НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА

БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА

 

БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА
Христа ради јуродива
 
ЗИМСКА ГОШЋА
 
Жарких летњих месеци, једна четворочлана породица задесила се далеко од своје куће, и то у веома тешким околностима. Домаћин је био веома болестан и након три месеца чак и лекари су изгубили наду у оздрављење. Као да су му жега и оморина одузели и последњу снагу. Ни уста није могао отворити, а камоли јести. Његова супруга никада није могла заборавити чудни поглед лекара и глас којим је он некако необично рекао да ће сутра навратити. Звучало јој је као да јој је тиме најавио растанак са мужем. Зато је децу послала у суседство, две куће даље од оне у којој су становали, а потом широм отворила сва врата да проструји који дашак ваздуха.
„Моју тугу пратила је и забринутост како ћу сама отхранити двоје дечице,“ причала је та благочестива жена после неколико година. „Ех, да сам код куће, отишла бих на Смоленско гробље к блаженој Ксенији. На њеном гробу исплакала бих своју тугу и бол.
Моју мисао прекинуо је звук капије, а потом се на вратима бешумно појави необична гошћа. Године никако нисам могла да јој одредим. Њена одећа беше веома неуобичајена. На ногама је имала топле и мекане филцане чизме, а обучена беше у капут нарочитог кроја, сав у наборима. На глави јој беше бела паперјаста марама, свезана онако како то чине жене из народа у време љуте руске зиме. Сва беше некако необична и, сама не знам како, али на чудан начин привлачна.
– Голубице, тражим Пирогове. Кажи, молим те, где живе, – ослови ме благим гласом.
– Две куће даље, – одговорих.
– А шта, муж ти није добро? – упита показујући на врата собе у којој је лежао болесник.
Потом бешумно прође мимо мене, уђе к болеснику и загледа се у њега тек на један минут.
– Слушај, мила, немој туговати. Јуче је овуда пролазио неки веома добар доктор. Веле да је тако учен да је то нешто страшно. Саветовао је да болеснике треба хранити сваких пола сата, и то само по малкице, тек по две кашичице: треба мало млека, па чај, потом кашицу, а онда и сама нешто смисли.
– Али он већ три дана ни уста не отвара! – одговорих.
– Не мари, само ти покушај! А сад опрости, журим.
И она ишчезе тако бешумно да се ни врата на капији нису чула. Изађох на терасу. Десно и лево, надалеко се видела улица окупана жарким сунцем, али моје зимске гошће нигде није било. Тек тада увидех сав несклад између њене зимске одеће и ове неиздрживе врућине.
Уђох к болеснику, а он ме једва чујним гласом замоли да му дам да пије. Дрхтавим рукама принесох му шољу чаја, још се не усуђујући да поверујем да је тај слабачки зрак живота наговештај могућег оздрављења.
– Ко је то био код мене? – упита ме болесник.
– Нека непозната жена, – одговорих.
Он дубоко уздахну, као када човек скине велики терет са себе. Потом, тонући у сан, рече:
– Лакше ми је. Ко је то био код мене?
Вратише се и деца. Упитах их да ли је Пироговима долазила жена обучена у зимску одећу. Рекоше ми да ни она нити било ко други није навраћао у кућу Пирогових. Уђох к мужу са шољом млека. Дочека ме са слабашним осмехом на лицу, толико измршавелом да већ није личио на себе. Отпио је пола шоље млека, а потом ме поново упита:
– Ко је то био код мене?
Објасних му, како сам најбоље умела, појаву тајанствене гошће и обећах да ћу отићи до Пирогових да их питам за њу.
Али суседи ми рекоше да никакву посету нису имали, а кад описах незнанку, почеше да ми се изругују, говорећи:
– Зар по оваквој врућини у капуту и филцаним чизмама? Па то мора да је била или некаква јуродива или привиђење.
Не дознавши ништа, вратих се кући. Муж је већ седео на кревету, ослоњен на јастуке.
– Шта би, јеси ли сазнала? – упита ме.
– Не, ништа нисам сазнала; тамо није била, – одговорих му.
– Онда слушај мене, – рече ми муж. – Већ сам био на самрти. Нисам имао снаге нити да очи отворим, нити да те позовем. Изненада осетих како ми је неко пришао и одједном ме запахну некаква животодавна свежина. Потрајало је само часак и ја се напрегох да досегнем струјање те свежине. Сада знам да се опорављам. Ти си се молила? Кога си звала у помоћ?
– Блажену Ксенију, – рекох кроз јецаје.
Када се мој муж потпуно опоравио, почео је да се распитује ко је тај лекар који је ономад био у пролазу. Испоставило се да никакав лекар није долазио и да необичну зимску гошћу нико није видео.
Моја душа зна да је то била блажена Ксенија. Богу мојему бескрајно благодарна и светој Ксенији захвална, никада нисам престала да Божију угодницу у својим молитвама призивам:
 
Свeта Ксенијо, моли Бога за нас грешне!

5 коментар(а)

  1. Света Ксенија Петроградска помози и мени грешној.

  2. Света Ксенија Петроградска моли Бога за помоћ Далибору, Ивану, Милошу, Дејану, Гаљи, Стефану.

  3. SVETA KSENIJA,PETROGRADSKA,Moli BOGA za pomoc Rašku.

  4. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za mene gresnu

  5. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za Visnju,Igora, Viktora

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *