивши тананим, он ће га привести бестрашћу и зрењу.
92. Ум који је обуздао своје страсти и уздигао се изнад туге и радости, постаје бестрасан. Он се ни у тужним околностима не дави од скорби, нити се у пријатним разлива у радости, већ и у тузи душу одржава радосном и у пријатностима – уздржљивом у односу на радости, како не би прешла меру.
93. Бесови имају велику јарост према онима који напредују у умозрењу. Они су даноноћно уз њих са нападима. Они или преко оних који живе са њима изазивају љута искушења на њих, или сами подижу лупњаву да би их уплашили. Понекад их нападају при њиховом славословљу, завидећи њиховом спокојству. Они се, дакле, на сваки начин старају да их узнемире, премда не могу да учине штету онима који су се посветили Богу. Уколико поред њих не би био анђео Господа Сведржитеља, који их чува, они не би могли да избегну њихове нападе и смртоносне замке.
94. Стојећи у подвигу делатног мудрољубља и врлина, пажљиво пази на нападе погубних бесова. Јер, уколико ти усходиш у напредовању у вишим врлинама, добијајући у својим молитвама већу божанствену светлост и благодаћу Духа Светога улазећи у откривења и неизрециве увиде, утолико они, гледајући те како усходиш ка небу, шкргућу зубима и марљиво шире замршене замке зла по мисленом ваздуху. На тебе, међутим, неће устати само телољубиви и зверски беси похоте и гнева, већ и богохулни духови у горкој зависти. Штавише, ваздушна начела и власти ће очигледно и скривено у голом уображењу почети да примају разне необичне и страшне образе како би изазвали неку штету. Ипак, упражњавајући се са бодрим оком ума у делању умне молитве и поучавајући се замислима природног умозрења дела Божијих, ти нећеш имати чега да се бојиш стрела које лете дању, будући да они не могу чак ни да се приближе твом обиталишту (Пс. 90, 5, 10). Будући тама, наиме, њих одгони светлост која је у теби, док их божанствени огањ опаљује.
95. Духови злобе се крајње боје благодати Божанског Духа, нарочито уколико наиђе богато, тј. уколико сијамо чистотом услед дејства поучавања или чисте молитве. Не смејући из наведеног разлога да се приближе обиталишту које исијава, они једино маштањем или привидима, страшном лупњавом и изопаченим крицима покушавају да заплаше и смуте [подвижнике], како би их oдвојили од бдења и молитве. Чак и уколико легну да унеколико заспу на земљи, они их не штеде. Завидећи на њиховом кратком одмору од напора, они их нападају и неким грчевима узимају сан са веђа њихових, измишљајући како да им живот чине тежим и испуњенијим патњом.
96. Духови таме изгледа као да су обучени у танана тела, као што се из опита може помислити, било да се привидно представљају са намером да обману чула, било да се ради о осуди због древног пада. Ма како било, они се устремљују на борбу са подвижничком душом у тренутку кад њен роб, тј. тело клоне ка сну. Речено служи на испитивање душе, која већ стоји изнад немоћи смиреног тела. Наиме, испитује се њена срчана [сила] и храброст против оних који јој страшно прете са јарошћу и великим бесом. Рањена љубављу према Богу и испуњена главним врлинама, душа не само да им се супротставља праведним гневом, него их и беспоштедно туче, уколико уопште имају неко чуло. А изгледа као да имају, услед оземљења након отпадања од прве Божанствене Светлости.
97. Пре битке и победе, беси често смућују душевно чуло, узимајући сан са његових веђа. Међутим, душа која је Духом Светим испуњена смелошћу и храброшћу, уопште не узима у обзир њихове нападе и горко беснило, једним животворним образом крста и призивањем Исуса и Бога рушећи њихове маштарије и саме их нагонећи у бекство.
98. Уколико си по делатном мудрољубљу изашао да отмеш плен непријатељских духова, пази и буди опрезан, одасвуд се наоружавши духовним оружјем. Знаш ли уопште чије сасуде си решио да отмеш? Наравно, непријатељске. Међутим, они су мислени и бесплотни, а ти још у телу служиш Цару духова и Богу. Знај да ће они сада снажније неголи раније почети да те нападају, бројније ти постављајући замке, све док не добију скривени плен и заједно са њим узму и тебе у ропство, многом горчином испунивши душу твоју, или док те не вргну у зла и паћеничка искушења кроз рањавање и мучење твога тела.
99. Не може добар извор да пушта нечисти и смрадни поток, који одаје светски запах. Ни срце које се налази изван Царства небеског никада не може да испушта ток божанственог живота, који издаје мирис умног благоухања. [Свети Јаков] говори: Зар може из истог извора тећи слатко и горко (Јак. 3, 11). Може ли трњик да даје маслине или маслина – жир? Стога, ни један извор срца не може у исто време да рађа и рђаву и добру помисао. Напротив, по речи Господњој, добар човек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човек из зле ризнице срца свога износи зло (Јак. 6, 45).
100. Без уља и огња светилник не може да гори и да светли онима који су у соби. Ни душа без Божанског Духа и огња не може очигледно да саопштава о божанственим стварима и да просвећује људе. Јер, сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца светлости, и даје се као награда свакој души која воли Бога, у кога нема изменљивости ни сенке промене (Јак. 1, 17).

3 коментар(а)

  1. роса петровић

    О Боже, сада видим где су грешке код моје непрестане молитве: мој ум није сабран и не налази се у срцу. А и оно, да у свему треба слушати вољу оца духовнога, ни то нисам знала…дакле, прочитах цело Добротољубље и увидех колика сам незналица, хвала Богу. Идем да тражим опроштај за сву моју тврдоглавост и помисао да нешто знам, и да знам боље од других, опрости ми Боже. Боже, помилуј писце Добротољубља, хвала и славаТеби и њима. роса

  2. Pingback: Св. Григорије Палама – Десетослов Хришћанског закона – Подвижничка слова

  3. Hvala vam puno

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *