НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

 

ПОДВИЖНИЧКО СЛОВО СТАРЦА СИМЕОНА ПОБОЖНОГ
 
1. Брате,[1] на самом почетку свог одречења од света потруди се да у себи насадиш добре врлине, како би и братству био користан и како би те Господ на крају узвисио. Немој према игуману имати нарочиту смелост, нити од њега тражи посебну част. Немој успостављати пријатељство са најзначајнијима у обитељи, нити се задржавај у њиховим келијама, знајући да ће иначе страст таштине почети да пушта корење у теби, при чему би и настојатељу постао мрзак. Који разуме нека разуме. Седи у миру у својој келији, ма каква била. Ипак, онога ко хоће да те посети и поразговара с тобом немој одбити ради очувања побожности. Јер, по савету оца беседећи са њим, ти нећеш претрпети штету, чак и да је од противних, тј. уколико није сагласан са тобом ни у правилу, ни у мислима.
2. Увек треба имати страх Божији и свакодневно разматрати и расуђивати шта је добро или рђаво учињено. Добро, пак, треба предавати забораву, како не би упао у страст таштине, а због супротног треба проливати сузе са исповешћу и напрегнутом молитвом. Поменути суд над собом врши на следећи начин: пошто прође дан и почне вече, почни да говориш са собом и запитај се како си, уз помоћ Божију, провео дан. Да ли си неког осудио, или си неког увредио речју, или неког саблазнио, или страсно погледао на нечије лице, или си био непослушан настојатељу у свом послушању, занемаривши га, или си се разгневио на некога, или си на (црквеном) сабрању свој ум занимао нечим некорисним, оптерећујући се богослужењем из лењости и излазећи из цркве и са правила? Чак и кад би се нашло да си у свему набројаном невин, што је немогуће, будући да нико није чист од скверни макар и један дан само живео (Јов 14, 4) и будући да се нико не може похвалити да има чисто срце (Прич. 20, 9), ипак са многим сузама завапи Богу: „Господе, опрости ми све што сагреших речју и делом, у знању и незнању, будући да у многоме грешимо и не знајући“.
3. Своме духовном оцу треба свакодневно да исповедамо сваку помисао. Оно што он буде говорио треба примати као из уста Божијих са пуним убеђењем (у његову непроменљиву истинитост). Никоме другоме не треба да причаш шта си питао оца и шта ти је одговорио, утолико мање се распитујући да ли ти је добро рекао и шта треба да учиниш да би се излечио. Јер, нешто слично би било неверје према оцу своме и погубно за душу. Оно се обично среће код почетника.
4. На све у општежићу треба гледати као на свете, а само себе самог сматрати грешним и последњим, држећи да ћеш од свих који се спасавају само ти бити осуђен на вечне муке у онај дан. Стојећи на служби, стално размишљај о реченоме, и немој престајати да плачеш са срдачном скрушеношћу, не обраћајући пажњу на оне који се саблажњавају и подсмевају. Једино уколико приметиш да скрећеш у таштину, ти излази из цркве и речено чини у тајности, опет се потом брзо враћајући на своје место. Речено је за почетнике веома корисно, нарочито у време Шестопсалмија, читања Псалтира и поука и у време Божанствене литургије. Пази, међутим, те никог немој осуђивати. У уму своме положи да те они који те виде како плачеш сматрају великим грешником и моле се за тебе. Уосталом, непрестано помишљајући и чинећи речено, ти ћеш стећи велику корист и привући Божију благодат, поставши судеоник божанственог блаженства.
5. Немој никоме ићи у келију, изузев код игумана, па и код њега што ређе. Уколико желиш да га питаш о некој помисли, приђи му у цркви. Са црквене службе иди право у своју келију и потом на дело свог послушања. После повечерја, положивши поклон игуману и испросивши молитве, опет са спуштеном главом и ћутањем жури у келију. Боље је рећи једно Трисвето са пажњом и отићи на спавање, неголи четири сата провести у бескорисним разговорима. Уосталом, божанствено осијање прати скрушеност и духовни плач. А када оно дође, одгоне се лењост и немоћ.
6. Немој ни са ким имати посебну љубав, нарочито са почетником, макар ти се његов живот и чинио врло добрим и нимало подозривим. Јер, дешава се да духовна љубав често пређе у страсну и постаје узрок многих некорисних скорби. Речено се највише дешава са онима који се ревносније подвизавају. Уосталом, смирење и чиста молитва уче како да се поступа. Подробно говорити о реченоме не сматрам умесним. Који разуме нека разуме.
7. У односу према сваком брату у општежићу треба бити као туђ и странац, нарочито уколико си са неким у светском животу био познат. Међутим, све треба волети, притом подједнако. На побожне и подвижнике треба гледати као на свете, а за немарне, као што сам ја, треба се приљежно молити. Уосталом, као што смо и раније показали, ми све треба да сматрамо светима, трудећи се да се плачем очистимо од страсти. Осветивши се благодаћу, ми ћемо на све гледати подједнако и удостојити се блаженства чистих срцем.
8. Савршеним одвајањем од света, које је прилично твом имену, сматрај потпуно умртвљење своје воље, те беспристрасност према родитељима, сродницима и пријатељима, коју прати савршено одрицање од њих.
9. [Реченоме] још треба додати обнажење себе од свега имања кроз раздавање сиромашнима, по речи Господа, који је рекао: Продај све што имаш и подај сиромасима (Мт. 19, 21), и стварни заборав свих лица која си срдачно волео телесном или духовном љубављу.
10. Такође, [треба додати] и исповедање свих скривености срца твог и свега што си у прошлости учинио, твом духовном оцу или игуману, као самом Богу, који испитује срца и утробе. И Јован је крстио крштењем покајања и сви су ишли да му исповедају своје грехе (Мк. 1, 4-5). Од реченога бива велика радост у души и олакшање савести, по пророчкој речи: Кажи ти најприје гријехе своје, да се оправдаш (Ис. 43, 26).
11. Затим, [треба додати и решеност] да се у помисао стави убеђење да су после ступања у обитељ умрли твоји родитељи и пријатељи. Оцем и мајком треба сматрати само Бога и настојатеља. Стога од њих више ништа не треба тражити од телесних потреба. Уколико ти они по свом старању и пошаљу нешто, ти прими и помоли са за њих због њихове бриге о теби, а послано дај у гостопримницу или болницу са смирењем, с обзиром [да чиниш нешто што је одлика] последњих, а не савршених.
12. Свако добро дело чини са смирењем, сећајући се речи Господње: Кад извршите све што вам је заповјеђено, говорите: Ми то непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17, 10).
13. На сваки начин се чувај да не примаш Свето причешће уколико имаш нешто против некога, чак и у виду помисли, све док се са њим потпуно не измириш путем покајања. Уосталом, молитва ће те научити.
14. Свакодневно буди спреман на подношење сваке скорби, помишљајући да оне представљају избављење од многих дугова, свагда за њих благодарећи Светога Бога. Ето како се стиче непостидна нада, по речи великог апостола: Знајући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду; а нада не постиђује (Рим. 5, 3-5). Јер, по нелажном обећању, оно што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође (1. Кор. 2, 9) јесте наслеђе оних који, уз помоћ Божију, показују пуно трпљење у скорбима. Уосталом, без благодати ништа не може да се учини као што треба.
15. У својој келији немој имати никаквих ствари, чак ни иглу, изузев рогоже, овчије коже, расе и онога у шта се одеваш (ноћу). Уколико је могуће [избегни] чак и подножје. Има шта да се каже о свему, али онај ко разуме нека разуме.
16. Од игумана немој тражити ништа што није установљено по уставу. Чак и речено узми само када те позове и сам ти преда, никако се не саглашавајући са помишљу која те наговара да промениш оно што ти је дато. Ма шта било, прими га са благодарношћу, као од Бога, будући задовољан. Немој помишљати да нешто друго купиш за себе, будући да је слична мисао неумесна. С обзиром да се одећа прља, треба је прати два пута годишње. За речено време треба испросити, слично сиромаху и туђинцу, са свим смирењем од другога брата нешто чиме би се оденуо. Када се опрана одећа осуши на сунцу, треба је опет облачити са благодарношћу. Слично треба поступати и са расом и свим другим.
17. Труди се по могућностима (без лењости) на делу послушања, а у келији прилежи на молитву са пажњом, скрушеношћу и честим сузама, не слажући се у срцу са помислима да си се преморио, те да због телесног труда унеколико треба да одузмеш од молитвеног труда. Ја ти кажем да си изгубио нешто велико уколико те превелики труд на делу послушања одвоји од молитве. И заиста је по реченоме.
18. Пре свих долази у цркву на богослужење и после свих одлази, изузев крајње нужде, нарочито на јутрењу и Литургији.
19. Свако повиновање треба да имаш према свом игуману, који те је и постригао. Испуњавај без размишљања оно што ти налаже, све до смрти, чак и када ти нешто изгледа немогуће. И бићеш подражавалац Онога ко је био послушан до саме смрти, до крсне смрти. Треба у свему слушати не само игумана, него и сву братију, и онога коме је наложено да се стара о послушањима. Уколико ти, пак, наложи нешто што превазилази твоје снаге, учинивши поклон, ишти снисхођење. И уколико га не покаже, принуди се да испуниш оно што ти је речено, сећајући се да се Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12).
20. Са скрушеним срцем припадај ногама све братије као ништаван, непознат и готово непостојећи. Онај ко се буде на речени начин обраћао са свима, и држао се реченог живота биће, смем да кажем, прозорљив и предсказиваће много [ствари] уз помоћ благодати. Он се моли и за сагрешења друге братије, пребивајући нерасејан пристрашћем према вештаственом. Јер, духовна божанствена љубав му не дозвољава да склизне у нешто слично. Предсказивање није чудесно дело. Оно често бива и од демона. Онај ко разуме нека разуме. Уосталом, дешава се да онај ко почне да исповеда или прима помисли других бива лишен поменутог дара, будући да је заузет расуђивањем о помислима других. Међутим, уколико из великог смирења престане да слуша и говори о реченоме, њему се враћа претходно устројење. Зашто се речено дешава, зна једино Бог. Ја, пак, обузет страхом, не смем да говорим о реченоме.
21. Имај свагда ум у Богу, и за време сна и у будном стању, при јелу и разговору, за рукодељем и сваким другим делом, по речи пророка: Провиђам Господа преда мном свагда (Пс. 15, 8). Сматрај себе грешнијим од сваког човека. Јер, уколико слична помисао дуго занима ум и срце, обично се унутра јавља неко осијање светлости, као неки зрак. И уколико је више иштеш са крепком пажњом, нерасејаном мишљу и великим трудом и сузама, утолико постаје јаснија. Постајући јаснија, она се више воли, а вољена очишћује. Чистећи, она чини [човека] боговицем, просвећујући га и учећи да разликује добро од зла. Уосталом, брате, неопходан је велики труд да се, уз помоћ Божију, благодатно осијање потпуно усели у душу и осветљава је, као месец ноћни мрак. Нарочито треба пажљиво гледати да се не прокраде прилог помисли таштине и самомнења, тј. да се не осуди неко ко чини нешто неприлично. Јер, видећи да се душа преко усељења благодати и успостављања мирног стања ослободила страсти и кушања, демони обично у њу полажу сличне помисли. Међутим, помоћ од Бога долази и разгони њихове замке. Нека у теби буде непрестани плач, не знајући за ситост у сузама. Пази да не пострадаш и због превелике духовне радости и умилења. А пострадаћеш уколико помислиш да су плод твог сопственог труда, а не благодати Божије. У супротном ће бити узети од тебе, те ћеш их у молитви искати и нећеш наћи. И познаћеш какав си дар благодати изгубио. Господе, немој никада дозволити да се лишимо твоје благодати. Уосталом, брате, уколико се речено и деси са тобом, положи на Бога немоћ своју и уставши подигни руке своје, те говори у молитви: „Господе, помилуј ме грешнога, немоћног и јадног, и пошаљи ми благодат своју, не дозвољавајући да се искушавам више него што могу. Види, Господе, у какву бездушност и у какве помисли су ме бацили моји многи греси. Господе, мене не може да оправда мисао да је моје самомнење [умишљеност], које је узрок лишавања твоје благодатне утехе, дошло од демона. Јер, ја знам да им се они који са топлом усрдношћу творе вољу твоју лако супротстављају. Нису ме искушали они, него моја сопствена грешна расположења, која се крију у срцу моме. Кајем се за све, Господе, и молим те, уколико ти је благоугодно и за мене корисно, да опет уђе благодат твоја у слугу твога. И ја ћу се, видећи је, радовати са умилењем и плачем, будући просвећен увексветлим њеним сијањем и будући чуван од скверних помисли и сваке зле ствари, до свих рђавих дела и речи, којима свакодневно грешим у знању и незнању. Ја ћу се крепити у смелости пуној наде пред тобом и одсецањем властите воље, Господе, у скорбима које се свакодневно дешавају слузи твоме од демона и људи, помишљајући на добра која су уготовљена онима који те љубе. Јер, ти си рекао, Господе, да ће добити ко иште, и наћи ко тражи и да ће се отворити ономе ко куца (Мт. 7, 7). Реченоме додајући, брате и друго што ти Бог положи у срце, трпељиво пребивај у молитви, не раслабљујући се досадом и мрзовољом. И благи Бог те неће оставити.
22. У келији коју си у почетку добио од настојатеља трпељиво пребуди до краја. Уколико помисао почне да те смућује због њене старости или опасности од пада, ти се поклони настојатељу и реци му је са смирењем. И уколико те послуша, радуј се, а уколико не – опет буди благодаран, сећајући се Владике свога, који није имао где главу да заклони. И више немој понављати молбу. Јер, уколико ти два, три или четири пута досађујеш настојатељу (и не будеш удовољен), најпре ће се у теби родити дрскост према њему, затим неповерење и најзад презир (услед чега ће се твој живот распасти). Стога, уколико хоћеш да проводиш миран и тих живот, немој од настојатеља тражити ништа што задовољава телесне потребе. При твом ступању у монаштво у почетку, о реченом уопште није било речи. Ниси ли ти, напротив, обећао да ћеш храбро, по заповести Божијој, подносити туђи презир и понижење? Дакле, уколико хоћеш да сачуваш веру и љубав према свом настојатељу и да га увек гледаш као светог, одржи следеће три ствари: немој тражити од њега оно што служи за телесни покој, немој себи дозвољавати смелост пред њим и немој често ићи код њега, као што неки чине, наводно ради користи од његових поука и руковођења. Јер, речено дело није монашко, већ људско. Уосталом, ја га не осуђујем. Реченоме додај [старање] да од њега не скриваш никакву помисао која ти долази. Уколико се будеш придржавао наведенога, ти ћеш без буре препливати море живота и нећеш престати да сматраш свога оца светим, ма какав био. Уколико у цркви приђеш свом оцу да питаш за неку помисао, те нађеш да те је неко други предупредио истим поводом или неким другим, и увидиш да се на тебе не обраћа пажња, пази да се не ожалостиш и да не помислиш нешто неприлично. Напротив, стани далеко са стране и сачекај, скрстивши руке, док са другим не заврши разговор и позову те. Дешава се да оци нарочито слично поступају да би нас испитали или загладили раније наше погрешке у сличним околностима.
23. За време постова треба да се држиш следећег правила: за велики пост прескачи два дана, изузев уколико се деси празник, субота или недеља. У друге постове прескачи један дан, а у остале дане године једи једном дневно, изузев суботе, недеље и празника, премда не до ситости.
24. Старај се да за цело братство будеш поучан пример у свакој врлини, у смирењу, кротости, милостивости и послушности чак и у ништавним стварима, у негневљивости и непристрасности, у оскудољубљу и умилењу, у незлобивости и нељубопитљивости, у једноставности нарави и устрањивању од сваког човека, у посећивању болесних, у тешењу тужних, у доступности онима који траже корист у разговору по Богу (будући да је љубав већа од молитве), у сажаљивости према свима, у избегавању таштине, дрскости, изобличавања, захтевности у односу на настојатеља и других надлежних, чувајући поштовање према свим свештеницима, у пажњи на молитви, у искреном настројењу и љубави према свима, у избегавању љубопитљивог изучавања Писма ради славе, чему ће те научити молитва са сузама и просвећење благодаћу. Уколико те неко пита о нечем приличном, поучи га о богоугодним и богоприличним делима како ти да благодат, са свим смирењем, из искуства живота наводно неког другог, не будући ташт у помисли. Немој одбијати ни онога ко од тебе тражи лека против неке помисли, већ прими његова сагрешења, ма каква била, молећи се за њега са плачем (што је знак савршеног састрадавања и љубави). Такође, немој одбијати од себе онога ко ти долази под изговором избегавања штете од слушања сличних ствари. Дејствујући из љубави, уз помоћ благодати Божије, ти нећеш претрпети никакву штету. Уосталом, да други не би имали штету, разговор (тј. примање помисли и савети о њима) треба водити на тајном месту. Уколико се, пак, као човек, и подвргнеш нападу неке помисли (што се неће десити уколико си се удостојио дејства благодати), ипак немој престати да помажеш, будући да нисмо научени да тражимо своју корист, него корист многих, како би се спасли (1. Кор. 10, 33). Треба да знаш да на себи имаш дејство благодати уколико заиста почнеш себе да сматраш грешнијим од свих људи. Буди безбрижан (за земаљско) и оскудољубив, те ћеш се удостојити реченога. Како, пак, бива све речено, не умем да кажем – Бог зна.
25. Часове бдења проводи на следећи начин: два сата читај (отачке књиге), два сата се моли у умилењу са сузама (сам, а не по молитвенику), затим додај канон који хоћеш (из Осмогласника [Октоиха] дневни, или из Месечника [Минеја], или општи покајни), и дванаест псалама, најзад, на крају, ако је угодно, молитву: „Нескверна, Беспрекорна“… и молитву светог Евстратија: „Величајући, величам те“… Речено важи за случај кад су ноћи велике. А када су ноћи краће, и след молитава нека буде краћи, по сили коју ти је дао Бог. Јер, без Њега се ништа добро не може учинити, као што говори пророк: Од Господа се управљају кораци човека (Пс. 36, 23), и као што је рекао Господ: Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5). Никада не треба да се причешћујеш без суза.
26. Једи оно што се предлаже, ма какво било. Слично нека буде и са вином, без роптања, држећи се уздржања. Уколико живиш сам, због немоћи једи сирово зеље (поврће, салате) са маслинама. Уколико ти неко од братије пошаље неко вариво, прими га са благодарношћу и смирењем, као странац, појевши га, ма шта било. Оно што остане пошаљи другоме брату, убогом и побожном. Уколико те неко позове на угошћење, једи све предложено, премда по мало, по заповести, држећи се уздржања. Уставши са трпезе начини поклон ономе ко те је позвао, по обичају странаца и сиромаха, заблагодаривши му речима: „Нека ти Бог узврати, свети оче“. Труди се да ништа не говориш, чак и кад би могао понешто корисно да кажеш.
27. Уколико ти дође неко од братије кога је повредио настојатељ, управитељ или неко други, утеши га речима: „Веруј ми, брате, да ти се ствар десила ради твог испитивања. Често се и мени слично дешавало и ја сам због малодушности био тужан. Међутим, пошто сам се убедио да ми се речено дешавало због испитивања, ја сам га подносио са благодарношћу. И ти поступај слично. Немој се жалостити, већ се, напротив – радуј сличним скорбима“. И чак уколико би он упао у прекоревање и окривљавање (оних који су га растужили), ти га немој одбацити, већ се постарај да га утешиш по даној ти благодати. Јер, постоје многи начини расуђивања (који су пригодни за речену ствар). Према стању брата и његове помисли, ти му приђи и помогни му. И немој га никако неизлеченог отпуштати од себе.
28. Уколико је неки брат болестан и деси се да га дуго времена ниси посетио, ти га, желећи да га посетиш, најпре обавести и реци: „Веруј ми, оче свети, да сам тек сад сазнао за твоју болест и молим те да ми опростиш“. Потом сам отиди и, дошавши, начини поклон, те после молитве реци: „Како си, оче свети? Како те милује Бог“. Потом седи, сложи своје руке и ћути. Уколико и други буду код њега, дошавши у посету, пази да ништа не говориш ни из Писма, ни из науке, како после не би био тужан. Речено се најчешће дешава са најпростијом братијом.
29. Уколико се деси да си угошћен за трпезом заједно са другом побожном братијом, све што је предложено треба да једеш без размишљања, ма шта поставили. Уколико ти је неко дао заповест да не једеш рибу или нешто друго што је предложено, а онај ко ти је забранио седи у близини, приђи и замоли га да ти дозволи да једеш речено. Уколико га, пак, нема или знаш да ти не би разрешио, али нећеш да смутиш оне са којима седиш за трпезом, једи без колебања, а после му све кажи, тј. како и зашто си поступио, иштући опроштај. А уколико нећеш ни једно ни друго, боље је да уопште не идеш у госте, од чега ћеш добити два добра плода: избећи ћеш демона сујете и братију ћеш избавити од смућења и непријатности. Међутим, уколико се ради о дебелој братији, ти одржи дату ти заповест. Уосталом, боље је и пред њима јести по мало од свега. Слично поступај и при утеси све братије (тј. када неко за сву братију предлаже трпезу) по апостолу који заповеда да једемо све што нам се принесе, ништа не испитујући савести ради (1. Кор. 10, 27).
30. Уколико неко од братије покуца на врата док твориш молитву у својој келији, ти му отвори и, севши, поговори са њим са смирењем о ономе што он предложи од душекорисних ствари. Уколико је, пак, оптерећен тугом, постарај се да га утешиш речју и делом. Потом, кад се удаљи, затвори врата и заврши своју молитву, наставивши од места на коме си био прекинут. Јер, утеха и излечење оних који долазе јесте једнозначна са измирењем (оних који су у непријатељству). Уосталом, са световњацима треба поступати другачије: са њима треба разговарати тек по завршетку молитве.
31. Уколико те за време молитве нападне страх, или се чује лупњава, или засија светлост или се деси нешто друго, немој се смутили нити уплашити, већ пре буди у њој још дуже неголи што је уобичајено. Јер, сметеност, страховање и ужасавање бива од демона како би се ти помео и раслабио, те оставио молитву. Њихов циљ је да ти слична смућења пређу у навику како би те сасвим узели у своје руке и померали како хоће. Међутим, уколико ти за време молитве засија нека друга светлост, коју ја нисам способан да опишем речима, од које се душа испуњује радошћу и од које се рађа жеља за добрим, а сузе умилеља почињу да теку, знај да се ради о Божијој посети и заступништву. Уколико се слично стање одужи, ти обрати свој ум на нешто земаљско и смири се, како због обиља суза сам себи не би изгледао бољим него што јеси. Пази да никада не остављаш молитву из страха од непријатеља. Уплашивши се од страшилишта, дете бежи у наручја оца или мајке, напуштајући сваки страх. И ти потеци Богу молитвом, те ћеш избећи страх који наносе демони.
32. Уколико ти, док седиш у келији, дође неки брат и запита о телесној борби, немој га отпустити празног, већ му са умилењем буди од користи оним што ти да благодат Божија и што си стекао из сопственог искуства. И тек потом га отпусти. И кад буде излазио, поклони му се и кажи: „Веруј ми, брате, да се уздам у човекољубље Божије да ће отићи од тебе та борба, једино не треба да се предајеш и да се раслабљујеш (тј. попушташ)“. Пошто изађе, ти замисли његову борбу и подигни своје руке Богу, помоливши се за брата са сузама и уздисајима, говорећи: „Господе Боже, који нећеш смрти грешника, устрој ову ствар како сам знаш на корист овоме брату“. И видећи његову веру према теби и твоје састрадавање за њега из љубави и искрену молитву за њега, Бог ће му олакшати борбу.
33. Све речено, брате, јесте погодно за буђење и укрепљење умилења. Њега иначе треба испуњавати са скрушеним срцем, трпљењем и благодарењем. Јер, у њему је узрок суза, очишћење од страсти и прави пут у Царство небеско. Царство небеско јесте наслеђе оних који се подвизавају и само га подвижници задобијају. Уколико испуњаваш речено, савршено ћеш напустити раније навике и расположења, а може бити да ћеш се ослободити и самих узрока помисли. Јер, обично тама уступа пред светлошћу и сенка пред сунцем. Онај ко речено занемари у почетку, упада у раслабљеност и радозналост (занимајући се ништавним стварима), лишавајући се благодати и следствено упадајући у зле страсти. Он познаје своју немоћ (тј. пројављује немоћ и на опиту је упознаје), будући пун бојазни и страшљивости (једно не може, друго није у стању, иако је био дужан да их испуни). Онај, пак, ко испуњава речено не треба да мисли да га испуњава властитим силама, већ све треба да приписује благодати Божијој. Он најпре треба да се очисти многим сузама и прими осијање божанствене светлости (која се неће смањити макар је читав свет примио), те да са љубављу мислено пребива у будућем и сагледава га, као што му показује Бог. Он треба да се радује духовном радошћу по Апостолу, који говори: А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23).
34. Онај ко је стекао речено нека пази на себе и пажљиво прати прилоге помисли. Јер, онај ко живи међу људима не може, чини ми се, да их избегне, нарочито прилоге зависти и таштине, будући да га хвале световњаци због његовог славног живота и презира видљивих ствари. Дешава се понекад да видећи и слушајући како неко поступа неприлично, упада и у неприметно осуђивање. Стога он треба да се чува од радозналости о ономе што игуман и његови помоћници говоре или чине. Уколико, пак, побеђен страшћу, помисли или каже нешто са радозналошћу (тј. оно што је сазнао или да би нешто сазнао), нека се исправи покајањем. Нека он пази на себе и за време стајања у цркви, и за време испуњавања дела послушања. Јер, помисли таштине и у речено време обично нападају ревнитеље доброг поступања, нашаптавајући им да добро пазе на псалмопојање, да се моле без лутања ума, да друга братија лута помислима и да само они пребивају у умозрењу које буди духовно појање (певање псалама), те да мислено подражавају анђелске чинове. Међутим, речено је очигледно једино Богу и онима који су једнаког устројења као и они анђели. Дешава се да их помисли искушавају и на други начин, тј. осуђујући их или ублажавајући их. Уосталом, све речено ти можеш избећи уколико се чуваш и пазиш на себе са смирењем, љубављу, исповешћу и непристрасношћу.
35. Старај се да никог не ожалостиш ни речима, ни делом. Напротив, теши колико можеш, чак и оне које су други ожалостили. Ипак, никад немој да мислиш да си победио замке ђавоље, нити буди сујетан. Јер, њих не може да победи људска природа, већ само благодат Божија. Они који живе у братству и потчињавању настојатељу треба да поступају као што је речено. O љубитељима тиховања (тј. онима који живе усамљено), не могу ништа да кажем. Уосталом, судећи по ономе што сам рекао, нека свако закључи и оно што је својствено тиховатељима. Тиховање захтева строжији и пажљивији живот.
36. Уколико си стекао пуну веру према неком од братије из општежића и исповедаш му помисли, пази да га никад не напустиш. Ти му свакодневно одлази и откривај помисли које наилазе и смућују те. Требало би да сви иду игуману да се исповедају. Међутим, неки неће да откривају своје помисли игуману због своје немоћи и неверја према њему. Стога ја и говорим из снисхођења. Уосталом, ти не треба да прелазиш од једног ка другом, слушајући непријатеља нашег који обично тајно нашаптава, да не оптерећујеш брата који прима твоје помисли честим долажењем, или да је стидно да често о себи говориш исте ствари, те да стога престанеш да идеш код једног и да пређеш код другог. Јер, уколико не послушамо речена наговарања, већ наставимо да идемо код првог, ми ћемо стећи према њему још већу веру и добити још већу корист и од његовог живота и од његових речи. За поменути живот нас нико неће прекоревати, већ ће, напротив, сви хвалити постојаност у чувању вере према њему једином. Уколико занемаримо често откривање својих помисли упашћемо у веће страсти и потом, стидећи се да их откријемо, упасти у јаму безнађа. Уколико пођемо код другог духовника (што није дозвољено) који је у истом општежићу, сва братија ће нас осудити што смо оставили веру према претходном, а и Бог ће нас снажно осудити за речено. И сам духовник коме прелазимо свакако ће помислити да ћемо најзад и у односу на њега слично поступити. А свакако ћемо и поступити. И навикнувши се да прелазимо од једнога другоме, ми никада нећемо престати са прелажењем. Почећемо да распитујемо где се налазе стубници, затворници, тиховатељи и да одлазимо њима да се исповедамо, такође прелазећи од једног ка другом и губећи веру према свакоме. Најзад ћемо изгубити веру према свима, никоме не верујући и будући у свему неуспешни. И што је још несретније, потпашћемо под општу осуду и клетву. Стога се постарај да останеш до саме смрти у несумњивој вери према духовнику коме си се исповедао спочетка. Јер, као што сам рекао, уколико га презреш и пређеш ка другоме, упашћеш у многа искушења, почећеш да слично осуђујеш и све друге, сам себи припремајући пут у погибао. Но, Господе, Господе, избави нас од сваког неверја и подозривости и покри нас својом Божанственом благодаћу.
37. Можда ћеш и ти стећи ученике који ће имати веру према теби и који ће ти исповедати своје помисли. Уколико видиш да разговарају са неком побожном братијом, пази да се не саблазниш. Јер, демони и онима који исправно живе и добро управљају својим делима тајно нашаптавају да слични ученици не ходе исправно и у простоти срца, да код нас долазе да исповедају своје помисли без истинске вере према нама, те да се покривају лицемерјем са циљем да уходе нашу слободу. Нашаптавајући нам речено, они буде незадовољство и неповерење према таквим ученицима. Ти, пак, немој да примаш сличне помисли када демони почну да ти их полажу, већ се са свом простотом и љубављу, ради Бога и ради самог добра, постарај да их исправиш и да им душевно будеш од користи, сматрајући њихов успех својом сопственом славом.
38. Уколико неки од твојих ученика стекне неповерење према теби, размотри узроке и поводе, који могу бити разноврсни. Он се или надуо, помисливши да је достигао савршенство и упавши у гордост, избегавајући да се више зове ученик и пожелевши да се сврста у учитеље, или се удебљао (тј. предао немару), заволевши тело и зажелевши да живи у пуној телесној угодности, или си ти раније њега волео више, а потом си заволео друге, те је пао у завист, или жели рукоположење а ти га ометаш, по делима која ти исповеда сматрајући да је недостојан свештенства, или му претпостављаш неког другог који је дошао после њега (будући да нешто слично изазива велику скорб код онога ко жели и не добија, нарочито уколико ти је дошао од младог узраста и ти си га по Богу јако волео), или си му некада, да би га подстакао на уздржавање од страсти, обећао да ћеш дати дозволу за рукоположење (с обзиром да духовници често имају обичај да младима дају обећање рукоположења како би их одушевили да одсеку наклоност коју, по злој навици имају, према извесним страстима), па је због своје недостојности није добио, иако се надао због твог обећања, да би потом прешао на завист и изобличења против другог брата, која се спокојно не могу ни чути, а камоли изрећи. Осим реченога, бивају и други узроци неверја. На пример, када неко због немара упадне у слагање (са рђавим помислима) или у стварне грехе, те се из таштине стиди да их исповеди, а кроз ћутање постепено долази до савршеног неверја (своме оцу), или када те неко осуди и одвоји се од тебе, видећи да се налазиш под утицајем неке страсти. Признак њиховог одвајања од тебе, уколико си опитан, биће ти изглед њиховог лица или (уколико ти је речено неизводљиво) промена у уобичајеном спољашњем изгледу. Било да га учиш, или изобличаваш, или тешиш, он показује изглед као да прима твоје поуке, иако их, очигледно, прима слухом, али не и срцем. Јер, [твоје речи] су му непријатне и он их исмејава или се раздражује против њих. Дешава се да му, желећи да испиташ да ли је чист од страсти, наредиш да се причести или да нешто друго учини и он се одмах, без икаквог размишљања, сагласи како га не би изобличио. Лек за сличне јесте усрдна молитва Богу са сузама, умножење љубави, често саветовање, телесно успокојење и свагдашњи разговори, понекад кротки и сладосни, а понекад строги и изобличавајући, према прилици, како би послушали и смекшала се њихова нарав.
39. Уколико твој ученик каже за неку братију да су побожни и похвали их, ти прећути. Уколико те запита за њих, ти са смирењем одговори: „Веруј ми, оче, не знам. Будући малоуман, ја сам дужан да пазим на свој немар. Сви други су свети и добри. Уосталом, свако ће пожњети оно што посеје“. Ти немој никог посебно хвалити, нити осуђивати, нарочито уколико твом ученику дође помисао да према некоме имаш посебну веру. На речени начин он ће се исправити и избавити од поменуте помисли.
40. Уколико чујеш да два млада брата имају љубав међу собом у простоти срца, која је [потом] прешла у страсну рђаву љубав, и осетиш потребу да пресечеш њихову међусобну пристрасност при њиховим честим доласцима код тебе, пази да добро расудиш како треба да водиш разговор са њима да им, уместо користи, не би учинио штету. Дакле, уколико мислиш да нешто од оног што ти је речено личи на истину, позови једног од њих и разговарај са њим са истинском љубављу, са срдачним лицем и душевном пријатношћу. Причај му о многим и разним предметима и у своју реч прикривено унеси понешто о поменутој страсти. Потом му реци: „Ми, брате, треба да смо пажљиви стога што ходимо међу замкама и што не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога века, против духова злобе (Еф. 6, 12), те наш непријатељ као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Петр. 5, 8). Он је већ многе велике подвижнике победио у борби. Утолико лакше ће савладати оне који су, слично мени, немарни. Пази на себе и чувај се од слагања са разним помислима, нарочито од дружења са неким братом, како се не би уплео у раније грехе, или чак и горе“. Потом додај још понешто о другим корисним стварима како би расејао свако подозрење и отпусти га. Другог, међутим, уопште не дирај. Уколико је онај са којим си разговарао делатан човек и истински духовни подвижник, он ће се на основу твојих речи разићи са њим. Он ће њихово дружење оставити или ради вере према теби, или ради стида, или ради таштине, или ради страха (што обично јесу разлози због којих неко, уз помоћ благодати Божије, без труда и подвига напушта неку страст). Међутим, уколико видиш да узајамно пристрашће младих остаје као и раније, ти позови другога, можда мање страсног, те му причај као и првоме, или чак и више. Потом додај и следеће: „Ја сам чуо да имаш љубав према некоме. Знајући вас обојицу, уверен сам да је љубав међу вама духовна. Ипак, да се не би други саблажњавали, послушај ме и, уколико имаш љубав и веру према мени, престани да разговараш са братом и да седиш насамо са њим. Јер, и игуман има добро мишљење о теби и намерава да те предложи за рукоположење“. Затим почни да грдиш и прекореваш другога, говорећи да нема страха Божијег и да припада броју телесних људи. Реченим ћеш га орасположити да одустане од страсти или из духовне побуде, или из страсти таштине, тј. ради рукоположења, које си му помињао.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Следеће подвижничко и наравоучењско слово не припада Светом Симеону Новом Богослову, него његовом старцу – Симеону Побожном.

3 коментар(а)

  1. роса петровић

    О Боже, сада видим где су грешке код моје непрестане молитве: мој ум није сабран и не налази се у срцу. А и оно, да у свему треба слушати вољу оца духовнога, ни то нисам знала…дакле, прочитах цело Добротољубље и увидех колика сам незналица, хвала Богу. Идем да тражим опроштај за сву моју тврдоглавост и помисао да нешто знам, и да знам боље од других, опрости ми Боже. Боже, помилуј писце Добротољубља, хвала и славаТеби и њима. роса

  2. Pingback: Св. Григорије Палама – Десетослов Хришћанског закона – Подвижничка слова

  3. Hvala vam puno

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *