NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

PREPODOBNI NIKITA STITAT

TREĆA STOTINA POZNAJNIH POGLAVLJA O LJUBAVI I SAVRŠENSTVU ŽIVOTA
 
1. Bog je bestrasni um iznad svakog uma i svakog bestrašća, svetlost i izvor dobre svetlosti, mudrost i slovo i poznanje, Darivalac mudrosti, slova i poznanja. U onima kojima su darovani rečeni darovi radi čistote i u kojima se primećuju, i obraz biva očuvan, usled čega postaju sinovi Božiji koje vodi Duh, kao što je napisano: Jer, koje vodi Duh Božiji oni su sinovi Božiji (Rim. 8, 14).
2. Oni koji su podvižničkim naporima postali čisti od svake skverni ploti i duha svakako postaju i stanište besmrtne prirode kroz darove Duha. Oni koji su dostigli do rečenoga puni su dobre svetlosti. Ispunjeni njome u srcu tihim mirom, oni saopštavaju dobre reči i mudrost Božija teče iz usta njihovih sa poznanjem božanstvenih i ljudskih stvari. Njihova reč čisto saopštava o dubinama Duha. Za takve nema zakona (Gal. 5, 23), budući da su se jednom za svagda sjedinili sa Bogom i izmenili se dobrom izmenom.
3. Onaj ko se sa usrdnim staranjem i naporom pruža ka božanstvenome, postaje izobraženje obraza Božijeg duševnim i telesnim vrlinama. Jer, on u Bogu, i Bog u njemu počiva u sjedinjenju. On jeste i vidi se kao obraz božanstvenog blaženstva po bogatstvu darova Duha. On postaje bog po usinovljenju, pri čemu Bog ostvaruje njegovo savršenstvo.
4. Čovek nije obraz Božiji po telesnom sklopu udova (kao što se iz neznanja može reći), već po mislenoj prirodi uma, koja se ne opisuje telom, koje stremi na dole. Nalazeći se izvan svake tvari i debljine, Božanska priroda ne može da se opiše. Ona nije odrediva i nije telesna. Ona je iznad svake suštine i slova. Ona nema kakvotu, nije opipljiva, nema količinu, nevidljiva je, besmrtna, neobuhvatna i stoga nama neshvatljiva. I mislena priroda, koju nam je [Bog] dao, takođe je neopisiva i strana debljini [tela], netelesna, nevidljiva, neopipljiva, neobuhvatljiva, te predstavlja obraz besmrtne i večne slave Njegove.
5. Budući Prvi Um i Car svih, Bog u sebi ima jednosušno Slovo sa savečnim Duhom. On nikada nije bez Slova i Duha usled nerazdeljivosti prirode, niti se sliva sa Njima usled neslivenosti različitih Ipostasi u Njemu. Rađajući po prirodi iz svoje suštine Slovo, On se ne odvaja od Njega, budući nedeljiv u sebi. Savečno Slovo, koje se ne odvaja od svog Roditelja, kao saprirodnog i sabespočetnog ima i Duha, koji prevečno od Oca ishodi. Oni imaju jednu i nerazdeljivu prirodu, premda se po razlikovanju Ipostasi dele na Lica, te se trojično poje Otac, Sin i Duh Sveti. Kao jedna priroda i jedan Bog, Lica se nikada ne odvajaju od savečne suštine i prirode. Obraz rečene triipostasne i jedinične prirode vidi se u čoveku koji je sazdala, premda u njegovom mislenom a ne vidljivom delu, u besmrtnom i večnonepromenljivom a ne smrtnom i propadljivom delu.
6. Neuporedivo viši od sve tvari koju je mudro sazdao, Bog je Um koji je izvan svega i unutar svega. On rađa Slovo bez odvajanja radi njenog očuvanja i šalje Duha radi njenog ukrepljenja. Učestvujući u Njegovoj Božanskoj prirodi, budući Njegov obraz po mislenom [svojstvu], tj. po netelesnoj i besmrtnoj duši, i imajući um koji po prirodi rađa slovo iz svoje suštine (koji ujedno održava čitavu silu tela), i čovek je izvan i unutar veštastva i vidljivog. Onaj ko ga je sazdao nije odvojen od [ostalih] svojih Ipostasi, tj. Slova i Duha. Ni čovek po duši nije odvojen i razlučen od uma i slova, koji imaju jednu prirodu i suštinu, koju telo ne ograničava.
7. Triipostasnom Božanstvu se poklanjamo u Ocu, Sinu i Duhu Svetom. Trodelnim se vidi i obraz koji je sazdao, tj. čovek. On se dušom, umom i slovesnošću poklanja Bogu koji je sve sazdao iz ničega. U Bogu su [Lica] po prirodi savečna i jednosušna. I u Njegovom obrazu su [rečena tri dela] saprirodna i jednosušna. Po rečenim crtama se primećuje ono što je kod nas po obrazu. Po njemu sam ja obraz Božiji, premda sam sastavljen i od blata i od obraza.
8. Jedno je obraz Božiji, a drugo ono što se primećuje na obrazu. Obraz Božiji je mislena duša, um i slovo, tj. jedna i nerazdeljiva priroda, a ono što se primećuje jeste načelstvenost, carstvenost i samovlasnost, [sloboda]. Takođe, drugo je slava uma, drugo – njegovo dostojanstvo, drugo – ono što je po obrazu, i drugo ono što je po podobiju. Slava uma je uznošenje gore, svagdapokretnost ka gornjem, oštrovidnost, čistota, razumnost, mudrost, besmrtnost. Dostojanstvo uma jeste slovesnost, carstvenost, načelstvenost i samovlasnost, [sloboda]. Ono što je po obrazu jeste posedovanje lične, jednosušne, nerazdeljive i nerazlučne duše sa umom i slovom. Um i slovesnost pripadaju bestelesnoj, besmrtnoj, božanstvenoj i mislenoj duši. Sve rečeno je jednosušno, savečno [otkako je postalo], nerazdeljno među sobom. Oni ne mogu biti razdeljeni. Ono što je po podobiju jeste pravednost, istinitost, milostivost, sastradavanje i čovekoljublje. U onome u kome se primećuju rečena svojstva u dejstvu i postojanom prebivanju, svakako se vidi i ono što je po obrazu i podobiju. I oni koji deluju po prirodi svakako su po dostojanstvu viši od ostalih.
9. U trodelnoj slovesnoj duši se sagledavaju dva vida [dejstvovanja]: slovesno i stradalno. Po obrazu svog Sazdatelja, slovesno je nezadrživo, nevidljivo i neodredivo čulima, s obzirom da je u njima i izvan njih. Rečenim dejstvom ona, opšteći sa umnim božanstvenim silama, kroz svešteno poznanje bića po prirodi ushodi ka Bogu kao svom Prvoobrazu, naslađujući se Njegovom Božanskom prirodom. Njeno stradalno dejstvo se čulima usitnjava na mnoge delove, podležući stradanjima i utehama. Rečenim dejstvom ona, priopštavajući se čulnoj, hranjivoj i rastućoj prirodi, podleže uticajima vazduha, hladnoće i toplote, imajući nuždu za hranom radi održavanja života, radi uzrastanja i zdravlja. Menjajući se pod dejstvom svega rečenoga, ona se ponekad prepušta pohoti, primajući beslovesnu požudu i skrećući od kretanja po prirodi. Ponekad se ona srdi i uznemirava beslovesnim gnevom, a ponekad oseća glad, žeđ, žalost i bol, te se ponovo uspokojava. Ona se, dakle, ovde čas uspokojava utehama, čas trpi skorbi. I njena rečena strana se ispravno naziva stradalnom, budući da se projavljuje kroz stradanja. Međutim, ukoliko slovesnost života proguta ono što je smrtno (2. Kor. 5, 4), pošto bolje nadvlada [ono što je gore], i život Isusov će se javiti u smrtnome telu našem (2. Kor. 4, 11), proizvodeći u nama životvornu umrtvljenost bestrašća i netruležnu besmrtnost po želji duha.
10. Pre sazdanja svih stvari iz ničega Tvorac svega je u sebi imao poznanje o njihovoj prirodi i naznačenje svih bića kao Car vekova i Predznalac. On je i čoveku, koga je stvorio po obrazu svome za cara tvorevine, dao da u sebi ima naznačenje, prirodu i poznanje svih bića. Da bi postojao i živeo, on, na primer, od zemlje (iz koje je stvoren) poseduje suve i hladne sokove, od vazduha i ognja – toplinu i vlažnost krvi, od vode – vlažnost i hladnoću hladnokrvnosti, od rastinja – rastenje, od životinja koje liče na biljke – hranljivost, od beslovesnih životinja – stradalnost, od anđela – mislenost i slovesnost, od Boga – neveštastveni dah, tj. netelesnu i besmrtnu dušu, koja se projavljuje u umu, slovesnosti i u sili Duha Svetoga.
11. Bog nas je sazdao po svom obrazu i podobiju. I mi mu postajemo podobni vrlinom i razumnošću. Vrlina Njegova je pokrila nebesa i Njegove razumnosti je puna zemlja (Av. 3, 3). Vrlina Božija jeste pravednost, prepodobnost, istina, kao što govori David: Pravedan si, Gospode… i istina je tvoja oko tebe (Ps. 118, 137), i još: Pravedan je Gospod… i prepodoban (Ps. 144, 17). Mi smo mu podobni i ispravnošću i blagošću, budući da je dobar… i pravedan Gospod (Ps. 24, 8). [Mi smo mu podobni] i rečju mudrosti i po znanju, koji su u Njemu. On se i naziva Mudrošću i Slovom. Mi smo mu podobni i svetošću i savršenstvom, kao što sam govori: Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski (Mt. 5, 48), i: Budite sveti kao što sam ja svet. (Lev. 19, 2) Mi smo mu podobni i smirenjem i krotošću, budući da govori: Naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11, 29).
12. Budući obraz Božiji, naš um se nalazi [u stanju] koje mu je svojstveno ukoliko prebiva [u delatnosti] koja mu je srodna, ne dopuštajući kretanja koja su daleka od njegovog dostojanstva i prirode. On rado voli da se kreće u onome što se odnosi na Boga. On ište da se sjedini sa Onim od koga je dobio počelo, kojim se kreće i prema kome stremi po svojim prirodnim osobenostima. On želi da ga podražava čovekoljubljem i jednostavnošću. Stoga, rađajući slovo, um, presazdava duše jednoplemenih ljudi, kao drugo nebo, utvrđujući ih trpljenjem kroz delatne vrline. On ih oživotvorava duhom svojih usta, dajući im silu protiv pogubnih strasti. Stoga i on postaje stvaralac mislene tvari i velikog sveta, dostojno podražavajući Boga, jasno slušajući slovo koje mu se odozgo upućuje: Ako izvedeš časno od nedostojnog, bićeš kao usta moja (Jer. 15, 19).
13. Onaj ko prebiva u prirodnom kretanju uma i dostojnom upotrebljavanju slova, ostaje čist od veštastva i ukrašava se krotošću, smirenoumljem, ljubavlju i saosećanjem, prosvećujući se obasjanjem Svetoga Duha. Ustremljujući se ka višim umozrenjima, on dostiže do poznanja skrivenih tajni Božijih i blagoljubivo ih saopštava slovom mudrosti onima koji mogu da slušaju. On ne umnožava svoj talanat samo za sebe, već dopušta i svojim bližnjim da se njime naslade.
14. Onaj ko je jednu [stranu, tj. Duh] iz dvostrukosti [duh-telo] olakšao, učinivši ga slobodnim od uticaja drugog, pronašao je neveštastveni život među neveštastvenim duhovima, i sam postavši mislen [duh], premda se telesno još kreće među drugim ljudima.
15. Onaj ko je dostojanstvom i prirodom jednoga [duha] savladao ropstvo dvostrukosti [duha i tela], vascelu tvorevinu je pokorio Bogu, sjedinivši u jedno ono što je podeljeno i izmirivši sve (Kol. 1, 20).
16. Sve dok su naše prirodne sile u međusobnom neredu, raspavši se na mnoge različitosti, mi ne možemo da učestvujemo u natprirodnim darovima Božijim. Ne učestvujući, pak, u njima, mi ostajemo negde daleko od tajinstvenog sveštenodejstva koje vrši misleno delanje uma na nebeskom žrtveniku. Ukoliko se, pak, revnosno prohodeći sveštene podvige, očistimo od čulnih privlačnosti i silom Duha saberemo različitosti koje su se u nama obrazovale, mi ćemo početi da učestvujemo u neizrecivim Božijim dobrima. I mi ćemo božanstvena tajinstva tajanstvenog sveštenodejstva uma dostojno uznositi Bogu Slovu na nadnebeskom mislenom žrtveniku Božijem, kao vidioci i sveštenoslužitelji Njegovih besmrtnih tajni.
17. Jer telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela (Gal. 5, 17). Među njima postoji neka neobjavljena borba za prevlast i pobedu nad drugom stranom. Kod nas se rečeno naziva različitošću, rasponom, nategnutošću ili vaganjem i kolebivom borbom, pri čemu duša ide u smeru koji odredi um, tj. prema nekoj stvari koja je u vezi sa ljudskom strašću.
18. Dokle god se rasejavamo nestalnim pomislima i dok se zakon tela vrši i održava u nama, mi se rasturamo na mnoge delove i udaljujemo od božanstvene jediničnosti, ne stekavši jedinstvo koje poseduje. Ukoliko se, međutim, propadljivost natopi sjedinjujućom silom i natprirodnom bezbrižnošću, te um postane svoj, obasjavši se mudrotvornim ozarenjima i mislima, duša se bogoobrazno sabira u jedinicu, te postaje jedno namesto mnogih različitosti. Sjedinivši se sa Božanskom Jedinicom, ona se u jednostavnosti bogopodobno ujedinjuje, što predstavlja vasposvatljanje duše u drevno [stanje] i naše obnovljenje na bolje.
19. Neznanje je zlo iznad svakog zla. Ono je sama opipljiva tama. One duše u kojima se začne čini pomračenima, deleći slovesnost na mnoge delove. Ono dušu odvlači od sjedinjenja sa Bogom. Od njega se sabira jedino beslovesnost. Neznanje čini čoveka sasvim beslovesnim i neosetljivim. Ukoliko se pozamašno raširi, neznanje postaje ogroman bezdan ada za dušu koja se savija pod njegovim teretom. I u njemu se nalazi svaka kazna i patnja i tuga i uzdah. Božanstveno, pak, poznanje, koje je svetlo i beskrajno preoblistano svetlošću, duše (koje ga primaju radi čistote) čini svetlovidnim na bogodoličan način. Ono ih ispunjuje mirom, spokojstvom, radošću, neizrecivom mudrošću i savršenom ljubavlju.
20. Božanstvena svetlost sa sobom sjedinjuje duše koje opšte sa njom, svojom jednostavnošću ih objedinjujući sa sobom. Ona ih sjedinjuje sa svojom jedinstvenošću i usavršava svojom savršenošću, njihovo oko razuma uvodeći u dubine Božije i čineći ih vidiocima i tajnicima i tajnovodstvenicima velikih tajni. Ti samo uzaželi da naporima stekneš čistotu, te ćeš na delu u sebi ugledati pomenuto bogougodno dejstvo.
21. Ozarenja prve svetlosti koja se putem znanja zbivaju u očišćenim dušama, čine ih ne samo dobrima i svetlovidnima, nego ih putem prirodnog umozrenja uzvode u umna nebesa. I božanstveno dejstvo u njima ne prestaje na rečenome. Ono se zaustavlja tek kad se sa mudrošću i znanjem neizrecivih [stvari] sjedine sa Jednim i u Njemu postanu jedno, umesto mnogih.
22. Po poretku očišćenja najpre treba da postanemo čisti i neuprljani od veštastvene zlobe umnih. Potom, po drugom stupnju u poretku prosvećenja, koje se savršava tajinstvenom i u Bogu skrivenom mudrošću, naše umne oči treba da budu prosvećene i svagda oblistane. Uzišavši do nauke sveštenih znanja, koja slovom služi novo i staro kod prijemčivih, mi ćemo postati prenosioci njenih skrivenih i tajinstvenih shvatanja, pretačući ih, svakako, u neuprljane sluhove i udaljujući ih od nesavršenih, kako svetinje ne bi bile date psima, niti se biser Slova bacao pred svinjolike duše, koje bi ga učinile neupotrebljivim.
23. Ukoliko primeti da se plamen duše njegove rasprostire na unutrašnju veru i ljubav Božiju, čovek treba da zna da u sebi nosi Hrista, koji čini da se duša uzdiže od zemlje i vidljivih stvari i koji joj pripravlja obitalište na nebesima. Ukoliko, takođe, vidi da mu se srce ispunjuje ljubavlju i da sa umilenjem želi neizreciva dobra Božija, on treba da zna da u njemu dejstvuje Božanski Duh. Najzad, ukoliko oseti da mu se um ispunjuje neizrecivom svetlošću i shvatanjem nebeske mudrosti, on treba da zna da se već zbiva i dejstvuje nailazak Utešitelja u njegovu dušu, koji mu objavljuje riznice Carstva nebeskog, koje su skrivene u njemu. I on već treba da sebe brižljivo čuva kao palatu Božiju i obitalište Duha.
24. Radi očuvanja skrivenih riznica Duha neophodno je isprazniti se od ljudskih dela, što se obično naziva tihovanjem. Čistotom srca i sladošću umilenja, ono jače rasplamsava ljubav prema Bogu, odrešuje dušu od čulnih sveza i ubeđuje je da sledi slobodu kao način života. Ono njene sile dovodi u prirodno stanje, vaspostavljajući im prvobitno ustrojstvo, koje su imale pri stvaranju, kako ne bi ostao nikakav povod za osuđivanje Tvorca dobroga zbog izmene Njegovog obraza i njegovog okretanja ka rđavom.
25. U svešteno i božanstveno savršenstvo sa svetlošću uzvodi blagorazumno i poznateljno tihovanje, ukoliko se, naravno, primenjuje i vrši po pravilu. Ukoliko onaj ko misli da tihuje nije dostigao do rečenog ushođenja i savršenstva, znači da još uvek ne tihuje umnim i savršenim tihovanjem. Od unutrašnjeg smućenja nepokorenih strasti on neće ni moći da tihuje, sve dok ne uziđe na pomenutu visinu. Do tada će samo imati telo zatvoreno između zidova, ili u jamama ili pećinama zemaljskim, rastrzano neurednim i prelešćenim umom.
26. Duše koje su dostigle do krajnjih granica čistote i uzišle na veliku visinu mudrosti i poznanja, liče, gotovo na neposredan način, na heruvime, budući da se svojom naukom približavaju Izvoru dobara. One od Njega u sebe primaju čisto otkrivenje neposrednog viđenja. Njime obično samo Bogonačelstvo jedino sile heruvima, kako neko reče, prosvećuje neposredno, u božanstvenim umozrenjima i najuzvišenijem ushođenju.
27. Od prvih gornjih sila jedne su vatrene i hitre oko božanstvenih stvari i imaju neprekidno kretanje oko njih, a druge su bogovidne, poznavalačke i mudre. Njihovo božanstveno svojstvo je da se svagda kreću oko božanstvenih stvari. I duše su, kako rekosmo, vatrene u božanstvenim stvarima i hitre, mudre i poznavalačke, te kadre da se uzvisuju u tajinstvenim umozrenjima. Njihova odlika po sili i božanstvenom stremljenju jeste svagdakretanje oko Boga i nepokolebivo učvršćenje i obitavanje u Njemu. Štaviše, one imaju i svojstvo prijemčivosti za prosvećenja, kojom postaju učesnici u Bogu. One rečima izobilno i drugima prenose prosvećenja i blagodati Njegove.
28. Bog je Um i Uzrok svagdašnjeg kretanja svega. Svi umovi u Njemu, kao u Prvom Umu, imaju postojano stajanje i neprestano kretanje. Rečeno se dešava onima koji nemaju ljubav prema veštastvu i strasno kretanje, već su sveštenim podvizima zadobili čisto i neuprljano kretanje. Rečeno im se dešava stoga što, imajući božanstvenu ljubav, jedan drugome i sebi predaju ozarenja koja isijava Bogonačelstvo, kao Davalac dobara. Oni sa ljubavlju prenose i drugima mudrost tajni Božijih, koja se krije u njima, kako bi se neprestano opevavala ljubav Božija.
29. Oko Boga stoje i kreću se duše koje su svoju slovesnost olakšale od veštastva i koje su dvojstvo koje se stalno bori sa sobom telo – duh učinile zauzdanom kolesnicom koja hita ka nebesima. One se neprestano kreću oko Boga, jer je On središte i Uzrok kretanja kruga. One ujedno stalno i postojano stoje unaokolo, ne mogući da se rasture zbog svog jedinstva, niti da se okrenu osećaju i niskim prelestima ljudskih stvari. Rečeno je, dakle, potpuna svrha tihovanja. Njoj ono odvodi istinske tihovatelje. I premda se kreću, oni ipak stoje, kao što i postojano stoje, premda se kreću u božanstvenim stvarima. I ukoliko se rečeno ne zbiva, mi samo mislimo da tihujemo, dok se naš um kreće u veštastvu i prelesti.
30. Ukoliko velikom marljivošću i staranjem dostignemo do drevne krasote slovesnosti i ukoliko nam se posreći da ozarenjem Duha primimo mudrost i poznanje koje nam se daje odozgo, mi postajemo uvereni da je prvi Izvor i Uzrok stvaranja svega mudar i dobar prema nama, koji već možemo da vidimo po prirodi. I u nama više ne postoji ništa zbog čega bi se On osuđivao za zlo koje se prilepilo uz stvorenje Njegovo, po zastranjenju ka gorem, tj. po otcepljenju i padu, pri kome je izgubilo drevnu krasotu, otpalo od oboženja, i pri čemu je zlo nasrnulo i ušlo u njega, davši mu svoje beslovesno obličje.
31. Prvu osnovu kod onih koji se pružaju ka napretku predstavlja poznanje bića, koje kod njih uzrokuje delatno mudroljublje. Druga [osnova] jeste poznanje skrivenih tajni Božijih, u koje se tajno uvode kroz prirodno umozrenje. I treća [osnova] jeste sjedinjenje i spajanje sa Prvom Svetlošću, gde se završava i uspokojava svako delatno napredovanje i svako umozrenje.
32. Svi umovi se sami po sebi pojedinačno okreću na rečena tri načina prema sebi i prema suštinskom Biću. I prosvećujući bližnje oni ih, kao čisti duhovi, tajno uvode u božanstvene stvari i usavršavaju ih nebeskom mudrošću, sjedinjujući ih sa sobom i sa Jedinicom.
33. Oboženje u ovom životu jeste umno i istinsko božanstveno sveštenodejstvo, kojim se sveštenodejstvuje slovo neizrecive mudrosti i prenosi se, prema mogućnosti, na one koji su se spremili. Oboženje je Bog svojom dobrotom od početka darovao slovesnoj prirodi zbog jedinstva vere. Oni, dakle, koji su svojom čistotom dostigli do učestvovanja u uzvišenom stanju, posredstvom poznanja božanstvenih stvari, postaju bogopodobni, pošto su uzvišenim umnim kretanjima oko božanstvenih stvari postali saobrazni obrazu Sina Njegovog. Oni će kroz usinovljenje biti bogovi drugim ljudima na zemlji. Drugi će se, opet, usavršavati u vrlini kroz očišćenje slovom i sveštenim druženjem sa prvima. U skladu sa napredovanjem u svom očišćenju, oni će učestvovati u oboženju prvih i postajaće zajedničari sjedinjenja sa Bogom. Najzad, pošto se sjedine i postanu jedno sa jedinstvom ljubavi, svi će se sjediniti zauvek sa jednim Bogom. I biće Bog po prirodi među bogovima po usinovljenju, Uzročnik dobrih dela, te ništa iz tvorevine neće moći da posluži za Njegovo osuđivanje.
34. Bogopodobije, koje je uopšte [čoveku] dostupno, revnitelj ne može da dostigne ukoliko se najpre vrelim suzama ne očisti od ružnoće gliba zla koje se privilo uz njega i ukoliko se ne prilepi uz sveštenodejstvo svetih Hristovih zapovesti. U suprotnom on ne može postati sudeonik neizrecivih Božijih dobara. Onaj ko želi da umno okusi božanstvenu sladost i uživanje u potpunosti se odriče od svakog svetskog čula. Iz želje za dobrima koja su pripremljena svetima on svoju dušu u celini posvećuje umozrenju postojećeg.
35. Bogopodobije, koje se stiče uz krajnju čistotu i punu ljubav prema Bogu, može da se očuva nepromenljivim jedino pri neprestanom uzdizanju i ushođenju umozriteljnog uma ka Bogu, u čemu se duša obično utvrđuje kroz postojano prebivanje u vrlinskom tihovanju uz neprestanu, čistu, nerasejanu molitvu, uz svestrano uzdržavanje i usrdno čitanje Pisma.
36. Ne treba da žurimo samo da zadobijemo mir svojih unutrašnjih sila, već i da dostignemo do čežnje za umnim počinkom. On zna da uspokojava svaku težnju ka dobru sa mirom pomisli i božanstvenom rosom koja silazi sa nebesa da isceli ranjeno srce i da ga rashladi od ognja koji dolazi odozgo i koji razgoreva Duh.
37. Duša koja je duboko ranjena ljubavlju Božijom, pošto je okusila od umnih darova Njegove sladosti, više ne može da ostane u sebi ili u postojećem stanju, ne ustremljujući se u nebeska ushođenja. Jer, ukoliko uz pomoć Duha napreduje u ushođenjima i ukoliko ulazi u dubine Božije, ona se rasplamsava ognjem čežnje i istražuje veličinu još dubljih dubina Božijih. Ona žuri da se približi blaženoj svetlosti, u kojoj prestaje svako rasprostiranje uma. U njoj ona završava svoje putovanje u veselosti srca.
38. Onaj ko postane sudeonik Duha Svetoga i Njegov nailazak pozna po izvesnom neizrecivom dejstvu u mirisu u sebi, koje se primetno projavljuje čak i u telu, više ne može da ostane u predelima prirode, već se menja dobrom izmenom desnice Višnjega, te zaboravlja na hranu i san. On prezire sve telesno, prenebregava telesni pokoj, te čitav dan prebiva u naporima i znoju podvižničkom, ne osećajući umor niti ikakvu prirodnu potrebu, tj. ni glad, ni žeđ, ni pospanost, ni druge prirodne neophodnosti. Jer, ljubav Božija se nevidljivo sa neizrecivom radošću izlila u srce njegovo (Rim. 5, 5). Čitavu noć provodeći u vatrenoj svetlosti, on kroz telesno upražnjavanje vrši umno delanje, naslađujući se besmrtnom trpezom od besmrtnog rastinja mislenog raja. Uznešen u njega, Pavle je čuo neizrecive reči, koje ne priliči da sluša čovek koji ima pristrašće prema vidljivome.
39. Ukoliko se jedanput rasplamsa ognjem podvižništva i oboji se vodom suza, telo više ne ublažava trudove, budući da prestaje sa mnogim podvizima i da se uzdiže iznad delatnog podvižništva. Primivši u sebe spokojstvo i ćutanje mira, ono se ispunjava drugom silom, drugim poletom, drugom krepošću Duha. Zadobivši dušu za saradnika i videći da mu je stanje nadmašilo telesni podvig, telo menja svoje prirodne pokrete i obraća ih na umne podvige. Baveći se snažno umnim delanjem, ono za sebe čuva plodove besmrtnog rastinja u mislenom raju, iz koga poput reka ističu izvori bogodoličnih poimanja i u kome se nalazi drvo bogopoznanja, koje proizvodi plodove mudrosti, radosti, mira, blagosti, dobrote, dugotrpljenja i neizrecive ljubavi. Delajući sa predanošću i negujući [raj], [duša] se udaljuje od tela i ulazi u primrak bogoslovlja. U istupljenju ona napušta sve, budući da je ništa od vidljivih stvari ne zadržava. I sjedinivši se sa Bogom, ona prestaje da se podvizava i da čezne.
40. Šta je za nas marljive više – vidljivo ili misleno? Ukoliko je vidljivo, za nas već ništa neće biti značajnije i poželjnije od propadljivih stvari, niti će duša biti bolja od tela. A ukoliko je misleno, onda je Bog… duh; i koji mu se klanjaju, i duhu i istini treba da se klanjaju (Jn. 4, 24). Stoga telesno upražnjavanje postaje izlišno ukoliko je [na dejstvu] umno delanje duše, od koga [telo], koje stremi dole, postaje lagano, te svo postaje duhovno, sjedinjujući se sa boljim.
41. Postoje tri stepena kod onih koji napreduju u ushođenju ka savršenstvu: očišćujući, prosvećujući i tajanstveni ili savršeni. Prvi je svojstven početnicima, drugi – srednjima, a treći – savršenima. Ushodeći po redu po tri stepena, podvižnik dospeva do Hristovog uzrasta, postajući čovek savršen, po meri rasta punote Hristove (Ef. 4, 13).
42. Na očišćujućem stepenu se nalaze oni koji se uvode u sveštene podvige. Njemu je svojstveno odlaganje obraza zemljanog čoveka, izbavljenje od svakog veštastvenog zla i oblačenje u novog čoveka, koji se obnavlja Duhom Svetim. Njegova dela su mržnja prema veštastvu, iscrpljivanje tela, udaljavanje od svega što može da izazove strasne pomisli, kajanje zbog učinjenih [grehova]. [Njega prati] suzno omivanje slanosti greha, ukrašavanje naravi blagošću Duha, očišćenje unutrašnjosti čaše, tj. uma umilenjem od svake prljavštine tela i duha, te ulivanje u njega vina slova (koje veseli srce očišćenog čoveka) i njegovo prinošenje Caru duhova radi okušanja. Njegov kraj je delatno rasplamsavanje ognjem podvižništva, izbacivanje iz unutrašnjosti svakog grehovnog otrova podvižničkim naporima, prekaljivanje kroz pogružavanje u vodu umilenja i usličavanje maču koji silno seče strasti i besove. Onaj ko je kroz mnoge podvižničke napore dostigao rečeno pogasio je silu urođenog ognja, zatvorio usta lavova, tj. divljih strasti, postao silan [duhom], tj. od nemoćnog postao krepak, te kao drugi Avsidijac [Jov] podigao pobedni znak trpljenja, pobedivši kušača.
43. Na prosvećujućem stepenu se nalaze oni koji su preko sveštenih podviga napredovali do prvog bestrašća. Njemu su svojstveni poznanje bića, umozrenje smislova [naznačenja] tvorevine i učešće u Svetome Duhu. Njegova dela su očišćenje uma pod dejstvom božanstvenog ognja, misleno otvaranje očiju srca i rađanje slova sa visokim poimanjima poznanja. Njegov kraj je slovo mudrosti koje pojašnjava prirodu postojećeg, poznanje Božanskih i ljudskih stvari i otkrivanje tajni Carstva nebeskog. Onaj ko je dostigao rečeno mislenim delanjem uma, putem četiri vrline se uznosi na ognjenu kolesnicu, te se kao drugi Tesvićanin [Ilija] još u životu podiže u misleni vazduh i prohodi nebeske oblasti, uzdigavši se iznad telesne nizosti.
44. Na tajanstvenom ili savršenom stepenu se nalaze oni koji su već prispeli u meru uzrasta Hristovog. Njima je svojstveno da presecaju vazduh, da se uznose iznad svega, da se kreću u krugu gornjih nebeskih činova, da se približavaju prvoj Svetlosti i da duhom ispituju dubine Božije. Njegovo delo jeste da um posmatrača rečenih predmeta ispunjava poznanjem smisla promisla, pravde i istine i razjašnjenja zagonetki, priča i nejasnih reči Božanstvenog Pisma. Njegov kraj je tajnouvođenje onoga ko se usavršio u skrivene tajne Božije, njegovo ispunjavanje neizrecivom mudrošću kroz sjedinjenje sa Duhom, što ga u velikoj Crkvi Božijoj pokazuje mudrim bogoslovom, koji ljude prosvećuje bogoslovskim poukama. Onaj ko je dejstvom najdubljeg smirenja i umilenja dostigao do rečene mere, biva uzdignut do trećeg neba bogoslovlja, kao drugi Pavle, te sluša neizrecive reči koje ne treba da sluša čovek koji je pod uticajem čula. On okuša od neizrecivih dobara koje oko nije videlo i uho slušalo i postaje služitelj tajni Božijih, postavši Njegova usta. On ih za ljude vrši rečju, počinuvši blaženim pokojem u Bogu, kao savršen u savršenom. On sa bogoslovima prebiva u opštenju sa najvišim silama, tj. heruvimima i serafimima, kojima pripada reč mudrosti i ujedno reč poznanja.
45. Život ljudski se deli na dva načina, dok se njegovi ciljevi dele na tri. Jedan način je društveni i unutarsvetovni, a drugi je izvan društva ljudskoga i nadsvetski. Društveni život se deli na zdravoumlje [čistotu] i neuzdržljivost. Vandruštveni se deli na mudroljublje, na prirodno poznanje i natprirodno dejstvo. Prvi se, opet, ili spaja sa pravdom, što znači da dolazi u stanje po prirodi, ili sa nepravdom, odakle dospeva u nepravdu, gubeći svoje prirodno kretanje. Ukoliko krene ka željenom cilju držeći se pravila, drugi dospeva do bezgranične Prirode, natprirodno se usavršavajući. Ukoliko, međutim, podvig vrši iz slavoljublja, on promašuje svoj cilj i srozava se na neiskusan um, te kao nesavršen sa razlogom biva odbačen iz reda savršenstva.
46. Duh Sveti je svetlost i život i mir. Onaj, dakle, ko se prosvećuje Božanskim Duhom, postaje miran i svoj život provodi u spokojstvu, iz čega izvire poznanje bića i mudrost Slova. On stiče um Hristov. On zna tajne Carstva, ulazi u dubine Božije i iz dana u dan proiznosi ljudima dobre reči života iz nepokolebivog i prosvećenog srca. On je dobar, imajući u sebi Dobroga, koji govori staro i novo.
47. Bog je mudrost i one koji hode u slovesnosti i mudrosti obožuje poznanjem bića. On ih sjedinjuje sa sobom putem svetlosti, čineći ih bogovima po usinovljenju. Sve stvorivši mudrošću iz ničega, Bog mudro vlada i upravlja stvarima u svetu i mudro svagda dejstvuje spasenje svih onih koji mu pristupaju sa pokajanjem. I onaj ko se udostojio da postane učesnik najuzvišenije mudrosti zbog čistote, kao obraz Božiji svagda mudro izvršava i dela volju Božiju. On, dakle, sabira sebe iz spoljašnjosti i rasparčanosti, te iz dana u dan znanjem neizrecivih stvari uzdiže svoju slovesnost prema istinski anđelskim načinima života. Vodeći, u skladu sa ostvarivošću, jednovidno svoj život, on se sjedinjuje sa gornjim silama, koje se jedinstveno kreću oko Boga. Sa njima se on, kao dobrim vodičima, uzvišava do prvog Načela i Uzroka.
48. Onaj ko se najuzvišenijom mudrošću sjedinio sa anđelskim silama i ujedno sjedinio sa Bogom (budući da je stekao podobije Božije), svima pristupa da mudroljubivim rečima i druženjem. Kao podražavatelj Boga, on božanstvenom silom one koji žele oslobađa od spoljašnjih i rasparčanih stvari, sabirajući ih duhovno ka jednovidnom životu (što je već učinio sa sobom). Mudrošću, poznanjem k ozarenjem skrivenosti on ih uzvodi ka umozrenju slave jedne i prve Svetlosti. I pošto ih sjedini sa anđelskim bićima i činovima koji su oko Boga, on ih privodi jedinstvu sa Bogom, budući da su postali oblistani svetlošću Duha.
49. Četiri opšte vrline prati osam prirodnih vrlina, po dve prateći svaku, pri čemu svaka od opštih obrazuje trojstvo. Razboritost, dakle, prati znanje i mudro umozrenje, pravednost – rasuđivanje i saosećajno raspoloženje, hrabrost – trpljenje i stamenost, zdravoumlje – čistota i devstvenost. Kao Tvorac i Tajnovoditelj trojične dvanaestorice vrlina, Bog mudro sedi na prestolu uma, šaljući Slovo radi stvaranja vrlina. Uzevši od svake početne vrline, Slovo, kako rekosmo, stvara u duši umni svet blagočašća. Kao nebo rečenog sveta Ono rasprostire razboritost, punu zvezda za osvetljavanje života, kao dva velika svetila postavljajući božanstveno poznanje i prirodno umozrenje za njegovo obasjavanje i osvetljavanje. Kao zemlju Ono utvrđuje pravednost, za besplatnu gozbu. Kao vazduh Ono rasprostire zdravoumlje, tj. odmor i svežinu pravog života. Kao more Ono postavlja hrabrost oko slabosti prirode, radi obaranja satanskih uporišta i uzvišica. Gradeći, dakle, ovaj svet, Slovo u njega polaže Duha kao silu za umno i neprestano kretanje i nerazlučno i trajno sjedinjenje, saglasno sa Davidovim rečima: Slovom Gospodnjim nebesa se utvrdiše i Duhom usta Njegovih sva sila njihova (Ps. 32, 6).
50. Duhovno uzrastanje revnitelja za spasenje odgovara uzrastanju Gospoda našeg Isusa Hrista u [čoveštvu]. Budući mladenci u početku, oni se, slično Gospodu Isusu, koji se hranio mlekom, hrane mlekom telesnih vrlina, ili telesnog vežbanja, koje je inače za malo korisno onima koji uzrastaju u vrlini i postepeno odlažu mladalaštvo (1. Tim. 4, 8). Pošto odrastu do mladićkog uzrasta i počnu da se hrane tvrdom hranom umozrenja postojećeg, budući da već imaju izvežbana duševna čula (Jev. 5 ,14), oni liče na Gospoda koji je napredovao u uzrastu i blagodati, sedeći među starcima i otkrivajući im dubine i sakrivenosti (Lk. 2, 46). A pošto postanu savršeni ljudi, dospevši u meru rasta punote Hristove (Ef. 4, 13), oni postaju podobni Gospodu, koji je svima propovedao reč pokajanja, koji je učio narod tajnama Carstva nebeskog, brzo se približavajući svom stradanju. Slično okončava i svako ko se usavršava u vrlinama. Prošavši sve uzraste Hristove, on stupa u stradalna iskušenja, koja odgovaraju Njegovom Krstu.
51. Dok stojimo u predelima [telesnog] vežbanja, nas kao mladence čuvaju nadzornici i domoupravitelji kako se ne bismo dohvatali različite hrane, kako ne bismo koristili dodir, kako se ne bismo zagledali u lepotu, kako ne bismo slušali pesme, kako miris ne bismo [naslađivali] blagouhanjem, premda i jesmo naslednici i gospodari čitavog očevog [nasleđa]. Pošto, pak, dođe punota vremena obučavanja, završivši se bestrašćem, u nama se od čistog razuma rađa Slovo i već se nalazimo pod zakonom Duha. Izbavljajući nas od zakona telesnog razmišljanja, Ono nam pruža usinovljenje. Pošto se rečeno okonča, Duh već u srcima našim viče: Ava, Oče (Gal. 4, 6), pokazujući i dajući nam da razumemo naše sinovstvo i našu smelost prema Ocu i Bogu. On prebiva i besedi sa nama kao sa sinovima i naslednicima kroz Hrista, koji se više ne nalaze pod bremenom ropstva čulima.
52. U onima koji su uznapredovali u veri kao Petar, i povratili se u nadu kao Jakov i postali savršeni u ljubavi kao Jovan, Gospod se preobražava pošto uziđe na visoku goru bogoslovlja. On blista u njima pojavom i crtama čistog slova kao sunce, te poimanjima neizrecive mudrosti postaje blistav kao svetlost. Njima se otkriva Slovo, stojeći između zakona i proroštava. Sa jedne strane On zakonopolaže i poučava, dok sa druge otkriva [ponešto] iz dubokih i skrivenih riznica mudrosti, svagda predviđajući i predskazujući. Njih Duh pokriva kao svetli oblak, iz koga im dolazi glas tajinstvenog bogoslovlja i posvećuje u tajnu Triipostasnog Božanstva, govoreći: „Ovo je moja ljubljena gora savršenstva, koja je po mojoj volji. Budite moja savršena čeda Duhom savršenim“.
53. Duša koja je prezrela sve prizemno i potpuno postala ranjena ljubavlju Božijom, trpi jednu neobičnu i božanstvenu izvansebnost. Pošto čisto uvidi prirodu i naznačenje bića i pozna svrhu ljudskih stvari, ona više ne podnosi da se nalazi u svemu i da se ograničava u telu koje je sadrži. Pošto izađe izvan svojih predela i uzdigne se iznad osećaja, prevazišavši prirodu svih bića, ona ulazi u neizrecivu tišinu primraka bogoslovlja i suočava se sa krasotom Bića u svetlosti shvatanja neizrecive mudrosti prema meri blagodati koja joj se daje. Na bogougodan način ona se shvatanjima udubljuje u Njegovo umozrenje, sa strahom ljubavi se naslađujući plodovima besmrtnog rastinja, tj. poimanjima božanstvenih uvida, čiju uzvišenost i slavu u potpunosti ne može da izrazi pošto se iz izvansebnosti vrati u sebe. Nalazeći se u neobičnom dejstvu Duha, ona doživljava pohvalno trpljenje sa neizrecivom radošću i ćutanjem. Način, pak, rečenog božanstvenog dejstva, koje je pokreće, koje se projavljuje i koje joj tajanstveno govori o skrivenom, ona ne može da objasni.
54. Onaj ko seje suze umilenja radi pravednosti, kao plod života će ubrati neizrecivu radost. Onaj ko sa revnošću ište Gospoda i sa strpljenjem ga iščekuje sve dok žito njegovih vrlina ne donese ploda, svakako će požnjeti zrelo klasje bogopoznanja. On će se prosvetiti svetlošću mudrosti i postati svetiljka večne svetlosti, koja osvetljava sve ljude. On neće pozavideti sebi i bližnjima, pod sud zavisti sakrivši svetlost mudrosti koja mu je data, nego će usred Crkve vernih govoriti dobre reči na korist mnogih, razvivši stare zagonetke, u skladu sa onim što je čuo sa neba podstaknut Božanskim Duhom, sa onim što je saznao počivajući u umozrenju bića i sa onim što su mu sveti oci saopštili.
55. Svakom podvižniku će se, u dan njegovog usavršavanja u vrlini, dogoditi da mu gore delanja božanstvenih zapovesti prokaplju najslađom blagoprijatnošću, budući da će carovati na Sionu, tj. čistom razumu. I sa gora, tj. smislova vrlina, poteći će mleko, pružajući mu hranu, dok će on počivati na postelji bestrašća. I svi istočnici Judini, tj. izvori vere i njegovog poznanja, daće vode, tj. dogme i priče i zagonetke božanstvenih stvari. Iz srca njegovog, kao iz doma Gospodnjeg, poteći će izvor neizrecive mudrosti i natopiće suva korita u dolinama, tj. ljude koji su se sasušili od suše i žege strasti. I on će na sebi videti ostvarenje reči Gospodnjih: Koji u mene veruje… iz utrobe njegove poteći će reke vode žive (Jn. 7, 38).
56. Onima koji me se boje, veli Bog, granuće sunce pravde i dela njihova će ih privesti iscelenju. Oni će izaći iz tamnice strasti i skakutati kao telci oslobođeni od uza greha. I baciće pod noge bezakonike i demone i pogaziće ih kao prah u dan vaspostavljanja svoga, koji ću ja navesti, veli Gospod Svedržitelj (Mal. 4, 25). Rečeno će se svakako zbiti kada se kroz sve vrline budu uzdigli i usavršili mudrošću i poznanjem kroz opštenje sa Duhom.
57. Ukoliko na ravnoj gori ovoga sveta i Crkve Hristove visoko uzdigneš zastavu novoga znanja i podigneš, saglasno proroku, glas mudrosti koju ti je dao Bog, utvrđujući svojom rečju i poučavajući braću svoju i otkrivajući im smisao Božanskoga Pisma kako bi razumeli čudesne darove Božije, privodeći ih ispunjavanju zapovesti Njegovih, ti se nemoj bojati onih koji zavide sili reči tvojih i izopačuju svako Božanstveno Pismo. Jer, oni su prazni, tj. ruševine gotove za stanište đavola. Bog, naime, zapisuje reči tvoje u knjigu života i oni ti neće nauditi, kao što ni Simon mag nije naudio Petru. I ti ćeš, štaviše, onoga dana, videći pomenute ljude kako ti postavljaju zamke na tvom putu, zajedno sa prorokom reći: „Gle, Bog moj i Gospod je moj Spasitelj, i uzdaću se u Njega, spašće me i neću se uplašiti. Jer, slava je moja i pesma moja Gospod, i On mi postade Spasitelj. Neću prestati da objavljujem slavna dela tvoja po svoj zemlji“.
58. Ukoliko si razumeo da su nasrtaji strasti u tebi nedelatni i da se umilenje i smirenoumlje istaču iz očiju tvojih, znaj da je u tebe došlo Carstvo Božije i da u utrobi nosiš Duha Svetoga. Ukoliko još osećaš Duha da dejstvuje, da se kreće i govori u dubinama tvojim i da te pokreće da govoriš na velikom saboru Crkve spasonosnu istinu Božiju, nemoj sprečavati usta svoja bojeći se zavisti od judeomislećih, nego stani i napiši na tablici, kao što Isaija govori, ono što ti Duh otkriva. Jer, ono će trajati dugo vremena, zauvek. Oni koje utroba boli od zavisti jesu nepokoran narod, deca kopilad, koji nemaju vere i ne žele da čuju da Jevanđelje dejstvuje i danas, stvarajući prijatelje Božije i proroke. Oni prorocima i učiteljima Crkve govore: „Nemojte nam objavljivati mudrost Božiju“, a onima koji imaju viđenja prirodnih umozrenja vele: „Nemojte nam govoriti slične stvari, nego nam govorite i objavljujte nešto drugo, tj. reči zablude koje svet voli. Sklonite od nas reč Izrailjevu“. Ti, pak, nemoj obraćati pažnju na njihovu zavist i reči. Jer, ono što ti se otkriva odozgo radi koristi mnogih čuće i oni koji su sasvim gluvi, i oni koji se nalaze u tami životnoj. I oči slepih koji se nalaze u magli greha videće svetlost reči tvojih i duhovno siromašni će osetiti radost zbog njih. Beznadežni ljudi će se ispuniti radošću, zabludeli će shvatiti razumnost tvojih reči, a oni koji ropću protiv tebe naučiće se da slušaju reči Duha, dok će mucajući jezici naučiti da mirno govore.
59. Prorok Isaija kaže: Blažen je onaj ko u Sionu, tj. u Crkvi Božijoj, ima seme učenja reči svojih, i sinove duhovne u Gornjem Jerusalimu prvorodnih. Jer, veli, rečeni čovek će skrivati reči svoje za odgovarajuće vreme i sakriće se kao da se skriva od bujice voda. I na posletku on će se pokazati u Sionu, u Crkvi vernih, kao slavna reka koja strujama svoje mudrosti veleleino teče po žednoj zemlji. A oni koje zavode zavidnici, prestaće da se uzdaju u njih, već će pružati uši svoje da čuju reči pomenutoga čoveka, dok će srca slabih dušom slušati pažljivo. Sluge zavisti mu neće više govoriti: „Ućuti“. Jer, kao blagočastiv, on misli razumno i ne izgovora ludosti, kao ludi mudraci ovoga sveta. Njegovo srce ne pomišlja sujetna dela bezakonja, niti o Bogu govori reči zablude da bi rasturio gladne duše i žedne ostavio nezadovoljnima. Stoga će reči njegove biti na korist mnogih, makar zavidljivci bili nezadovoljni.
60. Onome ko obitava u visokoj pećini snažne stene daće se do sita hleb poznanja i krasovulja mudrosti sve do opijenosti. Takođe će biti izobilna i voda koju će piti. On će videti Cara u slavi Njegovoj i njegove oči će ugledati zemlju iz daleka. Duša će se njegova poučavati u mudrosti i svima će kazivati o večnom mestu, izvan čijih granica ne postoji ništa.
61. Vaspitanje Gospodnje otvara sluh svakome ko ima strah Njegov, dajući mu uho da čuje i vaspitan jezik da zna kada treba da govori. Ko je, pak, onaj ko razborite i mudre ovoga sveta pokazuje nedelatnim i ko njihovu mudrost pokazuje kao ludost, potvrđujući samo reči slugu svojih? Niko drugi do Onaj ko čini jedinstvena i čudesna dela na slavu svoju, ko i presahlom srcu u pustinji otvara put smirenja i krotosti i u suvom i bezvodnom razumu [izvodi] potoke neizrecive mudrosti kako bi utolio žeđ izabranom rodu Njegovom, narodu koji je izabrao da kazuje vrline Njegove. On hodi pred onima koji ga ljube i boje ga se i radi njih poravnava planine strasti i razara bakarna vrata neznanja, otvarajući im vrata Njegovoga poznanja i objavljujući im Njegove skrivene, tajne i nevidljive riznice. On sve čini da bi poznali da je On Gospod, Bog, koji im je dao ime Izrailj.
62. Ko uzburkava more strasti i smiruje talase njegove? Gospod Savaot, koji sve koji ga ljube spasava od grehovne opasnosti i umiruje buru pomisli njihovih. On stavlja reči svoje u usta njihova i pokriva ih senkom ruku svojih, kojima je rasprostro nebo i utvrdio zemlju. On daje onima koji ga se boje vaspitan jezik i razuman sluh da bi čuli glas Njegov odozgo i objavili zapovesti Njegove u domu Jakovljevom, tj. u Crkvi vernih. Oni, pak, koji nemaju oči da vide zrake Sunca pravde, i uši da čuju preslavna [dela] Božija, kao udeo svog neznanja imaju tamu. I isprazna je nada njihova, kao i reči njihove. Niko od njih ne govori po pravdi, niti može da rasuđuje po istini. Oni se uzdaju u sujetne stvari i govore isprazne reči, te su bremeniti zavišću i rađaju opadanje. Jer, uši su njihove podrezane i ne mogu da čuju, te se stoga izruguju reči poznanja Božijega, ne želeći da ga čuju.
63. Kakve mudrosti ima kod onih koje utroba boli od zavisti prema bližnjem? Kako će reći zavidljivci, veli Jeremija: „Mi smo mudri i zakon Gospodnji je sa nama“, kada se raspadaju od zavisti prema onima koji su mudrošću i poznanjem Boga primili blagodat Duha? Međutim, lažno znanje književnika i mudraca svetskih pokazalo se kao sujetno, budući da su promašili istinsko poznanje. Oni behu ocenjeni kao nedostojni mudrosti Utešitelja. Stoga su se i postideli videvši kako se ona umnožava kod ribara, te se uplašiše sile reči njihovih. Oni behu uhvaćeni u mreže svojih shvatanja, odbacivši istinsku mudrost i poznanje Gospoda.
64. Zašto se zavidljivci raspadaju od zavisti prema onima koji su bogato primili blagodat Duha i ognjeni jezik kao pero brzopisca, kada su sami napustili izvor mudrosti Božije? Da su pošli putem Božijim, oni bi zauvek obitavali u miru bestrašća. Oni bi naučili gde se nalazi razboritost, gde krepost, gde razumnost i poznanje bića, gde mnogoletstvo i život, gde svetlost očiju i mudrost sa mirom. Naučili bi ko nalazi mesto mudrosti i ko ulazi u njene riznice i videli bi šta Bog preko proroka zapoveda posvećenicima reči: Prorok koji je video otkrivenjski san neka ispriča svoje viđenje, i onaj ko primi reč moju neka istinski ispriča moju reč (Jer. 23, 28), i opet: Zapiši u knjigu sve reči koje ti kazah (Jer. 37, 2). Dakle, oni se nikada ne bi raspadali od zavisti zbog pomenutih ljudi.
65. Ukoliko Etiopljanin tj. crnac promeni svoju kožu i leopard svoje šare i zavidljivci će da pomisle i izgovore nešto dobro, s obzirom da su naučeni da proučavaju ono što je zlo. Jer, oni podmuklo zadaju udarac svojim bližnjima, budući lukavi i licemerni prema svojim prijateljima. Oni ne govore istinu, budući da se njihov jezik navikao na sujetne i lažne reči. Shvati rečeno, dakle, jer ti zbog bogopoznanja i reči zavide i ismejavaju te. Stoga, poput proroka Jeremije, satvori usrdno molenje, govoreći: Seti me se Gospode i dođi da me izbaviš od zavidljivaca koji me gone. Nemoj odocniti, želeći detaljno da me oprobaš. Poznaj da me ismejavaju oni koji odbacuju poznanje tvoje. Daj kraj zavisti njihovoj. I već će reč poznanja tvoga biti povod veselja i radosti srca moga. Jer, nikada ne sedoh sa onima koji ismejavaju poznanje tvoje, već osećah strah zbog prisustva sile tvoje, te ostajah sam. Ogorčih se veoma zbog zavisti njihove (Jer. 15, 15-17). I ti ćeš čuti: Znam sve dobro. Ali, ukoliko preobratiš zabludelog od zablude njegove, ubrojaću te u prijatelje moje i staćeš preda me. I ukoliko preobratiš nekog nedostojnog u dostojnog, bićeš kao usta moja. Izbaviću te od ruku zavidljivih zločinitelja, veli Gospod, Bog Izrailjev (Jer. 15, 19; 21).
66. Neka zavidljivi mudraci čuju završetak slova: nazoreji Božiji su svojim naporima postali čistiji od snega. Oni su svojim životom postali belji od mleka. Krasota njihove mudrosti je uzvišenija od safira, a crte njihovih reči – od čistog bisera. Naprotiv, oni koji su sa uživanjem kušali od svetovnoga znanja, umreše od gladi pred izvorima Duha. Oni koji su vaspitavani u porfiri mudrosti jelinske, odenuše se u izmet neznanja i staviše na sebe sveze koje ih svezaše. Jer, jezik njihov se prilepi grlu njihovom, te izgubiše sluh svoj, budući da odbaciše istinsku mudrost i poznanje Božanskog Duha, ne hoteći da je prime kroz napore.
67. Smiravajući visoko drvo i uzvišujući smireno, sasušujući sveže drvo i oživljavajući sasušeno, Bog slugama svojim daje otvorena usta pred velikim saborom i reč da blagoveste istinu Njegovu sa velikom snagom. Jer, Njemu priliči mudrost, razumnost, sila. Kao što preobražava vremena i prilike, On izmenjuje i duše koje ga ištu i čeznu za Njim, dajući im vlast nad strastima i uznoseći ih iz života u život. On daje mudrost duhovno mudrima i razboritost razumnima. On otkriva dubine i skrivenosti onima koji ispituju dubine Božije, dajući im poznanje nejasnih zagonetki. Jer, On ima svetlost mudrosti i poznanja i daje je gde hoće.
68. Svakome ko sa strpljenjem vrši spoljašnje i unutrašnje zapovesti, gledajući samo na slavu Božiju, daje se počast nebeskog poznanja, mir duše i nepropadljivost, budući da je izvršilac zakona blagodati, a ne jednostavno slušalac. Njegovo poznanje, koje posvedočuju dela njegova, Bog ne previđa, već ga postavlja zajedno sa rečima poznanja onih koji su prosijali božanstvenom mudrošću u Crkvi vernih. Jer, kod Boga nema licemerja. Onome, pak, ko se podvizava iz sebičnosti i ne pokorava se rečima onih koje vodi Duh, već sluša samo svoju razumnost i varljive reči onih koji imaju samo spoljašnji izgled pobožnosti i dejstvuju iz slavoljublja i slastoljublja, daje se tuga i teskoba. Zavist, srdžba i gnev biće plata za prelest njegovu. U budućnosti, u dan, pak, kad Bog bude sudio skrivenosti ljudske i svakome davao po delima njegovim, kada će se pomisli osuđivati ili opravdavati, njegove pomisli će biti pod osudom.
69. Jer, nije ono Judejac što je spolja, niti je obrezanje što je spolja, na telu, nego je ono Judejac koji je to iznutra, i obrezanje je obrezanje srca duhom a ne slovom (Rim. 2, 28-29). Slično, savršen u poznanju i mudrosti nije čovek koji poseduje samo spoljašnju krasnorečivost, niti je krajnji revnitelj blagočašća onaj ko se stara za spoljašnje podvižničke napore, već onaj ko je marljiv u unutrašnjem umnom delanju i čije reči izlaze iz čistog i dobrog srca, koje je prosvećeno Duhom Božijim, a ne iz knjiga. Takvome je pohvala ne od ljudi nego od Boga (Rim. 2, 29). Jer, ljudi ga ili ne znaju ili mu zavide, dok ga Bog voli i poznaje, kao i oni koje Duh vodi.
70. Delima zakona ni jedno telo neće se opravdati pred njim, Bogom (Rim. 3, 20). Ko će se, dakle, jedino podvižničkim naporima i znojem pokazati savršen pred Bogom? Jer, delanjem mi jedino dolazimo do navike u vrlini, presecajući dejstvo strasti, što još ne [znači] dostizanje u meru punote Hristove. Šta nas uzvodi ka punom savršenstvu? Iskrena vera, koja predstavlja osnovu „svega čemu se nadamo“ (Jev. 11, 1), kojom je Avelj Bogu prineo bolju žrtvu nego Kain, i kojom je posvedočen da je pravednik (Jev. 11, 4), kojom je Avraam poslušao kada je bio pozvan da ode i preseli se u obećanu zemlju (Jev. 11, 8). Ona istinske revnitelje uzvodi do krepke nade u primanje velikih darova Božijih, privodeći ih poznanju postojećeg i donoseći im u srce neiscrpne duhovne riznice kako bi iznosili stare i nove tajne Božije i davali potrebitima. Onaj ko se udostojio da postane njen sudeonik, ushodi ka ljubavi prema Bogu i postaje savršen u poznanju Boga, ulazeći u Njegov pokoj i počinuvši od svih dela svojih, kao i Bog od svojih (Jev. 4, 3).
71. Ranije se Bog onima koji su mu se protivili neverjem kleo da neće ući u Njegov pokoj. Zbog svog neverstva oni i nisu mogli ući u njega (Jev. 3, 11; 4, 6). Kako, dakle, neki sada bez vere jedino putem telesnog delanja očekuju da uđu u pokoj bestrašća i savršenstvo poznanja. Jer, mi vidimo da mnogi na rečeni način nisu mogli da uđu i da počinu od svih trudova svojih. Stoga svako treba da pazi da se ne desi da ima lukavo srce ili da je ispunjeno neverjem kako se ne bi lišio pokoja i svoga savršenstva, bez obzira na prebivanje u mnogim naporima. Stoga se čovek i zlopati svagda na delima delanja i jede hleb patnje (Ps. 126, 2). Međutim, pošto mu predstoji počinak, on treba da se podvizava da sa verom dospe u pokoj bestrašća i savršenstvo poznanja, kako ne bi pao po istom primeru nepokornosti (Jev. 4, 11), tj. kako ne bi postradao kao što su postradali oni koji su se protivili iz neverja.
72. Budući da smo čulni, slovesni i umni, mi treba da i od sebe Bogu prinosimo izvesni desetak. Kao čulni, mi treba dobro čulima da primamo utiske od čulnih stvari, kroz njihovu krasotu i ispravno poznanje se uzvodeći ka umozrenju njihovog Sazdatelja. Kao slovesni, mi treba dobro da govorimo o Božanskim i ljudskim stvarima, a kao umni – da imamo nepogrešiva shvatanja o Bogu, večnom životu, Carstvu nebeskom i o tajnama Duha, koje su u njemu sakrivene kako bi se, nakon strogog ispitivanja, pokazalo da zdravo i besprekorno i osećamo, i govorimo i mislimo o Bogu. U rečenome se i sastoji istinska i božanstvena mera našeg savršenstva i svešteno prinošenje Bogu.
73. Istinski naš desetak Bogu jeste duševna pasha, tj. prelazak [preko] svake strasne naravi i čitave beslovesne čulnosti. U rečenoj pashi se na žrtvu prinosi Slovo kroz umozrenje postojećeg, tj. jede se hleb poznanja i pije časna krv u čaši skrivene mudrosti. Onaj ko je okusio i proslavio rečenu pashu prineo je na žrtvu Jagnje, koje je uzelo greh sveta, te više, po reči Gospodnjoj, ne umire, nego živi u vekove (Jn. 6, 50-51).
74. Onaj ko je ustao od mrtvih dela, vaskrsao je sa Hristom. Ukoliko je sa Hristom vaskrsao u poznanju, njime više neće zavladati smrt neznanja, budući da Hristos… više ne umire (Rim. 6, 9). Onaj ko je, skrenuvši sa prirodnog kretanja, davno umro kroz greh, jednom je umro, a ko sada živi, Bogu živi slobodom Duha Svetoga, koji ga je podigao iz mrtvih dela greha. Umrevši za udove tela i za životna dela, on više ne živi za telo i svet, nego u njemu živi Hristos, budući da u njemu boravi blagodat Duha Svetoga. On više ne stoji pod zakonom tela, budući da svoje udove predaje kao oružje pravde Bogu i Ocu.
75. Onaj ko je svoje udove oslobodio od ropstva strastima i predao ih u ropstvo pravdi približio se osvećenju Duha Svetoga, uzvisivši se iznad zakona tela. Greh više neće vladati njime, s obzirom da prebiva u slobodi i pod zakonom Duha. Kraj ropstva strastima nije jednak sa krajem služenja pravdi. Prvi se obično završava mislenom pogibijom duše, a drugi vodi u večni život, koji je sakriven u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim. 6, 23).
76. Zakon tela vlada čovekom sve dok živi telesno. Umrevši, pak, i umrtvivši se za svet, on ga se razrešava. Za svet [čovek] može da se umrtvi jedino ukoliko umrtvi udove tela. Njih pak, umrtvljujemo ukoliko postanemo sudeonici Duha Svetoga. Mi, opet, postajemo sudeonici Duha Svetoga ukoliko Bogu prinosimo plodove dostojne Duha, tj. ljubav prema Bogu iz sve duše i prema bližnjem u [najboljem] raspoloženju, srdačnu radost zbog čiste savesti, duševni mir zbog bestrašća i smirenja, blagost pomisli uma, trpeljivost u nevoljama i iskušenjima, dobrotu u sređenosti naravi, unutrašnju veru u Boga, koja se uopšte ne usteže, krotost zbog smirenoumlja i umilenja, sveopšte uzdržanje čula. Prinoseći Bogu navedene plodove, mi ćemo se već nalaziti izvan zakona tela. I zakon već neće da nas kažnjava zbog plodova koje smo prinosili smrti, živeći za telo. Jer, mi smo postali slobodni od njenog zakona, vaskrsavši sa Hristom slobodom Duha od mrtvih dela.
77. Oni koji su primili i sačuvali neugasivom prvinu Duha u preporodu kupelji [krštenju], obremenjeni težinom tela, uzdišu u sebi očekujući usinovljenje kroz punotu u Utešitelju, kako bi ugledali izbavljenje svoga tela od ropstva truležnosti (Rim. 8, 23). Jer, Duh im pomaže u njihovim prirodnim nemoćima, zastupajući se za njih uzdisajima neizrecivim (Rim. 8, 26). Njihovo razmišljanje je po Bogu i njihova nada očekuje da vidi otkrivenje sinova Božijih u njihovom smrtnom telu, tj. životvornu mrtvost Isusovu, kako bi postali kao sinovi Božiji, koje Duh vodi i kako bi se oslobodili od ropstva telu, te ušli u slobodu slave sinova Božijih, kojima, kao onima koji ljube Boga, sve pomaže na dobro (Rim. 8, 28).
78. Božanstveno Pismo se shvata duhovno. Riznice koje su u njemu sakrivene samo se duhovnima otkrivaju Duhom Svetim. Duševni čovek ne može da primi njihovo otkrivenje (1. Kor. 2, 14). Jer, on ne prihvata da misli ili da čuje da neko drugi govori nešto što je izvan okvira njegovih pomisli. On u sebi nema Duha Božijeg, koji ispituje dubine Božije i koji jedino poznaje šta je u Bogu (1. Kor. 2, 10-11), već veštastveni duh sveta, pun ljubomore i zavisti, svadljivosti i razdora, usled čega mu udubljivanje u smisao Pisma i ispitivanje njegovih zamisli izgleda kao ludost. On nema sposobnosti da ga razume, budući da se sve što se sadrži u Božanstvenom Pismu ispituje duhovno (1. Kor. 2, 14), bez obzira da li se radi o Božanskim ili ljudskim stvarima. On se podsmeva onima koji duhovno duhovnim dokazuju (1. Kor. 2, 13), smatrajući da nisu duhovni i da ih ne vodi Duh Sveti, već da su pričalice tj. da proizvoljno otkrivaju duhovni smisao Pisma, izvitoperujući i pretumačujući, kao nekada Dimas (2. Tim. 4, 10), njihove reči i božanstvena shvatanja. Duhovni, pak, [čovek] je drugačiji. Pod dejstvom Božanskog Duha on sve ispituje, a njega samog niko ne ispituje (1. Kor. 2, 15). Jer, on ima um Hristov, koji niko ne može objasniti (1. Kor. 2, 16).
79. Ognjem će se otkriti poslednji dan i ognjem će se ispitati svačija dela, govori sveti Pavle (1. Kor. 3, 13). On dodaje da će dela koja su po suštini netruležna (i koja čovek polaže u svoje izgrađivanje) i usred ognja ostati netruležna. Ona ne samo da neće izgoreti, već će postati još blistavija, očistivši se savršeno od neznatnih mrlja. Dela, pak, koja su truležna po veštastvu (i koja čovek kao neko breme stavlja ne sebe) svakako će se razgoreti i sagoreti, ostavivši ga u ognju bez ičega. Netruležna i postojana dela su suze pokajanja, milostinja, saosećanje, molitva, smirenje, vera, nada, ljubav i svako delo koje je učinjeno radi blagočašća. Dok je čovek živ, ona u njemu izgrađuju sveti hram Božiji, a kad ode – odlaze sa njim i prebivaju netruležna u vekove. Dela, pak, koja sagorevaju u ognju, kao što je svima oči gledno, jesu slastoljublje, slavoljublje, srebroljublje, mržnja, zavist, krađa, pijanstvo, zloslovlje, osuđivanje i svako rđavo delo koje se vrši telom iz pohote i gneva. Sva navedena dela i dok je čovek živ (i dok se raspaljuje pohotom) trule zajedno sa njim, a kada se odvaja od tela – odlaze zajedno sa njim, premda i ne prebivaju sa njim. Budući istrebljena ognjem, ona svoga počinioca ostavljaju u ognju, u beskrajnoj muci u vekove vekova.
80. Poznanje Boga znači da je Bog poznao [čoveka] koji se nazidao u njemu kroz smirenoumlje i molitvu i da ga je obogatio nelažnim poznanjem Njegovih natprirodnih tajni. Onaj, pak, u kome se primećuje nadmenost, nije se kroz njih nazidao na njemu, već je vođen duhom ovog veštastvenog sveta. Stoga on ništa od božanstvenih stvari ne zna kako treba, čak i ako izgleda da ponešto zna. Onaj ko ljubi Boga i koji ništa ne pretpostavlja ljubavi prema Njemu i bližnjem, poznao je dubine Božije i tajne Njegovog Carsgva kao što i priliči onome koga vodi Duh Božiji i koga je Bog priznao kao istinskog delatelja raja Njegove Crkve. On ljubavlju vrši volju Božiju, obraćajući duše i nedostojne čineći dostojnim rečju koja mu je data od Duha Svetoga. On svoje delo smirenoumljem i umilenjem čini neukradivim.
81. Svi smo se u Hristu krstili vodom i Duhom Svetim i svi kušamo istu duhovnu hranu i pijemo isto duhovno piće, tj. Hrista. Međutim, većina od nas nije po Božijoj volji (1. Kor. 10, 5). Jer, mnogi verni i revnosni Hrišćani su svoja tela izmoždili i stanjili mnogim podvižničkim naporima i telesnim delanjima, ali nisu istovremeno imali i umilenje u skrušenom i dobroljubivom držanju, niti saosećanje u ljubavi prema bližnjima i samima sebi. Stoga su ostali prazni, lišeni punote Duha Svetoga i udaljeni od poznanja Boga. Utroba njihovog razuma beše besplodna, a slovo neslano i pomračeno.
82. Slovesnost od nazoreja ište na samo da se delanjem popnu na Sinajsku goru, ili da se prethodno očiste, da ubele svoje haljine i da nemaju dodira sa ženama, već i da ne ugledaju samo ozadinu Božiju (Izl. 32, 23), nego samoga Boga u slavi Njegovoj, koji im ukazuje svoje blagovoljenje, koji im daje tablice poznanja i koji ih šalje na naziđivanje ljudi svojih.
83. Slovo ne vodi sve sluge i učenike svoje na otkrivanje skrivenih i visokih tajni svojih, već samo nekolicinu, kojima je dato uho za slušanje, čije su oči otvorene za viđenje i kojima je jasan novi jezik. Uzevši navedene i odvojivši ih od ostalih (koji su takođe Njegovi učenici), On se penje na ‘Gavorsku goru umozrenja i preobražava se pred njima. I On im ne otkriva tajne Carstva nebeskog, već im očigledno pokazuje slavu i svetlost Božanstva. I On im već daje da sijaju prema crtama njihovog života i slova kao sunce u Crkvi vernih. On preobraća njihova shvatanja, dajući im belinu i čistinu presjajne svetlosti. On polaže svoj um u njih, šaljući ih da objavljuju novo i staro na naziđivanje Crkve Njegove.
84. Mnogi su sa punim usrđem obrađivali njive svoje i čisto seme sejali na njima, prethodno posekavši trnje i zapalivši korov ognjem pokajanja. Međutim, s obzirom da Bog na njih nije pustio kišu Duha Svetoga sa skrušenošću, oni nisu ništa požnjeli. Oni su se osušili zbog nedostatka kiše, u sebi ne donevši mnogoplodni klas bogopoznanja. Oni iz tela nisu izašli sa glađu za Rečju Božijom, premda ostaše oskudni u bogopoznanju i sa praznim rukama, opskrbivši se tek nekom neznatnom količinom hrane.
85. Onaj ko iz svojih usta iznosi reči koje su korisne za naziđivanje bližnjega, kao dobar iznosi ih iz dobre riznice srca svog, po reči Gospodnjoj (Mt. 12, 35). Međutim, niko ne može ući u bogoslovlje i reći doličnu reč o Bogu bez Duha Svetoga. Štaviše, niko od onih koji govore Duhom Božijim ne može da govori protiv vere u Hrista. On govori jedino ono što izgrađuje, što privodi Bogu, što uvodi u Carstvo, što obnavlja drevno blagorodstvo i što poneke od spasavanih sjedinjuje sa Bogom. Projava Duha se svakome daje na korist (1. Kor. 12, 7). Stoga onaj ko se obogatio rečju mudrosti Božije i primio dobri udeo reči poznanja u stvari stoji pod dejstvom Božanskog Duha, predstavljajući dom neiscrpnih riznica Božijih.
86. Niko od onih koji su poverovali u Hrista i krstili se ne ostaje bez udela u blagodati Duha, ukoliko se nije potpuno predao u plen dejstvu protivnog duha, oskrnavivši veru delima i saživevši se sa nemarom i bezbrižnošću. Onaj ko je sačuvao neugasivu prvinu Duha, primljenu na krštenju, ili koji ju je, ugašenu, opet razgoreo delima pravde, svakako će odozgo dobiti i Njegovu punotu. Dobro se podvizavajući, on se kroz punotu Duha udostojava da primi reč mudrosti kako bi poučavao u Crkvi, ili reč poznanja tajni Božijih po istome Duhu – kako bi znao tajne Carstva nebeskog, ili po istome Duhu iskrenu veru – kako bi verovao u obećanja Božija kao Avraam, ili dar iscelenja od istoga Duha – kako bi lečio bolesti, ili dar činjenja sile, [tj. čuda] – kako bi isterivao besove i činio znake i [čuda], ili dar proroštva – kako bi predviđao i proricao buduće, ili dar razlikovanja duhova – kako bi prepoznavao ko govori sa Duhom Božijim, ili dar tumačenja različitih jezika, ili dar ukrepljivanja napaćenih, ili dar upravljanja pastvom ili narodom Božijim, ili dar ljubavi prema svima i njenih plodova, tj. dugotrpljenja, dobrote i svih ostalih. Onoga, pak, ko nema udela u svemu rečenome, ne znam kako bih ocrtao kao vernog čoveka ili na koji način bi pripadao broju onih koji su se obukli u Hrista kroz sveto krštenje.
87. Onaj ko ima ljubavi ne ume da zavidi iz ljubomore, ne uznosi se kao visokouman i drzak, ne nadima se ni pred kim, ne pravi nered, čineći ono što je neprilično u odnosu na bližnjega, ne ište samo svoju korist, već i ono što je blagotvorno za bližnjeg, ne razdražuje se na onoga ko ga ožalošćuje, ne pamti ukoliko ponekad od nekoga pretrpi nešto loše, ne raduje se ukoliko mu prijatelji trpe nepravdu, već se raduje zbog njihove istine i pravde, pokriva sve žalosno što naiđe na njega, svemu sa jednostavnošću i nezlobivošću veruje, nada se da dobije sve što nam je Bog obećao, trpi sva iskušenja, nikom ne uzvraćajući zlom za zlo. Delatelj ljubavi nikada ne otpada od ljubavi prema bližnjem (1. Kor. 13, 4-8).
88. Od onih koji su se udostojili da prime nebesku blagodat Svetoga Duha kroz različite darove, jedni su novorođenčad i nesavršeni i u božanstvenim darovima, dok su drugi savršeni ljudi i imaju ih u njihovoj punoti. Po uzrastanju u delanju božanstvenih zapovesti, prvi napreduju u darovima. Ispunjavajući se većim darovima Duha, oni ukidaju prethodne darove novorođenčeta. Stigavši, pak, do vrhunca ljubavi i poznanja Boga, drugi, po apostolu, već ostavljaju delimične darove, tj. proroštva, razlikovanja duhova, darove pomaganja drugima, upravljanja itd. Jer, onaj ko je ušao u palatu ljubavi ne poznaje delimično Boga, koji je ljubav. Naprotiv, razgovarajući sa Njim licem u lice, on ga poznaje u punoti, kao što je i On njega poznao.
89. Onaj ko se iz revnosti za duhovne darove postarao da stekne ljubav i stekao je, ne zadovoljava se da govori pri molitvi i čitanju samo radi sopstvenog duhovnog izgrađivanja. Jer, onaj ko govori samo Bogu jezikom kada se moli i poje, sebe izgrađuje, kao što govori [sveti] Pavle. Njemu je neophodno, opet po [svetom] Pavlu, da „prorokuje“ radi izgrađivanja Crkve Božije, tj. da bližnje poučava vršenju božanstvenih zapovesti i da hitaju da blagougode Bogu. U čemu će iguman koji uvek razgovara samo sa sobom i sa Bogom molitvom i pojanjem, biti nekome od koristi, tj. ukoliko ne razgovara i sa svojim poslušnicima, ili otkrivenjem Svetoga Duha, ili znanjem tajni Božijih, ili predviđajućim proročkim darom, ili poučavanjem rečima i mudrošću Božijom? Jer, ukoliko im ne da lako razumljivu reč pouke, pismenu ili usmenu, ko će se od njegovih poslušnika spremiti za rat protiv strasti i demona? Zaista, ukoliko ne ište da ima izdašnu reč pouke i poznanje Duha za naziđivanje pastve svoje, pastir nije revnitelj darova Božijih. Jer, kada se samo moli i mnogo poje jezikom, moleći se duhom svojim, tj. dušom svojom, on izgrađuje sebe. Njegov um je, međutim, besplodan, budući da ne prorokuje rečju pouke i da ne izgrađuje Crkvu Božiju. [Sveti] Pavle se većma od svakog čoveka sjedinjavao molitvom sa Bogom. Pa ipak, on je više želeo samo pet reči iz svog plodonosnog uma da kaže u Crkvi kako bi poučio i druge, negoli hiljade reči psalmopojanja jezikom. Dakle, ograničivši dostojanstvo pastira samo na psalmopojanje i čitanje, duhovni rukovoditelji su izgubili put ljubavi.
90. Onaj ko nam je dao biće od predloženog veštastva i umne suštine, suprotnosti po prirodi sjedinivši na čudesan način u jednu ličnost, dao nam je i blaženstvo rečju mudrosti i svoga poznanja. On je rečeno učinio sa jedne strane da bismo duhovnim znanjem videli skrivene riznice mudrosti Carstva nebeskog, koje nam je darovao, a sa druge da bismo rečju mudrosti svojim bližnjima obznanili bogatstvo dobrote Njegove i dobra večnoga života, koja je ugotovio na sladost onima koji ga ljube.
91. Onaj ko se uzdigao iznad pretnji i obećanja tri zakona dostigao je do života koji se ne podvodi pod zakon. On sam je postao zakon Crkve i ne biva pod vlašću zakona. Slobodan život ne podleže zakonu, budući iznad svake prirodne nužnosti i zastranjenja. Onaj ko je dospeo do njega u stvari se oslobodio, budući da je prevazišao telo i postao oganj kroz opštenje sa Duhom. On se vascelo sjedinio sa Hristom, koji je iznad svake prirode. Za njega je ukinuto ono što je delimično i nesavršeno.
92. Onaj ko je postao prijemčiv za poznanje Prvoga Uma (koji je Početak i Kraj svega, bezgraničan no sebi i unutra i izvan u odnosu na sve drugo), zna da je sam i da samuje. [On zna] i između samujućih da samuje. Ostajući sam, on ne trpi štetu u svom savršenstvu, ni boraveći sa mnogima ne trpi štetu u usamljivanju. On je svuda isti i u svemu sam, budući da je za jedne početak njihovih kretanja ka usamljivanju i [za druge] savršeni kraj vrline koji se nalazi pred njima.
93. Nesmestivo jedinstvo i spoj duše i tela, ukoliko je u saglasnosti sa sobom, savršava jedno delo, bilo veštastva, bilo duhovne prirode. Ukoliko, međutim, nije u saglasnosti, ono stvara bratoubilačku bitku, u kojoj svako priželjkuje pobedu. Dolazi, međutim, slovesnost i primenjuje svoju moć, odmah razvejavajući [strast] pobedoljublja i dajući prvenstvo jedinstvu, te ponovo uspostavljajući celinu dela u prirodi i duhu.
94. Od tri osnovna dela naše duše, jedan [slovesni deo] vlada i njime se ne vlada, drugi [srčani] i vlada i njime se vlada, a treći [želateljni] ne vlada, ali se njime vlada. Ukoliko se, međutim, deo koji vlada postavi pod vladavinu jednog od dva dela kojima se vlada, po prirodi slobodan se pokazuje kao sluga onom [delu] koji je po prirodi sluga, izlazeći iz okvira vladanja i svoje prirode, usled čega se dešava veliki zastoj među njima. I sve dok postoji zastoj među njima mi ne vidimo da je sve pokoreno Slovu (Jev. 2, 8). Ukoliko se, pak, deo koji vlada održi iznad drugih i dovede ih pod vlast svoju, razjedinjeno se sjedinjuje i saglašava, postižući mir sa Bogom. I pošto mu se sve pokori, Slovo predaje Carstvo Bogu i Ocu.
95. Ukoliko načelo četiri glavne vrline drži u potčinjenosti pet čula i čuva njihovo svagdašnje pokoravanje, priroda tela, sačinjena od četiri sastojka, ne ometa točak života da se kreće bez prepreka. Ukoliko se on kreće na rečeni način, sile naše ne ustaju jedna protiv druge, već se stradalni deo želje i srčanosti saglašava sa slovesnim. Poprimivši svoju prirodnu vlast, um od četiri glavne vrline pravi kočiju, a od služebne petorice [čula] – presto. Pobedivši tlačiteljsko telo, on se sa četiri konja podiže na nebo. Stavši pred Cara vekova, on se ovenčava vencem pobede, u Njemu nalazeći pokoj od svih svojih hođenja.
96. Onima koji postaju savršeni u vreme umozrenja i koji se oslanjaju na stubove Duha, priprema se čaša i daje se hleb carske gozbe. Njima se daje presto da počinu i novac da se obogate. I riznica bisera i dragog kamenja je spremna za njih i nebrojeno bogatstvo im se daje u ruke. Budući da su najhitriji u delima, delanje ih čini prozorljivim i priprema ih da stanu pred samog Cara, a ne pred nemarne ljude.
97. Šta se od dvoga zbiva: da li se Carstvo nebesko podvižnicima daje još ovde ili posle smrti. Ukoliko se još ovde daje, pobeda je neopoziva, radosg neizreciva i naše ushođenje u Raj slobodno. Jer, Raj se nalazi pravo na božanstvenom istoku. Ukoliko se, međutim, ono daje posle smrti, mi treba da ispitamo da li ishod iz ovoga života biva bez straha, šta je Carstvo nebesko i Carstvo Božije i Raj, u čemu se razlikuje jedno od drugoga i koje je vreme svakoga od njih, te da li zadobijamo svo troje i kako i kada i posle koliko vremena. Jer, onaj ko se našao u prvom dok je još u životu i nosi telo, nije izgubio ni druga dva.
98. Gornji svet je još uvek nepotpun i očekuje svoje dovršenje, kako bi se vaspostavio u svojoj punoti od prvorodnih Novog Izrailja, koji gledaju Boga. Jer, gornji svet se upotpunjuje, puneći se onima koji hitaju bogopoznanju. I pošto se upotpuni, ograđujući krajeve donjeg sveta vernih i nevernih, postaće jedan jedinstveni sabor, dajući svakome svoju ocenu i razdvajajući dva nesaglasna reda. Gornji svet privodi sebi načela i krajeve drugih i određuje ih kao neograničenu ogradu. On sam se, međutim, ne rukovodi niti upravlja drugim načelom, koje bi ga ograničavalo. On ima svojstvo svagdakretanja, usled čega se ne sažima u sebe, niti se rasprostire van svojih granica, već je za druge subotovanje, [počinak] i uspokojenje svakog načela i pokreta.
99. Nebeske sile u celini, kao pesmopojci koji predvode u pojanju, svrstavaju se u zborove na trojičan način i trojično stoje kraj Svete Trojice, kojoj prinose hvalospev, služeći sa strahom. Od njih jedne su rasprostrte ispod Načela i Uzroka svega. One su mu najbliže i predvode u pesmama. Po redu, one su prestoli, heruvimi i serafimi. Njihova odlika je ognjena mudrost i poznanje nebeskih [stvari], a njihovo glavno delo jeste bogodolična himna „Gel“ na jevrejskom jeziku. Druge sile su u sredini, između prethodnih i potonjih, tj. vlasti, gospodstava i sile, koje stoje oko Boga. Njihova odlika je usmeravanje velikih stvari, delanje čuda i ostvarenja čudesnih znamenja. Njihovo glavno delo jeste trisveta pesma „Svet, Svet, Svet“. Druge sile dolaze nama ljudima, budući iznad nas, a ispod viših sila. One stoje oko Boga i zovu se načela, arhanđeli i anđeli. Njihova odlika je da izvršavaju božanstvene službe, a njihovo glavno zanimanje je pesma „Aliluja“. Ukoliko se, dakle, usavrši svakom vrlinom i uzvisi svakim znanjem i mudrošću Duha i božanstvene vatre, slovesna ljudska priroda preko božanstvenih darova postaje bliska sa rečenim silama, budući da zbog čistote sebi privlači odlike svake ponaosob. Sa poslednjim biva bliska kroz služenje i delanje zapovesti Božijih, sa srednjima – kroz sastradavanje i zaštitu ljudi, te kroz domostroj velikih i božanstvenih stvari i dejstva Duha. Prvima se, pak, ona priopštava preko ognjene mudrosti slova i poznanja božanstvenih i ljudskih stvari. Usavršavajući se i primajući darove jedan za drugim, ljudska priroda se preko njih sjedinjuje sa Deseticom[1] – Bogom, s obzirom da mu je od sebe prinela prvine deset redova.
100. Bog je Jedinica i Trojica. On počinje od Jedinice i, budući da je Desetica, kružno se završava u sebi. Bog u sebi ima početke i završetke svega. On je, međutim, izvan svega, budući da je iznad svega. Onaj ko se našao u Njemu, smestio je sebe u smislove, [naznačenja] i poznanje bića. I premda stoji izvan svega, on obitava u svemu, znajući početke i krajeve svih, budući da je Slovom stekao umno jedinstvo sa Ocem i Duhom postao savršen. Svesavršenoj, Nerazdeljivoj i Jednosušnoj Trojici, kojoj se poklanjamo u Ličnostima Oca, Sina i Duha Svetoga i koja se slavi kao Jedna Priroda i Carstvo i Sila Božanstva, priliči moć u vekove vekove. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Broj deset je od davnina smatran simvolom Boga. Pitagorejci su ga nazivali „tetrakti“ (četverac) jer je jednak zbiru prva četiri broja (1+2+3+4=10) smatrajući ga najvećim i savršenim, korenom i izvorom svakog stvaranja. Sličnu simvoliku koriste i hrišćanski pisci (Kliment Aleksandrijski, Origen).

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *