ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V

ПРЕПОДОБНИ НИКИТА СТИТАТ

ТРЕЋА СТОТИНА ПОЗНАЈНИХ ПОГЛАВЉА О ЉУБАВИ И САВРШЕНСТВУ ЖИВОТА
 
1. Бог је бестрасни ум изнад сваког ума и сваког бестрашћа, светлост и извор добре светлости, мудрост и слово и познање, Даривалац мудрости, слова и познања. У онима којима су даровани речени дарови ради чистоте и у којима се примећују, и образ бива очуван, услед чега постају синови Божији које води Дух, као што је написано: Јер, које води Дух Божији они су синови Божији (Рим. 8, 14).
2. Они који су подвижничким напорима постали чисти од сваке скверни плоти и духа свакако постају и станиште бесмртне природе кроз дарове Духа. Они који су достигли до реченога пуни су добре светлости. Испуњени њоме у срцу тихим миром, они саопштавају добре речи и мудрост Божија тече из уста њихових са познањем божанствених и људских ствари. Њихова реч чисто саопштава о дубинама Духа. За такве нема закона (Гал. 5, 23), будући да су се једном за свагда сјединили са Богом и изменили се добром изменом.
3. Онај ко се са усрдним старањем и напором пружа ка божанственоме, постаје изображење образа Божијег душевним и телесним врлинама. Јер, он у Богу, и Бог у њему почива у сједињењу. Он јесте и види се као образ божанственог блаженства по богатству дарова Духа. Он постаје бог по усиновљењу, при чему Бог остварује његово савршенство.
4. Човек није образ Божији по телесном склопу удова (као што се из незнања може рећи), већ по мисленој природи ума, која се не описује телом, које стреми на доле. Налазећи се изван сваке твари и дебљине, Божанска природа не може да се опише. Она није одредива и није телесна. Она је изнад сваке суштине и слова. Она нема каквоту, није опипљива, нема количину, невидљива је, бесмртна, необухватна и стога нама несхватљива. И мислена природа, коју нам је [Бог] дао, такође је неописива и страна дебљини [тела], нетелесна, невидљива, неопипљива, необухватљива, те представља образ бесмртне и вечне славе Његове.
5. Будући Први Ум и Цар свих, Бог у себи има једносушно Слово са савечним Духом. Он никада није без Слова и Духа услед нераздељивости природе, нити се слива са Њима услед несливености различитих Ипостаси у Њему. Рађајући по природи из своје суштине Слово, Он се не одваја од Њега, будући недељив у себи. Савечно Слово, које се не одваја од свог Родитеља, као саприродног и сабеспочетног има и Духа, који превечно од Оца исходи. Они имају једну и нераздељиву природу, премда се по разликовању Ипостаси деле на Лица, те се тројично поје Отац, Син и Дух Свети. Као једна природа и један Бог, Лица се никада не одвајају од савечне суштине и природе. Образ речене триипостасне и јединичне природе види се у човеку који је саздала, премда у његовом мисленом а не видљивом делу, у бесмртном и вечнонепроменљивом а не смртном и пропадљивом делу.
6. Неупоредиво виши од све твари коју је мудро саздао, Бог је Ум који је изван свега и унутар свега. Он рађа Слово без одвајања ради њеног очувања и шаље Духа ради њеног укрепљења. Учествујући у Његовој Божанској природи, будући Његов образ по мисленом [својству], тј. по нетелесној и бесмртној души, и имајући ум који по природи рађа слово из своје суштине (који уједно одржава читаву силу тела), и човек је изван и унутар вештаства и видљивог. Онај ко га је саздао није одвојен од [осталих] својих Ипостаси, тј. Слова и Духа. Ни човек по души није одвојен и разлучен од ума и слова, који имају једну природу и суштину, коју тело не ограничава.
7. Триипостасном Божанству се поклањамо у Оцу, Сину и Духу Светом. Троделним се види и образ који је саздао, тј. човек. Он се душом, умом и словесношћу поклања Богу који је све саздао из ничега. У Богу су [Лица] по природи савечна и једносушна. И у Његовом образу су [речена три дела] саприродна и једносушна. По реченим цртама се примећује оно што је код нас по образу. По њему сам ја образ Божији, премда сам састављен и од блата и од образа.
8. Једно је образ Божији, а друго оно што се примећује на образу. Образ Божији је мислена душа, ум и слово, тј. једна и нераздељива природа, а оно што се примећује јесте начелственост, царственост и самовласност, [слобода]. Такође, друго је слава ума, друго – његово достојанство, друго – оно што је по образу, и друго оно што је по подобију. Слава ума је узношење горе, свагдапокретност ка горњем, оштровидност, чистота, разумност, мудрост, бесмртност. Достојанство ума јесте словесност, царственост, начелственост и самовласност, [слобода]. Оно што је по образу јесте поседовање личне, једносушне, нераздељиве и неразлучне душе са умом и словом. Ум и словесност припадају бестелесној, бесмртној, божанственој и мисленој души. Све речено је једносушно, савечно [откако је постало], нераздељно међу собом. Они не могу бити раздељени. Оно што је по подобију јесте праведност, истинитост, милостивост, састрадавање и човекољубље. У ономе у коме се примећују речена својства у дејству и постојаном пребивању, свакако се види и оно што је по образу и подобију. И они који делују по природи свакако су по достојанству виши од осталих.
9. У троделној словесној души се сагледавају два вида [дејствовања]: словесно и страдално. По образу свог Саздатеља, словесно је незадрживо, невидљиво и неодредиво чулима, с обзиром да је у њима и изван њих. Реченим дејством она, општећи са умним божанственим силама, кроз свештено познање бића по природи усходи ка Богу као свом Првообразу, наслађујући се Његовом Божанском природом. Њено страдално дејство се чулима уситњава на многе делове, подлежући страдањима и утехама. Реченим дејством она, приопштавајући се чулној, храњивој и растућој природи, подлеже утицајима ваздуха, хладноће и топлоте, имајући нужду за храном ради одржавања живота, ради узрастања и здравља. Мењајући се под дејством свега реченога, она се понекад препушта похоти, примајући бесловесну пожуду и скрећући од кретања по природи. Понекад се она срди и узнемирава бесловесним гневом, а понекад осећа глад, жеђ, жалост и бол, те се поново успокојава. Она се, дакле, овде час успокојава утехама, час трпи скорби. И њена речена страна се исправно назива страдалном, будући да се пројављује кроз страдања. Међутим, уколико словесност живота прогута оно што је смртно (2. Кор. 5, 4), пошто боље надвлада [оно што је горе], и живот Исусов ће се јавити у смртноме телу нашем (2. Кор. 4, 11), производећи у нама животворну умртвљеност бестрашћа и нетрулежну бесмртност по жељи духа.
10. Пре саздања свих ствари из ничега Творац свега је у себи имао познање о њиховој природи и назначење свих бића као Цар векова и Предзналац. Он је и човеку, кога је створио по образу своме за цара творевине, дао да у себи има назначење, природу и познање свих бића. Да би постојао и живео, он, на пример, од земље (из које је створен) поседује суве и хладне сокове, од ваздуха и огња – топлину и влажност крви, од воде – влажност и хладноћу хладнокрвности, од растиња – растење, од животиња које личе на биљке – хранљивост, од бесловесних животиња – страдалност, од анђела – мисленост и словесност, од Бога – невештаствени дах, тј. нетелесну и бесмртну душу, која се пројављује у уму, словесности и у сили Духа Светога.
11. Бог нас је саздао по свом образу и подобију. И ми му постајемо подобни врлином и разумношћу. Врлина Његова је покрила небеса и Његове разумности је пуна земља (Ав. 3, 3). Врлина Божија јесте праведност, преподобност, истина, као што говори Давид: Праведан си, Господе… и истина је твоја око тебе (Пс. 118, 137), и још: Праведан је Господ… и преподобан (Пс. 144, 17). Ми смо му подобни и исправношћу и благошћу, будући да је добар… и праведан Господ (Пс. 24, 8). [Ми смо му подобни] и речју мудрости и по знању, који су у Њему. Он се и назива Мудрошћу и Словом. Ми смо му подобни и светошћу и савршенством, као што сам говори: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5, 48), и: Будите свети као што сам ја свет. (Лев. 19, 2) Ми смо му подобни и смирењем и кротошћу, будући да говори: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11, 29).
12. Будући образ Божији, наш ум се налази [у стању] које му је својствено уколико пребива [у делатности] која му је сродна, не допуштајући кретања која су далека од његовог достојанства и природе. Он радо воли да се креће у ономе што се односи на Бога. Он иште да се сједини са Оним од кога је добио почело, којим се креће и према коме стреми по својим природним особеностима. Он жели да га подражава човекољубљем и једноставношћу. Стога, рађајући слово, ум, пресаздава душе једноплемених људи, као друго небо, утврђујући их трпљењем кроз делатне врлине. Он их оживотворава духом својих уста, дајући им силу против погубних страсти. Стога и он постаје стваралац мислене твари и великог света, достојно подражавајући Бога, јасно слушајући слово које му се одозго упућује: Ако изведеш часно од недостојног, бићеш као уста моја (Јер. 15, 19).
13. Онај ко пребива у природном кретању ума и достојном употребљавању слова, остаје чист од вештаства и украшава се кротошћу, смиреноумљем, љубављу и саосећањем, просвећујући се обасјањем Светога Духа. Устремљујући се ка вишим умозрењима, он достиже до познања скривених тајни Божијих и благољубиво их саопштава словом мудрости онима који могу да слушају. Он не умножава свој таланат само за себе, већ допушта и својим ближњим да се њиме насладе.
14. Онај ко је једну [страну, тј. Дух] из двострукости [дух-тело] олакшао, учинивши га слободним од утицаја другог, пронашао је невештаствени живот међу невештаственим духовима, и сам поставши мислен [дух], премда се телесно још креће међу другим људима.
15. Онај ко је достојанством и природом једнога [духа] савладао ропство двострукости [духа и тела], васцелу творевину је покорио Богу, сјединивши у једно оно што је подељено и измиривши све (Кол. 1, 20).
16. Све док су наше природне силе у међусобном нереду, распавши се на многе различитости, ми не можемо да учествујемо у натприродним даровима Божијим. Не учествујући, пак, у њима, ми остајемо негде далеко од тајинственог свештенодејства које врши мислено делање ума на небеском жртвенику. Уколико се, пак, ревносно проходећи свештене подвиге, очистимо од чулних привлачности и силом Духа саберемо различитости које су се у нама образовале, ми ћемо почети да учествујемо у неизрецивим Божијим добрима. И ми ћемо божанствена тајинства тајанственог свештенодејства ума достојно узносити Богу Слову на наднебеском мисленом жртвенику Божијем, као видиоци и свештенослужитељи Његових бесмртних тајни.
17. Јер тело жели против Духа, а Дух против тела (Гал. 5, 17). Међу њима постоји нека необјављена борба за превласт и победу над другом страном. Код нас се речено назива различитошћу, распоном, натегнутошћу или вагањем и колебивом борбом, при чему душа иде у смеру који одреди ум, тј. према некој ствари која је у вези са људском страшћу.
18. Докле год се расејавамо несталним помислима и док се закон тела врши и одржава у нама, ми се растурамо на многе делове и удаљујемо од божанствене јединичности, не стекавши јединство које поседује. Уколико се, међутим, пропадљивост натопи сједињујућом силом и натприродном безбрижношћу, те ум постане свој, обасјавши се мудротворним озарењима и мислима, душа се богообразно сабира у јединицу, те постаје једно наместо многих различитости. Сјединивши се са Божанском Јединицом, она се у једноставности богоподобно уједињује, што представља васпосватљање душе у древно [стање] и наше обновљење на боље.
19. Незнање је зло изнад сваког зла. Оно је сама опипљива тама. Оне душе у којима се зачне чини помраченима, делећи словесност на многе делове. Оно душу одвлачи од сједињења са Богом. Од њега се сабира једино бесловесност. Незнање чини човека сасвим бесловесним и неосетљивим. Уколико се позамашно рашири, незнање постаје огроман бездан ада за душу која се савија под његовим теретом. И у њему се налази свака казна и патња и туга и уздах. Божанствено, пак, познање, које је светло и бескрајно преоблистано светлошћу, душе (које га примају ради чистоте) чини светловидним на богодоличан начин. Оно их испуњује миром, спокојством, радошћу, неизрецивом мудрошћу и савршеном љубављу.
20. Божанствена светлост са собом сједињује душе које опште са њом, својом једноставношћу их обједињујући са собом. Она их сједињује са својом јединственошћу и усавршава својом савршеношћу, њихово око разума уводећи у дубине Божије и чинећи их видиоцима и тајницима и тајноводственицима великих тајни. Ти само узажели да напорима стекнеш чистоту, те ћеш на делу у себи угледати поменуто богоугодно дејство.
21. Озарења прве светлости која се путем знања збивају у очишћеним душама, чине их не само добрима и светловиднима, него их путем природног умозрења узводе у умна небеса. И божанствено дејство у њима не престаје на реченоме. Оно се зауставља тек кад се са мудрошћу и знањем неизрецивих [ствари] сједине са Једним и у Њему постану једно, уместо многих.
22. По поретку очишћења најпре треба да постанемо чисти и неупрљани од вештаствене злобе умних. Потом, по другом ступњу у поретку просвећења, које се савршава тајинственом и у Богу скривеном мудрошћу, наше умне очи треба да буду просвећене и свагда облистане. Узишавши до науке свештених знања, која словом служи ново и старо код пријемчивих, ми ћемо постати преносиоци њених скривених и тајинствених схватања, претачући их, свакако, у неупрљане слухове и удаљујући их од несавршених, како светиње не би биле дате псима, нити се бисер Слова бацао пред свињолике душе, које би га учиниле неупотребљивим.
23. Уколико примети да се пламен душе његове распростире на унутрашњу веру и љубав Божију, човек треба да зна да у себи носи Христа, који чини да се душа уздиже од земље и видљивих ствари и који јој приправља обиталиште на небесима. Уколико, такође, види да му се срце испуњује љубављу и да са умилењем жели неизрецива добра Божија, он треба да зна да у њему дејствује Божански Дух. Најзад, уколико осети да му се ум испуњује неизрецивом светлошћу и схватањем небеске мудрости, он треба да зна да се већ збива и дејствује наилазак Утешитеља у његову душу, који му објављује ризнице Царства небеског, које су скривене у њему. И он већ треба да себе брижљиво чува као палату Божију и обиталиште Духа.
24. Ради очувања скривених ризница Духа неопходно је испразнити се од људских дела, што се обично назива тиховањем. Чистотом срца и сладошћу умилења, оно јаче распламсава љубав према Богу, одрешује душу од чулних свеза и убеђује је да следи слободу као начин живота. Оно њене силе доводи у природно стање, васпостављајући им првобитно устројство, које су имале при стварању, како не би остао никакав повод за осуђивање Творца доброга због измене Његовог образа и његовог окретања ка рђавом.
25. У свештено и божанствено савршенство са светлошћу узводи благоразумно и познатељно тиховање, уколико се, наравно, примењује и врши по правилу. Уколико онај ко мисли да тихује није достигао до реченог усхођења и савршенства, значи да још увек не тихује умним и савршеним тиховањем. Од унутрашњег смућења непокорених страсти он неће ни моћи да тихује, све док не узиђе на поменуту висину. До тада ће само имати тело затворено између зидова, или у јамама или пећинама земаљским, растрзано неуредним и прелешћеним умом.
26. Душе које су достигле до крајњих граница чистоте и узишле на велику висину мудрости и познања, личе, готово на непосредан начин, на херувиме, будући да се својом науком приближавају Извору добара. Оне од Њега у себе примају чисто откривење непосредног виђења. Њиме обично само Богоначелство једино силе херувима, како неко рече, просвећује непосредно, у божанственим умозрењима и најузвишенијем усхођењу.
27. Од првих горњих сила једне су ватрене и хитре око божанствених ствари и имају непрекидно кретање око њих, а друге су боговидне, познавалачке и мудре. Њихово божанствено својство је да се свагда крећу око божанствених ствари. И душе су, како рекосмо, ватрене у божанственим стварима и хитре, мудре и познавалачке, те кадре да се узвисују у тајинственим умозрењима. Њихова одлика по сили и божанственом стремљењу јесте свагдакретање око Бога и непоколебиво учвршћење и обитавање у Њему. Штавише, оне имају и својство пријемчивости за просвећења, којом постају учесници у Богу. Оне речима изобилно и другима преносе просвећења и благодати Његове.
28. Бог је Ум и Узрок свагдашњег кретања свега. Сви умови у Њему, као у Првом Уму, имају постојано стајање и непрестано кретање. Речено се дешава онима који немају љубав према вештаству и страсно кретање, већ су свештеним подвизима задобили чисто и неупрљано кретање. Речено им се дешава стога што, имајући божанствену љубав, један другоме и себи предају озарења која исијава Богоначелство, као Давалац добара. Они са љубављу преносе и другима мудрост тајни Божијих, која се крије у њима, како би се непрестано опевавала љубав Божија.
29. Око Бога стоје и крећу се душе које су своју словесност олакшале од вештаства и које су двојство које се стално бори са собом тело – дух учиниле заузданом колесницом која хита ка небесима. Оне се непрестано крећу око Бога, јер је Он средиште и Узрок кретања круга. Оне уједно стално и постојано стоје унаоколо, не могући да се растуре због свог јединства, нити да се окрену осећају и ниским прелестима људских ствари. Речено је, дакле, потпуна сврха тиховања. Њој оно одводи истинске тиховатеље. И премда се крећу, они ипак стоје, као што и постојано стоје, премда се крећу у божанственим стварима. И уколико се речено не збива, ми само мислимо да тихујемо, док се наш ум креће у вештаству и прелести.
30. Уколико великом марљивошћу и старањем достигнемо до древне красоте словесности и уколико нам се посрећи да озарењем Духа примимо мудрост и познање које нам се даје одозго, ми постајемо уверени да је први Извор и Узрок стварања свега мудар и добар према нама, који већ можемо да видимо по природи. И у нама више не постоји ништа због чега би се Он осуђивао за зло које се прилепило уз створење Његово, по застрањењу ка горем, тј. по отцепљењу и паду, при коме је изгубило древну красоту, отпало од обожења, и при чему је зло насрнуло и ушло у њега, давши му своје бесловесно обличје.
31. Прву основу код оних који се пружају ка напретку представља познање бића, које код њих узрокује делатно мудрољубље. Друга [основа] јесте познање скривених тајни Божијих, у које се тајно уводе кроз природно умозрење. И трећа [основа] јесте сједињење и спајање са Првом Светлошћу, где се завршава и успокојава свако делатно напредовање и свако умозрење.
32. Сви умови се сами по себи појединачно окрећу на речена три начина према себи и према суштинском Бићу. И просвећујући ближње они их, као чисти духови, тајно уводе у божанствене ствари и усавршавају их небеском мудрошћу, сједињујући их са собом и са Јединицом.
33. Обожење у овом животу јесте умно и истинско божанствено свештенодејство, којим се свештенодејствује слово неизрециве мудрости и преноси се, према могућности, на оне који су се спремили. Обожење је Бог својом добротом од почетка даровао словесној природи због јединства вере. Они, дакле, који су својом чистотом достигли до учествовања у узвишеном стању, посредством познања божанствених ствари, постају богоподобни, пошто су узвишеним умним кретањима око божанствених ствари постали саобразни образу Сина Његовог. Они ће кроз усиновљење бити богови другим људима на земљи. Други ће се, опет, усавршавати у врлини кроз очишћење словом и свештеним дружењем са првима. У складу са напредовањем у свом очишћењу, они ће учествовати у обожењу првих и постајаће заједничари сједињења са Богом. Најзад, пошто се сједине и постану једно са јединством љубави, сви ће се сјединити заувек са једним Богом. И биће Бог по природи међу боговима по усиновљењу, Узрочник добрих дела, те ништа из творевине неће моћи да послужи за Његово осуђивање.
34. Богоподобије, које је уопште [човеку] доступно, ревнитељ не може да достигне уколико се најпре врелим сузама не очисти од ружноће глиба зла које се привило уз њега и уколико се не прилепи уз свештенодејство светих Христових заповести. У супротном он не може постати судеоник неизрецивих Божијих добара. Онај ко жели да умно окуси божанствену сладост и уживање у потпуности се одриче од сваког светског чула. Из жеље за добрима која су припремљена светима он своју душу у целини посвећује умозрењу постојећег.
35. Богоподобије, које се стиче уз крајњу чистоту и пуну љубав према Богу, може да се очува непроменљивим једино при непрестаном уздизању и усхођењу умозритељног ума ка Богу, у чему се душа обично утврђује кроз постојано пребивање у врлинском тиховању уз непрестану, чисту, нерасејану молитву, уз свестрано уздржавање и усрдно читање Писма.
36. Не треба да журимо само да задобијемо мир својих унутрашњих сила, већ и да достигнемо до чежње за умним починком. Он зна да успокојава сваку тежњу ка добру са миром помисли и божанственом росом која силази са небеса да исцели рањено срце и да га расхлади од огња који долази одозго и који разгорева Дух.
37. Душа која је дубоко рањена љубављу Божијом, пошто је окусила од умних дарова Његове сладости, више не може да остане у себи или у постојећем стању, не устремљујући се у небеска усхођења. Јер, уколико уз помоћ Духа напредује у усхођењима и уколико улази у дубине Божије, она се распламсава огњем чежње и истражује величину још дубљих дубина Божијих. Она жури да се приближи блаженој светлости, у којој престаје свако распростирање ума. У њој она завршава своје путовање у веселости срца.
38. Онај ко постане судеоник Духа Светога и Његов наилазак позна по извесном неизрецивом дејству у мирису у себи, које се приметно пројављује чак и у телу, више не може да остане у пределима природе, већ се мења добром изменом деснице Вишњега, те заборавља на храну и сан. Он презире све телесно, пренебрегава телесни покој, те читав дан пребива у напорима и зноју подвижничком, не осећајући умор нити икакву природну потребу, тј. ни глад, ни жеђ, ни поспаност, ни друге природне неопходности. Јер, љубав Божија се невидљиво са неизрецивом радошћу излила у срце његово (Рим. 5, 5). Читаву ноћ проводећи у ватреној светлости, он кроз телесно упражњавање врши умно делање, наслађујући се бесмртном трпезом од бесмртног растиња мисленог раја. Узнешен у њега, Павле је чуо неизрециве речи, које не приличи да слуша човек који има пристрашће према видљивоме.
39. Уколико се једанпут распламса огњем подвижништва и обоји се водом суза, тело више не ублажава трудове, будући да престаје са многим подвизима и да се уздиже изнад делатног подвижништва. Примивши у себе спокојство и ћутање мира, оно се испуњава другом силом, другим полетом, другом крепошћу Духа. Задобивши душу за сарадника и видећи да му је стање надмашило телесни подвиг, тело мења своје природне покрете и обраћа их на умне подвиге. Бавећи се снажно умним делањем, оно за себе чува плодове бесмртног растиња у мисленом рају, из кога попут река истичу извори богодоличних поимања и у коме се налази дрво богопознања, које производи плодове мудрости, радости, мира, благости, доброте, дуготрпљења и неизрециве љубави. Делајући са преданошћу и негујући [рај], [душа] се удаљује од тела и улази у примрак богословља. У иступљењу она напушта све, будући да је ништа од видљивих ствари не задржава. И сјединивши се са Богом, она престаје да се подвизава и да чезне.
40. Шта је за нас марљиве више – видљиво или мислено? Уколико је видљиво, за нас већ ништа неће бити значајније и пожељније од пропадљивих ствари, нити ће душа бити боља од тела. А уколико је мислено, онда је Бог… дух; и који му се клањају, и духу и истини треба да се клањају (Јн. 4, 24). Стога телесно упражњавање постаје излишно уколико је [на дејству] умно делање душе, од кога [тело], које стреми доле, постаје лагано, те сво постаје духовно, сједињујући се са бољим.
41. Постоје три степена код оних који напредују у усхођењу ка савршенству: очишћујући, просвећујући и тајанствени или савршени. Први је својствен почетницима, други – средњима, а трећи – савршенима. Усходећи по реду по три степена, подвижник доспева до Христовог узраста, постајући човек савршен, по мери раста пуноте Христове (Еф. 4, 13).
42. На очишћујућем степену се налазе они који се уводе у свештене подвиге. Њему је својствено одлагање образа земљаног човека, избављење од сваког вештаственог зла и облачење у новог човека, који се обнавља Духом Светим. Његова дела су мржња према вештаству, исцрпљивање тела, удаљавање од свега што може да изазове страсне помисли, кајање због учињених [грехова]. [Њега прати] сузно омивање сланости греха, украшавање нарави благошћу Духа, очишћење унутрашњости чаше, тј. ума умилењем од сваке прљавштине тела и духа, те уливање у њега вина слова (које весели срце очишћеног човека) и његово приношење Цару духова ради окушања. Његов крај је делатно распламсавање огњем подвижништва, избацивање из унутрашњости сваког греховног отрова подвижничким напорима, прекаљивање кроз погружавање у воду умилења и усличавање мачу који силно сече страсти и бесове. Онај ко је кроз многе подвижничке напоре достигао речено погасио је силу урођеног огња, затворио уста лавова, тј. дивљих страсти, постао силан [духом], тј. од немоћног постао крепак, те као други Авсидијац [Јов] подигао победни знак трпљења, победивши кушача.
43. На просвећујућем степену се налазе они који су преко свештених подвига напредовали до првог бестрашћа. Њему су својствени познање бића, умозрење смислова [назначења] творевине и учешће у Светоме Духу. Његова дела су очишћење ума под дејством божанственог огња, мислено отварање очију срца и рађање слова са високим поимањима познања. Његов крај је слово мудрости које појашњава природу постојећег, познање Божанских и људских ствари и откривање тајни Царства небеског. Онај ко је достигао речено мисленим делањем ума, путем четири врлине се узноси на огњену колесницу, те се као други Тесвићанин [Илија] још у животу подиже у мислени ваздух и проходи небеске области, уздигавши се изнад телесне низости.
44. На тајанственом или савршеном степену се налазе они који су већ приспели у меру узраста Христовог. Њима је својствено да пресецају ваздух, да се узносе изнад свега, да се крећу у кругу горњих небеских чинова, да се приближавају првој Светлости и да духом испитују дубине Божије. Његово дело јесте да ум посматрача речених предмета испуњава познањем смисла промисла, правде и истине и разјашњења загонетки, прича и нејасних речи Божанственог Писма. Његов крај је тајноувођење онога ко се усавршио у скривене тајне Божије, његово испуњавање неизрецивом мудрошћу кроз сједињење са Духом, што га у великој Цркви Божијој показује мудрим богословом, који људе просвећује богословским поукама. Онај ко је дејством најдубљег смирења и умилења достигао до речене мере, бива уздигнут до трећег неба богословља, као други Павле, те слуша неизрециве речи које не треба да слуша човек који је под утицајем чула. Он окуша од неизрецивих добара које око није видело и ухо слушало и постаје служитељ тајни Божијих, поставши Његова уста. Он их за људе врши речју, починувши блаженим покојем у Богу, као савршен у савршеном. Он са богословима пребива у општењу са највишим силама, тј. херувимима и серафимима, којима припада реч мудрости и уједно реч познања.
45. Живот људски се дели на два начина, док се његови циљеви деле на три. Један начин је друштвени и унутарсветовни, а други је изван друштва људскога и надсветски. Друштвени живот се дели на здравоумље [чистоту] и неуздржљивост. Вандруштвени се дели на мудрољубље, на природно познање и натприродно дејство. Први се, опет, или спаја са правдом, што значи да долази у стање по природи, или са неправдом, одакле доспева у неправду, губећи своје природно кретање. Уколико крене ка жељеном циљу држећи се правила, други доспева до безграничне Природе, натприродно се усавршавајући. Уколико, међутим, подвиг врши из славољубља, он промашује свој циљ и срозава се на неискусан ум, те као несавршен са разлогом бива одбачен из реда савршенства.
46. Дух Свети је светлост и живот и мир. Онај, дакле, ко се просвећује Божанским Духом, постаје миран и свој живот проводи у спокојству, из чега извире познање бића и мудрост Слова. Он стиче ум Христов. Он зна тајне Царства, улази у дубине Божије и из дана у дан произноси људима добре речи живота из непоколебивог и просвећеног срца. Он је добар, имајући у себи Доброга, који говори старо и ново.
47. Бог је мудрост и оне који ходе у словесности и мудрости обожује познањем бића. Он их сједињује са собом путем светлости, чинећи их боговима по усиновљењу. Све створивши мудрошћу из ничега, Бог мудро влада и управља стварима у свету и мудро свагда дејствује спасење свих оних који му приступају са покајањем. И онај ко се удостојио да постане учесник најузвишеније мудрости због чистоте, као образ Божији свагда мудро извршава и дела вољу Божију. Он, дакле, сабира себе из спољашњости и распарчаности, те из дана у дан знањем неизрецивих ствари уздиже своју словесност према истински анђелским начинима живота. Водећи, у складу са остваривошћу, једновидно свој живот, он се сједињује са горњим силама, које се јединствено крећу око Бога. Са њима се он, као добрим водичима, узвишава до првог Начела и Узрока.
48. Онај ко се најузвишенијом мудрошћу сјединио са анђелским силама и уједно сјединио са Богом (будући да је стекао подобије Божије), свима приступа да мудрољубивим речима и дружењем. Као подражаватељ Бога, он божанственом силом оне који желе ослобађа од спољашњих и распарчаних ствари, сабирајући их духовно ка једновидном животу (што је већ учинио са собом). Мудрошћу, познањем к озарењем скривености он их узводи ка умозрењу славе једне и прве Светлости. И пошто их сједини са анђелским бићима и чиновима који су око Бога, он их приводи јединству са Богом, будући да су постали облистани светлошћу Духа.
49. Четири опште врлине прати осам природних врлина, по две пратећи сваку, при чему свака од општих образује тројство. Разборитост, дакле, прати знање и мудро умозрење, праведност – расуђивање и саосећајно расположење, храброст – трпљење и стаменост, здравоумље – чистота и девственост. Као Творац и Тајноводитељ тројичне дванаесторице врлина, Бог мудро седи на престолу ума, шаљући Слово ради стварања врлина. Узевши од сваке почетне врлине, Слово, како рекосмо, ствара у души умни свет благочашћа. Као небо реченог света Оно распростире разборитост, пуну звезда за осветљавање живота, као два велика светила постављајући божанствено познање и природно умозрење за његово обасјавање и осветљавање. Као земљу Оно утврђује праведност, за бесплатну гозбу. Као ваздух Оно распростире здравоумље, тј. одмор и свежину правог живота. Као море Оно поставља храброст око слабости природе, ради обарања сатанских упоришта и узвишица. Градећи, дакле, овај свет, Слово у њега полаже Духа као силу за умно и непрестано кретање и неразлучно и трајно сједињење, сагласно са Давидовим речима: Словом Господњим небеса се утврдише и Духом уста Његових сва сила њихова (Пс. 32, 6).
50. Духовно узрастање ревнитеља за спасење одговара узрастању Господа нашег Исуса Христа у [човештву]. Будући младенци у почетку, они се, слично Господу Исусу, који се хранио млеком, хране млеком телесних врлина, или телесног вежбања, које је иначе за мало корисно онима који узрастају у врлини и постепено одлажу младалаштво (1. Тим. 4, 8). Пошто одрасту до младићког узраста и почну да се хране тврдом храном умозрења постојећег, будући да већ имају извежбана душевна чула (Јев. 5 ,14), они личе на Господа који је напредовао у узрасту и благодати, седећи међу старцима и откривајући им дубине и сакривености (Лк. 2, 46). А пошто постану савршени људи, доспевши у меру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13), они постају подобни Господу, који је свима проповедао реч покајања, који је учио народ тајнама Царства небеског, брзо се приближавајући свом страдању. Слично окончава и свако ко се усавршава у врлинама. Прошавши све узрасте Христове, он ступа у страдална искушења, која одговарају Његовом Крсту.
51. Док стојимо у пределима [телесног] вежбања, нас као младенце чувају надзорници и домоуправитељи како се не бисмо дохватали различите хране, како не бисмо користили додир, како се не бисмо загледали у лепоту, како не бисмо слушали песме, како мирис не бисмо [наслађивали] благоухањем, премда и јесмо наследници и господари читавог очевог [наслеђа]. Пошто, пак, дође пунота времена обучавања, завршивши се бестрашћем, у нама се од чистог разума рађа Слово и већ се налазимо под законом Духа. Избављајући нас од закона телесног размишљања, Оно нам пружа усиновљење. Пошто се речено оконча, Дух већ у срцима нашим виче: Ава, Оче (Гал. 4, 6), показујући и дајући нам да разумемо наше синовство и нашу смелост према Оцу и Богу. Он пребива и беседи са нама као са синовима и наследницима кроз Христа, који се више не налазе под бременом ропства чулима.
52. У онима који су узнапредовали у вери као Петар, и повратили се у наду као Јаков и постали савршени у љубави као Јован, Господ се преображава пошто узиђе на високу гору богословља. Он блиста у њима појавом и цртама чистог слова као сунце, те поимањима неизрециве мудрости постаје блистав као светлост. Њима се открива Слово, стојећи између закона и пророштава. Са једне стране Он законополаже и поучава, док са друге открива [понешто] из дубоких и скривених ризница мудрости, свагда предвиђајући и предсказујући. Њих Дух покрива као светли облак, из кога им долази глас тајинственог богословља и посвећује у тајну Триипостасног Божанства, говорећи: “Ово је моја љубљена гора савршенства, која је по мојој вољи. Будите моја савршена чеда Духом савршеним”.
53. Душа која је презрела све приземно и потпуно постала рањена љубављу Божијом, трпи једну необичну и божанствену извансебност. Пошто чисто увиди природу и назначење бића и позна сврху људских ствари, она више не подноси да се налази у свему и да се ограничава у телу које је садржи. Пошто изађе изван својих предела и уздигне се изнад осећаја, превазишавши природу свих бића, она улази у неизрециву тишину примрака богословља и суочава се са красотом Бића у светлости схватања неизрециве мудрости према мери благодати која јој се даје. На богоугодан начин она се схватањима удубљује у Његово умозрење, са страхом љубави се наслађујући плодовима бесмртног растиња, тј. поимањима божанствених увида, чију узвишеност и славу у потпуности не може да изрази пошто се из извансебности врати у себе. Налазећи се у необичном дејству Духа, она доживљава похвално трпљење са неизрецивом радошћу и ћутањем. Начин, пак, реченог божанственог дејства, које је покреће, које се пројављује и које јој тајанствено говори о скривеном, она не може да објасни.
54. Онај ко сеје сузе умилења ради праведности, као плод живота ће убрати неизрециву радост. Онај ко са ревношћу иште Господа и са стрпљењем га ишчекује све док жито његових врлина не донесе плода, свакако ће пожњети зрело класје богопознања. Он ће се просветити светлошћу мудрости и постати светиљка вечне светлости, која осветљава све људе. Он неће позавидети себи и ближњима, под суд зависти сакривши светлост мудрости која му је дата, него ће усред Цркве верних говорити добре речи на корист многих, развивши старе загонетке, у складу са оним што је чуо са неба подстакнут Божанским Духом, са оним што је сазнао почивајући у умозрењу бића и са оним што су му свети оци саопштили.
55. Сваком подвижнику ће се, у дан његовог усавршавања у врлини, догодити да му горе делања божанствених заповести прокапљу најслађом благопријатношћу, будући да ће царовати на Сиону, тј. чистом разуму. И са гора, тј. смислова врлина, потећи ће млеко, пружајући му храну, док ће он почивати на постељи бестрашћа. И сви источници Јудини, тј. извори вере и његовог познања, даће воде, тј. догме и приче и загонетке божанствених ствари. Из срца његовог, као из дома Господњег, потећи ће извор неизрециве мудрости и натопиће сува корита у долинама, тј. људе који су се сасушили од суше и жеге страсти. И он ће на себи видети остварење речи Господњих: Који у мене верује… из утробе његове потећи ће реке воде живе (Јн. 7, 38).
56. Онима који ме се боје, вели Бог, грануће сунце правде и дела њихова ће их привести исцелењу. Они ће изаћи из тамнице страсти и скакутати као телци ослобођени од уза греха. И бациће под ноге безаконике и демоне и погазиће их као прах у дан васпостављања свога, који ћу ја навести, вели Господ Сведржитељ (Мал. 4, 25). Речено ће се свакако збити када се кроз све врлине буду уздигли и усавршили мудрошћу и познањем кроз општење са Духом.
57. Уколико на равној гори овога света и Цркве Христове високо уздигнеш заставу новога знања и подигнеш, сагласно пророку, глас мудрости коју ти је дао Бог, утврђујући својом речју и поучавајући браћу своју и откривајући им смисао Божанскога Писма како би разумели чудесне дарове Божије, приводећи их испуњавању заповести Његових, ти се немој бојати оних који завиде сили речи твојих и изопачују свако Божанствено Писмо. Јер, они су празни, тј. рушевине готове за станиште ђавола. Бог, наиме, записује речи твоје у књигу живота и они ти неће наудити, као што ни Симон маг није наудио Петру. И ти ћеш, штавише, онога дана, видећи поменуте људе како ти постављају замке на твом путу, заједно са пророком рећи: “Гле, Бог мој и Господ је мој Спаситељ, и уздаћу се у Њега, спашће ме и нећу се уплашити. Јер, слава је моја и песма моја Господ, и Он ми постаде Спаситељ. Нећу престати да објављујем славна дела твоја по свој земљи”.
58. Уколико си разумео да су насртаји страсти у теби неделатни и да се умилење и смиреноумље истачу из очију твојих, знај да је у тебе дошло Царство Божије и да у утроби носиш Духа Светога. Уколико још осећаш Духа да дејствује, да се креће и говори у дубинама твојим и да те покреће да говориш на великом сабору Цркве спасоносну истину Божију, немој спречавати уста своја бојећи се зависти од јудеомислећих, него стани и напиши на таблици, као што Исаија говори, оно што ти Дух открива. Јер, оно ће трајати дуго времена, заувек. Они које утроба боли од зависти јесу непокоран народ, деца копилад, који немају вере и не желе да чују да Јеванђеље дејствује и данас, стварајући пријатеље Божије и пророке. Они пророцима и учитељима Цркве говоре: “Немојте нам објављивати мудрост Божију”, а онима који имају виђења природних умозрења веле: “Немојте нам говорити сличне ствари, него нам говорите и објављујте нешто друго, тј. речи заблуде које свет воли. Склоните од нас реч Израиљеву”. Ти, пак, немој обраћати пажњу на њихову завист и речи. Јер, оно што ти се открива одозго ради користи многих чуће и они који су сасвим глуви, и они који се налазе у тами животној. И очи слепих који се налазе у магли греха видеће светлост речи твојих и духовно сиромашни ће осетити радост због њих. Безнадежни људи ће се испунити радошћу, заблудели ће схватити разумност твојих речи, а они који ропћу против тебе научиће се да слушају речи Духа, док ће муцајући језици научити да мирно говоре.
59. Пророк Исаија каже: Блажен је онај ко у Сиону, тј. у Цркви Божијој, има семе учења речи својих, и синове духовне у Горњем Јерусалиму првородних. Јер, вели, речени човек ће скривати речи своје за одговарајуће време и сакриће се као да се скрива од бујице вода. И на послетку он ће се показати у Сиону, у Цркви верних, као славна река која струјама своје мудрости велелеино тече по жедној земљи. А они које заводе завидници, престаће да се уздају у њих, већ ће пружати уши своје да чују речи поменутога човека, док ће срца слабих душом слушати пажљиво. Слуге зависти му неће више говорити: “Ућути”. Јер, као благочастив, он мисли разумно и не изговора лудости, као луди мудраци овога света. Његово срце не помишља сујетна дела безакоња, нити о Богу говори речи заблуде да би растурио гладне душе и жедне оставио незадовољнима. Стога ће речи његове бити на корист многих, макар завидљивци били незадовољни.
60. Ономе ко обитава у високој пећини снажне стене даће се до сита хлеб познања и красовуља мудрости све до опијености. Такође ће бити изобилна и вода коју ће пити. Он ће видети Цара у слави Његовој и његове очи ће угледати земљу из далека. Душа ће се његова поучавати у мудрости и свима ће казивати о вечном месту, изван чијих граница не постоји ништа.
61. Васпитање Господње отвара слух свакоме ко има страх Његов, дајући му ухо да чује и васпитан језик да зна када треба да говори. Ко је, пак, онај ко разборите и мудре овога света показује неделатним и ко њихову мудрост показује као лудост, потврђујући само речи слугу својих? Нико други до Онај ко чини јединствена и чудесна дела на славу своју, ко и пресахлом срцу у пустињи отвара пут смирења и кротости и у сувом и безводном разуму [изводи] потоке неизрециве мудрости како би утолио жеђ изабраном роду Његовом, народу који је изабрао да казује врлине Његове. Он ходи пред онима који га љубе и боје га се и ради њих поравнава планине страсти и разара бакарна врата незнања, отварајући им врата Његовога познања и објављујући им Његове скривене, тајне и невидљиве ризнице. Он све чини да би познали да је Он Господ, Бог, који им је дао име Израиљ.
62. Ко узбуркава море страсти и смирује таласе његове? Господ Саваот, који све који га љубе спасава од греховне опасности и умирује буру помисли њихових. Он ставља речи своје у уста њихова и покрива их сенком руку својих, којима је распростро небо и утврдио земљу. Он даје онима који га се боје васпитан језик и разуман слух да би чули глас Његов одозго и објавили заповести Његове у дому Јаковљевом, тј. у Цркви верних. Они, пак, који немају очи да виде зраке Сунца правде, и уши да чују преславна [дела] Божија, као удео свог незнања имају таму. И испразна је нада њихова, као и речи њихове. Нико од њих не говори по правди, нити може да расуђује по истини. Они се уздају у сујетне ствари и говоре испразне речи, те су бременити завишћу и рађају опадање. Јер, уши су њихове подрезане и не могу да чују, те се стога изругују речи познања Божијега, не желећи да га чују.
63. Какве мудрости има код оних које утроба боли од зависти према ближњем? Како ће рећи завидљивци, вели Јеремија: “Ми смо мудри и закон Господњи је са нама”, када се распадају од зависти према онима који су мудрошћу и познањем Бога примили благодат Духа? Међутим, лажно знање књижевника и мудраца светских показало се као сујетно, будући да су промашили истинско познање. Они беху оцењени као недостојни мудрости Утешитеља. Стога су се и постидели видевши како се она умножава код рибара, те се уплашише силе речи њихових. Они беху ухваћени у мреже својих схватања, одбацивши истинску мудрост и познање Господа.
64. Зашто се завидљивци распадају од зависти према онима који су богато примили благодат Духа и огњени језик као перо брзописца, када су сами напустили извор мудрости Божије? Да су пошли путем Божијим, они би заувек обитавали у миру бестрашћа. Они би научили где се налази разборитост, где крепост, где разумност и познање бића, где многолетство и живот, где светлост очију и мудрост са миром. Научили би ко налази место мудрости и ко улази у њене ризнице и видели би шта Бог преко пророка заповеда посвећеницима речи: Пророк који је видео откривењски сан нека исприча своје виђење, и онај ко прими реч моју нека истински исприча моју реч (Јер. 23, 28), и опет: Запиши у књигу све речи које ти казах (Јер. 37, 2). Дакле, они се никада не би распадали од зависти због поменутих људи.
65. Уколико Етиопљанин тј. црнац промени своју кожу и леопард своје шаре и завидљивци ће да помисле и изговоре нешто добро, с обзиром да су научени да проучавају оно што је зло. Јер, они подмукло задају ударац својим ближњима, будући лукави и лицемерни према својим пријатељима. Они не говоре истину, будући да се њихов језик навикао на сујетне и лажне речи. Схвати речено, дакле, јер ти због богопознања и речи завиде и исмејавају те. Стога, попут пророка Јеремије, сатвори усрдно молење, говорећи: Сети ме се Господе и дођи да ме избавиш од завидљиваца који ме гоне. Немој одоцнити, желећи детаљно да ме опробаш. Познај да ме исмејавају они који одбацују познање твоје. Дај крај зависти њиховој. И већ ће реч познања твога бити повод весеља и радости срца мога. Јер, никада не седох са онима који исмејавају познање твоје, већ осећах страх због присуства силе твоје, те остајах сам. Огорчих се веома због зависти њихове (Јер. 15, 15-17). И ти ћеш чути: Знам све добро. Али, уколико преобратиш заблуделог од заблуде његове, убројаћу те у пријатеље моје и стаћеш преда ме. И уколико преобратиш неког недостојног у достојног, бићеш као уста моја. Избавићу те од руку завидљивих злочинитеља, вели Господ, Бог Израиљев (Јер. 15, 19; 21).
66. Нека завидљиви мудраци чују завршетак слова: назореји Божији су својим напорима постали чистији од снега. Они су својим животом постали бељи од млека. Красота њихове мудрости је узвишенија од сафира, а црте њихових речи – од чистог бисера. Напротив, они који су са уживањем кушали од световнога знања, умреше од глади пред изворима Духа. Они који су васпитавани у порфири мудрости јелинске, оденуше се у измет незнања и ставише на себе свезе које их свезаше. Јер, језик њихов се прилепи грлу њиховом, те изгубише слух свој, будући да одбацише истинску мудрост и познање Божанског Духа, не хотећи да је приме кроз напоре.
67. Смиравајући високо дрво и узвишујући смирено, сасушујући свеже дрво и оживљавајући сасушено, Бог слугама својим даје отворена уста пред великим сабором и реч да благовесте истину Његову са великом снагом. Јер, Њему приличи мудрост, разумност, сила. Као што преображава времена и прилике, Он измењује и душе које га ишту и чезну за Њим, дајући им власт над страстима и узносећи их из живота у живот. Он даје мудрост духовно мудрима и разборитост разумнима. Он открива дубине и скривености онима који испитују дубине Божије, дајући им познање нејасних загонетки. Јер, Он има светлост мудрости и познања и даје је где хоће.
68. Свакоме ко са стрпљењем врши спољашње и унутрашње заповести, гледајући само на славу Божију, даје се почаст небеског познања, мир душе и непропадљивост, будући да је извршилац закона благодати, а не једноставно слушалац. Његово познање, које посведочују дела његова, Бог не превиђа, већ га поставља заједно са речима познања оних који су просијали божанственом мудрошћу у Цркви верних. Јер, код Бога нема лицемерја. Ономе, пак, ко се подвизава из себичности и не покорава се речима оних које води Дух, већ слуша само своју разумност и варљиве речи оних који имају само спољашњи изглед побожности и дејствују из славољубља и сластољубља, даје се туга и тескоба. Завист, срџба и гнев биће плата за прелест његову. У будућности, у дан, пак, кад Бог буде судио скривености људске и свакоме давао по делима његовим, када ће се помисли осуђивати или оправдавати, његове помисли ће бити под осудом.
69. Јер, није оно Јудејац што је споља, нити је обрезање што је споља, на телу, него је оно Јудејац који је то изнутра, и обрезање је обрезање срца духом а не словом (Рим. 2, 28-29). Слично, савршен у познању и мудрости није човек који поседује само спољашњу красноречивост, нити је крајњи ревнитељ благочашћа онај ко се стара за спољашње подвижничке напоре, већ онај ко је марљив у унутрашњем умном делању и чије речи излазе из чистог и доброг срца, које је просвећено Духом Божијим, а не из књига. Таквоме је похвала не од људи него од Бога (Рим. 2, 29). Јер, људи га или не знају или му завиде, док га Бог воли и познаје, као и они које Дух води.
70. Делима закона ни једно тело неће се оправдати пред њим, Богом (Рим. 3, 20). Ко ће се, дакле, једино подвижничким напорима и знојем показати савршен пред Богом? Јер, делањем ми једино долазимо до навике у врлини, пресецајући дејство страсти, што још не [значи] достизање у меру пуноте Христове. Шта нас узводи ка пуном савршенству? Искрена вера, која представља основу “свега чему се надамо” (Јев. 11, 1), којом је Авељ Богу принео бољу жртву него Каин, и којом је посведочен да је праведник (Јев. 11, 4), којом је Авраам послушао када је био позван да оде и пресели се у обећану земљу (Јев. 11, 8). Она истинске ревнитеље узводи до крепке наде у примање великих дарова Божијих, приводећи их познању постојећег и доносећи им у срце неисцрпне духовне ризнице како би износили старе и нове тајне Божије и давали потребитима. Онај ко се удостојио да постане њен судеоник, усходи ка љубави према Богу и постаје савршен у познању Бога, улазећи у Његов покој и починувши од свих дела својих, као и Бог од својих (Јев. 4, 3).
71. Раније се Бог онима који су му се противили неверјем клео да неће ући у Његов покој. Због свог неверства они и нису могли ући у њега (Јев. 3, 11; 4, 6). Како, дакле, неки сада без вере једино путем телесног делања очекују да уђу у покој бестрашћа и савршенство познања. Јер, ми видимо да многи на речени начин нису могли да уђу и да почину од свих трудова својих. Стога свако треба да пази да се не деси да има лукаво срце или да је испуњено неверјем како се не би лишио покоја и свога савршенства, без обзира на пребивање у многим напорима. Стога се човек и злопати свагда на делима делања и једе хлеб патње (Пс. 126, 2). Међутим, пошто му предстоји починак, он треба да се подвизава да са вером доспе у покој бестрашћа и савршенство познања, како не би пао по истом примеру непокорности (Јев. 4, 11), тј. како не би пострадао као што су пострадали они који су се противили из неверја.
72. Будући да смо чулни, словесни и умни, ми треба да и од себе Богу приносимо извесни десетак. Као чулни, ми треба добро чулима да примамо утиске од чулних ствари, кроз њихову красоту и исправно познање се узводећи ка умозрењу њиховог Саздатеља. Као словесни, ми треба добро да говоримо о Божанским и људским стварима, а као умни – да имамо непогрешива схватања о Богу, вечном животу, Царству небеском и о тајнама Духа, које су у њему сакривене како би се, након строгог испитивања, показало да здраво и беспрекорно и осећамо, и говоримо и мислимо о Богу. У реченоме се и састоји истинска и божанствена мера нашег савршенства и свештено приношење Богу.
73. Истински наш десетак Богу јесте душевна пасха, тј. прелазак [преко] сваке страсне нарави и читаве бесловесне чулности. У реченој пасхи се на жртву приноси Слово кроз умозрење постојећег, тј. једе се хлеб познања и пије часна крв у чаши скривене мудрости. Онај ко је окусио и прославио речену пасху принео је на жртву Јагње, које је узело грех света, те више, по речи Господњој, не умире, него живи у векове (Јн. 6, 50-51).
74. Онај ко је устао од мртвих дела, васкрсао је са Христом. Уколико је са Христом васкрсао у познању, њиме више неће завладати смрт незнања, будући да Христос… више не умире (Рим. 6, 9). Онај ко је, скренувши са природног кретања, давно умро кроз грех, једном је умро, а ко сада живи, Богу живи слободом Духа Светога, који га је подигао из мртвих дела греха. Умревши за удове тела и за животна дела, он више не живи за тело и свет, него у њему живи Христос, будући да у њему борави благодат Духа Светога. Он више не стоји под законом тела, будући да своје удове предаје као оружје правде Богу и Оцу.
75. Онај ко је своје удове ослободио од ропства страстима и предао их у ропство правди приближио се освећењу Духа Светога, узвисивши се изнад закона тела. Грех више неће владати њиме, с обзиром да пребива у слободи и под законом Духа. Крај ропства страстима није једнак са крајем служења правди. Први се обично завршава мисленом погибијом душе, а други води у вечни живот, који је сакривен у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 6, 23).
76. Закон тела влада човеком све док живи телесно. Умревши, пак, и умртвивши се за свет, он га се разрешава. За свет [човек] може да се умртви једино уколико умртви удове тела. Њих пак, умртвљујемо уколико постанемо судеоници Духа Светога. Ми, опет, постајемо судеоници Духа Светога уколико Богу приносимо плодове достојне Духа, тј. љубав према Богу из све душе и према ближњем у [најбољем] расположењу, срдачну радост због чисте савести, душевни мир због бестрашћа и смирења, благост помисли ума, трпељивост у невољама и искушењима, доброту у сређености нарави, унутрашњу веру у Бога, која се уопште не устеже, кротост због смиреноумља и умилења, свеопште уздржање чула. Приносећи Богу наведене плодове, ми ћемо се већ налазити изван закона тела. И закон већ неће да нас кажњава због плодова које смо приносили смрти, живећи за тело. Јер, ми смо постали слободни од њеног закона, васкрсавши са Христом слободом Духа од мртвих дела.
77. Они који су примили и сачували неугасивом првину Духа у препороду купељи [крштењу], обремењени тежином тела, уздишу у себи очекујући усиновљење кроз пуноту у Утешитељу, како би угледали избављење свога тела од ропства трулежности (Рим. 8, 23). Јер, Дух им помаже у њиховим природним немоћима, заступајући се за њих уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26). Њихово размишљање је по Богу и њихова нада очекује да види откривење синова Божијих у њиховом смртном телу, тј. животворну мртвост Исусову, како би постали као синови Божији, које Дух води и како би се ослободили од ропства телу, те ушли у слободу славе синова Божијих, којима, као онима који љубе Бога, све помаже на добро (Рим. 8, 28).
78. Божанствено Писмо се схвата духовно. Ризнице које су у њему сакривене само се духовнима откривају Духом Светим. Душевни човек не може да прими њихово откривење (1. Кор. 2, 14). Јер, он не прихвата да мисли или да чује да неко други говори нешто што је изван оквира његових помисли. Он у себи нема Духа Божијег, који испитује дубине Божије и који једино познаје шта је у Богу (1. Кор. 2, 10-11), већ вештаствени дух света, пун љубоморе и зависти, свадљивости и раздора, услед чега му удубљивање у смисао Писма и испитивање његових замисли изгледа као лудост. Он нема способности да га разуме, будући да се све што се садржи у Божанственом Писму испитује духовно (1. Кор. 2, 14), без обзира да ли се ради о Божанским или људским стварима. Он се подсмева онима који духовно духовним доказују (1. Кор. 2, 13), сматрајући да нису духовни и да их не води Дух Свети, већ да су причалице тј. да произвољно откривају духовни смисао Писма, извитоперујући и претумачујући, као некада Димас (2. Тим. 4, 10), њихове речи и божанствена схватања. Духовни, пак, [човек] је другачији. Под дејством Божанског Духа он све испитује, а њега самог нико не испитује (1. Кор. 2, 15). Јер, он има ум Христов, који нико не може објаснити (1. Кор. 2, 16).
79. Огњем ће се открити последњи дан и огњем ће се испитати свачија дела, говори свети Павле (1. Кор. 3, 13). Он додаје да ће дела која су по суштини нетрулежна (и која човек полаже у своје изграђивање) и усред огња остати нетрулежна. Она не само да неће изгорети, већ ће постати још блиставија, очистивши се савршено од незнатних мрља. Дела, пак, која су трулежна по вештаству (и која човек као неко бреме ставља не себе) свакако ће се разгорети и сагорети, оставивши га у огњу без ичега. Нетрулежна и постојана дела су сузе покајања, милостиња, саосећање, молитва, смирење, вера, нада, љубав и свако дело које је учињено ради благочашћа. Док је човек жив, она у њему изграђују свети храм Божији, а кад оде – одлазе са њим и пребивају нетрулежна у векове. Дела, пак, која сагоревају у огњу, као што је свима очи гледно, јесу сластољубље, славољубље, среброљубље, мржња, завист, крађа, пијанство, злословље, осуђивање и свако рђаво дело које се врши телом из похоте и гнева. Сва наведена дела и док је човек жив (и док се распаљује похотом) труле заједно са њим, а када се одваја од тела – одлазе заједно са њим, премда и не пребивају са њим. Будући истребљена огњем, она свога починиоца остављају у огњу, у бескрајној муци у векове векова.
80. Познање Бога значи да је Бог познао [човека] који се назидао у њему кроз смиреноумље и молитву и да га је обогатио нелажним познањем Његових натприродних тајни. Онај, пак, у коме се примећује надменост, није се кроз њих назидао на њему, већ је вођен духом овог вештаственог света. Стога он ништа од божанствених ствари не зна како треба, чак и ако изгледа да понешто зна. Онај ко љуби Бога и који ништа не претпоставља љубави према Њему и ближњем, познао је дубине Божије и тајне Његовог Царсгва као што и приличи ономе кога води Дух Божији и кога је Бог признао као истинског делатеља раја Његове Цркве. Он љубављу врши вољу Божију, обраћајући душе и недостојне чинећи достојним речју која му је дата од Духа Светога. Он своје дело смиреноумљем и умилењем чини неукрадивим.
81. Сви смо се у Христу крстили водом и Духом Светим и сви кушамо исту духовну храну и пијемо исто духовно пиће, тј. Христа. Међутим, већина од нас није по Божијој вољи (1. Кор. 10, 5). Јер, многи верни и ревносни Хришћани су своја тела измождили и стањили многим подвижничким напорима и телесним делањима, али нису истовремено имали и умилење у скрушеном и доброљубивом држању, нити саосећање у љубави према ближњима и самима себи. Стога су остали празни, лишени пуноте Духа Светога и удаљени од познања Бога. Утроба њиховог разума беше бесплодна, а слово неслано и помрачено.
82. Словесност од назореја иште на само да се делањем попну на Синајску гору, или да се претходно очисте, да убеле своје хаљине и да немају додира са женама, већ и да не угледају само озадину Божију (Изл. 32, 23), него самога Бога у слави Његовој, који им указује своје благовољење, који им даје таблице познања и који их шаље на назиђивање људи својих.
83. Слово не води све слуге и ученике своје на откривање скривених и високих тајни својих, већ само неколицину, којима је дато ухо за слушање, чије су очи отворене за виђење и којима је јасан нови језик. Узевши наведене и одвојивши их од осталих (који су такође Његови ученици), Он се пење на ‘Гаворску гору умозрења и преображава се пред њима. И Он им не открива тајне Царства небеског, већ им очигледно показује славу и светлост Божанства. И Он им већ даје да сијају према цртама њиховог живота и слова као сунце у Цркви верних. Он преобраћа њихова схватања, дајући им белину и чистину пресјајне светлости. Он полаже свој ум у њих, шаљући их да објављују ново и старо на назиђивање Цркве Његове.
84. Многи су са пуним усрђем обрађивали њиве своје и чисто семе сејали на њима, претходно посекавши трње и запаливши коров огњем покајања. Међутим, с обзиром да Бог на њих није пустио кишу Духа Светога са скрушеношћу, они нису ништа пожњели. Они су се осушили због недостатка кише, у себи не доневши многоплодни клас богопознања. Они из тела нису изашли са глађу за Речју Божијом, премда осташе оскудни у богопознању и са празним рукама, опскрбивши се тек неком незнатном количином хране.
85. Онај ко из својих уста износи речи које су корисне за назиђивање ближњега, као добар износи их из добре ризнице срца свог, по речи Господњој (Мт. 12, 35). Међутим, нико не може ући у богословље и рећи доличну реч о Богу без Духа Светога. Штавише, нико од оних који говоре Духом Божијим не може да говори против вере у Христа. Он говори једино оно што изграђује, што приводи Богу, што уводи у Царство, што обнавља древно благородство и што понеке од спасаваних сједињује са Богом. Пројава Духа се свакоме даје на корист (1. Кор. 12, 7). Стога онај ко се обогатио речју мудрости Божије и примио добри удео речи познања у ствари стоји под дејством Божанског Духа, представљајући дом неисцрпних ризница Божијих.
86. Нико од оних који су поверовали у Христа и крстили се не остаје без удела у благодати Духа, уколико се није потпуно предао у плен дејству противног духа, оскрнавивши веру делима и саживевши се са немаром и безбрижношћу. Онај ко је сачувао неугасиву првину Духа, примљену на крштењу, или који ју је, угашену, опет разгорео делима правде, свакако ће одозго добити и Његову пуноту. Добро се подвизавајући, он се кроз пуноту Духа удостојава да прими реч мудрости како би поучавао у Цркви, или реч познања тајни Божијих по истоме Духу – како би знао тајне Царства небеског, или по истоме Духу искрену веру – како би веровао у обећања Божија као Авраам, или дар исцелења од истога Духа – како би лечио болести, или дар чињења силе, [тј. чуда] – како би истеривао бесове и чинио знаке и [чуда], или дар пророштва – како би предвиђао и прорицао будуће, или дар разликовања духова – како би препознавао ко говори са Духом Божијим, или дар тумачења различитих језика, или дар укрепљивања напаћених, или дар управљања паством или народом Божијим, или дар љубави према свима и њених плодова, тј. дуготрпљења, доброте и свих осталих. Онога, пак, ко нема удела у свему реченоме, не знам како бих оцртао као верног човека или на који начин би припадао броју оних који су се обукли у Христа кроз свето крштење.
87. Онај ко има љубави не уме да завиди из љубоморе, не узноси се као високоуман и дрзак, не надима се ни пред ким, не прави неред, чинећи оно што је неприлично у односу на ближњега, не иште само своју корист, већ и оно што је благотворно за ближњег, не раздражује се на онога ко га ожалошћује, не памти уколико понекад од некога претрпи нешто лоше, не радује се уколико му пријатељи трпе неправду, већ се радује због њихове истине и правде, покрива све жалосно што наиђе на њега, свему са једноставношћу и незлобивошћу верује, нада се да добије све што нам је Бог обећао, трпи сва искушења, ником не узвраћајући злом за зло. Делатељ љубави никада не отпада од љубави према ближњем (1. Кор. 13, 4-8).
88. Од оних који су се удостојили да приме небеску благодат Светога Духа кроз различите дарове, једни су новорођенчад и несавршени и у божанственим даровима, док су други савршени људи и имају их у њиховој пуноти. По узрастању у делању божанствених заповести, први напредују у даровима. Испуњавајући се већим даровима Духа, они укидају претходне дарове новорођенчета. Стигавши, пак, до врхунца љубави и познања Бога, други, по апостолу, већ остављају делимичне дарове, тј. пророштва, разликовања духова, дарове помагања другима, управљања итд. Јер, онај ко је ушао у палату љубави не познаје делимично Бога, који је љубав. Напротив, разговарајући са Њим лицем у лице, он га познаје у пуноти, као што је и Он њега познао.
89. Онај ко се из ревности за духовне дарове постарао да стекне љубав и стекао је, не задовољава се да говори при молитви и читању само ради сопственог духовног изграђивања. Јер, онај ко говори само Богу језиком када се моли и поје, себе изграђује, као што говори [свети] Павле. Њему је неопходно, опет по [светом] Павлу, да “пророкује” ради изграђивања Цркве Божије, тј. да ближње поучава вршењу божанствених заповести и да хитају да благоугоде Богу. У чему ће игуман који увек разговара само са собом и са Богом молитвом и појањем, бити некоме од користи, тј. уколико не разговара и са својим послушницима, или откривењем Светога Духа, или знањем тајни Божијих, или предвиђајућим пророчким даром, или поучавањем речима и мудрошћу Божијом? Јер, уколико им не да лако разумљиву реч поуке, писмену или усмену, ко ће се од његових послушника спремити за рат против страсти и демона? Заиста, уколико не иште да има издашну реч поуке и познање Духа за назиђивање пастве своје, пастир није ревнитељ дарова Божијих. Јер, када се само моли и много поје језиком, молећи се духом својим, тј. душом својом, он изграђује себе. Његов ум је, међутим, бесплодан, будући да не пророкује речју поуке и да не изграђује Цркву Божију. [Свети] Павле се већма од сваког човека сједињавао молитвом са Богом. Па ипак, он је више желео само пет речи из свог плодоносног ума да каже у Цркви како би поучио и друге, неголи хиљаде речи псалмопојања језиком. Дакле, ограничивши достојанство пастира само на псалмопојање и читање, духовни руководитељи су изгубили пут љубави.
90. Онај ко нам је дао биће од предложеног вештаства и умне суштине, супротности по природи сјединивши на чудесан начин у једну личност, дао нам је и блаженство речју мудрости и свога познања. Он је речено учинио са једне стране да бисмо духовним знањем видели скривене ризнице мудрости Царства небеског, које нам је даровао, а са друге да бисмо речју мудрости својим ближњима обзнанили богатство доброте Његове и добра вечнога живота, која је уготовио на сладост онима који га љубе.
91. Онај ко се уздигао изнад претњи и обећања три закона достигао је до живота који се не подводи под закон. Он сам је постао закон Цркве и не бива под влашћу закона. Слободан живот не подлеже закону, будући изнад сваке природне нужности и застрањења. Онај ко је доспео до њега у ствари се ослободио, будући да је превазишао тело и постао огањ кроз општење са Духом. Он се васцело сјединио са Христом, који је изнад сваке природе. За њега је укинуто оно што је делимично и несавршено.
92. Онај ко је постао пријемчив за познање Првога Ума (који је Почетак и Крај свега, безграничан но себи и унутра и изван у односу на све друго), зна да је сам и да самује. [Он зна] и између самујућих да самује. Остајући сам, он не трпи штету у свом савршенству, ни боравећи са многима не трпи штету у усамљивању. Он је свуда исти и у свему сам, будући да је за једне почетак њихових кретања ка усамљивању и [за друге] савршени крај врлине који се налази пред њима.
93. Несместиво јединство и спој душе и тела, уколико је у сагласности са собом, савршава једно дело, било вештаства, било духовне природе. Уколико, међутим, није у сагласности, оно ствара братоубилачку битку, у којој свако прижељкује победу. Долази, међутим, словесност и примењује своју моћ, одмах развејавајући [страст] победољубља и дајући првенство јединству, те поново успостављајући целину дела у природи и духу.
94. Од три основна дела наше душе, један [словесни део] влада и њиме се не влада, други [срчани] и влада и њиме се влада, а трећи [желатељни] не влада, али се њиме влада. Уколико се, међутим, део који влада постави под владавину једног од два дела којима се влада, по природи слободан се показује као слуга оном [делу] који је по природи слуга, излазећи из оквира владања и своје природе, услед чега се дешава велики застој међу њима. И све док постоји застој међу њима ми не видимо да је све покорено Слову (Јев. 2, 8). Уколико се, пак, део који влада одржи изнад других и доведе их под власт своју, разједињено се сједињује и саглашава, постижући мир са Богом. И пошто му се све покори, Слово предаје Царство Богу и Оцу.
95. Уколико начело четири главне врлине држи у потчињености пет чула и чува њихово свагдашње покоравање, природа тела, сачињена од четири састојка, не омета точак живота да се креће без препрека. Уколико се он креће на речени начин, силе наше не устају једна против друге, већ се страдални део жеље и срчаности саглашава са словесним. Попримивши своју природну власт, ум од четири главне врлине прави кочију, а од служебне петорице [чула] – престо. Победивши тлачитељско тело, он се са четири коња подиже на небо. Ставши пред Цара векова, он се овенчава венцем победе, у Њему налазећи покој од свих својих хођења.
96. Онима који постају савршени у време умозрења и који се ослањају на стубове Духа, припрема се чаша и даје се хлеб царске гозбе. Њима се даје престо да почину и новац да се обогате. И ризница бисера и драгог камења је спремна за њих и небројено богатство им се даје у руке. Будући да су најхитрији у делима, делање их чини прозорљивим и припрема их да стану пред самог Цара, а не пред немарне људе.
97. Шта се од двога збива: да ли се Царство небеско подвижницима даје још овде или после смрти. Уколико се још овде даје, победа је неопозива, радосг неизрецива и наше усхођење у Рај слободно. Јер, Рај се налази право на божанственом истоку. Уколико се, међутим, оно даје после смрти, ми треба да испитамо да ли исход из овога живота бива без страха, шта је Царство небеско и Царство Божије и Рај, у чему се разликује једно од другога и које је време свакога од њих, те да ли задобијамо сво троје и како и када и после колико времена. Јер, онај ко се нашао у првом док је још у животу и носи тело, није изгубио ни друга два.
98. Горњи свет је још увек непотпун и очекује своје довршење, како би се васпоставио у својој пуноти од првородних Новог Израиља, који гледају Бога. Јер, горњи свет се употпуњује, пунећи се онима који хитају богопознању. И пошто се употпуни, ограђујући крајеве доњег света верних и неверних, постаће један јединствени сабор, дајући свакоме своју оцену и раздвајајући два несагласна реда. Горњи свет приводи себи начела и крајеве других и одређује их као неограничену ограду. Он сам се, међутим, не руководи нити управља другим начелом, које би га ограничавало. Он има својство свагдакретања, услед чега се не сажима у себе, нити се распростире ван својих граница, већ је за друге суботовање, [починак] и успокојење сваког начела и покрета.
99. Небеске силе у целини, као песмопојци који предводе у појању, сврставају се у зборове на тројичан начин и тројично стоје крај Свете Тројице, којој приносе хвалоспев, служећи са страхом. Од њих једне су распрострте испод Начела и Узрока свега. Оне су му најближе и предводе у песмама. По реду, оне су престоли, херувими и серафими. Њихова одлика је огњена мудрост и познање небеских [ствари], а њихово главно дело јесте богодолична химна “Гел” на јеврејском језику. Друге силе су у средини, између претходних и потоњих, тј. власти, господстава и силе, које стоје око Бога. Њихова одлика је усмеравање великих ствари, делање чуда и остварења чудесних знамења. Њихово главно дело јесте трисвета песма “Свет, Свет, Свет”. Друге силе долазе нама људима, будући изнад нас, а испод виших сила. Оне стоје око Бога и зову се начела, арханђели и анђели. Њихова одлика је да извршавају божанствене службе, а њихово главно занимање је песма “Алилуја”. Уколико се, дакле, усаврши сваком врлином и узвиси сваким знањем и мудрошћу Духа и божанствене ватре, словесна људска природа преко божанствених дарова постаје блиска са реченим силама, будући да због чистоте себи привлачи одлике сваке понаособ. Са последњим бива блиска кроз служење и делање заповести Божијих, са средњима – кроз састрадавање и заштиту људи, те кроз домострој великих и божанствених ствари и дејства Духа. Првима се, пак, она приопштава преко огњене мудрости слова и познања божанствених и људских ствари. Усавршавајући се и примајући дарове један за другим, људска природа се преко њих сједињује са Десетицом[1] – Богом, с обзиром да му је од себе принела првине десет редова.
100. Бог је Јединица и Тројица. Он почиње од Јединице и, будући да је Десетица, кружно се завршава у себи. Бог у себи има почетке и завршетке свега. Он је, међутим, изван свега, будући да је изнад свега. Онај ко се нашао у Њему, сместио је себе у смислове, [назначења] и познање бића. И премда стоји изван свега, он обитава у свему, знајући почетке и крајеве свих, будући да је Словом стекао умно јединство са Оцем и Духом постао савршен. Свесавршеној, Нераздељивој и Једносушној Тројици, којој се поклањамо у Личностима Оца, Сина и Духа Светога и која се слави као Једна Природа и Царство и Сила Божанства, приличи моћ у векове векове. Амин.
 

1. Број десет је од давнина сматран символом Бога. Питагорејци су га називали “тетракти” (четверац) јер је једнак збиру прва четири броја (1+2+3+4=10) сматрајући га највећим и савршеним, кореном и извором сваког стварања. Сличну символику користе и хришћански писци (Климент Александријски, Ориген).