NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

SVETI MARKO EVGENIK

Kratka napomena
 
Blagodareći bogoslovskim radovima o svetom Marku Efeskom jeromonaha [sada episkopa] Srbina, Irineja Bulovića, razjašnjeno je da „divno slovo“ o molitvi Gospode Isuse Hriste, pomiluj me, poznato kao delo nepoznatog spisatelja, u stvari pripada svetom Marku Evgeniku, velikom borcu za Pravoslavlje[1].
Zaista, izvorni spis koji imamo u vidu i sa koga je učinjen novi prevod, ne ostavlja sumnju o njegovom poreklu. Dostojno je divljenja i osobeno za svetog Marka zaokupljanje uma neprestanim delanjem molitve. Zajedničko stanovište svih koji su se bavili temom umne molitve jeste da svoje poreklo vuče od svetih apostola Petra, Jovana, i Pavla.
Upućujući na apostolske reči, najsvetiji otac efeski otkriva njihov dublji smisao, koji se sažima u kratkoj molitvi, koju su predali Crkvi kao duhovnu riznicu. Osobena za osetljivost svetoga oca po pitanju jeretičkih zabluda jeste činjenica da se ispovedanjem cele molitve opovrgavaju četiri poznate osuđene jeresi, kao što se vidi na crtežu. Svojim kratkim delom sveti Marko se pokazuje kao nastavljač duhovnog predanja, koje projavljuje odjek saborskih borbi HІV veka, spajajući svoju lavovsku antijeretičku snagu sa pitomošću prepodobnog srca, neprestano razgorevanog najslađim imenom Gospoda Isusa.
 

O REČIMA KOJE SADRŽI BOŽANSTVENA MOLITVA:
GOSPODE ISUSE HRISTE, SINE BOŽIJI, POMILUJ ME

 
Mi nismo u stanju da kažemo koliku snagu ima molitva, koji su njeni darovi onima koji je koriste i u koje duhovno stanje ih dovodi. Međutim, reči od kojih se ona sastoji, isprva su pronašli sveti oci naši, premda ih nisu izmislili, nego su od davnina našli povode u samom Svetom Pismu i kod vrhovnih učenika Vladike Hrista. Bolje rečeno, oni su ih primili kao otačko nasleđe i preneli ih nama. Onima koji nisu naučili iz iskustva iz rečenoga postaje jasno da je sveštena molitva nešto božanstveno, zapravo svešteno proročanstvo. Jer, mi verujemo da su božanstvena proroštva i duhovna otkrivenja i reči Božije sve ono što je Hristos dao svetim apostolima da kažu ili zapišu. Jer, On je govorio kroz njih. Vičući nam kao sa visine trećega neba, najbožanstveniji Pavle kaže: I niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1. Kor. 12, 3). Odrečnom rečcom „niko“ on veoma čudesno objavljuje da je prizivanje Gospoda Isusa nešto veoma uzvišeno i visoko. Takođe, i veliki Jovan, koji je kao grom objavio duhovne stvari, počinje rečju kojom Pavle završava i daje nam nastavak molitve na sledeći način: Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je (1. Jn. 4, 2). On je upotrebio potvrdni vid, ali je, kao i Pavle, pripisao blagodati Svetoga Duha prizivanje i ispovedanje Isusa Hrista. Neka sada dođe Petar, kao treći, krajnji vrh bogoslova, da nam da ostatak molitve. Kada je, dakle, Gospod upitao svoje učenike: A vi šta velite ko sam ja (Mt. 16, 15), vatreni učenik je, po svom običaju prestižući druge, rekao: Ti si Hristos, Sin Božiji (Mt. 16, 16), primivši otkrivenje, saglasno svedočanstvu samog Spasitelja, od nebeskog Oca, ili od Svetoga Duha, što je isto. Obrati pažnju kako trojica apostola sleduju jedan za drugim, kao u krugu, uzimajući jedan od drugoga božanstvene reči, pri čemu kraj reči prethodnog biva početak sledećeg. Jedan, dakle, kaže: Gospod Isus, drugi: Isus Hristos, treći: Hristos, Sin Božiji. I kraj se prispaja početku kao u krugu, kao što rekosmo. Jer, nema nikakve razlike nazvati ga Gospodom i Sinom Božijim, budući da obe stvari objavljuju Božanstvo Sina i predstavljaju da je jednosuštan i jednočastan sa Ocem.
Blaženi apostoli su nam, dakle, predali da prizivamo i ispovedamo u Duhu Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg. Njih trojica su najverodostojniji od svih. A svaka reč se, saglasno Svetom Pismu, potvrđuje sa tri svedoka. Ni redosled apostola koji su izrekli [molitvu] nije beznačajan. Od Pavla, koji je vremenski poslednji od učenika, počinje tajinstveno predanje molitve, te preko srednjeg, Jovana, prelazi na prvog, Petra, koji se ljubavlju približio Hristu prisnije od drugih. Rečeno simvoliše, mislim, naše napredovanje po ispravnom poretku i naše ushođenje i sjedinjenje sa Bogom delanjem i umozrenjem u ljubavi. Naime, Pavle je slika delanja (kao što je sam rekao: Potrudih se više od sviju – 1. Kor. 15, 10), Jovan umozrenja, a Petar ljubavi (budući da Gospod svedoči da je voleo više od drugih).
Takođe, može se videti kako božanstvene reči molitve ukazuju na ispravnu dogmu naše vere i odbacuju svaku jeres zloslavnih. Prizivom Gospode, kojim se objavljuje Božanska priroda, opovrgavaju se oni koji smatraju da je Isus Hristos samo čovek. Imenom Isuse, koje objavljuje čovečansku prirodu, odgone se oni koji ga smatraju samo Bogom, koji se u mašti obukao u čoveka. Sa Hriste, koje sadrži obe prirode, nizvrgavaju se oni koji veruju u Njega kao Boga i čoveka, ali sa razdvojenim ipostasima. Najzad, sa Sine Božiji se zatvaraju usta onima koji su se drznuli da uče o mešanju dve prirode, budući da se objavljuje da se Božanska priroda Hristova ne meša sa Njegovom čovečanskom prirodom, ni posle njihovog sjedinjenja. Četiri izraza, dakle, kao reči Božije i duhovni mačevi, opovrgavaju dva para jeresi, koje su potpuno suprotna zla, premda ravnočasna po nepravoverju.
Eto kako su nam predate božanstvene reči, koje bi sa pravom mogle da se nazovu spomenikom molitve i Pravoslavlja. One su same po sebi dovoljne za one koji su uznapredovali u uzrastu u Hristu i dostigli do duhovnog savršenstva. Oni prigrljuju i svaku od reči ponaosob, tj. kako su predate od svetih apostola: Gospode Isuse – Isuse Hriste – Hriste, Sine Božiji (ponekad svakako i samo najslađe ime Isuse), a prigrljuju ih i kao celovito delo molitve. Njome se oni ispunjavaju neopisivom duhovnom radošću, postajući uzvišeniji od tela i sveta i udostojavajući se primanja božanstvenih darova. Rečeno znaju kažu, posvećeni. Za odojčad, međutim, u Hristu i nesavršene u vrlini, predato je kao odgovarajući dodatak i pomiluj me, koje im pokazuje da imaju poznanje svojih duhovnih mera i da im je neophodno mnogo milosti od Boga. Oni podražavaju slepog, koji je, želeći da progleda, vapijao Gospodu koji prolažaše: Isuse, pomiluj me (Mk. 10, 47). Neki, opet, pokazuju više ljubavi i sastavljaju molitvu u množini, izgovarajući je: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj nas. Oni znaju da je ljubav ispunjenje zakona i proroka, budući da sadrži i oglavljuje u sebi svaku zapovest i svako duhovno delo. Oni zajedno sa sobom iz ljubavi uzimaju i braću u zajednicu molitve i još više pokreću Boga na milost, prihvatajući ga za zajedničkog Boga svih i ištući opštu milost za sve. I naravno, milost Božija dolazi na nas ispravnom verom u dogme i ispunjavanjem zapovesti. Kratki stih molitve upravo sadrži obe stvari, kao što smo pokazali.
Božanska imena (Gospod, Isus, Hristos), kojima nam je data tačnost dogmata, vremenski su se pojavila navedenim redosledom i poretkom. I mi ih izgovaramo onako kako su se pojavila od početka. Jer, Stari Zavet svuda propoveda Gospoda Boga Slova i pre i posle predavanja zakona, navodeći: Gospod pusti kišu od ognja od Gospoda (Post. 19, 24), i: Reče Gospod Gospodu mome (Ps. 109, 1). I Novi Zavet, po Ovaploćenju Njegovom, predstavlja anđela da mu daje ime, govoreći Djevi: I nadenućeš mu ime Isus (Lk. 1, 31), kao što je i bilo, kao što veli svešteni Luka. Jer, kao Bog budući Gospodar svega, On zažele da svojim ovaploćenjem bude naš Spasitelj, kao što se i prevodi ime Isus. Međutim, On sprečavaše učenike da pre stradanja govore o imenu Hristos, koje projavljuje oboženje čovečanske prirode, koju je primio. Posle, pak, stradanja i Vaskrsenja, Petar govoraše smelo: Neka zna sav dom Izrailjev da je i Gospodom i Hristom učinio Bog Njega (Dap. 2, 36). I rečeno beše pravo. Jer, naša čovečanska priroda, koju je primio na sebe Bog Slovo, beše odmah pomazana Božanstvom Njegovim. Ona je postala isto što i ono što je pomazalo, tj. istobožna, budući da se moj Isus proslavi stradanjem i vaskrse iz mrtvih. Beše, dakle, vreme da se pokaže ime Hristos. Jer, On ne samo da nam je prosto učinio dobročinstvo, kao kada nas je u početku sazdao, ili kada nas je posle našega pada presazdao i spasao, nego je i uzdigao ljudsku prirodu na nebesa i saproslavio je zajedno sa sobom, udostojivši je da sedne sa desne strane Oca. Upravo u rečeno vreme apostoli su počeli da propovedaju Sina Božijeg i Boga. U početku propovedi rečeno ime je izazivalo strahopoštovanje i retko su ga koristili. A potom su ga propovedali javno sa krovova, kao što im je predskazao sam Spasitelj. Dakle, božanstvene reči molitve poređane su po redu shodno vremenskoj projavi vere. I sa svih strana se najjasnije objavljuje božanstvena mudrost onih koji su je sastavili i nama predali: njene reči verno prate apostolska ispovedanja i predanja, potvrđuju pravoslavne dogme vere naše i podsećaju na vremena u kojima se na razne načine projavio domostroj Božiji na nama, privodeći nas svaki put bogopoštovanju odgovarajućim imenima.
Kao da, dakle, ubrasmo cveće sa nekog lepog i velikog drveta, mi prinesosmo navedeno, po svojoj snazi, u vezi sa pomenutom molitvom. Njen plod, pak, neka uberu oni koji su ga dugim poučavanjem i podvigom postali dostojni, postavši prijemčiviji i približivši se Bogu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Vidi: ??????????, br. 7 (1975), str. 345-352, gde je objavljen i originalni zapis Slova, sa koga je učinjen prevod koji sledi.

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *