НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА

БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА

 

БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА
Христа ради јуродива
 
БЛАЖЕНА КСЕНИЈА
 
Ко је мене знао, да помене душу моју
ради спасења душе своје!

 
Ове заветне речи, уклесане на надгробној плочи свете Ксеније Петроградске на Смоленском гробљу у Петрограду (Санкт-Петербургу), позив су на молитвено поштовање светих Божијих угодника, али и још једна опомена и напомена нама хришћанима да је Бог наш Бог живих и да у Господа нашега нема мртвих већ само у Господу уснулих и на земљи живућих. Живљи И присутнији од нас грешника, у Господу уснули праведници, Његови угодници, непрекидно се јављају и у помоћ притичу свима онима који им молитвено и са вером за помоћ прибегавају. Блажена Ксенија неуморна је и хитра помоћница скоро два века.
У славу Божију и у спомен блажене Ксеније забележено је сећање на подвижничке дане њенога земног живота. Ипак, већи део овог скромног житија чине казивања о светитељкиним чудесним и чудотворним јављањима после упокојења. И то је по Промислу Божјем, верујемо, јер на земљи је све само трен и припрема, а у Царству Божијем вечност и радост бескрајна.
Много шта из овоземног живота свете Ксеније остало је од нас људи скривено и само Господу Богу знано. Чак ни године рођења и упокојења блажене Ксеније нису нам тачно познате. Зна се поуздано само то да је живела на размеђу два претходна века. Рођена је између 1720. и 1730, а упокојила се око 1800. и неке године. На земљи је странствовала седамдесет и једну годину. Рођена у Петрограду, Ксенија Григорјевна, млада, лепа и образована, сањала је о срећи овоземног битисања. Удала се за дворског појца, пуковника Андреја Теодоровича Петрова, и не слутећи како је та срећа варљива и пролазна. Не зна се поуздано какво је Ксенијино порекло, али сама удаја за угледног, богатог и лепог младог човека сведочи о високородности њених родитеља, као и о њеном образовању и лепом васпитању.
Ни по чему се Ксенија није издвајала од својих савременица. Била је срећно удата млада жена – све до једне вечери када је њен Андрјуша изненада, иако млад и потпуно здрав, преминуо на некој пијанци. Ксенији је тада било двадесет и шест година. Није имала деце, а сада је остала и без вољеног мужа. Све њено материјално богатство није имало више никаквог значаја. Зато је имање поделила сиромасима, а кућу поклонила својој пријатељици Параскеви Антоновној. За рођаке је то био знак да је од бола полудела, па су чак надлежнима поднели молбу да је спрече у расипању земнога блага. Молба је прихваћена и Ксенију су позвали на разговор. Одмах је, међутим, установљено да је удова Ксенија потпуно здрава и да, према томе, има пуно право да својом имовином располаже како њој одговара. Још једном изабра Господ оно што је пред људима лудост – да посрами мудрост.
Тако су телесни људи гледали на рабу Божију Ксенију, не схватајући да се после мужевљеве смрти у њеној души догодио потпуни духовни преображај. Смрт љубљеног супруга открила је Ксенији колико је варљива и сујетна земаљска срећа. Схватила је да савршене среће на земљи и нема, а да заблуде и таштина овог пролазног живота могу бити само препрека на путу до вечности, до Бога. Зато, ослободивши се блага земнога, обукла је униформу свога мужа и нестала, незнано куда, на осам година. А када се поново појавила у сиротињским квартовима Петрограда, све око себе почела је да убеђује да није умро њен Андреј већ она, Ксенија Григорјевна. Зато се и није одазивала на име Ксенија већ само на име свог Андреја. На тај начин је окајавала не само своје грехе него и грехе свога мужа.
Умревши свету, Блажена је свим својим бићем стремила ка Господу. Ходила је једним од најтежих путева – мудрост је заогртала плаштом лудости. Постала је Христа ради јуродива. То је један од најтежих подвига.
Одређено место живљења Ксенија није имала. Углавном је по цео дан лутала сиротињским четвртима Петрограда, а понајчешће је пребивала у парохији где је била црква Светог Апостола Матеја. Необично и бедно обучена, и скоро босонога, без сталног пребивалишта, изазивала је чуђење и недоумице. Њене алегоричне приче, кротост и незлобивост често су били повод за подсмех и поругу и одраслима и деци. Но пред очима Блажене увек је био лик невиног Страдалника Господа Христа, Који је покорно поднео и поруге, и пљување, и увреде, и распеће, и саму смрт. Сећајући се у сваком трену страдања Господа свога, Блажена је покорно и мирно подносила све поруге и вређања. Остало је запамћено да је само једанпут својим штапом запретила несташној деци која јој се нису само ругала већ су је и камењем и блатом засипала.
Мало-помало, па се и навикоше на Ксенијине необичности. Људи су схватили да она није обична убога просјакиња него да је некако посебна, нарочита. Почеше да је сажаљевају и да јој у понечему и помажу. Многи су јој давали топлу одећу и обућу, јер се униформа њенога мужа беше на њој сасвим распала, па је Ксенија и лети и зими била одевена у дроњке, док је на босим, натеченим и од мраза црвеним ногама носила поцепане дубоке ципеле. Али такву помоћ Ксенија није прихватала и до краја живота била је одевена у похабану црвену кошуљу и зелену сукњу или пак у зелену кошуљу и црвену сукњу. Ништа осим тих неопходних дроњака није имала, па је, долазећи у посету својим пријатељима већ са врата шаљиво говорила:
– Ево мене и свега мојега!
Ни милостињу није примала. Само је од добрих људи узимала цара на коњу (копејку са ликом јахача), дајући то истога часа другим сиромасима.
Дуго нико није знао где она ноћива. Људска радозналост и сумњичавост навела је њене суграђане и полицију да је ноћу уходе. Открили су да, без обзира на годишње доба и временске прилике, блажена Ксенија ноћу одлази у поље и тамо се клечећи моли све до самог изласка сунца, чинећи с времена на време земне поклоне на све четири стране света.
Тако се Христа ради јуродива Ксенија Петроградска подвизавала пуних четрдесет и пет година. Тело је своје постом очистила, а душу омолитвила, па је, помоћу Божијом, побеђивала непријатеља рода људскога. Ледене јесење кише и страшне руске зиме, када се мрзну и птице у лету, и здрави млади људи у ходу, остарела и слабашна Ксенија подносила је грејана љубављу за Господа, а тварну, земаљску храну замењивала је духовном храном свог непоколебивог веровања. Иако телом на земљи, душом је лебдела
изнад света, пребивајући непрекидно у живом и непосредном општењу са Живим Богом. Тако потпуно измирена са Богом, премда за људе сиромашна и луда, била је бескрајно богата и мудра. Удостојивши се дара прозорљивости, очима душе гледала је у будућност без икаквих временских и просторних граница. И у мисли и у срца људска јасно је проницала. Неретко јој је Господ откривао самртни час непокајаних грешника да би их Блажена на време упозорила и на пут покајања упутила. Таква – и многа друга – добра дела чинила је тајно. Нека су ипак, по Промислу Божијем, а на корист ближњих, била откривена. Откривен је, примера ради, необични начин на који је помагала изградњу нове камене цркве на Смоленском гробљу, посвећене Смоленској Мајци Божијој. Радници су приметили да ноћу, када њих нема на градилишту, неко нагомилава читава брда цигле. Дуго су се томе чудили и дуго су се питали ко ли им то сваке ноћи тако неуморно на врх цркве у изградњи доноси тешке цигле. Били су не мало удивљени дознавши да је тај неуморни радник раба Божија Ксенија јуродива.
Прикривала је блажена Ксенија не само своје врлине него и дивне дарове које је Господ Духом Светим штедро изливао на Своју угодницу. Постом, молитвом и бдењем одбијала је нашаптавања нечастивог, ни на трен не допуштајући гордости да јој се прикраде. Јасно је поимала да ништа од онога чега је удостојена није њена лична заслуга већ је све дар од Бога. Стога је и оно што би рекла на корист ближњих, изговарала благо, често обливена сузама, понашајући се притом као јуродива. Желела је да охрабри и помогне, али тако да избегне и сам наговештај захвалности ближњих. Јер, знала је Блажена да благодарење припада само Богу.
Загледана у временске даљине, света Ксенија је будућност видела као нешто што тече овде и сада. Неретко је своје пријателе на најбољи начин припремала за предстојећа збивања. Тако је пријатељици, Параскеви Антоновној, поклонила не само своју кућу него, на чудесан начин, и сина. Седећи једном код ње, Ксенија јој изненада рече:
– Ето, ти ту седиш, крпиш чарапе, а не знаш да ти је Бог послао сина! Иди брзо на Смоленско гробље!
Антоновна, Ксенијина добра пријатељица још из младости, знала је да са њених усана никада не силазе неистините речи, па је зато и овога пута беспоговорно послуша, упркос необичности њених речи. Дубоко је веровала да се у том тренутку нешто нарочито догађа и да то њена пријатељица, душе очишћене од мрачне завесе греха, сасвим јасно види. Журећи ка Смоленском гробљу, у једној улици Васиљевског Острва, Параскева угледа мноштво окупљеног народа. Занемели пред свемоћи Божијом, гледали су како жена, коју је кочијаш нехотично ударио колима, рађа сина док сама умире. Недокучива тајна живота и смрти још једном се коснула Параскевиног срца. Прихватила је у наручје дечака као свог рођеног сина. Сва настојања полиције да пронађу оца и родбину новорођенчета остала су безуспешна. Благодарећи Господу на оваквом дару, Параскева отхрани сиротана као свог рођеног сина и даде му лепо васпитање и образовање. Љубав јој би стоструко узвраћена. Њен посинак је стасао у благочестивог човека, вредног и поштованог чиновника, који је својој помајци помагао у старости баш као и она њему у детињству и младости. Али, он никада није заборављао ни блажену Ксенију, која је тако много добра учинила и њему и његовој доброј помајци.
Као што је Параскеву Антоновну послала у сусрет сину, тако је угодница Божија седамнаестогодишњу лепотицу Голубјевну послала у сусрет женику. Блажена је веома волела ову тиху и смерну девојку. Њена блага нарав и добро срце подстицали су Ксенију да за њу често узноси Господу своје топле молитве. Неретко је навраћала к њој и њеној благочестивој удовој мајци. И Бог јој откри тајну девојчиног живота, иначе недокучиву грешницима. Једнога дана, гледајући девојку како са љубављу припрема кафу за њу као драгу гошћу, Блажена јој рече:
– Ех, лепотице, док ти овде куваш кафу, твој муж сахрањује на Охти своју супругу. Остави кафу и брзо трчи тамо!
– Како то? – успротиви се девојка. -Ја не само да немам мужа него немам ни просца. И какав ми је то муж да још и жену своју сахрањује?
– Само ти послушај и иди! – рече јој Блажена.
Знајући да Ксенија никада и ништа не говори узалудно, мајка и кћерка послушаше и брзо одоше на Охту. У близини гробља угледаше поворку која је супругу једног младог лекара испраћала на последњи починак. Преминула је на порођају. Рањен великим болом, њен супруг се после Литургије и опела онесвестио над хумком. По Промислу Божијем, у његовој близини беху само Голубјевне. Брзо му притекоше у помоћ и он у знак захвалности поче да их посећује. Лепотом и смерношћу млада девојка освојила је убрзо срце овог честитог човека и за годину дана постала је његова супруга. Поживевши срећно и спокојно до дубоке старости, Голубјевна на самрти завешта својој деци да чувају гроб и поштују успомену на рабу Божију Ксенију.
Даром прозорљивости упозоравала је Блажена не само на тренутке среће него и на предстојећа тешка искушења. Наговештавајући добар исход немилих догађаја, желела је да спречи малодушност и маловерје. Тако је једном, зауставивши на улици своју познаницу, неку благочестиву жену, и дајући јој бакарни новчић са ликом јахача, рекла:
– Узми, ту је цар на коњу. Угасиће!
Не схватајући шта значе те чудне речи, жена узе новчић и, опростивши се са Ксенијом, крену кући. Тек што стиже на почетак улице у којој је живела, она угледа огроман пламен. Горела је њена кућа. Након првог шока брзо је потрчала, али није успела ни да стигне до свога дома, а пожар је, највероватније молитвама блажене Ксеније, већ био угашен. Тек тада жена схвати шта су значиле неповезане речи јуродиве:
– Узми новчић. Угасиће!
Даром прозорљивости помагала је Блажена ближњима, предочавајући им на чудан начин њихове грехе и побуђујући у њима жељу за покајањем. Међу реткима у чији дом би Ксенија понекад навраћала била је и Евдокија Денисовна Гајдукова (сахрањена, иначе, у близини капеле свете Ксеније). Њеним посетама Евдокија се веома радовала и журила је да је угости као своју најмилију гошћу. Једном јој, после послужења, рече:
– Не замери, голубићу Андреје Теодоровичу, немам више чиме да те послужим јер данас ништа нисам кувала.
Тако је Евдокија, у страху од свога мужа, грубог пијанице, слагала, заборавивши да је и најмања лаж грех и да ћемо сви за сваку своју реч одговарати на Страшном суду Господњем. Желећи да је одмах приведе покајању, Блажена рече:
– Хвала, мајчице. Хвала за дивно послужење. Само, чему то претварање? Та ти си се уплашила да ми даш од паткице!
Силно се збунила Евдокија Денисовна. У њеној пећници заиста се налазила печена патка, чувана за мужа. Постиђена, одмах је потрчала да њоме послужи Ксенију, али је она заустави речима:
– Не, не треба. Ма шта је то с тобом, добра Евдокија? Ја нећу патку. Знам ја, рођена, да се ти радујеш мојим посетама и да желиш да ме што боље угостиш. Али исто тако знам да се бојиш свог грубог и непристојног мужа. А и зашто би га љутила?
Покајању је Ксенија приводила нарочито оне које је очекивало изненадно уснуће у Господу. Остала је упамћена њена посета породици Крапивиних. Веома су јој се обрадовали, а млада и здрава домаћица угостила ју је како је најбоље умела. Захваливши на гостопримству, Ксенија се при одласку поигра речима, говорећи Крапивиној:
– Ево, коприва зелена, а брзо ће, брзо, увенути.
Не проникнувши тада у ову игру истозначних речи коприва и Крапивина, домаћини је испратише, и не слутећи да је Блажена наговестила скоро упокојење лепе трговкиње Крапивине. Тек касније су схватили загонетност њеног јуродивствовања.
Ни зидови сиротињских уџерица, или богаташких кућа, или царских палата, нити пак тамнички зидови, нису пред блаженом Ксенијом могли скрити ни садашња ни будућа догађања. Житељи Петрограда посебно су запамтили њена сузна упозорења на немиле догађаје у царским круговима.
И на руском царском двору, као и на многим дворовима света, отимали су се око престола. Тако је царица Ана Јовановна, желећи да осигура престо за потомство свог оца, цара Јована V Алексејевича, иначе брата Петра Великог, позвала к себи своју нећаку Ану Леополдовну и удала је за Антона Улриха. А када им се родио син Јован, царица га је прогласила за свога наследника, што он по њеном упокојењу и постаде. Но само после годину дана, 1741. године, збио се у Русији државни удар у којем је кћерка Петра Великог, Јелисавета Петровна, преузела престо. Јована је утамничила, а његове родитеље отправила у далеко и страшно прогонство, где се и упокојише. Двадесет и три године тамновао је бивши император. Али када, по упокојењу царице Јелисавете Петровне, на руски престо дође Катарина Велика, тада караулни официр Мирович покуша да ослободи из тамнице цара Јована VI Антоновича. Покушај није успео јер је већина официра остала верна царици Катарини Великој, а самог цара Јована том приликом убише.
Те крваве догађаје блажена Ксенија је упорно најављивала три седмице. Свакодневно је поваздан горко плакала. Суграђани су, мислећи да ју је неко увредио, питали:
– Зашто плачеш, Андреје Теодоровичу? Да те можда није неко увредио?
На то је блажена Ксенија, јецајући, одговарала:
– Крв! Крв! Крв! Видим овде реку крви.
Али тек када реке крви заиста и потекоше, житељи Петрограда схватише њену поруку и заплакаше њеним сузама.
Најавила је блажена Ксенија и изненадну смрт царице Јелисавете Петровне. У навечерје Рођења Христовог 1761. године, трчала је завејаним улицама Петрограда вичући:
– Пеците палачинке! Пеците палачинке! Ускоро ће читава Русија пећи палачинке!
Па иако су сви знали за древни обичај православних Руса да се за покој душа преминулих пеку заупокојене палачинке (као што се код нас припрема кољиво), ипак забринутост и узнемиреност блажене Ксеније нико није могао да докучи нити да одгонетне на кога се односе њене речи. Тек када је на сам Божић Петроградом и васцелом Русијом прострујала вест о изненадној смрти царице Јелисавете Петровне, још једном су појмили прозорљивост Христа ради јуродиве Ксеније.
На молитву и помоћ ближњима хитала је неуморна Божија угодница пуних четрдесет и пет година. А потом се уморила. Њена чежња за небеском отаџбином, за Царством мира, радости и спокоја, била је тако топла и снажна да ју је Господ позвао к Себи. Верујући у њену светост, народ је и даље тражио од ње помоћ. Али сада су се, уместо на улицама и у домовима Петрограда, реке људи стицале ка њеној хумци на Смоленском гробљу. Својом близином свети освећују и твар око себе, те она, свима који дубоко верују и молитвено траже помоћ, заиста и помаже, по речи Спаситељевој: Нека вам буде по вери вашој. Они којима је помоћ била потребна топло би се помолили Блаженој, а потом узимали грумен земље са њене хумке. Често су морали поново да насипају земљу на хумку, а када то више нису стизали, поставили су изнад хумке надгробну плочу. Но плоча је разбијена у парампарчад и људи су комадиће односили са собом. Свако ко би дошао, остављао би на гробу, према својим могућностима, нешто новца, који је потом дељен сиротима и потребитима. Прилози су пристизали у великим количинама, па су од њих око хумке поставили ограду, а потом саградили и камену капелицу, са прозорима на бочним странама. Захвални поштоваоци блажене Ксеније Петроградске с љубављу уредише капелицу њој у спомен подигнуту. На источној страни поставише прелеп дрвени иконостас, а на западној железна врата са натписом Раба Божија Ксенија. И хумку су обложили каменом, на који је само Богу и светој Ксенији знани састављач уклесао ове речи:
У име Оца и Сина и Светога Духа. На овом месту је положено тело рабе Божије Ксеније Григорјевне, жене дворскога појца, по чину пуковника, Андреја Теодоровича. Остала је без мужа у двадесет и шестој години, странствовала 45 година, а укупно живела 71 годину; звала се именом Андреја Теодоровича.
Ко је мене знао, да помене душу моју, ради спасења душе своје. Амин.
Како је бивало све више и више оних који су молитвено искали помоћ Блажене, са западне стране капеле дограђена је стаклена галерија, а по жељи посетилаца у капелици су свештеници почели свакодневно да служе помен блаженој Ксенији.
Записати сва сведочења, писмена и усмена, о помоћи Господњој онима који верују и за које молитвено посредује блажена Ксенија, значило би исписати томове и томове књига. У славу Божију и на корист ближњих, одабрали смо тек неколико казивања која су засигурно још једно сведочанство да Господ Своју љубав и милост пројављује кроз Своје Свете, и то кроза све векове и у свим поднебљима. Понајчешће је то очито онда кад очајници изгубе сваку наду у помоћ од људи. Тада, на молитве свете Ксеније, копрена греховног мрака спада са очију душе и болни, уцвељени, на различите начине прогоњени, поимају да је само Богу све могуће. И бива им по вери њиховој.

5 коментар(а)

  1. Света Ксенија Петроградска помози и мени грешној.

  2. Света Ксенија Петроградска моли Бога за помоћ Далибору, Ивану, Милошу, Дејану, Гаљи, Стефану.

  3. SVETA KSENIJA,PETROGRADSKA,Moli BOGA za pomoc Rašku.

  4. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za mene gresnu

  5. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za Visnju,Igora, Viktora

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *