НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА

БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА

 

БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА
Христа ради јуродива
 
СВЕТЛОСТ У ТАМИ
 
Драга моја госпођице Смирнова, вечерас никако не можемо наставити наше путовање до Петрограда, – рече ми кочијаш са којим сам се враћала кући из посете мојој рођаци.
– И сама видим да је ова јесења киша потпуно преплавила пут, а и река се на њега излила. Али где да потражимо преноћиште у ово доба?
– У близини је имање племића Горјевих. Марија Сергејевна Горјева изузетно је добра и племенита. Путници намерници, а и сироти и потребити, често код ње налазе уточиште. Верујем да ће и вас са љубављу примити.
Марија Сергејевна не само што ме је са љубављу примила већ ми се и обрадовала, као рођеној сестри. Па још када је чула да сам из Петрограда, загонетно се осмехну рекавши да је Петроград њен завичај. Али у том сетном осмеху крила се нека сенка туге и сећања. Чинило ми се као да би желела нешто да ми каже, али ту слободу ипак себи не дозвољава. Зато је сама упитах:
– Можда бих могла да за вас нешто урадим у Петрограду? Било би ми то велико задовољство.
– Да, била бих вам веома захвална.
На тренутак изађе из дневне собе и врати се са ковертом у којем је било неколико златника.
– Молим вас да одете на Смоленско гробље и да у капелици блажене Ксеније Петроградске замолите свештенослужитеља да одслужи помен за Божију угодницу. Приложите тамо који златник, а остало поделите сиромашнима и потребитима. Бићу вам за то веома захвална.
– Радо ћу то учинити, а и сама сам се спремала да одем до мајчице Ксеније. Али ви вероватно имате посебан разлог због којег је тако необично волите. Очи вам блистају снажном љубављу док говорите о Блаженој.
– Да, у праву сте. Заиста је диван Бог у светима Својим. Својим животом сам се уверила у то.
– Ако није тајна, испричајте ми, молим вас.
– Не, није тајна. Чак и кад би била, испричала бих вам, јер, Светлости ради, дужни смо и своје тајне да откривамо.
На тренутак је устала и прошетала по салону, као да нешто премишља.
Потом седе и поче тихим и узбуђеним гласом да казује:
Рођена сам у Петрограду, у трговачкој породици. Били смо веома богати и међусобно везани истинском љубављу. Када сам била у петом разреду гимназије, изненада дођоше к нама полицајци и пописаше све ствари, чак и одећу. По њиховом одласку тата мами и мени саопшти да је због нечије преваре изгубио на берзи триста педесет хиљада рубаља и да сада, осим дуга, немамо ништа. Нисам баш најбоље схватала у каквом смо се положају нашли, али сам заувек запамтила мајчин бледи лик, начин на који се прекрстила и њен дрхтави глас када је пришла икони, целивала је и рекла:
– Нека буде воља Божија!
Мајка ми је често говорила да никада не клонем духом, без обзира на то колико тешка била времена и искушења. Те вечери ми рече:
– Увек се сећај краја многострадалног Јова. Ми смо само новац изгубили, а не живи се са њим већ са добрим људима. Моли се, кћери, Господу да те Он благослови добрим и смиреним мужем; а пре свега, моли се да не буде пијаница. Не заборављај да поштујеш помен рабе Божије блажене Ксеније. Она ће ти бити молитвена заступница.
Нисам знала зашто се мама тако плашила мужа пијанице кад у нашој кући није чак било ни капи вина. Отац то није дозвољавао.
– Али сте то вероватно касније сазнали?
– Да, када ми је било тридесет година. А до тада сам много шта проживела. Наше материјално стање било је веома тешко. Отац се запослио као продавац, а ја, напустивши даље школовање, као касирка. Сасвим изненада упокоји се мајчица, а и тата годину дана касније. Било ми је тада тек седамнаест година.
– Чудесни су путеви Господњи!
– Да, веома чудесни, – рече Марија Сергејевна. – Две године по смрти мојих родитеља удадох се за колегу с посла. Био је заиста добар човек и три године нашега брака пролетеше као један срећан дан. За то време родих два сина. Али једне вечери мој муж се вратио неуобичајено касно. Улазећи у собу затетурао се и ја притрчах мислећи да му је лоше. Тада осетих снажан задах вина и мој поглед запрепашћења вероватно је био тако болан да је муж, реагујући оштро и раздражљиво, рекао:
– Шта је, што ме гледаш тако, чему се чудиш? Попио сам, па шта! Чудна ми чуда да се опије зрео човек од тридесет година. Уосталом, зашто седиш до у ово доба? Иди лези!
Легох, али спавати нисам могла. Знала сам да се мој свекар страшно опијао и да је умро од можданог удара. Плашила сам се да је то наследна болест и да први знаци почињу и код мог мужа. И било је баш тако: мој муж више није ни престајао да пије. Са посла га отпустише баш кад нам се родило и треће дете. Живели смо бедно у једном собичку, па ни њега нисмо били платили већ два месеца. Оно мало оскудне хране куповала бих од новца који сам зарађивала шијући. Газдарица више није хтела да чека и једне ноћи дође да ми каже или да платим или ће нас све избацити. Још додаде да могу остати једино уколико напустим мужа пијаницу. Од измучености и страха због ових претњи срце поче снажно да ми лупа, па рекох:
– Дарја Карповна, оставимо се вечерас тога разговора. Сутра ћу вам рећи шта сам одлучила.
Она изађе, а ја горко заплаках љубећи мајчин портрет и молећи је да ми помогне. Чинило ми се као да ме је и она напустила. Хтедох наставити са радом, али, измучена и преморена, придремах ослоњена на сто. И видех сасвим јасно како ми приђе један младић, ухвати ме за руку и некуда поведе. Дођосмо до једне капије, он је отвори и ја видех мноштво белих крстова. Уплашено рекох:
– Гробље!
– Да, гробље, – спокојно понови мој сапутник. – Овде почива много праведника. Зар их се раба Божија Марија боји?
У том трену угледах у даљини трепераву светлост усред ноћне таме. Силно се обрадовах и викнух:
– Светлост!
– Да, светлост. Иди ка њој, већ одавно је било време. Тамо те чекају, – рече ми мој пратилац и неприметно ишчезе.
Трчала сам ка светлости. Бивала је све снажнија и све ближа. Када се сасвим приближих, пружих ка њој своје руке, дозивајући је. Пробудих се сва уплакана. Боже, како сам могла, последњих годину дана, да заборавим мајчине поуке! Нека тама као да ми је била прекрила душу. Али мајка се молила блаженој Ксенији за мене. Та чудесна светлост, то су мајчине сузе и њене топле молитве.
Једва сам дочекала свитање и већ у саму зору била сам на гробу Блажене и, клечећи на оном истом месту где је синоћ клечала моја мајка, плакала сам и топло се молила. У мојој души засјала је чудесна светлост вере и надања. Горко кајање због немарности према молитви и мајчиним поукама опрало ме је и ја сам се, сасвим препорођена, полако враћала кући. Изненада ме из мисли трже звук звона. Погледах, а оно пред кућом у којој смо становали неколико пожарних кола. Ватрогасци су већ довршавали гашење пожара. Укочих се од шока на тренутак, а потом појурих вичући:
– Деца, муж!?
– Марија Сергејевна, па за вас, изгледа, није било предаха!
– Да, мила моја. Не сећам се шта је даље било. Када сам се освестила, лежала сам у раскошно намештеној кући, а један старији господин држао ме је за руку и мерио ми пулс. У фотељи поред мене седела је старија дама, благолика, са дивним, топлим очима. На мој упитни поглед брзо се представи; рече да је она удова генералица, да је пролазила поред наше куће баш док је беснео пожар и да је моју децу и мога мужа довезла к себи, док су њене слуге сачекале мој повратак и онесвешћену ме довезли ту где сам сада. Док је то причала, дадиља изведе моју поспану дечицу из суседне собе. У то време мој муж се опорављао у другом делу куће. Спасавајући децу, пао је и повредио ногу. Притом је сва наша имовина неповратно нестала у пламену.
– Божија воља! Моја деца и мој муж су живи. Хвала Творцу што је њих спасао, – рекох својој новој познаници, извињавајући се притом на сметњи.
– Молим вас, не мислите на то! Кућа је велика и мене ви не можете стеснити; а и децу много волим. Живите лепо код мене док се обоје не опоравите и опет не средите.
Опоравак мога мужа потрајао је дуго. За то време наша добротворка и ја веома смо се зближиле. Причала ми је понајвише о својој деци коју је прерано изгубила, а ја њој о свим својим невољама. Она беше веома богобојажљива и чврсто је веровала да је пожар у нашој кући избио по Промислу Божијем баш на дан помена њеног детета сахрањеног у Александро-Невској Лаври. Тамо је она ишла управо тога дана.
– Верујем да ми је Господ уместо моје упокојене деце послао тебе и твоју дечицу. Молим те, разговарај са својим мужем да после његовог опоравка одете да живите на мом имању. Даћу вам препоруку за управника. Можда ће се он тамо препородити и престати да пије.
– Дај Боже! – прошаптах са сузама.
Мој муж је са захвалношћу прихватио предлог, а ја сам се свакодневно молила блаженој Ксенији да му помогне да болест пијанства опет не овлада њиме. Док сам му причала о свом виђењу светлости и моје мајке на гробу свете Ксеније Петроградске, он побледе и замоли ме да пре одласка на село још једном одемо на Смоленско гробље да заблагодаримо, да се помолимо и да замолимо да се одслужи помен за блажену Ксенију. Беше то пре осам година. Мој муж од тада није окусио ни кап алкохола; али био је веома замишљен и ја сам се уплашила да од мене можда таји неку опаку болест. Када сам га упитала зашто је тако замишљен и ћутљив, он се збуни и побледе, а потом ми рече:
– Онога јутра када си ти отишла на гробље, спавао сам чврстим сном. У сну су ме окружиле неке страшне звери. Звао сам те, али уместо тебе приђе ми непозната жена. У десној руци је држала штап. Звери се разбежаше, а она се окрену према мени, па, лупајући својим штапом и претећи ми, рече: „Нема овде твоје жене. Она је код мене. Сузе њене мајке натопиле су мој гроб. Остави пиће! Устај, твоја деца горе!“ Жена ишчезе, а ја се тргох из сна. Тебе заиста није било, а дечица су мирно спавала. Тек што поново придремах, а из кухиње се проломи крик: „Горимо!“ – Скочих из кревета, зграбих децу и потрчах у ходник. Било је касно, врата су већ била у пламену. Тада сам се бацио према прозорима. Остало знаш. Сада знаш зашто сам био тако узнемирен док се ниси вратила са гробља. Нисам знао шта значи то што је непозната жена рекла да си код ње. Када сам сазнао где и зашто си била, моје гађење према самоме себи и мом страшном греху било је скоро неиздрживо. Ја сам пио док си се ти молила. Опрости ми, молим те!
– Знате, госпођице Смирнова, када се човек тако искрено покаје, онда заиста и Бог помогне. Мој муж је, слава Богу, поново диван отац и супруг. Ово имање нам је наша добротворка даровала тестаментом. Редовно смо се дописивале све до њеног упокојења. Знам да нас је веома волела, а и ми њу.
– А како сте сазнали за бојазан ваше мајке да се не удате за пијаницу?
– Мајка ми је оставила једно писмо, али захтевајући да ми се преда тек када напуним тридесет година. Из њега сам сазнала да је мој отац у младости много пио, а она због тога веома патила. Добри људи научили су је да у молитвама тражи помоћ блажене Ксеније. Мајчинскнм срцем предосећала је да нешто слично и мене чека у животу. Зато ми је тако често понављала да се молим блаженој Ксенији.
– Марија Сергејевна, ви сте заиста много губили, али и добијали.
– Да, заиста много. Највеће и најлепше што ми је Господ на молитве моје мајке и блажене Ксеније подарио јесу мојих пет синова и две кћери. Нерадо их остављам саме, а за пут до Петрограда нису свих седморо баш сасвим довољно порасли. Даће Бог, па ћемо за коју годиницу сви заједно у Петроград, к нашим најмилијима.
Сутрадан ми Марија Сергејевна представи своју дечицу. Један од малишана, петогодишњак, упита ме:
– А ти, јеси ли била на хумчицама?
– Не, мили, још нисам била, – одговорих му.
– А наша мајчица је била.
– И ја ћу стално одлазити ако ми ти кажеш где су те хумчице.
– Наши најрођенији су на Волковом гробљу, – рече Марија Сергејевна, – а наша добротворка почива у Александро-Невској Лаври.
Обећах да ћу замолити свештеника да одслужи помен на свим хумкама. Изљубише ме и испратише као да сам један од чланова њихове породице који ће се ускоро вратити кући. Те топле душе умеле су да воле онако како се ближњи заиста и воли – као себе самога. Љубав, вера и нада Марије Сергејевне пробудише и у мени жељу за молитвом. Тога дана, у кочији, а потом кроз сав свој живот, нисам заборављала да се искрено молим:
 
Света Ксенијо, моли Бога за нас грешне!

5 коментар(а)

  1. Света Ксенија Петроградска помози и мени грешној.

  2. Света Ксенија Петроградска моли Бога за помоћ Далибору, Ивану, Милошу, Дејану, Гаљи, Стефану.

  3. SVETA KSENIJA,PETROGRADSKA,Moli BOGA za pomoc Rašku.

  4. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za mene gresnu

  5. Sveta Ksenija Petrogradska moli Gospoda Isusa Hrista za Visnju,Igora, Viktora

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *