NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM V

DOBROTOLJUBLJE – TOM V

 

SVETI GRIGORIJE PALAMA, SOLUNSKI ARHIEPISKOP

Kratko svedočanstvo o njemu
 
Sveti Grigorije se rodio u Carigradu od blagorodnih i znatnih roditelja. On se rano lišio oca, te ga je vaspitala majka, zajedno sa braćom i sestrom. Po završetku obrazovanja, on je izjavio želju da prihvati monaški život. Njegova želja se poklopila sa željom majke i braće i sestre, te je cela porodica stupila u monaštvo. Sveti Grigorije je majku i sestru ubrojao u jednu žensku obitelj, a sam se sa braćom uputio na Aton. Njih je smestio u nekom manastiru, a sam se predao na poslušnost divnom i svetom starcu Nikodimu. On ga je dobro naučio svim monaškim podvizima i delima ne samo na rečima, nego i na delu i ne samo radi znanja nego i radi života. Stoga je on uskoro postao mladi starac, udostojivši se javljanja Majke Božije, koja ga je prihvatila u svoje zastupništvo i zaštitu.
Po prestavljenju njegovog starca, sveti Grigorije je stupio u Lavru. U njoj je proživeo nekoliko godina u strahu Božijem i poslušanju prema svima i u ljubavi prema svima. Ostavivši Lavru, on se potom nastanio u pustinju, gde je prohodio krajnje surov život, goreći ljubavlju prema Bogu, kome se dušom i telom predao na služenje. Stoga je on pobedio sve napade demona, udostojivši se božanstvenih otkrivenja. On je dobio i dar da isceljuje bolesne dušom i telom, te da čini znamenja i čuda. Proživevši dovoljno godina u pustinji, on je, po naredbi Božijoj, primio sveštenički čin, te je vršio tajne Božije kao anđeo Gospodnji, sve prisutne privodeći umilenju i plaču.
Njega su svi poštovali kao svetog muža, kao bogonosca, proroka i progonitelja demona. Međutim, nevolje, napasti i iskušenja od ljudi, demona i naročito od jeretika ni njega nisu zaobišli. On je sve tokom dvadeset tri godine slatko trpeo, sve okrećući u slavu Božiju. Svojim zloumišljenjim mudrovanjem Varlaam Kalabrijski je u njegovo vreme naročito smućivao Crkvu Božiju. Međutim, on je susreo silnog protivnika u svetom Grigoriju, koji je pobedonosno odbijao njegove napade na istinu. On ga je porazio kao neprijatelja Božijeg na saboru koji je car Andronik sazvao. Pozvan na sabor, sveti Grigorije je razotkrio jeretička mudrovanja Varlaama i u lice mu izložio njihovu lažljivost, zbog čega je bio osuđen i prognan. Zajednički udeo doživeo je i drugi jeretik, Akindin.
Poglavari su, dakle, bili poraženi, ali su ostali njihovi brojni učenici, koji su nastavili da smućuju Crkvu i da sablažnjavaju pravoslavne. Bilo je neophodno da se protivdejstvuje. Nalazeći da je sveti Grigorije najpodesniji za navedeno delo, sabor je odlučio da ga rukopolože za solunskog arhiepiskopa. On ga je zadužio na rečeno delo, što je on usrdno i uspešno ispunjavao za vreme tri cara i tri patrijarha, izobličavajući i urazumljujući zabludele i besedama, i spisima i na mnogim pomesnim saborima.
Rečeni trud on nije ostavljao do kraja svog života tokom trideset godina svoj arhipastirstva. Međutim, rečeno delo nije bilo jedino. Sam revnujući na napredovanju u duhovnom životu od mladosti, on se neumorno starao i o rukovođenju drugih u prvom hrišćanskom delu, pobuđujući, utvrđujući i rečju i spisima (kojih beše mnogo) ukazujući na put i stranputice. Njegovi podvižnički spisi su smešteni u Grčkom dobrotoljublju, odakle ih prenosimo u naš zbornik podvižničkih spisa.
 

SVEČASNOJ MEĐU MONAHINJAMA, KSENIJI
O STRASTIMA I VRLINAMA I O PLODU UMNOG DELANJA

 
1. Zbog mnoštva onih koji su me napadali, ja imadoh nameru da se potpuno uzdržim od svakog pisanja. Međutim, pošto si me ti, poštovana mati, neprestano molila i pismima i napominjanjem preko drugih, ja sam se opet latio za delo radi utehe i naziđivanja onih koji ištu spasenje. Tebi samoj nisu neophodni nikakvi saveti s obzirom da si, blagodaću Hristovom, sa staračkim uzrastom stekla i sedinu mudrosti. Ti si dugogodišnjim delanjem izučila sveštene jevanđelske zapovesti, svoj život deleći na trudove poslušanja i tihovanja, kojima si ubelila svoju dušu i učinila je sposobnom da primi božanstvena slova i da ih zadrži. Međutim, duša koja je zarobljena ljubavlju prema duhovnom učenju nikada ne može da se njime nasiti. Stoga mudrost i govori o sebi: Oni koji me jedu još više će ogladneti (Sir. 24, 21). Gospod i daje da se slična božanstvena želja useli u dušu. On kaže da se od Marije neće oduzeti dobri deo koji je izabrala (Lk. 10, 42).
2. Tebi su pomenuti spisi možda neophodni i radi kćeri velikoga Cara, koje žive pod tvojim vaspitavanjem, i radi nevesta koje hoćeš da obručiš Besmrtnom Ženiku. On je radi nas istinski primio naš obraz, a ti, podražavajući mu, na sebe primaš lik početnice, koja ima potrebu za učenjem. Međutim, ja nisam sposoban da druge učim, ponaročito ne sličnom učenju. Ipak, radi poslušanja i radi zapovesti da se da onome ko traži, ja ću sa spremnošću da ispunim dug ljubavi u Hristu onim što sada imam.
3. Znaš, poštovana mati, ili bolje neka znaju preko tebe devojke koje su izabrale da žive po Bogu, da u duši postoji smrt, premda i jeste besmrtna po prirodi. I ljubljeni Bogoslov govori: Ima greh na smrt… a ima greh ne na smrt (1. Jn. 5, 16-17), podrazumevajući, naravno smrt duše. I veliki Pavle govori: Žalost ovoga sveta donosi smrt (2. Kor. 7, 10), naravno, smrt duše. I opet: Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće te Hristos (Ef. 5, 14). Iz kakvih mrtvih on priziva da se vaskrsne? Iz mrtvih od telesnih želja, koje vojuju na dušu (1. Pt. 2, 11). Stoga je i Gospod mrtvima nazvao one koji žive po duhu ovog ispraznog sveta. On, naime, jednom od svojih učenika, koji je iskao da ode i pogrebe svog oca, nije dao dozvolu, već je naredio da ga sledi, ostavljajući mrtvima da sahranjuju svoje mrtvace. Mrtvima je Gospod nazvao one koji još žive, ali su mrtvi dušom.
4. Udaljavanje duše od tela jeste smrt tela, a odvajanje Boga od duše jeste smrt duše. Zapravo, prava smrt i jeste smrt duše. Na nju je ukazivao Bog kada je u raju, dajući zapovest, rekao Adamu: U koji dan okusiš sa zabranjenog drveta, smrću ćeš umreti (Post. 2, 17). I njegova duša je rečenog časa umrla, iako je njegovo telo nastavilo da živi sve do devet stotina trideset godina. Došavši preko pregrešenja, smrt nije samo dušu učinila neprikladnom i čoveka dostojna kletve, već je i telo načinila podložnim bolestima i strastima, na kraju ga predavši smrti. Nakon umrtvljivanja unutrašnjeg čoveka kroz neposlušnost, i zemljani Adam je čuo: Zemlja da je prokleta u delima tvojim. Trnje i korov će ti rađati i u znoju lica svoga ješćeš hleb svoj, dokle se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti (Post. 3, 17-19). U budućem preporodu, sa vaskrsenjem pravednika vaskrsnuće i tela bezakonika i grešnika jedino stoga da bi bili predani drugoj smrti, tj. večnoj muci, crvu koji ne umire, škrgutu zuba, tami najkrajnjoj, mračnoj ognjenoj i neugasivoj geeni, po reči proroka koji kaže: Biće sažeženi bezakonici i grešnici zajedno, i neće biti nikoga da ugasi (Is. 1, 31). Radi se, naime, o drugoj smrti, kao što nas je naučio sveti Jovan u Otkrivenju. Čuj i velikoga Pavla koji govori: Jer, ako živite po telu, pomrećete; ako li Duhom dela telesna umrtvljujete, živećete (Rim. 8, 13). On govori o životu i smrti onih koji će biti u budućem veku, životom nazivajući naslađivanje večnim Carstvom, a smrću – večnu muku. Prestup Božije zapovesti postaje uzrok svake smrti i za dušu i za telo, i ovovekovne i one koju će sačinjavati beskrajna muka.
5. Pravu smrt i predstavlja razdvajanje duše od božanstvene blagodati i sjedinjenje sa grehom. Oni koji imaju um treba da izbegavaju i da se boje rečene smrti. Za one koji dobro razmišljaju, ona je strašnija od same paklene muke. Nju i mi treba na sve načine da izbegavamo. Napustimo sve i ostavimo sve, odrecimo se svega i u uzajamnim odnosima, i u delima, i u željama što nas odvlači od Boga i prouzrokuje rečenu smrt. Onaj ko se bude nje bojao i čuvao, neće se bojati približavanja telesne smrti, imajući u sebi istinski život, koji upravo smrću postaje neoduzimljiv. I smrt duše jeste prva smrt, i život duše jeste pravi život. Život duše jeste sjedinjenje sa Bogom, kao što je i život tela – sjedinjenje sa dušom. Odvojivši se od Boga kroz prestup zapovesti duša umire, a sjedinjenjem sa Bogom kroz poslušnost zapovesti duša oživljava. Stoga Gospod u Jevanđelju govori: Reči koje vam ja govorim duh su i život su (Jn. 6, 63). Ispitavši na delu rečeno, sveti Petar mu je rekao: Ti imaš reči života večnoga (Jn. 6, 68). No, one su životodavne samo za one koji ih slušaju, dok onima koji ih ne slušaju bivaju na smrt. I apostoli su, budući Hristov miomir, za jedne bili miris smrti za smrt, a za druge miris života za život (2. Kor. 2, 15-16).
6. Rečeni život nije samo život duše, već i tela, s obzirom da ga obesmrćuje kroz vaskrsenje. On ga izbavlja i od smrtnosti i od beskrajne smrti, tj. buduće adske muke. On i njemu daje večni život u Hristu, život bez truda, bolesti i briga, zaista besmrtni. Posle smrti duše, tj. posle prestupa i greha, sledila je smrt tela, a sa njom povratak u zemlju i pretvaranje u prah. Posle, pak, telesne smrti, sledi druga smrt duše, tj. osuda na geenu. I po vaskrsenju duše, tj. po njenom povratku Bogu kroz ispunjavanje Božanstvenih zapovesti, sledi vaskrsenje tela, koje će se opet sjediniti sa dušom. Po telesnom vaskrsenju već sledi istinska besmrtnost i savečnost sa Bogom dostojnih, tj. onih koji su od telesnih postali duhovni i koji su, slično anđelima, postali sposobni da žive na nebu. Apostol govori: Bićemo… uzneseni na oblacima u sretenje Gospodu u vazduhu, i tako ćemo svagda s Gospodom biti (1. Sol. 4, 17). Sin Božiji je iz čovekoljublja postao Čovek i potom umro telom kroz odvajanje duše od njega. Međutim, On se od njega nije odvojio i svojim Božanstvom, usled čega ga je, vaskrsnuvši ga, uzneo na nebo u slavi. I oni koji ovde požive po Bogu neće se odvojiti od Njega ni pri odvajanju od tela, a po vaskrsenju će uzeti i telo kod Njega, ulazeći zajedno sa Njim u radost neizrecivu, gde kao preteča za nas uđe Isuc (Jev. 6, 20). I oni će se zajedno sa Njim naslađivati slavom koja će se otkriti u Hristu. Jer, oni neće biti pričesnici samo Gospodnjeg Vaskrsenja i Vaznesenja, nego i čitavog Njegovog Božanstvenog života. Njemu će, pak, biti tuđi oni koji su svoj život proveli telesno, pokazavši se u vreme svog ishoda bez ikakvog opštenja sa Bogom. Svi će, dakle, vaskrsnuti ali svaki u svome redu, kao što govori apostol (1. Kor. 15, 23). Onaj ko je ovde duhom umrtvio dela telesna onamo će živeti sa Hristom božanstvenim i zaista večnim životom, a onaj ko je ovde telesnim pohotama i strastima umrtvio duh, onamo će, avaj, biti osuđen zajedno sa tvorcem i uzročnikom zla, budući predan neizdržljivom i neprestanom mučenju, što i predstavlja drugu, već neprolaznu smrt.
7. Gde je započela istinska smrt, tj. izazivač i uzrok vremenske i večne smrti i za dušu i za telo? Zar nije u oblasti života? Zbog čega je čovek bio smesta izgnan iz raja Božijeg čim je stekao smrtonosni život, koji mu ne odgovara? Slično i istinski život, uzrok istinskog i večnog života i za dušu i za telo treba da dobije svoj početak u oblasti smrti. Onaj, pak, ko ne revnuje da ga u duši stekne ovde, neka se ne vara pustom nadom da će ga dobiti onamo, ili da će se nekako udostojiti čovekoljublja Božijeg u ono vreme. Jer, ono će biti vreme samo pravednog nagrađivanja (a ne pomilovanja i štedrosti), vreme gneva i otkrivanja pravednoga suda Boga (Rim. 2, 5), vreme pokazivanja moćne ruke i visoke mišice (Ps. 135, 12), koja nepokorne baca na muku u ad. Teško onome ko upadne u ruke Boga živoga (Jev. 10, 31). Teško onome ko onamo iskusi gnev Gospodnji, i ko ovde strahom Božijim nije poznao moć gneva Njegovog (Ps. 89, 11), ne uspevši da delima privuče na sebe čovekoljublje Božije. Rečeno je, pak, delo sadašnjeg vremena. Bog nam je i dao ovaj život da bismo imali mesto za pokajanje. Ukoliko njega ne bi bilo, čovek bi odmah po sagrešenju bio lišen života. I kakva bi od njega bila korist i kakva potreba? Stoga očajanje ne treba da ima mesta među ljudima. Lukavi, međutim, na mnogo načina pokušava da ljude vrgne u njega, štaviše ne samo one koji nemarno žive, već i one koji se dobro podvizavaju. Vreme života, dakle, jeste vreme pokajanja. Sama činjenica da je grešnik živ već služi kao svedočanstvo da će ga Bog milostivo primiti ukoliko poželi da se obrati. Jer, u sadašnjem životu je samovlašće [tj. sloboda] uvek u dejstvu. Pred samovlašćem kao predmet leži ili put ukazanog života ili smrti. Ono što je dostižno njegovoj volji jeste da odbaci ili izabere i jedno i drugo. I gde se u rečenome može naći mesto za očajanje? Naime, uvek i svi imaju mogućnost da steknu večni život ukoliko hoće.
8. Vidiš li koliko je veliko čovekoljublje Božije? U početku On se ne koristi pravednim sudom protiv naše nepokornosti, već dugo čeka, dajući nam vreme za obraćenje. Za rečeno vreme dugotrpljenja On nam daje vlast da mu postanemo sinovi (Jn. 1, 12) ukoliko hoćemo. Šta ja govorim – da mu postanemo sinovi? Još više – da se sjedinimo sa Njim i da budemo jedan duh s Njim (1. Kor. 6, 17). Ukoliko za vreme dugotrpljenja mi i pođemo suprotnim putem i zavolimo smrt više od života, On nam ne oduzima danu nam vlast ili slobodu da mu se vratimo, već nas i sam priziva da se vratimo i obilazi nas, ištući načina da nas vrati delima života, saglasno priči o poslenicima vinograda, od samog jutra do večeri života (Mt. 20, 1-16). Ko, pak, zove i unajmljuje? Otac Gospoda našeg Isusa Hrista i Bog svake utehe. Ko je, opet, vinograd na čije obrađivanje On priziva? Sin Božiji je rekao: Ja sam istinski čokot (Jn. 15, 1). Ka Hristu niko i ne može da dođe, kako je sam rekao u Jevanđelju, ako ga ne privuče Otac (Jn. 6, 44). A ko su loze? Mi. Čuj šta On potom govori: A vi ste loze… I Otac moj je vinogradar (Jn. 15, 5; 1). Otac nas kroz Sina miri sa sobom ne uračunavši nam grehe (2. Kor. 5, 19) i priziva nas kao nezaposlene i besposlene (iako je i besposlenost greh s obzirom da ćemo i za praznu reč dati odgovor – Mt. 12, 36), a ne kao one koji čine neprikladna dela.
9. Bog nas, kao što sam rekao, stalno iznova priziva, previđajući ranije učinjene grehe. Na šta nas On zove? Na rad u vinogradu, što znači na trud nad lozom, tj. nad sobom. Potom On i nagradu obećava i daje (koliko je samo veliko čovekoljublje Božije) stoga što se trudimo nad samima sobom i za same sebe. On [kao da] govori: „Dođite i primite život večni, koji vam izobilno dajem. I za trud hođenja ka životu i za samu želju da ga dobijete od mene ja ću vam, kao dužnik, dati nagradu“. I ko neće da ispovedi blagodat i da uznese blagodarnost Izbavitelju od smrti i Darodavcu života? On još obećava da doda i nagradu, štaviše – neizrecivu nagradu. On kaže: Ja dođoh da život imaju i da ga imaju u izobilju (Jn. 10, 10). Šta znači u izobilju? Ne samo prebivati i živeti Njegovom silom, nego biti i Njegova braća i sunaslednici. Rečeno u izobilju jeste nagrada koja se daje onima koji pritiču ka životvornom čokotu i predstavljaju lozu na njemu, tj. koji se trude nad samima sobom i sami sebe obrađuju. Šta zapravo rade? Odsecaju od sebe sve što je nepotrebno i nekorisno, čak i ono što sprečava da se donosi rod koji je dostojan žitnice Božije. Šta, zapravo? Bogatstvo, utehe, sujetnu slavu, sve tekuće i prolazno, svaku duševnu i telesnu, sramnu i štetnu strast, svako slušanje i gledanje i svaku reč koja može duši da napravi štetu. Jer, onaj ko sve rečeno ne odseče i ko svoje srce sa najvećim staranjem ne očisti od sličnih izraslina, u stvari nikada neće doneti plod za večni život.
10. I oni koji žive u supružanstvu mogu da dostignu rečenu čistotu, premda veoma teško. Stoga oni koji su od mladosti dobili blagovoljenje Božije prepodobno beže od braka, oštrim okom uma gledajući na onaj život i postavši ljubitelji tamošnjih dobara. Jer, Gospod je rekao: Jer, o vaskrsenju niti se žene niti se udaju, nego su kao anđeli na nebu (Mt. 22, 30). Onaj ko, dakle, želi da bude anđeo Božiji, po pravdi još ovde, podobno sinovima onoga vaskrsenja, stoji iznad telesnog opštenja. Povod ka grehu je u početku potekao od žene. Stoga onome ko želi da nikada nikakav slučaj za sablazan ne da neprijatelju, sebe udaljava od braka. Telo je samo po sebi teško savladivo i teško pokretljivo na vrlinu. Mi ga, pak, nosimo na sebi kao neprijatelja koji je srastao sa nama. Hoćemo li ga mi moći pokoriti ukoliko smo vezani mnogim i raznim delima (žena, deca, posluga), uveličavši teškoće na trudu oko vrlina. I kakvu će slobodu (dobivši zapovest da za nju revnuje) imati ona koja se prirodnim svezama vezala za muža, decu i sve istokrvne? Kako će bezbrižno sedeti uz Gospoda ona koja je uzela na sebe brigu za mnoga lica? Kako će izbeći smućenja i uznemirenja ona koja je okružena velikom skupinom?
11. Dakle, istinska devstvenica, koja želi da se upodobi Svetoj Djevi i Sinu od Djeve, tj. Ženiku duša koje prepodobno žive u devstvenosti, ne samo da izbegava telesno supružanstvo, već i svako svetsko saživljenje, odrekavši se svih srodnika. Ona sa smelošću može da govori Hristu sa Petrom: Eto mi smo ostavili sve i za tobom pošli (Mt. 19, 27). Zemaljska nevesta ostavlja oca i majku radi telesnog ženika, sa kojim se vezuje po Pismu. Zar je čudno što i devstvenica čini nešto slično, ostavljajući ih radi nadsvetske bračne odaje i [nebeskog] Ženika? I zar je umesno da oni čije je življenje na nebesima (Fil. 3, 20) imaju srodnike na zemlji? Ne budući dete ploti, već duha, kako će ona imati telesnog oca, ili majku ili krvne srodnike? Otuđivši se od sopstvenog tela i otuđujući se, po mogućnosti, kao ona koja je već ostavila plotski život, kako će imati odnos sa tuđim telima? Ukoliko, po poslovici, slično voli sebi slično i priljubljuje se uz sve ono što mu liči, i djeva će postati slična sa onima sa kojima se druži i ponovo pasti u ropstvo bolesne ljubavi prema svetu. Prijateljstvo prema svetu jeste neprijateljstvo prema Bogu (Jak. 4, 4). I nevestovoditelj duhovne bračne odaje, Pavle govori nešto slično (Rim. 8, 6). Ona bi se podvrgla opasnosti ne samo da raskine bračni savez sa nebeskim Ženikom, nego i da mu postane neprijatelj.
12. No neka te ne čudi i neka ti ne smeta što Pismo ne prebacuje onima koji se u braku brinu o svetskome, a ne o Gospodnjem (1. Kor. 7, 32-34). Onima, pak, koji su Bogu obećali devstvenost ono zabranjuje da se čak i dotiču bilo čega svetovnoga, uopšte im ne dopuštajući da provode život u udobnostima. Istina, apostol Pavle se obraća i onima koji su u braku: Ostalo je malo vremena: od sada i oni koji imaju žene neka budu kao da ih nemaju… i oni koji ovaj svet upotrebljavaju kao da ga ne upotrebljavaju (1. Kor. 7, 29; 31). Rečeno je, pak, čini mi se, mnogo teže od devstvenosti. Iskustvo takođe pokazuje da je post lakši od uzdržavanja u jelu i piću. Pravedno bi bilo reći da se naše slovo ne obraća onima koji se ne hvataju dela spasenja. Onaj, pak, ko se stara za svoje spasenje zna da je devstveni život mnogo ostvarljiviji i manje naporan od bračnog života.
13. Ostavimo, međutim, [priču]. Ti devstvenice, nevesto Hristova, lozo Čokota života, drži na umu ono što je rečeno. Gospod govori: Ja sam istinski čokot, i Otac moj je vinogradar… Svaku lozu koja rod rađa On čisti da više roda rodi (Jn. 15, 1; 2). Rečeno staranje o tebi smatraj ukazanjem na plod tvoje devstvenosti i na ljubav Ženika prema tebi. I rečenome se raduj mnogo i postaraj se da mu uzvratiš potpunom predanošću. Reći ću i nešto drugo. Ukoliko se pomeša sa bakrom, zlato se naziva lažnim, a ukoliko se bakar obloži zlatom ili se pozlati – postaje svetliji i blještaviji. Ukoliko oni koji nisu devstvenici žele tvoj [način života] svakako su dostojni pohvale. Međutim, ukoliko ti želiš njihov, upadaš u beščašće stoga što te tvoja želja vraća u svet bilo stupanjem u odnos sa onima koji žive u svetu i životom sa njima (iako si umrla za svet), bilo nastojanjem da se nasladiš onim čime se naslađuju oni i njihovi srodnici, onim što predstavlja svetsko zadovoljstvo, tj. bogatstvom, znatnošću, slavom, utehom. I najzad bi ti mogla i da otpadneš od volje Ženika svoga. Jer, sve slično On prekoreva u Jevanđelju, govoreći: ‘Teško vama, bogatima. Teško vama koji se smejete. Teško vama, sitima. Teško vama kada o vama svi ljudi dobro govore’. Zbog čega ih prekoreva? Stoga što su umrli dušom. A nevesta života kakvo srodstvo može imati sa mrtvima? Kakav dodir može ona imati sa onima koji hode suprotnim putem? Put kojim oni idu jeste prostran i širok. I ukoliko se ne uzdrže, poprimivši i nešto od tvoga, sasvim će upasti u pogibao. A ti uskim vratima i tesnim putem ulaziš u život (Mt. 7, 13). Uskim vratima, pak, i tesnim putem ne može da hodi onaj ko se nadima slavom, prepuštajući se zadovoljstvima i obremenjujući se bogatstvom i imanjima. Međutim, slušajući da je rečeni put života širok nemoj misliti da je i bez žalosti, s obzirom da je pun mnogih i teških skorbi. Širokim i prostranim ga nazivaju stoga što je mnogo onih koji idu njime i što je svako od njih obložen mnoštvom prolaznih stvari. Tvoj je devstvenice, pak, put veoma tesan. Ni dvoje ne mogu zajedno da idu.
14. Zbog čega su mnoge od onih koje najpre behu zauzete svetom i izgubivši muževe i ostavši same, napustile svet iz revnosti za nadsvetski način života i pošle tvojim putem kako bi se udostojile istih venaca? Apostol Pavle zapoveda da slične poštujemo budući da su prilježne na molitvi i moljenjima sa nadom na Boga (1. Tim. Z, 5). Čak i ono što je neprijatno na rečenom putu pruža svojevrsnu utehu s obzirom da pomaže sticanje Carstva nebeskog i postaje uzročnik spasenja. Na suprotnom putu je i prijatno i neprijatno podjednako smrtonosno. Jer, kaže se: Žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje; a žalost ovoga sveta donosi smrt (2. Kor. 7, 10). Stoga Gospod ublažava ono što je suprotno svetskim dobrima, govoreći: Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mt. 5, 3). Zbog čega je On rekavši – blaženi siromašni, dodao i – duhom? Da bi pokazao da je ublažavanja dostojno zapravo smirenje duše. I telesno siromaštvo je blaženo i vodi u Carstvo nebesko, premda treba da ga prati i duševno smirenje, da je sa njim tesno sjedinjeno i da predstavlja njegovo načelo. Ublaživši, dakle, siromašne duhom, Gospod je divno pokazao gde je koren i uzrok vidljivog siromaštva svetih, tj. u njihovom duhu. Primivši u svoje nedro blagodat jevanđelske propovedi, duh iz sebe ispušta izvor siromaštva koji napaja svu zemlju (Post. 2, 6), tj. spoljašnjeg čoveka, čineći ga rajem vrlina. I rečeno siromaštvo je dostojno Božijeg ublažavanja. Jer, neko može proizvoljno da bude oskudoljubiv i ništ radi slave ljudske. On, međutim, nije siromašan duhom, već licemer. Licemerje se rađa od samomnenja, koje je suprotno siromaštvu duhom. Onaj ko ima skrušen i smiren duh svakako mora da se raduje vidljivom siromaštvu i smirenju, s obzirom da se smatra nedostojnim slave, udobnosti, utehe i sličnog. Onoga ko sebe smatra nedostojnim svega rečenoga Bog ublažava kao siromašnog. I on je zaista siromašan, ne zaslužujući svoje ime samo jednom polovinom. Svi slični slušaju i slede Gospoda Isusa, Sina Božijeg. Oni ga i podražavaju, budući da je rekao: Naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11, 29). I njihovo je Carstvo nebesko, budući da su sunaslednici Hristovi.
15. Duša je trodelna i sagledava se u tri sile: slovesnoj, srčanoj i želateljnoj. Svim silama ona je bolesna. I Hristos, njen Lekar, lečenje počinje od poslednje, tj. od želateljne sile. Hrana gnevu (stvari srčane sile) jeste želja (stvar želateljne sile). Oboje, pak, pri rđavom usmerenju, hrane gordost uma (stvar slovesne sile). Stoga nikada nećeš videti zdravu srčanu silu duše pre lečenja želateljne, ni zdravu mislenu silu pre lečenja obe druge.
16. Ukoliko ispitaš, naći ćeš da je prvi zli porod želje pohlepa. Želje koje ljudima pomažu da sačuvaju i održe život nisu poročne. One su od mladih noktiju srasle sa nama. Srebroljublje, pak, nešto kasnije prirasta uza sve što postoji. Ono, dakle, svoje načelo nema u prirodi, nego u proizvoljenju. Sveti Pavle ga je sa pravom nazvao korenom svih zala (1. Tim. 6, 10). Navešćemo neka od zala koja porađa: tvrdičluk, sitničavost, otimanje, krađu i svaki vid lakomstva, koje je apostol nazvao drugim idolosluženjem (Kol. 3, 5). Onom, pak, zlu koje samo ne porađa, ono daje hranu i podršku. Sve, naime, ono što se rađa od stvaroljublja jesu strasti duše koja nema revnosti za vrline. Strasti koje zavise od proizvoljenja lakše se leče, negoli strasti koje imaju načelo u prirodi. Strasti koje porađa srebroljublje teško savladivim čini neverovanje u Božiji promisao. Onaj ko ne veruje u promisao nadom se opire na svoje bogatstvo. On čuje reči Gospodnje: Lakše je kamili proći kroz iglene uši negoli bogatome ući u Carstvo Božije (Mt. 19, 24), ali Carstvu ne daje veliki značaj (premda je nebesko i večno), već želi zemaljsko i prolazno bogatstvo. Ono, pak, čini veliku štetu i kad se ne poseduje onome ko ga želi, već stoga što ga želi. Jer, Pavle govori: A koji hoće da se bogate, upadaju u iskušenje i zamku đavolsku (1. Tim. 6, 9). I kada je prisutno, kada se ima u rukama i kod kuće, ono pokazuje svoju ništavnost okolnošću da ga nerazumni, koje iskustvo ne opamećuje, ipak još uvek žele. Jer, nesretna strast ne dolazi od siromaštva, nego pre siromaštvo (osećaj bede) dolazi od nje. Ona dolazi od bezumlja. Stoga je veoma pravedno po njemu i opšti Vladika svih, Hristos imenovao onoga koji je razrušio žitnice svoje i sagradio veće (Lk. 12, 18). Jer, kako da nije bezuman onaj ko radi stvari koje ne mogu da prinesu nikakvu suštinsku korist (budući da niko ne živi od suviška svoga – Lk. 12, 15), ostavlja ono što je najkorisnije.
17. Monah koji ima strast ne može da bude poslušan. Ukoliko joj uporno bude udovoljavao, on će biti u velikoj opasnosti da telom neizlečivo postrada. Giezije i Juda (iz Starog i Novog Zaveta) jesu ubedljivi primeri. Kod jednog se pojavila guba kao ukazanje na neizlečivost duše, a drugome je, obesivši se na krvnoj njivi, po sredini pukla i prosula se sva utroba (Dap. 1, 18).
18. Odricanje od svega prethodi poslušnosti. Bez prvoga ni drugo ne može da sledi. Ono je osnovno načelo monaškog života. I kako bi onaj ko se najpre nije odrekao svakog sticanja mogao da preduzme bilo kakav podvig rečenog života? Neko će reći: „Šta ne valja ukoliko je nesposoban za poslušnost? On može da tihuje, živeći sam i predajući se molitvi“. Neka on čuje šta je Gospod rekao: Jer, gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše (Mt. 6, 21). Kako će se misleno pružiti pred Onim koji sedi sa desne strane Veličanstva na visinama (Jev. 1, 3) onaj ko gomila skrivnice na zemlji? Kako će naslediti Carstvo nebesko onaj kome strast pohlepe ne dozvoljava čak ni u umu da ga čisto drži? Stoga je i rečeno: Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mt. 5, 3).
Vidiš li koliko je strasti Gospod odsekao jednim blaženstvom? Međutim, pohlepa je samo prvi porod zle pohote. Ona ima i drugi porod, koji još više treba izbegavati, pa i treći, ne manje zao.
19. Šta je drugo? Slavoljublje. Jer, rastući uzrastom, još pre telesne ljubavi i još dok smo mladići, nas susreće strast slavoljublja, kao neki njen zli začetak. Ja imam u vidu oblik slavoljublja koji se sastoji u ukrašavanju tela i razmetanju odećom, što oci nazivaju svetskom taštinom. Druga vrsta taštine susreće se kod onih koji se odlikuju vrlinom i za sobom vuče samomnenje i licemerje, kojima neprijatelj pokušava da potkrade i raseje naše duhovno bogatstvo.
20. Sve rečene strasti nalaze potpuno izlečenje u osećanju i ljubavi prema gornjoj počasti (uz sve smatranje sebe nedostojnim nje), u podnošenju ponižavanja od ljudi (uz smatranje sebe dostojnim njega), i u pretpostavljanju slave Božije slavi ljudskoj, po reči proroka: Ne nama, Gospode, ne nama, nego imenu tvome daj slavu (Ps. 113, 9). Štaviše, čak i ako učini nešto pohvalno, [čovek] treba Bogu da ga pripisuje i Njemu da blagodarno uznosi slavu, a ne da je sebi prisvaja. On će se radovati što je na dar dobio vrlinu, uopšte se ne prevaznoseći njome, s obzirom da ništa svoje nema. Štaviše, on će se smiravati, imajući danonoćno svoje mislene oči obraćene Bogu, psalamski govoreći, kao oči sluškinje u ruke gospođe svoje (Ps. 122, 2), pazeći da se, odvajajući se u dobru od Onoga ko ga daje i čuva, ne bi survao u propast zla, kako obično postradaju sluge samomnenja i taštine.
21. Izlečenju rečenih pomaže udaljavanje od opštenja sa drugima, usamljenički život i sedenje u keliji sa svešću o nemoći svog proizvoljenja i smatranjem sebe nemoćnim za život u zajednici sa drugima. Rečeno zapravo jeste siromaštvo duhom, koje Gospod ublažava.
22. Ukoliko prizove u um sramotu koja obično prati strast taštine, čovek će se po svojim silama potruditi da je izbegne. Onaj, naime, ko od ljudi traži slavu, obično zbog dela radi nje susreće beščašće. Onaj ko se stara o lepoti, ko visoko misli o sebi zbog znatnosti predaka, zbog sjaja odeće i sličnih stvari, u sebi pokazuje detinju nezrelost uma. Jer, sve rečeno je prah. A ima li šta ništavnije od praha? Otuda ona kojoj ruho ne služi samo za pokrivanje i grejanje tela, nego i za pokazivanje i gizdanje ukrašavanjem i bojama, ne samo da pred prisutnima otkriva besplodnost duše, nego i bludnu bestidnost. Slični neka čuju Onoga ko govori: Eto, koji meke haljine nose po carskim su dvorovima (Mt. 11, 8). Međutim, naše življenje je na nebesima (Fil. 3, 20), govori sveti Pavle. Nemojmo dozvoliti da zbog mekote haljina budemo zbačeni sa neba u šatore kneza ovoga veka.
23. Slično stradaju i oni koji dobra dela čine radi slave ljudske. Jer, iako su dobili udeo u nebeskom životu, oni su, avaj, svoju slavu nastanili u prah (Ps. 7, 6), navukavši na sebe Davidovu kletvu. Njihova molitva ne ushodi na nebo i sva ljubav pada dole, ne budući obložena krilima božanstvene ljubavi, koja naša zemaljska dela uzvodi gore. Oni, dakle, preduzimaju napor, ali ne stiču nagradu. Međutim, zašto ja uopšte govorim o neplodnosti njihovih napora? Oni donose plod koji, međutim, sačinjavaju – posramljenje, nepostojanost pomisli, porobljenost i smetenost misli. Psalam govori: Jer, Bog razasu kosti čovekougodnika; postideše se, jer ih Bog satre (Ps. 52, 6).
24. Rečena strast je najtananija od svih. Stoga podvižnik ne samo da treba da se čuva spajanja [tj. razgovora] ili da beži od slaganja sa njom, nego i sam prilog [tj. pristupanje] da već smatra slaganjem i da se čuva od njega. Postupajući čak i na rečeni način, on će jedva uspeti da predupredi brzinu pada. Ukoliko bude postupao na rečeni način, prilog mu čak može biti povod za skrušenost. U suprotnom, on će pripremiti mesto za gordost. Onaj, pak, ko nju primi postaje teško urazumljiv, tj. nepopravljiv. Jer, ona je đavolski pad. Međutim, i još ranije, strast čovekougađanja čini veliku štetu onima koji je steknu s obzirom da i u odnosu na veru trpe brodolom, po reči Gospoda koji kaže: Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn. 5, 44). Šta imaš u slavi ljudskoj, o čoveče, ili bolje reći, u praznoj reči slave, koja u stvari nema ono što imenuje, nego ga i uskraćuje. Pored drugih šteta, ona porađa i zavist, koja je jednaka ubistvu, budući da beše uzrok prvog ubistva, a potom i bogoubistva.
25. Da li je ona u bilo čemu korisna prirodi? Da li je podržava i hrani ili je leči kad se povredi? Niko, naravno, nešto slično ne može reći za nju. Naprotiv, onaj ko hoće detaljno sve da ispita o njoj, svakako će naći da većim delom predstavlja savetnicu za sramna dela. Propovednici neznabožačkog učenja tvrde da bez nje ništa dobro u životu nije nastalo. Međutim, mi koji nosimo ime Onoga ko je čovekoljubivo sobom pomazao našu prirodu, imamo drugo učenje. On sam gleda naša dela. Gledajući na Njega, Njime i za Njega čineći sve najbolje, mi sve u Njegovu slavu usmeravamo, uopšte nemajući u vidu ugađanje ljudima. Mi sledimo svetoga Pavla, vrhovnog tajnika našeg Zakonodavca, koji kaže: Jer, kad bih još ljudima ugađao, ne bih bio sluga Hristov (Gal. 1, 10).
26. Treći porod duše koja je bolesna pohotom jeste stomakougađanje, od koga dolazi svaka telesna nečistota. Zbog čega ga nazivamo trećim i poslednjim, budući da je smešteno u našu prirodu od samog rađanja, jednako kao i prirodni pokreti koji se odnose na rađanje dece. Zbog čega mi na poslednje mesto stavljamo telesnu pohotu? Stoga što ona pripada našoj prirodi. Ono što je prirodno ujedno je i nevino, budući stvoreno blagim Bogom na korišćenje za dobro. Prirodni pokreti ne ukazuju na bolest duše. Bolesna je duša onih koji ih zloupotrebljavaju. Grešna strast, početak telesnih strasti, bolest duše i slastoljublje postoje kad mi staranje za telo pretvaramo u pohotu (Rim. 13, 14). Oni dolaze spolja, ali ih duša usvaja i postaju deo nje. Stoga Gospod govori da iz srca izlaze zle, pomisli koje ga skrnave (Mt. 15, 19-20). I pre Jevanđelja zakon govori: Pazi na sebe da skrivena reč u tvom srcu ne bi postala bezakonje (Pon. 15, 9). Zle pomisli su iz duše. Međutim, one u dušu ulaze odozdo, kroz čula. One se zadržavaju u predstavama o čulnim stvarima, koje se dovode u pokret opet čulima, naročito očima, koje izdaleka mogu da privuku ono što služi oskrnavljenju. Očigledno osvedočenje za rečeno jeste naša pramajka Eva. Ona je najpre videla da je [plod] dobar za gledanje i krasan za poznanje (Post. 3, 6), a potom se složila sa pomišlju srca, kosnula i okusila zabranjeno drvo. Stoga smo dobro rekli da pobedi sramnih strasti prethodi prelešćenost lepotom stvari i lica preko očiju. Otuda i otačka zapovest da ne gledamo na lepotu tuđih tela, niti da se svojom naslađujemo.
27. Telesne strasti se začinju i stupaju u pokret od strasnih pomisli. Stoga i lečenje treba od njih da započne. Onaj ko želi da ugasi požar, ali plamen preseca pri vrhu, u stvari neće uspeti u delu gašenja. Ukoliko, pak, ukloni veštastvo koje gori, požar će se odmah smanjiti i utihnuti. Slično je i sa bludnom strašću. Ukoliko se izvor pomisli ne isuši iznutra molitvom i smirenjem, već se [čovek] samo postom i umrtvljenjem tela naoruža protiv njih, u stvari će se neuspešno truditi. Naprotiv, ukoliko se izvor osveti smirenjem i molitvom, kao što smo rekli, osvećenje će se preneti i na spoljašnje telo. Slično nas savetuje, meni se čini, i apostolska reč, koja nam zapoveda: Opašite bedra svoja istinom (Ef. 6, 14). I jedan od otaca mudro ukazuje da će se podbedrene i podstomačne strasti utišati ukoliko umozriteljna sila ukroti pohotnu.
28. Neophodno je i umrtvljivanje tela, i srazmerno uzdržavanje u jelu i piću. Inače će telo postati neobuzdano i početi da pritiska pomisli. Telesne strasti se najuspešnije leče umrtvljivanjem tela, koje prati molitva i smirenje srca, tj. siromaštvo duha, koje je ublažio Gospod. Ukoliko, pak, neko hoće da se obogati osvećenjem, bez koga niko neće videti Gospoda (Jev. 12, 14), neka prebiva u svojoj keliji, umrtvljujući telo i sa smirenjem istrajavajući u molitvi. Jer, za onoga ko dobro prebiva u usamljenosti, kelija postaje pristanište zdravoumlja [tj. čistote]. Sve spoljašnje, naime, naročito ono što se dešava na trgovima i prazničnim šetnjama, biva ispunjeno bludnim sastojcima, koji kroz sluh i vid proniču u dušu monaha koji im se približava, pogružavajući ga u sramne pomisli i pokrete. Ovaj grešni svet se može nazvati i gorućim ognjem, koji one koji su u njemu čini svojim zapaljivim veštastvom, svaku vrlinu u njima obraćajući u pepeo. Oganj koji ne opaljuje jednom se obreo u pustinji (u kupini). Ti, pak, umesto u pustinji, sedi u keliji, po silama se skrivajući dok ne prođe vrelina strasti. Kada ona prođe boravak na otvorenom vazduhu neće štetiti. I već ćeš i ti biti siromašna duhom, stekavši gospodstvo nad strastima i budući sjajno ublažena od Onoga koji je rekao: Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mt. 5, 3).
29. I neće li pravedno biti ublaženi oni koji se uopšte ne nadaju na bogatstvo, već na Njega jedinoga, živeći u smirenju pred Njegovim licem? Osiromašimo i mi duhom, smiravajući se, umrtvljujući plot i zavolevši oskudoljublje, kako bi i naše bilo Carstvo Božije i kako bismo se udostojili dobre nade.
30. Smeštajući (izreke o blaženstvima) na početak Jevanđelja, kao neki njegov sažetak, Gospod već prvom izrekom (o siromaštvu duhom) obuhvata mnoge vrline, odsecajući mnoga rđava raspoloženja i izbacujući ih iz blaženstva. U njoj postoji još nešto. Šta, zapravo? Ukazanje na razna iskušenja koja smiravaju. Njih treba radosno da nosi onaj ko hoće da donese plod Odgajivaču duša naših. Rastinje zimi treba da promrzne kako bi donelo plod. I skorbi iskušenja su neophodne radi naše duhovne plodnosti. Onaj ko hrabro ne podnese teško breme iskušenja koja ga susreću neće doneti ploda koji je dostojan nebeskih žitnica i skrivnica. Svaki revnitelj savršenstva prolazi kroz preuzimanje proizvoljnih i nevoljnih trudova i lišavanja da bi do njega došao. Neka od njih dolaze spolja, a neka nastaju u kući. Međutim, proizvoljni su manje blagotvorni nego oni koji dolaze spolja, mimo naše volje. Ljubav prema Bogu se najbolje ispituje skorbima neproizvoljnih iskušenja. Proizvoljna lišavanja pripremaju dušu za podnošenje neproizvoljnih. Jer, onaj ko je pri prvima navikao da ni u šta računa ne životne prijatnosti i slavu, već će lako podnositi i druga. Siromašni duhom po samom duhu siromaštva ne samo da se ne smućuje skorbima koje nailaze, već se smatra dostojnim i većih, s obzirom da ima potrebu za najjačim lekarstvima pokajanja. On živi danonoćno očekujući svaku nevolju, te svako iskušenje prima kao nešto što mu pripada. On se raduje kada ona nailaze, smatrajući ih očišćenjem duše. U njima se on predaje najskrušenijoj i najdejstvenijoj molitvi, usled čega su zapravo izvor i zaštita njegovog dobrog duševnog nastrojenja. Stoga on nema zlopamćenje prema onima koji su ga uveli u iskušenje, već im ukazuje blagodarnost i moli se za njih kao za dobrotvore. Stoga i sam ne samo da dobija oproštaj učinjenih grehova, po obećanju Spasitelja, već se udostojava i blagoslova Božijeg i Carstva nebeskog, budući ublažavan Gospodom radi njegove dugotrpeljivosti u duhu smirenja.
31. Pored onih koji su stekli neotuđivo bogatstvo siromaštva u duhu, Jedini Blaženi kao pričesnike svog blaženstva objavljuje i one koji plaču, govoreći: Blaženi koji plaču, jer će se utešiti (Mt. 5, 4). Zbog čega je Hristos Gospod tesno povezao plač sa siromaštvom? Stoga što se on nikada ne razdvaja od njega. Međutim, apostol govori da žalost pri svetskom siromaštvu donosi smrt duši, a žalost pri siromaštvu po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje (2. Kor. 7, 10). Štaviše, za neproizvoljnim siromaštvom sledi neproizvoljni plač, a za voljnom – voljni. Dakle, plač koji se ublažava vezuje se sa siromaštvom po Bogu. Podrazumeva se da on biva radi njega, od njega kao od uzroka u svemu zaviseći. Jedino u vezi sa njim on je duhovan i voljan. Međutim, pogledajmo kako blaženo siromaštvo rađa blaženi plač.
32. Mi smo nešto ranije ukazali na četiri vida duhovnog siromaštva – u razmišljanju, u držanju tela, u životnom stanju i u iskušenjima u snu. Slušajući, međutim, njihovo odvojeno izlaganje neka niko ne pomisli da su oni i u stvarnosti odvojeni. Jer, oni se obično svi zajedno projavljuju. Svi su oni deo jednog blaženstva, koje ujedno pokazuje da im je koren i istočnik u našem duhu. Primajući u svoju unutrašnjost blagodat Jevanđelja, on iz sebe, kao što je rečeno, pušta izvor siromaštva koji napaja čitavu našu zemlju, tj. našeg spoljašnjeg čoveka, čineći ga rajem vrlina.
33. Od svakog od četiri vida siromaštva rađa se poseban plač, sa odgovarajućom utehom. Od siromaštva u držanju tela sa smirenjem (koje sačinjava glad, žeđ, bdenje i uopšte svako lišavanje i umrtvljivanje tela, te strogo čuvanje čula) rađa se ne samo plač (žalost, tugovanje), nego i suze. Od uhranjenosti i svestrane zadovoljenosti tela rađa se neosetljivost, ogrubelost i žestokost srca. Od uzdržanja i oskudne hrane, pak, rađa se skrušenost srca i umilenje, kojima se uništava svaka gorčina od telesnih lišavanja i stiče tiha sladost u životu sa njima. Bez skrušenosti srca je nemoguće, kažu, da se izbavimo od grehovnih osećanja. Srce, pak, do skrušenosti dovodi trojako uzdržanje: u snu, u hrani i u telesnom odmoru. Kroz srdačnu skrušenost se oslobodivši sličnih osećanja i njihove gorčine, duša poprima duhovnu utehu. Zbog nje Gospod i naziva blaženima one koji plaču. Sveti Jovan, koji nam je izložio duhovnu lestvicu, govori: „Žeđ i bdenje skrušavaju srce. Skrušeno srce ispušta suze. Onaj ko ispita rečeno zasmejaće se, blaženim smehom (Lk. 6, 21) se utešivši, kao što je obećao Gospod“ (Lestvica, Slovo 6). Od bogougodnog telesnog siromaštva se, dakle, rađa plač, koji blaženo teši one koji su ga stekli. Kako, pak, on nastaje od samounižavajućeg razmišljanja i božanstvenog smirenja u dubini duše?
34. Sa smirenjem duše svagda saprebiva samouniženje. Ono se u početku dovodi do silnog napregnuća strahom od večnih muka, stavljajući pred oči strašno saprebivanje u jednom mučilištu sa neprijateljima Njemu se dodaje i strah od pomisli da su muke neizrecive i da nema reči kojima bi se iskazale. Užas dodaje i [misao o njihovoj] beskonačnosti. Vrelina, hladnoća, tama, oganj, uze, strašilišta, ujedanje neuspavljivih crva – sve se sabira u jednu kaznu. Ipak, svime rečenim se još uvek ne stiče predstava o čitavom tadašnjem užasu, sudeći po rečenome o suprotnom stanju: I što u srce čoveku ne dođe (1. Kor. 2, 9). I kako će samo biti beskoristan i neutešan plač koji nema kraja! Ovde se kod onih koji greše od poznanja vlastitih sagrešenja pokreće plač koji je smekšan nadom na pomilovanje. Onamo, pak, kod izobličenih i osuđenih, pri oduzimanju svake dobre nade i pri očajanju zbog nemogućnosti spasenja, nevoljno prekorevanje i ugrizi savesti zapravo plačem bezmerno uveličavaju predstojeću muku. I sada plač, i uvek plač. I svest o neprestanosti njegovoj rađa novi plač. I tama će na tamu nailaziti, i plamen na plamen, bez ikakve prohlade. I sve obuhvata beskonačan bezdan očajanja.
35. Sada je plač dragocen. Na njega obraća pažnju sam Bog, koji je sišao do nas svojom posetom i koji je onima koji plaču obećao utehu, s obzirom da sam jeste i naziva se Utešitelj. Jesi li video plač koji izlazi i smirene duše i donosi utehu? Uostalom, samouniženje i samo po sebi, kao neko misleno tocilo za umni deo duše, teško pritiska i skrušava, istiskujući spasonosno vino koje veseli srce našeg unutrašnjeg čoveka. Vino jeste skrušeno umilenje koje plačem uništava strasti i dušu ispunjava blaženom radošću, izbavljajući je od ljutog tereta. Stoga su blaženi koji plaču, jer će se utešiti (Mt. 5, 4).
36. Oni su blaženi zbog oskudoljublja, ili zbog siromaštva u posedovanju, ukoliko je praćeno sa siromaštvom duha. Jer, jedino je u rečenom slučaju ono bogougodno. Čuj i razumno obrati pažnju kako od rečenog siromaštva dolazi plač i uteha, koja u njemu postoji. Ostavivši sve i odrekavši se zlata i srebra i svakog imanja, odbacivši sve ili razdavši po zapovesti i odvojivši dušu od brige o rečenom, čovek joj daje mogućnost da se obrati brizi o samoj sebi, budući da je slobodna od životnih dela, koja je spolja rasejavaju. Odvojivši se od svega čulnog i podignuvši se iz utopljenosti u brigu o rečenome, um počinje da gleda svog unutrašnjeg čoveka. I ugledavši njegovo lice do odvratnosti uprljano od lutanja po donjem, on ponajpre žuri da ga umije plačem. Potom, po skidanju sa njega ružnog pokrova (budući da se duša više ne rasejava stvarima koje je nisu dostojne), on bez smućenja ulazi u dušine unutrašnje skrivnice, gde se tajno moli Ocu. I On mu pre svega daje mir pomisli kao gotovo smestilište za blagodatne darove, te ujedno i savršeno smirenje, tj. roditeljku i čuvarku svake vrline. I ne radi se o smirenju koje se sastoji od lakih za sve smirenih reči i držanja, već o smirenju koje posvedočuje blagi Božanstveni Duh i koje izgrađuje Duh koji se obnavlja u utrobama našim (Ps. 50, 12). U njima (miru i smirenju), kao u čvrsto ograđenom mislenom raju, niču svakovrsna drveta istinskih vrlina, usred kojih se podiže carska sveštena odaja ljubavi, dok u predverju cveta neoduzimljiva neizreciva radost, kao začetak budućeg veka. Jer, oskudoljublje je majka bezbrižnosti, bezbrižnost – pažnje i molitve, pažnja i molitva – plača i suza, dok plač i suze, pak, izglađuju sve preduzimano (tj. ranije grehe). Po njihovom izglađenju se već lako hodi putem vrlina, s obzirom da se odstranjuju sve smetnje i da savest postaje besprekorna. Iz svega rečenog se toči radost i blaženi duševni smeh. I gorke suze se pretvaraju u sladost. I slatke su grlu… reči Božije, većma od meda i saća u ustima [čovekovim] (Ps. 118, 103). U molitvi se prozba pretvara u blagodarenje, a poučavanje u svedočanstvima Božijim postaje radost srca sa nepostidnom nadom. I opituje se ono što saopštava Psalam: Okusite i vidite da je dobar Gospod (Ps. 33, 8), tj. veselje pravednih, radost uvređenih, uteha poniženih i uspokojenje onih koji plaču Boga radi.
37. Međutim, rasprostrimo dalje reč našu, verujući onome što su govorili oci naši i druge u rečeno ubeđujući, po reči apostola iz pisanoga: Verovah, zato govorih; i mi verujemo, zato i govorimo (Ps. 115, 1; 2. Kor. 4, 13). Iz nas treba da bude prognana svaka strast, koja se gnezdi unutra i da se um, kao što je rečeno, vrati sebi i drugim duševnim silama, vršenjem vrlina ukrasujući dušu. Prostirući se ka savršenome i sve delatna dodajući ushođenja, on se sve više omiva uz Božiju pomoć i već ne samo što odbija rđavo, nego uopšte sve dolazeće izgoni napolje, čak i ukoliko pripada dobrom udelu. Uzdigavši se iznad svega mislenog i svih nemaštarećih pomisli o njemu, on sve po ljubavi i iz ljubavi prema Bogu ostavlja, kao gluv… i kao nem (Ps. 37, 14) stojeći pred Njim. I više ništa spoljašnje ne udara u vrata uma stoga što blagodat drži unutrašnjost u najboljem ustrojstvu i obasjava je neizrecivom predivnom svetlošću, usavršavajući unutrašnjeg čoveka. I kad na rečeni način Dan… osvane i Danica se… rodi u srcima našim (2. Pt. 1, 19), po proročkoj reči, istinski čovek izlazi… na istinsko delo svoje (Ps. 103, 23). Koristeći se svetlošću, on se laća puta kojim se penje na večne gore, postajući u njoj gledalac nadsvetskih stvari.
38. Stoga božanstveni Nil kaže: „Pravo stanje uma jeste mislena visina, slična nebeskoj boji, koju za vreme molitve posećuje svetlost Svete Trojice“. I opet: „Ukoliko neko hoće da vidi um u pravom stanju, neka se isprazni od svih pomisli. I ugledaće ga sličnog safiru ili nebeskoj boji. Međutim, nešto slično se ne može bez bestrašća. Jer, neophodna je Božija pomoć i izlivanje Njegove Božanstvene svetlosti“. I sveti Dijadoh govori: „Sveta blagodat kroz krštenje nam daje dva dobra, od kojih jedno bezmerno prevazilazi drugo: najpre nas obnavlja u vodi da bi zasijalo ono što je u nama po obrazu Božijem, izglađujući svaku grehovnu nečistotu u nama, a zatim u nama počinje da dejstvuje zajedno sa nama. Dakle, pošto um počne punim čulom da okuša blagost Svetoga Duha, mi treba da znamo da blagodat počinje da u nama na onome što po obrazu izobražava ono što je po podobiju. Čulo, dakle, pokazuje da se obrazujemo u podobije. Savršenstvo, pak, podobija mi ćemo poznati u prosvećenju“. I opet: „Duhovnu ljubav niko ne može steći ukoliko se uz puno osvedočenje nije prosvetio Duhom Svetim. Ukoliko kroz božanstveno prosvećenje savršeno ne primi ono što je po podobiju, um neće postati pričesnik savršene ljubavi, makar imao sve druge vrline“. Slično govori i sveti Isaak: „Oblagodaćeni um za vreme molitve vidi svoju čistotu, koja je slična nebeskoj boji. Nju su i starci Izrailja nazivali mestom Božijim, ugledavši ga na gori“. I opet: „Postoji čistota uma u kojoj, za vreme molitve, prosijava svetlost Svete Trojice. Udostojen rečene svetlosti, um i telu, koje je sjedinjeno sa njim, saopštava mnoge znakove Božanske krasote. Stojeći između Božanske blagodati i debljine tela, um mu saopštava silu za ono za što samo nema sile. Otuda i bogoobrazna i neizreciva vrlinska nastrojenost, nepokretna ili teško pokretna na zlo“.
39. Eto do kakve visine uzvodi blaženi plač smirene srcem i siromašne duhom. Reći ćemo o njemu još nešto. On prati i sve oblike neproizvoljnog ili svetskog siromaštva. Jer, kako da se ne žalosti onaj ko je oskudan u novcu, ko nevoljno gladuje, ko je obremenjen naporima i ponižavan? Međutim, njegov plač je neutešan sve dok traje beda, naročito ukoliko u trpljenju nema istinsko poznanje. Jer, on čulne slasti i gorčine ne potčinjava razumu, već im se sam potčinjava, te ih, zloupotrebljavajući prevrtljivost uma, uveličava preko potrebe ne samo bez koristi, već i na veliku štetu za dušu. On sebe, pak, izlaže javnom izobličenju s obzirom da ne veruje snažno Jevanđelju Božijem, prorocima koji su mu prethodili i učenicima koji su sledili za njim. Jer, oni su poslani da blagoveste neoskudno bogatstvo koje se stiče kroz siromaštvo, utehu bez tuge – kroz lišavanja, izbavljenje od večnog mučenja i skorbi (pripremljenih za one koji su zavoleli ovdašnji raspušten život i koji nisu hteli da uskim vratima i tesnim putem prođu u život) – kroz trpljenje nadolazećih iskušenja. Dobro je rekao apostol Pavle da žalost ovoga sveta donosi smrt (2. Kor. 7, 10). Istinski život duše jeste Božanstvena svetlost koja dolazi od plača po Bogu, kao što su rekli oci. Smrt, pak, duše jeste lukavi mrak koji na nju dolazi od žalosti ovoga sveta. O njemu sveti Vasilije Veliki govori: „Greh, koji svoje biće dobija oskudevanjem dobra, nepravdom obrazuje misleni mrak“. I božanstveni Marko govori: „Kako će onaj ko je obuzet zlim pomislima, videti greh koji je skriven ispod njih? Greh predstavlja mrak i maglu duše, koja kroz zle pomisli, reči i dela nailazi na nju. Ne ugledavši opšti greh, kada će se on pomoliti zbog njega i očistiti? Onaj, pak, ko se ne očisti, kako će naći mesto čiste prirode? Ne našavši ga, kako će ugledati unutrašnje obitalište Hristovo“.
40. Postojanom molitvom, dakle, treba iskati rečeno obitalište. Njega ne treba samo steći, već i očuvati. Jer, ima onih koji su ga stekli, a potom izgubili. Golo poznanje o njemu ili slučajno iskustvo imaju možda i oni koji su spori na učenje i mladi. Postojano, pak, delanje sa trpljenjem nemaju čak ni svi pobožni i mnogoiskusni starci. Sa rečenim se slaže i nebeski Makarije (po poznanju) i čitava skupina prepodobnih.
41. Navedeni mrak svoje postojanje dobija od svih pregrešenja. Ukoliko ispitaš i žalost ovoga sveta, naći ćeš da se rađa i podržava od svih strasti. Ona nosi obraz i kao začetak, predverje ili zalog budućeg beskrajnog plača, koji će doći na one koji nisu hteli da izaberu plač koji ublažava Gospod, koji ne samo što ovde donosi utehu (služeći ujedno kao zalog večne radosti), već i vrlinu učvršćuje, čineći da duša postane nepreklonjiva na rđavo. Jer, ukoliko onaj ko je osiromašio, smirio se i unizio po Bogu, napredujući ka boljem, ujedno ne stekne i plač, ostaće kolebiv, te će se mišlju vraćati na ono što je ostavio i želeti ono što je odbacio, praveći od sebe prestupnika. Ukoliko, pak, ostaje postojan u raspoloženju prema blaženom siromaštvu i, pazeći na njega, u sebe smesti plač, on će biti nepokolebiv u odnosu na ono što je ostavio, ne skrećući zlo ka onome od čega je ranije, čineći dobro, bežao. Apostol govori: Jer, žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje (2. Kor. 7, 10). Stoga neko i od otaca govori: „Plač čini i čuva [čoveka]“. Plod plača nije samo [okolnost] da čovek skoro postaje nepokolebiv u odnosu na zlo, teško se vraćajući na ranije grehe, već i okolnost da čini da gresi kao da nisu ni postojali. Jer, budući da čovek u početku plače zbog njih, Bog ih smatra nevoljnim. Ono, pak, što je nevoljno, ne uračunava se u krivicu. Onaj ko plače zbog bede svedoči da je neproizvoljno [trpi], usled čega zajedno sa onima koji hoće da se bogate, ili koji su se obogatili, upada u… zamku đavolju (1. Tim. 6, 9). I ukoliko ne požuri da pobegne iz rečenih zamki, on će sam sebe poslati u večne muke. Onome, pak, ko je sagrešio pred Bogom, ali se pokajao i u plaču zbog grehova provodi svoje dane, po pravdi će gresi biti uračunati u neproizvoljne, [nehotimične]. I on će, zajedno sa onima koji nisu sagrešili slično njemu, bez sablazni (za njih) hoditi putem koji vodi u život večni.
42. Eto ploda napornog plača, sa kojim se sjedinjuje strah Božiji. Pružajući se napred, on se divno sjedinjuje sa ljubavlju Božijom i donosi najslađi i svešteni plod utehe po blagosti Utešitelja. Rečeni plod okuša onaj kome je plač postao osobina. On je za one koji ga nisu okusili nešto nečuveno i neizrecivo. Sladost meda niko jasno ne može da izrazi rečima onima koji ga nisu okusili. Ni sladost radosti i blagodati koja je od Boga niko ne može da se objasni onima koji ih nisu iskusili.
43. Početak plača jeste izvesno iskanje zaruka Božijih, koje izgledaju nedostižne. Jer, pri silnoj želji, oni koji žele zaruke izriču izvesne predzaručne reči, predajući se plaču. Oni razdiru srce pred Ženikom i prizivaju ga sa ridanjem. Kraj plača je savršeno bračno spajanje u čistoti. Stoga je Pavle nazvao velikom tajnom sjedinjenje supružnika u jedno telo, govoreći: A ja govorim o Hristu i o Crkvi (Ef. 5, 32). Oni postaju jedno telo. Slično i ljudi Božiji postaju jedan duh sa Bogom, kao što je negde isti apostol rekao: A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh s Njime (1. Kor. 6, 17). Gde su oni koji govore da blagodat koja obitava u svetima jeste nešto tvarno? Neka oni znaju da izriču hulu na samog Duha, kome sveti postaju pričesnici.
44. Da bismo objasnili ono što govorimo navešćemo i drugi, još izrazitiji primer. Početak plača je sličan povratku bludnog sina. On svog delatelja ispunjava stidom i nagoni da govori iste reči: Oče, sagreših nebu i tebi, i više nisam dostojan nazvati se sinom tvojim (Lk. 15, 21). Njegov, pak, kraj je sličan susretu i zagrljaju nebeskog Oca. Udostojivši ih se po bogatstvu neizrecive štedrosti, sin se ispunjava radošću i smelošću, te prima i daje celiv, ulazi u dom zajedno sa Ocem i obeduje sa Njim, osećajući nebesku radost.
45. Dođite sa blaženim siromaštvom duha i pripadnimo Njemu i plačimo pred Gospodom Bogom našim (Ps. 94, 6), kako bismo omili ranije grehe, učinivši sebe nepokretnima na zlo, udostojivši se pričešća Duha Utešitelja i ostajući Njime utešavani. Njemu neka je slava sa Bespočetnim Ocem i Jedinorodnim Sinom sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 

DESETOSLOV HRIŠĆANSKOG ZAKONA
 
1. Gospod Bog tvoj je jedan (Pon. 6, 4) u Ocu i Sinu i Svetome Duhu poznat: u Ocu nerođenom, u Sinu rođenom bezvremeno i bestrasno kao Slovu, koje se, pomazavši sobom ono što je od nas primio, imenovalo Hristom i u Duhu Svetom, takođe iz Oca, premda ne rođenom, nego ishodećem. On je jedini Bog i istiniti Bog u Tri Ipostasi, jedan Gospod po prirodi, volji, slavi, dejstvu i svim svojstvima Božanstva nerazdeljivi.
2. Njega jedinoga ljubi i Njemu jedinome posluži svom pomišlju svojom, svim srcem svojim, svom snagom svojom i neka Njegove reči i Njegove zapovesti budu u srcu tvome kako bi ih činio, poučavao se u njima, govorio o njima sedeći u domu, idući putem i ležući i ustajući (Pon. 10, 12). Svagda se sećaj Gospoda Boga tvoga i Njega jedinog se boj. Nikada ga ne zaboravljaj, niti zapovesti Njegove. I On će ti dati silu da tvoriš volju Njegovu. Jer, On od tebe traži jedino da ga se bojiš, da ga ljubiš i da hodiš po svim putevima Njegovim (Pon. 10, 12).
3. On je hvala tvoja, On je i Bog tvoj. Nemoj se bez mere diviti bestrašću i nevidljivosti nadsvetskih anđela, niti krajnjem lukavstvu sila koje su otpale odande, njihovoj podmuklosti i zlobnosti, [te nameri] da nas varaju. Nemoj se usuditi da pomisliš da oni imaju nešto ravno Bogu. Nemoj se zagledati u veličinu neba i mnogoobraznost njegovog kretanja, ni na bljesak sunca, ni na svetlost meseca, ni na sijanje drugih zvezda, na prigodnost vazduha za disanje i na veliku korist mora i zemlje. Boj se da nešto iz rečenog sebi učiniš bogom. Jer, Njemu sve služi kao Njegova tvorevina, Njegovom rečju iz nebića u biće prizvana. Jer, On reče, i postadoše; On zapovedi, i sazdaše se (Ps. 32, 9).
4. Njega jedinoga slavi, Njemu se jedinome prilepljuj ljubavlju, Njemu se kaj danonoćno zbog voljnih i nevoljnih grehova svojih. Jer, On je milosrdan… i milostiv, dugotrpeljiv i mnogomilostiv (Ps. 85, 15), večni Dobročinitelj, koji je obećao da daruje beskrajno Carstvo nebesko, bezbrižan i besmrtan život, svetlost nevečernju na sladost onima koji Ga poštuju i ljube, koji mu se poklanjaju i čuvaju Njegove zapovesti. Međutim, On je i Bog revnitelj, Sudija pravedni i strašni Osvetnik, koji uzvraća onima koji ga ne poštuju, koji mu se ne pokoravaju i koji ostavljaju Njegove zapovesti. On je pripremio muku večnu, tamu najkrajnju, škrgut zuba, neuspavljivog crva prvom lukavom odstupniku i onima koje je prelestio i koji ga slede, ostavivši svog Tvorca delima, rečima i pomislima.
5. Nemoj graditi sebi nikakvog lika ni od onoga što je gore na nebu, ni dole na zemlji, ni u vodi ispod zemlje kako bi mu služio i klanjao se kao Bogu (Izl. 20, 4). Jer, sve je tvorevina jedinoga Boga koji je, u poslednje vekove iz devstvene utrobe primio telo, javio se na zemlji i poživeo sa ljudima. Postradavši radi spasenja ljudi, umrevši i vaskrsavši, On se uzneo na nebo sa telom i seo sa desne strane veličanstva na visinama. Sa telom će On opet doći da sudi živima i mrtvima. Stoga iz ljubavi načini ikonu Onoga ko se radi nas očovečio, te se preko nje sećaj na Njega, preko nje mu se poklanjaj, preko nje uzvodi um svoj ka telu Spasitelja, dostojnom poklonjenja, koje sedi u slavi sa desne strane Oca na nebesima. Na isti način sačini i ikone svetih i poklanjaj im se, premda ne kao bogovima, što je zabranjeno, nego radi svedočanstva tvog opštenja sa njima, ljubavi i poštovanja prema njima. Svoj um uzvodi ka njima preko ikona, kao što je i Mojsije načinio ikone heruvima i postavio ih u Svetinju nad Svetinjama. Najzad, i sama Svetinja nad Svetinjama beše obraz nadnebeskih stvari. I Svetinja je nosila obraz celog sveta. Mojsije ju je nazvao Svetinjom ne da bi slavio tvar, nego Boga koji je stvorio svet. Ni ti nemoj smatrati bogovima ikone Gospoda Isusa Hrista i svetih, nego se preko njih poklanjaj Onome koji nas je po obrazu svome spočetka stvorio. Potom je On, po svom neizrecivom čovekoljublju, blagoizvoleo i sam da primi naš obraz, po kome je i postao opisiv.
6. Poklanjaj se ne samo ikoni Hrista Gospoda, nego i obrazu Njegovog Krsta, koji je znamenje Njegove pobede nad đavolom i nad čitavom vojskom protivničkih sila. Stoga oni i trepte i beže kada ga vide izobraženog. I pre pojave prvoobraza, on je bio visoko proslavljen kod proroka, projavljujući velika i divna čuda. I pri drugom dolasku Gospoda Isusa Hrista, koji će doći da sudi živima i mrtvima, Krst (na kome se raspeo) će ići pred Njim kao strašno i veliko znamenje Njegove sile i slave. Ti ga slavi sada kako bi tada sa smelošću mogao da pogledaš na njega i da bi se proslavio zajedno sa njim. Jednako se poklanjaj i ikonama svetih, s obzirom da su se saraspeli Hristu, na svom licu izobražavajući krst i prisećajući se njihovog stvarnog učešća u stradanjima Hristovim. Podjednako poštuj i grobnice svetih i ostatke njihovih moštiju, budući da od njih nije odstupila blagodat Božija kao što od poklonjenja dostojnog tela Hristovog nije odstupalo Božanstvo u vreme Njegove životvorne smrti. Čineći rečeno i proslavljajući one koji su proslavili Boga i koji su se kroz dela pokazali savršeni u ljubavi Božijoj, i tebe će zajedno sa njima Bog proslaviti, te ćeš pevati sa Davidom: A meni su veoma cenjeni prijatelji tvoji, Bože (Ps. 138, 17).
7. Nemoj uzimati imena Gospoda Boga svoga uzalud (Izl. 10, 7), lažno se kuneći i zaklinjući radi nečeg zemaljskog ili iz straha ljudskog ili iz stida ili radi sopstvene koristi. Krivokletništvo jeste odricanje od Boga. Stoga nemoj žuriti da se zaklinješ, već na svaki način izbegavaj zakletve. Plaši se da preko nje ne upadneš u krivokletništvo, koje otuđuje od Boga i [čoveka] ubraja u bezakonike. Naprotiv, budi istinit u svim rečima svojim, čime ćeš im pružiti tvrdoću zakletve. Možda će se nekada desiti da se bez velike potrebe vežeš zakletvom. Upusti se u rečeno samo ukoliko se radi o nečem što je saobrazno sa božanstvenim zakonom, s obzirom da ćeš postupiti po zakonu. Ipak, krivicu što si nesmotreno postupio očisti milostinjom, molitvom, plačem i zlopaćenjem tela, umilostivljujući Hrista, koji je rekao: Ne kunite se nikako (Mt. 5, 34). Ukoliko se, pak, radi o nečem bezakonom, pazi da zbog (nerazumne) zakletve ne pređeš i na bezakono delo, kako ne bi bio sudeonik prorokoubice Iroda. Ostavivši, pak, bezakonu zakletvu bez ispunjenja, ti potom na sebe naloži zakon da se ne kuneš i zaklinješ bez razbora, žureći da umilostiviš Boga još bolnije se koristeći navedenim lekarstvima.
8. Jedan dan u sedmici (koji se naziva Gospodnjim stoga što je posvećen Gospodu, koji je u njemu vaskrsao iz mrtvih i pružio preduverenje i predukazanje na opšte vaskrsenje svih) svetkuj (Izl. 20, 10-11) i nemoj obavljati nikakvo svakodnevno delo izuzev neophodnog. Svima koji su pod tobom i sa tobom pruži odmor kako bi zajedno sa tobom slavili Onoga koji nas je stekao svojom smrću i koji je našu prirodu savaskrsao u svom Vaskrsenju. Sećaj se budućeg veka i poučavaj se u svim zapovestima i naredbama Gospodnjim. Ispituj samoga sebe da li si prestupio ili zapostavio nešto i ispravi se u svemu. Rečenog dana posećuj hram Božiji i budi na svim službama crkvenim. Pričešćuj se Svetim ‘Gelom i Krvlju Hristovom i polaži početak ispravnog života. Obnavljaj se i pripremaj za primanje budućih dobara. Radi njih se zemaljskim dobrima nemoj koristiti na zlo, što uostalom važi i za ostale dane. Da bi bio uz Boga u dan Gospodnji, ostavljaj sve osim onoga što je neophodno, tj. bez čega se ne može živeti. Imajući, dakle, Boga kao mesto svog pribegavanja, ti nećeš prestupati zapovesti, nego ćeš izbeći raspaljivanje ognja strasti i breme greha. I ti ćeš svetkovati dan subotni [tj. dan odmora], subotujući kroz izbegavanje zla. Sa danom Gospodnjim upodobljavaj i velike ustanovljene praznike, slično postupajući i od istog se uzdržavajući.
9. Poštuj oca svoga i majku (Izl. 20, 12), s obzirom da te je preko njih Bog uveo u život. Posle Boga, oni su vinovnici tvog postojanja. Stoga ih i ti posle Boga poštuj i ljubi, ukoliko je ljubav prema njima u skladu sa ljubavlju prema Bogu. Ukoliko, pak, nije, udalji se od njih. Ukoliko ti budu prepreka, naročito u stvarima istinske i spasonosne vere (kao nepravoslavni), ti ih ne samo napusti, već ih se i odrekni, kao uostalom i svih drugih sličnih. Jer, Hristos Gospod je rekao: Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svoga, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i dušu svoju, ne može biti moj učenik. I ko ne nosi krsta svoga i za mnom ne ide, ne može biti moj učenik (Lk. 14, 26-27). Eto kako se treba odnositi prema telesnim očevima, prijateljima i braći koji ometaju spasenje. One, pak, koji su jednoverni i ne ometaju spasenje treba poštovati i voleti.
10. Ukoliko treba da poštujemo telesne očeve, utoliko pre treba da poštujemo i volimo očeve koji su nas rodili po duhu. Jer, oni su tvoje biće pretvorili u blagobiće, saopštili ti svetlost poznanja, naučili te da očigledno budeš u istini, preporodili te banjom preporoda, položili u tebe nadu na vaskrsenje i besmrtnost, na beskrajno Carstvo i nasleđe i od nedostojnog te učinili dostojnim večnih dobara, iz zemaljskog – nebeskim, iz vremenskog – večnim, sinom i učenikom ne čoveka, nego Bogočoveka Isusa Hrista, koji ti je dao duh usinovljenja, kao što je sam rekao: I ocem svojim ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan Otac, koji je na nebesima. Niti se zovite nastavnici; jer je u vas jedan Nastavnik, Hristos (Mt. 23, 9-10). Ti treba svojim duhovnim ocima da ukazuješ svaku čast i ljubav, s obzirom da se čast koja im se ukazuje uznosi ka Hristu Gospodu i Duhu Svetome, kojim primiste Duha usinovljenja (Rim. 8, 15) i ka Ocu nebeskome, od koga svako očinstvo na nebesima i na zemlji ima svoje ime (Ef. 3, 15). Postaraj se da za čitav život imaš duhovnog oca i da mu otkrivaš svaki greh i svaku pomisao, te da dobijaš otpuštenje i lekarstvo. Jer, njima je dato da svezuju i razdrešuju duše. Sve što oni svežu na zemlju biće svezano na nebesima, i sve što razdreše na zemlji biće razdrešeno na nebesima (Mt. 18, 18). Rečenu blagodat i vlast oni su dobili od Hrista. Stoga im se povinuj i nemoj im protivrečiti kako ne bi izazvao pogibao duše svoje. Onaj ko protivreči telesnim roditeljima u onome što zakon Božiji ne zabranjuje po zakonu biva predan na smrt. Utoliko pre će onaj ko protivreči duhovnim ocima iz sebe izagnati Duha Božijeg i pogubiti dušu svoju. Stoga se savetuj sa svojim duhovnim ocima i slušaj ih do kraja kako bi se spasla duša tvoja i kako bi nasledila večna i netruležna dobra.
11. Nemoj činiti preljubu (Izl. 20, 14), kako umesto Hristovog uda ne bi bio ud bludnice (1. Kor. 6, 16) i kako ne bi bio odsečen od Božanstvenog tela i bačen u geenu.
12. Kći sveštenika se po zakonu spaljuje ukoliko se oskrnavi bludom (Lev. 21, 9), budući da je osramotila oca. Utoliko pre će biti osuđen na večne muke onaj ko je oskrnavio Telo Hristovo na sličan način.
13. Ukoliko ne pretpostaviš devstvenost i nisi dao zavet Bogu, ti treba da u Gospodu uzmeš jednu zakonitu ženu, te da sa njom jednom živiš, kao svoj sopstveni sasud držeći je u svetinji i od svih drugih se svim silama uzdržavajući. Ti ćeš potpuno moći da se od njih uzdržiš ukoliko se budeš čuvao od neumesnog opštenja sa njima, ukoliko se ne naslađuješ bludnim rečima i slušanjem, ukoliko i sam pogled telesni i duševni budeš odvraćao od njih prema mogućnostima i ukoliko se navikneš da se sa znatiželjom ne zagledaš u lepotu lica. Jer, svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu u srcu svome (Mt. 5, 28). I on je nečist pred Hristom, koji gleda u srce. Od rečenoga kukavni upada i u sramna telesna dela, tj. ne samo u blud, preljubu i druge prirodne grehe, već i u svakakve neprirodne nepriličnosti. Odsecajući, pak, od sebe gorke korene, ti nećeš donositi smrtonosne plodove, već ćeš prineti plod čistote i svetosti, koja je u njoj i bez koje niko neće videti Gospoda (Jev. 12, 14).
14. Nemoj ubiti (Izl. 20, 13) kako se ne bi lišio usinovljenja Onome ko oživljuje mrtve i kako svojim delima ne bio postao sin iskonskog čovekoubice. Ubistvo proizilazi od udaraca, udarci od uvreda i svađe, uvrede od gneva, a gnev od štete ili povrede, ili udarca, ili uvrede, koje nam drugi čine. Stoga je Hristos i rekao: Onome koji hoće da ti uzme haljinu, podaj i košulju (Lk. 6, 29). Onome ko te udari nemoj uzvratiti udarcem i onome ko te uvredi – uvredom. Na rečeni način ćeš i sebe i onoga ko te je povredio izbaviti od greha ubistva. I ti ćeš dobiti oproštaj onoga što si zgrešio pred Bogom, s obzirom da je rečeno: Opraštajte, i oprostiće vam se (Lk. 6, 37). Onaj, pak, ko te je uvredio i ko ti je učinio zlo dobiće kaznu, tj. večnu muku. Jer, onaj ko kaže bratu svome: „Budalo“, biće kriv paklu ognjenome (Mt. 5, 22), rekao je Hristos. Ukoliko sa korenom možeš da istrgneš zlo i u dušu useliš blaženu krotost, uznesi slavu Hristu, Nastavniku i Sačinitelju vrlina, bez koga, kao što smo naučeni, ne možemo da učinimo ništa dobro. Ukoliko, pak, ne možeš da ostaneš negnevljiv, prekori sebe kada se razgneviš i pokaj se pred Bogom i pred onim ko je od tebe čuo ili pretrpeo nešto zlo. Jer, onaj ko se pokaje u početku greha neće doći do njegovog kraja. I onaj ko ne tuguje zbog malih grehova, svakako će preko njih upasti i u velike (Sir. 19, 1).
15. Nemoj krasti (Izl. 20, 15) kako te Onaj ko zna sakriveno (Dan. 13, 42) ne bi predao na višestruke kazne, s obzirom da ga prezireš. Bolje je, naprotiv, da i ono što imaš tajno daješ potrebitima kako bi od Boga, koji vidi tajno, dobio stostruko više i život večni u budućem veku.
16. Nemoj svedočiti lažno protiv bližnjega svoga (Izl. 20, 16) kako se ne bi upodobio onome ko je u početku oklevetao Boga pred Evom i kako ne bio proklet kao on. Bolje je da sakriješ pad bližnjega svoga, ukoliko drugima ne bi učinio štetu, kako se ne bi upodobio Hamu, već Simu i Jafetu i udostojio se blagoslova.
17. Nemoj poželeti ništa od onoga što pripada bližnjemu tvome, ni imanja, ni novca, ni slave, niti išta drugo (Izl. 20, 16). Jer, želja zatrudnevši rađa greh, a greh učinjen rađa smrt (Jak. 1, 15). Ne želeći tuđe, dakle, uzdrži se i od otimanja iz lakomstva. Bolje i od svoga poklanjaj siromasima i prema mogućnostima ukazuj milost potrebitima, ne odbijajući onoga ko hoće da pozajmi od tebe. Ukoliko nađeš nešto što je izgubljeno, sačuvaj ga za vlasnika, makar bio i neprijateljski prema tebi raspoložen. Jer, rečenim ćeš ga primiriti sa sobom, dobrom pobedivši zlo, kao što naređuje Hristos.
18. Čuvajući sve rečeno svim svojim snagama i živeći po rečenim pravilima, ti ćeš u svoju dušu smestiti skrivnicu pobožnosti i ugoditi Bogu. I Bog će te ublažiti, kao i oni koji su po Bogu, te ćeš postati naslednik večnih dobara. Neka bismo ih se svi udostojili blagodaću i čovekoljubljem Gospoda i Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista, kome priliči svaka slava, čast i poklonjenje sa Bespočetnim Njegovim Ocem i Svesvetim, Blagim i Životvornim Njegovim Duhom sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 

O SVEŠTENIM TIHOVATELJIMA
 
Pitanje njemu:
Dobro si učinio[1] oče, što si na moju stvar pomenuo reči svetih. Videći kako si razrešio moje sumnje, ja sam se zaprepastio zbog očevidnosti istine, premda sam se i pribojavao da se, kao što sam govoriš kako se svaka reč bori sa rečju, i tvojim rečima ne nađe opovrgavanje. Međutim, ja sam prestao da se bojim kad sam čuo da je samo svedočanstvo dobrih dela nepokolebivo i kad sam shvatio da sveti govore isto što i ti. I kako onaj ko im ne veruje može da očekuje da mu se veruje? Zar on ne odbacuje i Boga svetih, koji je rekao apostolima: Ko se vas odriče… odriče (Lk. 10, 16) samu Istinu? Zar se mogu iskatelji istine saglasiti sa njenim protivnikom? Molim te, oče moj, poslušaj nabrajanje drugih stvari koje sam čuo od onih koji se čitav život bave jelinskim obrazovanjem i kaži šta sam misliš o svemu, ponovo dodavši suđenja svetih. Oni, dakle, govore da rđavo činimo što se staramo da um svoj zaključamo unutar tela. Oni govore da je neuporedivo potrebnije i korisnije da se svakovrsno prostire izvan tela. Oni istovremeno silno osuđuju neke od naših, pišući protiv njih stoga što početnicima savetuju da gledaju u sebe i da kroz disanje unutra uvode svoj um. Oni, pak, govore da um nije odvojen od duše. Ukoliko, pak, nije odvojen, već sjedinjen sa njom, kako ga opet uvoditi unutra? Oni ih još okrivljuju stoga što navodno uče da Božanstvenu blagodat treba useljavati kroz nozdrve. Ja, međutim, znam da je rečeno samo kleveta (s obzirom da nisam čuo da bilo ko od naših govori nešto slično) i zaključujem da su i drugi napadi takođe zlobna kleveta. Jer, oni obično protiv ljudi izmišljaju ono što ne postoji, dok ono što postoji zlobno izvrću. Ipak, ja te molim, oče moj, da me naučiš kako i zbog čega sa naročitim staranjem mi um uvodimo unutra, ne smatrajući da je rđavo da ga zaključamo u telu.
 
Njegov odgovor:
Oni koji u tihovanju paze na sebe imaju korist od držanja uma unutar tela.
1. Brate. Zar ne čuješ kako apostol govori da su tela naša hram Svetoga Duha koji je u nama (1. Kor. 6, 19), i opet da smo hram Božiji (1. Kor. 3, 16), kao što i Bog govori: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog (2. Kor. 6, 16). Zar će neko od onih koji imaju uma smatrati nepriličnim useljavanje uma u ono što se udostojilo da postane stanište Boga? Kako je i Bog na početku uselio um u telo? Zar je i On loše učinio? Slične reči, brate, priliče jereticima koji govore da je telo zlo i da je tvorevina zlog načela. Mi zlom smatramo prebivanje uma u telesnom mudrovanju, a ne njegovo prebivanje u telu. Jer, telo nije zlo. Stoga svako ko se prilepljuje životom uz Boga zajedno sa Davidom vapije: Ožedne tebe duša moja, koliko puta tebi (čezne) telo moje (Ps. 62, 2), i: Srce moje i telo moje obradovaše se Bogu Živome (Ps. 83, 3), i sa Isaijom: Utroba moja kao gusle ječi i unutrašnjost moju si obnovio kao stenu (Is. 16, 11), i: Radi tvoga straha primismo u utrobu… Duha spasenja tvoga… i nećemo pasti (Is. 26, 18). Premda telo naziva smrću, govoreći: Ko će me izbaviti od tela smrti ove (Rim. 7, 24), apostol u stvari misli na čulno i telesno mudrovanje. Primenjujući rečeno na duhovnu [oblast], on ga je ispravno nazvao telom, premda ne jednostavno telom, nego telom smrti. Stoga on nešto ranije, pokazujući da ne okrivljuje telo, već grehovno stremljenje koje je došlo kao posledica pada, govori: Ja sam… prodan u ropstvo grehu (Rim. 7, 14). Onaj, pak, ko je prodan, nije rob po prirodi. I opet on govori: Jer, znam da dobro ne živi u meni, to jest, u telu mome (Rim. 7, 18). Vidiš li da on zlom ne naziva telo, nego ono što živi u njemu. Stoga zlo nije um, nego zakon u udima našim koji se bori protiv zakona uma našega, i porobljava nas zakonom greha koji je u udima našim (Rim. 7, 23). Stoga se mi protivimo zakonu greha i izgonimo ga iz tela, useljavajući u njega um kao episkopa (koji sve nadzire i svime upravlja). I on polaže zakon svakoj sili duše i svakom delu tela ustanovljuje ono što mu priliči. On čulima prepisuje šta i u kojoj meri treba da primaju (što se u duhovnom zakonu naziva uzdržanjem), stradalni deo duše nastrojava na najbolje raspoloženje (čije ime je ljubav), a slovesni deo poboljšava, odgoneći sve što ometa da se razum uznosi ka Bogu (što po duhovnom zakonu nazivamo trezvoumljem).
2. Onaj ko uzdržanjem očisti svoje telo, ko ljubavlju gnev i pohotu učini povodom za vrlinu, a um nauči da sa čistom molitvom stoji pred Bogom, u stvari stiče i u sebi vidi blagodat koja je obećana onima sa čistim srcem. On može sa Pavlom da govori: Jer, Bog koji reče da iz tame zasija svetlost, On zasija u srcima našim radi prosvetljenja znanja slave Božije u licu Isusa Hrista. A ovo blago imamo u zemljanim sudovima (2. Kor. 4, 6-7), tj. u telima. Dakle, da li ćemo mi učiniti nešto nedostojno veličini uma, ukoliko ga budemo držali unutar tela? Nešto slično će reći samo onaj ko je potpuno neduhovan, imajući samo ljudski um, potpuno obnažen od Božanske blagodati.
3. Naša duša je obdarena mnogim silama, dok se telom, koje oživljava, služi kao oruđem. Kojim se, pak, delom tela kao oruđem u svojoj delatnosti služi njena sila koju nazivamo um? Niko nikada nije pomišljao da um prebiva u noktima ili trepavicama, u nozdrvama ili obrazima. Jer, svi su saglasni da je on u nama. Ljudi se samo ne slažu u odnosu na unutrašnji deo kojim se on koristi kao oruđem. Jedni ga postavljaju u mozak kao u neki uzvišeni presto, a neki mu određuju presto u središtu srca. Sa rečenim smo i mi saglasni, pojašnjavajući da se slovesna sila u srcu ne nalazi zaključana kao u nekom sasudu, s obzirom da nije telesna, kao što nije ni izvan njega, s obzirom da je sjedinjena sa njim, već se u njemu nalazi kao u svom oruđu, što nismo naučili od ljudi, već od samog Sazdatelja čoveka, koji u Jevanđelju govori: Ne pogani čoveka ono što ulazi u usta; nego što izlazi iz usta ono pogani čoveka. Jer, iz srca izlaze zle pomisli (Mt. 15, 11; 19). Slično govori i Makarije Veliki: „Srce upravlja svim [telesnim] delovima. I ukoliko blagodat obuzme sva odeljenja, srce gospodari nad svim pomislima i udovima. Jer, u njemu su um i sve duševne pomisli“. Dakle, srce je skriveno stanište uma i prvi telesni deo slovesne sile.
4. Mi u našem staranju, dakle, da sa trezvoumljem nadziremo našu slovesnu silu i da njome pravo upravljamo i da je ispravljamo možemo uspeti jedino ukoliko unutra u srce (koje je smestilište pomisli) saberemo um, koji je spoljašnjim čulima rasejan. Stoga i blaženi Makarije nakon navedenih reči govori: „U njemu treba gledati da li je blagodat napisala zakone duha“. Gde – u njemu? U glavnom [telesnom] delu, na prestolu blagodati, gde je um i sve duševne pomisli, tj. u srcu.
5. Vidiš li kako je neophodno da oni koji su namerni da paze na sebe u tihovanju svoj um vraćaju i zaključavaju u telo, ponajviše u onome što je najunutarnjije telo u telu, što nazivamo srcem. Po psalmopojcu, sva je slava kćeri Careve unutra (Ps. 44, 14). Zašto bismo je mi onda tražili negde napolju? Apostol [kaže]: Posla Bog Duha Sina svoga u srca vaša, koji viče: Ava, Oče (Gal. 4, 6). Kako onda da se mi u srcu ne molimo sa Duhom? Po reči Gospoda, proroka i apostola: Carstvo Božije unutra je u nama (Lk. 17, 21). Zar neće i onaj ko se usrdno stara da um izagna iz sebe ujedno biti i izvan Carstva nebeskog?
6. Onaj, dakle, ko hoće da se suprotstavi grehu, da stekne vrlinu i da se udostoji venca za vrlinski podvig ili da obrete zalog rečenog venca, tj. duhovno čulo, svakako mora um da vrati u telo ili unutar sebe. Postavljati um izvan samog tela, a ne izvan telesnog mudrovanja kako bi sticao umozrenja jeste vrhunac jelinske [neznabožačke] zablude, koren i izvor njihovog zlomislija, pronalazak demona, majka neznanja i kći nerazumnosti. Stoga oni koji, po nagovoru demona, govore nešto slično, u stvari istupaju iz sebe ne shvatajući šta govore. Mi, pak, um uvodimo ne samo unutar tela i srca, nego i unutar samih sebe.
7. Nisu li stoga dostojni osude oni koji govore da um nije odvojen od duše, već sjedinjen sa njom, usled čega ne može opet da se uvodi unutra? Izgleda da oni ne znaju da je jedno priroda uma, a drugo – njegova delatnost. Ili, možda i znaju, ali su proizvoljno stali na stranu varalica, tj. na skladu reči gradeći varljive sofizme. Ne primajući jednostavnost duhovnog učenja oni, po svetom Vasiliju Velikom, uvežbani u dijalektičkim protivrečnostima, preko suprotnosti lažnonazvanoga znanja i sofističke ubedljivosti izvrću silu istine. Slični i moraju da budu oni koji nisu duhovni, ali sebi daju slobodu da rasuđuju i uče o duhovnome. Njima, međutim, nije nepoznato da sa umom nije kao sa okom, koje vidi ostale vidljive stvari, ali ne i samo sebe. On se, naime, ustremljuje na posmatranje drugih stvari (što veliki Dionisije naziva upravnim kretanjem uma), a potom se vraća u sebe, dejstvujući obratnim kretanjem prema sebi, samog sebe gledajući (što isti otac naziva kružnim kretanjem).
8. Štaviše, dejstvo uma u kome ponekad biva iznad sebe, sjedinjujući se sa Bogom, u stvari je za njega najbolje i njemu najsvojstvenije. Vidiš li, govori sveti Vasilije Veliki, (do čega uzlazi) um koji se ne rasejava u spoljašnjim stvarima. (Onaj, pak, ko uzlazi ima potrebu da se vrati. Stoga on govori) da se vraća u sebe, od sebe se uznoseći Bogu nezabludivim putem. Sveti Dionisije, nezabludivi zritelj duhovnih stvari, kaže da um u rečenom svom kretanju ne može da upadne u neku zabludu. Otac prelesti, obmane i zablude, koji svagda želi čoveka da odvoji od rečenog puta i da ga navede na onaj koji sadrži i njegove prelesti, nikada do sada, koliko nam je poznato, nije nalazio sebi pomoćnika koji bi se postarao da [naočigled] dobrim rečima privuče njemu. Sada je, pak, izgleda, našao sebi saradnike koji, kao što si sam rekao, slažu reči koje privode njemu, pokušavajući sve da ubede da je za vreme molitve mnogo bolje držati um izvan tela, čak i onima koji su izabrali tihovateljski život, ne stideći se ni Jovana, koji nam je ostavio „Lestvicu“, koja uzvodi na nebo i koji je određeno i odlučno rekao da je „tihovatelj onaj ko bestelesnu prirodu (dušu) nastoji da zadrži u predelima telesnog doma“ (Slovo 27,6). U skladu sa njim učili su nas i svi naši duhovni oci. I kako ćemo um usredsrediti u samom sebi ukoliko ga ne zaključamo unutar tela?
9. Vidiš, brate, da ne samo duhovno, nego i uopšte ljudski rasuđujući, po neophodnosti mora da se prizna da su oni koji su želeli da pripadaju samima sebi i da zaista po unutrašnjem čoveku budu monasi, uvodili um unutar tela i držali ga u njemu. Ni početnike nije neumesno učiti da paze na sebe i da navikavaju da kroz disanje svoj um uvode unutra. Jer, onoga ko još nije umozritelj, niko od dobromislećih neće odvajati od izvesnih načina za uvođenje uma u sebe samog. Kod onih koji su nedavno stupili na rečeni podvig um, premda ga sabiraju unutra, ipak često odskakuje napolje. Stoga oni moraju često da ga opet vraćaju unutra. Ne navikavši se, pak, on opet isklizava kao vrlo pokretan i teško zadrživ pažnjom na umozrenju jedinoga. Stoga neki savetuju da se uzdržavaju od brzog disanja, unekoliko ga zadržavajući, kako bi zajedno sa disanjem i um zadržali u sebi sve dok se, uz pomoć Božiju, ne naviknu i priuče ga da ne skreće na ono što ga okružuje i da se ne meša sa njim, postavši silan da se usredsredi na jedno. (Zadržavanje disanja), uostalom, kao što svako može da vidi, sledi samo po sebi po pažnji uma (ili ga prati), budući da se pri usiljenom razmišljanju o nečemu duh (disanje) ne uzima i izbacuje brzo, naročito kod tihovatelja dušom i telom. Subotujući, [tihujući] duhovno i počivajući od svih dela svojih, koliko je umesno, oni usporavaju raznovrsna kretanja duševnih sila, naročito u oblasti poznanja, čulnog opažanja i uopšte svakog kretanja tela koje stoji u našoj vlasti.
10. Rečeno je svojstveno onima koji su napredovali u tihovanju. Jer, ukoliko duša savršeno uđe u samu sebe, rečeno dolazi samo po sebi po nužnosti, bez truda i naročitog staranja. Početnicima se, pak, ništa od rečenoga ne daje bez napornog truda. Trpljenje samo po sebi ide iza ljubavi. Jer, ljubav… sve trpi (1. Kor. 13, 7). Ipak, mi se sa samoprinuđavanjem učimo da dobro vršimo delo trpljenja, kako bismo dostigli ljubav. Oni koji su ispitali rečeno delo smeju se onima koji, premda nisu ispitali, pišu suprotne ustave. Jer, rečenim stvarima ne uči reč, nego delatni trud, i opit od truda, koji donosi korisne plodove, udaljujući se od besplodnih reči ljudi koji vole prepirke i koji vole da se ističu.
11. Neko od velikih učitelja govori da se po prestupu (padu) unutrašnji čovek obično saglašava sa spoljašnjim (sa spoljašnjim položajima i pokretima). Stoga treba prihvatiti [i mišljenje] da onome ko se stara da svoj um okrene u sebe samog veoma pomaže okretanje unutra i ustanovljenje u grudima vlastitih očiju, uz izbegavanje njihovog lutanja tamo-amo. Ukoliko se oči obrate spoljašnjosti, um se rasejava po stvarima koje se vide. Ukoliko se, pak, vrate nazad, one će prirodno unutra povući i um onoga koji se napreže da mu da obratno kretanje, sabravši ga iz spoljašnjosti u unutrašnjost.
12. Mojsije govori: Pazi na sebe da ne bude tajna reč bezakonja u srcu tvome (Pon. 15, 9). Pazi na sebe, tj. na celog sebe, a ne da paziš na nešto od svoga, a da na drugo svoje ne paziš. Pazi na sve. Čime, pak, treba da paziš? Naravno, umom. Jer, ničim drugim se ne može paziti na celog sebe. Stoga njega postavi za čuvara duše i tela. Njime ćeš se lako izbaviti od zlih strasti telesnih i duševnih. Dakle, stoj sam pred sobom, samog sebe podstiči, samog sebe nadziri, ili bolje – čuvaj, posmatraj i razmatraj. I neobuzdano telo ćeš potčiniti duhu, te u srcu tvom nikada neće biti tajne reči bezakonja.
13. Ukoliko duh vladaoca, tj. zlih duhova i strasti, naiđe na tebe, govori propovednik, nemoj ostaviti mesto svoje (Prop. 10, 4), tj. ni jedan deo svoje duše i ni jedan ud svoga tela bez nadzora. I ti ćeš pobediti i duhove koji nisko iskušavaju, sa smelošću i bez ispitivanja se suprotstavljajući i onima koji ispituju srca i utrobe, prethodno se sam ispitavši. Sveti apostol Pavle govori: Jer, da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni (1. Kor. 11, 31). Okusivši blaženo osećanje svetog Davida (o svudaprisutnosti Božijoj: Kuda ću poći…) i sam ćeš reći Bogu: Jer, tama se neće pomračiti od tebe, i noć će se kao dan prosvetliti… Jer, ti si stvorio bubrege moje (Ps. 138, 12; 13). On kao da kaže da će svu želateljnu silu svoje duše učiniti Njegovom. I ukoliko se u telu nađe neka iskra želje, i ona će uzleteti ka Njemu, priviće se uz Njega i prilepiće se za Njega. Kod onih koji su predani čulnim i propadljivim uživanjima želja duše se u potpunosti predaje telu, usled čega u celini bivaju telo. I Duh Božiji neće prebivati u njima (Post. 6, 3). Slično i kod onih koji su um svoj ustremili Bogu i dušu privikli na želju za Božanstvenim i telo postaje nastrojeno da se uzvisuje i okuša božanstveno opštenje. I telo, dakle, postaje posed i dom Božiji, prestavši da u sebi ima živo neprijateljstvo prema Bogu i da želi protiv Duha (Rim. 8, 7; Gal. 5, 17).
14. Koje mesto je pogodnije za duha koji nas nisko napada – telo ili um? Nije li telo u kome, po rečima apostola, ništa dobro ne živi (Rim. 7, 18) sve dok čovek ne primi zakon Duha života (Rim. 8, 2). Njega ne treba ostavljati bez pažnje. Inače, kako će biti naše? Kako ćemo ga zadržati? Kako ćemo odbiti napade na njega lukavog ukoliko i spoljašnjim načinima ne naučimo da pazimo na sebe (naročito ukoliko saznamo kako da se suprotstavljamo duhovima zlobe)? Ja ne govorim samo o početnicima, s obzirom da je i među savršenima bilo onih koji su se koristili sličnim načinima za vreme molitve, te bili uslišeni Bogom, čak i pre Hrista, tj. pre Njegovog dolaska kod nas. I sam Ilija, savršen u bogoviđenju, savi se na zemlju i položi lice svoje među kolena svoja (Z. Car. 17, 42), te sabra um svoj u sebe i pristupi Bogu, prekrativši višegodišnju sušu.
15. Oni od kojih si čuo suprotne stvari, brate, izgleda da boluju od farisejske bolesti, s obzirom da neće da nadziru i čiste čašu iznutra (Mt. 23, 26), tj. srce svoje. Oni se ne slažu sa otačkim predanjem, već pokušavaju sami po sebi da predsedavaju pred svima kao novi učitelji. Oni ne dopuštaju smireni spoljašnji položaj za vreme molitve, koji je imao opravdani carinik, i druge ubeđujući da ga izbegavaju na molitvi. Gospod u Jevanđelju govori: A carinik izdaleka stajaše, i ne htede ni očiju uzdignuti nebu (Lk. 18, 13). Njega u spoljašnjem položaju podražavaju oni koji paze na sebe u vreme molitve. Njih nazivaju omfalopsihima (tj. onima kojima je duša u pupku), podsmevajući im se i lažno ih optužujući. Jer, ko od njih kaže da je duša u pupku? I oni pokazuju da su očigledni zlobni klevetnici, ismevači ljudi dostojnih pohvale, a ne ispravljači zabludelih. Oni ne pišu radi istine, nego iz sujete. Oni ne privlače trezvoumlju, već udaljuju od njega. Jer, oni se na svaki način trude da zbog spoljašnjeg načina (koji se upotrebljava), unize samo delo i one koji su mu privrženi. Oni su i onoga ko je rekao: Zakon je tvoj u utrobi mojoj (Ps. 39, 9), i onoga ko je rekao Bogu: Utroba moja ječi kao gusle i unutrašnjost moju si kao stenu obnovio (Is. 16, 11) spremni da nazovu kiliopsihima (tj. onima kojima je duša u utrobi). Uopšte, oni unižavaju sve koji telesnim položajem i pokretima izobražavaju ono misleno, božanstveno i duhovno. Međutim, njima oni niukoliko ne čine štetu, već naprotiv, postaju vinovnici njihovog blaženstva i umnožavanja venaca na nebesima. Sami će, pak, ostati izvan sveštenih zavesa, ne udostojivši se da ugledaju čak ni senku istine. Čak se treba bojati da će se podvrgnuti i večnoj kazni stoga što su ne samo napustili svete, već ih i rečima napadali.
16. Život Simeona Novog Bogoslova ti svakako poznaješ. On je bio divan za sve i proslavio se natprirodnim čudima. Onaj ko njegove spise nazove spisima života neće biti daleko od istine. Ti poznaješ i prepodobnog Nikifora, koji je mnogo godina proveo u tišini i tihovanju, da bi se potom naselio u najpustija mesta Svete Gore. On je na sebe uzeo trud da iz reči svetih otaca izvuče i nama preda pravilo sveštenog trezvoumlja. U njemu se za one koji žele jasno izlaže delo trezvoumlja, protiv koga, kao što kažeš, neki ustaju.
17. I zašto bih privodio drevne oce? Muževi, koji su nešto pre nas živeli i potvrđeni i zasvedočeni Duhom Svetim, sve rečeno su nam usmeno predali: istinski bogoslov, verni zritelj istine Božijih tajni, Teolipt – dostojni predstojatelj Filadelfijske Crkve, iz koje, kao iz svetilnika, prosvećuje čitav svet, Atanasije, koji je mnogo godina ukrašavao patrijaršijski presto i čiju je grobnicu sa moštima uspoštovao Bog, Nil iz Italije, revnitelj Nila Velikog, Seliot i Ilija, koji niukoliko ne zaostaju za njim, Gavrilo i Atanasije, koji su se udostojili proročkog dara. Svi oni i mnogi drugi pre njih i posle njih pohvaljuju rečeno predanje i one koji žele ubeđuju da ga prihvate, premda novi učitelji tihovanja, koji nisu ni trag njegov videli, učeći (ili bolje reći brbljajući) na osnovu svojih smišljanja, a ne na osnovu opita, pokušavaju da ga unize i odbace, ne pričinjavajući onima koji ih slušaju nikakvu korist. Mi smo, pak, lično razgovarali sa nekima od navedenih svetih, imajući ih kao učitelje. I kako bismo smeli one koji su opitom i blagodaću naučeni da ne računamo ni u šta, pretpostavljajući im one koji se iz nadmenosti usuđuju da uče, sastavljajući lukave reči?
18. I ti se odvoji od njih, razumno sa Davidom govoreći sebi: Blagoslovi, dušo moja, Gospoda, i sve što je u meni ime sveto Njegovo (Ps. 102, 1). I predajući se na poslušnost kao učenik ocima, slušaj kako uporno savetuju da svagda um uvodimo unutra i unutra ga zadržavamo.
 

O MOLITVI I ČISTOTI SRCA
 
1. Bog je sama blagost, milosrđe i bezdan blagovoljenja. Onaj ko stupi u jedinstvo sa Njim svakako će se udostojiti Njegovog milosrđa. Sa Njim se čovek sjedinjuje kroz sticanje bogopodobnih vrlina prema mogućnostima i bogoopštećom molitvom i moljenjem. Opštenje preko bogopodobnih vrlina marljivog revnitelja čini sposobnim za primanje božanstvenog sjedinjenja, premda ga ne izaziva. Tek silna molitva koja sveštenodejstvuje čini da se čovek pruža prema Bogu i sjedinjuje sa Njim, budući po prirodi sveza slovesne tvari sa njenim Sazdateljem, naravno ukoliko njeno dejstvo kroz toplo umilenje i skrušenost prevaziđe strasti i strasne pomisli. Jer, sve dok je strastan, um ne može da se sjedini sa Bogom. I sve dok je strastan, on se ne udostojava milosti Božije, iako se moli. Ukoliko, pak, odbacuje strasne pomisli, utoliko poprima plač i skrušenost. Saobrazno sa skrušenošću i umilenjem, on se udostojava i milostive utehe. Dugo prebivajući u rečenim osećanjima sa smirenjem, on najzad preustrojava stradalnu silu duše.
2. Ukoliko biva trojičan, jedinični um, prebivajući jediničan, postaje sjedinjen sa Bogonačelnom Trojičnom Jedinicom, zatvarajući svaki ulazak za prelesti, pogreške i zablude i uzdižući se iznad tela, sveta i svetodršca. Izbegavši njihove zamke, on svecelo prebiva u sebi i u Bogu, osećajući duhovnu radost koja izvire iznutra. Jedinični um je trojičan, prebivajući jedan u vraćanju sebi samome i u ushođenju kroz sebe Bogu. Vraćanje uma sebi jeste čuvanje sebe, a ushođenje Bogu se vrši molitvom. I onaj ko prebiva u sabranosti uma i u pružanju ka Bogu, kroz silno samoprinuđavanje pritešnjujući brzoprotočnost svojih misli, misleno se približava Bogu, susreće neizrecivo, okuša od budućeg veka i duhovnim osećanjem poznaje da je blag Gospod, po rečima psalmopojca: Okusite i vidite da je dobar Gospod (Ps. 33, 8). Postaviti um u stanje trojičnosti kako bi, ostajući jedan isti, i čuvao i bio čuvan i vršio molitvu, nije teško. Međutim, krajnje je teško dugo vreme prebivati u rečenom stanju, koje porađa nešto neizrecivo. Trud nad svakom drugom vrlinom je mali i veoma podnošljiv u odnosu na rečeno. Stoga mnogi, napuštajući tesnotu molitvene vrline, ne dobijaju široke darove. Oni, pak, koji trpe rečeno udostojavaju se božanstvenog zastupništva, koje im daje silu da lako sve preduzimaju i podnose, sa zadovoljstvom se pružajući na predstojeće. Za njih teško postaje lako. Njihovoj prirodi se saopštava anđelska sila kojom vrše ono što je iznad prirode, po reči proroka: Oni koji trpe Gospoda doživljavaju promenu kreposti, okriljavaju se kao orlovi, trče i ne zamaraju se, hode i ne trpe glad (Is. 40, 31).
3. Umom se naziva i dejstvo uma, koje se sastoji iz misli i razumevanja. Um je i sila koja ih proizvodi, koja se u Pismu još naziva srce. Po rečenoj sili uma, koja je najvažnija naša sila, duša u nama jeste slovesna [smislena]. Kod onih koji upražnjavaju molitvu, prvenstveno jednoslovnu, dejstvo uma se sastoji u pomislima i lako se čisti. A duša koja ih porađa ne može da se očisti ukoliko se i sve druge njene sile ne čiste. Jer, duša je nešto jedinstveno, premda ima mnogo sila. I ona se čitava prlja ukoliko se u bilo koju njenu silu prokrade zlo. One, naime, zbog jedinstva duše, sve stoje u opštenju sa njom. Svaka od sila projavljuje različito dejstvo. Stoga je moguće da posebnom pažnjom i marljivošću neko od dejstava privremeno bude čisto. Međutim, iz rečenoga ne treba zaključiti da je i sva sila čista. Jer, stojeći u opštenju sa drugima, ona može da je više nečista, negoli čista. Stoga onaj ko je vlastitom pažnjom i marljivošću za vreme molitve projavio čisto dejstvo uma i umereno se prosvetio svetlošću poznanja ili umnim ozarenjem (umozrenjem) u stvari prelešćuje sebe ukoliko se smatra čistim, budući da upada u laž i samomnenjem široko otvara vrata onome ko svagda pokušava da nas obmane. Ukoliko se, pak, znajući nečistotu svog srca, ne uznese umerenom ili slučajnom čistotom, on će, uz pomoć nje, jasnije videti duševnu nečistotu i drugih sila, te napredovati u smirenju, dodavati plač i skrušenost i tražiti svrsishodni lek za svaku duševnu silu. On će delanjem čistiti svoj delatni deo, poznanjem – poznajni i molitvom – umozriteljni, dostižući istinsku, savršenu i čvrsto ukorenjenu čistotu srca i uma, koja se nikada ne može steći bez savršenstva u delanju, postojanosti u skrušenosti, bez umozrenja i molitve u umozrenju.
 

SVETOGORSKA SVESKA U ODBRANU SVEŠTENIH TIHOVATELJA
(Onima koji po svom neiskustvu i nepokornosti svetim [ocima] odbacuju tajinstvena dejstva Duha, koja na nadslovesan način dejstvuju u onima koji žive duhovno, i projavljuju se delima, ne dokazujući se rečima)
 
Dogme koje su sada već saopštene i poznate svima i propovedaju se javno, behu tajne Mojsijevog zakona, koje su jedino proroci predviđali, budući nadahnjivani Duhom. Obećana dobra svetima u budućem veku jesu tajne jevanđelskog života, koje sada delimično bivaju vidljive i daju se kao obručenje samo onima koji su Duhom udostojeni da ih vide. Međutim, ukoliko u ono vreme nije rado slušao proroke kako govore o savečnom i prevečnom Slovu i Duhu Božijem, neki Judejac je mogao zatvoriti uši svoje, verujući da sluša reči koje su zabranjene za blagočastivu veru i koje su oprečne propovedi koja je učila blagočastive: „Gospod Bog tvoj je jedan Gospod“. Slično se može i sada nekome desiti, ukoliko ne bude blagočastivo slušao tajne Duha, koje su poznate samo onima koji su se vrlinom očistili. Kasnije ostvarenje ondašnjih proroštava pokazalo je da su tadašnje tajne saglasne sa onima koje su se otkrile i u koje sada verujemo: Otac i Sin i Sveti Duh, Triipostasno Božanstvo, jedna prosta, nesložena, nestvorena, nevidljiva, umom neobuhvatljiva priroda. Slično i kada se u određenom vremenu bude otkrio budući vek po neizrecivom projavljivanju jednoga Boga, koji ima Tri savršene Ličnosti, [Ipostasi], projaviće se tajne koje su po svemu saglasne sa objavljenim. Treba obratiti pažnju da je dogma o Tri Ipostasi Božanstva kasnije bila objavljena do krajeva zemlje, nikako ne poričući shvatanje jednoga Boga. Pa ipak, ona je kod onih proroka bila tačno poznata i pre zbivanja stvari. Nju su lako prihvatili oni koji su bili ubeđeni rečima proroka. Na sličan način ni mi ne prenebregavamo dogme svog hrišćanskog ispovedanja, ni one koje se javno propovedaju, ni one koje se tajinstveno dostojnima otkrivaju Duhom. Jedni ih ne prenebregavaju jer su posvećeni u njih svojim iskustvom, odrekavši se novca i ljudske slave i zlih telesnih uživanja radi jevanđelskog života. Oni su, štaviše, svoje odricanje potvrdili pokoravanjem onima koji su uznapredovali u uzrastu u Hristu. Pošto su se uspokojili u sebi i u Bogu i tihovanjem i iskrenom molitvom izbavili od svakog staranja, oni su prevazišli sebe i sjedinili se sa Bogom. Tajinstvenim nadumnim sjedinjenjem sa Njim, oni su se posvetili u nadumne tajne. Drugi su ih, opet, naučili kroz poštovanje, veru i ljubav prema njima. I mi, čuvši velikog Dionisija, u njegovoj Drugoj poslanici Gaju, kako bogotvoreću blagodat Božiju naziva Božanstvom, Bogonačelstvom i Dobronačelstvom, zaključujemo da je Bog (koji je daruje dostojnima) iznad „Božanstva“ (bogotvoreće blagodati). Ipak, Bog ne potpada pod umnožavanje, niti bilo ko govori o dva Božanstva. Naprotiv, bogotvoreća blagodat Božija, kako izražava božanstveni Maksim, pišući o Melhisedeku, jeste nestvorena i uvekpostojeća, proizilazeći iz večnog Boga. On je na mnogim drugim mestima naziva nerođenom i uipostasnjenom svetlošću, koja se pojavljuje dostojnima, tj. pošto je postanu dostojni. Ona, naravno, ne postaje tek tada. Nju isti svetitelj naziva svetlošću nadneizrecive slave i čistotom anđela, dok je Veliki Makarije naziva hranom bestelesnih, slavom Božanske prirode, krasotom budućeg veka, Božanskom i nebeskom svetlošću, neizrecivom i umnom svetlošću, obručenjem Svetoga Duha, svetim uljem radosti.
Onaj ko, dakle, pribraja Mesalijancima i naziva dvobošcima one koji bogotvoreću blagodat Božiju nazivaju nestvorenom i nerođenom i uipostasnjenom (ukoliko sličan postoji), neka zna da se protivi svetima Božijim, te da se izbacuje iz udela spasenih i otpada od jednog i jedinog po prirodi Boga svetih, ukoliko se ne preumi (pokaje). Onaj, pak, ko veruje i pokorava se i saglašava se sa svetima i ne opravdava se, nalazeći izgovore za grehe, ali ne poznaje način tajne, premda i ne odbacuje ono što se javno govori, neka ne smatra nedostojnim da traži i uči od onih koji znaju. Jer, on će naučiti da nema ničeg nedoslednog u božanstvenim rečima i stvarima, naročito u najtemeljnijem, bez kojih ni na koji način ništa ne može da postoji, niti uopšte nikakva bogodolična tajna.
Onaj ko smatra da se savršeno jedinstvo sa Bogom zbiva samo podražavanjem i opštenjem sa Njim, bez bogotvoreće blagodati Duha, kao što se inače zbiva između ljudi koji imaju iste navike i uzajamno se vole, te onaj ko bogotvoreću blagodat Božiju smatra svojstvom slovesne prirode, koja se stiče samo podražavanjem, a ne natprirodnim ozarenjem i neizrecivim Božanskim dejstvom, koje dostojni vide nevidljivo i nesmestivo umuju, neka zna da je, i ne znajući, upao u mesalijansku zabludu. Jer, ukoliko oboženje biva po prirodnoj sili i ukoliko se smešta u prirodne okvire bilo bi nužno da onaj ko se obožuje postaje bog po prirodi. Neka, dakle, on ne pokušava da svoju zabludu pripoji onima koji stameno stoje, izazivajući prljavštinu na neukaljanima u veri. Naprotiv, neka odloži svoje razmišljanje i neka nauči od prekaljenih, ili od njihovih učenika, da je blagodat Božanstva sasvim nesmestiva i da ne postoji nikakva sila u prirodi koja bi mogla da je primi, budući da više ne bi bila blagodat, već projavljivanje dejstva jedne prirodne sile. Oboženje, naime, ne bi bilo ništa preslavno ukoliko bi se zbivalo silom koja je prijemčiva za oboženje, s obzirom da bi opravdano bilo delo prirode, a ne dar Božiji. I onaj ko se obožuje mogao bi da bude bog po prirodi i da doslovno nosi rečeno ime. Jer, prirodna sila bića nije ništa drugo do neprikosnoveni pokret prirode ka dejstvu. Kako, međutim, oboženje izvodi obožavanog iz njega samog, ukoliko se samo sadrži unutar granica prirode, ja ne mogu da shvatim. Dakle, blagodat oboženja je iznad prirode, i vrlina i poznanja. Sve rečeno je, po svetom Maksimu, beskrajno niže od nje. Jer, sva vrlina i podražavanje Bogu koje možemo da postignemo, čini vrlinskog čoveka podobnim za božansko sjedinjenje. Blagodat, međutim, savršava samo neizrecivo sjedinjenje. Njome čitav Bog prožima čitave dostojne ljude, i čitavi sveti celovito prožimaju čitavog Boga, uzimajući čitavog Boga na svoje mesto i zadobijajući samog Boga kao nagradu za uspinjanje ka Njemu. On se sjedinjuje sa njima kao sa svojim udovima, na način na koji je duša isprepletena sa telom, budući da ih je sam udostojio da budu u Njemu.
Onaj ko tvrdi da su Mesalijanci oni koji govore da um stoluje u srcu ili mozgu, neka zna da se zlo suprotstavlja svetima. Jer, Atanasije Veliki veli da je slovesni deo duše u mozgu, dok Makarije Veliki veli da se dejstvo uma odvija u srcu. Saglasni sa njima su gotovo svi sveti. Reči božanstvenog Grigorija Niskog da um kao bestelesan nije ni unutar, ni izvan tela, nisu oprečne mišljenju navedenih svetitelja. Oni vele da je um unutar tela, s obzirom da je sjedinjen sa njime. Obrazlažući sadržaj drugačije, oni se neznatno razlikuju od njega. Jer, ni onaj ko govori da se Božanstvo, kao bestelesno, ne nalazi ni na kakvom mestu, uopšte se ne suprotstavlja onome ko govori da se nekada Slovo Božije nastanilo u devičansku i sveneporočnu matericu, po neizrecivom čovekoljublju nadmisleno sjedinjen sa ljudskom prirodom.
Onaj ko naziva priviđenjem i simvolom svetlost koja je zablistala oko učenika na gori Tavoru, tj. da nastaje i nestaje, te da ne postoji po sebi i da nije iznad svakog shvatanja, već da je dejstvo niže od shvatanja, u stvari jasno protivreči stavu svetih. Jer, sveti je i u sveštenim pesmama, i u svojim spisima nazivaju neizrecivom, nestvorenom, večnom, nevremenom, nepristupnom, izobilnom, beskrajnom, bezgraničnom, nesagledivom i anđelima i ljudima, prvoobrazom i neizmenjivom krasotom, slavom Božijom, slavom Hristovom, slavom Duha, zrakom Božanstva i slično. Telo Hristovo se proslavilo od trenutka kada ga je uzeo na sebe i slava Božanstva postala je slava tela. Međutim, slava je bila nevidljiva u vidljivom telu za one koji ne mogu da smeste ono što je i anđelima nesagledivo. On se, dakle, preobražava, uopšte ne uzimajući nešto što nije bilo, niti pretvarajući se u nešto što nije bilo, već objavljujući učenicima ono što je istinski bilo, otvarajući im oči i od slepih učinivši ih kadrima da vide. Iako je ostao isti, On je učenicima izgledao drugačiji nego što je ranije izgledao. Jer, On je istinska svetlost, krasota Božanske slave, koja je u [rečenom] trenutku zablistala kao sunce. Nejasna je [opisana] slika, ali je nemoguće bez nedostatka opisati nestvoreno u tvorevini.
Onaj ko govori da je samo suština Božija nestvorena, a ne i Njegova večna dejstva (jer je navodno od njih uzvišeniji, budući da dejstvuje sve što se dejstvuje), neka čuje šta kaže sveti Maksim: „Sve što je besmrtno, pa i sama svetlost, i sve što je vrlinsko, pa i sama vrlina, i sve što je dobro, pa i sama dobrota, i sva bića, pa i samo biće, očigledno su dela Božija. Međutim, prve [stvari] imaju vremenski početak postojanja, s obzirom da nekada nisu postojale, dok druge nemaju vremenski početak, budući da ne postoji vreme kada nije bilo vrline, dobrote, svetlosti, besmrtnosti“. I opet: „Dobrota i sve što se obuhvata pojmom dobrote, i uopšte svaki život i besmrtnost i jednostavnost i stamenost i neograničenost i sve što se smatra povezanim sa suštinom Božijom, u stvari su dela Božija i nemaju vremenski početak. Nikada, recimo, vrlini nije prethodilo nepostojanje, niti bilo čemu od svega što smo naveli, premda ono što učestvuje u njima ima vremenski početak. Jer, svaka je vrlina bespočetna i nema vremena starijeg od nje. Jer, jedini njen večni poroditelj jeste Bog. I Bog je bezbroj puta beskrajno iznad svih bića, i onih u kojima se uzima učešće i onih koja učestvuju“. Neka on, dakle, uči iz rečenoga da se ne potčinjavaju vremenu stvari koje su primile postojanje od Boga. Neke od njih su bespočetne, nikako ne narušavajući pojam jedine po prirodi bespočetne i Trojične Jedinice i Njene natprirodne jednostavnosti. Potpuna nedeljivost Boga ima kao svoju nejasnu sliku um, koji nikako nije složen, izuzev njegovih urođenih poimanja.
Onaj ko ne prihvata duhovna stanja koja se zapečaćuju od duhovnih darova duše na telu onih koji napreduju po Bogu, i naziva bestrašćem svojstvo umrtvljenja stradalnog dela duše, ali ne i svojstvo dejstva ka uzvišenijem, sa svecelim odvraćanjem od zlih stvari i obraćanjem da dobrim, sa odbacivanjem zlih svojstava i sticanjem dobara, u stvari se svojim stavom odriče i života bića sa telom u nepropadljivom budućem veku. Ukoliko, dakle, i telo zajedno sa dušom uzme učešća u neizrecivim dobrima, zasigurno će učestvovati i sada, po mogućnosti, u blagodati koju Bog daruje tajanstveno i neizrecivo umu koji je očišćen. I ono će, dakle, primiti božanstvene stvari, na način, naravno, koji mu je prikladan, dok će se stradalni deo duše preobraziti i osvetiti, ne umrtvljujući se, međutim, po svojstvima. Takođe će se osvećivati raspoloženja i delovanja tela, budući da će se već ostvariti zajednica duše i tela. Jer, po svetom Dijadohu, um onih koji su se oslobodili životnih dobara radi nade budućih dobara, budući da se kreće čilo zbog bezbrižnosti, oseća neizrecivu božanstvenu dobrotu i predaje, shodno svom napredovanju, i telu svoje dobro stanje. I radost koja se javlja u duši i u telu jeste nepogrešivi znak besmrtnog života.
Drugu svetlost opaža um, a drugu čulo. Čulo opaža čulnu svetlost, koja čulne stvari pokazuje kao čulne. Umna svetlost je znanje koje postoji u pojmovima. Ne shvataju istu svetlost vid i um, sve dok svako od njih deluje po sopstvenoj prirodi i u prirodnim uslovima. Međutim, ukoliko dostojni budu posrećeni da prime duhovnu i natprirodnu blagodat i silu, i čulom i umom će videti ono što je iznad svakog čula i svakog uma „na način koji zna jedino Bog i oni koji primaju božanstvena dejstva“ (da upotrebimo izraz velikog Grigorija Bogoslova). Rečenome smo se naučili iz Svetog Pisma. Rečeno smo primili od otaca naših. Rečeno smo spoznali svojim malim iskustvom. Rečeno zapisa najčasniji između jeromonaha, brat naš gospodin Grigorije, pod naslovom O sveštenim tihovateljima. I mi rečeno potpisasmo kao tačno i saglasno predanju svetih, da bi se uverili oni koji čitaju.
 
Protos časnih svetogorskih manastira, jeromonah Isaak.
Iguman časne, carske i sveštene Lavre, Teodosije jeromonah.
Postojao je i potpis igumana Manastira Ivirona, na njihovom jeziku.
Iguman carskog Manastira Vatopeda, jeromonah Joanikije.
Postojao je i potpis igumana Srpskog manastira na njihovom jeziku.
Najmanji jeromonah Filotej, smatrajući isto, potpisah.
Najmanji jeromonah i duhovnik časnog Manastira Esfigmena, Amfilohije.
Najmanji jeromonah i duhovnik Vatopeda, Teodosije.
Iguman Svetog Manastira Kutlumuša, Teostirikt jeromonah.
Grešni Gerondije Marulis, član sabora staraca časne Lavre, misleći isto, potpisah.
Najmanji monah Kalistos Muzalonski.
Neugledni jeromonah Gerasim, pošto videh i pročitah što je istinoljubivo i prihvatih, potpisah.
Neugledni starac i najmanji monah Mojsije, misleći isto, potpisah.
Najmanji i neugledni monah Grigorije Stravolangadski, navodni tihovatelj, razmišljajući i smatrajući isto, potpisah.
Starac i najmanji jeromonah Isaija iz Skita Magula, misleći isto, potpisah.
Najmanji monah Marko Sinaita.
Najmanji monah Kalistos iz Skita Magula.
Postojao je i potpis starca tihovatelja iz Sirije na njegovom jeziku.
Najmanji monah Sofronije.
Najmanji monah Joasaf.
 
Smireni episkop Jerisosa i Svete Gore, Jakov, othranjen svetogorskim i svetootačkim predanjima, i svedočeći da je, sa izabranim Svetogorcima koji potpisaše, saglasna i da potpisuje cela Sveta Gora, potpisah i sam, saglašavajući se i zapečaćujući. I zajedno sa svima dopunjavam i sledeće: onoga ko se ne slaže sa svetima, kao što se mi slažemo i sveti oci naši nešto pre nas, nećemo primiti u opštenje.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveti Grigorije Palama je napisao tri trijade slova pod nazivom: „O sveštenim tihovateljima“. U ovoj knjizi se navodi drugo slovo prve trijade. – Prim. prev.

3 komentar(a)

  1. rosa petrović

    O Bože, sada vidim gde su greške kod moje neprestane molitve: moj um nije sabran i ne nalazi se u srcu. A i ono, da u svemu treba slušati volju oca duhovnoga, ni to nisam znala…dakle, pročitah celo Dobrotoljublje i uvideh kolika sam neznalica, hvala Bogu. Idem da tražim oproštaj za svu moju tvrdoglavost i pomisao da nešto znam, i da znam bolje od drugih, oprosti mi Bože. Bože, pomiluj pisce Dobrotoljublja, hvala i slavaTebi i njima. rosa

  2. Pingback: Sv. Grigorije Palama – Desetoslov Hrišćanskog zakona – Podvižnička slova

  3. Hvala vam puno

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *